Zenon Kosidovski

KRALJEVSTVO ZLATNIH SUZA

Naslov originala

Królestwo zlotych lez / Zenon Kosidowski

 PRVI DEO

GDE SI, ELDORADO?

 ZLATNA LEGENDA KONKVISTADORA

– Pedro, Pedro! – začuo se prigušen glas.

U malu kolibu ušao je mršavi indijanski dečak. Bakarno lice zračilo je nekom
dostojanstvenošću, ali u uglovima usana titrao je veseli mladalački osmeh.
– O, nebesa! Gde si kog vraga! Pomozi mi da ustanem.
Vikar grada Paname i katiheta, otac Ernando de Luke, jedva se dovukao iz postelje. Tek
što je preležao napad malarije. Podbulo, bledo lice bilo je pokriveno graškama hladnog znoja, ali
oči, iako bezizrazne od iznemoglosti, već su počinjale bistro da gledaju.
Kroz mali prozor u mračnu sobu probijala se bela, ubistvena vrelina juga. Uličice,
opustele i pune prašine, bile su u obamrloj pospanosti. Svi stanovnici sakrili su se pred ubitačnim
suncem, ali De Luke nije bio u prilici da sebi priušti sijestu. Više nije mogao da odugovlači s
pisanjem pisma. Predveče, čim sa mora počne da pirka hladniji vetar, na obalu Atlantika krenuće
karavan indijanskih robova, koji će u Darijenu preuzeti oružje i hranu sa španskih karavela
pristiglih iz Sevilje. To je prilika da se pismo pošalje zajedno s poštom guvernera Paname.
Glavni sudija grada Darijena, senor Gaspar de Espinosa, taj bogati finansijer, kome je
vikar savetnik i agent, sigurno s nestrpljenjem iščekuje vesti. Iz njegovih sanduka tekao je potok
dukata za finansiranje raznih unosnih poduhvata. Ernando de Luke zvanično je nastupao kao
samostalan preduzetnik, ali je u suštini stvari, o čemu su ljudi šuškali po ćoškovima, samo
izvršavao naređenja anonimnog nalogodavca.
Brišući znoj sa čela, privukao je tronožac i seo za sto.
– Moj Bože – zamisli se – koliko promena za tako kratko vreme! Godine 1513. dakle, ne
pre više od jedanaest godina, Vasko Nunjes de Balboa, preplovivši uzduž i popreko divlji
Panamski moreuz, našao se u Tihom okeanu. Pod punom opremom, držeći u ruci zastavu
Kastilje, zagazio je do kolena u morske talase i prisvojio otkriveni okean za kralja Španije. I
kakva mu je nagrada pripala? Smrt na gubilištu! Guverner Pedrarijas Davilja, ne mogavši da
podnosi njegovu slavu, optužio ga je za izdaju i predao u ruke dželata.
Taj Pedrarijas je opasan i licemeran čovek. Ispod uglađenosti španskog viteza krije se
brutalnost, zavist i bezgranična pohlepnost. Da zgrne što više zlata – to je ono što ga zaokuplja!
Ali on, otac De Luke, otkad je došao tu sa njim godine 1518. i pomagao pri osnivanju grada
Paname, ima ga u šaci i mesi kao glinu. A ako mu se suprotstavi, onda bogami…!
 Tek šest godina sedi u ovoj prokletoj rupi, a čini se kao da su prošli vekovi. Tu je navukao
malariju. Jednom je čak, kad je utonuo u dubok san, bio žrtva slepog miša-vampira. Probudivši se
ujutro, napipao je na vratu jedva primetnu ranu. Vampiri su prava božja kazna. Pre nekoliko dana
video je to čudovište kako se bestelesno spustilo na grudi Indijanca koji je spavao, s perfidnom
opreznošću dopuzalo je do vrata, oštrim zubom otvorilo venu i lizalo krv. Cela operacija se tako
delikatno odvijala, da Indijanac nije ni mrdnuo.
Sveštenik se prenuo iz razmišljanja i video je da Pedro neodlučan još stoji pored njega.
Pogledao ga je pažljivo i upitao:
– Pa, reci mi, Pedro, kako si dospeo ovde kod nas.
– Kad sam bio mali, uzeo me je iz prašume senor Balboa.
– I pošao si dobrovoljno?
– Si, Padre, dobrovoljno. Senor Balboa bio je veoma dobar, sprijateljio se sa Indijancima,
pomagao im i isterivao bolesti. Služio sam mu, a on se uvek samo smejao i nikad me nije udario.
Jedino što je uzimao sav zlatan nakit, mnogo zlata. Govorio je da mu je potrebno za zdravlje.
Indijanci su mu ga rado davali, jer se s njima sprijateljio.
– A je l’ bilo mnogo tog zlata?
– Veoma mnogo, Padre. Jednog dana, kad smo u prašumi sedeli pored ognjišta, senor
Balboa je merio zlato na vagi. Tada je došao načelnik Komogroe, nasmejao se i prevrnuo vagu,
tako da se nakit prosuo po zemlji. Senor Balboa ga je upitao zašto je to učinio, a on je pokazao
rukom na jug i rekao: „Ako toliko cenite zlato, da ste napustili svoje domove i izlažete život
opasnosti, onda vam mogu reći da ćete tamo iza šuma naći mnogo, mnogo više zlata. U
planinama, uvek prekrivenim snegom, u zlatnom dvorcu živi moćni kralj. Idite kod njega, on će
vam dati zlata onoliko koliko poželite.“
– A šta ti misliš, Pedro, da li je to istina?
– Ja znam da je istina. O tome mi je govorio otac. Kad je živeo u kraljevstvu Kito, tamo je
došao kralj s velikom vojskom i porobio sva plemena. Otac ga je video izbliza, jer se sakrio u
šumarku i posmatrao. Svi oni imali su toliko zlatnog nakita na sebi, koliko u životu nije video.
Posle me je otac uzeo i pobegao na sever, jer je kraljeva vojska ubijala ljude. I tada smo sreli
senor Balbou.
– Pedro, ti sigurno umeš da govoriš na jeziku južnih plemena. Šaljem tamo ljude. Ti si
pravi hrišćanin. Hoćeš li mi pomoći i ići s njima kao tumač? Već dosta dobro govoriš španski.
– Da, Padre – odgovorio je dečak, ali se očigledno pokunjio.
– Onda ćeš poći – konstatovao je sveštenik.
Otpremivši Indijanca, De Luke se prihvatio ponovnog čitanja pisma, koje mu je tog dana
uručio izaslanik. U njemu je vitez Paskual de Andagoja opisivao pohod koji je godine 1522.
preduzeo u prašumi južno od Paname.
„Stigao sam do reke koju su tamošnji ljudi nazvali Piru. 1 Indijanci su se divili mome
konju, pa želeći da izazovem još veće divljenje, pokazivao sam im šta sve ume da uradi.
Naređivao sam mu da se propinje, kruži, preskače šančeve i da galopira. Onda mi se dogodila
nesreća. Konj se sapleo o granje, pao na bok i prignječio me svojom težinom. Sa slomljenom
ključnom kosti vratio sam se u Panamu, gde su me odneli indijanski nosači.
– Ipak, uspeo sam da se obavestim o stvarima koje zaslužuju pažnju. Tamošnji Indijanci
smatraju da se negde, daleko na jugu, nalazi velika, moćna država, čiji se kralj smatra za boga i
gde ima mnogo zlata. Mislim da je probijanje do te zagonetne zemlje, ukoliko ona uopšte postoji,
poduhvat koji zahteva veliki trud. Kao prepreka stoje neprohodne prašume i planinski lanac, čiju

1
Španci su po imenu te reke nazvali državu Inka Piru (danas Peru).
visinu ne mogu čak ni da zamislim. Zato mi se čini da je tamo lakše stići morskim putem.
Trebalo bi ploviti u pravcu juga, držeći se blizu obale.“
Prikupljeni podaci učvrstili su vikara u uverenju da priče o državi Eldorado, gde je sve
navodno od zlata, nisu plod ljudske mašte. Vesti koje su kolale o basnoslovnom bogatstvu daleke
zemlje izazvale su u Španiji takvu grozničavu emigraciju, da su, na primer, u Sevilji – kako je to
pisao venecijanski ambasador Andrea Naviđero – ostali na kraju, maltene, samo žene i deca.
Ti emigranti bili su ponosni i tvrdi ljudi, kroz pokolenja prekaljeni u žestokim borbama sa
Mavrima. Nisu se plašili teškoća i opasnosti. Od detinjstva su navikli na glad, žeđ, bolesti i smrt.
Mnogi od njih učestvovali su u osvajanju Granade, poslednjeg mavarskog kalifata u Španiji. Iz
tih surovih borbi izneli su duše čudno zamršene i pune protivrečnosti. S romantičarskim
zanosom, junaštvom, s vatrenom verom mešali su se pohlepa, licemerje, bezosećajnost za ljudske
patnje, surovost i fanatizam koje je rodio duh inkvizicije i krstaških ratova.
Vesti o osvajanjima Kortesa u Meksiku i o divnoj astečkoj metropoli Tenohtitlanu
doprinele su narastanju ovog emigracionog talasa. Ali oni Španci, koje je sudbina izbacila na
obale Paname, zatekli su divlja, iznurena indijanska plemena, ubitačne prašume, močvare, oblake
otrovnih komaraca i iskidane planinske grebene. Umesto da se dokopaju željenog zlata o kome su
sanjali, doživeli su glad i žeđ, navukli nepoznate, opasne bolesti, a mnogi od njih izgubili su
život. Oni, pak, koji su najzad stizali na obalu Tihog okeana, zaglavili su se, kao brodovi u
plićaku, u bednom naselju koje se nadmeno zvalo prestonica Paname, gde su prodavali zjala i
vukli se po ulicama bez posla i zarade.
Istinu govoreći, pomislio je otac De Luke, sjajno je što u gradu ima toliko skitnica.
Nemaju ništa da izgube i neće biti teško privući ih za opasan poduhvat.
Odjednom je shvatio da je već kasno, i odmah se prihvatio pisanja pisma. Meko, dobro
zašiljeno pero nečujno je klizilo po papiru:
„Plemeniti Gospodine. Potvrđujem prijem dvadeset hiljada peseta u zlatu za finansiranje
poduhvata. Prikupljene informacije učvrstile su me u uverenju da tajanstveno kraljevstvo zlata
nikako nije bajka. U ortakluk treba ipak uključiti guvernera Pedrarijasa, inače neće nam dati
odobrenje za pohod. Prepredena je to lisica i čovek potpuno lišen skrupula; podsećam samo kako
je postupio s nesrećnim Balboom. Ako ne zadobijemo njegovu naklonost, sigurno bi sve učinio,
što je u njegovoj moći, da osujeti naše zamisli.
Pitaš za bliže pojedinosti koje se tiču vođa ekspedicije i naših ortaka. Fransisko Pisaro
roden je u Truhilju u Estremaduri i vanbračni je sin. Otac mu je bio pukovnik španske pešadije, a
majka, Fransiska Gonsales, tako se bar spletkari, prodavala je svoje draži za novac. Pisaro je u
stvari nahoče, jer je kao beba ostavljen na stepeništu katedrale. Istina, otac ga je kasnije uzeo na
svoje imanje, ali mu nije dao nikakvo obrazovanje i čak mu je naredio da napasa svinje. Kad je
odrastao, Pisaro je pobegao u Sevilju, stupio na karavelu kao vojnik I na kraju se iskrcao u
Panami. Ali podvlačim, sve ove pojedinosti nisam čuo iz njegovih usta. Niko se ne bi usudio da to
pitanje pokrene u njegovom prisustvu s obzirom na njegovu veliku snagu i svima poznatu veštinu
u baratanju oružjem.
Pošto je Pisaro već dobro pregurao pedesetu godinu i nepismen je, s pravom bi,
Gospodine, mogao da zapitaš da li će on moći da Izvrši tako težak zadatak. Pošto ga poznajem, u
tom pogledu nemam nikakvu sumnju. Uostalom, ne može se zaobići, jer je pohod uglavnom
njegova ideja. On je već nekoliko godina njime zanet, istrajno se zalaže da se ostvari, i s velikom
revnošću nagomilao je sve podatke koje je bilo moguće sakupiti o putu na jug. Pohod nije mogao
do sada da preduzme uglavnom zbog nedostatka novca, iako je mnogo zadužio Panamu. Osim
toga, treba dodati da on u ovom trenutku uživa podršku Pedrarijasa, jer je lično doprineo
hapšenju i pogubljenju Balboe, nemajući nikakvu grižu savesti zbog toga što je bio njegov
najbliži prijatelj u istraživačkoj ekspediciji kroz Panamski zemljouz.
To što sam Ti ga preporučio, Gospodine, i ocenio vrednim da mu poverim Tvoje novčano
učešće, uglavnom je zbog njegovih ličnih osobina, korisnih u našem poduhvatu. On ne poseduje
prefinjenost, jer je život proveo u ratovanjima, ali nije ni prostak. Bolje reći, ostavlja dobar
utisak i ume da bude prijatan. Ko god ga poznaje, ističe njegovu skromnost, umerenost u jelu i
piću kao i savesnost u poslu. U borbama s divljim Indijancima isticao se izuzetnom hrabrošću, pa
i preziranjem smrti. Borba je njegov karakter, njegova druga priroda – to je sigurno.
Konačno, mogao bi da kažeš, da su svi Španci takvi. Na to ću ti odgovoriti da poseduje
osobine koje ga naročito izdvajaju, a kojima naši vojnici ne mogu uvek da se diče. To su:
izuzetna snaga volje, odlučnost u borbi s prirodnim silama, upornost u stremljenju ka cilju
uprkos porazima, bolestima i odricanjima. A to vredi više nego hrabrost u boju, to ga
preporučuje za vođu. U borbama s karaibskim ljudožderima, iako je i sam zadobijao rane i ljudi
padali unaokolo kao muve, iz haosa bitke izvlačio je ranjene drugove, čime je zadobio njihovu
odanost.
Ali neću tvrditi da se na njega treba osloniti bez rezerve. To je lukav igrač, željan
isticanja, neiscrpan u smicalicama. Zbog slave i zlata spreman je da počini i izdaju. Već sam
razmišljao kako to da se spreči. U tom cilju među članovima ekspedicije imaće doušnike.
Dodeljujem mu, takođe, svog indijanskog slugu, bistrog momka. On će biti tumač, ali ujedno i
moj poverenik u logoru ekspedicije. Mislim da ćemo na taj način izbeći neprijatna iznenađenja.
Drugi vođa ekspedicije, i naš ortak, Dijego de Almagro, nešto je stariji od Pisara i, kao i
on, nepismen. Takođe je nahoče, samo što je mesto njegovog porekla nepoznato. Svoje prezime
uzeo je od gradića Almagro, koji se nalazi u Novoj Kastilji. To je hrabar i iskusan kapetan, ali
neuglađen i sklon brutalnosti. Vojnici se rado vezuju za njega, jer iako je plahovit, vatren i ne
zna da se zauzda u gnevu, lako zaboravlja uvrede, a njihova srca ume da osvoji neposrednom
dobrodušnošću i odsustvom svake prevare. S te strane ne treba da se bojimo podvale, jer
njegovoj prostoj vojničkoj prirodi strane su sve intrige. Mislim, da birajući ovu dvojicu vođa,
sasvim različitih karaktera, moći ćemo da ih okrenemo jednog protiv drugog i na taj način
držimo u šahu, da se ne bi zaverili protiv naših interesa.
Tako, dakle, uz Tvoju blagonaklonu podršku, plemeniti Gospodine, ekspedicija će krenuti
na put u tajanstveno kraljevstvo zlata čim pripreme budu uspešno završene. Ona će nam doneti,
ako Bog da, ne samo ovozemaljsku korist, već iznad svega dobiće blagoslov Crkve, jer pošto
medu paganske Indijance usadimo slavu Gospoda Hrista i Presvete Bogorodice, oslobodićemo ih
paklenih sila i izvesti na put večnog spasenja. Neka se velika milost Gospoda našeg Isusa Hrista
spusti na Tebe, uzvišeni Gospodine.“
 LICENCIJAT SVEŠTENIK ERNANDO DE LUKE

S dolaskom večeri ljudi Paname budili su se iz pospane obamrlosti. Doduše, rojevi

insekata uvlačili su se u oči, uši i usta, ali umesto žive vatre koja prži s neba, na zemlju se spustio
umirujući mrak, sa svetlucavim zvezdama. Ulice su se ispunile vrevom veselog sveta, u
prozorima drvenih kućica zasijala su svetla, čak se i obližnjom prašumom razleglo glasno
dozivanje cvrčaka.
Otac Ernando de Luke dobrodušno je pozvao oba kapetana. Okruglo lice razvuklo se u
veseo osmeh, a oni su mu se, kako i dolikuje sinovima Crkve, poklonili s dužnim poštovanjem.
Bile su to vojničine za divljenje. Pri slaboj svetlosti uljane lampe njihove figure bacale su
ogromne i strašne senke na bele zidove sobe.
Obojica su zarasli u crne brade, ali su predstavljali potpuno različite tipove. Pisaro je bio
pravog stasa i nadmenog držanja. Iz njega je zračila muška, izazovna lepota hidalga. Odeven u
crno špansko odelo, sa šeširom velikog oboda u ruci, mogao bi se komotno smatrati za dvoranina
kralja Karla V na dvoru u Toledu.
Almagro je živo podsećao na kastiljanskog seljaka, samo je dugi mač s branikom na
balčaku, koji je visio oko pasa, otkrivao njegov vojnički poziv. Zdepast, plećat, drskog i
smrknutog lica, na kome je strčao dugačak nos, odavao je utisak da jedva obuzdava životnu
snagu koja ga je ispunjavala. Već na prvi pogled sticao se utisak da je to čovek koji više ceni
logorski život i ratovanje, nego dvorski sjaj.
Vikar ih je smestio za sto i počastio vinom. Zamislivši se nad treperavom igrom svetlosti
u tamnocrvenoj tišini, tihim i mirnim glasom započeo je razgovor:
– Sveti Otac i njegovo Veličanstvo, Kralj Kastilje, blagoizvoleli su izraziti želju da sve
zemlje ovog kontinenta prisvoje, da se iz srca njihovog stanovništva iščupa sotonski korov
idolopoklonstva i da ga obasja svetlost istinske svete vere. Tu najvišu želju, kao verni sinovi
Crkve, moramo poslušati. Vama, plemeniti vitezovi, pripada čast da učestvujete u tom uzvišenom
činu. Dakle, kao što smo već odlučili u ranijim razgovorima, krenućete uskoro na jug, da svojom
vojničkom delatnošću pridobijete za hrišćanstvo daleko kraljevstvo Piru, u čije smo se postojanje
već nepobitno uverili. Iz sveg srca žalim što mi slabo zdravlje ne dopušta da vas pratim. Želeći da
bar skromno uzmem učešće u velikoj zasluzi, predajem u vaše ruke svoju ušteđevinu, za
prikupljanje ljudi i opremu ekspedicije.
– Prečasni oče – odgovori Pisaro – primi od nas najpokorniju zahvalnost za podršku
pohoda. Senor Dijego de Almagro i ja došli smo do zaključka da treba sagraditi dve karavele i
opremiti sto do dvesto ljudi odećom i odgovarajućim naoružanjem. Koja je to suma što ćeš nam
dati na raspolaganje?
– Mislim da će dvadeset hiljada peseta u zlatu biti sasvim dovoljno. Pogotovu ako
sagradite samo jednu karavelu. Druga karavela, doduše bez jarbola, stoji u luci i može lako da se
dovede u ispravno stanje.
Čuvši ove reči Almagro se ražesti i reče nabusito:
– Ta stara olupina? Pa, već godinama leži na obali i truli. Tu krntiju sagradio je Vasko
Nunjes de Balboa, kad je planirao put na jug, u čemu mu su ga velikodušno sprečili naš guverner
i njegov dželat.
Otac De Luke obrati se jetko, ljut što je prekinut:
 – Ipak nije takva krntija, senor Almagro. Uostalom, zašto o tome da raspredamo, kad je
naš guverner, poštovani Pedrarijas Davilja, uslovio dozvolu za pohod kupovinom njegove
karavele, pri čemu moram podvući, da cena koju je dao nije previsoka.
– Poštovani guverner je veoma velikodušan – obrecnu se Almagro i podrugljivo odmahnu
rukom.
– Uslov je prihvaćen, pošto tako mora da bude – brzo se umeša Pisaro, želeći da olakša
neprijatnu situaciju. – Zahvalni smo guverneru što nam ne odbija svoju podršku.
– Guverner Pedrarijas samo ispunjava nalog Svetoga Oca, koji pridaje veliki značaj
proširivanju poseda na tom kontinentu. Ne treba još zaboraviti da jedna petina svih dragocenosti
sakupljenih na pohodu, kao zlatan nakit, biseri, smaragdi, rubini i drugo drago kamenje, po
njegovoj želji treba da se odvoji u korist Krune. Tek ostatak može da se odredi za podelu između
četiri učesnika, naravno pošto se prethodno isplate najamnici.
– Koja to četiri učesnika? Pa, nas je samo trojica? – upita Almagro.
Otac De Luke blago se osmehnu i reče:
– Zaboravio sam još da dodam drugi uslov Pedrarijasa. On traži podelu dobiti sa ortacima
na ravne časti.
– Carramba – uzviknu Almagro – taj Pedrarijas zna šta radi.
Ali Pisaro je umirujućim pokretom stavio ruku na njegovo rame i klimnuo glavom u znak
pristanka.
Čim su kapetani izašli na mračnu ulicu, okružila ih je bučna gomila skitnica. Svi u gradu
su već znali da se priprema ekspedicija na jug. Među njima su bili pristalice i protivnici pohoda,
pa su jedni druge pokušavali da nadjačaju ili izrazima odobravanja, ili bezobraznim
podsmevanjem.
– Kapetane, idem s tobom, komarci i vampiri tamo sigurno nisu ništa gori nego ovde.
– A ja više volim da živim ovde od milostinje, nego da se kuvam u kazanu divljaka.
Ne obraćajući pažnju na poruge, Pisaro i Almagro brzo su se uputili svojim kućama.
Naselje je polako utonulo u dubok san. Nad zemljom se nadnela tropska noć, natkrivajući svojim
ogromnim pokrovom i nepoznatu zemlju, koja nije ni slutila da se daleko na severu odlučuje o
njenoj sudbini.
 PISARO KREĆE NA JUG

U novembru 1524. godine karavela, koju je svojevremeno sagradio Balboa, bila je

spremna za polazak u svoj svečanoj lepoti. Na vrhu jarbola lepršala je zastava Kastilje – dva
izvezena lava u krst, sa dva orla. Sa opute su padale duge, šarene zastave i šibale kao bič pod
udarima snažnog vetra. Poprečnice i pripone na jarbolu i morski talasi širili su živahnu melodiju,
mornaru tako dragu.
U pristaništu su vladali vreva i užurbanost Plaćenici su se već popeli na palubu i stojeći na
ivici zadirkivali one koji se nisu odvažili na pohod. Ortaci nisu imali dovoljno para da kupe lake
topove ili makar arkebuze. 2 Naoružanje posade bilo je bedno – činili su ga šlemovi, štitovi,
mačevi i nekoliko samostrela. Neki konkvistadori imali su na sebi čelične poluoklope i
potkolenače, ali većina je bila obučena u kožne dolamice ili samo u vatirane ogrtače. Grupica
oficira plemićkog porekla paradirala je sa sjajnim, vešto iskovanim toledskim značkama, a među
njima se kao paun šepurio mladi vitez Montenegro, desna ruka Pisara.
U pristanišnoj svetini živahno se vrzmao Pedro. Radosno uzbuđen zbog puta koji ga je
čekao na krilatom brodu i ponosan na ulogu tumača, pospešivao je indijanske nosače koji su na
brod unosili poslednje sanduke i bale.
Pisaro, Almagro i sveštenik De Luke pozdravljali su guvernera koji je silazio sa nosiljke.
Bio je to gojazan muškarac, svečano obučen, sa šeširom s belom kićankom, u plavom ogrtaču od
atlasa, u crnim somotskim širokim čakširama i u dubokim cipelama sa zlatnim kopčama.
Razlegli su se zvuci truba i pucnji pristanišnog malog topa. Uz poklike stanovnika
Paname, karavela se otisnula od obale. Vikar, odeven u čipkastu misnu košulju, stajao je blizu
mora i pozdravio mornare znakom krsta. Jedrenjak je kao na krilima poleteo zalivom i nestao na
otvorenom moru.
Novembar nije bio mesec povoljan za plovidbu. U to doba na moru su duvali snažni južni
vetrovi i često besnele bure. Ali Pisaro se nije obazirao na to, ne želeći da čeka Almagra, koji još
nije završio gradnju nove karavele. Pošto mu je označio mesto susreta na reci Piru, krenuo je
prvi. Od samog početka među njima se probudila zavist na buduće počasti i bogatstvo, pa je
Pisaro zato žurio na put, da s Amagrom ne bi delio prvenstvo u otkriću Eldorada.
S vrbovanjem ljudi nije mu išlo tako lako, kao što se nadao. Pohodi na jug nisu bili na
dobrom glasu. Mnogi ljudi su bili žrtve prašume, a oni, što su iz avanture izlazili živi, vraćali su
se u žalosnom stanju. Ne samo što nisu došli do zlata o kome su sanjali, već su se jedva dovlačili
do Paname, odrpani, bolesni i iscrpljeni do krajnjih granica.
Kako-tako sakupio je ukupno sto ljudi, uglavnom među onima koji su nedavno stigli iz
Španije i, nesvesni opasnosti, želeli da se što pre obogate na račun Indijanaca. Karavela je bila
mala, gotovo okrugao čamac, pa su se ljudi morali smestiti ne samo po tesnim kabinama, već i na
otvorenoj palubi.
Uprkos predviđanjima iskusnih moreplovaca, Pisaro na putovanju nije doživeo nevreme.
Doduše, na nebu su lebdeli niski oblaci i unaokolo se valjala gusta magla, ali more se mirno
talasalo, a vidljivost je bila toliko dobra, da kopno, na kome su se naizmenično smenjivali čas
beli peščani brežuljci, čas tamnoplavi lanci džungle, nije gubio iz vida.

2
Vatreno oružje koje se koristilo u XVI i XVII veku.
 Povoljni uslovi plovidbe izazvali su kod posade stanje radosnog uzbuđenja. Tim ubicama
i probisvetima počelo je da se čini da će bez prepreka stići do lake pljačke i bogatstva. Izvalivši
se udobno na palubi, jeli su, pili, pevali i pričali nepristojne šale. Pedro se motao između njih kao
čigra i dobroćudno se osmehivao, kao odgovor na sirove šale. Samo su Pisaro i Montenegro
ćutali. Stojeći na kaštelu pramca okretali su pogled na južni kraj mora, kao da su želeli da
odgonetnu sudbinu koja se krila iza horizonta.
Posle nekoliko dana puta prošli su pored šumovitog rta i odjednom se našli na ušću
široke, spore reke. Vojnici su se sjatili na ivicu broda i prepuni zanosa uzvikivali:
– Piru! Piru!
Činilo im se da su najzad stigli u legendarno kraljevstvo zlata. Jer je, kažu, Andagoja tu
sreo srdačne Indijance i doznao za zagonetno kraljevstvo Piru. Zaista, niz obalu se, dokle pogled
seže, pružao neproziran zid prašume, a mutni tok reke, noseći debla i grane, valjao se kao iz
mračnog tunela, ali oni su zamišljali da je prašuma samo paravan za kojim se kriju hramovi i
dvorci od samog zlata.
Pisaro je skrenuo karavelu u korito reke s namerom da ispita njeno priobalje. I tada je
izgledalo kao da plove u ogromnoj lađi crkve. Prašuma je na obe obale dopirala do same reke.
Velika debla suptropskog drveća, uvijena u splet lijana i penjalica, pravila su neproziran zid.
Visoko iznad glava pružao se svod razgranatog drveća. U zelenom čestaru povijale su se na sve
strane svetlucave, raznobojne orhideje, koje su podsećale na leptire.
Na nekoliko milja od ušća reke karavela je pristala uz obalu. Konkvistadori su krenuli u
džunglu, u potrazi za nekim ljudskim naseljem.
Kretali su se polako kroz čestar, pošto su put morali da krče mačevima i sekirama. Posle
izvesnog vremena došli su u blizinu močvara, nad kojima su se dizali oblaci otrovnih komaraca.
Gazili su do kolena po smrdljivoj i lepljivoj gustoj masi; poponci i povijuše zakačinjali su se
svojim trnjem i pravili im bolne rane.
Naporno hodanje trajalo je čitav dan. Odjednom je prašuma postajala sve ređa i između
drveća zablistalo je zlatno nasmejano sunce, koje odavno nisu videli. Vojnici su bili van sebe od
radosti. Vičući i dozivajući se, jurnuli su prema svetlosti.
Najzad su se zaustavili na ivici prašume. Sunce i plavetnilo beskrajnog neba tako ih je
zaslepilo, da u prvi mah ništa nisu videli. Malo kasnije, kad su se oči navikle na široki predeo,
obuzela ih je utučenost. Jer umesto očekivanih hramova i dvoraca Eldorada ugledali su gluvu
pustoš, naborana planinska uzvišenja, bez traga rastinja i ljudskog života, a tamo u daljini, na
kraju horizonta, uznosio se amfiteatar andskih Kordiljera u svoj svojoj zastrašujućoj lepoti i
veličini. U samo nebo uzdizali su se ogromni planinski vrhovi, koji su pri zalasku sunca blještali
kao vatrene fontane.
Pisaro je prekasno shvatio da se neoprezno uputio pogrešnim putem. Posle savetovanja s
drugovima odlučio je da se vrati na brod i da oproba sreću na drugom delu kopna. Sutradan je
karavela iz korita reke isplovila na more i ponovo uzela kurs u pravcu juga. U blizini ekvatora
posada je, na nekoliko sati, sišla na obalu da obezbedi zalihe drva i vode, a zatim je brzo otplovila
pod punim jedrima.
U početku su uslovi za plovidbu bili izvanredni. Ali posle nekoliko dana nagomilali su se
tako gusti oblaci, da je gotovo nastao mrak. More se valjalo teško kao rastopljeno olovo, a
zloslutna tišina i ubistvena zapara nagoveštavali su neizbežnu buru.
U jednom trenutku nebo je zaparala zaglušujuća grmljavina i u tom času kao da su se
razbesnele paklene furije. Na brodić se sručio uragan i zavitlao ga kao da je čamčić. Ogromni
morski talasi valjali su se preko palube i odnosili sve što nije bilo dovoljno čvrsto privezano
užadima. Sred vihora, munja i gromova sručio se i pljusak, koji je zajedno s morskom vodom
prodirao u prostorije karavele.
Na sreću, mornari su uspeli da na vreme spuste jedra i da se sakriju pod palubu. Sedeli su
priljubljeni jedan uz drugog, grčevito se držeći zaljuljanih greda trupa. Mahnito ljuljanje kod
mnogih je izazvalo morsku bolest, pa su se ubrzo razlegli jauci, psovke i negodovanja.
Ali Pisaro nije izgubio glavu i, čim je primetio da brodić sve dublje tone u more, podigao
je najsposobnije vojnike u akciju spasavanja. Dan i noć su izbacivali vodu, koja je prodirala u
karavelu kroz sve otvore trupa.
Tokom deset dana mornari su bili igračka besne stihije i samo su se krajnjim naporom
održavali na površini mora. Da zlo bude veće, iscrpele su se zalihe hrane i ubrzo su po glavi
posade dolazila samo dva klipa kukuruza dnevno. Nije bilo moguće da se približe obali, jer bi se
karavela sigurno razbila u paramparčad o priobalne stene.
Tek kad se bura malo stišala, Pisaro je hrabrim manevrom dovezao brodić do obale i
ukotvio ga u mirnom zalivu. Posada je, teturajući se na nogama, izašla na obalu i odmah legla na
pesak, tonući u dubok san.
Posle izvesnog vremena probudio ih je jak pljusak. Pokisli do gole kože i gladni, krenuli
su u potragu za hranom. Kiša je lila i lila bez prestanka. Ljudi su padali na raskvašenu zemlju.
Unaokolo je vladala gluva tišina, kao da su uginule sve životinje. Čuo se samo turoban, monoton,
zlokoban šum kiše, koji je u srca brodolomnika uterivao strah i beznađe.
Španci su najzad naišli na neke žbunove obrasle tamnoplavim bobicama. Bacili su se na
njih halapljivo, ne obazirući se na to što mogu da se otruju.
Tek sada su postali svesni doživljenog neuspeha i razočaranja. S gorčinom i gnevom
zahtevali su da se smesta vrate u Panamu. Otvoreno su optuživali Pisara da ih je lakomisleno
izložio opasnosti. Pri tome su digli takvu buku i galamu da je to ličilo na otvorenu pobunu.
Pisaro nije ni za trenutak posumnjao u uspeh ekspedicije. Najpre je umirio pobunjene
vojnike, a zatim se trudio da im objasni da će, ako se vrate praznih ruku s tako kratkog puta,
postati predmet podsmeha čitave Paname. Govorio je o iskustvima sa drugih pohoda, tvrdeći da
su velike osvajače uvek pratile teškoće i opasnosti. Ubeđivao ih je da kraljevstvo Piru nije
nikakva maštarija, da prema svim proračunima treba da se nalazi negde u blizini. To su nepobitni
dokazi koje je sakupio Andagoja i drugi putnici. Još jedan napor i stići će u Eldorado i naći toliko
zlata, koliko im duša poželi. A onda? Ako u tome uspeju, šta će biti onda? Nastaniće se za stalno
u Panami ili u Kastilji, gde će voditi udoban život bogataša. Jesu li takvi bednici i kukavice i
povući se pred prvim teškoćama i propustiti veliku životnu šansu?
Burno savetovanje najzad se završilo kompromisom. Odlučeno je da polovina posade,
pod komandom Montenegra, krene karavelom na arhipelag Perlas i da odande preveze sveže
životne namirnice. Ostatak posade složio se da ostane na mestu, pošto je Pisaro tvrdio da put neće
potrajati duže od nekoliko dana.
Međutim, prolazili su dani i nedelje, a Montenegro se nije vraćao. Položaj Pisarove grupe
postajao je veoma težak. Vojnici su se održavali u životu jedući krabe, bobice, izdanke drveća
palme i druge biljke. Jedni su se trovali nekim bobicama, oticali i previjali od bola, dok su drugi,
oprezniji, više voleli da trpe glad i tako gubili snagu, da su jedva mogli stati na noge. Da zlo bude
veće, izbila je epidemija malarije, koja je u logoru pravila pustoš.
Vođa nije bio ni gladan, ni bolestan. Svuda je stizao, pomagao iznemoglima, podržavao
klonule duhom i starao se o bolesnima. Uz pomoć nekoliko zdravijih drugova sagradio je kolibe,
čuvao vatre i svakog dana išao u prašumu u potrazi za hranom.
Ali njegovi napori nisu mnogo pomogli. Umrlo je dvadeset vojnika, a ostali su se jedva
održavali u životu.
Iz dana u dan najizdržljiviji Španci satima su sedeli na obali mora i s napetošću posmatrali
horizont, očekujući da će se ukazati jarboli iščekivane karavele. Ali ispred sebe su videli samo
beskraj večno uzburkanog mora, na kome su besneli vetrovi i šibali jaki pljuskovi. Onda su se
vraćali neizmerno potišteni, polako gubeći nadu da će se karavela uopšte vratiti.
Pored Pisara najhrabrije se držao Pedro. Mladi Indijanac, naviknut na prašumu bolje od
Španaca, ni za trenutak nije podlegao ravnodušnosti i svakog dana u samu zoru odlazio je iz
logora u potrazi za tragovima ljudskog života. Uglavnom se vraćao tek predveče, donoseći pune
torbe najrazličitijeg voća i biljaka za jelo, koje je sakupio za vreme lutanja. Španci su zavoleli
Pedra zbog vedrine duha i neiscrpne izdržljivosti, i uvek su ga dočekivali s bučnom radošću.
Jednog dana, kad su vojnici u sumornoj tišini sedeli pored vatre, Pedro je zadihan upao u
logor i povikao uzbuđenim glasom:
– Senores… ljudi, sreo sam ljude tamo u šumi!
Španci su skočili na noge i okruživši ga, obasuli pitanjima:
– Gde si ih video, koliko ih je, pričaj brzo!
– Ne znam koliko ih je. Video sam ih samo između vatre i kolibe… tamo, na onu stranu…
Biće da je oko pola sata hoda. Bojao sam se da priđem, možda su ljudožderi. O njima mi je
govorio otac. To su strašni divljaci. Zovu se Karaibi. A možda su to neki drugi Indijanci. Treba
da krenemo i da se uverimo na licu mesta.
Čim je svanulo Pisaro je, sa onim vojnicima koji su imali još dovoljno snage, krenuo u
naznačenom pravcu u naporan marš kroz prašumu. U logoru su, pod zaštitom nekoliko zdravih
drugova, ostavljeni bolesni i iscrpljeni. Pedro je trčao tako brzo, da su Španci jedva držali korak.
Put je u početku vodio peščanom plažom duž morske obale, a zatim prečicom kroz prašumu.
Vreme ih je izvanredno poslužilo. Mada je nebo i dalje bilo prekriveno gustim oblacima, prvi put
u poslednjih nekoliko dana nije padala kiša.
Već se bližilo podne kad su se zaustavili na ivici iskrčenog proplanka. Pred njihovim
očima ukazalo se seoce sa okruglim indijanskim kolibama, sagrađenim od debala i palmovog
lišća. Po seoskim putićima vrzmali su se muškarci, žene i deca. Neko je odjednom primetio
došljake i na njegov upozoravajući uzvik svi su se sakrili u čestaru prašume.
Španci su ušli u napušteno selo i, preturajući po kolibama, kao gladni vuci bacili se na
hranu. Tamo su našli kuvani kukuruz, kokosove orahe i njima nepoznato voće sladunjavo-oporog
ukusa, sočno i osvežavajuće. Jedući i pijući vodu, odmah su povratili dobro raspoloženje. Ubrzo
se seoce ispunilo pesmom, uzvicima i bučnim smehom.
Meštani su iz zaklona posmatrali postupke uljeza i odmah se uverili da oni nemaju loše
namere, već da su jednostavno gladni. Zato su se vratili u selo i trudili da osmesima i pokretima
pokažu kako žele da budu njihovi prijatelji.
Indijanci su pripadali veoma primitivnom plemenu. Njihova naga, bakarna tela, pokrivena
samo trakom oko bedara, bila su obojena belim i plavim prugama. Ipak, u toj primitivnoj
jednostavnosti čudilo je neverovatno bogatstvo zlatnog nakita, sa izuzetnim ornamentom.
Španski razbojnici pohlepno su upijali pogledom to basnoslovno bogatstvo i, ko zna,
možda bi došlo do pljačke, da ih nije zaustavio Pisaro, koji je želeo da zadobije poverenje
Indijanaca i da ih detaljno ispita o kraljevstvu Piru. Vest o nasilju izvršenom u prvom
indijanskom selu na koje su naišli, zacelo bi se brzo raširila po okolnoj prašumi, a Pisaru je bilo
stalo da indijanska plemena iz ove okoline ne zauzmu neprijateljsko držanje prema njima i da im
ne otežavaju marš do glavnog cilja pohoda.
Iz grupe meštana istupio je starešina sela i dizanjem ruke pozdravio Pisara, a zatim je sa
izrazom divljenja na licu dodirivao prstima njegov čelični oklop i mač. Obratio mu se na
nerazumljivom jeziku. Na sreću, pokazalo se da ga Pedro dobro razume. Njegovim
posredovanjem starešina je upitao:
 – Ko ste i zašto niste ostali u svojim kućama?
– Došli smo po naredbi velikog kralja koji vlada daleko preko mora i prema vama
nemamo neprijateljske namere. Bili smo gladni i hteli smo da vas zamolimo za hranu. Pošto ste
pobegli, uzeli smo je sami.
– Rado ćemo vas ugostiti, ali reci, veliki vođo, šta vas tu dovodi?
– Tražimo kralja koji živi u zlatnom dvorcu. Da li bi mogao da nam pokažeš put?
Indijanac se okrenuo na jug, gde se prostirala prašuma, i odgovorio:
– Mnogo dana hoda odavde, za šumama i gorama, leži veliki grad Kito. Tamo je vladao
moćni kralj, ali ga je nedavno pobedio drugi, još moćniji vladar. Čuo sam da je osvajač sa svojom
vojskom navodno stigao sa dalekih planina, gde se u nebo uzdiže zlatni hram boga sunca Intija.
Ako tražiš tog pobednika, onda ti samo mogu reći da mora proteći mnogo izlazaka i zalazaka
sunca dok tamo ne stigneš. Nekada davno, kad je starešina bio moj otac, u našem selu živeo je
mladić po imenu Tupuk, koga je savet staraca osudio na progon, jer je prodavao zjala, nije
poštovao plemenski zakon i samo je sastavljao pesme. Dugo se nije vraćao, pa smo svi mislili da
je bio žrtva pume, aligatora ili ljudoždera. Ali on se vratio kad je već bio starac i sastavljao je
pesme o svom potucanju, a ljudi su ga rado slušali, mada nisu bili sigurni da li da mu veruju.
Jednu pesmu pamtimo do dana današnjeg. Ako hoćeš, kazaću da je otpevaju.
Starešina, ne čekajući na pristanak Pisara, mahnuo je mladeži, koja je s interesovanjem
gledala strance. Ubrzo se razlegla neobična i monotona pesma, puna plačnog lamenta:

Na velikoj planini svoj od srebra

Stoji zlatni dom zlatnog boga Intija,
Stoji srebrni dom boginje Mame Kilje 3
Stoji zlatni dom njihovog sina Sape Inka 4
I mnogo zlatnih domova sinova sunca – hailli. 5

Inti je isplakao mnogo zlatnih suza

I stvorio od njih kondore zlatne
I mnogo, mnogo lama zlatnih,
Kolibre zlatne i papagaje zlatne.
Flaminge zlatne i leptire zlatne – hailli.

Inti je isplakao mnogo zlatnih suza

I stvorio kukuruz zlatni
I mnogo, mnogo cvetova zlatnih.
A u tom vrtu zlatnom živi
Prečasni sveštenik viljak-umu 6 – hailli.

Tupuk je isplakao mnogo, mnogo suza,

Jer je morao da služi u zlatnom gradu
Umesto da se vrati u selo svoje.
Tupuk je želeo da sedne pored ognjišta predaka

3
Mama Kilja – boginja meseca kod Inka, žena boga Intija.
4
Sapa Inka – kralj Inka (sapa znači darežljiv, velikodušan).
5
Hailli – pobednički bojni poklič Inka.
6
Viljak – umu – prvosveštenik kod Inka.
 I braći da priča o zlatnom bogu Intiju – hailli.

Pedro se mučio da sadržaj pesme prevede na španski jezik. Iz tog neveštog prevoda
španski konkvistadori su doznali najvažniju stvar: da stvarno postoji grad sagrađen od zlatne i
srebrne rude. Zbog toga su tako povikali od radosti, da su Indijanci, ne znajući o čemu se radi,
razrogačili oči od čuđenja.
U međuvremenu su indijanske žene pripremile gozbu, na koju su pozvani Španci i
plemenske starešine. Posle gozbe u selu se razvila živa trgovinska razmena. Za staklene perle,
pređice, dugmad i bodeže vojnici su dobili zlatni nakit. Pohlepa im je toliko pomutila razum, da
su hteli da im utrape i ogrtače, mačeve, oklope i šlemove, da ih Pisaro nije zadržao ubeđivanjem i
pretnjama.
 ZLATO, ZLATO!

Sutradan u zoru Španci su se vratili u logor sa zlatom i hranom. Tamo su zatekli drugove
u stanju radosnog uzbuđenja, jer se na horizontu upravo pojavila silueta karavele koja se vraćala.
Čak su se iznemogli i bolesni dovukli iz postelje da na obali pozdrave posadu koja im dovozi
hranu.
Pisaro je Montenegra primio mrzovoljno i tražio je objašnjenje zbog čega se vratio tek
posle šest nedelja. Montenegro je objasnio da je na moru sve vreme besnela bura koja je
otežavala plovidbu. Posada se mnogo napatila i jedva je živa stigla na arhipelag Perlas.
U međuvremenu u logoru je zavladala živa užurbanost, jer je karavela dovezla hranu koja
odavno nije viđena: brašno, vino u bačvicama i usoljeno meso, a da i ne govorimo o zalihama
najrazličitijih lekova.
Boraveći na arhipelagu Perlas, Montenegro se trudio da se obavesti o sudbini Almagra.
Ispostavilo se da je Almagro već odavno isplovio na tek sagrađenoj karaveli. Pisaro je lupao
glavu zašto među njima nije došlo do susreta, jer je svuda na obali, gde god je spuštao sidro
ostavljao iz daleka vidljive znake raspoznavanja. Nije trebalo isključiti i mogućnost da se za
vreme jedne od mnogih morskih bura, Almagro s posadom razbio ili u najboljem slučaju zaputio
u ovu opasnu prašumu, koja je i njemu dojadila.
Odmornim i nahranjenim vojnicima vratila se nada. Priče Indijanaca i prikupljeno zlato
vratilo im je veru u postojanje Eldorada, pa ih je bez teškoća bilo moguće ubediti da krenu dalje
na jug. Napuštajući obalu na kojoj su se toliko napatili, Pisaro ju je nazvao Puerto della Hambre,
odnosno „Luka gladi“.
Ovog puta držali su se blizu obale i svaki čas spuštali sidro da bi ispitali teren i odmah
bežali u zalive čim je izgledalo da nailazi bura. Uopšte uzev, Špancima su vetrovi ipak bili
naklonjeni, pa su brzo plovili napred punim jedrima.
Jednog dana opazili su na obali indijansko seoce. Sišli su na kopno da uspostave kontakt s
njegovim žiteljima, ali tamo nisu zatekli žive duše, jer je celokupno stanovništvo u panici
pobeglo u obližnju prašumu. Pretražili su napuštene kolibe u kojima su našli bogate zalihe hrane i
mnogo zlatnog nakita, što ih je obradovalo. Ali ubrzo ih je napustila hrabrost, jer su po ostacima
ljudskih kostiju, razbacanih po pepelu ognjišta, shvatili da imaju posla s ljudožderima. To su
sigurno bili Karaibi, koji su stekli slavu tako divljih i neustrašivih ratnika, da su čak i španski
konkvistadori više voleli da ih se klone. Vratili su se, dakle, brže-bolje na karavelu i otisnuli na
more, iako je vreme počelo zabrinjavajuće da se pogoršava.
Što su se više pomerali na jug prašuma je postajala sve ređa, sve dok je nisu zamenile
guste šikare i korenje mangrove, 7 koje je strčalo iz zemlje. S palube su se videle iskrčene staze u
čestaru, iz čega su zaključili da se u dubini kopna nalaze ljudska naselja. Pisaro je sa celom
posadom sišao na obalu. Probivši se kroz čestar, odjednom su se našli pred pustim selom
okruženom visokom i jakom ogradom od kolja.
Vojnici su upali u napuštene kolibe i kao obično počeli da ih pljačkaju. Ispostavilo se da
Indijanci nisu ostavili samo prilične zalihe hrane, već mnoštvo zlatnog nakita s reljefnim
ornamentima, kao što su privesci, naušnice, narukvice i ogrlice.

7
Tropska vegetacija koja se odlikuje živorodnošću.
 Osvajače je obuzelo ludilo pohlepnosti. Utrkujući se, pretraživali su svaki kutak u potrazi
za dragocenostima, a koliko puta su samo uzvikivali od radosti, kad su uspeli da pronađu neki
skupoceni predmet.
Pisaro nije učestvovao u pljačkanju seoceta, pošto je po ugovoru, plen prikupljen za
vreme pohoda predstavljao zajedničko vlasništvo i delio se između učesnika po utvrđenom
ključu. Ako bi neko od vojnika pokušao da sakrije skupoceni predmet za sebe, čekala bi ga stroga
kazna.
Dok je vojska bila zauzeta pljačkom, Pisaro je razgledao okolinu indijanskog naselja.
Zapanjilo ga je to što je bilo okruženo širokim vencem pravilno uređenih njivica s kukuruzom i
povrćem, obrađenih vrednom rukom iskusnog ratara. Nije bilo nikakve sumnje: stanovnici sela
civilizacijski su bili na neuporedivo višem nivou nego Indijanci koje su prethodno sreli u
severnim oblastima kontinenta.
U vezi s tim palo mu je na pamet da se selo možda nalazi u granicama države Piru ili bar
u području njenog uticaja. Da bi se uverio, odlučio je da ispita dalju okolinu sela. Ovog puta
trebalo je da postupi s većom opreznošću i da ne izloži opasnosti celu vojsku, vodeći je nasumice
na nepoznat i opasan teren. Podelio je, tako, mali odred na dva dela. Jedan deo je poverio svom
najbližem pomoćniku Montenegru, dok se on sa ostatkom vojnika ulogorio u napuštenim
indijanskim kolibama.
Montenegro je krenuo na put i nakon nekoliko sati brzog hoda dospeo je u lavirint
stenovitih uzvišenja, koja su činila predgorje Kordiljera. Konkvistadori su išli jedan za drugim
kroz tesni klanac, jer su sa strane bile strme padine prekrivene komadima stena. Bio je to divlji,
nenaseljen kraj, gusto zarastao u travu i kaktus.
Vođa izvidnice probijao se napred s drskom samouverenošću, ne osiguravši se nikakvim
stražama, iako je planinski predeo mogao da krije opasne zasede.
U trenutku kad se mala grupa našla na polovini uskog stenovitog klanca, nebo je zaparao
neljudski bojni poklič. Iza komada stena pojavila se gomila polunagih, jarko obojenih indijanskih
ratnika. Na iznenađene Špance sručila se kiša strela i kamenja. Većina predmeta bezopasno je
klizila niz šlemove i čelične oklope, ali su često pogađali i nezaštićene delove tela. Tako je
nekoliko vojnika poginulo, a gotovo polovina odreda zadobila je lakše ili teže rane.
Napadnuti vojnici razbežali su se na sve strane i sakrili iza stena. Oni koji su imali
samostrele počeli su da gađaju, ali njihov otpor bio je haotičan i malo uspešan.
Sigurni u pobedu, Indijanci su krenuli su u napad. Užasno vrišteći, spuštali su se niz
planinske padine kao gusta lava. Izgledalo je da će svakog trenutka prigušiti uljeze samom
svojom brojnom premoći i potući ih do nogu.
Montenegro je shvatio da mora odmah preduzeti neki odlučan korak, ukoliko želi da
izbegne poraz. Sred kiše strela i kamenja, pokušavajući da nadjača buku, pregrupisao je svoje
ljude tako što je na jedno mesto sakupio sve vojnike naoružane samostrelom i naredio im da
gađaju koncentrisanim salvama najgušće grupe Indijanaca. To je dalo trenutan rezultat. Mnoštvo
strela pogađalo je tačno u zbijenu masu napadača i u njihovim redovima pravilo velike pukotine.
Ubrzo su brežuljci bili prekriveni telima poginulih i ranjenih ratnika, koji su jaukali od bola i
nemoćnog besa.
Ali veliki gubici nisu umanjili žestinu Indijanaca. Navaljivali su napred sa žestokom
agresivnošću i na kraju se toliko približili da je okršaj jednostavno izgledao neizbežan. Sred tog
meteža, jedan španski vojnik, veoma vičan gađanju iz samostrela, prepoznao je vođu indijanskih
ratnika po divnoj drečavoj perjanici. Odmah je stavio strelu na luk i, pažljivo nanišanivši,
prostrelio ga. Vođa je pao i bespomoćno se skotrljao na dno klanca.
To je izazvalo poražavajući utisak. S krikom užasa Indijanci su stajali kao ukopani, ne
znajući dali da idu napred ili da se povuku iz borbe. Montenegro je u tren oka iskoristio njihovu
zabunu. Iskočio je iz zaklona i gromkom naredbom pokrenuo svoju grupu u napad. Udarajući iz
sve snage i zadajući udarce mačevima, konkvistadori su se penjali na padine da bi probili put za
povlačenje. Indijanci su izgubili volju za borbu i povlačeći se nestali iza grebena stenovitih
brežuljaka.
Pobednici su bili tako umorni da su se jedva držali na nogama. Ali su se bez oklevanja
bacili na ranjene i pobijene neprijatelje da sa njih skinu zlatni nakit i da dotuku one koji su još
davali znake života. Zatim su, pokupivši svoje poginule i ranjene, krenuli nazad. Nad bojištem su
kružila jata kondora i supova, koja su se polako približavala zemlji, odakle ih je mamila bogata
hrana.
U međuvremenu, izviđači su javili Indijancima da se druga grupa uljeza uvukla u njihova
sela. I pored toga što su izgubili vođu i pretrpeli poraz u prvom okršaju s belim tuđincima, ratnici
su odlučili da iznenade napadače pre nego što se vrati Montenegro.
Hitajući sporednim stazama, skratili su put i pojavili se na mestu mnogo pre odreda
Montenegra koji se teško vukao. Okruživši selo širokim prstenom, iskočili su iz prašume i krenuli
u juriš. Sunce je bilo već dobro na zalasku. Španci su spremali večernji obrok kad je na njih sa
svih strana počela da pada kiša strela i kamenja. Iznenađenje je bilo potpuno. Već pri prvom
napadu nekoliko konkvistadora je zadobilo rane.
Ovog puta položaj španaca je ipak bio povoljniji. Pisaro je stigao da zatvori kapiju i da
razmesti vojsku iza jake ograde od kolja. Indijanci su vršili napad za napadom, ali su svaki put
morali da se povlače, ostavljajući za sobom mrtve i ranjene. Strele su probadale njihova
nezaštićena tela, a oni odvažni, koji su pokušavali da se popnu na ogradu, nabadali su se na
oštrice španskih mačeva.
Ali žestok otpor indijanskih ratnika veoma ozbiljno je zabrinjavao Pisara. Brinuo je za
sudbinu Montenegra od koga nije imao nikakve vesti. Ako bi izviđačko odeljenje bilo uništeno,
morali bi da se oproste od nade za pomoć. Šta bi se tada desilo s njima? Zatvoreni u selu i
okruženi mravinjakom Indijanaca prožetih silnom željom za osvetom, sigurno bi umrli od gladi.
Osim toga, brinuo se za karavelu pričvršćenu za obalu. Na njoj je ostavio samo nekoliko ljudi.
Bila je, dakle, gotovo nebranjena i lako je mogla da postane plen neprijatelja. A tada bi imali
presečenu odstupnicu za Panamu.
Stoga je došao do zaključka da treba delovati brzo i odlučno, makar to skupo koštalo. U
trenutku kad su se Indijanci u novom napadu našli blizu ograde, naredio je da se otvori kapija i
udario na njih žestokim prepadom. Na prilazu selu, sred vriske i meteža, razvila se oštra borba.
Zaklanjajući se štitovima, Španci su zadavali snažne udarce i ubode. Ubrzo se pokazalo da su
Indijanci sa svojim toljagama i kopljima bili nemoćni u odnosu na oštre, čelične toledske mačeve.
U početku su se nerado povlačili, korak po korak, ali kad su gubici počeli da rastu tako
zabrinjavajuće, dali su znak za povlačenje.
Pisaro je sa svojom grupom pojurio u poteru za razbijenim protivnikom, pri čemu ga je
obuzela tako silna želja za borbom, da se našao daleko ispred svojih drugova. Skriveni iza
žbunova, Indijanci su ga zasipali strelama sa bliske udaljenosti. Pisaro je zadobio sedam teških
rana. Da ga nije štitio tvrdi čelični oklop, sigurno bi platio životom svoju plahovitost.
Gonjen od strane Indijanaca, Pisaro je hteo da se vrati do svojih ljudi, koji još nisu stigli
da mu priteknu u pomoć. Međutim, okliznuo se na kosini i pao. U tren oka okružila ga je gomila
ratnika koja je urlala i već je izgledalo da ovog puta njegova sudbina samo što nije konačno
zapečaćena.
Pisaro je bio veoma iscrpljen zbog gubitka krvi, ali ipak podigao se na noge pre nego što
su Indijanci stigli da ga ubiju udarcima toljaga. Dvojicu najbližih napadača munjevitim ubodima
ubio je na mestu, a zatim je mahnitao i bacao se na sve strane, udarao i vitlao nasumice mačem,
pokrivajući se neprobojnim zaklonom pokretnog čelika.
Žestok otpor toliko je iznenadio Indijance, da nisu smeli da se približe na dužinu
njegovog mača. Možda bi ga proboli strelama, ali su dotrčali vojnici koji su rasterali napadače i
izvukli Pisara s bojnog polja.
U tom trenutku iz prašume se pojavio Montenegro. Odmah je dao znak za napad i njegovi
vojnici su udarili na pozadinu iznenađenih Indijanaca. Opkoljeni vojnici pozdravili su pomoć
radosnim usklikom i s novom energijom krenuli u napad. Uhvaćeni između dve vatre, indijanski
ratnici bili su obeshrabreni i povukli su se u gustu prašumu.
Pisaro je sazvao oficire na ratno savetovanje da razmisle šta dalje činiti. I pored odnete
pobede, ekspedicija nije uspela. U dva okršaja s Indijancima poginulo je pet vojnika, dok je broj
ranjenih bio veliki. Istovremeno, ponestalo je zavoja i lekova. I sam Pisaro je bio ranjen i zapravo
nesposoban za dalji marš. Da zlo bude veće, ispostavilo se da karavela propušta vodu i da zahteva
ozbiljnu popravku.
Jednoglasno su se složili da se vrate u Panamu. Zaista nije bilo drugog izbora, jer ako su
primitivna indijanska plemena uspela da pruže takav otpor, onda čemu su mogli da se nadaju u
snažnoj, dobro organizovanoj državi Piru? Bila bi ludost ići protiv brojne armije s ovom šačicom
iscrpljenih i ranjenih vojnika.
Pisaro je svojim oficirima morao priznati da su u pravu. Zaista, trebalo je da se vrate u
Panamu da poprave karavelu i da prikupe ljude vešte u borbi s regularnim snagama kralja Pirua.
Znao je da će se izložiti nezadovoljstvu guvernera, a možda će odbiti od sebe i vikara De Lukea i
izgubiti njegovo poverenje. Ali tešio se što se ipak ne vraća praznih ruku. Doneće dosta zlata koje
će delimično da pokrije novčane uloge učesnika. Ali, pre svega, sada ima nepobitne dokaze o
postojanju tog legendarnog Eldorada, gde čekaju neizmerna bogatstva. Pokazaće im da vredi
učiniti još jedan napor da se do njega dođe oružjem.
Vest o odluci za povratak među vojnicima je izazvala radost. Pa, ne vraćaju se praznih
kesa. Svaki od njih dobio je odgovarajući deo plena i mada ga je bilo mnogo manje nego što su
zamišljali, ipak je bilo dovoljno da nekoliko meseci provedu na pijankama u krčmama Paname.
Kad je karavela podigla jedra i otisnula se od obale, Indijanci su se oprezno pomolili iz
čestara i sa sujevernim strahom gledali ploveću kuću, koja je imala krila i nije se plašila gnevnog
boga velike vode.
 UGOVOR POD ZAKLETVOM

Vreme za plovidbu bilo je idealno. Iznad mora koje se mirno talasalo prostirala se vedra
kupola neba, s juga je duvao nepromenljiv vetar i snažno ispunjavao raširena jedra karavele.
Tako su već nakon nekoliko dana Španci uplovili u poznate vode i brzo se približavali matičnoj
luci.
Na palubi je vladalo vedro raspoloženje. Vojnici su se latili pakovanja imovine u nadi da
će se uskoro iskrcati. Samo se Pisaro vraćao s crnim mislima. Brinuo se na kakav će prijem naići
u Panami.
Znao je da guverner Pedrarijas i vikar De Luke nisu mogli da dočekaju njegov povratak.
Da li će pravilno oceniti veličinu teškoća s kojima se morao boriti na putu? A možda će
odmahnuti rukom i reći da je sanjar, koji gradi kule u vazduhu? Kako ih ubediti da nije maštar
koji podleže snovima, kako ih privoleti da još jednom stave na njegovu kartu?
Zabrinutog lica posmatrao je drugove koji su se vrzmali po palubi. Ničim nisu podsećali
na one ljude pune hrabrosti, ubice i osvajače sigurne u sebe, koji su pre nekoliko meseci krenuli
iz Paname. Dvadeset petorica izgubili su život u toj prokletoj prašumi, a oni, koji su se vraćali –
kako izgledaju! Prava strašila za vrapce, izgladneli, uvijeni u krvave krpe, u ritama i zarđaloj
gvožđuriji.
Kad se s takvom jadnom vojskom iskrca u Panami, šta će na to reći ljudi? Biće predmet
podsmeha, to je sigurno k’o bog. Ulična svetina u Panami, poznata po oštrom jeziku, ugnjaviće
ga ruganjem i ismevanjem, do kraja će izgubiti u očima guvernera i vikara De Lukea. I tada ne
može biti govora o sledećem pohodu. Ta gomila lupeža, podlaca i trutova više voli da se potuca
po Panami nego da se priključi ekspediciji, iz koje se on sad ovako vraća.
Pisaro je odlučio da se ne iskrca u Panami. Za privremenu stanicu izabrao je mali lučki
grad Čikamu, koji leži nedaleko od prestonice. Tamo će izvesno vreme zadržati svoje vojnike,
nahraniti ih, kako-tako obući i tek onda poslati kući. Za to će žrtvovati deo zlata koji mu je pripao
u podeli plena.
Čikama je bila malarična, močvarna indijanska rupa. Vojnici nisu verovali svojim ušima
kad ih je Pisaro obavestio o svojoj odluci. Digli su veliku galamu u znak negodovanja i pretili da
će uprkos naređenju pobeći u Panamu. Tek kad im je Pisaro objasnio da hoće da ih obuče,
nahrani i dodatno nagradi u zlatu – pristali su da nekoliko dana ostanu u logoru.
Pisaro nije imao hrabrosti da o svom povratku lično obavesti Pedrarijasa. Dobro je
poznavao njegov uvredljiv i drzak način ophođenja s ljudima koji su izneverili njegova
očekivanja. Ne zna se kako bi se taj razgovor završio, jer on, Pisaro, ne bi podneo uvrede. Zato je
odlučio da pošalje svog oficira i blagajnika Nikolasa Riberu, čoveka veštog i snalažljivog u
razgovoru. Trebalo je on da izdrži prvi napad, da sve objasni i odobrovolji izneverenog
dostojanstvenika.
Ali pre nego što je uspeo da ga otpremi, u logoru je nastala radosna vreva. Uz zaglušujuću
viku vojnici su potrčali ka moru koliko ih noge nose. Na obalu je upravo dostojanstveno
pristizala karavela, a s kaštela pramca mahao je šeširom nasmejani Dijego de Almagro.
Radost obojice vođa zbog susreta bila je toliko velika, da su se bacili u zagrljaj. Almagro
je imao uvijenu glavu, jer je u borbama s Indijancima izgubio levo oko. Ali očigledno nije primio
k srcu tu povredu, jer je s veselim izrazom lica pričao doživljaje koje je imao za vreme putovanja.
 U početku je plovio tragom Pisara i naravno da je video znake za raspoznavanje koji su
bili postavljeni duž obale, ali nekako nije došlo do susreta. Očigledno je da su se karavele u nekoj
tački puta mimoišle. Almagro se u nekoliko navrata sukobio s ratobornim Indijancima i osvojio je
mnogo više zlata od Pisara. Bio je srećniji i u pogledu toga, što je imao manje gubitke u ljudstvu i
što je svoje vojnike sačuvao od gladi, bolesti i iscrpljenosti.
Vikara De Lukea je o povratku ekspedicije diskretno obavestio specijalni glasnik. Odmah
po njegovom dolasku održan je sastanak učesnika u pohodu. Vikar je saslušao izveštaj kapetana i
razmišljao kako dalje da postupi.
– Milostiva gospodo – rekao je – s razumevanjem sam saslušao to što ste mi rekli, iz čega
vidim da ste prošli kroz mnoge teškoće. I dabogda više neba ne gledao, ako bih smatrao da niste
ispunili poverene zadatke. Uz sve to, treba priznati da vam sreća nije bila naklonjena. Ekspedicija
nije stigla do kraljevstva Piru, kao što smo se nadali. Zaista ste prevezli dosta zlata, ali ste i
pretrpeli teške gubitke u ljudstvu i opremi. Najvredniji učinak vašeg truda je u tome, što nas
zlato, kao i podaci prikupljeni kod paganskih naroda, učvršćuju u uverenju da to moćno
kraljevstvo Piru zaista postoji. U tom pogledu vredi i treba ponoviti pokušaj njegovog osvajanja
za svetu veru i Njegovo Veličanstvo.
– Prečasni oče – odgovori Pisaro – obradovani smo što čujemo da ti prvi neuspeh nije
oduzeo veru u naše velike zamisli. Iz toga zaključujemo da nam ukazuješ poverenje i da nam
nećeš odbiti pomoć u preduzimanju nove ekspedicije. Uz tvoju podršku treba da izmolimo
pristanak guvernera za objavljivanje novog prikupljanja dobrovoljaca u Panami.
– Neka me obese – povika vatreno Almagro – ako nas tamo na jugu, dokle još nismo
dospeli, ne čekaju bogatstva koja prevazilaze sva očekivanja. Samo da se dokopamo reke. Ali da
bi se to dogodilo, moramo imati jaču, bolje naoružanu vojsku, konje, arkebuze i veće brodove.
Ne možemo tamo ponovo poći bez vatrenog oružja. Imali smo mnogo muka s divljim
Indijancima, a šta bi se tek desilo, kad bismo se našli pred velikom armijom kralja Pirua. Bogami,
ne znam! Što tamo nismo stigli, u tome vidim prst božji. Ko zna, možda nas više ne bi bilo!
Saslušavši kapetane, vikar se ponovo oglasi:
– Milostiva gospodo, drago mi je što od moje volje ne zavise vaši planovi. Ima prepreka
koje želim da vam izložim da biste dobro shvatili situaciju. Pre svega, pitanje troškova novog
pohoda. Zlato, koje ste osvojili svojim rukama, ne može se deliti između ortaka. Njime treba
pokriti bar deo izdataka vezanih za prvi pohod, a onim što ostane, bilo bi dobro odobrovoljiti
guvernera da bismo u njemu dobili naklonjenog pokrovitelja naših budućih namera. Mislim,
takođe, da ne treba zaobići našu parohijsku crkvu, čiji nam je blagoslov potreban kao hleb i voda.
– Rado se odričem svog dela – upade Pisaro – samo da novi poduhvat uspe. Ali jedan deo
svoga zlata potrošio sam na izdržavanje vojnika, da ne uđu u prestonicu kao odrpanci i ne
preplaše ljude pri objavljivanju novog prikupljanja dobrovoljaca.
– I ja se rado odričem dela koji mi pripada. Pa, to je sitnica u odnosu na bogatstvo koje
ćemo uskoro da osvojimo.
– Iskreno me raduje vaša darežljivost i dalekovidost – odgovori vikar De Luke –
međutim, našli smo se pred činjenicom da nemamo sredstava za drugu ekspediciju. Ali moram
vam nešto priznati: novac koji sam pre nekoliko meseci uložio u vaš put nije bio moja svojina.
Samo sam odmenio uvaženog sudiju grada Darijena, senor Gaspara de Espinosu, koji u svojoj
skromnosti nije želeo da istupi javno kao ortak. Mada ću iskoristiti svoj uticaj da ga pridobijem
za ponovno finansiranje ekspedicije, predstavljajući mu u dobrom svetlu vaša dosadašnja
dostignuća, ipak ne mogu se odvažiti da vam jamčim da će mi to poći za rukom.
Mislim, ipak, da je glavna prepreka guverner Pedrarijas. Pa, znate, milostiva gospodo,
kako je on lakom na zlato. Računao je na to da ćete obilno napuniti njegovu kesu, nadao se da će
od vas, govorim bez uvijanja, dobiti veliki plen. Međutim, to što mu nudite, sigurno ga neće
zadovoljiti.
Almagru se lice smračilo. Pogledavši sveštenika ispod oka, planuo je zajedljivo:
– Pedrarijas je kao onaj panamski vampir. Sto mu gromova, krajnje je vreme da Njegovo
Veličanstvo kralj Karlo V sazna kako guverner shvata svoje obaveze, kako iznad dobra Kastilje
stavlja svoje interese.
– Dragi kapetane, savetujem vam da budete uzdržani u tako osetljivoj materiji i da za
sopstveno dobro suviše ne podižete glas. I zidovi imaju uši, a nesrećni Balboa može da vam
posluži kao primer do čega dovode slična gledišta.
– Kako ja to vidim – upade Pisaro – ne treba da lomimo koplja oko tako beznačajnih
stvari. Bio bi to nepromišljen spor i mogao bi da osujeti naše planove.
– Delim vaše mišljenje iz sveg srca – odgovori vikar De Luke. – Treba da postupamo
obazrivo, naročito da ne zateknemo guvernera u lošem raspoloženju. Naime, stigla je vest da je
namesnik Nikaragve podigao ustanak protiv njegove vrhovne vlasti. Po ulicama Paname već
kruže doboši i pozivaju ljude na oružje, jer je iskrsla potreba da se protiv pobunjenika pošalje jak
odred konjanika i vojnika sa samostrelima. A ljudi sposobnih za nošenje oružja, kao što znate, u
Panami nema mnogo. Bojim se, da ne samo što nam neće dati saglasnost za sprovođenje novog
vrbovanja dobrovoljaca, već će hteti u svoje redove da uključi i one vojnike koji su se s vama
vratili iz ekspedicije. I istinu govoreći, s njegove strane, u ovom slučaju bilo bi to ispravno, jer je
to viši državni, a ne lični interes.
Sveštenik se na trenutak zamisli, dok su kapetani čekali šta će dalje reći.
– Kako da se izvučemo iz ovih neprilika? Jedno je sigurno – treba bez odlaganja otići u
lavlju jazbinu i boriti se za stvar svim sredstvima: veštim govorom, lukavstvom, učtivošću,
možda i diskretnom pretnjom.
Sveštenik se jedva primetno nasmeja.
– Ali, koliko poznajem guvernera, najbolji argument za njega – to je zvečeći argument.
Budimo, dakle, spremni za dodatne žrtve.
– Prečasni oče – reče na to Pisaro – poznajem guvernera isto tako dobro kao i ti i smatram
da bi bilo bolje da ne prisustvujem tom susretu. Ja sam vođa ekspedicije, odgovoran za njen
ishod. Moje prisustvo moglo bi nepotrebno da razdraži Pedrarijasa, što ne bi doprinelo olakšanju
pregovora.
– Pa, dobro – saglasi se vikar – spremićemo se nas dvojica, kapetan Almagro i ja. Još
danas krenućemo u Panamu, da nas ne pretekne pakosna spletka.
U Panami se brzo pronela vest da se Pisaro vratio s puta i da su kod guvernera krenuli
izaslanici sa izveštajem. Sa svih strana grada skupljali su se ljudi željni novosti i, tiskajući se pred
palatom, pričali fantastične stvari o doživljajima za vreme ekspedicije.
U međuvremenu, guverner Pedrarijas primio je sveštenika De Lukea i Almagra s hladnom
učtivošću. Najpre je saslušao izveštaj, a zatim je nabranih obrva pogledao ponuđeno zlato.
Njegovo lice dobilo je izraz koji nije obećavao ništa dobro.
– Vidim, gospodo, da ste se jako namučili na tom putu. Nema govora, pripada vam
najveća pohvala. Mogu li da znam, budite tako ljubazni, po koju cenu ste osvojili to zlato, koliko
gubitaka ste imali u ljudima?
Dok je Almagro, onako krupan i namrgođen, stajao ćuteći, vikar De Luke je odgovarao s
nenarušenim mirom:
– Dvadeset pet poginulih i mnogo ranjenih vojnika, kojima je potrebna lekarska nega – to
je sve. Neka mi vaša visost oprosti, ako kažem da to nije veliki gubitak s obzirom na precizne
podatke koje smo dobili o kraljevstvu Piru.
 Guverner se obrecnu s prezirom i gubeći lažni mir povika s gorčinom:
– Dvadeset pet vojnika, a ja ne znam odakle da sakupim ljude za kaznenu ekspediciju
protiv tog prokletog nitkova u Nikaragvi! Samo dvadeset pet vojnika – sitnica! Lepo se pokazao
taj Pisaro, vukao se po prašumi, ne znam zašto, jurio je za nagim divljacima i kao drumski
razbojnik skidao sa njih ogrlice. Sitnog li lopova. Je l’ to taj Eldorado zbog koga ste mi se
ulagivali? Iz velikog oblaka, mala kiša!
Almagro je ljutito pogledao dostojanstvenika i zacrvenevši se do ušiju već je zaustio da
mu odgovori. Ali sveštenik je u pravi čas procenio šta se sprema i brzo ga je preduhitrio:
– Shvatamo teškoće s kojima se Vaša Visost u ovom trenutku mora boriti, žalimo iz sveg
srca zbog gubitaka, a naročito sam duboko uveren da se za ime Pisara ne može prišiti nikakav
prigovor. Ne mogu se ni zamisliti teškoće i opasnosti koje prete putnicima od te nepregledne
prašume, prepune neispitanih tajni i zaseda. Dakle, gubici su bili neizbežni. Ne treba zaboraviti
da pohod nije bio lični prohtev, već je preduzet u ime viših, svima nama bliskih ciljeva.
– Prema kojima je Pisaro osećao gađenje i potpuno ih promašio…
 – Bilo bi preuranjeno osuditi ga, jer stvar još nije konačno rešena. Svi prikupljeni podaci
ukazuju na to da će naredna ekspedicija, bogatija za jedno iskustvo, sigurno stići u kraljevstvo
Piru.
– Druga ekspedicija? Ako dozvolite, prečasni oče, kakva druga ekspedicija? Ne pada mi
na pamet da za nju dam saglasnost.
Dostojanstvenik je sedeo za stolom i nestrpljivo lupkao prstima po glatkoj ploči.
Sveštenik ga pogleda ozbiljno i odgovori:
– Upravo smo došli da pokorno molimo za nju.
– Sada, kad imam na glavi te nevolje s Nikaragvom?
– Vaša Visosti – odgovori suvo otac De Luke – molim da mi previše ne uzmete za zlo, što
ću se odvažiti da Vas podsetim kakav značaj takvim pohodima pridaju Crkva i naš gospodar,
kralj Karlo V. Toj najvišoj volji, izraženoj u pismima i naredbama, ne treba se suprotstaviti,
makar za to postojali i važni razlozi.
U sobi je zavladala mučna tišina. Guverner je razumeo pretnju skrivenu u sveštenikovoj
opaski. Uticaj Crkve na dvoru katoličkog monarha bio je neograničen, pa je više voleo da se ne
kači s njegovim predstavnicima, tim pre što je u poslednje vreme, zbog intriga neprijatelja,
njegova pozicija na kraljevskom dvoru oslabila.
– Obaveze guvernera – rekao je pomirljivo – su složene i mnogo puta međusobno
protivrečne. Trenutne okolnosti govore mi da sada treba dati prednost problemima u Nikaragvi, a
druge potrebe odložiti za kasnije. Rado bi vam dao saglasnost za novu ekspediciju, ali odakle za
to uzeti vojnike i naoružanje? Pogotovo što je moja kasa skoro prazna i…
– Za to možemo donekle da nađemo rešenje – prekinu ga vikar De Luke – jednostavno,
Vaša Visost će nam ustupiti svoj udeo u prihodima iz sledećeg pohoda za sto hiljada peseta u
gotovom novcu.
Guverner, prijatno iznenađen ovim predlogom, zažmiri i s vragolastim osmehom odvrati:
– Dvesta hiljada…
– Nažalost, nemamo toliko gotovine. Sto hiljada – to je poslednja reč. Dobićemo za to
zvaničnu dozvolu za prikupljanje dobrovoljaca u celoj Panami.
– Lepo, pa neka tako bude, radite šta god hoćete, ja perem ruke…
Dogovor je omogućio ortacima da odahnu s olakšanjem. Ostalo je još da se obavi posao
oko novca za isplatu guvernera i pokrivanje troškova ekspedicije. Ali i za to se ubrzo našlo
povoljno rešenje: po nagovoru sveštenika, Gaspar de Espinosa saglasio se da još jednom posegne
za kasicom i da finansira poduhvat. Ali postavio je uslov da ugovor ovog puta bude overen
notarijalnim aktom, koji će ortaci potpisati svojeručno i pod zakletvom.
Desetog marta 1526. godine u parohijskom domu u Panami obavilo se potpisivanje novog
ugovora. Raspoloženje je bilo veoma svečano. Za okrugli sto seli su ortaci, kraljevski notar, dva
sudska pisara i svedoci. Pročitan je pravni akt. Usiljeni tekst, koji je počinjao rečima: „U ime
Svete Trojice i Presvete Deve Marije“, detaljno je utvrđivao obaveze i prava ortaka. Svakom od
njih trebalo je da pripadne ravna čast dragocenosti, nekretnina i privilegija dobijenih u
kraljevstvu Piru, pre svega obradiva zemlja, palate, Indijanci oterani na ropski rad u rudnicima,
zemljoradnji i zanatstvu, kao i zlato, srebro i drago kamenje i sve vrste prihoda na osnovu
kraljevskih privilegija koje su priznate deoničarima, njihovim naslednicima i pravnim
zastupnicima.
U slučaju neuspeha ekspedicije kapetani su se obavezali da trećem deoničaru vrate
uloženi novčani udeo, a da bi osigurali te prinadležnosti, kao kauciju dali su svoju buduću
pokretnu i nepokretnu imovinu.
 Ugovor je sadržavao klauzulu, predviđenu kraljevskim dekretom, po kojoj je, pre izvršene
podele, trebalo odvojiti petinu plena u korist krune i za nagradu vojnika i oficira prema njihovim
zaslugama u osvajanju Pirua.
Akt ugovora svojim prezimenom potpisali su vikar De Luke i notar, dok su Fransisko
Pisaro i Dijego de Almagro stavili tri krstića, overena od strane svedoka.
Ortaci su se zatim uputili u crkvu, gde je za uspeh ekspedicije vikar De Luke održao svetu
misu. Lađa crkve, na čijim su se belim zidovima videle slike i figure svetaca izdubljene u drvetu,
koje su samouki indijanski umetnici naslikali raznim bojama, bila je dupke puna besposličara. Pri
kraju mise ortaci su pojeli svetu naforu, isečenu na tri dela, i s rukom na Bibliji položili zakletvu
da će se dosledno pridržavati odredaba ugovora, koji je, u ime Boga, milionima Indijanaca
spremao pljačku, prolivanje krvi i ropstvo.
 SUSRET SA STANOVNICIMA TAVANTINSUJUA

Snabdeveni dukatima Espinose, ortaci su nabavili dve karavele, koje su upravo sagrađene
u Panami. Gore je išlo s prikupljanjem ljudi i kupovinom oružja, pošto je Pedrarijas najbolje
vojnike poslao u Nikaragvu i potpuno ispraznio skladište sa zalihama oružja.
U Panami još nije bilo puškara i oružara, a da su ortaci hteli da vojnu opremu dovezu iz
Španije, morali bi pohod da odlože za nekoliko meseci. Tako im nije ostalo ništa drugo, nego da
za velike pare kupuju oružje od mornara u prolazu i morskih trgovaca.
Najzad su uspeli da formiraju odred od sto šezdeset ljudi, uglavnom opremljenih hladnim
oružjem i samostrelima. Ali ovog puta su sastavili i malo odeljenje konjice i četu naoružanu
arkebuzama.
Nemili događaji na moru za vreme prvog putovanja uverili su ih da komandu nad
brodovima treba poveriti iskusnom moreplovcu. Ovog puta uspeli su da za pohod privole
kapetana plovidbe Ruisa, koji je već plovio Pacifikom i uspeo da upozna njegove ćudi.
Jednog vedrog jutra obe karavele otisnule su se na more, krećući se pravo ka mestu do
kojeg je prethodno doplovio Almagro. Bila je to najisturenija tačka na jugu kontinenta do koje su
Španci doprli. Tamo se u more ulivala reka koju su osvajači nazvali Rio de San Juan. Za
sve vreme puta poslužilo ih je vreme, pa su zahvaljujući tome do označenog cilja stigli bez
teškoća.
Španci su s ushićenjem posmatrali izduženu liniju obale. Kako se samo sada pred
njihovim očima pružao drukčiji predeo! Na severu je obe obale prekrivala neprozirna prašuma,
dok su im se ovde smešila prostrana obrađena polja i živopisna naselja ratara. Žene, deca i
muškarci u raznobojnoj odeći u gomilama su silazili na obalu. Njihova živa gestikulacija
ukazivala je da su bili veoma uzbuđeni izgledom jedrenjaka, čija im je veličina izgledala da
prevazilazi ljudske moći.
Odlučeno je da se iskrcaju na mestu na kome se prostiralo izuzetno veliko selo, koje je
brojalo nekoliko desetina urednih, okrečenih koliba, ukrašenih krovovima od palmovog lišća.
Sunce se već nisko spustilo na ivicu mora i obasjalo beskraj snopom žarke svetlosti.
Pisaro je želeo da s meštanima uspostavi prijateljske odnose, da bi ih ispitao o putu do
kraljevstva Piru. Ali, ispostavilo se da još nije vladao nad tek organizovanom vojskom. Čim su
vojnici stupili na kopno, bacili su se na selo, žedni plena i krvi. Pisaro je hteo da ih zadrži, ali su
njegove naredbe zaglušili vika i paljba iz arkebuza.
Indijanci su uz krike užasa u velikoj pometnji pobegli u dubinu kopna. Pucnji iz arkebuza,
zveket oružja, zvuk bojnih truba, zaslepljujući bljesak pancira, a naročito nezemaljska
četvoronožna čudovišta, koja su jurila frkćući i ržući – jednom rečju, čitav taj iznenadan i ničim
opravdan prepad urlajućih došljaka s mora, izgledao im je kao najezda krvožednih demona i
oduzeo im je svaku želju za otporom.
Konkvistadore je obuzelo ludilo neshvatljive surovosti. Bez milosti su ubijali žene, decu i
starce, koji nisu uspeli na vreme da napuste selo, a mlade devojke bile su žrtve požude
pomahnitalih napadača. Pljačkajući kolibe, razbojnici su se pre svega bacili na zlatni nakit i
nagomilali tako ogromne dragocenosti, da su napravili gomile visoke do kolena. U besmislenom
naletu uništavanja, na kraju su spalili naselje.
Uveče je Pisaro sazvao vojni savet. Sedeći pri slaboj svetlosti vatre, oficiri su razmišljali
šta činiti dalje. Prihvaćen je sledeći plan delovanja: Almagro će se na jednoj karaveli vratiti u
Panamu, gde će, za zlato oteto u indijanskom selu, formirati dobro naoružani pomoćni odred;
Ruis će na drugoj karaveli krenuti u izvidnicu na jug, dok će Pisaro ostati u blizini reke Rio de
San Juan i s posebnim odeljenjem pešadije, kao i s celom konjicom, poći u dubinu kopna u
potrazi za novim plenom.
Kapetan Ruis bio je iskusan u poslu navigatora; uhvativši u jedra povoljne vetrove, nije se
bojažljivo držao obale, već je kursom pravim kao strela skrenuo na jug preko otvorenog mora.
Posle nekoliko dana puta, mornar koji je stražario na prednjem kaštelu dao je znak da se
približavaju nekom ostrvu.
Karavela se usidrila na otvorenom, jer su pristup na obalu onemogućavali plićaci i
priobalni sprud. Uostalom, Španci su izgubili želju da se iskrcaju na ostrvo. Obala se ispunila
polunagim Indijancima, koji su ispuštali bojne pokliče i neprijateljski mahali kopljima. Zacelo je
do njih već doprla vest o nasilju i sramnim postupcima, koje su na kopnu počinili morski
razbojnici.
Osmotrivši pažljivo ostrvo i bedno obučene Indijance, Ruis je došao do zaključka da bi
bilo besmisleno iskrcavati vojnike na kopno i upustiti se u borbu, koja nije mogla da donese
nikakvu korist. Samo je ostrvo uneo na mapu i nazvao ga Galjo, a zatim je naredio da se podigne
sidro i krenuo dalje. Ostrvljani, ubeđeni da je krilata lađa pobegla pred njima, ispratili su je
gromkim pobedničkim pokličima i ismevanjem.
Što su išli dalje na jug, na obali se pojavljivalo sve više naselja, sela i velikih naseobina,
iznad kojih se dizao gust dim iz ognjišta. Meštani su istrčali iz koliba i stojeći zbijeni na obali,
posmatrali Špance s osećanjem straha i neprijateljstva. Vest se među indijanska plemena pronela
začuđujuće brzo, pa se duž cele obale već znalo za prljave postupke belih tuđinaca.
Za vreme plovidbe mornare je stalno pratio predeo ogromnog lanca Anda, koji se na
horizontu ocrtavao u svoj svojoj nenarušenoj veličanstvenosti. U prozračnom vazduhu video se
kao na dlanu divlji, ižlebljen stenovit masiv, kao i vrhovi koji su dodirivali nebo, obasjani
bljeskom večnog snega. U podnožju stenovitog džina pružao se pojas podgorja, obrastao gustim
kožuhom rastinja, koje se često spuštalo sve do samog mora. Prostrana priobalna ravnica
izgledala je kao šahovnica obrađenih njivica, ispresecana rekama i kanalima, koja se na suncu
prelivala u svim nijansama smaragda i zlata. Konkvistadori su u tišini stajali na ivici karavele,
očarani blistavom lepotom te sanjane zemlje, pune obećanja, tog Eldorada, čija slika ih je izvela
iz njihovih domova i pretvorila u lutajuće vitezove Fortune.
Karavela je prispela u Zaliv Svetog Mateje i nekoliko dana se odmarala na njegovim
mirnim vodama, izazivajući divljenje gomile meštana. Mornari su se živo vrzmali po palubi,
popravljajući jedra i trup. Kapetan Ruis nije video potrebu da se silazi na obalu, jer je njegov
zadatak bio samo ispitivanje morskog puta, a namirnica i vode za piće imao je još dovoljno.
Smatrao je da je izviđanje završeno, jer je bio siguran da je dopro do granica legendarnog
kraljevstva Piru. Izviđačka plovidba trajala je još deset-petnaest dana, jer se žurio do Pisara s
radosnom vešću. Brod je ponovo isplovio na otvoreno more, ali ovog puta Ruis je okrenuo
pramac na sever, vešto koristeći suprotne vetrove.
Samo što su napustili zaliv, mornar koji je bio na straži, povikao je gromkim, uzbuđenim
glasom: – Brod, brod na vidiku! – Kapetan Ruis jednim skokom našao se na kaštelu i napregao je
vid u naznačenom pravcu. Na horizontu se njihalo ogromno, belo platno četvorougaonog jedra.
Kapetan se ozbiljno zabrinuo, jer je odmah prosudio da su to neki Evropljani, koji su tu stigli u
potrazi za legendarnom zemljom zlata.
Ali je ubrzo s olakšanjem utvrdio da je strah bio neosnovan. Na njegovo neopisivo
iznenađenje, pojavio se čudan splav koji se ljuljao na morskim talasima. Između dve motke bilo
je rašireno belo jedro, ispunjeno vetrom. Niska paluba sastojala se od okruglih debala balze,
privezanih debelim užadima od biljaka. Na sred palube uzdizala se koliba od trske, pokrivena
okruglim krovom od palmovog lišća. Pored pramca, koji se pomerao pomoću duge motke,
nalazilo se nekoliko polunagih Indijanaca, čija tela kao da su bila izlivena od sjajnog bakra. Na
ivici splava skupila se grupica muškaraca, žena i dece odevenih u odeću koja je na suncu blještala
kao mozaik veselih boja. Indijanski mornari nisu ispoljavali strah: gestikulirajući i ispuštajući
vesele usklike približavali su se karaveli.
Konkvistadori, zbijeni pored ograde broda, posmatrali su indijanske mornare. Došli su do
zaključka da najzad vide ljude one zemlje koju su tako dugo tražili na kopnu i na moru. Sudeći po
odeći, bili su to imućni ljudi. Nosili su duge haljine od fine vunene tkanine, žute, crvene i plave
boje, ukrašene vezom koji je prikazivao ptice i cveće. Njihova tela svetlucala su od mnoštva
zlatnog nakita, prekrasne izrade. Među njima su se nalazile i žene crnpurastih, finih crta lica,
kosih očiju i crne kose, skupljene pozadi šarenom trakom koja se svetlucala na suncu. Vragolasto
su se osmehivale belim, snažnim muškarcima i pokazivale slobodu u ponašanju, punu šarma, što
je govorilo da nisu bile ropkinje svojih muževa i očeva.
Na znak jednog od uglednijih Indijanaca, kapetan Ruis je brodskim stepenicama sišao na
platformu splava, uzevši sa sobom kao tumača svog indijanskog slugu kojeg je doveo iz Paname.
Ispostavilo se da su to trgovci iz grada Tumbesa koji su obavljali trgovinsku razmenu duž
obale kontinenta. Ruis je izrazio želju da razgleda njihovu robu i jedva je uspeo da savlada
ushićenje kad je ugledao bogatstvo koje su vozili. Iz korpi od vrbovog pruća, pred njegovim
zasenjenim očima, vadili su vaze i vrčeve od livenog zlata; priveske, minđuše, ogrlice i
narukvice, precizno iskovane od tanke zlatne ploče; srebrna ogledalca, kao i rolne šarenog
materijala, izatkanog od vune fine kao pamuk.
Na splavu se nalazilo nekoliko lama, koje – kako je doznao – ne samo što su davale
vuneno runo i meso za jelo, već su služile i kao vučne životinje. Španci su još u Panami slušali o
toj veoma čudnoj životinji, jer je Paskual de Andagoja sa svog pohoda doneo njen tačan crtež. Ali
sada, ugledavši lamu, kikotali su se s neobuzdanom radošću. Jako ih je zabavljala drska i prezriva
njuška tih nezgrapnih životinja, njihove izbuljene oči i načuljene, zečije uši. Bila je to u stvari
neka mala vrsta kamile, koju su sretali u Španiji, gde su je dovozili Mavri. Indijanci su tvrdili da
zemlja iz koje dolaze vrvi od lama.
U jednom trenutku kapetan Ruis upita:
– Da li vaš grad Tumbes pripada državi Piru?
Odgovor mu je dao stari Indijanac, koji se držao dostojanstveno, izboranog lica i crne
kose koja je u krutim pramenovima padala na ramena.
– Ne znamo, sine sunca, nikakvu državu Piru. Možda misliš na reku tog imena, koja iz
daleke zemlje na severu teče posred prašume, gde ljudi žive kao divlje zveri. Znam to sigurno, jer
sam jednom tamo stigao s robom i uverio se da tamošnji ljudi nemaju ništa za razmenu.
– Pa, ko ste vi? – upita začuđeni Ruis.
– Grad iz koga dolazimo nekad je bio pod vlašću velikog kralja. Ali on više nije živ,
pokorio ga je i ubio kralj Inka, čija je prestonica bila u Kusku.
– Ima li tamo zlata?
Pitanje je među Indijancima izazvalo veliku radost.
– Tamo ima više zlata nego drveta, sine sunca. To su svete suze koje je isplakao bog
sunca Inti.
– Da li se zemlja tog moćnog kralja možda ne zove Piru, ili kako joj je već ime?
– Tavantinsuju. Ona svojim granicama obuhvata četiri strane sveta.
Kapetan Ruis se zamislio i grozničavo je ponavljao u sebi:
 – Tavantinsuju, Tavantinsuju, zemlja zlata, zemlja žarko tražena, Eldorado! Eldorado!
Najzad!…
Zatim je Indijance obuhvatio pogledom, razmišljajući šta s njima da radi. Pisaro bi se
sigurno obradovao kad bi se vratio s takvim blagom. Trgovci nisu bili naoružani, dakle, mogao je
s njima da uradi što mu je bila volja. Ali da li je nasilje bio promišljen korak? Pošto želi da krene
u Tavantinsuju, ne treba tamo da ih pretekne vest da su razbojnici. Kralj te države – kako
proističe iz prikupljenih informacija – raspolaže brojnom, dobro organizovanom vojskom ratnika
i sigurno bi ih dočekao kao neprijatelje. A to bi moglo da im pokvari planove. Ne može se
računati na pobedu u tako neravnopravnoj borbi. Bolje da ih u početku tamo prime kao
miroljubive izaslanike kralja Kastilje, a kasnije će se pokazati šta treba da se radi. Sve je u ruci
Proviđenja. Za vreme puta na sopstvenoj koži osetio je posledice napada na indijansko selo. Neka
bar ovi trgovci posvedoče pred kraljem da đavo nije tako crn kakvim ga prikazuju.
Kapetan Ruis je odlučio da putem razmene uzme nekoliko skupocenih predmeta, da ih
odnese svome vođi kao dokaz na prvi susret sa stanovnicima kraljevstva Tavantinsuju. Zato je na
palubu karavele pozvao nekoliko uglednijih Indijanaca i ukazao im sve počasti.
Egzotični gosti, vođeni od strane vojnika koji su se tiskali, nisu mogli da se načude
ugledavši njima nepoznatu opremu broda i naoružanje vojnika. Želeli su sve da dodirnu, ali
najveće divljenje i čežnju kod njih izazivali su čelični mačevi. Gladili su njihova blještava sečiva,
ispitivali tvrdoću i tražili da im se pokaže kako jednim udarcem presecaju drvene cepanice.
Kapetan Ruis je naredio da se zakolje prase i pozvao goste za sto na kome je bila
postavljena svinjetina, dvopek i andaluzijsko vino. Pečenje i dvopek jeli su bez čuđenja, ali vino
su pili s takvim uživanjem, da su Ruis i njegovi oficiri bili van sebe od radosti.
Domaćini su morali da odgovaraju na brojna pitanja. Kapetan je objašnjavao da je
izaslanik najmoćnijeg kralja na svetu, koji vlada daleko preko mora, i izrazio želju da za svoga
opunomoćitelja kupi neku robu, nudeći kao nagradu staklene perle, bižuteriju od tombaka i
nekoliko bodeža s ukrašenim drškama.
Indijanci su rado prihvatili predlog i svojim drugovima na splavu naložili da na palubu
donesu niz zlatnih vaza i vrčeva, ogromno ogledalo od livenog poliranog srebra, kao i nekoliko
komada finog, izvanredno lepo obojenog materijala od vunenog prediva.
Za to vreme vojnici nisu propuštali priliku. Gestikulirajući, uz šalu i smeh, uspeli su da se
zbliže s Indijancima koji su ostali na splavu i da od njih za đinđuve i druge sitnice dobiju mnogo
zlatnog nakita. Neki, pohotniji, počeli su da se na nepristojan način udvaraju preplašenim
indijanskim devojkama, ali oštar glas kapetana, koji se bojao neke kavge, brzo ih je prizvao
pameti.
Vođa indijanskih trgovaca poklonio je kapetanu par lama. Indijanci su vezali životinje i
konopcima podigli na visoku palubu broda. Za vreme cele te operacije lame su pokazivale
flegmatičnu, činilo se uvredljivu ravnodušnost. Uopšte ih nije zanimalo šta se s njima dešava;
izbuljenih očiju, koje kao da su odsutno zurile u more, nervozno su čuljile uši i mrdale usnama.
Međutim, u trenutku kad su ih na palubi oslobodili veza, pokazale su svoj pravi karakter.
Izgledalo je kao da je iz njih naglo izbila eksplozija nezadovoljstva i negodovanja, koji su se
gomilali od samog početka njihovog bednog života. Istrgle su se iz ruku španskih vojnika i
krenule u mahniti galop oko palube, gazeći i rušeći sve što im se našlo na putu. Pri tome su
razvijale neverovatnu brzinu, čineći potpuno neočekivan kontrast u odnosu na prethodnu sporost.
Uz paklenu dreku i kikotanje konkvistadori su se dali u poteru za plahovitim životinjama.
Ali nije ih bilo lako umiriti. Ritajući se žestoko, držali su mučitelje dalje od sebe, a kad su ih
najzad uterali u stupicu, dali su odušak svom preziru i prkosu prskajući žutom, smrdljivom
pljuvačkom. Ali u trenutku kad su ih sabili među daske palube, u njima se naglo ugasila želja za
otporom. Ponovo su zapale u svoju nadmenu ravnodušnost, a oči, još uvek pune krvi od
nedavnog izliva energije, izbuljile su ravnodušno u daleki horizont mora, ignorišući zadihane
Špance.
Indijanci su u početku posmatrali scenu u nemoj nepomičnosti. Ali kad su tuđinci, braneći
se nogama i prevrćući se, kao kruške padali s pobesnelih životinja, počeli su da se valjaju od
smeha. Samo jedan mršavi indijanski dečak, koji nije imao više od petnaest godina, nije delio
opšte veselje. Bez razmišljanja skočio je sa svoga mesta, proleteo splavom na karavelu i dotrčao
do lama da ih zauzda i da pomogne mornarima.
Kapetan Ruis gledao je dečaka i razmišljao. S uživanjem je posmatrao njegove hitre
pokrete, pravilne crte lica, preplanulog kao da je pozlaćeno, i crnu, uvijenu ćubu, ispod koje su
virile inteligentne, vragolaste oči.
„Tog obešenjaka“, pomislio je, „vredelo bi povesti sa sobom. Guverneru Paname doveo bi
živog predstavnika kraljevstva Tavantinsuju. Osim toga, koliko bih od njega mogao imati koristi!
Pokazalo se da je najveća teškoća koju je doživeo u kontaktima s Indijancima bio nedostatak
dobrog tumača. A znamo da je tako dovitljivog momčića lakše naučiti španski nego odraslog
čoveka. Ubuduće bi imali izvanrednog posrednika, informatora i tumača, posebno u pregovorima
s kraljem Tavantinsujua.“
Kapetan je prišao dečaku s osmehom i pokretima mu objasnio da ostane na karaveli.
Mladi Indijanac toliko je bio iznenađen da je izbuljio oči i odmah je energičnim pokretom glave
odbio predlog, pripremajući se da siđe na splav. Tada su ga na dati znak okružili vojnici i
pokušavali da zadrže na silu. Indijanca je obuzeo očaj i strah. Udarajući i ujedajući kao opkoljena
zver, vikao je iz sveg glasa, dozivajući u pomoć saplemenike. Španci su ga s mukom vezali
konopcem i odvukli pod palubu.
Videvši to brutalno nasilje, iz grudi Indijanaca oteo se uzvik ogorčenja i protesta. Mlada
devojka, očigledno sestra zarobljenog dečaka, htela je da se popne na karavelu, ali su je drugovi
skinuli nazad na splav. Tada je briznula u tako potresan, neutešan plač, da su njeni jauci dirnuli
srca i najtvrđih konkvistadora.
Žestoka ratobornost Indijanaca, koji su pretili pesnicama i pokazivali želju da napadnu
karavelu, ozbiljno su zabrinuli kapetana Ruisa. Nije se nadao takvoj posledici svog brutalnog
postupka, a prolivanje krvi nije mu išlo na ruku. Stoga, želeći da zaplaši razjarene nasrtljivce,
postavio je na ivicu karavele odeljenje vojnika s arkebuzama i naredio im da pucaju u vazduh.
Paljba se kao grom razlegla morem i odmah je dala očekivan efekat. Indijanci su se utišali
kao pogođeni gromom, a onda su pali na lice u uverenju da imaju posla s nadljudima koji vladaju
gromovima. Neobičan prizor toliko je razveselio vojnike, da su se neobuzdano smejali, udarajući
se po leđima.
U međuvremenu je kapetan naredio da se podignu jedra i karavela je krenula dalje. Već je
padalo veče. Daleki vrhovi Anda zablještali su poslednjom, gasećom svetlošću dana, a mirno
more prekrilo se svetlucavim zlatnim pločicama, između kojih je u daljini nestajao splav s prvim
stanovnicima tajanstvenog kraljevstva koje su sreli.
Španci su odvezali indijanskog dečaka i trudili se, koliko su mogli, da ga odobrovolje i
pridobiju. U svojoj gruboj dobrodušnosti pokušavali su da mu šalama izmame osmeh, donosili
mu poslastice i nežno ga zvali caballero. Ali on je bio neutešan. Zabio se u ugao i u strahu je
preletao pogledom po ogromnim, bradatim tuđincima. Noću je ječao i cvileo u snu, kao štene
odvojeno od majke.
Ali ubrzo je mladost učinila svoje. Sutradan je s apetitom smazao hranu koju su mu dali,
pa se čak odvažio na šetnju po palubi, posmatrajući s nezasitom znatiželjom nepoznat i zagonetan
svet belih ratnika. Nije prošlo ni nekoliko dana, a u njegovim očima ponovo je zasijala vesela
vatra. Vrteo se kao čigra među vojničkom gomilom, ponavljao smešne španske reči i pravio
takve neviđene nestašluke, da su Španci pucali od smeha. Samo je povremeno stajao pored
ograde i kao zanet sobom, setnim pogledom obuhvatao daleke obrise kopna. Ubrzo je postao
ljubimac cele posade, koja je veselom vragolanu dala ime Felipiljo.
 NAD SMARAGDNOM REKOM

Za to vreme Pisaro je, od Indijanaca koje je sreo, doznao da se u dubini kopna nalaze veća
ljudska naselja koja mogu da ga snabdeju hranom i zlatom. Zato je sa celim odeljenjem, ne
isključujući konjicu, krenuo na put, mada je on vodio kroz beskrajnu prašumu s kojom je još u
prethodnoj ekspediciji sklopio ne baš prijatno poznanstvo.
Ali Pisaro je bio uporan čovek i nije se obazirao na upozorenja svojih oficira. Glasom koji
nije trpeo protivljenje dao je naređenje za pokret i uskoro su se vojnici morali probijati kroz
rastinje, koje dosad još nisu sretali u svom skitničkom životu.
Bio je to pravi pakao, s neverovatnom sposobnošću za razmnožavanje. Ogromna stabla
drveća dizala su se uvis i kroz mnoštvo džinovskih grana nije prolazio ni zračak sunca. U
mračnom reonu, punom isparenja, lijane, poponci i čestari bujali su silovito i, gušeći se u
očajničkom zagrljaju, borili se za pravo na život, tračak svetlosti i malo vazduha. Tlo prašume
činio je debeli tepih mekog humusa, natopljen vlagom, koji je ispuštao zadah plesni i truleži.
Ljudi i konji ponegde su upadali do kolena u tu crnu, gustu masu i gazili napred s neizrecivom
mukom.
Bio je to zaista sulud poduhvat. U borbi s ubistvenom prirodom konkvistadori su brzo
gubili snagu i jedva se držeći na umornim nogama, počeli da gunđaju i proklinju svog vođu, koji
ih je tako tvrdoglavo vodio u propast. Ali Pisaro je svojim ljudima nametnuo pravila gvozdene
discipline i one najnezadovoljnije ućutkao pretnjom izvođenja pred preki sud.
Za vreme marša svojim kreštanjem rugao im se bezbroj šarenih papagaja, a čopori
histeričnih majmuna pravili su tako zaglušujuću buku da su Španci morali dizati glas da bi se
čuli. Ispod nogu promicali su gušteri i zmije. Uvijene oko stabala, vrebale su plen ogromne
telesine boa, koje su se tako stapale s bojom okoline da ih nije bilo moguće opaziti.
Najgore je bilo to, što su ih u stopu pratile grupe ratobornih indijanskih divljaka.
Nevidljivi u gustoj prašumi, oprezno su sledili uljeze i čim bi se ukazala prilika, gađali ih
otrovnim strelama.
 S vremena na vreme, posle izbačene strele, poklekao bi pogođeni vojnik, ispuštajući krik
užasa i bola. Padali su i konji, vođeni za uzde. Tada je nad drhtećom telesinom životinje njen
vlasnik plakao kao dete, jer iako su bili ljudi tvrdog srca, konkvistadori su prema svojim konjima
gajili veliku ljubav.
Napadnuti osvajači branili su se koliko su mogli, gađali su nasumice iz samostrela i
arkebuza u čestar prašume i pokušavali iznenadnim napadima da rasteraju progonitelje. Ali to im
ništa nije vredelo: Indijanci su bili neuhvatljivi. Napadnuti – kao da su nestajali u vazduhu, da bi
se posle izvesnog vremena ponovo pojavili.
Nakon nekoliko dana mukotrpnog hoda, Španci su se našli u oblasti podgorja Anda. Sad
je put postao još teži, ali Pisaro nije hteo ni da čuje o povratku. Vukli su se napred kao u bunilu.
Penjali se na brežuljke, koji su sa svakim naborom zemlje postajali sve viši, pa su se opet
četvoronoške spuštali u razjapljene jaruge i strme klance, gde su se s hukom slivali planinski
potoci, a omamljujući mirisi egzotičnog cveća mešali s teškim zadahom trulog rastinja.
Zaustavivši se najzad na izuzetno visokom brežuljku, u beskrajnoj daljini ugledali su snežne
vrhove Kordiljera, koji su na suncu blještali kao izglačano srebro. Upinjali su pogled na sve
strane, ali nigde se nisu videli tragovi ljudskog života. Pisaro je najzad morao priznati da je
ponovo poveo svoje ljude pogrešnim putem. Ta greška već ih je skupo koštala. Već izvesno
vreme nisu imali nikakvu hranu. Hranili su se samo divljim krompirom i kokosovim orahom, jer i
pored toga što su posedovali samostrele i arkebuze, nisu uspeli da ulove divljač. Majmuni,
papagaji i druge šumske životinje držale su se na bezbednoj udaljenosti od njih i u treptaj oka
nestajali u čestaru kad osete opasnost.
Na savetovanju oficira, na kome je morao da sluša mnogo neprijatnih zamerki, odlučeno
je da se ne vraćaju istim putem, već da potraže korito reke Rio de San Juan i da se njenom
obalom spuste do mora, u nadi da će taj put biti lakši od staze kroz prašumu.
Ali niko nije mogao da odredi gde ta reka teče. Trebalo je ispitati najbližu okolinu, u šta
se nijedan vojnik nije rado upuštao. Samo je Pedro izrazio spremnost da se prihvati tog zadatka.
U samu zoru, posle prespavane noći, ustao je tiho iz postelje i, oprostivši se od Pisara,
nestao u mračnoj džungli. Umorni od puta, vojnici su tvrdo spavali, mada su papagaji i majmuni
počeli svoj koncert u slavu sunca koje je već zasijalo na planinskim vrhovima.
Nije prošlo ni četvrt sata od Pedrovog odlaska, kad se iz prašume odjednom začuo njegov
prestrašeni krik. Pisaro je shvatio da je Indijanac u opasnosti. Ne oklevajući potrčao je u pomoć,
vodeći sa sobom probuđene drugove. Put im je pokazivala staza koju je napravio Pedro, tako da
su brzo stigli na mesto tragedije. Ispod nisko povijenog abonosovog drveta ležao je mladi
Indijanac u groznom spletu ogromnog udava. Jedan pogled bio je dovoljan Pisaru da se uveri da
Pedro više nije živ. Debela, maslinasta telesina čudovišta, išarana poprečnim crnim prugama,
koja se završavala repom boje cigle – u strašnom stisku polomila je sve njegove kosti. Boa je
visila na povijenoj grani i u trenutku kad je Pedro prolazio ispod drveta, obrušila se iznenada,
prignječivši ga svojom težinom.
Konkvistadore je obuzeo neobuzdan bes. U trenutku su udavu odrubili glavu i isekli ga na
sitne komadiće. Indijanac im je prirastao za srce svojom predusretljivošću i uvek dobrim
raspoloženjem, pa su brižno pokopali njegovo telo i nad grobom očitali molitvu.
Sad niko nije imao smelosti da se prihvati izviđanja terena. Celo odeljenje je podiglo
šatore i krenulo na jug, gde je po svemu sudeći trebalo da se nalazi reka koju traže. Skrenuli su s
prvobitnog puta pod pravim uglom i vukli se teškim hodom preko brda, dolina i neprohodnih
šuma.
U podne su se zaustavili na ivici plitkog kanjona sa strmim padinama. Na dnu ovog korita
brzo je tekla nabujala planinska reka, prelivajući se u kaskadama preko stenovitih pragova.
Putnici su s olakšanjem odahnuli, jer su bili sigurni da su najzad stigli do gornjeg toka reke Rio
de San Juan. Skrenuli su na zapad i obalom reke hitali ka moru.
Što su više napuštali oblast stenovitog podgorja, reka je gubila karakter planinskog
potoka. Njene vode počele su da teku lenjim, širokim rečnim tokom kroz nizinski predeo
džungle, plitko plaveći teren i tvoreći malarične močvare nad kojima je zujalo na milijarde
moskita. U vodi i duž obale izležavalo se na suncu mnoštvo aligatora, koji uopšte nisu obraćali
pažnju na putnike.
Španci su bili umorni od puta i jedva su vukli noge. Glad ih je sve više mučila, jer niko
više nije imao ni snage ni volje da u prašumi traži jestive biljke i voće. Da zlo bude veće, neki
vojnici navukli su malariju. Podmukla bolest toliko je savladala nesrećnike, da je bilo potrebno
voditi ih ispod ruke ili dizati na nosila ispletena od grana.
 Jednom, kad su Španci upravo postavljali logor za konak, okružila ih je grupa indijanskih
divljaka, koji su vrištali, gađali strelama i bacali koplja s oštrim bakarnim vrhovima. Ali Španci
nisu imali nikakvih gubitaka, jer ih je štitilo gusto drveće, čija su stabla bila ogromna kao stubovi.
Krijući se iza stabala vojnici su krenuli u odbijanje žestokog napada. Već prva salva iz
arkebuza pokosila je nekoliko napadača, a ostatak, preplašen bukom vatrenog oružja, uz krike,
glavom bez obzira pobegao je u pravcu reke.
Pisaro se u trenutku dosetio da Indijanci negde uz obalu imaju privezane čamce. Samo
kad bi uspeli da ih se dokopaju. Kakvo bi to olakšanje bilo u pohodu kroz tu prokletu džunglu.
Jednostavno bi se prepustili rečnoj struji i bez ikakvog napora stigli na morsku obalu.
Ne gubeći vreme, naredio je vojnicima da pređu u napad u pokušaju da napadačima
preseku put do čamaca. Videvši neobične ljude koji ih gone, okovane u blješteći čelik i koji
vladaju gromovima – indijanski ratnici potpuno su izgubili glavu. Jedni su se iskradali na stranu,
dok su drugi, zaboravivši na aligatore, u strašnoj panici skočili u vodu, da potraže spas na drugoj
obali reke. Strašno uzburkana voda i krici užasa, na veoma potresan način su potvrđivali, da
čudovišta nisu propustila priliku da se dokopaju hrane.
Na svoju veliku radost, konkvistadori su na obali našli celu flotilu čamaca, istesanih od
debala. Utovarili su prtljag i nekoliko preostalih konja, udobno se smestili i zaveslali ka sredini
reke, gde ih je struja brzo ponela u pravcu mora.
Ali put nije protekao tako uspešno kako su se nadali. Usput su nailazili na razne prepreke,
kao što su plićaci i granitni pragovi. Tada su teške čamce morali da vade iz vode i da ih uz obalu
korita guraju do mesta gde je reka ponovo postajala plovna. Osim toga, duž obale vrebali su
Indijanci, koji su ih uznemiravali otrovnim strelama.
Glad je primoravala konkvistadore na duže predahe pored reke. Vojnici su tada odlazili u
dubinu prašume da ulove životinje i sakupe jestive bobice. Ali takvi izleti za hranom bili su puni
opasnosti. Više puta upadali su u zasede Indijanaca, i tada su, žestoko se braneći, morali što brže
da se vrate u logor.
Posle jednog takvog predaha, Španci su se spremali da krenu dalje na put. Čamce su
otisnuli na sredinu reke i nošeni strujom brzo se udaljavali od mesta logorovanja. Jedan čamac je
još ostao na obali, jer je njegova posada od četrnaest vojnika veoma dugo otezala sa utovarom
prtljaga.
Tada je iz obližnjeg rastinja izletela gomila golaća koja je urlala i munjevitom brzinom
dotrčala do iznenađenih pljačkaša. Na obali se razvila borba prsa u prsa. Napadnuti vojnici branili
su se do poslednjeg, bodući i udarajući mačevima iz sve snage; u toj gužvi nisu mogli da
upotrebe samostrele i arkebuze.
Brojna nadmoć Indijanaca bila je ogromna, pa su opkoljeni vojnici, pod udarcima kopalja
i močuga, padali jedan za drugim, i na kraju je njihov otpor slomljen.
Poslednji preživeli Španac uspeo je nekako da se iščupa iz ruku napadača i skoči u reku s
namerom da dopliva do flotile.
Ali samo što se udaljio od obale, voda se pored njega uzburkala kao vir. U penušavoj vodi
odmah se ukazala razjapljena čeljust aligatora i jadnik je nestao pod vodom, ne uspevši ni da
krikne. Mrlja krvi, koju je kratko vreme nosila rečna struja, svedočila je da nesrećni slučaj nije
bio košmaran san.
Čamci su se već suviše udaljili od mesta borbe da bi konkvistadori mogli da stignu u
pomoć. Trudili su se, doduše, da se vrate, ali struja je bila toliko brza da su se, uprkos snažnom
veslanju, kretali uz reku veoma sporo. Nekoliko čamaca je stiglo na obalu i vojnici su koliko ih
noge nose trčali napadnutima u pomoć, pucajući iz arkebuza u vazduh da uplaše Indijance. Ali
kad su zadihani stigli na mesto borbe, sve je već bilo gotovo. Samo su stisnuta srca pokopali pale
drugove i nastavili put. Kao da im se podruguje, još dugo ih je progonilo lupanje indijanskih
bubnjeva, koji su objavljivali pobedu džungle nad belim vladarima gromova.
Proteklo je gotovo pet sedmica dok nisu stigli do ušća reke Rio de San Juan. I tada su
utvrdili da se nigde, ni na moru, ni na obali, ne vide karavele, koje je još odavno trebalo
očekivati. Ulogorili su se na ivici prašume i danima gledali na sever i na jug, odakle je trebalo da
doplove Almagro i Ruis. Hranu im je davala prašuma i more. Ali su ih strašno mučili moskiti;
nisu im davali mira ni danju ni noću. Bilo ih je toliko mnogo i ubadali su tako žestoko da su
Španci morali da se zakopavaju u priobalni pesak kako bi se bar nekoliko sati oslobodili njihove
nasrtljivosti.
Prvi se pojavio kapetan Ruis. Stojeći na kaštelu pokušavao je da nadjača šum morskih
talasa:
– Bili smo u Piruu, videli smo Eldorado! Zlato, mnogo zlata!
Vojnici Pisara odgovorili su mu radosnim usklicima i na rukama ga izneli na obalu. Nisu
mogli da se nagledaju prevezenih dragocenosti i udarali su lame, koje su u tom metežu i vrevi
sačuvale nepomućen mir. Felipilja, koji je šetao u šarenoj odeći, pozdravljali su prijateljski kao
prvog predstavnika Eldorada.
Sutradan se vratio i Almagro. I njemu se sjajno posrećilo. Guverner Pedrarijas,
zahvaljujući upornim zalaganjima vikara De Lukea, bio je smenjen, a na njegovo mesto došao je
Don Pedro de los Rios, s kraljevskom preporukom da Pisaru pruži podršku.
Novi dostojanstvenik bio je tako ljubazan da se lično pojavio u luci da primi Almagra i
ponudi mu pomoć. Sticajem srećnih okolnosti iz Španije je upravo doplovila velika karavela s
emigrantima i tovarom različitog oružja. Almagro tako nije imao teškoća da izvrši zadatak.
Prevezao je bogate zalihe namirnica i osamdeset tek prikupljenih vojnika, opremljenih
šlemovima, polupancirima, mačevima, samostrelima i arkebuzama.
Vojna sila ekspedicije toliko je narasla, pa je Pisaro odlučio da krene pravo u
Tavantinsuju. Siti, odmorni i podstaknuti najboljim očekivanjima, vojnici su veoma rado
prihvatili odluku, mada se vreme očigledno pogoršavalo i nije nagoveštavalo mirnu plovidbu.
Ubrzo su obe karavele parale uzburkano more, s naporom se suprotstavljajući nevremenu. Na
kraju su Španci morali da se sklone u zaliv ostrva Galjo, gde su proveli tri nedelje u popravci
oštećenja na karaveli. Meštani, koji su ranije prema kapetanu Ruisu zauzeli neprijateljski stav,
videvši dve karavele s brojnom posadom, više su voleli da se povuku u dubinu ostrva.
Nastavak puta konkvistadori su obavili po sunčanom vremenu. Od zaliva Svetog Nikole
priobalni predeo postajao je sve življi. Videli su se široki pojasevi obrađene ravnice, ljudska
naselja, padine s lejama kukuruza, kao i plantaže žbunja kakaoa, prekrivene cvećem, čiji je miris
balsama, pomešan sa slanim mirisom mora, dopirao čak do španskih brodova.
Karavele su bez prekida stremile ka jugu i jednog dana u zoru zaustavile se u prostranom,
prelepom zalivu. U kristalnom vazduhu i duž širokog luka obale vrvelo je od albatrosa, koji su
kreštali, i pelikana teških krila, koji su lovili ribu. Nedirnuto vodeno prostranstvo zaliva
svetlucalo je i blistalo kao safir i zlato, dok su se na dalekom horizontu u nebo dizali Kordiljeri,
tako začuđujuće vidljivi, da je bilo moguće razaznati svaki detalj njihovog stenovitog reljefa.
Pri ušću omalene reke prostiralo se mestašce koje je brojalo, onako od oka, dve hiljade
stanovnika. Njegove bele, uredne kućice pokrivene krovovima u obliku kape, osmehivale su se
kao jarki odblesak sunca i, reklo bi se, pozivale strane mornare na svoje pragove.
U međuvremenu obala se ispunila gomilom uzbuđenih ljudi koji su živo gestikulirali.
Deca, žene i muškarci, odeveni u odeću jarkih, veselih boja, prosto su zasenjivali oči bogatstvom
nakita od zlata i smaragda.
Neizmerno bogatstvo, koje se pokazivalo s tako prirodnom slobodom, kod konkvistadora
je, maltene, izazvalo vrtoglavicu. Koliko blago je moralo da se krije u toj zemlji, kad se običan
narod tako oblačio svakodnevno! Eto, najzad su u tom Eldoradu o kome su maštali, gde ih čekaju
sreća i bogatstvo! Vredelo je staviti sve na jednu kartu da bi se dočekao ovaj trenutak.
Ali kad je Pisaro pokušao da se približi kopnu, vazduhom se razlegao potmuli tutanj
bubnjeva. Sa ušća reke uznenada se pojavila velika flotila čamaca, s ratnicima naoružanim do
zuba, i počela je da kruži oko karavele. Na prvom čamcu stajao je vođa i mahao motkom na koju
je bila pričvršćena zlatna maska nekog božanstva. Neprijateljski pokliči koje su ispuštali
Indijanci, kao i prigušeni odjeci ratnih truba, veoma jasno su govorili o ratobornim namerama
domorodaca.
Španci su bili toliko iznenađeni da u prvom trenutku nisu znali kako da reaguju. Neki
mornari nervno nisu izdržali tu demonstraciju i počeli su da pune arkebuze da bi rasterali
napadače. Ali Pisaro ih je zadržao odlučnom naredbom, jer nije želeo da dopusti oružani sukob.
Na nevelikoj udaljenosti od obale pojavila se indijanska armija, koja je brojala najmanje
deset hiljada ratnika. Bila je to sila na koju je trebalo ozbiljno računati. Pisaro, doduše, nije
sumnjao u pobedu, ali morao bi da je plati velikim gubicima, što, s obzirom na nedovoljne
španske snage, nije mogao da dopusti. Uostalom, bitka na toj obali značila bi rat s celom državom
Tavantinsuju, a on je u ovom trenutku imao druge planove. Želeo je da u tu zemlju uđe s maskom
prijateljstva i da, uspavljujući budnost njenih stanovnika, postepeno ovlada njome lukavstvom.
S druge strane, nije mogao da se odrekne ogromnog blaga koje je bolo oči vojnicima.
Odustajanje od njegovog osvajanja potkopalo bi njegov autoritet, i ko zna, možda bi dovelo i do
pobune vojnika. U takvim uslovima preostao je samo jedan izlaz: pregovori o miru i stupanje u
robnu razmenu s Indijancima.
Ali ko su oni? Kako zadobiti poverenje tih divljaka? Odlučio je da za to pita Felipilja, koji
ih je sigurno upoznao za vreme svojih putovanja na splavu.
– Da, gospodine, poznajem ovu zemlju veoma dobro – odgovorio je Indijanac. – Zaliv i
grad zovu se Takames, a reka „Smaragdna reka“. Na dnu njenog korita ima mnogo zlatnog peska,
a duž obale ljudi vade zeleno kamenje. Zato su veoma bogati i s njima vredi trgovati.
– Pa, dobro, ali zašto, do đavola, neće s nama da trguju. Jel’ osa ujela te nitkove?
– Ne znam, gospodine, mislim da vas se boje i da su zbog toga pod oružjem. Kad je reč o
nama, ljudima sa splava, nikada nam nisu naneli nikakvu nepravdu.
– Jesu li oni podanici države Tavantinsuju?
– Da, ali tek odnedavna. Pre toga su pripadali kraljevstvu Kito, koje je osvojio veliki Inka
iz Kuska. Ali oni se stalno bune, jer Inka hoće da im oduzme sav zlatan nakit, jer u Tavantinsujuu
imaju pravo da ga poseduju samo sinovi sunca. Ali u Kitu je bilo uvek drukčije. Tamo svi nose
nakit od pamtiveka. Bore se za njega, mada Inka ima mnogo, mnogo ratnika i on je bog.
– Da li bi tim lupežima mogao da objasniš da smo došli kao prijatelji?
– Reći ću im, ako to želiš, ali ne znam da li će mi poverovati.
– A zašto?
– Poreklom sam iz grada Tumbesa, a oni ne vole njegove stanovnike. Osim toga, znaju…
Indijanac zaćuta s izrazom zbunjenosti na licu.
– Pa, šta znaju? – nastavi Pisaro.
– Glasnici iz prašume sigurno su im javili da zbog zlata palite sela i ubijate ljude.
– Trućanja! – Ražesti se Pisaro. – To se dogodilo jednom i samo zbog toga su stanovnici
sela pobegli, umesto da nas ugoste. A u drugim slučajevima oni su nas napadali, morali smo da se
branimo. Da li je tvojim ljudima na splavu naneta neka nepravda, hajde, kaži?
– Pa, nije – oklevao je mladi Indijanac – ali…
– Šta, ali? Zato što smo tebe uzeli? Zar još ne shvataš kakav si ti srećnik? Postupamo s
tobom kao s bratom, doživeo si veliku počast, jer si postao podanik najmoćnijeg vladara, kralja
Kastilje, naučićeš španski i bićeš naš tumač, a što je najvažnije, primićemo te u okrilje katoličke
crkve i tako tvoju dušu iščupati iz kandži sotone. Bogami! Šta još možemo da uradimo za tebe?
Indijanac zažmuri s vragolastim osmehom i uzdahnu.
– Da li ću i ja dobiti takvu odeću kao što ti imaš, gospodine, takav šlem i mač, blješteći
oklop na grudima?
Pisaro se nasmeja i udari Indijanca po leđima tako nežno, da se ovaj zanese.
– Al’ si ti lukava životinja, dobićeš kasnije, kad postaneš hrišćanin, dajem ti reč.
– Onda ću im reći – uzviknu Felipiljo veselo. Stao je na ivicu karavele i savivši šaku u
trubu, na sav glas nešto dovikivao Indijancima na njihovom jeziku.
To je dalo potpuno suprotan rezultat. Indijanski ratnici u čamcima kao da su se jako
naljutili i, ispuštajući krike, pretili Špancima kopljima i motkama. U jednom trenutku, strela je
dečaku fijuknula pored uha i uz zvižduk zabola se u katarku. Felipiljo je od straha pao na palubu
koliko je dug, a onda je ustao i van sebe od uzbuđenja obasuo svoje saplemenike bujicom psovki.
– Sto mu gromova! – povika Almagro. – Tim paganskim huljama treba očitati lekciju.
Jedna salva iz arkebuza rasterala bi tu rulju, kao jato pataka.
– Nizašta na svetu. – odvrati Pisaro – Moramo od njih da dobijemo zlato mirnim putem.
Vidiš li njihovu vojsku? Prevelika je za naše snage. Ne poričem da bismo ih mogli rasterati na
sve četiri strane sveta. Ali razmisli – s kakvim gubicima i s kakvim posledicama za našu stvar.
Misliš li da će kralj Tavantinsujua, primivši vest o toj bici, hteti da nas pusti drage volje?
Sakupiće protiv nas ratnike iz cele zemlje! A ima ih na stotine hiljada, kad je samo u ovoj bednoj
palanci smeštena armija od deset hiljada ljudi.
– Kapetane, bio sam i jesam vojnik, a ne diplomata – odvrati Almagro ironično –
lukavstvo nije moja odlika. Jednostavno ne umem i neću time da se bavim. Što se mene tiče, ja
bih tim divljacima tako dao po nosu, da bi nas dugo pamtili. Ali ti si vođa i ti odlučuješ. Pazi
samo da iz te tvoje diplomatije ne izađemo s narušenom vojničkom čašću.
Pisaro, duboko ozlojeđen otvorenim ismevanjem, razžestio se i samo što nije planuo. Ali
je na vreme potisnuo gnev, jer nije želeo da u prisustvu cele vojske izaziva kavgu. Samo je s
nipodaštavanjem odmahnuo rukom i obavestio sazvane oficire da je odlučio da se iskrca s celom
vojskom, da bi od Indijanca izdejstvovao primirje.
Akcija iskrcavanja vojske na obalu odvijala se lako i bez teškoća. Indijanski čamci vratili
su se na obalu, žene i deca, koji su ispunjavali obalu, povukli su se u dubinu kopna, dok su
indijanski ratnici nepomično stajali sa zategnutim lukovima i napeto posmatrali postupke belih
tuđinaca.
A imalo je šta da se gleda. Čim su karavele bacile sidra, gde se dubina mora dodirivala s
pojasom priobalnog plićaka, razlegao se prodoran zvuk trube koja je pozivala vojnike da napuste
palubu. Odeljenje za odeljenjem iskakalo je u plitku vodu i gazeći po njoj do kolena, s naporom
se prebacivalo na obalu. Desantom je lično rukovodio Pisaro, visoko držeći zastavu Kastilje. Iza
pešadije, kroz uzburkanu vodu, probijalo se malo odeljenje konjice, koje je prskalo na sve strane.
Manevar se van svih očekivanja odvijao glatko, ali uz neopisivu buku. Zveket oružja
mešao se s gromkom komandom oficira; konji, zadovoljni hladnim kupanjem, snažno su rzali i
frktali, a vojnici su se dovikivali i obasipali grubim psovkama.
Konkvistadori su se na obali uredno postrojili. Indijanski ratnici, kao hipnotisani
živopisnim izgledom osvajača, nisu se pomerali s mesta. Šlemovi, panciri, potkolenače i mačevi
bacali su im pravo u oči blještavu svetlost čelika, a zastavice, koje su lepršale na vetru, izgledale
su im kao ptice koje lete iznad glava neobičnih prekomorskih došljaka. Kolone indijanske vojske
blještale su na suncu očaravajućim mozaikom boja i raskoši. Gledajući tu igru boja, Španci su
teško poverovali da imaju posla sa surovim ratnicima, već sa svečano odevenim učesnicima
nekog radosnog praznika.
Vojnici su nosili kratke tunike različitih boja, opšivene purpurnom, zelenom ili plavom
prugom. Naoružanje se sastojalo od koplja s bakarnim vrhom, luka, toljage, crne kožne kacige i
malog okruglog štita drečećih boja.
Vođe su se jasno mogle prepoznati. U svojoj raskošnoj odeći podsećale su na divne,
egzotične ptice. Sve na njima se zlatilo i blještalo od jarkih boja. Preko tunika su imali dugačke
ogrtače, našivene zlatnim pločicama i šarenim desenima. Tamnoplava ili jarkocrvena perja
papagaja ukrašavala su zlatne kacige u obliku tijare. U ruci su držali velike toljage od livenog
zlata, a čak su i sandale svetlucale od zlatnog veza.
Pisaro je uzeo sa sobom nekoliko konjanika i krenuo u pravcu protivnika, da sa njima
započne pregovore. Sedeći u sedlu mahao je zastavom Kastilje, dok je Felipiljo išao pored njega i
iz sve snage dovikivao svojim saplemenicima da beli ratnici dolaze kao glasnici s miroljubivim
namerama.
Kad se grupica približila na odstojanje od nekoliko desetina metara, iz grudi Indijanaca
začuo se gromki bojni poklič: hailli, hailli! Armija od deset hiljada vojnika, uz potmuli tutanj
bubnjeva, jurnula je u napad. Izgledalo je da samo što se nije sručila lavina na šačicu junaka, kad
se dogodilo nešto iznenadno i nepredviđeno. Jedan konj, preplašen bukom, propeo se i jahača
zbacio iz sedla na zemlju.
Indijanci nikad nisu koristili lame za jahanje, pa su bili duboko uvereni da su konji i
jahači – četvoronožna čudovišta, pola ljudi, pola životinje. I zato su se skamenili kad su videli da
se jedno od tih čudovišta raspalo na dvoje. Smatrali su da se to dogodilo pod uticajem nekih
mađija. Paralisani praznovernim strahom, stali su kao ukopani i posle kratkog kolebanja počeli da
se povlače.
Pisaro je spremno iskoristio njihovu trenutnu zbunjenost da pobegne iz stupice i da se
punim galopom vrati do svojih.
U zalivu je odmah dao naređenje za povratak na karavele. Brinuo se, međutim, da
Indijanci ne pređu u novi napad. Stoga je postavio zaštitu od strelaca i naredio im da iz arkebuza
ispale salvu u vazduh da zastraše Indijance. Snažan odjek paljbe, plameni jezici koji su sevali iz
cevi, kao i oblačići dima, izazvali su kod indijanskih ratnika neviđen utisak. Uvereni da su se sreli
s vladarima gromova, raštrkali su se na sve strane i nestali iza najbližih brežuljaka.
A na karavelama je zavladala opšta potištenost. Po ćoškovima su optuživali Pisara da ga
je spopao strah i, da je napuštajući bojno polje, španske vitezove izložio sramoti i poniženju.
Pisaro je sazvao savetovanje oficira. Almagro je došao u kabinu smrknut i ljut. Čim je seo
na tronožac, progunđao je zajedljivo:
– Pa, kapetane, kakva su tvoja dalja naređenja? Tako mi časti, pokazali smo paganima
našu hrabrost, izvršili uzvišeni zadatak i, ovenčani slavom, možemo da otplovimo kući. Jesu li
takvi bili tvoji planovi? Unucima ćemo pričati kako smo odmaglili čim smo videli prve ratnike
Tavantinsujua, ili već kako se ta zemlja zove.
Reči Almagra ošinula su Pisara kao bič. Ali se uzdržavao da ne izaziva kavgu i,
progutavši gorku pilulu, odgovarao je mirnim glasom:
– Kapetane Almagro, znam i cenim tvoje viteške sposobnosti. Niko ti nije ravan u
baratanju mačem, svi će ti to priznati. Ali vidiš, braco, ja sam vođa ekspedicije i ja sam
odgovoran za to da se ostvari njen najvažniji cilj: osvajanje velikog, bogatog kraljevstva. To se ne
postiže mačem, već dalekovidošću i trezvenošću.
– Tako mi Boga, šta hoćeš time da kažeš, smatraš li me budalom?
– Ne smatram te budalom – osmehnu se Pisaro – samo si plahovit
 – Što se tiče trezvenosti – zaista si je pokazao preko mere. Učini mi to zadovoljstvo i reci
šta to sramotno povlačenje ima zajedničkog s dalekovidošću. Jer ja, bogami, ne razumem kako
zamišljaš da osvojiš tu zemlju, a da ne potučeš do nogu njenu vojsku.
– Ne poričem da smo mogli da porazimo indijansku vojsku i da pokupimo sve zlato. Ali
šta s tim? Da li nam je stalo samo do tog zlata, kao da ga ima ne znam koliko? Treba li da se
brinemo za budućnost? Razmisli, brale. Naš zadatak je da stignemo u njihovu prestonicu i da na
svaki način ovladamo celom zemljom, za kralja Kastilje. I kad pobijemo celu tu armiju, šta nam
preostaje? Da marširamo u unutrašnjost zemlje?
– Ne drukčije, kapetane.
– I na vest o bici, kralj Tavantinsujua sedeće skrštenih ruku i mirno čekati da se pojavimo
pred njim. Valjda ne veruješ u to, dragi kapetane Almagro?
– Sto mu gromova, podučavaš me kao đačića. Naravno da ćemo krenuti napred i kao što
mene ovde vidiš – doći ćemo tamo gde nam se bude svidelo. Pa makar ne znam koliko te pogani
posekli.
– Da, kapetane, veoma si hrabar. Po svaku cenu možemo ići napred s ovom šačicom ljudi
s kojom trenutno raspolažemo. A tamo će nas kao morski talasi udarati sve nove i nove
indijanske armije, deset hiljada, sto hiljada, dvesta hiljada, nebrojene mase ratnika. Napad za
napadom! Naravno, mi ih redom uništavamo, naročito uz tvoju pomoć. Usput nam postepeno
padaju ljudi i konji od rana, iscrpljenosti, bolesti. I na kraju, ulazimo nas dvojica u prestonicu
Kusko…
Gruba, oštra priroda Almagra zatresla se pod udarcima ovih podrugljivih reči. Nad
okupljenima je lebdeo težak oblak. Tada se u pravo vreme umešao dvorski rizničar Nikolas
Ribera, koga su svi poštovali i koji je vršio nadzor nad osvojenim plenom. Pomirljivim tonom
reče:
– Uz sve poštovanje koje gajim prema uvaženom gospodinu Almagru, priznajmo da smo
sada preslabi da oružjem osvojimo kraljevstvo Tavantinsuju. Gospodo, pozivam vas, sačuvajte
razum i dostojanstvo. Treba razmisliti šta dalje činiti.
– Jedno je sigurno – primeti kapetan Ruis – povratak obe karavele u Panamu nesumnjivo
je kraj naše ekspedicije. Niko nam neće poverovati da smo se morali povući. Reći će da smo se
prepali. To će preseći sve naše buduće planove.
Tada je Almagro, ohladivši se malo od uzbuđenja, predložio:
– Gospodo, pošto smatrate da nam treba pojačanje, spreman sam da se jednom karavelom
vratim u Panamu i da izvršim novo prikupljanje dobrovoljaca. Znam da me čeka težak zadatak.
Nemamo zlata i niko nam više neće dati novac, ali možda će vest o otkriću kraljevstva biti
mamac koji će privući ljude. Za to vreme kapetan Pisaro, s ostatkom naše vojske, treba da sačeka
moj povratak negde na obali, gde će mu povoljni uslovi dozvoliti da logoruje nekoliko nedelja,
jer toliko vremena će potrajati moje putovanje.
– Opet! – uzviknu Pisaro – Nekako ti ta Panama ne silazi s usta. Samo putuješ tamo i
nazad, izležavajući se na suncu, dok ja trulim i gladujem u prašumi i močvarama. Ništa od toga,
brale. Sad je na mene red da uživam u zadovoljstvima morskog izleta, a ti ćeš malo da se osladiš
tom prašumom.
Ove reči su delovale kao iskra bačena na bure baruta. Almagro je skočio na noge i
uhvativši se za mač, obasuo Pisara gomilom psovki. Obojica su, kao nakostrešeni petlovi, ukrštali
oštre poglede i sigurno bi došlo do tuče da se među njih nisu bacili Ribera i Ruis. Razdvojivši
zavađene vođe i govoreći im da je razlaz među njima definitivan krah ekspedicije, uspeli su na
kraju da ih smire. Posle dugotrajnih pregovora ostalo je na tome da će u Panamu krenuti
Almagro, pošto je već imao iskustva u akciji vrbovanja vojnika.
 RUBIKON ČETRNAEST OČAJNIKA

Španci su sada zaplovili na sever u potrazi za obalom gde su mogli da se ulogore i odrede
ljude koji s Almagrom treba da se vrate u Panamu. Ali svuda su ih sačekivale gomile do zuba
naoružanih i neprijateljski raspoloženih Indijanaca. Pisaru u tom času nikako nije odgovarala
borba, pa je poslušao savet kapetana Ruisa i prebacio se na ostrvo Galjo, koje je bilo utoliko
sigurnije što njegovo malobrojno stanovništvo nije moglo da pruži veći otpor. I naravno, videvši
karavele koje su se približavale, ostrvljani su seli u čamce i odmah pobegli na kopno.
Ali za španske vojnike to nije bila velika uteha. S nezadovoljstvom su utvrdili da je to
pusto ostrvo, kao stvoreno za mesto izgnanstva galijota. Njegovo nikakvo, zakržljalo rastinje,
kameniti ugari i slabo obrađena polja, nisu nagoveštavali lak život. Nije bilo teško predvideti da
ih čekaju bolesti, glad, a možda i smrt. Pomisao da bi tu nedeljama i mesecima umirali od gladi, u
očekivanju povratka Almagra, ispunjavala ih je užasom.
Stoga su pribegavali lukavstvu i prevarama, samo da bi se ubacili u grupu Almagra i s
njime vratili u Panamu. Zbog toga su izbijale svađe i kavge, koje su ponekad pretile da se
pretvore u potpuno otkazivanje vojničke poslušnosti. Oficiri su s vremena na vreme morali da
upotrebe brutalnu silu da bi povratili red i mirno otpremili Almagra na put.
Vojnici, kojima je na kraju pripala sudbina da ostanu na ostrvu, tako su glasno
protestovali, da je to već ličilo na otvorenu pobunu. Tek kad im je Pisaro zapretio vešalima,
prividno su se potčinili njegovoj volji. Ali po ćoškovima su tajno kovali zaveru i imali razne ideje
kako da mu pomrse planove i da što pre napuste omraženo ostrvo. Puni gorčine, skupljali su se
oko vatre, diktirajući pisma svojim prijateljima i rođacima u Panami. Optuživali su Pisara da ih,
nošen ličnim interesima i pohlepom, vodi u propast, da je od njih napravio robove, da je već i
tako mnoge drugove s neoprostivom lakomislenošću oterao u smrt u neprohodnim džunglama. I,
najzad, molili su guvernera da pošalje karavelu i oslobodi ih s ostrva, gde su držani kao
zatvorenici.
Almagro je brzo primetio da se na njegovu karavelu prokradaju optužujuća pisma. Zato je
sproveo detaljnu proveru i naredio da se pisma spale. Bio je to drzak čin bezakonja, koji je
izazvao pogoršanje raspoloženja kod vojske. Jedan vojnik, neki Sarabija, vešto je pronašao način
da izbegne cenzuru. Među raznim tovarom, koji je vožen u Panamu, nalazila se bala vunene
tkanine, koju su vojnici odredili kao poklon za ženu guvernera. Sarabija je u pismu mračnim
bojama opisao položaj drugova, a zatim ga zavio u balu tkanine. Pismo se završavalo sledećim
satiričnim stihom:

Uvaženi guverneru, kad se u luci Paname

Pojavi mornar, pogledaj mu prste,
Jer za kasapina, što je ovde ostao s nama,
On prikuplja sveže ovnove za klanje.

Nekoliko dana po odlasku Almagra, Pisaro je odlučio da u Panamu pošalje i drugu

karavelu. Naime, brzo se pokazalo da ostrvo nije u mogućnosti da ishrani ni ljude koji su tu
ostali. Tako se otarasio svih bundžija koji su i dalje širili pometnju i nezadovoljstvo. Na kraju kod
sebe je zadržao samo najodanije vojnike, nekoliko oficira i nezaobilaznog Felipilja.
 Povratak karavele izazvao je u Panami veliko uzbuđenje. Pismo Sarabije dospelo je u
ruke guvernera i ubrzo su o njegovom sadržaju po gradu počele da kolaju najfantastičnije priče.
Uostalom, jadan izgled članova ekspedicije kao da je potvrđivao ono o čemu se šaputalo.
Opšte je prihvaćeno da Pisaro, u strahu od loših posledica svog neuspeha, nije želeo da se
vraća u Panamu i da je zadržao ljude na pustom ostrvu da bi zajedno s njima umro od gladi.
Vojnici, koji su se vratili na karavelama, svetili su se Pisaru tako što su s velikom revnošću
podupirali besmislene priče.
Almagro i vikar De Luke osetili su na svojoj koži neprijateljsku hajku. Guverner Pedro de
los Rios, tako blagonaklon u času kad je preuzimao dužnost, sad ih je primio neljubazno i o
opremanju nove ekspedicije nije želeo ni da čuje. Zamerao im je zbog pretrpljenih gubitaka u
ljudstvu, koji su nesrazmerni u odnosu na rezultate pohoda, a njihove priče pune oduševljenja o
otkriću Eldorada, samo je propratio prezrivim osmehom. Na kraju, pod uticajem upornih
nagovaranja vikara, saglasio se da pošalje jednu karavelu pod komandom kapetana Tafura, da sa
ostrva povede one Špance koje još zatekne u životu.
Za to vreme Pisaro i njegovi drugovi u nevolji morali su mnogo da se namuče da na
neplodnom ostrvu prežive. Doduše, ništa im nije pretilo od strane Indijanaca, ali su doslovno
umirali od gladi. Njihova hrana sastojala se samo od kraba i školjki, koje su teškom mukom
skupljali na morskoj obali. Da zlo bude veće, došao je kišni period. Neprekidni tropski pljuskovi,
gromovi i vetrovi pretvorili su ostrvo u pravi pakao. Gladni i iznureni bolešću, danima su stajali
na obali očekujući povratak Almagra.
Stoga je radost bila ogromna kad se karavela najzad pojavila na obali. Ne samo što je
donosila hranu i lekove, već pre svega oslobađanje sa ostrva. Ali Pisaro je doživeo veliko
razočaranje, jer je umesto Almagra s palube sišao Tafur.
Guvernerov izaslanik uručio mu je naređenje da se odmah vrati u Panamu. Za
ambicioznog vođu to je bio neizmerno težak udarac. Povratak u Panamu značio bi krah svih
planova na kojima je gradio celu svoju budućnost.
S gorčinom je razmišljao o svojim ortacima u Panami, jer je smatrao da su ga napustili u
najtežem trenutku života. Shvatio je svoju nemoć i rezigniran već je hteo da se pomiri s
neumitnom sudbinom. Ali samo što je pala noć, stvar je poprimila potpuno neočekivan obrt. U
njegovu kolibu krišom je ušao mornar iz Tafurove posade i iz nedara izvadio zapečaćeno pismo
od Almagra i vikara De Lukea. Oba ortaka su zahtevala da se Pisaro ne potčini naređenju
guvernera i da još neko vreme izdrži na ostrvu, jer će se oni postarati da na svojim karavelama što
pre pošalju sveže pojačanje.
Odmah ga je ispunila nova nada. Sutradan je saopštio Tafuru da i ne pomišlja da se vraća
u Panamu. Guvernerov izaslanik bio je van sebe od besa. Oštrim rečima prekorio je Pisara zbog
neposlušnosti prema kraljevskom namesniku, što podleže smrtnoj kazni. Na kraju krajeva, dalji
boravak na ostrvu smatrao je za ludost i samoubistvo, na šta je mogao da se odluči samo čovek
lišen zdravog razuma. Pisaro ga je saslušao s nenarušenim mirom i na kraju rekao da neće
promeniti donetu odluku.
Pisarov postupak nije se dopao nekim drugovima u nevolji. Pre nekoliko nedelja odlučili
su da s njim ostanu na ostrvu, ali sad su davali za pravo Tafuru, jer je guverner zabranio nove
ekspedicije za Piru. Prema tome, dalji boravak na ostrvu, koje je i Bog zaboravio, po njihovom
uverenju više nije imao nikakvog smisla. Nisu želeli da svoj život izlažu opasnosti samo zato što
Pisaro nije hteo da popusti u svojoj nerazumnoj tvrdoglavosti. Njegova uveravanja da će se
Almagro vratiti s hranom i svežom vojskom, saslušali su s nepoverenjem, jer nisu mogli zamisliti
da se to može desiti bez saglasnosti guvernera. Uostalom, neuspesi, porazi i patnje na ostrvu
toliko su im dojadili, pa su želeli da se što pre vrate, doduše bednom, ali sigurnom životu u
Panami. Pisaro je odlučio da odmah preseče burne sporove koji su se vukli bez kraja. Izvadio je
mač i jednim potezom izvukao na pesku debelu crtu od istoka prema zapadu. Zatim je stao na
južnu stranu i rekao:
– Prijatelji i drugovi! S moje strane su patnje, glad, žege, mrazevi, pljuskovi, bure, a
možda i smrt. Sa one strane su udobnosti i životna zadovoljstva. Tamo na jugu leži Piru sa svojim
bogatstvom i slavom, dok je na severu Panama sa svojim sivim, obeshrabrujućim životom. Hrabri
Kastiljanci, izaberite šta vam odgovara. Jer ja sam već izabrao, idem na jug.
 Ovaj efektan gest kod vojnika je izazvao snažan utisak; Tafur nije uspeo da sakrije
divljenje. Pisaro je naglo porastao u njihovim očima, kao oni vitezovi bez mane, koji su činili
čuda od junaštva u pričama o Amadisu Galskom 8 ili Sergasu de Esplandijanu. 9 U to vreme nije
bilo Španca koji nije bio očaran lepotom tih priča o vitezovima i koji nije upijao njihovu vatrenu,
romantičnu draž. Čak i za vreme lutanja po novom kontinentu, mnogi su neretko otvarali knjigu o
podvizima Amadisa i pri logorskoj vatri dočaravali svet čudovišta i čarobnjaka, neizmernog
bogatstva i plemenitih kraljeva, idealnih ljubavi i junačkog žrtvovanja u odbrani vere.
Španska duša bila je, takođe, ispunjena kultom svetog Jakova. Santjago de Kompostela,
zvani i Santjago Matamoros – „Sveti Jakov pobednik nad Mavrima“, bio je zaštitnik Crkve. U
borbama sa Saracenima i Mavrima pojavljivao se pred vitezovima u blještavom oklopu i
galopirajući na belom konju, vodio ih u pobedu.
Španac ne bi bio Španac, kad ne bi potajno maštao o tome da jednom, po uzoru na te
slavne ljude, ne učini neko veliko delo i, kao i oni, stekne slavu.
Neki drugovi Pisara osećali su da je u njihovom životu sada došao trenutak velike odluke.
Nije važno što ih je ostalo tako malo i što su oslonjeni samo na sopstvene snage. Zadiviće svet
svojom hrabrošću i snagom duha, kao što dolikuje znamenitim ljudima Kastilje. S imenom
Santjaga i kralja na usnama, krenuće da osvajaju državu Piru, a ako padnu na bojnom polju, biće
ovenčani večnom slavom i legendom.
Crtu izbrazdanu u pesku prvi je prekoračio kapetan Ruis. Njegov primer odvažno je sledio
Grk sa Krita, Pedro de Kandija, kao i jedanaestorica najodvažnijih drugova iz ekspedicije, čija
imena će ostati na istorijskim kartama osvajanja Amerike. To su bili: Kristobal de Peralta,
Domingo de Sorija Luse, Nikolas Ribera, Fransisko de Kueljar, Alonso de Molina, Pedro Alkon,
Garsija de Heres, Anton de Karion, Alonso Briseno, Marilin de Pas i Hoan de la Tore. Ostali su
izabrali da se vrate u Panamu. Na preporuku Pisara njima se pridružio i kapetan Ruis sa zadatkom
da pomogne Almagru u pripremanju nove ekspedicije. Krećući natrag, Tafur se saglasio da
očajnicima ustupi izvesnu količinu hrane i lekova.
Zajedno s Felipiljom posada na ostrvu brojala je četrnaest ljudi. Ali ni ta šačica više nije
mogla tamo da se prehrani. Tafur je na dvadeset pet milja severno otkrio drugo ostrvo, koje je
nazvao Gorgona. Mada nenaseljeno, izgleda da je bilo plodnije od ostrva Galjo, obilovalo je
rastinjem i dobrom vodom za piće. Tafurovi mornari tu su ulovili mnogo zečeva, kao i ptice koje
su svojim izgledom podsećale na fazane. Loša strana ostrva bila je ta što je na njemu vrvelo od
moskita.
Pisaro je odlučio da se tamo prebaci što pre. Ali nije zamolio Tafura da ih pri povratku
iskrca na ostrvo. Bojao se da će ih guvernerov izaslanik, umesto na Gorgonu, silom odvesti pravo
u Panamu. Sačekao je dok karavela ne otplovi i tek potom se, na sagrađenom splavu, prebacio na
ostrvo.
Uslovi života na novom ostrvu zaista su se pokazali daleko boljim. Ali su nedelje i meseci
iščekivanja stavljali nerve očajnika na teška iskušenja. Dozlogrdili su im moskiti i neprestane
kiše, ali najviše su strahovali od toga da Almagro neće uspeti da im stigne s pomoći. Danima su
stajali na obali mora i iščekivali željenu karavelu u kojoj su videli spas. Često su padali u očaj, a
ponekad ih je obuzimalo ludilo radosnog uzbuđenja, kad im se u plovećim deblima ili vodenim
biljkama priviđala siluetu broda.
Želeći da drugovima podigne moral, Pisaro se okrenuo njihovim religioznim osećanjima.

8
Viteški roman „Hrabri i veličanstveni vitez Amadis Galski“ pojavio se 1508. g. u Saragosi. Autor dela je nepoznat.
9
Sergas de Esplandijano, Amadisov sin, junak je četvrtog dela romana o podvizima Amadisa Galskog; knjiga je
izašla iz štampe godine 1510.
Svakodnevno su naglas čitani odlomci iz Biblije, pevane religiozne pesme i redovno proslavljani
crkveni praznici. Iz dana u dan Pisaro je držao uzvišene propovedi, u kojima je boravak na ostrvu
prikazivao kao čin vere i žrtvovanja, za šta ih neće mimoići nagrada na zemlji i nebu. Na kraju se
stvorila takva atmosfera religiozne egzaltacije da je grupica dobrovoljnih izgnanika više
podsećala na članove neke mistične sekte nego na surove osvajače.
Felipiljo je postupke belih ratnika posmatrao sa čuđenjem. Dosad ih je poznavao kao
neobuzdane, bučne i vesele kavgadžije, pa je nagla promena u njihovom ponašanju za njega
predstavljala potpuno neshvatljivu pojavu. Naravno da mladi Indijanac nije mogao znati da u
španskim dušama plamti agresivan katolički prozelitizam, koji za indijanske narode nije ništa
manje opasan od silne želje za osvajanjem i zlatom.
U međuvremenu, Tafur se vratio u Panamu i otišao kod guvernera s izveštajem. Namesnik
se ražestio na vest da Pisaro nije poslušao njegovo naređenje i došao je do zaključka da su on i
njegovi drugovi neuračunljivi ludaci i da se njima više ne treba baviti.
Almagro i vikar De Luke pokušavali su na sve načine da ga odobrovolje i da dobiju
dozvolu za opremanje bar jedne karavele. To im je išlo veoma teško. Razgovori su često
poprimali buran obrt, jer guvernera Pedra de los Riosa nije popuštao gnev i nizašta na svetu nije
hteo da popusti.
Vikar De Luke na kraju je izgubio strpljenje i pribegao načinu koji je već uspešno
primenio prema prethodnom guverneru. Podsećao je dostojanstvenika da mu je kralj dao jasnu
preporuku da podrži istraživačke ekspedicije. Istina, priznao je da je Pisaro pogrešio, ali da li je
na neposlušnost potčinjenog dozvoljeno odgovarati daleko gorom neposlušnošću prema kralju i
Crkvi? Da li je dopustivo putnika, koji uživa naklonost Krune, prepustiti sudbini na pustom
ostrvu? Nemoguće je poverovati da će se guverner odvažiti da na sebe preuzme takvu
odgovornost.
Pedro de los Rios je u rečima duhovnika shvatio prikrivenu pretnju i zaključio da bi ga
nepopustljivo držanje moglo izložiti neprijatnostima. Stoga se složio da se pošalje jedna karavela
pod komandom Almagra i kapetana Ruisa. Ali je postavio uslov da se Pisaro u roku od šest
meseci vrati u Panamu, bez obzira na ishod pohoda.
Pisaro i njegovi drugovi proveli su na ostrvu Gorgoni punih sedam meseci, pa su
pojavljivanje karavele pozdravili s radosnim olakšanjem. Ali su doživeli veliko razočaranje.
Doznali su da prikupljanje dobrovoljaca uopšte nije uspelo, jer su ekspedicije na jug stekle tako
loš glas, da niko više nije verovao lepim obećanjima. Na kraju, umesto ozbiljnog odreda
profesionalnih vojnika, karavelom je došla malobrojna grupa na brzinu pokupljenih probisveta,
kojima je iz nekih razloga stalo da napuste Panamu. S tako neznatnom naoružanom silom nije se
moglo ni sanjati o osvajanju kraljevstva Tavantinsuju.
Konkvistadori su razmišljali kako da postupe dalje. Jedni su savetovali da na sve
odmahnu rukom i da se vrate u Panamu, dok su drugi, opet, hteli da zaplove na jug i da o državi
Tavantinsuju bar prikupe preciznije podatke, koji bi mogli poslužiti u budućnosti. Stvar je
presudio Felipiljo uporno tvrdeći da će njegovi zemljaci u Tumbesu dočekati Špance prijateljski i
gostoljubivo. Stoga je odlučeno da krenu pravo u taj grad i da se usput nigde ne zadržavaju.
Sunčano vreme i povoljni morski vetrovi, a pre svega izobilje hrane na brodu, učinili su
da su Španci obavili putovanje u veselom raspoloženju. Duž obale protezale su se ravnice bez
omražene džungle i stenovitih brežuljaka. Doduše, s vremena na vreme pojavljivali su se široki
pojasevi pustinjskog predela, ali su ga često presecale oaze s bujnim rastinjem, obrađena polja,
pojedina naselja i čitava sela, jednom rečju, sa svakom pređenom miljom predeo je postajao
naseljeniji i bolje uređen. Iz malih zaliva i rečica u susret su im isplovljavali splavovi i čamci
puni srdačnih Indijanaca, koji su im nudili voće, meso i svežu vodu za piće. Pisaro ih je
pozdravljao s osmehom i preko Felipilja objavljivao da dolazi s prijateljskom porukom od
prekomorskog monarha. Želeći da zadobije poverenje domorodaca, nije prihvatao nikakve
poklone od zlata i tek je na navaljivanje vojnika dopustio robnu razmenu. Za toledske bodeže,
perle i druge đinđuve, vojnici su dobijali zlatne predmete velike vrednosti. Ali zadovoljstvo je
bilo obostrano, jer Indijanci uopšte nisu smatrali da su u toj razmeni oštećeni.
Posle dvadesetodnevnog putovanja karavela je uplovila u Gvajakilski zaliv, iznad koga se
prostirao grad Tumbes. Na ivici horizonta uzdizao se ogroman greben Anda. Nad planinskom
panoramom uznosila su se dva užasno iskidana vrha vrtoglavih visina. Bio je to granitni kolos
Čimborazo, po obliku sličan gotskoj katedrali, kao i ništa manji od njega vulkan Kotopaksi, iz
koga se dizao veliki stub dima.
Okupan suncem, iznad mora se prostirao najveći indijanski grad koji su Španci dotad sreli
na svojim istraživačkim putovanjima. U zelenom čestaru oaze bilo je zbijeno mnoštvo belih
koliba i kuća od klesanog kamena. Visoko iznad krovova strčala je piramida, na čijem se
zasečenom vrhu uzdizao hram.
Sve građevine, ne isključujući ni hram, bile su pokrivene krovom od palmovog lišća, što
im je nekako davalo idiličan izgled. Tumbes se zaista razvio u veliko ljudsko naselje, ali
zahvaljujući svojim krovovima sačuvao je zavičajnu vezu s prvobitnim selom, od koga je nastao,
kao što drvo nastaje od semena. Zahvaljujući privrženosti plemenskoj tradiciji, oblici građevina
uklapali su se u okolnu prirodu na tako idiličan i skladan način, da je izgledalo kao da su njena
autentična tvorevina.
Strani element u tom blagom, suncem obasjanom predelu, bila je hladna masa tvrđave,
koja je kao pretnja zlih sila, nadmeno dominirala nad gradom. Podignuta od ogromnih, čvrsto
spojenih kamenih blokova i opasana trostrukim prstenom odbrambenih bedema, predstavljala je
očigledan dokaz da u tom kraju nije sve bilo idila, i slično kao svuda u svetu, i tu su se ljudi delili
na imućne i siromašne, pa im nisu bili strani ratovi, ugnjetavanja i nasilja.
Španci su od Felipilja doznali daje Tumbes nekada ulazio u sastav velikog, drevnog
kraljevstva Čimu. Tamo je živeo sposoban i bogat narod, s razvijenom kulturom. Jednom su se tu
pojavile Inke s ratobornom vojskom i posle krvavih borbi pripojili Čimu svojoj imperiji.
Stanovnici grada nisu prestajali da Inke smatraju osvajačima i ugnjetačima. Jer i njihov
život postao je ropstvo. Inke su iz zemlje ubirale ogroman danak, odvodile mladiće u vojsku i u
rudnike u Andima, prisvajali zemlju za kralja, sveštenike i nahuškane koloniste, a celokupno
stanovništvo podvrgli surovoj, strogoj državnoj organizaciji, u kojoj je svako morao da radi, živi i
oblači se kako mu je naređivao kraljevski činovnik.
 IZASLANICI BELOG BOGA

Karavela se polako približavala obali. Kapetan Ruis je naredio da se ispita dubina mora
kako bi našao odgovarajuće mesto za bacanje sidra. Stanovnici grada Tumbesa masovno su izašli
na obalu, ne pokazujući ni strah, ni neprijateljstvo; mašući rukama i vičući pozivali su mornare na
obalu.
Prijatno iznenađeni dočekom, konkvistadori su se tiskali na ivici karavele i gromkim
povicima odgovarali gostoprimljivim Indijancima. Felipiljo se uzalud trudio da nadjača galamu i
da uveri saplemenike o miroljubivim namerama belih tuđinaca. Uostalom, njegov trud bio je
izlišan – Tumbes je očigledno dočekivao mornare otvorenog srca.
Odjednom se začuo upozoravajući uzvik mornara koji je stražario na zadnjem kaštelu.
Vojnici su se osvrnuli: s mora je ka zalivu plovila brojna flotila indijanskih čamaca i kretala se
prema karaveli. Pisaro je odmah naredio stanje borbene gotovosti. Mislio je da će se ponoviti ista
priča koja im se nedavno dogodila na obali grada Takamesa. Izgledalo je da sve okolnosti
ukazuju na to da su upali u zasedu: dok je narod pokušavao da uspava njihovu budnost
prijateljskim dočekom, flotila se pritajila na moru da im preseče povratak i da ih zatvori u zalivu
kao u klopci. Ovog puta Pisaro je izgubio strpljenje i u nastupu besa odlučio da Indijancima očita
dobru lekciju. Pored ivice broda postavio je vojnike s arkebuzama i čekao dok se protivnici ne
približe na domet da ih počasti olovom.
Ali ratnici su nekako bezbrižno veslali i približavali se karaveli uopšte ne pokazujući
ratoborne namere. Na prvom čamcu nalazio se njihov vođa i gestikulirajući nešto je dovikivao
Špancima. Felipiljo je s njim započeo razgovor. Pokazalo se da indijanski ratnici pozdravljaju
došljake kao prijatelje.
Pisaro se odmah odobrovoljio i sve vođe pozvao na palubu broda. Preko Felipilja je
doznao da je do susreta došlo potpuno slučajno. Na nedalekoj udaljenosti od zaliva nalazilo se
ostrvo Puma, na kome žive divlji, ratoborni Indijanci, pirati i stari neprijatelji grada Tumbesa.
Oni su napadali priobalna sela, pljačkali, ubijali i za sobom ostavljali samo zgarišta. Stanovnici
Tumbesa nisu s njima mogli da izađu na kraj. Svaki put kad bi poslali kaznenu ekspediciju,
razbojnici su sedali na čamce i bežali s ostrva do svojih plemenskih rođaka, koji su živeli negde
na severu kopna. Flotila koja se srela s karavelom, upravo se vraćala s jedne od tih neuspelih
ekspedicija.
Obučeni u raznobojne tunike i ogrtače izvezene bogatim ukrasima, indijanske vođe držale
su se dostojanstveno i ozbiljno. Njihova crnpurasta lica oštrih crta, oči oprezne kao u ptice i crni
pramenovi kose, koji su virili ispod kožnih kapa – činili su tvrdu i surovu, ali istovremeno, i
ljupku lepotu. Od oružja nosili su koplja ili bakarne batine i male okrugle štitove, ukrašene
raznobojnim motivom ptica.
Pisaro se uporno starao da zadobije njihovo poverenje. Vodio ih je po brodu i pokazivao
detalje njegove opreme. Indijanci su se divili mačevima, samostrelima i arkebuzama, ali ne s
manjim interesovanjem razgledali su oruđe i zastavu Kastilje, koja je lepršala na vetru i čija im je
namena izgledala zagonetna.
Ali najveće iznenađenje ih je obuzelo tek kad su se neočekivano sreli sa svojim
zemljakom, koji se vrzmao po karaveli kao kod kuće, i čak razgovarao na jeziku stranaca.
Felipiljo se šepurio kao paun. Nekada ne bi smeo ni da mašta o tome da pogleda u lice nadmenih
dostojanstvenika, a sad je razgovarao s njima kao s ravnima. Neizmerno zadovoljan sobom,
prepustio se mašti i pričao im je čuda o Špancima. Predstavio ih je kao dobra i velikodušna bića,
uz to obdarena natprirodnim moćima.
Ošamućene onim što su videle, Indijanske vođe napustile su karavelu. Sa sujevernim
strahom glasno su vikali: Virakoča! Virakoča!
Iz objašnjenja Felipilja proizlazilo je da je Virakoča bio najviši bog peruanskih naroda.
Predstavljan je kao bradat čovek bele kože, koji se nekad pojavio na visinama Anda koje dosežu
do neba, nedaleko od jezera Titikaka. Taj bog bio je tvorac sunca i zemlje, zvezda i meseca,
životinja i ljudi, koje je napravio od gline, a bio je i učitelj zdravih i lekar bolesnih. Čovekovi
gresi izazvali su kod njega takvu tugu, da je neprestano ronio suze, i zato je nazvan i bog koji
plače. U starosti je napustio ljudski rod, odlutao na zapad i nestao u morskim talasima. Prema
starom proročanstvu, izaslanici tog boga trebalo je jednom da se pojave u oblasti Anda i da učine
kraj vladavine Inka.
Vest o belom bogu naterala je Pisara na razmišljanje. Svađe i ratovi između indijanskih
plemena, uz to i taj bog koji je najavljivao propast! Nije li već slušao o tome u Panami? Da, nešto
slično je doznao od vojnika koji su pod komandom Fernanda Kortesa osvojili Meksiko. Tamošnji
indijanski narodi savijali su se pod jarmom okrutnih Asteka. Stoga su, kad su se pojavili Španci,
stali na njihovu stranu protiv ugnjetača, ne predosećajući da time pripremaju i sopstvenu propast.
I tamo je slavljen beli bradati bog, koji je pod tajanstvenim okolnostima napustio zemlju,
ostavivši proročanstvo da će njegov povratak označiti kraj vladavine Asteka. I tamo su, kao što se
to desilo pre kratkog vremena, Indijanci dočekali Špance kao izaslanike tog boga, a čin njihovog
pojavljivanja povezali s tim zloslutnim proročanstvom.
Pisaro je znao da Kortes laku pobedu unekoliko duguje toj okolnosti što su indijanska
plemena bila međusobno zavađena i da je praznoverje o belom bogu oslabilo njihovu volju za
otporom. I, evo, sad je, na svoju radost, čuo da u državi Tavantinsuju postoji potpuno ista
situacija. Bio je odlučan da je iskoristi za svoje namere – bog Virakoča i podjarmljena plemena
postaće njegovi saveznici u borbi s plemenom Inka.
Stanovnici grada Tumbesa još uvek su se tiskali na obali i prijateljski uzvikivali u čast
belih moreplovaca. U jednom trenutku veseli žagor naglo je zamro i nastala je takva tišina da su
se čuli talasi koji zapljuskuju obalu.
Iznenađeni ovom promenom, Španci su s pažnjom pogledali prema kopnu. Zaista, tamo je
moralo da se dešava nešto neobično, jer se masa nervozno zatalasala i zatim napravila pravu
stazu prema moru. Iz grada se, s uzvišenom dostojanstvenošću, približavala neka povorka.
Pozlaćena nosiljka, koju su držali nosači, kretala se prema obali. Ispred je išao odred ratnika
naoružanih kopljima i strelama, a kolona se završavala gomilom indijanske posluge u plavim
tunikama. Ljudi su pozdravljali nosiljku dubokim klanjanjem. Felipiljo je stajao pored ivice
karavele i nije skidao pogled s te scene. Na njegovom licu, obično vedrom i veselom, pojavio se
izraz osetnog nemira. Pisaro je odmah primetio da je kod dečaka nastupila neka promena i upitao
ga koga to nose u zlatnoj nosiljci.
– Senor – odgovorio je Felipiljo uzbuđeno – za koji trenutak posetiće te jedan od Inka i
sinova sunca, rođak velikog kralja iz Kuska.
Okružen pratnjom, dostojanstvenik je sišao na splav. Gomila je ćutala i gledala ga
bojažljivo. Što se splav više približavao karaveli, to se Felipiljo više grčio i bledeo. Pred Inkom
se bacio licem na daske palube. Po lakom drhtanju njegovog tela moglo se videti kako je
ogroman, sugestivan, gotovo mističan autoritet Inke.
Pisaro i Almagro pozvali su princa s ljubaznom učtivošću. Bio je to stasit muškarac,
srednjih godina. Njegovom tamnom, lepom i zagonetnom licu davale su živost bistre i
zapovedničke oči. Izrazit, isturen nos davao mu je izgled muškosti, ali pune, čulne i nekako
mrzovoljne usne otkrivale su da dostojanstvenik nije ratnik, već neko ko je navikao na
zadovoljstva i bogatstvo dvorova.
Njegova odeća isticala se posebnom lepotom. Preko crvene tunike, koja je pasu bila
optočena širokom prugom crno-bele šahovnice, imao je prebačen ogrtač boje šafrana, na kome su
zlatnom niti bile izvezene ptice, leptiri i cveće. Mnoštvo zlatnih narukvica, obloženih biserima i
smaragdima, opterećivalo je njegove ruke i noge. Na nogama je imao sandale opšivene biserima i
dukatima. Na grudima je, kao zelena vatra, blještala ogrlica od smaragda, veličine oraha. Fino
obrađene naušnice teško su visile s obe strane lica i skoro dopirale do ramena. Španci su saznali
da su one znak kaste Inka, pa su odmah njene članove nazvali orejones, tj. Zlatouhi.
Pisaro je provodio Inku po brodu i preko preplašenog Felipilja objašnjavao mu uređaje na
brodu. Ali dostojanstvenik nijednom nije pokazao življu zainteresovanost. Zatvoren u svoje
dostojanstvo, s nenarušenim mirom prolazio je pored predmeta koje je prvi put video u svom
životu. Tek u kabini, u koju ga je Pisaro pozvao, postavio je pitanje:
– Odakle i zašto ste došli u našu zemlju?
– Izaslanik sam najmoćnijeg monarha na svetu – odgovorio je Pisaro svečanim glasom. –
Došao sam ovde da nad ovom zemljom uspostavim njegovu vrhovnu vlast, koja mu pripada i po
božjem i po zemaljskom zakonu.
Okrenuvši se zatim prema krstu, koji je visio na zidu kabine, nastavio je:
– Ali prevashodno smo došli upravo u ime ovog Boga, pravog i jedinog. Stigli smo s
dobrom vešću. Želimo da vaše duše očistimo od greha satanskog idolopoklonstva i osvetlimo ih
Hristovom istinom.
Inka ga je saslušao zbunjeno ćuteći. Jasno se videlo da nije razumeo ni reči od onog što je
govorio prekomorski beli došljak. Taj čudni bog koji je visio na krstu i taj nepoznati monarh –
kako mu je to bilo strano i daleko. Osim toga, Felipiljo nije mogao da izađe na kraj s
prevođenjem. Pojmovi koje je izgovarao Pisaro prevazilazili su granice njegovog uma. Jadnik se
mučio i mrmljao, i na kraju je toliko izokrenuo razgovor, da je iz toga proizašlo neko dečije
brbljanje. Zato Inka nije razumeo koliko se drskosti krilo u vatrenim rečima tuđinca, nije osetio
opasnost koja se nadnela nad njegovom otadžbinom s trenutkom pojavljivanja belih došljaka.
Na rastanku Pisaro je princu poklonio gvozdenu sekiricu, koja je, kako je to ranije
primetio, izazvala njegovo divljenje. Inka se prvi put ljubazno nasmejao i silazeći na splav
pozvao Špance na kopno i obećao da će ih snabdeti hranom i svežom vodom.
Od vremena neslavnog događaja u Takamesu, Pisaro je postao oprezan i podozriv. U
pozivu Inke tražio je prevaru i bio na oprezu da ne upadne u zamku. Posle savetovanja s
Almagrom, odlučio je da na kopno pošalje Alonsa de Molinu da ispita nije li se negde u okolini
grada koncentrisala veća indijanska vojska, koja bi mogla da ih iznenadi napadom.
Molina je bio lep mladić, pun mašte, spadalo i veseli delija, spreman za tuču i pijanku, ali
ne baš mnogo bistar. I pored toga, Pisaro je upravo njega izabrao, jer u izviđačkim zadacima niko
mu nije bio ravan po hrabrosti i veštini. Kao pomoć dodelio mu je Felipilja i ogromnog crnačkog
roba, dovedenog iz Paname.
U crnoj španskoj odeći, sa šeširom širokog oboda s kićankom, mladi delija stupio je na
kopno s takvim izrazom lica, kao da je ceo svet njegov. Korak za njim išla su njegova dva
pomoćnika, koji su nosili poklone za načelnika grada. Crnac je na leđima nosio vreću sa živim
prasetom, a Felipiljo je ispod ruke držao korpu od pruća s kokoši i petlom.
U tren oka okružila ih je vesela, bučna, živopisna gomila Indijanaca. Svi su se gurali
laktovima da se probiju do stranaca. Predmet neopisivog čuđenja i veselja bio je ogromni crnački
dugajlija. Indijanci su mu trljali kožu kako bi se uverili da nije namazan crnom farbom. Veseli
crnac je to podnosio strpljivo i dobrodušno se osmehivao pokazujući sjajne, bele zube.
Molina je imao uspeha kod mladih indijanskih devojčuraka. S neskrivenim
interesovanjem gledale su stasitog, krupnog mladića, a on je izazovnim pogledom streljao na sve
strane i ljubazno se klanjao, čisteći zemlju kićankom šešira. Jedna od najživahnijih Indijanki
prišla mu je blizu i preko Felipilja predložila da se za stalno naseli u gradu i uzme je za ženu. Sala
je izazvala opšte veselje, tim pre što je Molina, iako je i sam bio izvanredan šaljivdžija, ostao bez
reči.
Indijance su očigledno zanimali pokloni koje su donosili stranci. Jedan od drskijih
zazjavala pipao je vreću koju je nosio crnac. Posledica je bila tako nenadana i neobična, da su
Indijanci bili zaprepašćeni doživljajem. Prase se pobunilo skičanjem koje je paralo uši, a toj graji
se pridodalo kokodakanje kokoši i kukurikanje petla. Peruanci nisu znali za svinje i živinu, pa su
se gurali da pogledaju ta nepoznata stvorenja.
Molina se teškom mukom oslobodio gužve i, gotovo nošen masom ljudi, krenuo je put
grada. Toliko je bio opijen dočekom, da je u njegovoj bujnoj mašti sve izgledalo preteranih
razmera i raskošnih boja. Hram, koji se nalazio na vrhu piramide, pod zracima sunca izgledao mu
je kao da je ceo sagrađen od zlata, a kuće su se u njegovim očima pretvorile u impozantne
građevine. Kad je najzad u dvorcu, gde ga je primio gradski kuraka, tj. načelnik, zaista ugledao
mnoštvo posuda od zlata, ni za trenutak nije posumnjao da se našao u zemlji iz bajke.
Kad se vratio na karavelu, mladi junak je pričao takva čuda o zlatu i lepim devojkama, da
su vojnici zinuli od čuda. Ali ispostavilo se da je zaboravio na pravi zadatak pohoda. Pisaro ga je
podvrgao detaljnom ispitivanju, ali Molina ništa nije doznao o jačini gradske tvrđave i brojnosti
indijanske vojske. Razočarani vođa odmahnuo je rukom i odlučio da na kopno pošalje nekog
promućurnijeg.
Ovog puta zadatka se prihvatio Grk Pedro de Kandija, oficir iskusan u borbama i najbliži
prijatelj Pisara. Uzevši sa sobom Felipilja, pošao je na kopno s arkebuzom na ramenu, sav
okovan milanskim oklopom. Sunce je na izglačanom plehu tako blještalo, da Indijanci, žmireći
zasenjenim očima, nisu smeli da se približe.
Kandija je odlučio da taj utisak produbi i pokaže snagu belog čoveka. Dasku, nađenu
pored obale, naslonio je na drvo i opalio iz arkebuze. Zaglušujući pucanj, bljesak vatre, dim i
drvo razbijeno u paramparčad, duboko su uznemirili Indijance. Jedni su se u strahu bacili na
zemlju, drugi su panično pobegli, vičući: Virakoča, Virakoča!
Felipiljo je činio što je mogao da ih umiri. Kandija je išao put grada, ali Indijanci se više
nisu tiskali oko njega, već su se oprezno držali na pristojnoj udaljenosti. Načelnik ga je dočekao
gostoljubivo, počastio jelom i pićem od fermentovanog kukuruza, a zatim proveo po gradu.
Kandija se sad uverio koliko je Molina bio ponet maštom. Pored uskih, loše popločanih
ulica, nalazile su se bedne potleuše pokrivene slamenim krovom. Samo su se ponegde dizale
prizemne kuće od klesanog kamena, takođe pokrivene slamenim krovom. Svojom raskoši jedino
se izdvajao hram i kompleks građevina, koji je, kako je Kandija saznao, bio manastir „devica
sunca“. Ali do tih svetinja nije imao pristup, pa nije mogao da tvrdi da li sadrže neke
dragocenosti. Odeća meštana, mada raznobojna i ukrašena šarama, zapravo je izgledala jadno.
Jedini ukras bio je srebrni polumesec, prišiven na traci oko glave, budući da je mesec
predstavljao najviše plemensko božanstvo.
Prolazeći kroz grad, Kandija se uglavnom interesovao za ono što je imalo bilo kakav vojni
značaj. Voda je dolazila u grad akvaduktom sa obližnjih brda i Kandija je odmah video da ga je u
slučaju opsade bilo lako uništiti. Opasana trostrukim zidom, tvrđava nije bila tako neosvojiva kao
što im je izgledalo s karavele, a posada se sastojala od malog broja vojnika.
 Stoga je došao do zaključka da Pisaro mirno može da iskrca celu posadu i da na poziv
Inke konači u gradu.
Španci su brzo i lako izvršili operaciju iskrcavanja. Na čelu formirane kolone nalazili su
se Almagro i Pisaro s razvijenom zastavom Kastilje u ruci. Po uskim uličicama grada odjekivale
su fanfare španskih truba i metalni zveket oružja, a zemlja je potmulo drhtala pod koracima
vojnika. Indijanci su se u velikom broju okupili ispred kuća i s pomešanim osećanjem posmatrali
te nadmene došljake, koji su imali moć da izazivaju munje i gromove.
Španci su smešteni u jedan od dvoraca i snabdeveni velikim zalihama hrane. Pisaro je
odmah otišao kod Inke da mu uzvrati posetu. Zgrada je bila jednospratna, sagrađena od sivih
kamenih blokova i pokrivena palmovim lišćem. Pisaro je razočarano posmatrao njenu neuglednu
arhitekturu, ali kad su ga uveli unutra kao da se našao u nekom drugom svetu. Soba u kojoj ga je
primio Inka, svojom raskoši i bogatstvom, izazvala je vrtoglavicu. Zidovi, prekriveni zlatnom
pločom, odbijali su predmete kao u ogledalu. Tronošci i sofe bili su pokriveni šarenim tkaninama.
U nišama zidova nalazili su se kipovi i vaze, izliveni od zlata i srebra. Podove su prekrivale
dlakave kože puma i leoparda, a tavanica od greda blistala je od ukrasa živih boja.
Inka je u razgovoru pokazivao nemir koji je teško skrivao. Iz upornih pitanja koje je
postavljao preko Felipilja, nije teško bilo zaključiti da i on, kao i običan svet, povezuje Špance s
proročanstvom Virakoče.
Kad se Pisaro, koga je Inka bogato darivao, vraćao u svoje konačište, već je pala noć.
Grad nije spavao. Osvetljen plamenovima vatri, ključao je od živosti. Vesela, bučna svetina
skupljala se oko vatri, posmatrala igru plesača i plesačica i kuljala je ulicama i trgovima kao
neprekidan potok. Uz ritmičnu lupu bubnjeva, pištaljke su svirale tužnu, monotonu, ali čudno
uzbuđujuću melodiju. S vremena na vreme čuli su se povici: Virakoča! Stanovništvo je
pozdravljalo sinove belog boga, koji im je prorekao oslobođenje iz ropstva Inka.
Na jednom trgu gusta gomila zanetih Indijanaca okruživala je starog pesnika. Pomažući se
pokretima ruku, ovaj narodni bard je pevljivim, otegnutim glasom kazivao neko predanje ili
junačku priču.
Felipiljo je objasnio Pisaru da je sadržaj epa rat boga meseca s bogom sunca. U
kraljevstvu Čimu, kome je nekad pripadao grad Tumbes, najviši bog bio je mesec. Na oko sto
pedeset godina pre iskrcavanja Španaca u Peru, Inke su pokorile Čimu i njegovim stanovnicima
nametnule kult boga sunca. Rat je bio krvav i dugotrajan. Prestonica Čan-Čan je razorena, ali još
dugo vremena se branila tvrđava Paramonga. Tada je kralj Inka naredio da se preko reke izgradi
brana i tako je presekao dotok vode u tvrđavu. Ali hrabri branioci nisu položili oružje, iako su
padali od žeđi kao muve.
Videći da ni opsada, ni juriš ne daju rezultat, kralj Inka je pribegao lukavstvu. Poslao je
izaslanstvo u tvrđavu i opsednutima zapretio da će ih lišiti sunca ako se ne predaju. Poslednji
branioci kraljevstva Čimu, ozbiljno preplašeni, kapitulirali su, jer im je izgledalo sasvim moguće
da je čovek koji je zaustavio tok reke u stanju da ugasi i sunčevu svetlost. Zahvaljujući
dovitljivosti kralja Inka sunce je odnelo pobedu nad mesecom.
Španci su se u Tumbesu zadržali samo nekoliko dana, jer im se žurilo da upoznaju i druge
obale kraljevstva Tavantinsuju. Kad su krenuli na put, stanovništvo ih je pozdravljalo kao
prijatelje. To je bio rezultat taktike Pisara, koji je vojnicima nametnuo gvozdenu disciplinu i
brinuo se da domoroce ne odbiju izgredima i tako ne otkriju svoju vojničku prirodu.
Za vreme puta na jug sve više su bili vidljivi znaci veličine i moći države Tavantinsuju:
brižljivo obrađena polja, kanali za navodnjavanje, hramovi i palate od klesanog kamena. Najveće
divljenje izazivali su kaldrmisani drumovi, kojima se ni Španci nisu mogli pohvaliti. Pružali su se
miljama duž obale na nasipima i branama, prelazili reke ozidanim mostovima, granali se prema
dalekim Andima. Na njima se odvijao veoma živ saobraćaj. Karavani natovarenih lama
mimoilazili su se s pešacima i nosiljkama velikodostojnika, a između njih su trčali brzonogi
glasnici s obaveštenjima i naredbama.
Jednog dana karavela se usidrila pored gradića koji su Španci nazvali Santa Kruz.
Kneginjica kraljevske krvi, koja je tu boravila i pripadala kasti Inka, izrazila je želju da razgleda
veliki brod. Na karavelu se popela u pratnji razdraganih sluškinja. Bila je to mlada i lepa osoba,
obučena u dugačku bogato izvezenu odeću plave boje. Njene uši, ruke i noge blještale su od fino
izrađenog zlatnog nakita, na grudima se videla ogrlica od smaragda. Crnpurasto lice krasio je
dražestan osmeh. Crne, malo kose oči streljale su vragolastim sjajem.
Sluškinje, obučene u bele tunike zategnute pojasom, kretale su se po brodu s veselom
slobodom i uopšte se nisu ustezale zbog prisustva kneginjice. Videlo se da nisu samo njene
sluškinje, već i drugarice i prijateljice. Šaputale su na uho, tiho se smejale, ne zna se zbog čega,
streljale očima po bradatim mornarima, jednom rečju, donele su na brod zanosan dah devojačke
bezbrižnosti i koketnosti.
Blizina ovih ljupkih koketa koje su se vrzmale po brodu, opila je vojnike kao vino i
maltene izazvala vrtoglavicu. S umiljatim osmehom na prostačkim usnama preterivali su u
ljubaznosti, izazovno streljali očima i nastojali da zadobiju simpatije razdraganih devojčuraka.
Za to vreme kneginjica je s prefinjenom jednostavnošću primala izraze poštovanja Pisara.
Karavelu je razgledala s očiglednom odsutnošću, jer je više volela da osluškuje šta iza njenih leđa
rade devojke. Na usnama joj je igrao blagi osmeh i s vremena na vreme krišom je preletala
pogledom preko figura Španaca. Oni su je više zanimali nego neobični, zagonetni predmeti
karavele. Na kraju krajeva, na brod je došla da se lično uveri koliko istine ima u tome što joj je iz
Tumbesa preneto o belim ratnicima. Na rastanku je Pisara i vojnike pozvala u svoj dom, pa se
grupica brbljivih Indijanki vratila na kopno, mašući žalosno zablenutim vojnicima.
Prijem, koji je sutradan priredila kneginjica, za španske oficire bio je prijatno iznenađenje.
Odvedeni su u dvorski vrt, pun tišine i hlada. U senjaku, ispletenom od granja, lišća i cveća,
indijanska posluga postavila je trpezu. U zlatnim činijama i peharima posluženo je meso, povrće,
kuvan kukuruz, sladak krompir i fermentovano piće od kukuruza, zvano čiča.
Indijanke i kneginjica, kao i gosti, posedali su na prostrte asure. Lako omamljujuće piće i
predivan, sladak miris egzotičnog cveća, pomešan sa mirisom jela, udario je goste u glavu.
Zabava je u senjaku počela dobro. Razlegao se smeh i vesela zadirkivanja, mada Felipiljo nije
mogao da izađe na kraj s prevođenjem. Kneginjica i njene sluškinje ponašale su se s prirodnom
slobodom, ali nisu dozvoljavale preveliku prisnost; svaki pokušaj ozbiljnijeg udvaranja uspevale
su da osujete smislom za šalu.
U međuvremenu se spustila vedra, zvezdana tropska noć. Upaljene su brojne baklje, iako
je vrt osvetljavala bleda mesečina. U tom čarobnom prizoru svetlosti i mraka razmestili su se
muzičari i plesačice. Odjeknule su pištaljke, glinene trubice, okarine, bubnjevi i čegrtaljke.
Bosonoge devojke, u kratkim belim tunikama i okićene vencima od cveća, uhvatile su se za ruke,
poskakivale, dražesno se njihale i uvijale, skladnim i lakim korakom išle napred-nazad, vijugavo
se kretale i pravile krugove.
Jednostavna i jednolična melodija u početku je ličila na neutešnu, melanholičnu ali
strasnu tužbalicu, da bi se ubrzo pretvorila u jadikovku punu potresno tužnih i plačnih tonova.
Nad njima je odjekivao zvonki cvrkut čegrtaljki i potmuli, ujednačen tutanj bubnjeva, koji su
pulsirali kao kucanje preplašenog srca.
Iz bujice zvukova postepeno su nastajali akcenti protesta i bunta. Melodija se zapenušala
kao čudotvorna voda, uzburkala kao vrtlog, prešla u divlji, neobuzdan trk. Podsticane sve bržim
ritmom, plesačice su se upustile u igru punu strasti i na kraju se zavrtele tako vrtoglavom brzinom
da ljudsko oko nije moglo da prati njihove pokrete. Muzika se naglo prekinula poslednjim
žalosnim uzdahom, a iscrpljene bosonoge devojke pale su na zemlju kao omlitavele lutke.
Gozba se bližila kraju, došlo je vreme za rastanak. Pisaro je ustao sa asure i pozvao
kneginjicu da podigne zastavu Kastilje kao znak priznanja suverenosti kralja Karla V.
Kćerku Inka očigledno je iznenadio ovaj nadmen govor. Taj zagonetni vladar tako je bio
nestvaran! Vladao je tamo negde za morima i gorama, dok se tu pred njenim očima prostirala
ponosna država Tavantinsuju, zemlja boga sunca Intija, čija moć je izgledala nesalomiva.
Zadatak ovog mračnog vođe bio je smešan i detinjast, ustvari tako besmislen, pa je odlučila da
sve to okrene na šalu. Značajno gledajući nasmejane sluškinje, stala je nasred senjaka, uzela
zastavu u ruku i podigla je s tobožnjom ozbiljnošću. I nije joj palo na pamet da ovaj gest za njenu
zemlju može predstavljati loš predznak.
Posle posete kneginjici, Pisaro je krenuo nazad u Panamu. Sad je bio spokojan za dalju
sudbinu svojih planova. Dobivši nepobitne dokaze o postojanju legendarne zemlje zlata, više se
nije plašio protivljenja guvernera. Pokazalo se da odbijanje da se vrati s ostrva Galja nije bila
ludost, već odluka čoveka koji je znao šta hoće. Njegovo ime je osramoćeno, ismevano u očima
ulične gomile, a evo, sada se vraća kao pobednik.
Pri povratku još jednom se zadržao u Tumbesu da uzme nekoliko Indijanaca kao svedoke
velikog otkrića. Nije imao potrebe da pribegne sili, jer tri mladića, koje je nagovorio Felipiljo,
žednih da upoznaju svet, pridružili su se svojevoljno posadi karavele.
Pred samo napuštanje luke doživeo je veliko iznenađenje. Alonso de Molina, sa još
nekoliko drugova, izrazio je želju da se za stalno nastani u Tumbesu. U razgovoru se otkrilo šta ih
je navelo na neobičnu odluku. Okruženi divljenjem Indijanaca, koji su ih smatrali za viša bića i
ugađali im koliko su mogli, radije su izabrali bogat život u Tumbesu nego neizvesno sutra u
Panami. Osim toga, Molinu je toliko očarala jedna od gradskih lepotica, pa je odlučio da se
njome oženi i nastani u palati koju mu je ponudio budući tast. Pisaro nije imao ništa protiv toga,
jer bi mu Španci, dobro upućeni u tamošnji jezik i običaje, u budućnosti mogli dobro doći u
osvajanju zemlje.
Kad je karavela uplovila u luku Paname, ljudi su od čuđenja razrogačili oči. Pa, prošlo je
osam meseci otkad je otplovila na jug, a vesti koje su kružile o njenoj sudbini bile su najgore
moguće. Pisaro i njegovih trinaest drugova, koji su odbijali da napuste ostrvo Galjo, smatrani su
za izgubljene; o karaveli, koja je pod komandom Almagra kao luda pohitala u pomoć, pričalo se
da je potonula za vreme morske bure. Na vest o otkriću Eldorada, u gradu je zavladala
nesvakidašnja radost. U luci se masa tiskala da se divi dovedenim predstavnicima daleke zemlje.
Pisara i Almagra svuda su pozdravljali oduševljeno i s izrazima poštovanja.
Ali guverner Pedro de los Rios zatvorio se u svojoj palati i nije pokazao nikakvo
interesovanje za došljake. Vikar De Luke, Pisaro i Almagro pohitali su do njega da dobiju
saglasnost za opremanje snažne vojne ekspedicije, sposobne da krene u osvajanje otkrivene
zemlje. Koliko je samo bilo njihovo iznenađenje kad su kao odgovor čuli odlučno odbijanje.
Guverner se nije dao opčiniti pričama o bogatstvima koja su čekala osvajače u kraljevstvu
Tavantinsuju. Uporna nagovaranja ortaka prekinuo je nestrpljivim pokretom i na rastanku izjavio:
– Ne pada mi na pamet da stvaram novu državu parama koje mi je poverio kralj Paname.
Ove male snage, koje u ovom trenutku imam na raspolaganju, sigurno neću poslati u neizvesnu
sudbinu i propast samo zato što ste mi pokazali trojicu Indijanaca, dve lame i malo zlatnih
đinđuva. To je moja poslednja reč.
Trojku ortaka obuzela je potištenost. Bez para i kredita nisu mogli ni da sanjaju o novom
pohodu. U vikarovoj kući održano je savetovanje. Preostalo im je samo da se za podršku
neposredno obrate caru.
 Ali kome poveriti tešku misiju? Vikar De Luke imao je obaveze u parohiji i nije mogao
da je napusti bez odobrenja crkvenih vlasti. U obzir nije dolazio ni Almagro. Neuglađen,
nepismen, naružen izbijenim okom – pre bi pokvario stvar na divnom carskom dvoru.
Kad je reč o Pisaru, niko nije poricao da je dorastao zadatku: uprkos nedostatku
obrazovanja, umeo je da se drži dostojanstveno, bio je rečit i odlikovao se velikim
samopouzdanjem. Ali vikar De Luke, imajući tračak sumnje, usprotivio se njegovom slanju, jer
mu potajno nije verovao i smatrao ga je nelojalnim čovekom. Bojao se da će boravak na dvoru
zloupotrebiti da sve koristi prigrabi za sebe i da izneveri poverenje svojih ortaka. Zbog toga je
istakao kandidaturu opštecenjenog katihete Korala, koji se zbog crkvenih poslova upravo
spremao na put za Španiju.
Na svoje iznenađenje naišao je na oštro protivljenje Almagra. Grub, ali dobrodušan
vojnik, već je zaboravio Pisaru sve ranije uvrede i vatreno je podržavao njegovu kandidaturu.
– Niko kao on – raspredao je – neće umeti da ispriča tok ekspedicije čiji je bio glavni
vođa, niko neće tako snažno da predstavi njene patnje, napore i žrtve, niko neće caru bolje izložiti
šta je urađeno i šta još treba uraditi i kakva je pomoć potrebna da naše planove dovedemo do
rezultata.
Vikar De Luke morao je da ustukne, ali je predložio da ortaci tačno odrede čemu se
nadaju od Krune. Na kraju su se dogovorili da Pisaro treba da se postara za mesto guvernera u
budućoj koloniji, za Almagra za postavljenje za glavnokomandujućeg armije, a za vikara De
Lukea za dužnost biskupa grada Tumbesa.
Za put su pozajmili 1500 dukata. Pisaro je prešao panamske planine i početkom 1528.
godine ukrcao na brod koji je plovio za Sevilju. Sa sobom je poveo Grka Pedra de Kandiju,
Felipilja i tri peruanska Indijanca, dve lame, primerke tkanina i predmete od zlata, kao i zvanične
izjave učesnika pohoda, koje su potvrđivale činjenicu da je otkriveno kraljevstvo Tavantinsuju.
 NA CARSKOM DVORU

Jedrenjak je presekao Atlantik i kroz andaluzijske pašnjake plovio uz mirnu reku

Gvadalkivir. Kad je stigao u luku u Sevilji već je padao prvi mrak. Pisaro je odlučio da noć
provede na brodu i da tek u zoru potraži svratište. Ali navala misli nije mu dozvoljavala da zaspi.
Izašao je na palubu i posmatrao grad. Na nebu je sijao beli mesec, na suprotnoj obali reke
šumarak je brujao od ćurlikanja i cvrkutanja slavuja. Iz mračnih gradskih ulica dopirali su zvuci
gitara, lupa kastanjeta i vatrena melodija andaluzijske serenade.
Pisara je obuzeo talas uzbuđenja. Koliko je vremena proteklo otkad je napustio ove
raspevane obale? Valjda oko dvadeset godina. Tada je bio mlad čovek, ali njime nije vladala želja
za pustolovinama. Izgnala ga je otadžbina koja mu je bila maćeha, a ne majka. Iz njega je još
uvek izbijala gorčina pri pomisli na poniženja i nepravde koje je doživeo od strane oca,
pukovnika Pisara. Istina, njemu, kopiletu, dao je svoje prezime, ali to je učinio iz koristoljublja.
Priznavši ga za sina, stekao je pravo da ga kao roba primora na najprljavije poslove na njegovom
imanju. Majka, žena iz naroda, umirala je u bedi, a jednog dana kad je hteo da joj pohita u
pomoć, otac ga je tako brutalno prebio, da nekoliko dana nije mogao da ustane iz bedne postelje.
Sva ta poniženja ostavila su u njemu nezalečivu ranu. Vukao se po svetu i mnogo
namučio kako bi izbrisao žig kopileta i siromaha. Koliko puta je izlagao život opasnosti da se
izdigne iznad drugih, da izazove divljenje i dobija pohvale. Ali to mu nije pružilo utehu, nije
ispunilo njegovu večito nezadovoljenu ambiciju. Želeo je da naređuje, da se uspne na najviši
stepen vlasti, da bi ljudi prestali da ga bockaju uvredljivim osmesima i da bi mu se klanjali s
poštovanjem.
I, evo, cilj života je već blizu. Nekad siromah i begunac, sad se vraća u sjaju velikog
osvajača. Izdigao se iznad mase i dolazi da pregovara s gospodarem sveta, Karlom V. Nije daleko
trenutak kad će na svetu stvoriti svoj posed, gde će kao vicekralj vladati u svom sjaju svog
visokog položaja, okružen sjajnim dvorom i bogatstvom. Na pomisao da će to postati stvarnost,
od unutrašnjeg uzbuđenja zašumelo mu je u ušima, a srce je počelo čudno da lupa.
Pisaro se položio na ležaj i zaspao tvrdim snom. Probudio se kasno, kad je sunce već
visoko bilo na nebu, a grad pulsirao svakodnevnim životom. Ustao je hitro iz postelje i s
drugovima napustio brod.
U uličicama, kojima je prolazila grupica egzotičnih putnika, stvorila se velika gužva.
Šareno obučeni Indijanci, naročito natovarene lame, kod naroda su izazivali neopisivo čuđenje, a
kad je s vremena na vreme zabavni Felipiljo progovorio odsečnim rečima na španskom jeziku,
ljudi su oduševljeno pucali od smeha. Dok su, uživajući u slavi, na čelu ove neobične povorke išli
Pisaro i Kandija, već se pronela vest da su to pronalazači legendarnog Eldorada.
U veselom raspoloženju smestili su se u svratište. Pisaro je odlučio da učini kurtoaznu
posetu gradskoj vlasti i preobukao se u svečanu odeću od crnog somota. Ali samo što je izašao na
prag svratišta, iznenada ga je opkolilo odeljenje mesne straže, naoružano helebardama. Ne
obazirući se na proteste, starešina je naredio da ga uhapse i odvedu u zatvor.
Pisaro je kod sudije saznao za uzrok ovog nasilja. Neki Ensino odavno je imao
potraživanja od panamskog grada Darijena. Pošto je Pisaro bio jedan od osnivača tog grada,
smatrao je da on snosi deo odgovornosti i tražio da mu se oduzme deo imetka. Sud u Sevilji
prihvatio je tužbu i smestio Pisara u zatvor za dužnike.
 Napad na slobodu već poznatog pronalazača Eldorada izazvao je u gradu uznemirenje.
Ponegde je došlo i do uličnih nemira. Ali sudija, zaklanjajući se iza slova zakona, nije hteo da
popusti. Preostao je samo jedan put: obratiti se direktno caru. Kandija je pohitao punim galopom
u Toledo. Ali put do prestonice Španije bio je dalek i putovanje je u oba pravca moralo da
oduzme nekoliko dana.
U početku je Pisaro sedeo iza rešetaka kao gromom pogođen. Samo je imao osećaj da mu
se ogromno stratište planova i nade s treskom sručilo na glavu. Ni u najvećim strahovanjima nije
mogao zamisliti da će Španija s njime postupiti tako brutalno, da će ga ponovo gurnuti na dno
poniženja. Ali što je više shvatao apsurdnu komičnost položaja, u njemu je počeo da se skuplja
bunt. Nestrpljivo čekajući povratak Kandije, bacao se po zatvorskoj ćeliji kao divlja zver.
Ali sudbina se promenila pre nego što je to očekivao. Na zapenjenom konju Kandija je
uleteo u grad donoseći dobru vest: car ne samo što je naredio da se Pisaro oslobodi, već ga je
pozvao kod sebe na prijem. Gnevan na Sevilju, pronalazač je bez odlaganja napustio njene zidine
i uputio se u prestonicu.
Drevni grad Toledo, koji je 1085. godine povraćen od Mavara, već izdaleka je
pozdravljao putnike vrhovima crkvenih kula. Izgrađen na brežuljku, impozantno je dominirao
nad okolnom ravnicom. Putnici su stigli do reke Taho. Ona je tekla dnom dubokog klanca i,
praveći luk, s tri strane okruživala grad prirodnim jarkom. Prešavši most i kapiju, koja je poticala
iz mavarskog doba, našli su se u uskoj uličici, utonuloj u hladnu senku. Zmijasto se penjala ka
najvišem brežuljku, gde su se u bljesku suncem obasjanog neba kočoperile snažne zidine
Alkazara, carske rezidencije. Bila je to četvorougaona građevina sa širokim ugaonim kulama,
koju su nekada, takođe, podigli Mavri.
U mračnim uličicama nije bilo gužve. Kuće bez prozora bile su povezane monolitnim
kamenim zidom. Njihovu sumornu monotoniju razbijale su kapije s rešetkama, koje su vodile u
skrovita, divna dvorišta. Kroz gvozdenu čipku, izvanredno precizne kovačke izrade, umornim
putnicima osmehivala su se ogledala ozidanih bazena, fontane koje su prijatno žuborile, cveće,
žbunovi i galerije na stubovima obrasle poponcem.
Gradski život bio je koncentrisan na trgu podno ogromne katedrale. Tražeći svratište,
došljaci su morali laktovima da se probijaju kroz gomilu uzbuđenih zazjavala. Čak su i trgovci i
zanatlije ostavili svoje tezge na milost sudbine, kako bi iz blizine pogledali Indijance i čudne
životinje koje su podsećale na kamile.
Pisaro je s iznenađenjem doznao da u Toledu odnedavno boravi glavni osvajač Meksika,
Fernando Kortes. Pričalo se da je priredio trijumfalan ulazak u grad. U njegovoj pratnji nalazio se
sin Montezume, pokorenog kralja Asteka, nekoliko indijanskih kneževa, plesačice, klovnovi i
mađioničari. Brojna indijanska posluga vodila je za uzde konje i mule natovarene smaragdima,
zlatom i tkaninama prekrasne izrade. U kavezima su nošene prekomorske grabljivice i ptice s
perjem jarkih boja.
Pričalo se da je Kortes pao u nemilost cara. Zavidljivci i neprijatelji su ga optužili da je
potrošio novac za izgradnju dvorca u Meksiku, da je obmanjivao državnu blagajnu, štaviše – da
želi da odvoji Meksiko od Španije i da čak priprema oružani napad na zavičaj. Sumnjičavi dvor
poslao je u Meksiko specijalnu istražnu komisiju, koja je Kortesu oduzela položaj namesnika.
Kortes je dobrovoljno došao u Toledo da bi se opravdao od optužbi. Car je poverovao u
njegovu nevinost, ali mu nije vratio vlast u Meksiku, već ga je za utehu postavio na niži položaj
glavnokomandujućeg oružanih snaga. U suštini, iskoristio je priliku da primeni politiku
opreznosti. Španija je raznim avanturistima dozvoljavala da osvajaju kolonije, a zatim se, videći
u njima potencijalne buntovnike, trudila da ograniči njihovu vlast, a čak i liši čelnih položaja.
Pisaro je odlučio da poseti Kortesa čim završi svoj posao na dvoru. Pa, Kortes je bio
njegov rođak, jer su obojica poticala iz roda Pisara. Pre svega, stalo mu je do važnije stvari: želeo
je da sazna tajnu njegovog velikog uspeha. Kako se dogodilo da je višemilionska država Asteka
tako lako podlegla šačici avanturista? Da li je to bila genijalna strategija Kortesa, ili se možda u
karakteru ili u organizaciji Indijanaca krila neka slabost, neka klica propasti, koja je unapred
odredila njihovu sudbinu. Želeo je da o svemu tome čuje iz usta samog osvajača i da od njega
zatraži savet, jer bi mu to moglo koristiti u budućoj kampanji protiv države Tavantinsuju.
Nekoliko dana po dolasku u Toledo, Pisaro je pozvan na prijem kod cara. Bilo je to
izvanredno priznanje, budući da Karlo V, vladar habsburške Nemačke, Španije, Holandije,
Napulja, Sardinije i Burgundije, lično nije mogao da posveti mnogo vremena pitanjima
kolonijalnih poseda. Obično ih je predavao u ruke Saveta Indija. Osim toga, upravo se spremao
na put u Bolonju, gde je trebalo da primi krunu rimskog cara, zbog čega je na dvoru vladala
grozničava užurbanost.
Delimičan uzrok ove ljubaznosti bio je i događaj u Sevilji – on je skrenuo pažnju cara na
došljaka iz dalekih kolonija. Pisaro je, dakle, mogao sebi da kaže, da nema ništa tako loše, što se
neće dobro završiti. Ali, u suštini, radilo se i o tome da su caru bila potrebna nova sredstva za
vođenje ratova. Obodren priticanjem zlata iz Meksika, procenio je koristi koje bi proistekle
osvajanjem novih kolonija u Americi. Pisara je pratila slava hrabrog konkvistadora, pa se zato
nadao da će ono što on predloži, Kruni doneti veliku korist.
Kročivši sa svojim ljudima među zidine Alkazara, Pisaro je odmah upao u vrtlog
dvorskog života. U prostranom dvorištu grozničavo se vrzmala posluga, odmah su kretali glasnici
na konjima, sluge su nosile nosiljke s doteranim damama, a po ćoškovima su ćaskale grupice
vojnika u sjajnim poluoklopima i sa šeširima velikog oboda. Teška kola bez zaprege, natovarena
balama i sanducima, svedočila su da je carski dvor pred polaskom.
Elegantan paž je s dvorskom ljubaznošću pozvao Pisara i poveo ga u dvor. Kandija je s
Indijancima i lamama ostao u dvorištu, a konkvistador je, dok mu je srce jako lupalo, stajao pred
teškim, dvokrilnim vratima, koja su čuvali helebardari. Ubrzo se našao u velikoj, zasvođenoj i
slabo osvetljenoj prostoriji. Bled od uzbuđenja, pao je pred carem na kolena, čisteći kameni pod
kićankom svog šešira.
Karlo V, okružen brojnom svitom, sedeo je za izrezbarenim hrastovim stolom. Njegova
skromna crna odeća bez ukrasa, dostojanstveno je odudarala od somota, atlasa, brokata, svile,
nakita i zlatnih lančića dama i dvorskih dostojanstvenika. Bio je to mlad čovek, svetle,
flamanske, kratko podšišane kose. Usko, bledo lice, s isturenom donjom habzburškom usnom,
krasile su plave oči, koje su posmatrale sagnutog došljaka mudro i s interesovanjem.
Car je ljubaznim pokretom naložio Pisaru da ustane i zapitao ga kakve novosti donosi. U
sobi je nastala tišina. Preplanuli, plećati konkvistador je ćutao, boreći se s nesigurnošću. Ali to je
trajalo samo neuhvatljiv trenutak. Brzo se savladao i s poštovanjem punim dostojanstva započeo
da priča doživljaje sa svojih osvajačkih pohoda. U početku su mu reči zastajale u ustima, ali
postepeno je sticao slobodu i sigurnost u sebe. Sve vreme podsticala ga je podsvesna misao da
njegova sudbina zavisi od utiska koji će ostaviti na dvoru.
Uvaženi skup je ne dišući gutao priču o egzotičnim događajima šačice entuzijasta. Pisaro
je vatreno govorio o događajima na moru i kopnu, o ubistvenim džunglama i opasnim
močvarama, kroz koje se s drugovima probijao na izranjavljenim nogama, o mukama s glađu i
bolestima, o smrti mnogih hrabrih španskih vojnika. Kad je došao do trenutka kad se šačica
odanih drugova odlučila da ostane na pustom ostrvu, napuštena od guvernera Paname i bez
ikakve nade za pomoć – car se uzbudio do suza.
Sa zanosom je opisivao otkriveno kraljevstvo Tavantinsuju, njegovo neopisivo bogatstvo
koje prevazilazi ljudsku maštu. Na kraju je klekao i glasom u kojem je plamtela neodoljiva snaga
uverenja, preklinjao cara da mu dozvoli da krene u osvajanje te zemlje u slavu Hrista i Kastilje.
Karlo V se blagonaklono nasmejao i u znak milosti pružio mu je ruku na poljubac. S
pažnjom je razgledao primerke zlatarstva koji su doneti s pohoda, uzimao u ruke fine indijanske
tkanine i ljubazno pozdravio ponizne Indijance. Kad su uvedene lame, u sobi je nastalo veselo
uzbuđenje, puno čuđenja. Sam car je ustao iz fotelje da izbliza pogleda neobična stvorenja.
Na rastanku je rekao Pisaru da se zbog puta ne može lično pozabaviti njegovom molbom,
ali će Savetu Indijá naložiti da je reši što povoljnije. Nije bilo sumnje da je prijem imao veoma
uspešan tok. Radosno uzbuđen, Pisaro se vratio u konačište, gde je drugovima priredio bogatu
gozbu.
Nakon odlaska cara, prelatima i članovima Saveta Indija detaljno je predstavio sačinjenu
peticiju. Za sebe je tražio mesto namesnika u budućoj koloniji, a za odane drugove s ostrva
Gorgone razne privilegije i plemićke titule. Na osnovu dogovora s ortacima, za vikara De Lukea
tražio je položaj biskupa u Tumbesu, a za Almagra naimenovanje za glavnokomandujućeg
vojske. Ali plašeći se njegovog budućeg rivalstva, nije na odgovarajući način predstavio zasluge
Almagra u osvajačkim pohodima; sumnjičavost vikara u odnosu na lojalnost Pisara nije bila
lišena osnove.
Za to vreme, Kandija je, tumarajući po gradu i sklapajući mnoga poznanstva, doneo u
svratište novosti o Kortesu. Ozlojeđeni osvajač Meksika zatvorio se u svoju sobu i gotovo se
uopšte nije pojavljivao pred ljudima. Lišen položaja vicekralja, danima se sećao pretrpljenih
nepravdi, ali i pored toga pripremao se da se vrati u Meksiko na raniju dužnost komandanta
vojnih snaga.
Njegov najveći neprijatelj i optužitelj bio je guverner Kube Dijego Velaskes. Kandija je
saznao šta je bio uzrok guvernerove mržnje prema Kortesu. Dakle, Kortes je u mladosti bio i te
kakav lupež, spreman za tuču, terevenke i flert. U Španiji je toliko zabrljao, da je na kraju morao
bežati pred tamošnjim goniocima. Guverner Kube Velaskes zavoleo je veselog kavgadžiju i
postavio ga za ličnog sekretara.
U to vreme na ostrvu se naselila porodica Huares, rodom iz Granade. Sastojala se od brata
i četiri sestre, čuvene po izuzetnoj lepoti. S jednom od njih, Katilinom, Kortes se upustio u flert i
obećao joj brak. Istovremeno, guverner je imao ozbiljne namere prema njenoj sestri i zato se
sprijateljio s celom porodicom.
S vremenom je postalo jasno da lakomislenom zavodniku brak nije padao na pamet.
Revoltirani guverner stao je u odbranu časti porodice i od svog sekretara odlučno zahtevao da
održi reč. Kortes se tada uvredio i počeo da kuje zaveru s opozicijom koja je nastojala da svrgne
guvernera.
Velaskes je izgubio strpljenje, bacio Kortesa u zatvor i obesio bi ga, da se za njega nisu
zauzeli prijatelji. Ali neprilike dostojanstvenika nisu se završile na tome. Na radost celog ostrva,
Kortes je pobegao iz zatvora i sakrio se u obližnju crkvu. Osveštani španski običaj nalagao je
apsolutno poštovanje crkvenog azila, pa guverneru nije preostalo ništa drugo nego da postavi
stražu da Kortes negde ne pobegne.
Opsada je trajala nekoliko dana. Doseljenici su imali divnu zabavu, i kad god bi mogli
doturali su mladiću hranu. Kortes je izlazio na prag crkve i lepo se podsmevao guvernerovoj
straži. Jednog dana, u žaru podrugivanja, neoprezno je izašao ispred crkve i tad je komandir
straže Huan Eskudera skočio na njega iza ugla i oborio na zemlju. Treba dodati da žestoki
momak nije prošao tek tako, jer je Kortes kasnije u Meksiku naleteo na njega i naredio da ga
obese o najbliže drvo.
 Velaskes sad nije znao šta da učini s nezgodnim zatvorenikom. Nije imao hrabrosti da ga
pošalje na gubilište, jer ga je nekako štitila naklonost svih španskih doseljenika na Kubi. Stoga je
došao na ideju da ga okovanog sprovede na karavelu, koja je upravo trebalo da otplovi za
Španiju.
Ali pre nego što se brod otisnuo od obale, Kortes se, pod okriljem noći i uz pomoć odanog
mornara, oslobodio okova, skočio u vodu i srećno doplivao do kopna. Sklonio se u onu istu crkvu
i ponovo je počela zabavna opsada. Tako je prošlo nekoliko dana. Ali drskom lupežu ta avantura
očigledno je postajala nepodnošljiva. Tada je došao na ludu ideju, svojstvenu njegovom drskom
karakteru. Koristeći mrak, iskrao se iz crkve i kroz prozor upao u kabinet guvernera, pobledelog
od straha. Između njih je celu noć trajao buran razgovor, koji se završio uveravanjima u
prijateljstvo i stiskanjem ruku. Kortes je izrazio spremnost da Katilinu izvede pred oltar, a u
zamenu za to Velaskes mu je dao ogroman posed zemlje, kao i indijanske robove za njenu
obradu. Zapanjeni sluga nije verovao svojim očima kad je ujutru ušao u guvernerovu spavaću
sobu i zatekao ih u jednom ležaju kako spavaju u najboljoj slozi.
Godine 1518. na Kubu je stigla vest o državi Asteka, bogatoj zlatom, i guverner je odlučio
da u Meksiko pošalje vojnu ekspediciju. Nudeći se da pokrije deo troškova, Kortes je uspeo da
bude na njenom čelu. U malom kubanskom lučkom gradu Santjagu, novopečeni admiral oformio
je armadu sastavljenu od šest karavela i trista vojnika. Upravo u tom trenutku Velaskes je zažalio
za svojim korakom i poništio postavljenje. Poznajući svojeglavu prirodu Kortesa, uzjahao je
konja i pojurio prema luci da mu lično oduzme komandovanje.
Kad ga je ugledao, Kortes je brzo podigao jedra i, klanjajući se podrugljivo sa zadnjeg
kaštela, otisnuo se na otvoreno more.
Ali ekspedicija nije bila sasvim spremna za put: nedostajalo je još brodova, posade i
hrane. Kortes je bez razmišljanja pribegao gusarskim metodama da bi došao do potrebnih zaliha.
U luci Makaka na Kubi sekvestrirao je sve zalihe hrane, ne štedeći ni imetak koji je
neposredno bio svojina kralja. U Trinidadu je prisvojio teretni brod s punim tovarom, koji je
upravo doplovio iz Španije. Za te izgrede gradonačelnik je hteo da ga uhapsi i tretira kao običnog
pirata, ali Kortes je prema gradu uperio topovske cevi i zapretio da u njemu neće ostati kamen na
kamenu. Preplašeni činovnik se povukao iz sukoba.
Godine 1519. armada je isplovila iz luke San Antonio i krenula u osvajanje Meksika.
Nepunih šest meseci kasnije na Kubu je stigla vest o neverovatnim uspesima Kortesa. Mala
armija konkvistadora pokorila je višemilionsku državu Asteka, osvojila prestonicu Tenohtitlan i
zarobila kralja Montezumu.
Velaskes nije mogao da se pomiri s mišlju da je na tako prepreden način lišen slave
osvajača, bogatstva i vlasti nad ogromnom kolonijom. Godine 1520. poslao je snažan
ekspedicioni korpus pod vođstvom Narvaesa, s naredbom da se Kortes uhapsi kao buntovnik i
otimač plena. Kortes je brzo napustio prestonicu Asteka i na čelu dvesta trideset tri vojnika
krenuo prema novom protivniku. Narvaes je zauzeo Sempoalu, grad Totonaka, i utvrdio se na
vrhu tamošnje piramide.
U noći, za vreme strašne bure i pljuska, Kortes je iznenadnim jurišem osvojio
neprijateljski položaj. Narvaes je pao teško ranjen, a vojnici, od toga hiljadu dvesta pešadinaca i
sto konjanika, privučeni obećanim plenom, pristali su da pređu pod komandu pobednika. Ali
Velaskes nije odustajao. Željan osvete, slao je kralju dostavu za dostavom. Optuživao je Kortesa
za sve moguće zločine, i na kraju je isterao na svoje, jer je uvek sumnjičavi španski dvor oduzeo
Kortesu vlast nad osvojenom zemljom.
 FERNANDO KORTES PRIPOVEDA

Pisaro je najzad našao vremena da poseti svog rođaka. Kortes ga je grlio kao brata. Bio je
to čovek crne, brižljivo negovane kovrdžave brade i brkova, nekoliko godina mlađi od Pisara.
Obučen u skromnu odeću od crnog sukna, oko vrata je kao jedini ukras imao zlatan lančić s
medaljonom na kome se videla reljefna slika Bogorodice s Isusom.
Pisaro se odmah osetio obeshrabrenim. Za to je imao osnovane razloge. Kortes je bio
obrazovan čovek, s velikim društvenim ugledom, studirao je na univerzitetu u Salamanki,
govorio tečno latinski i u mladosti sastavljao veoma uspele pesme – dok Pisaro čak nije naučio da
piše i čita. Istina, majku Kortesa i oca pisara povezivalo je blisko srodstvo, ali šta vredi, on je bio
kopile koje su u porodici jedva trpeli.
Uz pehar vina Pisaru se razvezao jezik i vatreno je prepričavao doživljaje sa svojih
istraživačkih ekspedicija. Kortes ga je slušao blagonaklono i s vremena na vreme upadao s
komentarima i pitanjima. Na kraju se dao namoliti i počeo je da priča o pobedničkoj kampanji u
Meksiku.
– Moju ekspediciju sačinjavalo je 11 karavela, 110 mornara, 566 pešadinaca, 11
konjanika i 200 indijanskih komordžija. Od naoružanja imali smo 14 topova i falkoneta, koplja,
vojnike naoružane mačevima, 32 samostrela i 13 arkebuza. Došavši do obale Jukatana, usidrili
smo se na ušću reke Rio de Atapasko. Pošto se korito pokazalo veoma plitko za brodove, seli smo
u čamce i krenuli uz reku do prestonice plemena Atapaska, o kome smo još na Kubi slušali da se
prijateljski odnosi prema belim ljudima.
Tamo sam naišao na prvo neprijatno iznenađenje. Iz priobalnih šumaraka sipali su na nas
strele i kamenje. Ispostavilo se da se tu pritajila brojna flota Atapaska. Izdao sam naređenje za
napad. Čamci su se tako strašno sudarili, da su ljudi popadali u vodu, gde se razbesnela bitka
kopljima, bodežima i pesnicama. Imali smo ozbiljne gubitke. Najzad su neki moji vojnici uspeli
da se dokopaju obale, odakle su počeli da pucaju iz arkebuza. Trebalo je videti šta se događalo.
Prestrašeni tutnjavom nepoznatog oružja, lupeži su pobegli, da se za njima dizala prašina.
Ne oklevajući krenuo sam za njima u poteru i osvojio im prestonicu. Mislio sam da je s
nevoljom završeno. Ali kakvi. Sutradan se pred gradom sakupila armija od nekoliko desetina
hiljada ratnika. Uz prodorne, krike i pištanje, Indijanci su krenuli u napad; iako su padali kao
snoplje, ni vatra iz artiljerije nije uspela da ih zadrži. Moram priznati da sam s divljenjem
posmatrao te junake. I ko zna kako bi se čitav taj cirkus završio da nije bilo konjice koja im je
zašla iza leđa. Indijanci nikad u životu nisu videli konje, pa su videvši ta čudovišta kako
galopiraju, bacili oružje i raspršili se na sve strane.
U borbi smo zarobili dvojicu indijanskih vođa. Pošto nisam imao nameru da se tučem ni
sa jednim plemenom, poslao sam ih kod kralja s predlogom o sklapanju mira. Doista, ubrzo se
pojavio sam kralj na čelu brojne pratnje, donoseći na dar mnoštvo predmeta od zlata i vodeći
dvadeset ropkinja, među kojima je bila moja buduća sekretarica i tumač Malincin, koju smo mi
nazvali Marina.
Od kralja sam saznao da nije imao nameru da nas napadne, ali je morao to da učini po
izričitoj naredbi moćnog kralja Asteka, Montezume, koji je živeo u divnoj prestonici
Tenohtitlanu i pokorio sve narode tog kraja. Tako sam prvi put doznao da vest o velikoj državi
Asteka, koja je doprla na Kubu, nije bilo prazno naklapanje.
 Budući da nismo verovali Atapaskima, ponovo smo se ukrcali na karavele i ulogorili se na
mestu gde smo kasnije osnovali grad Vera Kruz. Okruživala nas je močvarna prašuma puna
otrovnih isparenja. Na sreću, tamošnji Indijanci pokazali su se predusretljivijim. Oko logora su
podigli desetine koliba i živo se potrudili da nas snabdeju hranom. Njihov starešina uručio nam je
bogate darove u vidu tkanina i zlata. Zamolio sam ga da pošalje glasnika vladaru Asteka s vešću
o našem dolasku i o nameri da posetimo njegovu prestonicu.
Posle sedam dana, od kralja je stiglo brojno izaslanstvo. Dostojanstvenici su na sebi imali
bogato izvezenu odeću, mnoštvo zlatnog nakita i kićanke od perja papagaja. Zaprepastili su nas
pokloni koje su stavili pred nas. Tu su bili štitovi, šlemovi, oružje, oklopi, ogrlice i narukvice –
sve od čistog zlata. Kićanke, perle i drago kamenje u zadivljujućim količinama, statuete od zlata i
srebra, fino izvezena vunena odeća, i, pre svega, dve okrugle zlatne ploče, velike kao mlinski
kamen.
Ali, zajedno s tim darovima, Montezuma nam je poslao i naredbu da se ne približavamo
njegovoj prestonici. Videvši toliko bogatstvo, uopšte nisam imao nameru da se povučem iz te
zemlje. Rekao sam Indijancima da dolazim u svojstvu izaslanika španskog kralja i da moram
ispuniti naredbu svog opunomoćitelja.
Tada se desilo nešto sasvim neočekivano. Sutradan u zoru, gledamo – a ono od
Indijanaca, koji su nas snabdevali hranom, ni traga. Uverili smo se da je Montezumina ruka
dugačka. Neke vojnike je spopao strah, počeli su da gunđaju i da traže povratak na Kubu.
Priznajem da ni sam nisam znao šta da radim. Nas je bilo malo, a na putu je mogla da se nalazi
snažna astečka armija. Napeto smo iščekivali protivnika, ali prolazili su dani i ništa se nije
dogodilo.
– Reci mi – upita Pisaro – zbog čega je Montezuma, umesto da odmah pošalje svoju
armiju, pokušao da s vama sklopi pakt. Zašto je oklevao i utrošio toliko dragocenog vremena? To
ne mogu da razumem. Čim ste stigli do obale, Atapaski su vas hrabro napali.
– Dugo vremena je i za mene to bila tajna. Tek kad smo stigli u Tenohtitlan, saznao sam
istinu iz usta samog kralja. Možda će te to iznenaditi, ali tako je stvarno bilo. Krivac je bio
njihovo božanstvo Kecalkoatl. Dugo sam lomio jezik dok nisam to ime naučio napamet. Ali kao
što vidiš, naučio sam – prema tom božanstvu imam neke obaveze.
Zadovoljan svojom duhovitošću, Kortes se glasno nasmeja i nastavi:
– Najzagonetnije je to što su ga Asteci zamišljali kao belog čoveka s dugom kovrdžavom
bradom, iako su sami bili golobradi. Njihova legenda kaže da je došao na krilatom brodu iz
zemlje izlazećeg sunca i da se iskrcao upravo tamo gde smo mi logorovali. Treba još da zapamtiš
da Asteci nisu znali za jedra. Razmišljajući o tome došao sam do zaključka da se u prastara
vremena tamo morao iskrcati neki Evropljanin i da je u pamćenju pokolenja vremenom izrastao
do uloge boga.
A sad ono najvažnije: bradati bog je Indijancima najavio dolazak belih prekomorskih
osvajača. Trebalo je da oni pokore sva plemena i da sruše njihova božanstva u korist tuđinskih
bogova.
– Kakva zapanjujuća priča! – uzviknu Pisaro. – U Tumbesu sam slušao o sličnom
božanstvu. Zove se Virakoča. Pojavio se među tamošnjim Indijancima, a zatim je bez traga
nestao u moru. Štaviše – i on je svojim poklonicima objavio da će se nekad u budućnosti pojaviti
beli ratnici, koji će doneti propast državi Tavantinsuju. Zamisli, tamošnji Indijanci su nas smatrali
za izaslanike tog boga i poverovali da smo došli da ispunimo proročanstvo.
– Zaista, čudan splet okolnosti, tim čudniji što ta dva naroda, to sam već uspeo da
utvrdim, među sobom nisu imala nikakav kontakt. Sigurno da Asteci nisu znali za postojanje
države Inka, jer kad bi bilo drugačije, ne bi propustili da mi to kažu.
 – Veoma moguće, jer su čak i stanovnici Paname i oblasti koje leže dalje na jugu o
Inkama imali samo maglovite i nejasne podatke. Pominjao sam ti trgovce iz Tumbesa koje sam
sreo na moru. Uveravali su me da ljudi nastanjeni severno od njihove zemlje žive kao divlje
zveri. Očigledno je da na svojim putovanjima nikad nisu doprli do države Asteka. Nije teško za
to naći objašnjenje: njihovi splavovi su dosta nepodesni, a kad je reč o kopnenom putu, znam
nešto o tome iz sopstvenog iskustva – prašume su tamo tako beskrajne i neprohodne da
prevazilaze ljudsku maštu.
– Treba da čestitaš tom božanstvu – nasmeja se Kortes – on će u budućnosti biti tvoj
saveznik u državi Tavantinsuju. Pitao si zašto Montezuma protiv nas nije poslao svoju armiju.
Dakle, kako sam kasnije saznao, stvar je tekla ovako. Dok smo logorovali pored mora, Asteke je
obuzelo osećanje straha i nesigurnosti. Montezuma i njegovi savetnici nisu mogli da se odvaže ni
na jedan odlučan korak. Pod uticajem praznoverja o belom bogu, poverovali su da smo njegovi
izaslanici. Po njihovom mišljenju, vladali smo gromovima i obuzdavali neka četvoronožna
čudovišta. Sve se desilo tačno prema njihovom drevnom proročanstvu i zato im je svaki otpor
izgledao uzaludan.
Ali Montezuma je i dalje pokušavao da nas zaplaši. Izaslanstvo, koje je on poslao, trebalo
je da nas pridobije bogatim poklonima, pokazujući nam na taj način snagu i bogatstvo Asteka, da
nas tako obeshrabri i uruči nam zabranu pohoda na prestonicu.
– I šta se dalje događalo?
– Kao što sam ti već rekao, Montezuma skoro da je u tome uspeo. Napušteni od strane
Indijanaca, okruženi prašumom, nismo znali šta da radimo. Vojnici su tražili povratak na Kubu, a
što se mene tiče – priznajem, za dlaku, pa da popustim. Ðavo bi ga znao šta bi se desilo na Kubi;
guverner Velaskes je samo čekao da mi pripremi vešala. To što sam još odlagao odlazak, samo je
zato što nisam želeo da mu pričinim to zadovoljstvo. Imao sam neprijatnosti s vojnicima.
Najgorim bundžijama zapušio sam usta tako što sam jednog od njih obesio o drvo. A što se tiče
ostalih, tu mi je nehotice opet pomogao Montezuma. Videvši tu gomilu zlata i bisera koje su
doneli astečki izaslanici, vojnike je obuzela takva pohlepa, da su bili spremni da pođu sa mnom u
pakao. Odlučili smo da ostanemo na kopnu i da čekamo božju milost.
I ta milost je došla brže nego što smo mogli da pretpostavimo. Jednog dana, uz buku
bubnjeva i pisak pištaljki, pojavili su se izaslanici nekih Indijanaca. Ispostavilo se da su došli po
naredbi kralja Totonaka, čija se prestonica Sempoala nalazila na nevelikoj udaljenosti od našeg
logora.
Asteci su pokorili Totonake, koji su samo čekali priliku da se oslobode teškog jarma.
Njihov kralj, čuvši o našoj pobedi nad Atapaskima, pozvao nas je kod sebe i predložio savez
protiv zajedničkog neprijatelja.
Kažem ti, kamen mi je pao sa srca. Pomislio sam da đavo nije tako crn kakvim ga slikaju.
Shvatio sam da je država Asteka mešavina pokorenih plemena, spremnih na pobunu, pa neće biti
teško da se s njom izađe na kraj.
Naravno da smo odmah krenuli u Sempoalu. Kad smo ugledali grad, oči su nam ispale od
iznenađenja. Brojao je najmanje dvadeset hiljada stanovnika i ležao među brežuljcima, vrtovima i
kukuruznim poljima. Kuće su bile bele i blještale na suncu kao da su od srebra. Iznad krovova
dizala se piramida s terasama, na čijem se vrhu video hram. Totonaci su nas dočekali muzikom,
cvećem i bogatom gozbom Jednom rečju, srce da nam iskoči od radosti.
– Baš kao u Tumbesu – prekinu ga Pisaro. – I tamošnje stanovništvo nas je dočekalo kao
oslobodioce ispod jarma Inka.
– Vidim da ti je sreća naklonjena. Ali slušaj, u budućnosti će ti dobro doći to kako sam
odigrao ovu partiju šaha. Prošlo je nekoliko dana. Kod Totonaka je došlo Montezumino
izaslanstvo od nekoliko nadmenih dostojanstvenika. Revoltiran vešću da smo uprkos njegovom
naređenju u Sempoali primljeni prijateljski, zatražio je od naših domaćina da mu za kaznu
predaju dvadeset devojaka i dvadeset mladića na žrtvu za boga rata.
Totonake je spopao užasan strah i malo je nedostajalo da mu se pokore. Onda sam se ja
umešao u čitav taj cirkus. Objasnio sam im da se mogu porugati Montezumi, jer ih uzimam pod
svoju zaštitu. Čak sam ih nagovorio da astečke izaslanike strpaju u zatvor. Na taj način doveo
sam do toga da za sobom spale sve mostove.
Ali u sumrak iz zatvora sam krišom izveo Asteke i poslao ih Montezumi. Rekao sam da
mu prenesu da sam sa žaljenjem primio vest o nasilju koje su nad izaslanicima izvršili Totonaci i
ponovo sam ga uverio u svoje prijateljstvo.
Kortes se glasno nasmeja i zadovoljan sobom dodade:
– Moraš priznati da sam to izvanredno izveo. Tipičan primer primene taktike „divide et
impera“.
Pisaro ništa nije odgovorio, samo ga je pogledao s divljenjem.
– U zoru – nastavio je Kortes – nastao je pravi pakao. Totonaci su pobesneli, hvatali se za
oružje i možda bi nas napali da nisam na njih okrenuo topove i arkebuze. Još uvek su imali veliki
respekt prema našem oružju, pa su se držali na pristojnom odstojanju. U međuvremenu je stigao
kralj i prebacio mi da sam izdao sklopljeni savez. Tada sam ga dobro izribao i zapretio da ću ga
predati na milost i nemilost Astecima i da neću ni prstom mrdnuti da ga odbranim. Glavešina se
odmah smirio i naredio gomili da se raziđe kućama. Toliko se bojao Montezume.
Od prvog trenutka šokirano smo posmatrali jezive verske običaje Totonaka. Odeveni u
duge, crne košulje sveštenici su ispred drvenog kipa paganskog boga klali ratne zarobljenike ili
divlje Indijance koje su uhvatili u prašumi. Pomislio sam, to idolopoklonstvo moramo zbrisati.
Jednog dana naredio sam vojnicima da okruže piramidu, da sruše kip i iseku na sitne delove,
operu hram i postave oltar sa slikom Presvete Bogorodice. U podnožju piramide okupilo se
celokupno stanovništvo grada i, iako su ih sveštenici pozivali da brane božanstvo, za divno čudo,
niko se nije usuđivao da nas u tome spreči.
– Pa, to je pravo čudo! – uzviknu Pisaro. – Čudo je zavrnulo šiju paganskim grešnicima!
Arhanđeo je odagnao nečiste sile!
– Možda je i čudo, brale, ali govoreći otvoreno, da nije bilo topovskih cevi, ne znam da li
bi se Totonaci ponašali tako pokorno. Ali kasnije – to je već bilo nešto drugo. Indijanci su se
nadali da ćemo na sebe navući osvetu srušenog boga; kad se to nije dogodilo, došli su do
uverenja da je prekomorski bog moćniji od njihovog božanstva i da se, prema tome, treba
prepustiti njegovoj volji.
– Iz toga proističe da je u njihovim mračnim dušama zatinjala prva iskra istine.
– Sličnog mišljenja je bio i naš duhovnik, otac Olmedo. Zbog toga je odlučio da kralja i
sveštenike primi pod okrilje Crkve. Rekao im je da se obuku u bele košulje, stavio u ruke
voštanice i u svečanoj povorci odveo u kapelu gde ih je krstio svetom vodicom. E, a sada moje
dalje nevolje. Nosio sam se mišlju o maršu u dubinu kopna. Onda se pokazalo da bundžije u
vojsci rlisu odustali. Pod okriljem noći hteli su da ovladaju brodovima i pobegnu na Kubu.
Srećom, na vreme smo otkrili zaveru. Kolovođe su završile na vešalima, a ostatak zaverenika
stavili smo na muke, tako da su bili sposobni samo za logorske komordžije.
Na obali sam podigao tvrđavu Villa Rica de Vera Cruz 10 i, ostavivši u njoj malobrojnu
posadu, 16. avgusta 1519. godine krenuo na put. Indijanci nisu znali za točak i nisu imali vučne
životinje, pa sam zbog toga uzeo nekoliko hiljada nosača, koji su nosili naš tovar i rasklopljene

10
Bogat grad istinskog krsta.
delove topova. Osim toga, kralj Totonaka dodelio mi je pomoćni odred, koji je brojao oko hiljadu
pet stotina ratnika.
U početku je put vodio kroz prašumu i preko visoravni. Stanovništvo nas je svuda srdačno
dočekivalo. Posle višednevnog marša stigli smo u oblast velikih planina. Razvučena kolona
vojske i nosača kretala se stazom koja je vijugala nad provalijama i uzburkanom vodom potoka.
Kiše i ledeni vetrovi pošteno su nas namučili.
Po savetu kralja Totonaka, uputio sam se u zemlju Tlakskalanaca, ogorčenih neprijatelja
Asteka. Računao sam na njihovu podršku, ali tamo sam doživeo neprijatno iznenađenje.
Tlakskalanci su nas napali takvom žestinom, prema kojoj je žestina Atapaska bila bleda.
Najčudnije je bilo to što nisu pokazivali strah pred konjima i vatrenim oružjem. Tri dana su nas
napadali, ne obazirući se na gubitke koje smo im zadavali. Na kraju sam im predložio primirje.
Ovog puta njihov kralj ne samo da je pristao na to, već je s nama sklopio savez i gostoljubivo nas
primio u svom gradu.
– Zašto to nije uradio odmah, pošto je znao da idete na Asteke?
– Verovatno zbog toga što je do njega došla preuveličana priča o događajima u Sempoali.
Jednostavno, nije imao poverenja u nas. Avantura s izaslanicima navela ga je na pretpostavku da
smo u dogovoru s Montezumom.
– Pa, zašto je kasnije promenio mišljenje?
– Jer se uverio da predstavljamo silu i da vredi da s nama stupi u savez. Tlakskalanci nisu
imali pojma o principima vojne taktike. Išli su nasumice na naše cevi u izmešanoj, zbijenoj
gomili i, naravno, masovno ginuli. Drugog dana bitke cela njihova armija sjatila se u klanac i nije
mogla da iskoristi svoju brojnu premoć. U zbijenoj koloni krenuli smo u tu gužvu ratnika i
probijali se mačevima, a oni, sputani tesnacem, gotovo da su bili bespomoćni prema našim
pancirima i mačevima. Iskustvo ih nije ničemu naučilo i stalno su ponovo činili istu grešku. Na
kraju su pomislili da smo nepobedivi, pa su došli do zaključka da je dalji otpor uzaludan.
Vest o našoj pobedi u Montezuminom dvorcu izazvala je veliku pometnju. Asteci su se
pola veka borili s Tlakskalancima i nisu uspeli da nad njima odnesu pobedu. Sada su shvatili
kako smo mi opasni protivnici. Montezuma je sa svojim dostojanstvenicima razmišljao kako da
spreči poraz koji mu je pretio i došao je na potpuno besmislenu ideju. Preko novih izaslanika
nagovarao nas je da raskinemo savez s Tlakskalancima i da se vratimo u našu otadžbinu. Za tu
malu uslugu nudio nam je toliko zlata i dragog kamenja koliko smo bili kadri da ponesemo sa
sobom. Kad sam predlog odbio, obavestio nas je da nam je u gradu Holuli, koji se nalazi na putu
za prestonicu, pripremio hranu i konačište.
Krenuo sam tamo bez odlaganja, osnažen pojačanjima Atapaska i Tlakskalanaca. Moja
armija već je brojala nekoliko hiljada ljudi. Holula je bila verska prestonica Asteka. Ulicama su
tekli nepregledni potoci hodočasnika i prosjaka, sveštenika i monahinja. Iz dana u dan, uz
pevanje i molitve, gradom su prolazile procesije. Iznad krovova dizalo se mnoštvo piramida na
čijim vrhovima su se nalazili hramovi i gorele večne vatre.
Ulogorili smo se u dvorištu jednog hrama. Moj indijanski tumač, Marina, posetila je žene
gradskih dostojanstvenika. Žene nisu umele da drže jezik za zubima i, kao zemljakinje, izbrbljale
su najveću tajnu: da se po naređenju Montezume protiv nas kuje zavera. U toku noći bez
mesečine, trebalo je da budemo poklani kao veprovi.
Marina nam je ostala odana i odmah me je upozorila o planiranom napadu. Odlučio sam
da udarim prvi i pobijem kolovođe. Pod izgovorom da imam da im saopštim važnu vest, u
dvorište našeg konačišta pozvao sam sve gradske dostojanstvenike. Čim su se okupili, iznenada
smo se bacili na njih hladnim oružjem i potukli ih do nogu. Iz stupice se apsolutno niko nije
izvukao. S leševa smo skinuli neverovatnu količinu zlata, smaragda i bisera. Tako je pravda
zadovoljena. Bila je to kazna koju nam je ta paganska banda platila za planiranu izdaju.
– Ali samim tim skinuo si masku prijateljstva u odnosu na Montezumu, kao da si mu
objavio rat.
– I jeste i nije. Uostalom, bio sam spreman na sve. A šta je trebalo da uradim, da dopustim
da nas pobiju? Kako god uzmeš, efekat je bio uspešan. Od tog trenutka preplašeni Montezuma
odrekao se svake želje za oružanim otporom.
S tim dostojanstvenicima brzo smo završili. Ali da ne poveruješ šta se dogodilo u gradu.
U tren oka opkolila nas je nepregledna masa razjarenih Indijanaca koji su pokušavali da prodru u
dvorište. Napadače smo počastili paljbom iz lakih topova i arkebuza. Videvši leševe, gomila se
uz dreku dala u bekstvo. Onda sam krenuo za njom s celom pešadijom, konjicom i pomoćnim
odredima indijanskih saveznika, jednom rečju, sa svim što sam imao pri ruci. Pokolj stanovništva
i pljačka trajali su do mraka. Holula se pretvorila u gomilu zgarišta koje se dimilo.
Dalji put nas je vodio preko prevoja planinskog venca koji je okruživao dolinu Meksika –
Indijanci su ga zvali Anahuak. Izdaleka smo ugledali Tenohtitlan, prestonicu Asteka. Ona se
nalazila nasred velikog jezera, povezana s obalom s tri nasipa, ispresecanih kanalima, preko kojih
su prebačeni mostovi. Osim toga, kroz jezero je prolazio akvadukt koji je dovodio vodu s
obližnjih planina, pošto je voda u jezeru bila slana.
Osmog novembra 1519. godine ušli smo u grad. Na kraju nasipa, okružen brojnom
svitom, u zlatnoj nosiljci čekao nas je Montezuma. Bio je to stasit čovek, star oko četrdeset
godina. Na glavi je imao ogromnu purpurno-zelenu perjanicu, protkanu biserima i tirkizom.
Čitava njegova odeća blještala je od zlata i dragog kamenja – čak su mu i sandale bile zlatne.
Kralj nas je primio ljubazno i odveo u grad. Zaustavili smo se na glavnom trgu. S jedne
strane dizao se masiv piramide s hramom na vrhu, uz nju je bio priljubljen kompleks niskih
zgrada koje su činile kraljevsku rezidenciju. Na suprotnoj strani trga, opasan utvrđenim zidom,
nalazio se dvorac preminulog kraljevog oca, koji nam je određen za konačište. Tenohtitlan je
brojao oko trista hiljada stanovnika, pa je to valjda tada bio najveći grad na svetu. 11
Sutradan me je Montezuma odveo na vrh piramide odakle se pružao širok pogled na
okolinu. Duž obale jezera ležali su drugi gradovi, među kojima se svojom veličinom izdvajao
Tekskoko. Oni su činili astečku federaciju, koja je verovatno brojala oko tri miliona ljudi.
Ispred hrama, na vrhu piramide, ležao je veliki kameni blok, na kome su klane žrtve.
Unutra se nalazio kip boga rata, sav prekriven zlatom i nakitom. Statua je na sebi imala ogrlicu
od ljudskih lobanja, koja je bila protkana safirima. Kasnije smo otkrili drveni paviljon u kome
smo izbrojali 137 hiljada ljudskih lobanja, brižljivo poređanih na policama. Jednom rečju, astečka
država je doslovno plivala u krvi pobijenih ljudskih žrtava.
Sve vreme sam razmišljao kako da ovladam tom zemljom. Iz priča i iz sopstvenog
iskustva sam znao da je Indijance po pravilu hvatala panika i da su napuštali bojno polje kad god
bi njihov vođa bio ubijen ili zarobljen. Odlučio sam da tu metodu primenim u Tenohtitlanu, mada
je rizik bio veliki.
Ubrzo mi se za to pružila izvanredna prilika. Jedan od provincijalnih starešina ubio je
nekoliko naših vojnika. Protiv njega sam poslao jak kazneni odred, koji ga je posle kratke borbe
zarobio. Glavešina je na mukama priznao da je to učinio po Montezuminoj naredbi.
Tad sam na čelu vojske upao u kraljevski dvorac, optužio ga za izdaju i, uz plač njegovih
brojnih naložnica, odveo ga u svoje konačište. Za kaznu sam ga na nekoliko sati okovao lancima
i naredio mu da pogleda kako se na lomači spaljuje krivac.
Naravno, gradom se pronela vest o otmici kralja. Ispred zida konačišta okupili su se

11
London je u to vreme imao dvesta hiljada stanovnika.
uznemireni podanici. Videvši masu, zapretio sam kralju da u gradu neću ostaviti kamen na
kamenu ako se ne pojavi na zidu i ne objavi da kod nas boravi dobrovoljno kao gost. Montezuma
je pokorno izvršio to što sam mu naredio.
– Čime se može objasniti čudna činjenica da tada nije iskoristio priliku i pozvao svoj
narod u borbu?
– Po njegovom uverenju verovatno smo bili izaslanici belog boga, prema kojima mu je
svaki otpor izgledao uzaludan. Možda se pomalo bojao i za sopstvenu bezbednost, budući da je
bio mekušac i malodušan čovek. Uostalom, ko zna, možda je njime upravljala plemenitija
namera: da sačuva stanovništvo od poraza i propasti.
– Izgleda mi čudno da je narod dopustio da bude prevaren i da nije stao u odbranu svog
vladara.
– E, tu se upravo potvrdila pretpostavka da se indijanske mase, lišene vođstva, ponašaju
pasivno. Vekovima naviknute na slepu poslušnost, nikad neće steći samostalnost u delovanju.
Trebalo bi to da zapamtiš. Zatražio sam, na primer, da mi predaju celokupno kraljevo blago, i
dvorski činovnici su bez gunđanja naredbu odmah izvršili. Zatim smo jedan hram pretvorili u
našu crkvicu, pri čemu su vojnici gurnuli kip božanstva sa stepenika piramide, a Tenohtitlan se
nije pobunio čak ni onoliko koliko Totonaci. Šest meseci sam mirno vladao gradom u ime
zatočenog Montezume. I možda bi se sve završilo na najbolji način, da nije bilo guvernera Kube
Velaskesa. U maju 1520. godine doznao sam za iskrcavanje njegovog korpusa u Vera Kružu, pa
sam s delom vojnika ubrzanim maršem krenuo da mu se suprotstavim.
– Već sam slušao o tome, i moram da ti čestitam na izvanrednoj pobedi nad nadmoćnim
protivnikom.
– Pošto već znaš kako se to završilo, onda ću ti ispričati šta se dogodilo u Tenohtitlanu
dok sam bio odsutan. Tamo me je zamenjivao Pedro Alvarado, vitez oproban u bitkama. Za sve
vreme kampanje bio je moja desna ruka, jer sam u njega imao potpuno poverenje. Ali nisam
uzimao u obzir njegovu lakomislenu hrabrost i žudnju za zlatom, zbog koje je bio spreman da
učini ludost.
Za vreme svečanosti u čast boga rata, u dvorištu piramide okupilo se šest stotina najviših
astečkih dostojanstvenika da obave tradicionalne obrede. Kao i obično, njihova odeća bila je
bogato ukrašena zlatom, biserima, tirkizom i safirima. Zasenjen bogatstvom, Alvarado ih je
napao s celim odredom vojnika i pobio, a s leševa je skinuo sve dragocenosti.
 Ovog puta to je prevršilo meru. II gradu je izbio ustanak. Razjareno stanovništvo sateralo
je moje ljude u zidine konačišta i preseklo im dopremanje hrane. Svakog časa trebalo se nadati
opštem jurišu i uništenju opsednutih. Jedan vojnik se noću iskrao iz grada i obavestio me o
opasnosti. Možeš zamisliti kako sam im hitao u pomoć.
Očekivao sam da će mi Asteci preseći put do grada, kako ne bi dozvolili spajanje naših
snaga. Međutim, na moje iznenađenje, zatekao sam puste ulice, tako da sam bez teškoća mogao
da uđem u naše konačište.
– Ne shvatam kako su mogli da naprave takvu grešku. Čak i divlja indijanska plemena
znaju da je lakše pobediti neprijatelja kad je razbijen na delove. Uverio sam se u to kad sam se
borio s Indijancima za vreme prvog pohoda u Piru.
– Tu imaš primer potpune ograničenosti Asteka po pitanju taktike. Njihove vođe grčevito
su se držale starih načina borbe, možda dobrih u bitkama sa saplemenicima, ali pogubnih u
odnosu na naše vojnike naoružane vatrenim oružjem. Verovatno su mislili da će nas, zatvorivši
nas u dvorcu, sve lako poubijati. Treba reći, kao opravdanje za Asteke, da u to vreme nisu osetili
na svojoj koži kakvi su naši topovi i arkebuze. Uostalom, istinu govoreći, malo je nedostajalo pa
da nas uguše u tom prokletom dvorcu.
Samo što su se vrata za nama zatvorila, okružio nas je ogroman mravinjak do zuba
naoružanih ratnika. Ulice, krovovi i piramide bili su puni muškaraca, žena, čak i dece. Na naše
glave neprekidno je padao grad strela i kamenja. U neverovatnom metežu i gužvi, napadači su se
penjali na zidine, iako su topovi i arkebuze među njima sejali ogromnu pustoš.
S vremena na vreme naređivao sam napad konjice i pešadije, ali sve se pokazalo
uzaludno. Gaženi konjima, gonjeni i sečeni hladnim oružjem, Indijanci su bežali kao sumanuti,
ali odmah su se ponovo vraćali u borbu. Čak su se kačili i za konje, svlačili jahače sa sedala, a
zarobljene vojnike klali na žrtvenom kamenu. Da bi nam presekli odstupnicu, na nasipima su
porušili mostove i podigli barikade. Njihova žestina ozbiljno me je zabrinula. Naredio sam da se
pali kuća po kuća, četvrt po četvrt, dok se na kraju ceo grad nije pretvorio u more plamena.
Najzad sam došao do zaključka da je jedini spas sklapanje primirja i slobodan izlazak iz
grada. Obratio sam se Montezumi s molbom da posreduje u toj stvari. I ovog puta priklonio se
mojoj želji. Izašao je na zid i pozvao narod da prestane s borbom. Ali ustanici su već izgubili
poštovanje prema njegovoj uzvišenosti. Kao odgovor razlegao se krik besa i na njega su počele
da padaju uvrede i kamenje. Pogođen u čelo, Montezuma se teško ranjen srušio na zemlju.
Poslednje trenutke proveo je u samotnom očajanju. Poderao je zavoje i odbijao svaku
pomoć. Kad je umro, predali smo ga Astecima. Oni su kraljevske posmrtne ostatke tako dobro
sakrili, da do danas nisu nađeni.
Onda sam odlučio da se krišom izvučem iz grada, koristeći noć bez mesečine. Mislio sam
da će mi to uspeti, jer su Indijanci imali čudan običaj da se noću raziđu na spavanje po svojim
kućama bez postavljanja straže. Naredio sam da se sagradi pokretan most koji je trebalo da nam
omogući prelazak preko šanaca nasipa i onda smo se iskrali iz palate. Uspeli smo da pređemo
prvi šanac i upravo smo se približavali drugom, kad nas je iznenada primetila neka Indijanka i
digla je uzbunu.
Moj plan se glupim sticajem okolnosti izjalovio. Ceo grad se digao na noge i krenuo u
poteru za nama. Nasipi su bili zagušeni ratnicima koji su nadirali, jezero je vrvelo od čamaca,
rasplamsala se bitka. Branili smo se do poslednjeg, ali su gubici u poginulim i ranjenim
zastrašujuće rasli. Od konačnog poraza samo su nas spasli juriši konjice i salve iz vatrenog
oružja, koje je razbijalo čamce i brisalo Indijance s uskog pojasa nasipa. Koristeći pometnju
skočili smo u vodu i plivajući najzad se dokopali kopna, gde smo imali veću slobodu
manevrisanja.
 Otvoreno ću ti priznati, obuzelo me je očajanje. Izgubio sam trećinu vojnika, a od onih
koji su se spasli nije bilo nijednog bez teže ili lakše rane. U gradu je palo preko pet hiljada
indijanskih saveznika. Izgubljeni su svi topovi i mnoštvo arkebuza, i što je najgore, većina konja.
Pored toga, na dno jezera je otišlo sve Montezumino blago, jer nam je veoma smetalo u borbi i
morali smo da ga bacimo.
Odrpani i iscrpljeni do krajnjih granica, odlučili smo da se vratimo u prestonicu
Tlakskalanaca. Kad smo se zaustavili na prevoju koji dominira nad dolinom Otumba, mislili smo
da je došao poslednji čas. Celo dno doline ispunila je nepregledna masa astečkih ratnika,
obučenih u bele vatirane ogrtače. O povlačenju nije moglo biti govora, jer kuda smo mogli da
krenemo? Put do Vera Kruza bio je dalek i veoma težak za naše snage, tim pre što nam je
neprijatelj bio za petama i sigurno bi nas napadao celim putem.
Video sam samo jednu šansu za spas. Asteci su opet napravili istu nerazumnu taktičku
grešku. Stisnuti u uskoj dolini, nisu mogli da iskoriste svoju brojnu premoć i da u boj bace hiljade
svojih ratnika. Odlučio sam da se probijem kroz tu bezobličnu masu ljudi. Kolonu sam lično
predvodio na konju, za mnom su, korak po korak, išli vojnici bodući mačevima, kopljima i
bodežima, a na kraju su se Indijanci probijali svojim strašnim močugama sa šiljcima od oštrog
vulkanskog stakla. U takvim uslovima bitka se sastojala od neprestanih dvoboja u kojima su
Asteci bili nemoćni prema našim oklopima i mačevima.
I pored svega, ne bismo s njima izašli na kraj. Vojnici su već bili iscrpljeni, a mnogi od
njih zadobili su teške rane. Ja sam pao s konja i gadno se ugruvao. Neprijateljske mase napadale
su nas sve jače. Srećom, u blizini sam ugledao glavnog vođu Asteka. Prepoznao sam ga po
velikoj perjanici nataknutoj na zlatnom koplju. Skočio sam u njegovom pravcu i, pre nego što je
lična garda uspela da reaguje, probio sam ga kopljem i istrgao iz ruke tu državnu zastavu.
Ponovila se pojava, karakteristična za Indijance: prestrašena vođinom smrću, astečka vojska se u
panici dala u bekstvo. Osmog novembra 1520. godine odneo sam najveću pobedu u Novoj
Španiji. 12 Put do Tlakskalanaca bio je slobodan.
– Nisi se plašio da će Tlakskalanci, koristeći vašu slabost, želeti da vas dotuku?
– Naravno, računao sam na tu mogućnost. Na vest da je u Tenohtitlanu poginulo toliko
njihovih sinova i muževa, žene su nas dočekale plačem i pogrdama. Kasnije sam doznao da je na
sazvanom savetovanju mladi naraštaj Tlakskalanaca zahtevao da nam se objavi rat, ali je kralj sa
starešinama istrajavao na savezu. Kod njih je prevagnula mržnja prema Astecima.
– Sreća u nesreći! – nasmeja se Pisaro.
– Ona me nije napustila ni u narednim danima. Ni za trenutak nisam odbacio misao da
pokorim Asteke, ali to su bili pusti snovi. Čak i sa pojačanjem dovedenim iz Vera Kruza, bio sam
preslab za to. Jednom rečju, nalazio sam se u nezavidnoj situaciji.
I iznenada su sa svih strana počele da pljušte nove dopreme vojnika i oružja. Iz Vera
Kruza uhvatili smo brod Velaskesa s velikim zalihama naoružanja i municije. Guverner Jamajke
je za pokoravanje Asteka poslao ekspediciju sastavljenu od sto pešadinaca i dvesta konjanika.
Ceo taj odred prešao je na moju stranu. Drugu karavelu, sa zalihama i posadom, kupio sam za
osvojeno zlato od privatnog brodovlasnika. Tri dodatna broda s posadom od dvadeset pešadinaca
i sedamdeset konjanika, koji su se pojavili na obali Jukatana, takođe sam pridobio za svoju
ekspediciju. Na kraju je moja armija brojala 818 pešadinaca, od toga 118 naoružanih
samostrelima i arkebuzama, 110 konjanika, tri velika topa i 115 malih topova od bronze.
– Armija kako valja.
– I to nije sve. Slušaj šta je bilo dalje. Jedan Velaskesov vojnik, uzgred budi rečeno,

12
Ovaj naziv Meksiko je nosio u početnom periodu kolonizacije.
Crnac, doneo je iz Španije velike boginje. Pao je u ropstvo i zarazio Asteke. Od epidemije je
umrlo na hiljade stanovnika Tenohtitlana. Nestao je i vođa ustanika, Montezumin brat
Kuitlahuak. Njegov naslednik Gvatimozin objavio je protiv nas sveti rat, nastojeći da za to
pridobije i Tlakskalance. Ali indijanska plemena, delom zbog mržnje prema Astecima, delom
zbog zaraze koja je po njihovom mišljenju bila kazna belog boga za otpor koji su pružili
njegovim izaslanicima – ostala su gluva na taj poziv. Štaviše, razni gradovi i plemena utrkivala su
se u slanju izaslanstava, nudeći nam savez. Tako sam oformio pomoćni korpus koji je brojao
sedamdeset pet hiljada indijanskih ratnika.
Najjači udarac Astecima zadao je grad Tekskoko, koji se, kao što sam ti već rekao,
nalazio nad jezerom naspram Tenohtitlana i pripadao je astečkoj federaciji. Ne samo što mi je
ponudio savez, već me je pozvao i u svoje zidine. Razlog za tu izdaju bile su neke nekadašnje
mržnje i dinastičke spletke među aristokratijom. Na taj način dobio sam bazu pored same astečke
metropole.
U bitkama na nasipima, za vreme našeg povratka, dobro nas je namučila flotila astečkih
čamaca. Da bih joj suprotstavio svoju flotilu, naredio sam da se sagradi trinaest jedrenjaka,
takozvanih brigantina. Transport tih teških čamaca preko planinskih prevoja, iz prestonice
Tlaksalanaca do Tekskoka, bio je gotovo nadljudski napor. Na hiljade indijanskih nosača, pod
zaštitom dvadeset hiljada Tlakskalanskih ratnika, nedeljama se mučilo nad tim.
Nekoliko meseci posvetio sam tome da blokiram Tenohtitlan i da mu presečem dotok
vode. Zatim smo, preko tri nasipa, krenuli u juriš na grad. Gvatimozin ga je zabarikadirao
šančevima i rovovima, a bočne strane tih utvrđenja branilo je mnoštvo indijanskih čamaca.
Bacio sam u napad celu vojsku, a istovremeno poslao u borbu jedrenjake skrivene u
zalivu grada Tekskoka. Indijanci nikad u životu nisu videli jedra, pa ih je iznenadno pojavljivanje
tih velikih, krilatih čamaca duboko uznemirilo. Nošeni vetrom, jedrenjaci su vrtoglavom brzinom
nasrnuli na indijansku flotilu, sipajući vatru iz topova i arkebuza. Ubrzo se jezero ispunilo
leševima i razbijenim delovima ostataka čamaca.
Pobeda na jezeru oslobodila je bokove i pozadinu barikada podignutih na nasipima.
Opkoljeni sa svih strana, Asteci su se branili do poslednjeg, ali nisu mogli da zadrže naše nalete.
Osvajali smo jedno utvrđenje za drugim, krećući se polako duž nasipa do prestonice.
Ni u samom gradu nismo imali lak zadatak. Trebalo je na juriš osvajati svaku kuću i
svaku piramidu. Više puta smo upadali u zasedu. S krovova, s vrhova piramida, iza zidina i
uglova, muškarci, žene i deca zasipali su nas strelama i kamenjem. Tada smo morali da se
povlačimo navrat-nanos.
Napokon sam izgubio strpljenje. Naredio sam da se grad zapali i da se povučemo na
sredinu nasipa. Požar je pretvorio kuće u more plamena. Videli smo ljude koji su između leševa
izgubljeno tumarali ulicama. S vrhova piramida razlegali su se tužni povici sveštenika i potmuli
tutanj bubnjeva. Bila je to prava kuknjava demona, koja je odjekivala tako strašno, da nas je
podilazila jeza.
Jedne noći vojnici su uhvatili vođu ustanika Gvatimozina, kad je hteo da u čamcu umakne
preko jezera. Primio sam ga s punim poštovanjem. Na njegovu molbu dozvolio sam ostatku
stanovništva da napusti grad i da se naseli u okolini. Iz ruševina koje su se dimile nasip je
prelazila kolona ljudi. Od trista hiljada stanovnika spaslo se jedva sedamdeset hiljada.
Osvojivši grad, odmah smo počeli da tražimo Montezumino blago, ali od toga nije bilo
ništa. Sumnjajući u Gvatimozina da je od nas sakrio zlato i drago kamenje, naredio sam da ga
stave na muke. Ali treba priznati, on se držao hrabro i nije prozborio ni reči. Onda sam mu
poklonio život, mada je kasnije završio na vešalima kad su do mene stigle vesti da podbada ljude
na ustanak. Velaskes me je pred Njegovim Veličanstvom optužio da sam na taj način okaljao čast
Kastiljanca. Ali voleo bih da znam kako bi on postupio na mom mestu.
Odmah po zauzeću grada počeo sam da ga razaram. Čak smo i jezero zatrpavali kršem.
Zemlju sam podelio zaslužnim drugovima po oružju i dodelio im indijanske seljake da je
obrađuju. Za sve to – dobro znaš – kakva me je nagrada stigla.
Kortes je zaćutao, s gorčinom preživljavajući nepravdu. Pisaro nije smeo odmah da
progovori. Ali nešto kasnije pokušao je da ga uteši:
– Niko neće uspeti da izbriše tvoje zasluge. One će ući u istoriju, kao i nezaboravni
podvizi Amadisa. Verujem da će Njegovo Veličanstvo vremenom shvatiti da su ga zaveli zli i
zavidljivi savetnici.
– Kamo sreće kad bi se s Božjom pomoći tako desilo – uzdahnuo je osvajač Meksika.
– A sad, prijatelju moj, još uvek ne mogu sebi da objasnim kojim okolnostima treba
pripisati pobedu. Naravno, nemam nameru da umanjujem tvoje vojničke zasluge, ali moraš
priznati da činjenica osvajanja višemilionske države od strane šačice vitezova mora da čudi i
iznenađuje svakog viteza iskusnog u ratovima. Istina, neke stvari si mi donekle objasnio.
Proročanstvo belog boga, nesposobnost astečkih vođa u vođenju rata, naše vatreno oružje i
konjica – sve je to lepo i krasno. Ali vas je bilo samo nekoliko stotina, a tamo ste imali posla s
desetinama hiljada hrabrih ratnika, a da i ne govorim o milionskim masama neprijateljski
raspoloženog naroda. U tom moru morali biste pre ili kasnije da se utopite. A, ipak, desilo se
drukčije. Prema tome, gde leži najveća tajna tvog uspeha?
– U mržnji svih indijanskih plemena prema Astecima. Bili su to sposobni osvajači. U toku
malog broja godina izborili su za sebe ogromnu moćnu državu, koja je obuhvatala Novu Španiju,
Jukatan i Gvatemalu. Ali njihova surovost i pohlepnost nisu znali za granice. Podjarmljena
plemena neprestano su dizala bune i astečki kraljevi imali su pune ruke posla da ih uguše.
Ali najgore je bilo idolopoklonstvo. Njihova božanstva su neprestano bila žedna ljudske
krvi. Žrtva je bacana nauznak na kameni blok, a sveštenik, obučen u crvenu odeću, kamenim
bodežom parao bi joj grudi, čupao srce i bacao pred noge kipa. Asteci su upražnjavali
ljudožderstvo. Sveštenici su jeli srca, a posmrtne ostatke, bačene niz piramidu, najugledniji
dostojanstvenici odnosili su svojim kućama, da bi ih tamo, ispečene i pripravljene raznim
začinima, pojeli na svečanoj gozbi.
Kako je svaki dan bio posvećen nekom od bezbrojnih božanstava – ljudska krv se
neprestano prolivala. Izračunali smo da je tako godišnje ubijano od dvadeset do trideset hiljada
muškaraca, žena i dece. Za vreme svečanosti posvećenoj hramu boga rata u Tenohtitlanu, na
žrtvenom kamenu je pobijeno dvadeset hiljada zarobljenika. Montezuma je proslavio svoje
krunisanje predajući pod nož crvenih sveštenika dvanaest hiljada ljudi.
Dopremanje žrtava nezasitim božanstvima bila je stalna briga astečke države. Porobljena
plemena morala su svake godine na ime danka da isporučuju mnogo svoje mladeži. Najmanje
ispoljavanje neposlušnosti, a da ne govorim o oružanom ustanku, Asteci su kažnjavali otimanjem
novih žrtava. Može se zamisliti kakvom je mržnjom plamtelo stanovništvo Nove Španije prema
krvožednim ugnjetačima. Zato ništa ne čudi što su nas skoro svuda dočekivali kao oslobodioce i
saveznike. Postepeno sam ujedinio pokorena i ugnjetavana plemena. Pri opsadi Tenohtitlana već
sam raspolagao armijom od sto hiljada indijanskih ratnika koji su tražili osvetu nad svojim
tlačiteljima.
– Eto, to je cela tajna mog uspeha – nasmeja se Kortes. – Indijanci su odneli pobedu nad
Indijancima, ja sam njima samo upravljao.
Pisaro se oprostio od svog rođaka kasno uveče. Izašao je pod dubokim utiskom ove priče.
Koliko je u njoj našao sličnosti s onim što je za vreme svog kratkog boravka u kraljevstvu
Tavantinsuju uspeo da zapazi. Doduše Inke nisu bili takvi divljaci kao Asteci, ali su i oni verovali
u belog boga, koji je trebalo da im donese propast, i oni su stvorili državu na grbači pokorenih
indijanskih plemena, spremnih za ustanak.
Pomislio je da će, ako vešto iskoristi neslogu tamošnjih Indijanaca, kao Kortes, zacelo
imati osiguranu pobedu.
 POVRATAK

Poštovani Savet Indijá vršio je nadzor nad kolonijama sa svečanom obazrivošću i smatrao
je da bi njegova čast bila okrnjena ukoliko bi se suviše žurio u uredovanju. Pisaro je u Toledu
straćio okruglo godinu dana čekajući da se reši njegova molba. Doduše, s vremena na vreme
pozivan je u Alkazar i kao u istrazi podvrgavan detaljnom saslušanju, ali su posle takvih
propitivanja obično nastupali periodi dubokog ćutanja.
To je nerve Pisara stavljalo na teška iskušenja. On, čovek od akcije, uopšte nije mogao da
shvati takvu sporost i tražio je njene razloge. Vreme mu se vuklo i prolazilo, a da zlo bude veće,
tu, pred očima, stoji mu avet novčanih neprilika, jer mu je od pozajmice, koju je u Panami dobio
za put, ostalo još samo nekoliko dukata.
U krajnjoj depresiji za pomoć se obratio carici Izabeli od Portugalije, koja je u odsustvu
muža upravljala državnim poslovima. Mlada regentkinja podsetila je članove Saveta na
preporuku cara i primorala ih na odluku.
I, zaista, dana 29. jula 1529. godine Pisara su pozvali pred areopag. U zasvođenoj sali za
dugim stolom sedeli su prelati i perovi kraljevstva Kastilje. Notar Saveta nagnuo se nad pravni
akt koji je odlučivao o ekspediciji. Osvajač se osećao kao optuženik i jedva je skrivao uzbuđenje.
Ali što je notar više čitao sadržaj dokumenta, u njemu je rastao osećaj zadovoljstva: svaka reč i
svaka rečenica, koja je hladno i konkretno odjekivala u svečanoj sali, uvlačila se u srce kao
radosne fanfare pobede.
Akt o privilegijama priznavao mu je doslovno sve za šta se zalagao. Pre svega, dobio je
ovlašćenje za osvajanje Perua. Budućoj koloniji dato je ime Nova Kastilja, a on je njome trebalo
da upravlja kao doživotni guverner i vrhovni zapovednik oružanih snaga, sa svim privilegijama
koje pripadaju vicekralju. To je bilo izuzetno priznanje, jer su te privilegije obuhvatale pravo na
podizanje tvrđava i dodeljivanja tzv. „repartimenta“, tj. feudalnih imanja s odgovarajućim brojem
Indijanaca-kmetova, vezanih za zemlju.
Ali Pisara je najviše obradovala odluka Saveta koja ga je priznavala za zakonitog člana
porodice Pisaro i dozvoljavala da se koristi grbom oca. Taj grb je na štitu predstavljao crnog orla
postavljenog između dva stuba, ali je dopunjen slikom jedrenjaka, indijanskog grada i lame.
Almagro je određen za komandanta tvrđave Tumbes s odgovarajućom platom i
plemićkom titulom hidalga. Ovim mu je naneta velika nepravda, jer po ugovoru sklopljenom u
Panami, trebalo je da mu pripadne mesto glavnokomandujućeg oružanih snaga u Novoj Kastilji.
Doduše, Savet Indijá je sve najviše funkcije radije poveravao jednoj ličnosti, da bi sprečio intrige
i borbe između kolonijalnih dostojanstvenika, ali to nije bio čvrst princip. Da je Pisaro pošteno
predstavio zasluge Almagra i iskreno se borio za njegova prava, Savet bi sigurno uslišio njegovu
molbu.
Ali što se tiče vikara De Lukea, njegova želja je ispunjena. Savet ga je uzdigao na položaj
biskupa grada Tumbesa, s godišnjom platom od hiljadu dukata i dodelio mu titulu „Protektora
Indijanaca Nove Kastilje“.
Na predlog Pisara nagrađeni su i njegovi najbliži drugovi, koji su se naročito istakli u
osvajačkim pohodima. Kandiji je poverena komanda nad artiljerijom u budućoj koloniji, kapetan
Ruis je dobio počasnu titulu „Velikog Pilota Južnih Mora“, a jedanaestorici junaka, koji su ostali
verni Pisaru na ostrvu Gorgoni, dodeljena je titula španskog hidalga.
 Međutim, kraljevski akt sadržavao je i uslove. Pisaro je najkasnije u roku od šest meseci
morao da obrazuje ekspedicioni korpus od dvesta pedeset dobrovoljaca, pri čemu bi, u slučaja ne
pridržavanja termina, čitav akt o privilegijama podlegao poništenju. Osim toga, bio je obavezan
da krene u osvajanje Perua najkasnije šest meseci po povratku u Panamu. Savet Indijá je sa svoje
strane obećao da će dopremiti artiljeriju i izvesnu količinu ručnog naoružanja. Crkvene vlasti su
postavile uslov da Pisaro sa sobom povede sveštenike i kaluđere, kao kapelane vojske i buduće
misionare kod paganskih naroda Nove Kastilje. Posebna klauzula isključivala je iz ekspedicije
advokate, jer – kako je glasio tekst – mogli bi u novoj koloniji da izazivaju svađe i parničenja.
Iz Toleda je Pisaro pohitao u rodni grad Truhiljo u Estremaduri. Tamo ga je vukla želja da
se pokaže u svom sjaju svog položaja dostojnog poštovanja. Osim toga, nadao se da će u njemu
biti lakše da sakupi dobrovoljce.
I zaista, nije se prevario u računu. Njegov dolazak izazvao je nesvakidašnje uzbuđenje.
Ceo grad je izašao na ulice da vidi nekadašnje nahoče i svinjara, koji se vraća kao vicekralj i
carev miljenik. Dobrodušni malograđani nadmetali su se u ljubaznosti i nastojali da zadobiju
njegovu naklonost, mada bi ga mnogi iz ljubomore popili u kapi vode. Mladi ljudi okupljali su se
oko njega u gomilama, jer su računali da će se kao zemljaci i rođaci brzo dokopati položaja i
bogatstva u osvojenoj zemlji.
Među dobrovoljcima našlo se i nekoliko članova njegove najbliže rodbine. Gonsalo i
Huan Pisaro bila su njegova braća po ocu, ali s drugom majkom. Petnaestogodišnji rođak Pedro
Pisaro razlikovao se od ostalih time što je stekao izvesno obrazovanje, koje mu je donosilo
položaj štitonoše i ličnog sekretara osvajača. Najstariji od njih, Ernando Pisaro, bio je jedini sin iz
venčanog braka starog pukovnika, i stoga je s visine gledao na svu kopilad iz rodbine, ne
isključujući ni Pisara. Neotesan i prost, nije se izdvajao samo fizičkom snagom i rastom, nego i
neobičnim, mada pretežno negativnim karakternim crtama. U njemu su se na neki način skupile
najgore mane Kastiljanca: nedostatak skrupula, neobuzdanost, pohlepnost, ljubomora i sklonost
prema intrigama. Od samog početka imao je veliki uticaj na Fransiska i u budućnosti će mu
praviti velike probleme. Ekspediciji se još priključio njegov brat po ocu i nevenčani majčin sin,
Fransisko Martin de Alkantra.
Ali mali grad Truhiljo nije mogao da mu obezbedi onoliko dobrovoljaca koliko je
predviđeno kraljevskim aktom. Nije mu išlo lako ni s dobijanjem potrebnog novca, pa je morao
da okuša sreću u Sevilji. Vlasnici radnji i trgovci nerado su rizikovali svoj kapital za poduhvat
čiji je ishod bio tako neizvestan. Tek je posredništvo Pisarovih poznanika i pristanak na lihvarske
kamate otvorilo njihove ljubomorno čuvane kese s novcem.
U akciju vrbovanja revnosno se uključio i Felipiljo. On je već tečno govorio španski i
svuda je, u gostionicama, na ulicama, vatreno pričao čuda o zlatnim vrtovima i hramovima Inka.
Ali svi oni koji su imali neku naklonost prema pustolovinama, već odavno su zavrbovani u
carsku vojsku ili otišli u prekomorske kolonije. Oni što su ostali u gradu većinom su bili ozbiljni
ljudi, koji su više voleli da sede kod kuće. Naravno, rado su slušali priče o basnoslovnom
bogatstvu, a zatim su se, kao da ništa nije bilo, vraćali svojim svakodnevnim brigama.
Zbog svega toga je, kad se približavao kraj perioda od šest meseci, Pisaro uspeo da sakupi
ukupno 180 pešadinaca i 27 konjanika. U januaru 1530. godine ukrcao je dobrovoljce na pet
malih karavela, jer je doznao da će u Sevilju doći kraljevska komisija u nameri da izvrši kontrolu
da li su ispunjeni svi uslovi kraljevskog akta. Pisaro se onda setio lukavstva Kortesa na Kubi i
rešio je da pođe njegovim primerom. U luci je ostavio dve karavele pod komandom polubrata
Ernanda, a on se s tri ostala broda iskrao na otvoreno more. Cela flotila trebalo je da se sretne kod
kanarskog ostrva Gomore i da zajedno zaplovi prema Panami.
Činovnici kraljevske komisije, revoltirani Pisarovim bekstvom, pretili su da će podneti
žalbu samom caru, ali su u suštini bili nemoćni. Ernando ze zaklinjao u sve svece, da se na pet
karavela nalazi onoliki broj vojnika na koji se Pisaro obavezao da će prikupiti. Nemajući
mogućnosti da izvrše kontrolu, činovnici su se kao pokisli vratili u Toledo.
Armada je srećno stigla u Panamu i uplovila u luku Nombre de Dios. Tamo su je već
čekali vikar De Luke i Almagro. Vest o njenom približavanju je na neki zagonetan način došla do
njih nekoliko dana ranije, pa su odmah krenuli na put preko panamskih planina i močvara, kako
bi što pre od Pisara doznali kako mu je uspela misija na carskom dvoru.
Kad su ugledali pet karavela i dobro naoružan ekspedicioni korpus, njihovoj radosti nije
bilo kraja. Bez ikakve sumnje, Pisaro je posle jednogodišnjeg boravka u Španiji postigao potpun
uspeh. Ubrzo su se s njim zatvorili u kajutu, da bi saslušali izveštaj.
Za vreme čitanja carskih privilegija Almagro poblede i besno povika:
– Dobar si mi ti drug po oružju, nema šta! – zareža na Pisara. – Ako si uvrteo u glavu da
me možeš odbaciti kao otpadak, grdno se varaš. Bio sam budala što još davno nisam prozreo
tvoje sramno prepredenjaštvo. Hvataj se oružja, jedan od nas neće izaći živ iz ove kajute!
Oči protivnika bole su kao igle, sevnula su sečiva. Sveštenik se bacio između njih s
raširenim rukama i opominjao ih da se urazume.
– Milostiva gospodo – korio ih je – niste valjda deca, ne priliči da dajete loš primer
vojnicima koji nas sigurno prisluškuju. Nekako se moramo dogovoriti da naš pohod ne izložimo
riziku. Milostivi Almagro, nema spora da ti je učinjena nepravda. Ali poslušajmo šta Pisaro ima
da kaže kao opravdanje.
– Ma, kakvo opravdanje – dodade Almagro s gorčinom. – Znam dobro kakva me je
nagrada stigla za muke, opasnosti i pošten rad. A kad je pošao na put, Pisaro nas je uveravao da
će čuvati naše interese kao svoje. Neprijatno mi je da o tome govorim, ali prečasnom ocu lako je
da se složi, jer njegove želje su ispunjene. Ali ja sam ponižen, ismejan u očima sveta, jer je
mojim zaslugama data tako niska ocena.
– Bog mi je svedok da uopšte nisam kriv! – branio se Pisaro. – Činio sam što sam mogao
da Almagru obezbedim mesto glavnokomandujućeg oružanih snaga u Novoj Kastilji, ali Savet
Indijá nije hteo ni da čuje. Rečeno mi je da bi to bilo u suprotnosti s njegovom politikom koja se
zasniva na tome da se najviše dužnosti u novim kolonijama uvek poveravaju samo jednoj ličnosti.
Dakle, morao sam da izaberem jedno od ova dva: da prihvatim obe dužnost ili potpuno da
odustanem od naših planova. Sumnjam da bi vam bilo drago da sam se iz Španije vratio praznih
ruku.
– Hoćeš, prikane, da mi zamažeš oči bajkama za dobru decu.
– Slušaj, Almagro! Zemlja Tavantinsuju je dosta velika da zadovolji i tvoje i moje
ambicije. Poverene mi dužnosti su u stvari i tvoje, jer ću s tobom prijateljski deliti sve što ću
steći.
– Ovog puta nećeš me namamiti slatkim rečima, opario sam se jednom i sit sam toga. I još
nešto ću ti reći: ne sviđaju mi se tvoji rođaci. Ernando, taj naduvenko, jedva se udostojio da se sa
mnom pozdravi, a ni ostali nisu bolji od njega. Ljudi već počinju da gunđaju i da gledaju popreko
na te parazite što su se tu bespravno prišljamčili da se bogate od našeg rada i znoja.
– Dalje ruke od mojih rođaka! – besno povika Pisaro. – Sloga je sloga, ali ako ti to ne
odgovara, možemo se zauvek rastaviti.
Vikar De Luke nekoliko puta je pokušavao da se umeša u prepirku i da smiri razjarene
suparnike, ali nije mogao da dođe do reči. Almagro je napravio ironičnu grimasu i, mereći svaku
reč, odgovarao je s usiljenim mirom:
– Prva prava reč koja je izašla iz tvojih usta, milostivi Pisaro. Pa, dobro, svako svojim
putem! Samo ne znam kako ćeš proći. Ja ću se izvrsno snaći bez tebe. Naći će se novac za
opremanje karavele, a što se tiče ljudi, videćemo ko će ih više prikupiti. Ako je dopušteno da
kažem, još nije zaboravljena tvoja šetnja po džungli i tvoje izdašno razbacivanje ljudskim
životima. A što se tiče trke u zemlju Inka? Ko pre devojci, njemu devojka. Dogovorili smo se,
milostivi Pisaro.
Almagro je skočio s klupe i napustio kajutu, pre nego što je vikar De Luke uspeo da ga
zadrži. U Panami su obojica počela na svoju ruku da pripremaju ekspediciju za Peru. Almagro je
čak našao bogatog ortaka koji se složio da pokrije sve troškove. Osim toga, pokazalo se da je
zaista uživao daleko veću popularnost od Pisara: u njegove redove nisu pristupali samo
naseljenici Paname, već su prelazili i dobrovoljci koje je Pisaro doveo iz Španije.
Almagro je na kraju postao sila na koju se moralo računati. Vikar De Luke činio je sve što
je mogao da izgladi rascep koji je pretio nepredvidivim posledicama. Ako bi se, na primer,
suparničke ekspedicije susrele u oblasti Perua, neminovno bi došlo do prolivanja španske krvi.
Sveštenik je bio toliko preplašen da je iz dalekog San Dominga doveo sudiju Espinosu
koji je tamo trenutno boravio. Uz njegovu pomoć uspeo je da zavađene kapetane privoli bar na
prividnu slogu i ponovno udruživanje napora. Sklopljeni ugovor detaljno je određivao njihova
prava i obaveze.
Pisaro je Almagru ustupio komandu nad oružanim snagama buduće kolonije i odmah
uputio molbu caru o potvrdi ove promene. Osim toga, Almagro se izborio za pravo da obrazuje
sopstvenu, nezavisnu guberniju u osvojenoj oblasti. Pisaro je morao obećati da će tek posle
potpunog zadovoljenja zahteva Almagra i njegovih najbližih saradnika, moći da misli o dodeli
zemljacima feudalnih dobara, privilegija i položaja.
DRUGI DEO

INKE
 MESEČEV PLES

Boginja meseca Mama Kilja, 13 žena boga sunca Intija, imala je svoj praznični dan. Njen
lik je sijao nad prestonicom kao magični lampion. Okružena stenovitim padinama, kotlina je bila
prepuna blještave svetlosti u kojoj se Kusko video kao usred bela dana.
Na severnom kraju grada iz samotne stene dizala se tvrđava Saksahuaman, opasana
trostrukim prstenom ogromnih zidina. Sa obe strane uskih, loše popločanih uličica protezali su se
zidovi palata bez prozora, sagrađenih od ogromnih višeugaonih, čvrsto pripijenih kamenih
blokova.
U predgrađu se nalazila zbijena gomila ubogih potleuša u kojima je živeo siromašniji
svet. Ulice su bile bez trotoara, pošto Inke, čudnom igrom sudbine, nisu bili u stanju da izumeju
točak i nisu se služili kolima. Iako je bila noć, ulicama je tekla nepregledna reka hodočasnika
kroz koju su se polako kretali karavani natovarenih lama koje su gonili indijanski čobani.
Po pravilu rituala, za vreme praznika meseca nije bilo dozvoljeno paljenje vatre ni baklji.
Pri mesečevoj svetlosti ljudi su sitnim kasom žurili do zajedničkog cilja. Bio je to hod tipičan za
gorštake sa Anda, stečen vekovnim iskustvom, koji je omogućavao da se bez zamora prevaljuju
velike razdaljine.
Lica muškaraca bakarne boje odlikovala su se orlovskim nosevima; bucmasta lica žena i
dece, izbačenih jagodica i crnih bademastih očiju, podsećala su na kipove dobro uhranjenih
božanstava.

13
„Mama“ i na jeziku kečua znači majka.
 Kotlina Kusko leži na 3500 metara nadmorske visine, ali je poznata po bogatoj letini i
pogodnoj klimi. U surovom okruženju Anda, to je prava oaza gde dobro uspevaju krompir i
kukuruz, dok pašnjaci omogućavaju napasanje stada lama od kojih se dobija meso i vuna. Ali u
sumrak razređeni vazduh se hladi veoma brzo i često se dešava da temperatura pada i ispod nule.
Tada sa snežnih vrhova Anda duvaju hladne vazdušne struje. Stoga sa izlaskom sunca dolina
Kusko dobija novu živost, pa se ne treba čuditi što su plemena s Anda od pamtiveka slavila boga
sunca i u njemu videla zaštitnika i dobrotvora ljudskog roda.
Svečanost u čast Mama Kilje, kao i obično, organizovana je na glavnom trgu Hukajpata.
Veliki četvorougaoni prostor dupke je ispunila nepregledna masa svečano obučenog naroda. Trg
su s tri strane zatvarale prizemne kuće od granita i porfira, pokrivene krovovima od šaše i
palmovog lišća, dok je četvrtu stranu zauzimao odbrambeni zid; širom otvorena dvokrilna vrata
vodila su u hram sunca, zvani „Korikanča“, što znači „kuća zlata“. Bila je to mala jednospratna
zgrada grube i jednostavne arhitekture, pokrivena slamenim krovom; od ostalih zgrada
razlikovala se po tome što ju je ukrašavao široki pervaz od zlatnih ploča, koje su na mesečini
blještale kao živa vatra.
Izuzetno, ovog puta kralj nije učestvovao u verskim obredima. Deseti vladar dinastije
Inka, Tupak Jupanki, krenuo je u osvajanje severnog kraljevstva Kito. U Kusko su stigle vesti da
je u teškim borbama već zauzeo dobar deo neprijateljske teritorije, ali da kraljevsku zastavu
duginih boja još nije uspeo da istakne nad prestonicom Kito, jer se tamo, uprkos dugoj opsadi,
junački branio kralj Kača.
Tupak Jupanki je u prestonici ostavio zakonitu ženu, harem naložnica i doslovno na
stotine potomaka. Pre nego što je pošao u ratni pohod, za naslednika prestola odredio je
omiljenog, ali ne i prvorođenog sina, Huajnu Kapaka, 14 obavijajući mu glavu zlatnom trakom,
što je posle kralja bio najviši znak dostojanstva. Bio je to četrnaestogodišnji dečak, koji je tek za
dve godine trebalo da dobije zlatne minđuše punoletnog Inke. Za sada se obrazovao pod okom
aristokratskih mudraca iz kaste amauta i pohađao je školu Jača Huasi, koja je bila namenjena
isključivo za sinove plemićke krvi. Mlađani naslednik prestola stigao je na trg za proslavu u
pratnji staratelja. Okupljeni narod bacio se na zemlju pred sinom sunca, dok ga je prvosveštenik
viljak-umu, odeven u pozlaćenu odeću i visoku tijaru, pozdravljao s dužnim poštovanjem.
Upravo u tom trenutku odjeknuli su prigušeni, žalostivi zvuci konhi – i ceremonija u čast
Mama Kilje je počela. Pred žrtveni kamen dovedena je lama pokrivena crvenom ašom s resama i
bakarnim zvončićima. Sveštenik-žrtvoprinosilac zario je bodež u srce životinje, a krv je sipao u
kamenu posudu. Za to vreme ostali sveštenici su prinosili na žrtvu kukuruz, krompir, lišće koke i
duvan, koji su Inke koristile samo kao lekovito bilje. Na žrtveniku nije gorela vatra, jer za vreme
praznika Mama Kilje nije bilo dozvoljeno spaljivati ni žrtve.
Po prinošenju žrtava i molitve koju je prvosveštenik očitao Mama Kilji, na trgu je veselo
uzavrelo. Na sredinu je stupio stari narodni pesnik, zvani „haravek“, i otegnutim, tužnim glasom
počeo da opeva doživljaje crne pume, koja je plamtela od ljubavi prema mesecu:

Crna puma luta u noći,

Ne lovi,
Samo tužno ječi, ječi, ječi.
Ne koristi svoje zube
A ni svoje oštre kandže
Na padinama Urubambe.

Je l’ si stara već, pumo strašna,

Da više ne plašiš jelene,
Da ti se papagaji podsmevaju,
I da ti se majmuni rugaju,

14
„Kapak” znači vladar.
 Čak te i lame ismejavaju?

O, još nije stara puma,

Još je puna strašne snage,
Još nečujno korača
I očima seva oštro,
I repom se udara.

Samo se zaljubila
U svetlo lice Mama Kilje.
Sada plače i cvili,
Preklinje, skiči i moli
I gleda, stalno gleda
U božansku svetlost Mama Kilje.

Oj, al’ si glupa, životinjo,

Kako se usuđuješ pomisliti
Da će ti uzvratiti
Lepa Mama Kilja?

Ona je verna žena

Zlatnog boga Intija,
Ona te prezire, pumo,
I odbija tvoja udvaranja.

I od ljubavi pomahnita
Nesrećna puma crna,
I zaurla tako strašno
Da se planine Vilkapampe zatresoše,
Čak se i kondori sveti
U pećine skloniše.

Crna puma, do ludila dovedena,

U ljubomori i očaju svome
Skoči u nebo tamno
I kandžama ozledi
Lepu Mama Kilju.

Gledajte, gledajte i jadikujte,

Kako je njeno svetlo lice
Ožiljcima nagrđeno!
Mama Kiljo, Mama Kiljo,
Kazni zločin pume crne!

Kad je pesnik završio, zabrujao je bučan orkestar bubnjeva i svirala. Započeo je obredni
ples pume i meseca. Dug lanac muškaraca, žena i dece, držeći se za ruke, lakim korakom uskočio
je na slobodan prostor trga. Po taktu monotone melodije, jednostavne ali čudno privlačne, plesači
su izveli igru punu dostojanstvene uzdržanosti. Bubnjevi su brujali jednoličnim tutnjem, svirale
su zavijale, kolo plesačica se uvijalo kao zmija, poskakivalo, išlo napred-nazad. Jedna te ista
melodija, neprestano ponavljana, dovodila je razum u stanje rastućeg zanosa, iskazivala je neki
neukrotiv nemir, predavala se nežnim molbama, da bi opet buknula u bunt i protest.
Muzika je postepeno postajala strasnija, da bi se na kraju pretvorila u pomahnitalu orgiju
zvukova. Na taj način je izražavala besnu agresivnost i očajničku nemoć zveri obuzetu ljubavlju.
Provala zvukova svirala i pulsirajući tutanj bubnjeva doveli su masu u stanje neviđenog
uzbuđenja. Plesači su prekinuli živi lanac i, dobivši slobodu, svako ponaosob je pravio divlje i
čudne plesne pokrete, koji bi trebalo da predstavljaju pumu koja skače na mesec.
Gomila zagledanih Indijanaca podsticala ih je pljeskanjem, povicima i pevušenjem
melodije koja se uporno ponavljala. Nastala je neopisiva vriska i buka, koja je otegnuto i snažno
odjekivala planinama.
Naslednik prestola sedeo je kao kip na zlatnom tronošcu i izgledao je kao da ne učestvuje
u zabavi. Ali bio je to samo spoljašnji izgled koji su mu nametnuli staratelji. Žuta poveska oko
čela pritiskala je mladića teretom stroge etikecije, uzdizala ga na nedostižne visine samotnog
dostojanstva. Ali njegova bujna, neobuzdana mladost s naporom je podnosila nametnute kočnice
i rado bi se predala raskošnom plesu, u kome je narod od pamtiveka izražavao svoje najintimnije
porive srca. Staratelji su ga posmatrali sa strepnjom. Koliko puta su njegove oči planule kao vatra
ili su se usne nehotice uklapale u pesmu ili uzvike bodrenja.
Dok se Kusko sjajno zabavljao, mesec je s nenarušenim mirom plovio nebom, široko
rasipajući svoju svetlost. Kad je zašao iza masiva planinskog prevoja, stanovništvo se razišlo
svojim kućama. Na trgovima i ulicama ostali su samo hodočasnici iz okolnih sela, da tu provedu
noć i da se u zoru vrate svojim domovima
Huajna Kapak se sa svitom vratio u kraljevski dvorac. Bio je to kompleks prizemnih
građevina, koje se po svojoj spoljašnjosti ničim nisu razlikovale od ostalih kamenih zgrada. Isti
tvrđavski izgled zidova od nepravilno isklesanih kamenih blokova, ista jednostavnost arhitekture,
čak i isti slameni krovovi.
– Tek po prolasku kroz kapiju ulazilo se kao u čaroban svet iz ljupke, gde su se širili sjaj i
raskoš. Pridošlice je dočekivalo dvorište koje se kupalo u bujnom zelenilu. U sredini je, kao
skupoceni dragi kamen, blještao okrugao bazen optočen zlatnom oplatom; bio je puh kristalno
bistre vode koja je srebrnim cevima dovođena s obližnjih planinskih izvora.
Između cvetnih leja i šipraga virile su zlatne i srebrne skulpture, koje su predstavljale
pume, jaguare, lame s pastirima, kondore, flaminge i papagaje. U zlatnim kavezima razmeštenim
po vrtu držane su životinje. U njima su na motkama čučali papagaji raznovrsnog perja, na mekim
šapama šetale su zveri, a majmuni, dovedeni iz daleke džungle, privijali se jedan uz drugog.
Dvorište je zatvarao niz odvojenih kućica u koje se ulazilo kroz čudan ulaz koji se
zmijasto penjao i bio zaslonjen šarenom tkaninom. Huajna Kapak brzo je prošao dvorištem i
prešao preko praga kuće koja mu je određena za stanovanje.
Odaja u kojoj se našao bila je osvetljena bakljama. Zidovi, prevučeni zlatom i izglačanom
oplatom, blještali su kao ogledala. Drvenu tavanicu s gredama ukrašavali su stilizovani motivi
biljaka živih boja. Na podu su od zida do zida bile prostrte kože puma i jaguara. Oskudan
nameštaj, sav od zlata i srebra, činili su tronošci, niski stočići i sofe prekrivene šarenom
tkaninom. U zidnim nišama, koje su služile kao orman, čuvala se raznovrsna kućna oprema: čaše,
činije, vaze i pehari od zlata, srebra i keramike, izuzetne lepote. U uglu sobe nalazio se mali oltar
s kamenim kipom kućnog božanstva, zvanog „konopa“, ispred kojeg je gorela sveta vatra.
Običaj je od Inka zahtevao da za praznik Mama Kilje celu noć provedu u bdenju. Huajna
Kapak je zajedno sa sveštenicima seo za kasni obed. Odevene u kratke, plavetne tunike sluškinje
su pred njih stavljale zlatne činije pune mesa, kuvanog kukuruza, krompira i voća, a iz vrčeva su
u čaše sipale kukuruzno pivo „čiča“. U dvorištu, pored prinčeve odaje, sedeo je mladi čobanin i,
lutajući pogledom po zvezdama, na glinenoj svirali izvijao prijatnu ali setnu gorštačku melodiju.
Posle večere, u pokornom stavu prišao je amauta-staratelj i na prinčev znak odobravanja
počeo svoje svakodnevno učenje:
– Polazeći u osvajanje severnog kraljevstva, božanski Tupak Jupanki poručio mi je da ti
kažem: budi hrabar i neumoljiv u borbi, ali nikad ne odbijaj oproštaj pobeđenom neprijatelju.
Naime, mudri kralj Pačakuti, tvoj deda, uvek je govorio da gnev otkriva slab karakter. Osim toga,
otac te je izvoleo podsetiti da se ne pogordiš zbog svog uzdignuća i ne povrediš svoju braću
osionošću. Veliki kralj Roka Sapa, tvoj bliski predak, odlazeći bogu Intiju, rekao je: „Oholost ne
obogaćuje razum, već osiromašuje, jer ga lišava saveta čestitih ljudi.“
– Jednom će doći dan kad ćeš početi da vladaš kao jedanaesti kralj Inka – obrati se
prvosveštenik – zato moraš upamtiti da te je bog Inti poslao na zemlju da ceo svet postane
kraljevstvo sunca, da ljudski rod ugleda pravdu i prizna ga za najviše božanstvo. Gde nastaju
hramovi boga Intija, tu čovek upoznaje blagostanje i sreću, tu buja život bez gladi i patnji, tu
vlada skromnost, pokornost, čestitost i radinost, tu polja daju bogatu žetvu, a ljudi ne idu nagi kao
divljaci.
Mladić se na trenutak zamisli, pa odgovori:
– Pobožni svešteniče! Moj roditelj, božanski Tupak Jupanki, opteretio me je velikim
zadatkom. Taj zadatak želim da ispunim, hoću da služim bogu Intiju koliko imam snage. Ali nije
li naše kraljevstvo raslo zahvaljujući pre svega hrabrosti moga roda? Moram da budem ratnik, a
ne sveštenik. Želim da idem tragom božanskih predaka. Osnivač roda Sinči Roka, 15 moji preci i
moj otac širili su kraljevstvo sunca s oružjem u ruci. Ukazujući mi čast žutom poveskom
naslednika prestola, moj roditelj ovako mi je rekao: „Volim te više od tvog starijeg brata, jer
bolje od njega rukuješ strelom, praćkom, kopljem i batinom, jer si okretan kao puma i brz kao
najbolji glasnik, koji kao vihor prohuji carskim drumovima.“
– Stiči slavu u borbama s neposlušnim plemenima, sine sunca – odgovori prvosveštenik –
ali zapamti, slava bez ljubavi podanika to ti je kao tutnjava bubnjeva u pustinji. Neka narod u tebi
vidi božanskog potomka sunca, koji kažnjava samo u boju, a svakodnevno je otac koji brine o
dobru zemlje.
– Sine sunca – upade amauta – kao što je na nebu samo jedna putanja kojom kruži
božansko sunce, isto tako postoji samo jedan pravi put za njegove izdanke na zemlji. A taj put –
to je služenje bogu Intiju.
Naslednik prestola skupi obrve, kao da se ne slaže s tim učenjem, i odgovori s jedva
skrivenim prkosom u glasu:
– Jednom sam bio prisutan kad je otac Tupak Jupanki vodio razgovor o astronomiji.
Zauvek mi se urezalo u pameti ono što je tada rekao: „Zar i suncu nikad ne dosadi da luta po
nebu jednim te istim putem! Zar je ono kao ova lama, što kruži i kruži naokolo, jer je privezana
konopcem za drvo? Ima li naš otac sunce nekog gospodara nad sobom koji mu svaki dan govori
da se kreće istim putem?“
Smrtno uvređen takvim odsustvom pobožnosti, prvosveštenik reče s najvećom
ozbiljnošću u glasu:
– Mladi prinče, nikad ne ponavljaj misli kojima još nisi uspeo da shvatiš smisao, naročito
ih nikad ne otkrivaj neupućenima. Kad bi ih čuli iz tvojih usta za njih bi to bila smrtna presuda;
morali bismo ih baciti u tamnicu da ih prožderu lešinari i zmije, gde obično završavaju oni koji su

15
„Sinči” znači „snažan čovek”.
krivi za huljenje protiv boga i kralja.
– Bog Inti – svečano je poučavao amauta – otac je dinastije Inka i osnivač naše države.
On vodi našu vojsku u pobede, on bdi nad mirom u zemlji, on uči podanike poslušnosti,
smernosti i radinosti. Jednom rečju, blizak nam je, razumljiv i voljen.
– A bog Virakoča? – iznenada upita princ.
– Virakoča – odvrati prvosveštenik tužno uzdahnuvši – je dalek. To je Veliki Duh koji se
od pamtiveka slavi u gradu mrtvih Tijahuanaku i u starom primorskom hramu Pačakamaku.
Istina, i mi ga slavimo, ali smo ga primili od pokorenih plemena. Ali naš bog, najviši bog Inka je
blistavi Inti. Njemu treba da služiš, pošto njemu duguješ svoju krv i svoje telo.
– Hoćeš li mi dozvoliti, sine sunca, da ti kao potvrdu za to pomenem istoriju tvog
božanskog roda? – upita amauta.
Ne čekajući odgovor, prinčev staratelj je otpočeo svoju priču na način kojim se u Peruu
osveštanim običajem pripovedaju legende i mitovi. Glas mu je podrhtavao, naizmenično se
podizao i spuštao, a u toj nemirnoj, strasnoj polumelodiji i poludeklamaciji osećala se neka
prastara bliskost s divljom melodijom Anda, sa šibanjem njegovih vetrova, sa šumom potoka i
planinskih vodopada, s tutnjavom nepogoda i fijukanjem snežnih mećava.
– Jednog dana – pričao je amauta – bog Inti se smilovao na ljudski rod i odlučio da ga
izvede iz stanja divljaštva. U Pakiratambu, 16 pećini nebu pod oblake, doneo je na svet četiri sina i
četiri kćeri. Povezavši braću i sestre u bračnu zajednicu 17 predao im je klin od livenog zlata i
rekao: „Krenite u svet i tamo gde se klin lako zabije u tlo osnujte svoje prebivalište. Učite ljude
ratarstvu i dobrim običajima, pokažite im kako se grade kuće i hramovi, a onda, kad ih uvedete u
društvo puno mira i sreće, vladajte njima u moje ime.“
Braća su sa sestrama-ženama krenula na put i posle dugog lutanja našla se u dolini Kusko.
Pošto se klin tu lako zabio u zemlju, na tom mestu su podigli grad koji su nazvali „Pupak sveta“.
Ali ubrzo je među braćom nastala nesloga. Najstariji od njih Ajar Kači imao je nadljudsku
snagu i zbog toga je polagao pravo da vlada njima. Zato su ga mlada braća i sestre lukavstvom
namamili u pećinu i ulaz zatrpali ogromnom gromadom stene. Drugi brat, Ajar Oko, takođe je
bio svadljiv, zbog čega ga je, jednog dana kad je stajao na gori Huanakauri, gnevni bog Inti
pretvorio u kamen. Ista sudbina zadesila je i trećeg brata po imenu Hauka, s tom razlikom što se
to dogodilo u dolini Kusko. Oba kamena, kao što znaš, sine sunca, mi slavimo kao najveću
svetinju plemena Inka.
Od tog trenutka jedini vladari ostali su Manko Kapak i njegova žena Mama Oklo. Nebeski
par osvetljavala je takva božanska svetlost, da se sve više plemena pokoravalo njihovoj vlasti.
Tako je nastalo kraljevstvo Tavantinsuju.
Kad je amauta završio priču o božanskim osnivačima kraljevskog roda Inka, napolju je
već počelo da sviće. Prvosveštenik je dao znak učesnicima noćnog razgovora i odveo ih u vrt. Svi
su s nemom pobožnošću gledali iskrzani planinski venac, koji se sve jasnije video na istočnom
horizontu. Ogromne padine još su bile u dubokom mraku, ali prevoj je već bio obasjan svetlom
ivicom jutarnjeg rumenila. Ubrzo je na nebu zasijala beskrajna svetlost, i u toj igri svetlosti i boja
naglo se pojavio neverovatno veliki sunčev disk koji je sijao kao ugarak.
Prvosveštenik je obe ruke pružio prema nebu i šapatom je očitao molitvu u znak pozdrava
suncu koje se vraća. Papagaji u kavezima su se trgli iz sna glasnim lepršanjem krila i pozdravili
novi dan promuklom, radosnom drekom. Sa ulica je dopirala škripa bezbrojnih ljudskih nogu u
mekim sandalam – hodočasnici su napuštali prestonicu, vraćajući se u svoja sela sitnim kasom.

16
Pakiratambu znači „prvobitni dom“.
17
Kraljevi Inka uglavnom su se ženili svojim sestrama.
 TAJNA ZLATNE KUTIJE

Jakačuma, starešina kaste amauta i kraljev rođak, bio je starac u poznim godinama. U
njegovom oronulom telu sasvim se nastanio osećaj hladnoće. Jeza, vesnik smrti koja se
približava, postala mu je nerazdvojni pratilac. Ni topli sunčevi zraci, ni vrelina kućnog ognjišta
nisu više mogli da zagreju dostojanstvenikovu krv koja se hladila.
Posluga je danonoćno unosila smolaste cepanice, vatra je plamtela i izbacivala varnice, ali
stari mudrac, uvijen u debelu, šarenu vunenu odeću, sedeo je skupljen i drhtao celim telom. Lice
boje zemlje, izbrazdano borama, ukrašavale su zlatne minđuše koje su pri vatri svetlucale.
Drvo za grejanje palate poticalo je iz dalekih oblasti zemlje. I pored toga što je u životu
mnogo putovao, i kao niko poznavao svaki kutak kraljevstva Tavantinsujua, ni Jakačuma tamo
nikad nije stigao.
Na visoravni koja doseže do neba, gde šibaju vetrovi, u podnožju golih andskih stena, bilo
je priljubljeno malo selo. Naselja podignuta od poljskog kamenja svedočila su o surovom, teškom
životu stanovnika. U seoskim dvorištima nije bilo žive duše, iako je sunce bilo visoko na nebu.
Kuće su neprekidno saletali kondori, velike ptičurine riđastih i golih šija, stalno vrebajući kućne
otpatke.
Seljani su radili na obližnjoj planinskoj padini. Od podnožja pa do samog vrha padine
penjale su se, kao stepenice za džinove, podzidane terase nasute zemljom. Teško je poverovati da
je to delo ljudskih ruku. Koliko pokolenja je moralo da uloži truda da u steni useku ove njivice
koje su visile nad provalijom. U svakom pogledu zapanjujući, gotovo nadljudski napor. Zemlja se
mogla doneti samo iz dolina. Zato su je muškarci, žene, čak i deca, mukotrpno nosili u korpama
na zabite visoravni, gde su od nemilosrdne prirode vekovima otimali pravo na život.
Zbog čega nisu napustili taj negostoljubivi kraj, zašto su se kačili za stenu nogama i
rukama, iako su tamo bili osuđeni na bednu vegetaciju, na nedostatak kiseonika u vazduhu, na
mrazeve i vetrove koji prodiru do srži kostiju?
Niko neće da razreši tu tajnu, kao što se ne mogu razrešiti najdublje tajne ljudske prirode.
Možda je to bila ljubav prema komadiću zemlje gde im je bila kolevka, možda privrženost
slobodi planinskog života, možda jednostavno biološka prinuda, posisana s majčinim lekom,
takvog a ne drukčijeg načina bitisanja od kojeg se nije moglo pobeći. 18
Vekovi su proticali i proticali, na planinskoj padini povećavao se broj terasa i obradivih
njivica, pokolenja sela rađala su se i umirala i dodavala delić svoga truda zajedničkom imetku.
Stada lama, koja su pasla na travnatim padinama i planinskim pašnjacima, stalno su se uvećavala,
glad je bila sve ređi gost u kućercima, ljudi su se iz dana u dan osećali sve bolje.

18
Španski monah, otac Kobo, koji je u XVII veku živeo među andskim gorštacima, pisao je u svom dnevniku:
„Indijanci se odlikuju neobično toplom krvlju, što potvrđuje zapanjujuća činjenica da su im ruke tople i za vreme
najvećih mrazeva.“
Američki antropolog Maršal T. Njumen (Natural History) ispitao je tu pojavu naučno. Pre svega je utvrdio
da na planinskim visijama, gde živi mnogo andskih Indijanaca, vazduh sadrži upola manje kiseonika nego na nivou
mora. Šta je, dakle, to što im omogućava da tamo mogu da žive i obavljaju teške poslove? Ispostavilo se da u odnosu
na čoveka iz nizije andski gorštak ima širi grudni koš, za 20% veće srce i daleko veća pluća, a uz to kapilari su mu
razgranatiji i zahvaljujući tome krv iz vazduha može da apsorbuje znatno veću količinu kiseonika. Osim toga, andski
gorštak ima dva litra krvi više od normalnog čoveka. I to nije sve – struktura krvi je drukčija, naime sadrži više
crvenih krvnih zrnaca i dva puta više hemoglobina, supstance koja razvodi kiseonik kroz čovečji organizam.
 Jednom se tamo na čelu svoje vojske pojavio tuđinski kralj i, nazivajući se sinom sunca,
pozvao selo da prizna njegovu vrhovnu vlast. I prosti gorštaci, zasenjeni sjajem zlatne odeće,
poverovali su u njegove božanske osobine i dobrovoljno se pokorili.
Od tada su počeli da vladaju zakoni Inka. Ljudima je bilo zabranjeno da bez odobrenja
napuštaju mesto boravka i menjaju posao, život im je od rođenja pa do smrti bio ograničen
nemilosrdnim stegama strogih propisa.
Bedne njivice, otete od stena krvavim radom dedova i očeva, prestale su da budu samo
njihov imetak. Kraljevski nadzornik ga je svake godine delio na tri dela: jedan deo je davao
seoskom stanovništvu da ga podeli između porodica, dok je dva preostala dela namenjivao za
izdržavanje kralja i sveštenstva. Pakosno je brojao svaki iskopani krompir i svaki pramen runa
ostriženih lama. Čak je i vreme izvršenog posla merio samo njemu znanim načinima. Plodove
ljudskog rada knjižio je pomoću čvorova na šarenim kanapima, zvanih „kipu“ i slao u najbliži
kraljevski ambar.
Na terasama su isključivo radili starci, žene i deca. Kralj je u svojoj velikodušnosti selo
predao u dužnost uvaženom Jakačumi, a on je seoskim muškarcima poverio časnu službu
održavanja ognjišta u svom dvorcu. Dakle, oni su lutali zabačenim stazama po istočnim padinama
Anda, dokle su dopirale prethodnice tropskog rastinja. Pod udarcima bronzanih sekira padala su
ogromna stara prašumska stabla i, isečena na cepanice, stizala u Kusko.
Put je bio dalek i prepun opasnosti. Kolona drvoseča, vodeći za uzde natovarene lame,
išla je stazama usečenim duž strmih, visokih stena, probijala se kroz beli pakao snežnih mećava,
gazila preko uzburkanih voda potoka, spuštala se u beskrajne dubine jaruga i raselina.
Pluća brđana zviždala su od napora i nedostatka kiseonika, noge su klecale od
iscrpljenosti, a lica oblivena znojem isparavala su na planinskoj hladnoći. A stari Jakačuma stalno
je tražio toplotu i celim telom drhtao od hladnoće.
Starčevo razmišljanje narušio je lagani šum sandala. Bojažljivo se pomerila šarena zavesa
koja je zaslanjala ulaz i, klanjajući se, ušao je amauta, staratelj naslednika prestola. Seo je ne
prozborivši ni reči, a Jakačuma ga nije udostojio ni pogledom, samo je uporno sledio živu igru
vatre.
– Uvaženi učitelju – pridošlica se najzad oglasi – kako to običaj nalaže, bdeli smo celu
noć posle praznika Mama Kilje. Govorio sam princu o božanskom poreklu njegovog roda.
Prvosveštenik mu je pričao da je kralj, sledeći primer praoca, dužan da ljudima pruža dobrobit
mira i svetlost blistavog boga Intija. A na to je princ odgovorio da pre svega želi da bude ratnik.
– Pravilno je rekao, sine moj – zakreštao je starac i živo počeo da nad vatrom trlja
skočanjene ruke. – Zašto je onda naš gospodar, božanski Tupak Jupanki, zaobišao prvorođenog
sina i njega počastvovao trakom naslednika prestola? Zato što se prvenac pokazao plašljivim i ne
naročito veštim u vojničkom zanatu, u trčanju ga je čak lako pobeđivao i učenik škole Jača Huasi.
A Huajna Kapak – o, taj gori od želje za bitkom i zahvaljujući svojoj hrabrosti prirastao je ocu za
srce.
– Kao što znaš, prvosveštenik ne pohvaljuje taj izbor i smatra da je to u suprotnosti s
drevnom tradicijom.
– Volja kralja je neograničena, jer je on potomak sunca, on je samo sunce. Iznad njega ne
može biti nikakav zakon ni tradicija. Uostalom, „Najviši sud kneževa“ i „Savet četiri mudraca“ u
tom pogledu nisu izrazili nikakvu sumnju, jer Huajna Kapak nije plod prolazne veze s
naložnicom. Rodila ga je koja, zakonita žena i sestra kralja, u kojoj teče čista krv boga Intija.
– Prvosveštenik se boji da budući kralj, opijen vojničkom slavom, neće pokloniti dovoljno
brige svetim poslovima.
– Bogami, prvosveštenik ima o čemu da se brine – zlobno zakrešta starešina kaste amauta
– samo u Korikanči treba da hrani i obuče četiri hiljade sveštenika! A šta se dešava u zemlji!
Tavantinsuju je ogromna, moćna država. A, ipak, svaki čas se neko od pokorenih plemena
pobuni, ne mareći za to što smo im dali blagoslov boga Intija i mudre zakone Inka. Naše granice
napadaju divlji narodi pograničnih šuma i tako su postali drski da na njih moramo slati čitave
armije. Iznurena zemlja žudi za moćnom rukom kralja-ratnika koji će savladati vinovnike
bogohulnog ustanka, povratiti mir i ponovo podići iz pepela hramove sunca. Takav kralj će biti
Huajna Kapak, u to duboko verujem.
– Uvaženi učitelju, prvosveštenik se uznemirio zbog prinčeve primedbe o suncu, koje je,
navodno, kao lama koja privezana za drvo kruži unaokolo. U tome vidi nedostatak pobožnosti,
čak i grešnu sklonost prema neverništvu.
Jakačuma se nasmeši ispod brka i upita:
– A šta ti, sine, misliš o tome?
– Zahvaljujući tebi stekao sam položaj amaute i verno sledim tvoje učenje – odvrati
okolišno staratelj naslednika prestola.
– To ti se priznaje u zaslugu. Slušaj pažljivo. Ali znaj da to nije ni moje učenje, ni tvoje,
ni ničije. To je učenje amauta, prastaro, uvaženo i puno tajnih staza koje, kao što vidim, još nisi
uspeo da ispitaš. Naslednik prestola ne treba da ih uči, jer u njegovoj krvi pulsira istina deset
kraljevskih pokolenja, istina hrabrih osvajača i vladara, koji su izgradili moćnu, dobro uređenu
državu. Bili su to ratnici, a ne sveštenici, poklonici vlasti, a ne pobožni sledbenici legendi
stvorenih za potrebe prostog sveta.
– Sav sam se pretvorio u uvo, uvaženi učitelju.
Jakačuma se za trenutak zamisli, a onda živo pljesnu dlanovima. Iza zaslona na kolenima
je dopuzao sluga i pognute glave čekao naređenje.
– Dovedi mi Mačumaka! I neka sa sobom ponese kraljevsku kutiju!
Nakon izvesnog vremena ušao je Indijanac usredsređenog, reklo bi se kratkovidog
pogleda i, čučeći, pažljivo je pred sebe stavio predmet predivne izrade – zlatnu kutiju obloženu
biserima, smaragdima i srebrnom inkrustacijom. Mačumak je bio najbolji kipukamajok u zemlji,
tj. sekretar koji je umeo da vezuje i čita uzlovito pismo kipu.
– Već sam star, sine moj, obrati se Jakačuma mlađem amauti – pa nije daleko čas kad će
me bog Inti pozvati k sebi. Zato će neko morati da preuzme na sebe teret mojih obaveza. Znaj da
na moje zauzimanje „Savet četiri mudraca“ predviđa tebe za sledećeg starešinu amauta.
Uglavnom je zbog toga božanskom kralju preporučio tebe za staratelja naslednika prestola, mada
je, istinu govoreći, presudnu ulogu odigrala okolnost što sam već suviše star da se prihvatim te
dužnosti.
– Samo kad bi bog Inti hteo da me podrži u mojim budućim obavezama! – uzviknu
uzbuđeno mladi amauta, ali Jakačuma ga nestrpljivo prekide i nastavi:
– Evo, u ovoj kutiji sadržana je sva mudrost koja je dostupna samo starešinama amauta.
Treba da je što brže prihvatiš. Od sada budi kod mene svakog dana po zalasku sunca, kad tišina
pogoduje razmišljanju, a ja ću ti biti učitelj u svetom gaju naše nauke.
Jakačuma je naredio da se otvori poklopac kutije iz koje je izvadio neobičan predmet. Od
sivog umotanog kanapa dužine lakta granali su se brojni kanapčići najrazličitijih boja, a od njih
se redom širili još tanji končići. Na svim bočnim vlaknima bili su čvrsto vezani čvorovi raznih
veličina, pažljivo razmešteni na jednakoj udaljenosti jedan od drugog.
To je bilo uzlovito pismo Inka, zvano kipu. Činilo se da je bilo teško izmisliti čudniji
način zapisivanja misli. Ali u stvari ono je predstavljalo prirodnu i logičnu tvorevinu naroda koji
je živeo od stočarstva i obrade zemlje.
Prve Inke, primitivni i marljivi gorštaci sa Anda, koristili su ruke za brojanje svojih lama.
Ali iz godine u godinu stada su se umnožavala i na kraju prsti više nisu bili dovoljni da prebroje
sve životinje. Onda se, kako je to bilo u svim vremenima, našao čovek domišljatiji od drugih, koji
je došao na ideju da prste zameni kanapima. Mogli su se vezivati po uzoru na prste ruku i
umnožavati bez ograničenja.
Ali vremenom se i ovaj poboljšan način pokazao nedovoljnim. Samostalni rodovi spajali
su se u plemena, plemena u veće zajednice, da bi na kraju postala država Inka koja je zatim širila
svoje granice ili osvajanjima ili mirnim ovladavanjem okolnim oblastima.
Privreda, kojom su sada centralizovano upravljali kralj i njegovi činovnici, postala je
složena i široko zamišljena i zato je nastala potreba računanja višeg reda. Stari kipu, koji se
primenjivao u uslovima male seoske zajednice, više nije mogao da izađe na kraj s rastućim
potrebama, jer nije bilo moguće spojiti u jedan komplet stotinu i hiljadu konopčića.
Osim toga, kralj je želeo da zna sve što se dešavalo u njegovoj državi. Razaslani činovnici
ne samo što su zapisivali broj lama, nego su merili i delili obradive njive, vagali zlato i srebro
dobijeno iz rudnika, ubirali poreze u vidu zanatskih i poljoprivrednih proizvoda, popisivali
stanovništvo, skupljali zalihe hrane, odeće i oružja u kraljevskim magacinima, pozivali mlade
ljude u vojnu službu i izgradnju puteva, dvoraca i tvrđava. Za sve su morali da podnose izveštaj u
Kusku, a tamo su vođeni precizni registri iz kojih je kralj mogao da sazna kakvim dobrima
raspolaže u državi.
U to vreme je već nastala nova kasta, kasta učenih amauta, upućenih u astronomiju,
medicinu i istoriju svoje zemlje. Želeći da prilagode kipu za povećane potrebe, ti mudraci su
tražili ideje u pouzdanoj narodnoj tradiciji.
U jednom periodu, kad ruke nisu bile dovoljne za brojanje lama, pastiri su počeli da se
služe zglobovima prstiju i tako trostruko povećavali svoje mogućnosti. Osim toga, uprošćavali su
računanje uzimajući za osnovnu jedinicu deset čovekovih prstiju. Naime, govorili su: toliko lama,
koliko prstiju na ruci ima jedan čovek, deset ili sto ljudi. Tim putem, a da nisu toga bili svesni,
otkrili su decimalni sistem mera.
Amauti su to narodno dostignuće vešto iskoristili da usavrše kipu. Zglobovi prstiju naveli
su ih na ideju pletenja čvorova na vlaknu po utanačenom redu. Računajući od kraja, vrednost tih
čvorova bila je jednaka jedinicama, desetinama, stotinama, hiljadama i desetinama hiljada. Na taj
domišljat i jednostavan način bilo je moguće da se pomoću malog broja čvorova na kipu zapišu
dovoljno visoki brojevi.
Istovremeno su sama vlakna iz osnova promenila svoju ulogu: umesto brojeva označavala
su razne predmete, u zavisnosti od toga kakve su bila boje. Na primer, žuti kanap označavao je
zlato, beli – srebro, sivi – lame.
U to vreme kipu je manje-više imao ulogu računaljke, služeći isključivo za računske
radnje koje su bile dovoljne za vođenje registara državne uprave. Ali s protokom vremena amauti
su odbacili potrebu zapisivanja hronike kraljeva, legendi, pesama i dostignuća u raznim oblastima
nauke, kao u astronomiji, medicini i zakonodavstvu. Zato se na putu dugotrajnog, mukotrpnog
razvoja stvorio poseban tip uzlovitog pisma u kome su boje pojedinih vlakana označavale ne
samo konkretne predmete, nego i apstraktne pojmove. Tako je, na primer, beli kanap
simbolizovao srebro, ali i mir, crveni vojsku ili kralja, ali i rat, crni bolest i vreme. Kipu je na
kraju dostigao takvu korisnost u upotrebi, da su Inke mogli da kodifikuju zakone, zapisuju
istoriju, pesme i legende kao i da beleže astronomska posmatranja potrebna za usklađivanje
godišnjeg kalendara.
Naravno, čvorovi ipak nisu uspevali da izraze sve. U mnogim slučajevima služili su samo
kao oruđe koje je pomagalo razumu, nekako tako, kao što nam i danas služe čvorovi vezani na
maramici za nos. Zbog toga je kipukamajok morao da uči napamet ono što mu je prenosila
usmena tradicija. Pretpostavimo da je imao pet čvorova na debelom crvenom kanapu i četiri
čvora na njegovom užem ogranku. To je moglo da znači da je reč o četvrtoj vladavini petog
kralja Inka, dok je crvena boja glavnog kanapa i tanjeg ogranka govorila da je kralj u toj godini
vodio rat. Kipukamajok je iz glave morao da utvrdi ne samo ime kralja, u ovom slučaju Tupak
Jupankija, nego i tok tog rata.
Zbog vandalizma španskih osvajača skoro svi primerci kipu pisma su uništeni. Podaci
koje o njima posedujemo, uglavnom se oslanjaju na izveštaje španskih pisaca memoara i
indijanskih hroničara. Ipak znamo da su postojali tajni uzloviti zapisi, koje su u arhivama
sačuvali sveštenici i amaute. Osim toga, postoje neke osnove za pretpostavke da su Inke
posedovali i slikovno pismo. U tajnoj odaji hrama Korikanča u Kusku izgleda da su na zidovima
visile duguljaste daske u zlatnim ramovima, prekrivene crtežima koji prikazuju događaje iz
istorije Inka. Pristup u tu odaju imali su samo kralj, starešina kaste amauta kao i crtači, obavezani
na ćutanje pod pretnjom gubitka života. Rukopis, otkriven godine 1908. u Kraljevskoj biblioteci
u Kopenhagenu, čiji je autor unuk kralja Tupak Jupankija, Felipe Huaman Poma Ajala, sadrži
mnoštvo crteža iz istorije Inka. Neki izražavaju pretpostavku da su to kopije slika iz tajne odaje
Korikanče.
Jakačuma je otpremio sekretara i baveći se vlaknima skrivenog kipua podučavao je
mladog amautu:
– Dobro znaš da ako istoriju naših kraljeva želiš da čitaš iz čvorova, treba da znaš
napamet ono što nam govori tradicija. Ali tradicija je nepouzdana. Izložena igri narodne mašte,
često podleže preinačavanju, postaje legenda. Među nama govoreći, to nam ide na ruku, pošto
legenda uveličava dela naših kraljeva sjajem poezije i veličine.
Međutim, znanje običnog naroda ne može da zadovolji um amauta, koji su sveštenici
istine. Čuvar i ključar te istine bio je i jeste svaki starešina amauta pojedinačno. On je u čistom
obliku prenosi svom nasledniku i ovekovečava na kipu, koji se čuva upravo u ovoj kutiji.
– Uvaženi učitelju – staratelj prekinu sveštenika – moj um je slab i nesavršen. Bojim se da
nisam dorastao obavezama koje me čekaju.
– Um svih starešina amauta uvek je bio isto tako pouzdan kao i um drugih smrtnika. Ali
od grešaka nas čuva sveto pismo u hramu Korikanča. Često sam tamo boravio da osvežim
pamćenje, a ti, preuzimajući moju dužnost, treba u Korikanči da provodiš mnoge dane i noći,
kako bi učvrstio svoje znanje o našim precima.
– Želim što brže da obogatim svoj um.
– Tek posle moje smrti prekoračićeš prag tajne odaje, gde će te kralj zaodenuti zelenim
plaštom starešine amauta. Privremeno ćeš se morati zadovoljiti onim što ću ti u svakodnevnim
razgovorima otkrivati pored ovog ognjišta.
– Poučavaj me, učitelju. Nestrpljenje izjeda moju utrobu kao što demon žege proždire
blato?
 Starac sažaljivo pogleda svog učenika i reče:
– To činim već izvesno vreme, a ti nisi ni primetio. Slušaj me pažljivo. Čemu učimo
podanike? Da samo Inke imaju pravo da se uče vezivanju kipua, jer je kipu dar boga Intija. On za
običan narod mora ostati neshvatljiva i sveta tajna. Kralj Inka Roka u svojoj mudrosti je rekao:
„Znanje mogu da stiču samo ljudi plemićke krvi, inače bi narod postao ohol, a oholost naroda
bila bi opasna za državu.“
– Božanski osnivač škole Jača Huasi rekao je da nije dozvoljeno učiti ni devojke, čak i
ako potiču iz roda Inka.
– Naravno, tako je rekao. Ali sada mi to nije važno. Ako učimo da je kipu dar boga Intija,
onda ti, kao budući starešina amauta, zaista treba da znaš da stvar nije tako jednostavna. Naravno,
bog Inti nas je obdario osobinama koje izdvajaju Inke od drugih plemena i omogućio nam je da
izvršimo čudesan pronalazak kipua. Da, život je zanimljiviji od legende. Zamisli samo kako je
neverovatan i dostojan poštovanja ovaj mudri, uporan i mukotrpan rad predaka, čiji je plod
uzlovito pismo. Na tom primeru želeo sam da ti pokažem našu istinu, istinu amauta. Ona pre
svega govori da nam srodstvo s bogom sunca ne daje pravo na ugodnost i nadmenu ravnodušnost
i da sve dugujemo radu naših pokolenja. Neka ti to bude putokaz za ceo život: nemoj da te zavede
iluzija lepe i uzorne legende, uvek u njoj traži istinu, makar bila lišena poezije, jer će nas samo
istina sačuvati od slabosti i grehova.
– Da li tu istinu smem da kažem princu?
– Ne, ona mora da ostane naša tajna, skrivena tu u ovoj zlatnoj kutiji. Ali poučavaj
naslednika prestola tako da nikad ne uradi nešto što bi bilo njena negacija. To ti neće pričiniti
veće teškoće, jer – kao što sam već rekao – istina Inka na neki način pulsira u njegovoj krvi.
– Oprosti, učitelju, ne sledim potpuno tvoje misli.
– Odmah ću ti to podrobnije objasniti. Odgovorio si princu kako je bog Inti doneo na svet
četiri sina i četiri kćeri, kako ih je povezao u bračnu zajednicu i rekao im da traže dobru zemlju
gde bi mogli da podignu novo stanište. Govorio si i o porodičnim svađama, o zatvaranju u pećinu
najstarijeg brata i pretvaranju u kamen dva druga brata, tako da je jedini vladar ostao Manko
Kapak sa svojom ženom Mama Oklom.
– Veoma često sam pričao princu o delima četiri nebeska brata da bi mu utuvio u glavu da
je potomak roda čiji je praroditelj bio najomiljeniji sin boga Intija.
– Naravno, Manko Kapak je uživao najveću naklonost boga Intija. Ali šta misliš, zašto?
Jer je od sve braće bio najsposobniji ratnik. A kako je to zaista bilo s borbom naših pradedova?
Dakle, u drevnim vremenima, među planinskim vrhovima u okolini jezera Titikaka, živela su
četiri plemena koja su govorila kečua jezikom. Tamo im je bilo hladno, trpeli su glad, pa su
jednom sišli u plodnu dolinu Kusko, gde su se naselili za stalno. Ali ubrzo su među njima izbile
borbe za vlast i obradiva polja. Sudeći po onome što nam je prenela legenda, borba je bila krvava
i žestoka. Iz nje je kao pobednik izašao naš predak Manko Kapak. Huajna Kapak, naš naslednik
prestola, ne zna pravu istoriju našeg roda, a ipak je razumeo da je želja boga Intija da on pre
svega bude ratnik.
– Ali to mi ne objašnjava drugu stvar. Kad sam ti ponovio, uvaženi učitelju, bezbožnu
primedbu princa o bogu Intiju, činilo mi se da za tebe to nije bilo iznenađenje. Slažem se da
kraljevi Inka treba da budu ratnici, ali nisu išli u osvajanja radi sticanja slave, nego da služe bogu
sunca i prošire granice u kojima on vlada. Kako, dakle, objasniti reči božanskog kralja i njegovog
sina koje su tako rastužile prvosveštenika?
– Kraljevi Inka su vršili i vrše osvajanja ne samo zato da šire kult sunca, već šire kult
sunca da održe i osnaže tekovine države.
– Uvaženi učitelju, oprosti što ću te prekinuti. Ali mislio sam da je prvi zadatak naših
kraljeva da služe svojim nebeskim roditeljima.
– Nesumnjivo. Ali naši kraljevi su osim toga bili dalekovidi, razboriti vladari države.
Gradili su hramove sunca u pokorenim zemljama, tamo slali sveštenike, učitelje, činovnike i
sudije, ali nikad nisu pokušali da nametnu našu veru. I ne samo to – bogove pokorenih naroda
uvodili su u naše hramove i govorili da ih slave isto kao i boga Intija. Na primer, molimo se i
prinosimo žrtve Virakoči i Pačakamaku, iako su oni bogovi Ajmara i primorskih naroda. Zašto su
tako postupali? Da bi povezali pokorene narode s vladavinom Inka, postepeno ih pridobili za
našu veru i tako osnažili kraljevstvo Tavantinsuju.
– A ipak pokoreni narodi svaki čas podižu bune i naše hramove pretvaraju u ruševine.
– Da, to je istina. Pokoreni narodi, naročito brojna plemena Ajmara i Čimu smatraju da su
njihovi bogovi viši i stariji i zato neće da priznaju Intija za najvišeg boga. Nije ih nateralo na
poslušnost ni božansko poreklo naše kraljevske dinastije, jer su nekad imali svoje vlastite
kraljeve koje su po njihovom mišljenju takođe na svet doneli bogovi.
– Treba ih, dakle, na pokornost primorati silom.
– Pa, znaš da to i radimo. Ali i pored toga bunt raste i država ne može da predahne. Da zlo
bude veće, ugrožavaju nas pogranična plemena sa severa, istoka i juga. I sada dolazimo do stvari
koja je kod tebe izazvala toliko sumnje. Ako je kralj Tupak Jupanki izneo zapažanje da nad
suncem mora biti neki viši bog koji mu naređuje da se po nebu uvek kreće istim putem i da je to
rekao u prisustvu naslednika prestola – veruj mi da je kroz njega progovorila briga za državu. Naš
božanski vladar ostao je veran sin boga Intija, ali i pored toga teži tome da najviši bog u državi
postane Pačakamak-Virakoča, nevidljivi stvoritelj neba i zemlje, sunca i meseca. On, naime,
veruje da će taj stari bog ujediniti sve narode kraljevstva u jednu složnu porodicu i u zemlji
uspostaviti opšti red i mir. Naslednik prestola Huajna Kapak, mada mlad i neiskusan, shvatio je
najdublju očevu misao i zato je u vašem noćnom razgovoru tačno ponovio njegove reči. Tu misao
je dobro shvatio i prvosveštenik i otuda njegova razumljiva zebnja za sudbinu naše vere. Samo ti,
moj učeniče, nisi shvatio veliku kraljevu nameru tako neophodnu za učvršćenje vlasti Inka.
Jakačuma je naglo zaćutao i smeškajući se ispratio svog ošamućenog učenika. Onda je
naredio da se odnese zlatna kutija i predao se slušanju šuma vatre koja je buktala.
 SINOVI SUNCA

Naslednik prestola Huajna Kapak svakodnevno je odlazio u školu Jača Huasi, gde je s
vršnjacima iz kaste Inka trenirao atletske discipline, učio se vojnim veštinama, upoznavao tajne
uzlovitog pisma i upućivao u upravljanje zemljom.
Ali istoriju mu je predavao staratelj-amauta. Iz razgovora vođenih pored dvorskog
ognjišta mladi princ je postepeno saznavao kako je, zahvaljujući osvajanjima i dalekovidoj
politici deset kraljevskih predaka, rasla i jačala država Tavantinsuju.
Vladari Inka pre svega su bili osvajači. Sa svakog vojnog pohoda vraćali su se u Kusko
vodeći sa sobom starešine pokorenih plemena i karavane lama natovarenih plenom.
Ulazak u prestonicu imao je karakter trijumfalne povorke. Svečano obučeno stanovništvo
slivalo se na ulice i trgove pozdravljajući pobednika usklicima: hailli! i zasipalo ga cvećem,
obično crvenim karanfilima, narodnim cvetom Inka, koji je narod toliko voleo da je jedna od
glavnih gradskih ulica nazvana njegovim imenom.
Nad kolonama ratnika koji su marširali blještala je kraljevska zastava: dugin luk na
zlatnom štitu u sedam boja. Kralj, koga su na zlatnoj stolici nosili dostojanstvenici, kretao se u
svečanoj povorci ka glavnom trgu Hukajpata ulicom ukrašenoj trijumfalnim kapijama i vencima
od grančica.
Kad se povorka zaustavila ispred hrama sunca, kralj je naredio da mu skinu zlatne sandale
i bos je sasvim sam ušao u najsvetiji hram da prinese žrtvu bogu Intiju i pokloni se mumijama
predaka.
Posle verskih svečanosti u gradu se održavalo narodno veselje. Stanovnici Kuska su na
ulicama raspaljivali vatre i uz pratnju muzičkih instrumenata predavali se igrama i zabavi do
same zore.
Istoriju pet prvih kraljeva ne znamo tačno. Stvarni događaji su toliko pomešani s
mitovima i legendama da ih je teško razdvojiti. Zna se samo da su već krajem XII veka naše ere
Inke osvojili veliku teritoriju Perua i da su tada potčinili najbrojnija i kulturno najrazvijenija
plemena Ajmara.
Sa šestim kraljem Rokom ulazimo u pravu istoriju Inka. On je vladao početkom XIV veka
i bio stvarni tvorac velike imperije. Boreći se na čelu armije od dvadeset hiljada ratnika, proširio
je granice države na sever i jug i dospeo do obale Pacifika, u blizini današnje Lime.
Osim toga, Roka je bio dobar upravljač u mirnodopskom periodu. Za vreme njegove
vladavine neugledan planinski gradić Kusko postao je velika i mnogoljudna metropola. Dolina
Kuska bila je ispresecana mrežom kanala za navodnjavanje. Osnovao je i školu Jača Huasi u
kojoj su se sinovi Inka obrazovali za dobre upravljače zemlje. Roka je vladao veoma dugo i za
sobom je ostavio uspomenu kao narodni dobrotvor.
 Posle njega na presto je stupio njegov najstariji sin Jahuar Huakak (XIV vek). Za vreme
njegove vladavine Inke su preživeli najburniji i najopasniji period u svojoj istoriji. A razlog je bio
neobičan događaj u kraljevskoj porodici.
Kraljeva žena, koja Ipaukoma, rodila je sina kome su dali ime Kuzi. Kao i obično, u
Kusku je rođenje obeleženo velikim svečanostima. Prošle su godine. Odjednom je primećeno da
lice princa prekriva brada – pojava neviđena kod Inka. Kralj je osumnjičio ženu da ga je prevarila
s jednim od onih Indijanaca severnih plemena koje je priroda izuzetno obdarila bradom. Prema
zakonu Inka preljuba je kažnjavana tako što su vinovnicu vešali za kosu iznad provalije, dok ne
završi na mukama.
Na dvoru je nastala neviđena pometnja. Pozvani da reše neprijatnu zagonetku, vračevi su
se trudili da po svaku cenu izbegnu skandal. Mućnuli su glavom i iz utrobe ubijene lame pročitali
da je brada sina osveta boga duge i boga gromova za to što se kralj nije pridržavao posta za
vreme ženinog porođaja. Želeći da nekako umilostivi gnevna božanstva, kraljevski par je odlučio
da se na duže vreme uzdrži od uzimanja bibera. Bila je to teška kazna, pošto su Inke obožavali
začine i teško su mogli bez njih.
Krivica za hir prirode srećno je pripisana mužu. Ali Jahuar Huakak, iako se potčinio
proročanstvu, nikad se nije oslobodio sumnje. I izgleda da je za to imao osnova. Potomak Inka,
Huaman Poma, ostavio je u svojim beleškama napomenu da je kraljica „imala obavezu da
izbegava muškarce“. Iz toga se može zaključiti da je i uprkos proročanstvu intriga na temu
kraljičinog neverstva i dalje kružila.
Zbog tih sumnji kralj je toliko omrznuo svog prvorođenog kosmatog sina da je rešio da ga
liši prestola. Kuzi uopšte nije bio pokoran mladić; svom nezadovoljstvu davao je oduške tako što
je dozvoljavao sebi nedolične izgrede. Upuštao se u svađe i prepirke, razbijao kipove božanstava,
a jednom je čak pokušao da zapali neki hram; ukratko, postao je bruka i sramota kraljevske
porodice. Kralj je na kraju izgubio strpljenje i poslao ga u izgnanstvo u zabito selo blizu
prestonice i naredio mu da čuva lame koje pripadaju hramu boga sunca.
Posle tri godine boravka u izgnanstvu Kuzi je jednoga dana iznenada upao u dvor i
zamolio oca da ga primi.
Jahuar Huakak se ozbiljno razbesneo, naročito zbog toga što je poseta sina pala u vreme
popodnevnog odmora.
– Recite sinu – dreknuo je – da ću zbog neposlušnosti narediti da ga prebiju na smrt!
Ali princ je upao u spavaću sobu i ne obazirući se na očeve proteste u jednom dahu
ispričao šta mu se dogodilo:
– Juče, kad sam na pašnjaku u Čiti dremao u senci stene, pred mojim očima pojavio se
čovek s dugom bradom. Preko ruke je imao prebačenu nabranu kabanicu i za uzde je držao neku
meni nepoznatu životinju. Priviđenje se obratilo ovim rečima: „Ja sam sin sunca i brat kralja
Manko Kapaka. Zovem se Virakoča. Dolazim da što pre upozoriš svoga oca. Naime, neki okruzi
skovali su zaveru s pograničnim plemenima u nameri da silom obore našu dinastiju i ovladaju
Kuskom. A ja ću u slučaju potrebe da vam pohitam u pomoć, svakako možete da računate na
mene.“
Kralj se zgranu, a zatim se obrati prisutnima:
– Moj sin je ćaknut. Vratite ga njegovim lamama da mi više ne dosađuje svojim
besmislicama.
Ali Kuzi, koji je ostao u prisnim odnosima s običnim narodom, imao je bolje vesti od
samog kralja, jer je zaista nekoliko meseci posle tog razgovora izbio ustanak strašnih, ratničkih
plemena Čanka. Učmali kraljevski dvor nije ni primetio kad se pod Kuskom pojavila
neprijateljska armija od trideset hiljada ratnika. Uplašeni kralj potražio je savet od vračeva, a kad
se njihovo proročanstvo pokazalo zabrinjavajućim, pobegao je iz prestonice, ostavljajući
bespomoćne stanovnike na milost i nemilost napadača.
Kuzi je smesta pohitao do njega i zatražio da ga ponovo primi.
– Oče – uzviknuo je – nije lepo da napustiš svoj grad i svoj rodni dom. Ja se vraćam da
poginem u borbi s neprijateljem pre nego što uđe u prestonicu.
Zatim se obratio vojnicima i dirljivim govorom pozvao ih u odbranu otadžbine. Pod
njegovu zastavu stalo je četiri hiljade ratnika, čak su i vođe prešle na njegovu stranu. Dobrovoljci
su ga proglasili za kralja, dok je plašljivi Jahuar Huakak, izvređan od svih podanika, poslat u
izgnanstvo u jedan provincijski dvorac. Bio je to prvi slučaj u istoriji Inka da je s prestola zbačen
neposredan potomak boga Intija.
Energičan, bradati Kuzi, koga je otac prognao, očigledno je uživao veliku popularnost u
narodu, jer su se ubrzo mnoga pokorena plemena priključila borbi pod njegovom zastavom – čak
i moćni Ajmari, koji nisu iskoristili priliku da se oslobode jarma Inka.
U jednoj dolini nedaleko od Kuska rešavala se sudbina boraca. Bitka je trajala od jutra do
mraka i na kraju se pretvorila u masakr napadača. Na bojnom polju palo je trideset hiljada ratnika
Čanka, ostatak se rasuo na sve strane. Rečica koja teče dolinom verovatno je bila crvena od krvi
poginulih i ranjenih, a bojište se do današnjeg dana zove „Jahuar Pampa“, što znači „krvavo
polje“.
Ali plemena Čanka nisu odustajala. Posle kratkog vremena prikupila su sveže snage i
ponovo krenula na Kusko. Rasplamsala se duga bitka na život i smrt. Kuzi je onda pozvao na
megdan samog vođu Astahuaraka i posle stravičnog dvoboja smrskao mu lobanju zlatnom
močugom. Videvši propast, ratnici Čanka su se dali u panično bekstvo i više nikad se nisu
odvažili da se vrate.
Kuzi je obeležio pobedu veoma neobičnim spomenikom. Na bojnom polju sagradio je
malu kamenu kuću i u nju smestio ispunjene posmrtne ostatke pobijenih vođa plemena Čanka. Tu
su duž zidova sedeli jedan pored drugog u svom sjaju svojih perjanica i naoružanja. Ispred sebe
su imali velike bubnjeve u koje kao da su udarali na uzbunu. 19
Stupajući na presto, junak je uzeo ime Virakoče, boga Ajmara. Na taj način je platio dug
zahvalnosti plemenima Ajmara koja su ostala verna Inkama i u velikoj meri mu pomogla u
pobedi. Osim toga, taj korak je imao karakter veštog političkog poteza: Kuzi, koga je vojska
proglasila kraljem, nije se osećao sigurnim na prestolu; još je bio živ njegov otac, a sveštenici
sunca i članovi kaste Inka u stvari su ga smatrali za samozvanca. Zbog toga je morao da traži
oslonac u širokim narodnim masama u kojima su najbrojniju grupaciju činili upravo Ajmari.
Dosta veliku ulogu tu je zacelo odigrao pokušaj suprotstavljanja intrigi o sumnjičavom ocu i
utvrđivanju činjenice da je bio dlakav po licu zbog toga što je vodio poreklo od bradatog boga
Virakoče. Bilo kako bilo, od tog časa u državi je stalno rastao uticaj ovog boga, dok na kraju nije
počeo da ugrožava vrhovnu vlast boga Intija.
Lični motivi kojima se rukovodio Kuzi očigledno su imali sporedan značaj, pošto je u
razvoju verskih shvatanja rast uticaja Virakoče bio prirodan proces. Bog Inti imao je sve osobine
primitivnog plemenskog božanstva, koje je s osvajanjima Inka napredovalo do državnog boga.
Teško ga je bilo nametnuti drevnim peruanskim plemenima koja su još na stotine godina pre

19
Za vreme marša na Kusko španski konkvistadori su naišli na taj groteskni mauzolej i šokirani prizorom ispunjenih
ljudskih tela naredili su da se sruši. Uzgred, nije zgoreg napomenuti da se evropska civilizacija može podičiti
sličnom pričom. Kralj Napulja Ferante (XV vek) ubijao je svoje neprijatelje, balsamovao ih i odevao njihove
posmrtne ostatke, a zatim posadio na stolice u posebnoj sali dvorca. Goste i prijatelje rado je provodio po tom
mauzoleju i pričao istoriju svake mumije.
pojave Inka izgradila sebi dublje poimanje nevidljivog tvorca sveta na zemlji i na nebu. Narodi
koje su Inke pokorili, u kultu Virakoče i Pačakamaka izražavali su podsvesni nespokoj prema
tajni svemira i žarku želju da prodube njegov skriveni smisao. To je našlo izraz i u njihovim
molitvama. Pobornici tih bogova, klečeći pružali su ruke prema nebu i molili preklinjućim
glasom: „Maypi kangui, maypi kangui, yaya! – Oče, gde si, oče, gde si?“ Zato ne čudi što su Inke
uporedo sa sazrevanjem postepeno padali pod uticaj Virakoče.
Kuzi je postao vatreni pobornik tog boga. U gradu Rakče podigao je Virakoči velelepan
hram, čak mu je i u hramu sunca u Kusku posvetio poseban deo čiji su zidovi bili ukrašeni
šarenim tkaninama od najfinije vune, a na oltaru se nalazio skromni kameni kip bradatog tvorca
vaseljene. 20
Izgleda da je kralj Virakoča autor sledeće himne:

O, Virakočo, gospodaru svemira

Ko si ti, žensko ili muško biće?
O, tvorče vaseljene, ko si ti?
O, proročanstvo sveta, gde boraviš?
Možda nada mnom, možda poda mnom?
Ili možda za tim divnim prestolom?

Poslušaj me, preklinjem te, gde god da si,

Na nebesima ili u morskim dubinama!
Tvorče sveta, oče čoveka,
Gospodaru nad gospodarima!

Želim da te vidim, a moj vid je slab!

O, samo da te vidim, samo da te razumem!
Skreni pogled prema meni, jer znaš da postojim!

Tvorče sunca i meseca,

Tvorče dana i noći,
Tvorče proleća i zime!
O, Virakočo!

Kralj je bio veliki osvajač, vatren putnik i brižan državnik. U svojim pohodima proširio je
granice države daleko na jug, čak u dubinu današnjeg Čilea, prešao je Ande i dospeo u područja
koja sada pripadaju Argentini. U severnim provincijama naredio je da se izgradi kanal za
navodnjavanje koji predstavlja izvanredno delo građevinarstva. Usečeno u steni na dubini od
četiri metra, korito je bilo dugačko pet stotina kilometara i prolazilo je kroz planine, tunele i
doline, a voda je dovođena iz jezera i veštačkih cisterni kojima se upravljalo pomoću raznih
ustava.
Slično kao i otac, Virakoča je imao ozbiljne probleme sa zakonitom ženom. Uzrok je bio
biljka koka. Kad se njeno lišće žvaće s prahom biljke kinoa dobija se kokain, narkotik veoma
štetan po zdravlje. Inke su najverovatnije znali za to, jer su njegovu potrošnju ograničili zakonom
i samo je članovima najviših kasta bilo dozvoljeno da se slobodno predaju štetnoj navici. Kralj je

20
Za vreme najezde Španaca, Inke su sakrili kip u planinskoj pećini, što van svake sumnje govori da su ga smatrali
za posebnu svetinju. Ali ga je našao neki španski monah i naredio da ga razbiju na komade.
sa sobom nosio lepo izvezenu kesicu punu lišća koke i njime čašćavao one prema kojima je želeo
da pokaže posebnu naklonost. Strogo ograničene doze dodeljivane su još vojnicima, radnicima
koji su teško radili u rudnicima, starcima, a prilikom velikih svetkovina izuzetno i svim drugim
muškarcima.
Međutim, nijedna žena nije se usuđivala da stavi u usta listić koke, jer bi to jasno bilo u
suprotnosti s dobrim običajima. Ali koja, tj. zvanična Virakočina žena, nadoknađujući čestu
odsutnost muža van prestonice, tražila je zadovoljstvo u narkotiku i to je činila tako otvoreno da
je ubrzo postala predmet opšteg zgražanja.
Nesrećni kralj je činio što je mogao da ženu odvrati od štetne navike, ali sve molbe i
pretnje bile su uzaludne. Ali nije prestao da je voli, o čemu svedoči brojna gomila sinova i kćeri
rođenih iz te bračne veze.
U prvim godinama XV veka na presto je stupio najstariji Virakočin sin Pačakuti. On ne
samo što je kao i njegov otac bio veliki osvajač, već i zakonodavac i reformator države.
Zahvaljujući njemu armija Inka porasla je na pedeset hiljada ratnika. Na njenom čelu on
je u teškim i krvavim borbama osvojio oblasti plemena Činči i Huaraka, a pre svega primorsku
niziju Rimak, gde se nalazio drevni hram boga Pačakamaka, cilj verskih hodočašća svih
peruanskih naroda. Kralj je tog boga primio u panteon državnih bogova i sjedinio u jednu ličnost
s Virakočom pod imenom Pačakamak-Virakoča. Za vreme vladavine Pačakutija Inke su prvi put
stigli do izvora Amazona, bili su dakle njeni stvarni pronalazači.
U pauzama između ratova Pačakuti je duž granica države podigao niz snažnih utvrđenja,
između ostalih planinsku tvrđavu Maču Pikču 21 i tvrđavu Saksahuaman u Kusku, koju je dugi niz
godina gradilo dvadeset hiljada radnika.

21
Ovu tvrđavu je 1912. godine otkrio Hajrem Bingem.
 Zakoni koji su doneti za vreme njegove vladavine izraženi su kao aforizmi, da bi ih i
najskromniji činovnik mogao naučiti napamet. Kažnjavani su laž, lenjost, krađa, ubistvo, razvrat i
huljenje protiv boga i kralja. Evo pregršti pravnih normi:
„Mir u zemlji zasniva se na poslušnosti podanika“, „Sudije koje primaju poklone su
lopovi“, „Preljuba je krađa i podleže smrtnoj kazni“, „Čovek koji ubija bez ovlašćenja osuđuje se
na smrt“. Veoma lepi su i aforizmi puni životne mudrosti, kao na primer: „Ljubomora je kao
pauk, koji će isisati svoj otrov iz najlepših cvetova“, „Plemenit i velikodušan čovek prepoznaje se
po strpljenju koje pokazuje u protivrečnostima života“, „Pijanstvo, gnev i ludilo su slični jedno
drugom, samo s tom razlikom što je za prva dva poroka čovek sam odgovoran, dok je poslednji
porok bolest za koju ne može da odgovara“.
U državi Tavantinsuju nije postojao pojam jednakosti pred zakonom. Na primer,
odmeravanje kazne za krađu zavisilo je od toga da li je oštećena osoba bila kralj, Inka, sveštenik
ili običan podanik. U prvom slučaju lopov je osuđivan na smrt, u drugom i trećem na
deset-petnaest udaraca šibom, a u četvrtom samo na zatvor ili novčanu kaznu.
Peruanski hroničar Garsilaso smatra da nikad nije postojala potreba za kažnjavanjem
člana kneževske kaste Inka ili sveštenika, navodno zbog toga što nijedan od njih nije bio kadar da
izvrši krivično delo. Ako je Inka poželeo neku lepu ženu, jednostavno je odvodio u svoju palatu,
pri čemu je otac devojke to još smatrao za veliku čast. Takođe nije imao potrebe da krade i
pljačka, pošto mu je bilo dozvoljeno da od podanika uzima sve što poželi. Takođe nikad nije
ubijao u nastupu gneva, naime nikad se nije dogodilo da se neko od podanika usudio da kod
njega izazove i najmanje nezadovoljstvo, a kamoli da na njega podigne ruku.
Pačakuti je takođe doveo u red organizaciju sudstva. U svakom selu i svakom gradiću
obrazovao je sudove sastavljene od mesnih činovnika. Tamo su uglavnom rešavani sitni slučajevi
kršenja običaja i radne discipline, naročito je iskorenjivana lenjost. Važnije sporove rešavali su
sudovi ustanovljeni pri načelnicima okruga i provincija. Sudovi su svaku žalbu morali da reše u
roku od pet dana. Na presudu nije postojalo pravo žalbe višoj instanci.
Sudije je imenovao sam kralj. Leteće komisije vršile su nadzor nad njihovim radom.
Pristrasne presude, zloupotreba vlasti, a naročito podmićivanje, podlegalo je strogim kaznama.
Na sudsku raspravu pozivani su svedoci odbrane i optužbe, pri čemu nije bilo dopušteno
svedočenje žena, pošto su smatrane za bića „prepredene i lažljive prirode“. Okrivljeni je imao
pravo da se brani, ali je često torturama nad njim iznuđivano priznanje krivice.
Zatvori su uglavnom postojali zbog toga da osuđenika podvrgnu mučenjima. U blizini
Kuska za te svrhe služila je podzemna pećina, zvana Sankaj, u kojoj su držane divlje zveri i
vodozemci, kao što su pume, jaguari, medvedi, zmije, škorpioni i žabe krastače. Tamo su bacani
opasni zločinci, optuženi za uvredu kralja, pobunu ili izdaju države. Ako je nesrećnik,
osumnjičen za krivično delo, proveo u tamnici dva dana i dve noći i izašao iz iskušenja živ, to je
smatrano kao znak dat od bogova, tj. da je nevin. Tada ne samo što mu je vraćana sloboda, već je
nepravda nagrađivana bogatim darovima i počastima.
Osim toga, smrtna kazna je vršena kamenovanjem, bacanjem sa stene, vešanjem za kosu
iznad provalije i šibanjem. Posmrtni ostaci prestupnika ostavljani su kao hrana kondorima i
strvinarima, koža je pripremana za bubnjeve, a lobanja je prerađivana u vrč za piće.
Osuđenici su često pomilovani i slati na plantaže biljke koke, gde je klima po zdravlje bila
ubistvena. Posebna kazna je bila tzv. hivaya, određivana uglavnom nepoštenim činovnicima i
ljudima koji se bave crnom magijom. Ona se sastojala u tome što je s visine od jednog metra na
leđa osuđenika puštan težak kamen, što je uvek za sobom povlačilo teške telesne povrede za ceo
život, a često i smrt.
Zakoni koje je doneo Pačakuti govore o njegovom smislu za praktično. Pošto ljudi za rad
na njivi nikad nije bilo previše, pobačaj je podlegao smrtnoj kazni. Ista kazna pretila je i za
bacanje u zatvor, nanošenje telesnih povreda ili ubijanje ratnih zarobljenika. Zarobljenici su
naseljavani u slabo naseljenim oblastima zemlje, dodeljivan im je komadić zemlje za obrađivanje
i na taj način su dobijani novi seljaci, tako potrebni državi. Sečenje voćki ubrajano je u najteži
zločin. Takođe nije bilo dozvoljeno da se jede oljušten kukuruz, što nas ispunjava divljenjem
prema mudrosti Inka, jer je tek savremena nauka otkrila da kukuruz lišen ljuske mnogo gubi od
svoje hranljive vrednosti.
Naredbe Pačakutija danas izgledaju surove i varvarske. Ali treba konstatovati da se i u
Evropi vekovima nije znalo za pojam jednakosti pred zakonom, pa su i sitni prestupi kažnjavani
mučenjima, telesnim povredama ili smrću.
Pačakuti je bio stvarni tvorac jedinog sistema te vrste, koji je podanicima oduzimao sve
lične slobode i stavljao ih u kolo velike državne mašinerije. Savršenom preciznošću odredio je
obaveze svakog radnog čoveka, uveo je opštu obavezu služenja vojske, a pre svega svesno i
planski je snižavao životni standard stanovništva na najneophodnije životne potreba.
Nikome ko nije pripadao privilegovanim klasama nije bilo dozvoljeno da nosi nakit od
zlata, srebra i dragog kamenja, čak niko nije mogao da se okiti ptičjim perjem ni da obuče odeću
od fine vune vigunje, 22 na koju su zadržavali pravo samo Inke i sveštenici.
Zlato i srebro, cenjeni isključivo zbog svoje ukrasne vrednosti, smatrani su za suze boga
sunca ili boginje meseca. Niko od običnog sveta nije imao pravo da ih poseduje, jer bi to bilo
ravno svetogrđu. Sve zlato i srebro, dobijeno iz rudnika i zaplenjeno u osvojenim zemljama,
ostajalo je u rukama kralja, Inka i sveštenika i gomilalo se u neverovatnim količinama u
hramovima i dvorcima. Kad su se Španci pojavili u Peruu i videli to blago koncentrisano na
malobrojnim mestima, podlegli su varci da je Tavantinsuju zaista onaj legendarni Eldorado o
kome su po svetu kružile čudesne priče.
Pačakuti je svojim naredbama davao privid brige za moralno zdravlje podanika, tvrdeći da
bogatstvo i raskoš u odevanju vodi ljude na put moralnog kvarenja. Ali je očigledno smatrao da
takva opasnost ne preti Inkama i sveštenicima. Oni su živeli u neverovatnoj raskoši, koristeći
punom šakom proizvodne viškove koji su nastali zbog drakonskog ograničavanja opšte potrošnje.
Poljoprivredni i zanatski proizvodi, ubirani na ime poreskih dažbina, gomilani su u
državnim skladištima i magacinima. Brojani su s takvom preciznošću da podanik nije mogao da
se odeva sam i morao je da ide u onome što mu je jednom u dve godine davano iz državnih
magacina.
Želeći da izbegne nezadovoljstvo podanika i da nekako učini podnošljivom njihovu
neizmerno žalosnu egzistenciju, Pačakuti je ustanovio tri praznična dana u mesecu kad se nije
radilo. Tada su se žitelji sela skupljali u susednim gradićima, gde su se održavali vašari i zabave,
koji su u njihov bedni život unosili malo radosti i šarenila.
Sledeći po redu kralj Inka, Tupak Jupanki, doveo je državu do vrhunca moći. Period
njegove vladavine bio je u XV veku i bezmalo je trajao pedeset godina. U nekoliko vojnih
pohoda pokorio je drevne narode morskog priobalja, naročito kraljevstvo Čimu s gradovima
Tumbesom i Čan-Čanom kao i visoravan južnog Ekvadora, s izuzetkom grada Kita, koji je
osvojio tek njegov sin Huajna Kapak.
Tupak Jupanki je bio izvanredan državnik. Osvajanja je sprovodio metodično, držeći se
strogo određenih ciljeva. Oprezno je išao korak po korak i pre nego što se odlučivao na novi
osvajački pohod, obezbeđivao je pokorene zemlje neobično veštim potezima. Obično je ratnička
plemena preseljavao u druge delove države, a mesne starešine pridobijao je za sebe ženeći ih

22
Vigunja – lama fine, meke dlake. Živi u planinama Anda.
ženama iz kraljevskog doma i priznajući im sve privilegije Inka.
Tupak Jupanki je organizovao ekspediciju u dubinu džungle koja leži iza istočnih i
severnih granica zemlje. To je bio neobično skup pohod, pošto su tamošnja plemena pružala
žestok otpor, a kraljevska vojska, nenaviknuta na tropsku klimu, pretrpela je ogromne gubitke u
ljudstvu i vojnoj opremi. Ali kralj je učinio po svome i te oblasti je priključio svom posedu. Ali s
njegove tačke gledišta, to nije bila slepa tvrdoglavost čoveka željnog da pokori čoveka.
Očigledno su ga vodili ekonomski ciljevi, jer je samo odande mogao da dobija tako dragocenu i
preko potrebnu robu, kao lišće koke, drvo za građu i izradu oružja, kaučuk, perje retkih ptica,
razne lekovite biljke, ali pre svega zlato.
Memoaristi su o tom kralju zapisali razne anegdote koje govore o njegovom smislu za
humor. Tako su ga jednog dana upitali kakve dažbine treba da priloži neka udaljena provincija
poznata po tome što je bila siromašna i ništa nije proizvodila. Na to je kralj ozbiljnog izraza lica
odgovorio da na ime godišnje dažbine od njih traži činiju punu buva. Zatim se zacenjivao od
smeha kad su se zaista pojavili izaslanici te provincije i pred njega svečano stavili traženu
dažbinu.
Tupak Jupanki se osim toga odlikovao, za kralja neobičnom ličnom hrabrošću i
avanturističkom žicom. U Tumbesu je, na primer, saznao da se negde daleko na moru nalaze dva
ostrva zvana Hahua Čumbi i Nina Čumbi, i smesta je odlučio da ih lično poseti. Njegovo
okruženje bilo je preneraženo i preklinjalo ga da odustane od svoje namere, jer su se Inke, kao
ljudi sa planina, odnosili prema moru s praznovernim strahom.
Kad je kralj, gluv na njihove molbe, naredio da se sagradi nekoliko splavova od balze i s
grupom od nekoliko najodanijih drugova nestao iza horizonta, svi su bili ubeđeni da je iščeznuo
zauvek. Armija se ulogorila duž morske obale i strpljivo čekala povratak svog vođe.
Ali proteklo je sedam meseci pre nego što se kralj-moreplovac vratio svojim napuštenim
ratnicima, dovozeći sa dalekih ostrva pune koševe predmeta od zlata i druge umetničke
proizvode. Nemamo preciznije podatke o tom zanimljivom osvajačkom pohodu, ali se
pretpostavlja da se tu radi o ostrvu Galapagosu, koje leži šest stotina milja zapadno od obale
Ekvadora.
Tupak Jupanki je umro 1495. godine kao osamdesetpetogodišnji starac. Tada je
kraljevstvo Tavantinsuju dostiglo vrhunac svoje teritorijalne ekspanzije. Njegova teritorija
prostirala se između Pacifika i Anda pojasom širokim od 10 do 150 kilometara i dugim 3000
kilometara. Severna granica države naslanjala se na rečicu Ankasmaju, na granici današnjeg
Ekvadora i Kolumbije, dok je južna dosezala čak do rečice Maule u granicama sadašnjeg Čilea.
Pošto peruanske hronike jednoglasno nabrajaju samo dvanaest kraljeva dinastije Inka,
nema sumnje da je Tavantinsuju kao država postojala ukupno od tri stotine do četiri stotine
godina, s tim što se tek poslednjih sto godina pre dolaska Španaca događa pravi procvat njene
moći.
Inke su, kao što proističe iz njihove istorije, dugovali svoj izuzetan uspeh ne samo
odvažnosti ratnika, nego i ništa manjem smislu za upravljanje i veštini kojom su vodili svoju
velikodržavnu politiku.
Samo su u izuzetnim slučajevima u osvojenim zemljama dozvoljavali ubistva i pljačku,
iako su mnogo puta s neprijateljima morali da vode oštre borbe. Izvor tog opreznog postupanja
bio je razuman, praktičan odnos Inka prema državnim pitanjima. Ta crta njihovog karaktera
naročito se pokazuje u izjavi jednog kralja, koja je postala osnova njihove političke taktike:
„Moramo štedeti neprijatelje, jer ćemo se u suprotnom izložiti gubicima, budući da sve što oni
poseduju na kraju postaje naša svojina.“ Jedino su ustanke podjarmljenih plemena gušili
nemilosrdnom surovošću, ali i onda su to činili iz hladne proračunatosti: prolivanje krvi trebalo je
da bude zastrašivanje i opomena drugim narodima koji bi sanjali o slobodi.
U tek osvojenoj zemlji Inke su najpre podizali hramove sunca, a sveštenici su se starali da
nove podanike zasene bogatstvom odeće i sjajem verske ceremonije. Ali nisu pokušavali da
ukinu lokalne kultove. Upravo suprotno, u tome su im ostavljali potpunu slobodu, čak su njihova
božanstva s velikim počastima primali u svoj panteon kao srodnike boga Intija. Zbog takvih
poteza među zidinama Korikanče množila su se svetilišta posvećena raznim peruanskim
božanstvima: boginja meseca Mama Kilja, bog gromova i munja Ilijapa, bog zvezde Venere,
zvani Časka, koji je predstavljan kao kovrdžavi paž boga sunca, kao i mnogi drugi – prvobitno su
bila božanstva pokorenih plemena.
Najočigledniji primer promućurnosti Inka je njihovo postupanje prema pokorenim
kraljevima i plemenskim starešinama. Dakle, Inke su najčešće stare vladare ostavljali na vlasti,
obezbeđujući njihovu lojalnost dodelom zemlje i primanjem u kastu Inka. Doduše, sinove tih
starešina odvodili su u prestonicu kao taoce, ali su ih vaspitavali u školi Jača Huasi, zajedno s
mladeži iz kaste Inka. Tako su odgajali verne vazale koji su već govorili samo jezikom kečua.
Kao što iz ovoga proizlazi, imperija Inka sastojala se od mnogih plemena, koja su se
razlikovala po religiji, običajima i jeziku. Najveću grupaciju među njima činili su narodi Ajmara,
Kalčaka, Naska i Čunča. Inke su očigledno težile tome da ove raznorodne elemente ujedine.
Između ostalog, tom cilju trebalo je da posluži zajednički državni jezik. Kečua je za to bio veoma
pogodan, jer je bio najbogatiji, najrasprostranjeniji i najsuptilniji jezik Južne Amerike.
U svim gradovima i selima predavali su učitelji poslati iz Kuska. Istovremeno je izašla
naredba da niko nije mogao da postane činovnik ni starešina seoske opštine, ako tečno ne govori
jezikom kečua. Tako je kečua u celoj zemlji postao dvorski jezik, jezik otmenih dostojanstvenika
i upravitelja, ali su se narodne mase verno držale svog plemenskog govora.
 Inke ne samo što su krvavo gušili pobune, već su se trudili da ih preduprede. U tom cilju
sprovodili su plansku politiku kolonizacije. Čitava plemena, za koja se sumnjalo da imaju
buntovničke namere, prebacivali su u druge krajeve zemlje, u nepoznato im okruženje ili u
nenaseljene oblasti, ili su među njih naseljavali plemena u koja su imali poverenja. Koloniste su
zvali „mitmak“, što znači „ljudi koji su preseljeni“.
Vremenom je institucija „mitmak“ postala i oruđe privredne politike. U još nenaseljene,
ali plodne oblasti zemlje, preseljavani su seljaci da obrađuju novu zemlju. Pri tome su ih iz
prenaseljenih sela odvodili u oblasti sa sličnom klimom, jer su Inke iz iskustva naučili da čovek s
planina ne može da opstane u tropskoj primorskoj klimi, a čovek pored mora će nestati u surovim
uslovima planinskih visina. Često su premeštana čitava sela kad god bi se pokazalo da istrošena
zemlja nije više u stanju da ishrani njene stanovnike i da zahteva duži odmor.
Ta preseljenja, ma koliko u početku za seljake bila bolna, na kraju su se za njih
pokazivala korisna, jer je nova, nedirnuta zemlja doprinosila poboljšanju njihovog života, a da ne
govorimo o tome da je, naravno, i država na tome dobijala, jer je tako povećavala svoje prihode u
naturi.
 U SENCI DREVNIH ANDA

Kad su se Španci iskrcali u Peruu, moćna država Tavantinsuju postojala je relativno

kratko. A ipak je nepobitna činjenica da su tamo zatekli kulturu koja je svojim bogatstvom i
originalnošću izazivala divljenje. Zakoni, običaji, religija, umetnost, zanatstvo, a pre svega
poljoprivreda, jednom rečju sve oblasti ljudskog umeća, dostigle su tako visok nivo razvoja da su
neosporno morale postojati stotinama, ako ne i hiljadama godina pre Inka.
Narodi koji su razvili tu kulturu živeli su u oblastima Perua od pradavnih vremena, ali
Inke su je politički, administrativno i društveno organizovali u jednu ogromnu državu, ne unoseći
skoro nikakve vlastite kulturne vrednosti. Njihova istorijska uloga živo podseća na ulogu koju su
Rimljani imali u basenu Sredozemnog mora.
O tim prastarim narodima Perua imali bismo veoma oskudne podatke da nije bilo
arheoloških iskopavanja. Na prostoru od bezmalo dva miliona kvadratnih kilometara skoro da
nema nijednog komada zemlje gde nisu nađeni tragovi njihovog života i rada. Svuda, bilo u
Andima, bilo u pustinjama ili tropskim primorskim nizijama, vrvi od ruševina gradova, dvoraca,
hramova i tvrđava, svuda je puno grobova i grobnica s milionima mumificiranih ljudskih
ostataka. Već sam njihov broj govori o tome da su se tu morali gomilati hiljadama godina. 23
U stvari to nisu veštački balsamovane mumije, nego naborani ljudski ostaci, koji su
očuvani zahvaljujući tome što peruanska zemlja sadrži veliki procenat azotnih jedinjenja.
Posmrtni ostaci su nekad u tako dobrom stanju, da se čak mogu prepoznati crte lica pokojnika.
Neobičan je bio način sahranjivanja umrlih. Trupovi sede skupljenih kolena ispod brade,
obučeni u šarene tkanine i grubo platno, uvijeni u mrežu konopaca od vlakana. 24 Na licu imaju
maske od zlata, srebra, obojenog drveta ili pečene gline. Posmrtni ostaci sveštenika poznaju se po
tome što njihove glave ukrašavaju ogromne, raznobojne perjanice.
Mumije iz jedne kulture, koju su arheolozi nazvali „kultura Naska“, tako su čvrsto uvijene
u tkanine da podsećaju na smotuljak. Na vrhu tog smotuljka obično vire veštačke drvene glave s
divnom perjanicom. Pokojnici iz te kulture ne samo što imaju maske na licu, već i mnogo nakita
od zlata i poludragog kamenja.
Među bezbrojnim predmetima u pećinama su nađene glinene posude napravljene u obliku
lame, pri čemu je neobičnost u tome što životinje na prednjim nogama imaju pet prstiju. Štaviše –
u tom istom kulturnom sloju iskopani su ostaci kostiju lama sa pet prstiju. Kako današnje lame na
prednjim nogama od pamtiveka imaju samo dva prsta, to bi značilo da su ti narodi živeli još na
hiljade godina pre naše ere.
Iza tih zagonetnih naroda ostale su bezbrojne ruševine. Kako u nizijama, tako i u Andima,
arheolozi otkopavaju sve novije spomenike kulture i sigurno će još dugo godina ubirati bogate
plodove svojih istraživanja. U nizijama se obično gradilo od nepečene, na suncu sušene gline, a
na planinama od ogromnih kamenih blokova, koji su često bili teški po desetak-petnaestak tona.

23
Najveća groblja otkopana su i u blizini Ankona, Mirafloresa, Puebla Vijeha, Punta Pedrasa, Čankaja, Lambajake,
Pimentela i Paramonga.
24
U mnogim religijama provlači se motiv verovanja da se mrtvi mogu vratiti svojim bližnjima i smetati im, pa se
mrtvi tako sahranjuju da ne bi imali mogućnost da se pokrenu; neka plemena su se, na primer, preseljavala u druge
oblasti ili su obeležavali celo telo i oblačili neobičnu odeću da zavaraju svoje umrle i izbegnu njihovu eventualnu
posetu.
 Na nevelikoj udaljenosti od današnje luke Salavari, na području od 18 kvadratnih
kilometara, prostiru se impozantne ruševine grada Čan-Čana. To je bila prestonica već nam
poznatog kraljevstva Čimu, koje su osvojili Inke. Pored toga što je sagrađena od cigala sušenih na
suncu, održala se u tako dobrom stanju da su se sve do 1925. godine u ruševinama mogli
razaznati ogromni trgovi, široke, prave ulice, raskošne palate, divni hramovi i tvrđave sa
ogradama od kolja. Pomenute godine, provala oblaka, retka u tim oblastima, skoro da je potpuno
sprala ruševine s površine zemlje, tako da su se od njih sačuvali ostaci koje je teško bilo
raspoznati. Prema proračunima arheologa grad je imao najmanje 250 hiljada stanovnika.
O plemenima Čimu znamo više nego o drugim peruanskim narodima, pošto su ih Inke
relativno kasno pokorili. Njihovo kraljevstvo prostiralo se širokim pojasom duž Pacifika, od
današnje granice Ekvadora do Lime. Tamo se govorilo jezikom zvanim „močika“ ili „junka“,
kojim se do današnjeg dana služe neka peruanska plemena. Prema tradiciji u Čimuu je redom
vladalo dvanaest kraljeva, zatim je buknula revolucija i izvesno vreme tamo se održalo
republikansko uređenje. Na kraju je starešina plemena iz doline Čikama oborio revolucionarnu
vladu i proglasio se kraljem, uzimajući ime Čimu-Kapak. To je bio veliki ratnik koji je pokorio
susedna plemena i pre Inka osnovao najmoćnije peruansko carstvo.
Predmeti izvađeni iz bezbrojnih grobova u okolini Čan-Čana pružaju nam zapanjujuće
detalje o kulturi stanovnika Čimua. Oni su pre svega bili majstori u obradi metala, koji su bušili,
izlivali, kovali, razvlačili i varili. Od bakra, bronze, srebra, zlata, čak i platine, izrađivali su nakit,
oružje, muzičke instrumente i vaze. Ali najfrapantnije je to što su otkrili veštinu pozlaćivanja i
posrebrivanja metalnih predmeta. Nađene su bakarne maske, ogrlice, nakit i posude prekrivene
tankim slojem srebra ili zlata, pri čemu je površina tako izglačana da se čak i metodom
elektrolize nije mogao postići bolji rezultat. Veština tog postupka ostala je do naših dana
nerazrešena zagonetka, iako su najbolji stručnjaci pokušavali da je objasne.
Iz priča španskih konkvistadora proizlazi da je stanovništvo Čimua posedovalo prosto
neverovatne količine zlata. U hramovima i dvorcima bilo je puno činija, vrčeva, vaza i pehara
vešto izrađenih od grube zlatne ploče. Osvajači su očigledno opljačkali sve bogatstvo zemlje, čak
su se dokopavali grobova gde su otkrili da i u njima ima mnogo zlata. Od tada je tokom četiri
stoleća raskopavanje grobova Čimua u potrazi za blagom postalo posebna profesija. I pored toga,
arheolozi pretpostavljaju da se u grobovima još uvek krije više zlata nego što je dosad iskopano
na površinu.
Između ostalih umetničkih predmeta koje su otkrili arheolozi, pažnju privlače tkanine
izuzetne lepote, kao i proizvodi od gline, drveta i kože, ukrašeni intarzijama i inkrustacijama od
kosti, šarenog stakla, biserne mase i plemenitih metala. Budući da je stanovništvo Čimua živelo
pored mora i bavilo se ribolovom, ukrasni motivi, pored ptica, sisara, biljaka i ljudi, veoma često
prikazuju i ribe, hobotnice, sipe i ljuskare.
Keramika Čimua bila je zaista fantastična. Na prvom mestu tu treba pomenuti takozvane
posude s portretima. One predstavljaju glave muškaraca, žena i dece, često čak i cele ljudske
figure, realistički oblikovane do najsitnijih detalja. Neke od njih su nesumnjivo svesne karikature,
što govori o smislu za humor njihovih autora.
Na osnovu tih realističnih keramičkih posuda možemo da upoznamo mnoge detalje iz
života stanovnika Čimua. Saznajemo kako je fizički izgledao prosečan čovek iz tih krajeva, kako
se oblačio, radio i zabavljao, na kakvim instrumentima je svirao, kako je obrađivao zemlju, lovio
i borio se u bitkama.
Neke posude imaju jasno ritualni karakter. One pretežno predstavljaju muškarce s
neprirodno velikim nosom i klipom kukuruza u ruci. To je bio bog kukuruza koga su pokopavali
na njivi da bi obezbedili bogatu letinu. Peruanski arheolog dr. Toljo došao je do zaključka da su
te posude igrale i ulogu hijeroglifa, odnosno da su izražavale reči i pojmove. Zakopane u zemlji u
utvrđenom redu, verovatno je trebalo da ovekoveče važne događaje iz istorije Čimua.
Veliku i posebnu grupu čine posude koje predstavljaju razne jezive scene: mrtvačke
glave, ljudske skelete, amputaciju udova, groteskno deformisane delove tela, mučenja, prinošenje
ljudskih žrtava, predsmrtne muke i seksualne nastranosti. Neki istraživači iznose mišljenje da su
ti reljefi dokaz potpune izopačenosti stanovnika Čimua.
Druge posude daju nam uvid u medicinu tih plemena. Na njima vidimo kako lekar vadi
oko, otvara stomak, plombira zube, ušiva rane, a pre svega kako svima buši lobanju, što se
verovatno smatralo kao univerzalni zahvat protiv svih bolesti.
Stanovnici Čimua bili su i izvanredni ratari. Iako su živeli na neplodnoj i pustinjskoj
zemlji, dobijali su bogate letine krompira, kukuruza, pamuka i raznog voća, a sve zahvaljujući
tome što su njive ispresecali gustom mrežom kanala za navodnjavanje i napravili veštačke
cisterne u kojima su čuvali vodu za sušne periode, kad reka Moče potpuno presuši. Jedan od tih
rezervoara, koje su Španci zvali La Manpuesteria, još i danas snabdeva vodom najbližu okolinu.
Istraživači često razmišljaju o poreklu naroda Čimu. Oni su sami pričali da su na
splavovima i čamcima morskim putem došli sa severa.
Ne može se isključiti da se u toj tradiciji krije trunka istine, jer glave izrađene u keramici
zapanjujuće podsećaju na likove meksičkih Maja. Njihovo poreklo će zacelo zauvek ostati
istorijska tajna, ali od mnogih teorija naročito je ubedljiva jedna. Po njoj su stanovnici Čimua
došli iz Paname, odakle ih je oterala strašna erupcija vulkana Gvakamaja.
U najstarije gradove na američkom kontinentu spadao je Pačakamak, čije su ruševine
otkopane u dolini Rimak, blizu Lime. Pačakamak je od pamtiveka bio najsvetiji grad Perua. U
njega su dolazili pobožni hodočasnici da se pomole pred drvenim kipom boga Pačakamaka, što je
„ni od čega stvorio zemlju i bio duša sveta“. Peruanci su njegovo ime izgovarali s najvećim
poštovanjem, duboko se klanjali, a zatim su upirali pogled u nebo i dlanom mu slali simboličan
poljubac. Ali tom božanstvu nikad nisu prinosili žrtve.
U hramu je postojalo proročište, ali da bi se ono zaslužilo, hodočasnici su sveštenicima
morali da plaćaju dažbine i da dvadeset dana drže strogi post. Predstavnici plemena obraćali su se
za proročanstvo samom prvosvešteniku, ali tada su morali da poste čitavu godinu i da hramu
prilažu skupe darove u srebru i zlatu.
Sveti hram se nalazio na brežuljku koji je navodno bio visok oko dvesta metara. Bio je to
ogroman kompleks zgrada, opasan trostrukim odbrambenim bedemom. Na planinskim padinama
nalazile su se gusto zbijene kuće namenjene za stanovanje sveštenika kao i brojne manastirske
zgrade.
Put do hrama vodio je strmim stepenicama i prolazio kroz tri kapije i tri dvorišta pre nego
što se dođe do glavnog ulaza najsvetijeg spomenika, gde je u polumraku stajao veoma stari kip
istesan od jednog debla.
Pačakamak je bio poznat po zaista basnoslovnom bogatstvu. U bezbrojnim odajama bilo
je puno zlatnih i srebrnih ritualnih posuda, kipova, zavetnih žrtava i ukrasa. Spoljašnje zidove
prekrivale su izglačane ploče od zlata i srebra, tako da su hodočasnici videli odblesak hrama iz
velike daljine.
U skladu sa svojom politikom, Inke su iskazivali poštovanje prema kultu Pačakamaka, ali
su u blizini izgradili hram boga sunca Intija da bi ukorenili svoj vlastiti državni kult. Već znamo
da je Pačakamak, sjedinjen s Virakočom u jedno božansko biće, postepeno izrastao u najviše
božanstvo kraljevstva Tavantinsuju.
San svakog Peruanca bio je da svoje kosti položi u senci hrama. Tako je tokom vekova
oko grada nastala ogromna nekropola mumificiranih ljudskih posmrtnih ostataka zakopanih u
zemlju, koja godinama predstavlja neiscrpan rudnik arheoloških nalaza. Dr. Ule je tu otkrio
posebno groblje mladih zadavljenih devojaka, posvećenih bogu Intiju prilikom važnih državnih
događaja. Te devojke su kao danak dovođene iz celog Perua, držane u manastiru „devica sunca“,
a zatim su odvođene na žrtvenik.
Zahvaljujući kanalima za navodnjavanje dolina Rimak je nekad bila cvetni vrt.
Konkvistadori ne samo što su potpuno opljačkali grad i hramove, već su uništili i prastari sistem
za navodnjavanje, zbog čega je okolina Pačakamaka i danas neplodna, nenaseljena pustinja.
Jednu od najvećih zagonetki peruanske istorije predstavlja tzv. „narod ružičastih
gradova“. Na udaljenosti od nekoliko kilometara od Piska, na nevelikom rtu Pacifika, arheolog
dr. Toljo je iz peščanih dina otkopao ruševine dva praistorijska grada. Njihove kuće, dvorci,
hramovi, odbrambeni bedemi, čak i grobnice bile su sagrađene od porfira crvene nijanse. Na tom
uskom rtu u neznana vremena živelo je oko sto hiljada ljudi; jedan od gradova skoro da je brojao
četrdeset hiljada stanovnika. Ornamenti na keramičkim posudama, alat i nakit, stilom i oblikom
razlikuju se od svih drugih peruanskih nalaza. Odatle treba izvesti zaključak da je „narod
ružičastih gradova“ rasno i kulturno činio neku posebnu i u Peruu nepoznatu grupu stanovništva.
U ovom slučaju arheolozi su naišli na tvrd orah. Do sada nisu uspeli da nađu odgovor ni
na jedno intrigirajuće pitanje. Graditelji ovih neobičnih gradova prebacivali su teške kamene
blokove iz udaljenih planinskih oblasti, iako su mogli, kao i druga primorska plemena, da kao
građevinski materijal koriste glinu, koju su u dovoljnoj količini imali u najbližoj okolini. To je
zaista bio nadljudski, herkulovski i zapravo nerazuman napor. Desetinama, ako ne i stotinama
godina na tom poslu satirala su se bezbrojna pokolenja. Čak i odbrambeni ciljevi ne opravdavaju
tu fantastičnu gradnju od kamena, jer se nepečena glina izvanredno stvrdnjava na tropskom suncu
i čini građevinski materijal koji nije ništa lošiji od kamena.
Postavlja se pitanje zašto se „narod ružičastih gradova“ naselio na uskom, neplodnom rtu,
jer je u to vreme sigurno svuda bilo dovoljno zemlje. Naučnici do sada nisu uspeli da izađu na
kraj ni sa problemom porekla tog tajanstvenog naroda. Neki arheolozi su doduše izneli tezu da su
to bile izbeglice sa arhipelaga koji je navodno trebalo da potone u dubinama Pacifika, ali u tom
pogledu nema naučno utvrđenih dokaza.
Među vrhovima Anda koji dosežu do neba, na skoro četiri hiljade metara nadmorske
visine i na udaljenosti od dvadeset kilometara južno od jezera Titikaka, nalaze se ruševine
drugog, možda najtajanstvenijeg i, kako tvrde arheolozi, najstarijeg grada na svetu.
Tu, na krovu američkog kontinenta, u pozadini zaslepljujućeg neba uznose se džinovske
razvaline Tijahuanaka, prestonice naroda čije poreklo, istorija i nestanak predstavljaju
nerazrešenu istorijsku zagonetku.
Taj narod se iznenada pojavio kao sa druge planete i bez glasa naglo nestao u mrakovima
prošlosti. Ruševine grada zauzimaju površinu od nekoliko kvadratnih kilometara i sastoje se od
kamenih blokova, koje su – čini se – mogli da podignu samo džinovi. Nad njima dominira visoka
piramida sa zaravnatim vrhom na kome se nalazi velika cisterna za kišnicu.
Najzanimljiviji spomenik je hram koji su Inke zvali Kalasaja. Duž ivice četvorougaonog
zemljanog nasipa, nekad obloženog kamenim pločama, na podjednakoj udaljenosti stoje
monolitni stubovi, a u samoj sredini velikog kvadratnog trga izdiže se kameni kip bradatog
čoveka, licem okrenutim ka izlasku sunca. Na vrh terase vode stepenice isklesane od kamenih
blokova.
 Gde god da se pogleda, vide se polomljeni kipovi i stubovi, fragmenti neobičnih bareljefa
kao i mnoštvo keramičkih krhotina s neobično originalnim ukrasnim desenima. Stiče se utisak da
je grad pogodio strašan zemljotres i oterao njegove stanovnike.
U toj slici uništenja sačuvala se skoro netaknuta čuvena „Kapija sunca“, isklesana od
jednog kamenog bloka, koja po razmerama možda predstavlja najveći primerak klesarske
umetnosti na svetu.
Celu površinu kapije čvrsto prekrivaju bareljefi, pretežno geometrijski dezeni i figuralni
motivi. Te skulpture zadivljuju preciznošću i bogatstvom detalja. Verovatno će zauvek ostati
tajna kako je bilo moguće napraviti takvo remek-delo klesarske umetnosti bez čeličnog alata.
Neki naučnici su izneli mišljenje da su figuralni motivi hijeroglifi; ali pre bi trebalo prihvatiti da
oni izražavaju neki religiozno-magični smisao.
U nizu figura s glavama kondora, ističe se lik tvorca sveta, zvanog Kon-Tiki, Virakoča ili
Kon-Tiki-Virakoča. Iza njegovih leđa šire se sunčevi zraci koji se završavaju glavama jaguara.
Nazivan je i plačljivim bogom, jer je ronio suze koje su bile simbol plodnosti i kiše, a
istovremeno i izraz tuge zbog grešnog ljudskog roda.
Prema drevnom peruanskom mitu, ogromni bog-kondor je svakog dana prenosio sunce
nebeskim svodom, boreći se usput s jaguarom, bogom tame. To je nesumnjivo jedan od brojnih
primera dualističkog poimanja sveta, večite ideje borbe zlih i dobrih sila prirode.
Lik plačljivog boga ne pojavljuje se samo u Tijahuanaku, već i na mnogim ostrvima
Pacifika i u raznim zemljama Južne Amerike, kao npr. u džunglama Amazona gde se sreće
naslikan na pogrebnim urnama mnogih indijanskih plemena.
Kad je reč o poreklu, dužini postojanja i propasti grada Tijahuanaka, dosad nije utvrđen
nijedan datum. Samo je na osnovu iskopavanja ustanovljeno da se još u praistorijsko doba njegov
kulturni uticaj proširio na čitav kontinent. Nalaze vezane za karakteristične crte njegove kulture
arheolozi iskopavaju iz zemlje u poluprečniku od nekoliko stotina kilometara od grada. Oni po
pravilu leže u najnižim kulturnim slojevima, što nepobitno svedoči da je Tijahuanako najstariji
grad Južne Amerike.
Već sama činjenica gomilanja na jednom mestu ove džinovske mase zgrada, kipova,
stubova i terasa govori u prilog tome da je grad rastao trudom nekoliko, ako ne i
desetak-petnaestak ljudskih pokolenja. Dodatna potvrda za to je kultura njegovih stanovnika.
Takvu izuzetnu veštinu, koja je našla svoj izraz u arhitekturi i vajarstvu Tijahuanaka,
narodi obično dostižu samo dugotrajnim, mukotrpnim razvojem i sazrevanjem. Iako treba
odbaciti fantastične tvrdnje nekih naučnika da je Tijahuanako stariji od Vavilona, ipak se može
prihvatiti kao neosporna činjenica da je postojao još na nekoliko stoleća pre naše ere.
Dugo vremena se razmišljalo o intrigirajućoj zagonetki na koji način su stanovnici
Tijahuanaka prenosili sa planina te ogromne blokove, koji su često težili po nekoliko desetina
topa. Delimičan odgovor dugujemo otkriću koje je američki arheolog Hajat Veril izvršio u
ruševinama Tunha Punha, tj. „Kući deset kapija“.
Već nam je poznato da američki Indijanci nikad nisu došli na ideju da naprave točak. Ali
pokazalo se da su njihovi prethodnici izvršili taj pronalazak, samo nisu umeli da ga razviju i
praktično primene u svakodnevnom životu, tako da je potpuno otišao u zaborav. Duboko u
ruševinama ležala su dva teška kamena točka prečnika tri metra s otvorom za četvorougaonu osu.
Nesumnjivo je da su pomoću tih točkova graditelji Tijahuanaka iz obližnjeg kamenoloma
dovozili te monolite, koji danas izazivaju divljenje svojom veličinom.
Treba dodati da se u ruševinama „Kuće deset kapija“ često nailazi na svastike i krstove
urezane u kipove i stubove. Iz toga se ne može izvesti zaključak, kako to čine fantasti, da su do
Anda doprli uticaji starog sveta, to samo govori o tome da su svastika i krst bili drevni magični
znaci prastarih naroda ne samo u Evropi, već i na američkom kontinentu.
Inke su zatekli već napušten i razrušen grad i upravo su ga zato nazvali Tijahuanako, što
znači „Grad mrtvih“. Pošto su ga Peruanci slavili kao prestonicu najvišeg boga, Inke su, zbog
davanja veće važnosti svom plemenskom kultu, usred ruševina podigli svoj vlastiti hram,
posvećen bogu sunca Intiju.
Španci su u Tijahuanaku pljačkali i rušili sve što se moglo. Kamene blokove spajale su
klamfe od čistog srebra, koje su čupali iz otvora i tako izazivali raspadanje pojedinih delova
građevine. U XVII veku Španci su od kamenih blokova Tijahuanaka izgradili prestonicu Bolivije
La Paz i popločali mnogo kilometara puteva. Na sreću, nisu uspeli sve da unište, pošto su
monoliti uglavnom bili džinovski da bi mogli da ih porazbijaju i pomere s mesta.
Prema prastarom peruanskom mitu, osnivač Tijahuanaka bio je Kon-Tiki-Virakoča, beli
bradati bog, koji se pojavio u okolini jezera Titikaka da bi naučio ljude zanatstvu i ratarstvu. To
je bio dobroćudni učitelj zdravih i lekar bolesnih, koji je sišao s neba da ljudima olakša njihov
bedan život, pun patnje.
Jednom je posetio divlja indijanska plemena u blizini Kača. Tamo je dočekan
neprijateljski i bio mu je ugrožen život. Dobroćudni bog se po prvi put ražestio. Na njegov znak
zapalila se velika planina (vulkan), koja je ljudima pretila propašću. Preplašeni grešnici bacili su
se na kolena i preklinjali došljaka za milost. Kon-Tiki-Virakoča se odobrovoljio, ugasio je vatru i
otkrio im da je bog. A onda je, do dna duše rastužen ljudskom nezahvalnošću, odlutao na rrore i
nestao iza horizonta.
Mnogi istraživači prošlosti Perua ne isključuju mogućnost da je legenda o Virakoči priča
o nekim istinitim istorijskim događajima. Između ostalog izneta je teza da su u to vreme u okolini
jezera Titikaka živeli ljudi bele rase i da su, pošto su ih oterala plemena Ajmara, krenuli
splavovima na put morem da nasele ostrva Pacifika.
Zagovornik tog gledišta je pre svega Norvežanin Tor Hejerdal, autor knjige „Kon-Tiki“.
Na to stanovište autora je naveo romantičan događaj koji je doživeo na ostrvu južnih mora
Fatihuvi. Jedne večeri na mesečini, sedeći na obali pored vatre, uz šum morskih talasa slušao je
kazivanje starog meštanina, koji mu je pričao stvari o svojim precima koje navode na
razmišljanje. Tvrdio je, naime, da je njegovo pleme sa zapadnog kopna na ostrvo doveo bog i
vođa Tiki.
Priča je na Norvežanina ostavila snažan utisak. I tada ga je zapanjilo to što kipovi
legendarnog vođe Tikija, na koje je nailazio na ostrvu, stilom podsećaju na kamene figure iz
Južne Amerike. Iz putopisne literature je znao da su prvi Evropljani koji su posetili ostrva
Okeanije, na svoje iznenađenje, tamo zatekli bradate domoroce bele kože, koji su svoje poreklo
vodili od vođe Tikija.
Te činjenice je Tor Hejerda! spojio s legendama koje kod peruanskih Indijanaca žive do
dana današnjeg. Evo šta piše u svojoj knjizi:
„Kon-Tiki je bio prvosveštenik i kralj-sunce legendarnih belih ljudi koji su ostavili
ogromne ruševine na obali jezera Titikaka. Legenda kaže da je Kon-Tikija napao vođa po imenu
Kari, koji je došao iz doline Kokimbo. U bici na ostrvu jezera Titikaka potučeni su tajanstveni
beli bradati ljudi, ali se Kon-Tiki s najbližom pratnjom spasao bekstvom i našao na obali
Pacifika, odakle je zatim nestao odlazeći morem na zapad.“
Da bismo se uverili u istorijsku istinitost ovih događaja, trebalo je najpre oboriti tvrdnju
da je plovidba preko okeana na krhkom splavu apsolutno nemoguća. Tor Hejerdal se prihvatio
tog zadatka i s nekoliko prijatelja prešao je na splavu dug put, koji je opisao u svojoj poznatoj
knjizi.
Godine 1957. on je izvršio veliko otkriće koje predstavlja dodatan argument za teoriju o
prekomorskoj emigraciji belih ljudi. Na Uskršnjim ostrvima podvrgao je ozbiljnijim
proučavanjima zagonetne kipove muškaraca s velikim kapama na glavi, koji su u velikom broju
bili postavljeni na terasama planinskog uzvišenja. S iznenađenjem i radošću utvrdio je da su na
grudima kamenih figura urezani splavovi s jedrima kao i nakit koji je stilom i izradom podsećao
na umetnost praistorijskih peruanskih Indijanaca. Tako je došao do zaključka da su se prognani
graditelji Tijahuanaka na kraju naselili na Uskršnjim ostrvima.
 Uprkos savesnim arheološkim istraživanjima, o drevnim peruanskim narodima još uvek
znamo veoma malo. Zato je svako novo otkriće uvek veliki naučni događaj. Godine 1955. piloti
peruanske vazdušne linije, leteći nad pustinjskom nizijom morskog priobalja, ugledali su neke
geometrijske slike koje su prekrivale područje od mnogo kvadratnih kilometara. Raspoznali su
trouglove čiji su vrhovi bili okrenuti na različite strane, četvorouglove, međusobno paralelne
linije, a na nekim mestima ptice s raširenim krilima i pauke.
Otkriće je izgledalo prosto nečuveno i skoro neverovatno, jer ti zagonetni znaci su tolikih
razmera da je na njima moralo da radi na hiljade ljudi pod vođstvom nekog čoveka koji je umeo
da se služi mernim instrumentima.
Najpre je ispitano kako su ti znaci zapisani na površini pustinje. Pokazalo se da je metoda
genijalno jednostavna. Tlo jo pokriveno grubim slojem čvrsto nabijenog šljunka, koji je tokom
mnogih vekova pocrneo na tropskom suncu. Bilo je dovoljno da se ukloni ovaj gornji sloj da bi se
pojavio svetliji šljunak. Sa zemlje je bilo veoma teško uočiti razliku, koja je tek iz aviona postala
vidljiva.
Kakva je bila svrha tih zagonetnih znakova? Arheolozi su utvrdili da su njihovi tvorci bili
ljudi kulture Naska. Oni su bili poznati ratari koji su već dobro poznavali tehniku kanala za
navodnjavanje. Živeći u najsušnijim oblastima sveta, želeli su da znaju kada će jesenje kiše na
Andima napuniti vodom brojne rečice i kanale koji su navodnjavali njihova polja.
Geometrijski znaci pomagali su im da predviđaju godišnja doba zahvaljujući posmatranju
kruženja sunca i drugih nebeskih tela. Neki oštri uglovi usmereni su prema mestu na horizontu na
kome sunce izlazi i zalazi za vreme letnje dugodnevnice. Osim toga, linije nesumnjivo pokazuju
mesto izlaska i zalaska meseca, planeta i zvezda. Ptice i pauci verovatno simbolizuju
konstelacije, a veći četvorougaonici služili su kao mesta za verski kult, o čemu govore kameni
nasipi koji liče na oltar.
Ali treba se ograditi: za sada su to rezultati dosta površnih ispitivanja; sigurno će proteći
još dosta godina pre nego što arheolozi i astronomi uspeju da dokuče tajnu naroda Naska.
 KRALJ SE VRAĆA U PRESTONICU

Nad ogromnom provalijom nadnela se uska staza usečena u stenu litice. Tu vlada ledena,
grobna tišina samotnih stenovitih vrhova. U jednom trenutku na zamrznutoj ledenoj kori čuje se
škripanje ljudskih koraka i iza ugla istrčava brzonogi kraljevski glasnik, zvani „časki“, koji na
tom delu obavlja poštansku službu.
U kratkoj tunici i kožnim sandalama, hita napred zadivljujućom brzinom. Njegov pogled,
uperen u snežnu daljinu panorame Anda, kao da nije svestan provalije koja zjapi pored samih
njegovih nogu.
Na licu mu se ne vidi ni zamor, ni napor. Snažan grudni koš i mišići rade ravnomerno i
mehanički, ruke savijene u laktovima njišu se slobodnim pokretima kao klatno. Vidi se da je to
iskusan časki, od detinjstva pripreman za posao glasnika, vičan bespućima krševitih predela,
prekaljen u borbama s rušilačkim silama prirode.
Prošavši veoma usku stazu, Indijanac zastaje na trenutak pored ivice granitne padine
zatrpane odronom, odakle se pruža širok pogled na dolinu. Zatim trkom silazi stepenicama
usečenim u steni i hita preko doline popločanim drumom, pravim kao strela.
Ubrzo se ukazuje silueta okrugle, kamene kućice, podignute uz sam put. Časki se
oglašava oštrom, prodornom lozinkom i istovremeno iz torbe vadi šareni kipu, savijen u klupče.
Kao izbačen iz praćke, iz kućice istrčava drugi glasnik, iz sve snage hita prema njemu, a zatim
okrećući se usklađuje korak s njegovim trčanjem, pruža ruku prema kipuu, da bi se uz vesele
uzvike odmah uputio dalje na put. Izmena štafete izvršena je bez i jedne sekunde usporavanja.
Poštanske stanice, zvane „čukla“, nalazile su se duž puta na udaljenosti od dva do osam
kilometara, u zavisnosti od prepreka koje su kuriri morali da savlađuju na terenu. U svakoj od tih
stanica dežurale su posade od dva čoveka, da bi za tren oka dobili vest i preneli je sledećoj
stanici.
Glasnici su bili aktivni i danju i noću. Noću su osvetljavali put upaljenim lučom, a danju
su leteli kao na krilima, upozoravajući ljude da im oslobode prolaz. Putnici, karavani lama, čak i
pozlaćene nosiljke dostojanstvenika odmah su se sklanjali u stranu, jer je zadržavanje kraljevskih
glasnika podlegalo teškoj kazni.
U kipuu, koji je sad prelazio iz ruke u ruku štafete, kralj Tupak Jupanki obaveštava da će
stići u prestonicu na završni ispit škole Jača Huasi da mladima lično uruči zlatne minđuše
punoletnog Inke. Razdaljina od Kita do Kuska iznosi skoro dve hiljade kilometara, a štafeta je
prelazi u neverovatno kratkom vremenu od pet dana.
Trasa vodi kroz nenaseljene i hladne predele Anda, na tri hiljade metara nadmorske
visine; duž galerija isklesanih u čvrstoj steni, preko divljih iskidanih padina, lednike i raseline,
kroz klance gde u vlažnom mraku šume uzburkani potoci, ponekad prečicom preko plodnih
dolina okupanih suncem. Put često presecaju brzi potočići nabujali usled kiša ili široka korita
sporih reka. Glasnik ih prelazi na splavovima, preko visećih mostova od vlakana agave ili u
korpama koje se pomeraju na zategnutim užadima.
Na poslednjoj deonici pre prestonice put vodi preko svete reke Apurimak, što znači „Bog
koji govori“. Tu je predeo neobično lep i impozantan. Tok reke se sa zaglušujućom bukom valja
između okomitih padina kanjona, visokih po nekoliko hiljada metara. Iznad te zastrašujuće
raseline prebačen je viseći most od debelih užadi, zadivljujuće delo peruanske tehnike.
 Na njemu se odvija živ saobraćaj, jer je Kusko već blizu. Putem od dasaka i rogozine, koji
se neprijatno ljulja, prelaze putnici pešaci, karavani lama i nosiljke Inka. Oštar uzvik upozorenja
odmah otvara_ slobodan prolaz za glasnika.
Časki koji predstavlja poslednju kariku štafetne trke, promiče prestonicom kroz gomilu
ljudi koja se sklanja i upada u kraljevski dvorac, gde klečeći na oba kolena predaje klupče
čvorova koje je pet dana ranije poslao kralj Tupak Jupanki.
Vest o dolasku vladara u dvorcu je bio signal za grozničave pripreme. Koja, koja se
uželela muža i u zemlji bila poznata po svojoj izuzetnoj lepoti, odmah je pozvala sluškinju 1
posvetila se doterivanju ispred ogledala od izglačanog srebra. Pri tome je s radošću pevušila
ljubavnu pesmicu koju je na svirali izvodilo dovedeno čobanče. Svečano raspoloženje vladalo je i
u onom krilu dvorca gde su stanovale naložnice s brojnim kraljevskim potomstvom.
Prvosveštenik je pozvao na savetovanje „Najviši sud kneževa“ i „Savet četiri mudraca“ da
razmisle o načinu na koji će najdostojanstvenije dočekati sina sunca i osvajača ogromnih oblasti
kraljevstva Kito. Naslednik prestola Huajna Kapak prihvatio se posla s udvostručenim žarom, jer
je želeo ne samo da dobije zlatne minđuše, već da nadmaši sve vršnjake iz škole i da se pokaže
dostojnim očevog priznanja. U gradu su se latili postavljanja trijumfalnih kapija i razmeštanja
zelenih girlandi iznad ulica.
Tajna uspeha Inka zasnivala se uglavnom na tome što su oni, nasuprot ostalim
perunaskim narodima, bili nenadmašni majstori u gradnji puteva. Zahvaljujući izvanredno
razgranatoj mreži puteva mogli su da drže u pokornosti prostranu, višeplemensku državu i da
uspostave strogi administrativni aparat.
Tim putevima su premeštali svoju armiju s mesta na mesto, iz provincije ubirali poreske
dažbine, iz najudaljenijih delova zemlje dobijali redovne izveštaje, slali svoje činovnike i
glasnike. Sistem tih puteva podseća na ispletenu paukovu mrežu, čije su se niti sa svih strana
slivale u kraljevski dvorac. Najdelikatnije pomeranje jedne od tih niti odmah je izazivalo
vibraciju koja se osetila u centru vlasti.
Ako hoćemo celovito da vrednujemo teškoće i dostignuća Inka, treba makar površno da
upoznamo geografske osobenosti peruanskog predela. Zapanjuju pre svega kontrasti u klimi,
konfiguraciji terena, fauni i flori, koji se ne mogu sresti na drugom mestu. Planinski vrhovi Anda
i tropska primorska nizija – to su kao dve različite planete.
Postoje kontrasti čak i u granicama planinskog predela. U senci snežnih vrhova, lišenih
svakog života, među kojima se vrh Čimboraso uznosi na 6250 metara nadmorske visine, prostire
se visoravan obrasla oskudnim rastinjem. Tu se napasaju mnoga stada lama, a ljudska naselja
nebu pod oblake, okružena su njivama i već poznatim terasama usečenim u steni.
Ali u samoj blizini surove pustoši osmehuju se osunčane, zelene doline, gde uspeva
kukuruz, razno povrće, čak i voće. Tu je često tako toplo da se među palmama vrzmaju papagaji,
a u vazduhu, lepršajući krilima, lebde šareni kolibri. Na istočnoj padini andskog lanca već počinje
džungla Amazona, carstvo puma i jaguara.
Potpuno različito izgleda primorska nizija Perua, koja se proteže od grada Tumbesa blizu
ekvatora, pa sve do rečice Maule u središnjem Čileu. Jedan španski putopisac ovako govori o
njoj: „Za tu zemlju ne može se reći da je mrtva, jer bi to značilo da je nekad bila živa – ona nikad
nije bila živa. Tu nema ni vode, ni drveća, ni trave, ni žive duše, s izuzetkom ptica koje
zahvaljujući krilima mogu slobodno da lete dokle im se hoće.“
A ipak, pre nego što je najezda Španaca protutnjala tom zemljom kao rušilačka nepogoda,
u njoj su živeli ljudi i stvarali svoje osobene kulture. Bilo je tako zahvaljujući srećnoj okolnosti
što pustinju presecaju mnoge rečice koje izviru u andskim planinama. Vredni indijanski
naseljenici ukrotili su njihove vode, navodnjavali njive pomoću razgranatog sistema kanala za
navodnjavanje, a za vreme leta, kad korita presuše do samog dna, čuvali su zalihe vode u
ogromnim cisternama. Čak su i u one primorske oblasti koje je priroda lišila reka dovodili vodu
sa dalekih planina divnim akvaduktima od kamenih blokova.
S protokom vremena duž morske obale su nastale zelene oaze, okružene pustinjom. U tim
plodnim oazama gajili su se pamuk, kukuruz, kinoa, pasulj, paradajz, crveni biber, sladak
krompir, bundeva, ananas i mnogo drugog voća egzotičnih naziva kao guava, papaja, čirimoja,
avokado, algeroba, pepino i grandilja. Tu su nastala naselja i sela, a zatim i tako mnogoljudni
gradovi kao Tumbes ili Pačakamak.
Ali ove luke ljudske snalažljivosti okruživao je beskraj neplodne, bezvodne pustinje,
velika zemlja smrti. Valjda nigde na svetu ne postoji slična jeziva pustara. Stotinama kilometara
naizmenično se protežu čas živi žuti pesak, čas ogoleli pampasi nabijenog šljunka ili sipari kao
britva oštrih kamičaka. Tu i tamo strče stenovita uzvišenja koja se spuštaju niz padine Anda, da
bi se na kraju raširila u dolinu ili zadržala pored mora u obliku strme, iscepane stene.
Letnji period pada u mesece od novembra do maja. Tada se ubistveni sunčevi zraci
prelamaju u pesku takvom zaslepljujućom svetlošću da se ne može gledati golim okom. Jaki,
vreli vetrovi podižu stravične stubove peska koji se na trenutak vrte u vazduhu a onda celom
težinom padaju na zemlju. Istovremeno se pojavljuju i nestaju čudovišno visoke, lutajuće peščane
dine u obliku srpa; one lete kao talasi na uzburkanom moru i teško putniku ako im se nađe na
putu.
U vreme tog mahnitanja prirodnih sila pustinja nestaje u vrelom oblaku i svaki oblik
života osuđen je na propast. Nijedan sisar, vodozemac ili insekt ne uspeva da se održi, jedino
kralj beskraja, dostojanstveni kondor, leti nebeskim visinama.
Početkom juna pustinju obavija izmaglica, koja se postepeno zgušnjava, da bi se u julu i
avgustu pretvorila u gustu maglu. Tokom čitavog zimskog perioda mlečna zavesa zaklanja sunce,
što prirodi pruža predah i olakšanje.
U pustinji postoje mesta gde stotinama godina nije padala kiša, ali je uspešno zamenjuje
raspršena magla koja vlagom prodire u pustinjski pesak. Kao dodirnuti čarobnim štapićem ogoleli
brežuljci se u prijatnoj atmosferi prekrivaju zelenilom, a morska obala odjekuje novim životom.
Uz radosne krike jure se kormorani, pelikani, albatrosi, galebovi, foke i pingvini, u blatnjavim
ušćima reka legu se aligatori i ogromne kornjače, na isturenim stenama dremaju sjajne zelene
iguane. To traje do novembra kad se ponovo pojavljuju beli satirući zraci sunca.
Uzimajući u obzir pomenutu topografiju Perua, shvatićemo zašto se u pogledu izgradnje
puteva Inke stavljaju uz bok s Rimljanima. Ukupna dužina rimskih puteva je doduše iznosila
preko osamdeset pet hiljada kilometara i svojom mrežom obuhvatala petostruko veće
prostranstvo od Tavantinsujua, ali nigde nisu imali da savlađuju takve prirodne prepreke kao što
je to bilo na teritoriji Inka.
U Peruu su postojale dve glavne saobraćajne arterije. Jedna je išla prevojima Anda od
današnje Kolumbije preko Ekvadora, Perua i Bolivije, penjući se ponegde na pet hiljada metara
nadmorske visine, zatim se granala na dva kraka, od kojih jedan skretao u unutrašnjost današnje
Argentine, a drugi je dosezao do središnjeg dela Čilea.
Druga glavna arterija išla je gotovo uporedo s morskom obalom od Tumbesa do Rio
Maule u Čileu. Brojni sporedni putevi povezivali su je s planinama i naglo se prekidali na
visijama koje dosežu do oblaka, gde su snažna utvrđenja štitila granice od napada divljih plemena
iz džungle. Ukupna dužina svih puteva iznosila je oko šesnaest hiljada kilometara.
Drumovi su bili pokriveni kamenim pločama zalivenim cementom i opremljeni kanalima
za odvodnjavanje. Njihova širina obično je iznosila od tri do pet metara, ali na planinama su se
često sužavali u skromnu stazu ili su prelazili u stepenice usečene u stenovitu padinu.
 Primorski put išao je visokim nasipima koji su bili oivičeni glinom stvrdnutom od sunca.
U pustinjskom pesku ojačavan je temeljem od kamenih blokova i sa strane zaklanjan zidanom
ogradom za zaštitu od živog peska. Tamo gde su klimatski uslovi to dozvoljavali bilo je posađeno
drveće koje je putnicima pružalo željeni hlad.
Osim poštanskih stanica pored puta su se nalazili miljokazi, a na razmacima od trideset
kilometara državna svratišta zvana tambo-kuna. Bio je to prostran kompleks zgrada sa
spavaonicama, trpezarijom i ostavom sa zalihama hrane. Pored toga, na svakih šezdeset
kilometara bile su podignute utvrđene vojne postaje opasane odbrambenim bedemom. U
njihovom krugu nalazile su se kasarne, kule osmatračnice, skladište oružja i ogromni magacini s
hranom.
Na radovima gornjeg stroja puta radile su stalne brigade radnika pod nadzorom
inspektora, koji su još imali zadatak da vode računa da svratišta budu snabdevena hranom.
Kule osmatračnice nisu služile samo u stražarske svrhe. U posebno važnim slučajevima,
kao što su, na primer, rat, pobune, kraljeva smrt ili rođenje naslednika prestola, s njihovih vrhova
su pomoću vatre i dima prenošeni optički signali. Tako poslata vest iz Kita stizala je u Kusko u
roku od nepuna 24 časa.
Još su konkvistadori bili zadivljeni peruanskim putevima. Kad ih je video Ernando Pisaro,
Fransiskov polubrat, uzviknuo je:
„U celom hrišćanskom svetu nema tako sjajnih puteva.“
A pisac memoara Sarmijento u svom delu „Relacion“ piše sledeće:
„Kako je bilo moguće da je narod koji nije imao metalni alat mogao na stenovitim
visijama da izgradi te zadivljujuće puteve od Kuska do Kita ili od Kuska do Lime na morskoj
obali? Kralj Karlo, sa celom svojom moći, ne bi bio u stanju da uradi ni deo onoga što je dobro
organizovana vlast Inka učinila sa svojim poslušnim plemenima.“
Nažalost, španski kolonizatori su te puteve potpuno uništili. Godine 1952. naučna
ekspedicija Američkog geografskog društva, pod vođstvom Viktora V. Hejgena, krenula je u
Peru da pronađe njihove tragove na terenu i obeleži ih na mapi. Rezultati koji su prikupljeni za
vreme dvogodišnjeg putovanja automobilom, punog doživljaja i napora, Hejgen je opisao u
zanimljivoj knjizi pod naslovom „Svratišta sunca“.
Između ostalog, autor piše da se s nepoverenjem odnosio prema tvrdnjama španskih
memoarista da je štafetna trka indijanskih glasnika na trasi od Kita do Kuska navodno trajala
samo pet dana. U tom slučaju brzina bi iznosila skoro četiri stotine kilometara za dan i noć, što je
izgledalo još neverovatnije, jer je put uglavnom išao planinskim prevojima u veoma razređenom
vazduhu. Poređenja radi, treba podvući da rimski glasnici nikad nisu uspeli da pređu sto pedeset
kilometara za dan i noć.
Hejgen je odlučio da taj podatak proveri putem eksperimenta, i u tom cilju najmio je
sedmoricu mladih indijanskih gorštaka. Rasporedivši ih na sedam poštanskih stanica, čije su
ostatke otkrili na pet hiljada metara nadmorske visine, rekao im je da pretrče pojedinačne
deonice. Dok su mladi Indijanci trčali, predajući iz ruke u ruku klupko vlakna, članovi
ekspedicije su snimali njihove pokrete, a pređeno vreme merili štopericom. Posle proveravanja
rezultata pokazalo se da su Indijanci, iako nepripremljeni za trčanje, razdaljinu od sedamnaest i
po kilometara prešli za 59 minuta, što je potpuno potvrdilo priče španskih memoarista.
Danas ne znamo koliko su mostova Inke izgradili na svojim putevima. Hejgen je otkrio
razvaline četrdeset velikih i sto manjih mostova, ali bilo ih je nesumnjivo daleko više. Najveću
slavu uživa viseći most koji je povezivao strme obale reke Apurimak. Sagrađen godine 1350,
održao se gotovo 540 godina i uklonjen je tek 1890. godine, kad je u Peruu kolski prevoz
zamenio lame. Na tom mestu Španci su postavili most od čeličnih lukova.
 Još španski konkvistadori opisuju taj viseći most, ali tek 1877. godine, kad je putopisac
Efrejm Džordž Skvijer uradio njegov crtež, postao je legendaran kao jedno od najvećih svetskih
čuda. Američki arheolog Hajrem Bingem, pronalazač drevne propale tvrđave Inka Makču Pikču,
priznao je da ga je crtež mosta toliko frapirao da je odlučio da se potpuno posveti istraživačkim
putovanjima po Peruu. Most iznad reke Apurimak u jednoj noveli opisuje francuski pisac Prosper
Merime, ali njegovoj slavi u naše vreme najviše je doprineo u celom svetu poznati roman
Torntona Najven Vajldera pod naslovom „Most San Luis Rej“.
Most je bio dugačak devedeset metara i velikim lukom visio je nad provalijom kanjona na
visini od oko sto metara. Staza od dasaka, presvučena rogozinom, ležala je na dva kabla od
vlakana biljke magej, privezana za snažne kamene kule. Kablovi su bili prečnika četrdeset
santimetara, dakle imali su obim čovečijih grudi. Dva gornja užeta, daleko manjeg prečnika,
spojena s pločnikom mrežom od kanapa, činila su ogradu.
S obe strane reke nad mostom su se uzdizale urvine, stoga pristup nije bio uopšte lak. Sa
severne obale do njega se dolazilo tunelom dužine sto metara, prosečenim kroz krečnjačke stene,
a na južnoj obali trebalo je penjati se po vrtoglavo visokim stepenicama usečenim u peščanoj
steni. Kretanje je bilo moguće samo u prepodnevnim satima, jer su u tom području popodne
duvali tako snažni vetrovi da se kablovska konstrukcija ljuljala kao viseća mreža za ležanje, pa je
čak i za peruanske gorštake prelazak predstavljao veliku opasnost.
O održavanju mosta brinula se stalna posada sastavljena od pet stotina stanovnika okolnih
planinskih sela. Svake druge godine, u vreme letnjih suša, vršena je temeljna popravka. Oštećena
užad su zamenjivana novom ili su, pak, davana na popravku u obližnja sela, gde su se time od
detinjstva bavile žene.
Apurimak, „Bog koji govori“, kod Peruanaca je izazivao pobožan strah. Na vrhu provalije
pored mosta se nalazila crkvica s kipom koji su opisali španski putopisci. Bila je to figura
muškarca istesana od jednog debla, opasana finom zlatnom trakom u obliku čipke. U blago
otvorenim ustima videla su se dva zlatna zuba, simbol božanskog govorništva. Srećno prešavši
most koji se ljuljao, putnici su u znak zahvalnosti prinosili božanstvu sitne žrtve.
Putovanje kralja Tupak Jupankija do Kuska imalo je karakter svečane povorke, pune
izuzetnog sjaja, jer oblastima države nije prolazio smrtni čovek, već zemaljsko otelotvorenje
sunca pred kojim su se podanici, zasenjeni sjajem, bacali na zemlju.
Kralj je obukao najsvečaniju odeću. Na jarkocrvenu, dugu košulju od meke vune,
opšivenu biserima i zlatnim šljokicama, naredio je da se obmota široki pojas protkan zlatom i
opšiven magičnim amajlijama. Preko leđa mu je prebačen plavi plašt ukrašen šarama, koji je
oblikom podsećao na današnji peruanski pončo, dok je na nogama imao zlatasto-bele sandale sa
zlatnom postavom.
Njegova figura je svetlucala i prelivala se velikim bogatstvom nakita. Na ušima je imao
minđuše koje su visile do samih leđa, na grudima je blještao zlatan disk inkrustiran dragim
kamenjem i ogrlica od smaragda i topaza, izbrušenih u obliku meseca u njegove pedeset i dve
mene.
Crnu ćubu s grivicom obavijao je šareni turban, zvani „liauta“, sa koga su visile crvene
kićanke. Na čelu se video najviši znak kraljevskog dostojanstva, purpurna traka, zvana „borla“,
za koju su bila zadenuta dva šarena pera svete ptice „kurakenke“.
Kažu da je ova zagonetna ptica živela u najnepristupačnijim planinskim oblastima i bila
pod zaštitom države. Teško čoveku koji bi se odvažio da je lovi; za takvo bogohuljenje pretila mu
je smrtna kazna. Jedino kad je dolazilo do smene na prestolu, specijalni lovci hvatali su je u
mrežu i puštali na slobodu, pošto je po tradiciji svaki kralj morao da dobije dva nova pera. Inke
su verovali da na svetu stalno živi samo jedan jedini par tih ptica i isključivi zadatak njihovog
života je da daju pera kraljevskoj kruni Inka.
Prirodnjaci su pokušavali da identifikuju tu legendarnu pticu i došli su do zaključka da je
kurakenke ketsal, jedan od najlepših primeraka ptičjeg sveta u Južnoj Americi. Ne veći od
goluba, ističe se perjem čudesnih boja: grudi su mu ružičaste, vrat i krila smaragdni, ćuba na
glavi plava, a pera repa, dužine jednog metra, prelivaju se čitavim spektrom crvene boje, od boje
limuna do vatrenog purpura. Ketsal je veoma plašljiv i teško ga je sresti, stoga su ga Indijanci
smatrali za svetu i neprikosnovenu pticu.
Za vreme putovanja kralja su nosili u drvenoj nosiljci, optočenoj zlatnom i srebrnom
pločom. Sa baldahina, obloženim dragim kamenjem, spuštale su se zavese ukrašene izvezenim
simbolima sunca, meseca i zmije. Mali otvori u zavesi omogućavali su kralju da posmatra
okolinu i podanike okupljene pored puta.
Privilegija nošenja nosiljke od pamtiveka je pripadala selima Rukana i Haturukana. U
njima su još od detinjstva zdrave i snažne dečake učili da je nose ravno, meko i bez ljuljanja. A to
nije bila laka veština, pošto je put išao preko planina, visećih mostova i stepenica usečenih u
strme stenovite padine. Nesrećnog nosača su za najmanju grešku šibali prutom, a za prevrtanje i
povlačenje nosiljke za sobom čekala ga je smrt davljenjem.
Ispred nosiljke je išao odred od pet hiljada ratnika naoružan praćkama, a povorku je
završavala telesna garda sastavljena od dve hiljade mladih Inka. Ogromna kraljevska povorka
kretala se lagano u dubokoj tišini. S vremena na vreme naređivan je zastanak, kad je trebalo
zameniti nosače ili kad je kralj želeo da sasluša molbe i žalbe svojih podanika.
Pored puta se okupljala ogromna gomila ljudi. Peruanci su verovali da je njihova sudbina
na neki tajanstven način vezana za život kralja. Kad bi umirao ili se razboleo, sa strahom su
gledali u nebo da se sa njim ne ugasi i sunce. Na pojavu kraljevske povorke koja se približavala
padali su u stanje radosne ushićenosti. Deca su pevala pohvalne pesme i bacala cveće, a stariji su
padali na put i ljubili senku nosiljke koja prolazi. Kao vatreno molepstvije razlezali su se uzvici:
„Gospodaru najviši, sine sunca, oče voljeni, cela zemlja ti je pokorna.“
Ako je kralj silazio iz nosiljke da sasluša molbe i pritužbe podanika, mesto koje je
dodirnuo nogom smatrano je za sveto. Opasivano je niskim zidićem, a ugnjeteni i poniženi iz
obližnjih sela okupljali su se tamo kao pored crkvice pored puta, da traže utehu u nesreći.
U trenutku kad je Tupak Jupanki stigao u Kusko, u školi Jača Huasi već su održavani
ispiti iz onih predmeta koji nisu zahtevali prisustvo kralja. Učenici koji nisu pokazali
zadovoljavajuće znanje u vezivanju kipua, iz verskih obreda, prava, istorije i poezije, jednom
zauvek imali su zatvoren pristup visokim funkcijama u administraciji. Ali ostala im je vojna
služba i zato su puštani na drugi deo ispita gde je proveravana fizička sprema i poznavanje vojnih
veština.
Bila je to teška provera koja je zahtevala veliku izdržljivost. Zatvoreni u školi u delu
grada Kolkampata, učenici su šest dana morali da drže strog post i da spavaju nagi na kamenom
podu. Ako za to vreme ne pokažu nikakvu slabost, postavljana im je bogata gozba da povrate
snagu za ispit u prisustvu najvišeg vladara.
Sutradan čim je svanulo na prestoničnom trgu vrvelo je od nebrojenog naroda. Praznik
„huaraku“ predstavljao je veliki događaj, jer su takmičenja plemićke omladine bile dramatične
predstave. Ljudi koji su održavali red morali su mnogo da se namuče da na sredini trga ostane
slobodan prostor.
Ubrzo se od strane dvorca pojavila raskošna kraljevska povorka. Zgusnuta gomila se kao
gromom pogođena bacila na zemlju i čelom udarala o kamenu kaldrmu. Nastala je tišina. Visoko
iznad mase promicao je dostojanstveni lik kralja koji je sedeo u zlatnoj stolici. Božanski lik,
svečan i zagonetan, gledao je u daljinu iznad glava mora ljudi. Kad su nosači postavili nosiljku na
zemlju, kralj je stupio na tribinu i seo na presto u društvu koje i prvosveštenika. Od sunca ga je
štitio snežnobeli baldahin protkan zlatom, a noge su mu ležale na dlakavoj koži jaguara. Tribina
je bila okružena svitom vođa, sveštenika dostojanstvenika i brojnih naložnica s kraljevskom
kopiladi.
Na kraljev znak podanici su ustali, a istovremeno su se razlegli zvuci konhi i bubnjeva.
Bio je to signal za početak priredbe. S izvanrednom lakoćom na trg je istrčala gomila
šesnaestogodišnjih učenika škole Jača Huasi. Zbijena masa se od uzbuđenja zatalasala, jer je
prizor bio neizmerno privlačan. Stasita, gipka tela mladića, sa šarenom trakom oko bedara,
blistala su na suncu kao izlivena od zlata. Među crnim ćubama svetlucala je zlatna traka
naslednika prestola Huajne Kapaka.
Takmičari su hitro dotrčali do tribine i, kao po komandi, pali pred noge kralja. Stajali su
tako nepomično, pokorno spuštenog pogleda, čekajući naredbu. Samo je Huajna Kapak s
divljenjem pogledavao oca u oči, ali Tupak Jupanki jasno je pokazivao nezadovoljstvo i
izbegavao njegov pogled. U danu huaraku nisu postojali nikakvi staleški ni rodbinski obziri,
računala se samo teška i neumoljiva provera izdržljivosti i muškosti, cenjeno iskušenje Inka. Čak
ni naslednik prestola nije je mogao izbeći ako je želeo da se pokaže dostojnim svoga imena i
visokog položaja.
Takmičenje je počelo tradicionalnom trkom u kojoj je trebalo da učenici škole Jača Huasi
pokažu brzinu i izdržljivost u trčanju. Trasa je vodila do svete planine Huankavuri i nazad do
svečanog trga i bila je duga sedam kilometara. Na cilju je pobodena crvena zastava i raspoređeni
takmičari. Vazduhom se razlegla oštra komanda i dečaci su poleteli kao strela, dok ih je uzbuđena
masa uzvicima podsticala na najveći napor. Kad su zamakli u ulicu koja vodi iz grada, na trgu je
nastala atmosfera napetog iščekivanja. Čak ni kralj nije uspeo da sakrije nervozu i svaki čas se
naginjao da pogleda u pravcu odakle je trebalo da se takmičari vrate.
Jedva da je prošlo pola sata, kad su iz daleka počeli da se šire burni poklici. I upravo se na
kraju trga pojavila zlatna traka – naslednik prestola prvi je stigao na cilj. Zgrabivši crvenu
zastavicu, stavio ju je pred noge kralja. Tupak Jupanki je sedeo krut i uspravan, ali njegove oči
toplo su posmatrale sposobnog sina koji mu je pričinio tako veliku radost.
Takmičenje je trajalo nekoliko dana. Obuhvatalo je atletska nadmetanja, boks, rvanje,
gađanje iz luka i praćke i dvoboje s drvenim sekiricama i močugama. Na borilištu su često
ostajali ranjeni i ubijeni, a dešavalo se i da je nesrećni takmičar bio ismejan i poslat roditeljima,
jer se pokazalo da još nije dorastao visokom položaju Inka. A Huajna Kapak je nizao same
pobede i dobijao počasti, pa je ubrzo postao idol mase.
 Najteže iskušenje čekalo je mlade ljude poslednjeg dana praznika huaraku. Naslednik
prestola prvi je stupio na sredinu trga i isprsio se. U mrtvoj tišini, punoj napetosti, približio mu se
snažno građen ratnik. Najpre je klekao pred njega moleći ga za oproštaj, a zatim se brzo podigao
na noge i kao zver spremna na skok, počeo da kruži oko njega, držeći u rukama preteći uperenu
ratnu sekiru. U jednom trenutku zaurlao je tako prodorno da su ljudi zadrhtali od užasa, a zatim je
počeo žestoko da vitla sekirom, prilazeći sve bliže da je oštrica opasno dodirivala mladićevo telo.
Videlo se da bi se mala greška u tom pomahnitalom igranju oružjem morala završiti teškom
telesnom povredom ili smrću. Ali kraljević nije ni mrdnuo i s mirnim osmehom pratio je
svetlucavo kretanje sekire tako kao da se to njega ne tiče. Na trgu se u početku razlegao žagor
divljenja i oduševljenja, ali kad je takmičenje završeno i princ iz njega izašao ponosito, ljudi su
pali u takvo ludo oduševljenje da su straže s velikom mukom uspele da na trgu povrate red.
Iz tog takmičenja nisu svi izašli čitavi. Najmanje pokazivanje nervoze, čak i lako mrdanje
trepavice ili prsta na ruci bilo je ravno porazu. Nesrećan mladić, koga je masa ismejala kao
kukavicu, morao je da se povuče iz daljeg takmičenja. To je bila sramota i životni krah, jer je za
njega vojnička karijera jednom za svagda zapečaćena – najviše je mogao da računa na neki
drugorazredni položaj u zabačenoj palanci.
Ali borba sa sekirom bila je sitnica u odnosu na ono što je trebalo da se dogodi. Učenici
su sada morali dokazati da su izdržljivi i na najsurovije telesne muke.
Kralj Inka Roka, osnivač škole Jača Huasi, zahtevao je da se kraljevski sinovi, naročito
naslednici prestola, ne štede za vreme ispita, već naprotiv, trebalo ih je izlagati većim iskušenjima
od ostalih učenika. Poštujući naredbu pretka, Huajna Kapak je ponovo izašao na sredinu trga i,
kao prethodno, zauzeo nepomičan stav. Osmeh na njegovom licu ovog puta bio je veštački. Celo
se prekrilo neprimetnim bledilom, usta su se zgrčila, a oči zamaglile od unutrašnje napetosti.
Ubrzo je prema njemu pošao Inka visokog porekla i svečano izjavio:
„Oprosti mi, božanski kraljeviću. Takva je volja boga Intija i njegovih zastupnika na
zemlji.“
Samo što je to rekao, zamahnuo je elastičnim, čvornovatim prutom i iz sve snage počeo
da udara mladića. Huajna Kapak se ukočio kao kip i po njemu se nije videlo da trpi. Tupi, žestoki
odjeci udaraca čuli su se u jednakim vremenskim razmacima. Na zlatastoj koži pojavile su se
krvave pruge, lice je pobledelo i dobilo izraz mrtve maske. Masi koja je to posmatrala drhtalo je
srce, ali kad je pao dvadeseti i poslednji udarac, na trgu su nastali izmešani žagor i metež, kakav
prestonica Inka nije videla godinama. Ljudi su se ponašali kao mahniti, mahali su rukama,
smejali se, pevali i na sav glas odavali počast kraljevskom junaku. Neki su se u nastupu žestokog
oduševljenja probili kroz kordon i s pločnika brisali tragove prinčeve krvi. Huajna Kapak je
nasmejan stajao ispred očevog prestola, ponosan što je izdržao iskušenje s dostojanstvom
odraslog muškarca i ratnika.
Pošto su svi učenici redom izlazili na trg, fijukanje pruta čulo se još nekoliko sati.
Uglavnom su se pokazivali ništa gori od naslednika trona, ali i među njima je bilo slabijih koji su
padali u nesvest ili su se mimo svoje volje trzali pod udarcima. Ali, s obzirom na to što su iz
prethodnih takmičenja izašli kao pobednici, nije im zabranjen pristup u vojsku, jedino što im je
bio zatvoren put za najviše položaje.
Kruna praznika huaraku bilo je proglašavanje učenika za punoletne Inke. Kralj je sedeo
na tribini okružen celim dvorom i održao je govor, uzimajući kao moto izreku mudrog kralja
Pačakutija: „Ako se ne znaju brojati čvorovi na kipuu, bilo bi besmisleno brojati zvezde na
nebu.“
Na taj način želeo je podvući da Inka treba vredno i predano da uči ako želi da izvrši
misiju svoje kaste.
 Saslušavši pažljivo vaspitne pouke vladara, učenici su redom pored njegovih nogu klečali
na jednom kolenu. Tupak Jupanki im je zlatnom iglom bušio uši, vešao ogromne minđuše Inka i
uručivao zlatne ratne toljage da uvek brane kralja od neprijatelja i izdajnika.
Zatim je održana ceremonija zaređenja. Srećni očevi su obukli sinove u raskošne plaštove
i bele vunene sandale, koje su samo Inke imali pravo da nose, a majke su im ukrasile glave
vencima od lišća i cveća, koji bi trebalo da podsete da je glavna crta Inka blagost i pravednost u
odnosu na podanike.
Uveče istog dana, u bljesku bezbrojnih baklji, glumci-amateri odigrali su drevnu
dramu-operu „Olantaj“, koja je apoteoza junačkom posvećenju i vernosti prema kraljevoj ličnosti.
Evo sadržaja te narodne predstave pune dramske napetosti i osećajnosti.
„U drevnim vremenima živeo je slavni voda Olantaj, koji je svojim pobedama doprineo
veličini Tavantinsujua. Poticao je iz naroda, ali je veštinom i ambicijom uspeo da stekne najviše
počasti u državi. Onda je dobio takav značaj da mu je kralj dao namesništvo u jednoj od četiri
provincije, položaj koji je od pamtiveka bio isključivo određen za prinčeve kraljevske krvi.
Boraveći na dvoru u Kusku, Olantaj se usudio da uspostavi tajni odnos s kraljevom
kćerkom, lepom Kuri Koilur. Bio je to nečuven zločin, svetogrđe koje se kažnjavalo mukama i
smrću, naročito što ga je izvršio čovek iz naroda, koji po rođenju nije pripadao kasti Inka.
Jednom, vrativši se trijumfalno iz pobedonosnog vojnog pohoda, Olantaj je stekao takvu
sigurnost u sebe, da je zamolio kralja za ruku voljene kneginjice. Ali je sin sunca s prezirom i
ogorčenjem odbacio molbu drznika.
Ubrzo zatim Kuri Koilur je rodila kćerku Imu Sumak i zločin je izašao u javnost. Kralj je
kćerku i unuku bacio u tamnicu, ali je Olantaj uspeo da pobegne na vreme i da se skloni u snažnu
planinsku tvrđavu Tampu, koja leži nad rekom Urubamba u dolini Vilkamajo. Vojska koja je
poslata u poteru, uzaludno je napadala tvrđavu, jer je buntovnik, iskusan u ratovima, okupio svoje
pristalice i uspešno se branio.
Onda je drugi slavni vođa, Rumi Nahuni, želeći da pokaže kralju svoju privrženost,
skovao plan da Tampu osvoji lukavstvom.
Ne upućujući nikoga u svoje namere, najpre je učinio strašan prestup. Naime, jedne noći
upao je u manastir „devica sunca“, gde ga je uhvatila alarmirana sveštenička straža.
Posle Olantaja, zločin dostojanstvenika bio je drugi skandal u državi. Rumi Nahuni je za
vreme istrage zamolio kralja za razgovor u četiri oka. Sudije su doista otpremljene, a on je onda
otkrio kralju da je u manastir upao samo zbog toga da na sebe navuče žig zločinca. Pri tome je
garantovao da prema „devicama sunca“ nije izvršio nikakav huliteljski čin. U skladu sa skovanim
planom zamolio je da ga javno stave na muke. Zatim je nameravao da pobegne u Tampu da kao
teško osramoćen čovek zadobije naklonost Olantaja. Kralj je pristao na sve i pohvalio ga za
ispoljenu vernost.
Na trgu u Kusku, u prisustvu brojne gomile, odigrao se krvavi masakr. Navodnog
prestupnika udarali su toljagama tako surovo da je zbog gubitka krvi izgubio svest. Sutradan se
Rumi Nahuni s naporom dovukao u Tampu i molio Olantaja za zaštitu. Buntovnik ga je dočekao
raširenih ruku u dubokom uverenju da će begunac zajedno s njim želeti da se osveti kralju.
Prošlo je nekoliko nedelja dok se nije ukazala prilika za akciju. Olantaj je organizovao
svadbu svoje kćeri, za vreme koje je kukuruzno pivo „čiča“ teklo tako obilno da su se svi
ponapijali do besvesti. Onda je Rumi Nahuni otvorio kapije kraljevskoj vojsci, koja je posle
kratke borbe ovladala središtem ustanka.
Ali Olantaj nije dozvolio da padne u ropstvo, već se sa vrha visoke stene bacio u provaliju. 25
Posle tradicionalne predstave u Kusku je nekoliko dana trajala zabava. Novopečenim
Inkama bilo je dozvoljeno da učestvuju u narodnim igrama, ali odmah posle praznika poslati su
na praksu u vojsku i državnu upravu.

25
Španski monah Antonio Valdes Tinta je 1770. godine zbirku narodnih pesama o junaku Olantaju preradio u
dramu. Priču je promenio u duhu tadašnjih feudalnih ideala: Olantaj moli kralja za oproštaj, a velikodušni monarh ne
samo što mu oprašta krivicu, već mu vraća i položaj. U španskoj verziji pojavljuju se istorijski kraljevi Pačakuti i
Tupak Jupanki, ali originalni tekstovi priče, bar njeni glavni fragmenti, nastali su mnogo godina pre njihove
vladavine.
 TAVANTINSUJU

Na visoravni u blizini Kuska nalazio se letnji dvorac Kolkampata. Na njega se naslanjala

mala njiva na terasi, posvećena boginji kukuruza Zaramami. Početkom septembra u dvorac se
preseljavala cela kraljevska porodica da obavi godišnji ritual uzoravanja božje zemlje i setvu
kukuruza.
To je bio najradosniji od svih peruanskih verskih praznika. U samu zoru kralj i njegovi
najbliži rođaci, odeveni u najlepšu odeću, izlazili su na njivu s ratarskim oruđem od livenog zlata.
Uz pesmu i vesela dovikivanja, sitnili su zemlju motikama, a u rupe izbušene zašiljenim
motkama pažljivo su sadili zrna od kojih je trebalo da izraste kukuruz. Veseli ritual u dvorcu
Kolkampata istovremeno je bio znak za poljoprivredne radove u celoj državi. Pod okom
kraljevskih činovnika stanovnici brojnih sela masovno su se prihvatali obrade zemlje. Pri tome su
bili izdašno čašćavani poslasticama i kukuruznim pivom „čiča“, pa je raspoloženje uvek bilo živo
i vedro. U čast Zaramame, majke-hraniteljke, poljima su se razlegale tradicionalne pesme
„ajmuraj“, prekidane pobedničkim usklicima hailli. Tako je svake godine počinjao novi ciklus
peruanskog života, čija je osnova bio kukuruz.
Indijanci kraljevstva Tavantinsuju bili su izvanredni ratari. Prilagođavajući se različitim
klimatskim uslovima, gajili su raznovrsne poljoprivredne proizvode. U nizinskim oblastima
proizvodili su kukuruz, proso, pamuk i biljku kinoa čija zrna liče na pirinač. U planinskim
predelima, gde su vladali surovi klimatski uslovi, dobijali su bogate letine krompira i pasulja.
Gradovi i sela kupali su se u voćnjacima koji su davali mnoge vrste voća.
Kanali za navodnjavanje zemlje i terase uklesane u stenovite padine zaista su dostojni
divljenja, ali to nikako nisu sva dostignuća peruanskih ratara. Naime, oni su jedini na američkom
kontinentu otkrili tajnu đubrenja zemlje. Duž morske obale proteže se niz malih ostrva koja su
nastanjena bezbrojnim vrstama morskih ptica. Zahvaljujući tome, tu se stvorio debeo sloj izmeta,
što predstavlja izvanredno đubrivo koje su Španci kasnije nazvali „guano“. Još u dalekoj prošlosti
Indijanci su otkrili njegovu vrednost i njime su đubrili svoja polja. Želeći da spreče preteranu
potrošnju đubriva, Inke su njegovu eksploataciju regulisali strogim zakonima. Ptice koje su se
gnezdile na ostrvu bile su pod zaštitom države: lov ili ulaženje na ostrvo u vreme ležanja na
jajima podlegali su smrtnoj kazni. Ðubrivo je deljeno okruzima po utvrđenom ključu, dok je
nadzor nad podelom vršio visoki činovnik koga je neposredno određivao kralj. Kao đubrivo još
su korišćene riblje glave, sardele koje su u tu svrhu lovljene u priobalnim vodama, kao i izmet
lama.
U poređenju s tim dostignućima u oblasti đubrenja zemlje, prosto je neshvatljivo da
Peruanci nisu učinili nikakav napredak u pravljenju poljoprivrednih alatki. Ta zaostalost donekle
se može objasniti njihovim poznatim nedostatkom smisla za mehaniku. Zbog toga je rad ratara
bio izuzetno težak i iscrpljujući. Zemlja je rastresana motikama, a za preoravanje brazda služio je
zašiljeni kolac s poprečnom drškom. Dok je jedan seljak držao nogu na dršci i gurao šiljak u
zemlju, ostali su vukli kolac preko njive pomoću užeta koje je bilo privezano za njega. Obrada
zemlje je vršena isključivo čovekovom fizičkom snagom, jer lama nije podesna za vučne poslove.
Drevno peruansko društveno uređenje zasnivalo se na rodovskoj zajednici, zvanoj „ajlu“.
Zemlja je pripadala svim članovima roda i nije mogla da bude privatno vlasništvo. Svake godine
je deljena na obrađivanje pojedinim porodicama, pri čemu se većina parcela menjala u zavisnosti
od prirodnog priraštaja i gustine naseljenosti seoske opštine.
Kad su došli Inke, ostavili su netaknutu instituciju „ajlu“, čak nisu lišili vlasti rodovske
starešine. Pridobijali su ih samo privilegijama, a za svaki slučaj u selu su postavljali činovnika da
nad njima vrši nadzor.
Ali tradicionalni oblici zemljišne zajednice kasnije su osvajačima služili kao pravna
odskočna daska za oduzimanje zemlje pokorenih plemena i njeno stavljanje pod direktnu državnu
upravu. Naizgled se ništa nije promenilo, zemlja je i dalje bila zajedničko vlasništvo, samo što je
sada njome u ime kralja upravljao činovnik poslat iz Kuska. Članovi rodovske zajednice ubrzo su
shvatili da su im upravo oduzeli očevinu, ali nisu imali mogućnosti da se suprotstave tim
nepravednim promenama.
Zakon koji su im nametnuli Inke potpuno je promenio njihov društveni položaj. Od
slobodnih ratara, koji su svojim životima upravljali preko izabranih starešina, preobrazili su se u
kmetove kralja-sunca, u pasivne točkove moćne, nemilosrdne državne mašinerije.
Kraljevski činovnik je svake godine rodovsku zemlju delio na tri dela, koja su dodeljivana
na korišćenje bogu-suncu, ili svešteniku, kralju i članovima porodice. Ovaj poslednji deo
parcelisan je između seljačkih porodica po principima koje je ustanovio kralj Pačakuti, to znači
za podmirivanje samo najosnovnijih potreba podanika.
Svaki bračni par bez dece dobijao je za obrađivanje delić zemlje, veličine jednog „tupua“,
što je po svoj prilici iznosilo nepunih trista kvadratnih metara. U slučaju povećanja broja dece, za
njihovo izdržavanje dodeljivane su dodatne parcele: za sina jedan tupu, a za kćerku samo pola
tupua. To je bilo jedva dovoljno za održavanje u životu. U slučajevima kad se stanovništvo sela
uvećavalo prirodnim priraštajem, u korist njegovih povećanih potreba smanjivana su kraljevska
polja ili je višak ljudi preseljavan u slabo naseljene oblasti.
Naravno da su ti isti seljaci morali da obrađuju i zemlju sveštenika i kralja, kao i svoje
vlastite njive. U tom pogledu poštovan je osveštani redosled, čije je nepoštovanje podlegalo
strogim kaznama.
Prvenstvo je imala „zemlja sunca“, namenjena za izdržavanje hramova i sveštenika.
Drugo mesto po redu predviđeno je za parcele koje su pripadale bolesnima, starcima, udovicama
i siročadi kao i za stanovnike sela koji su obavljali vojnu službu. Posle ispunjavanja tih obaveza
seljaci su mogli da se prihvate obrade sopstvenih njiva. Uz to ih je pritiskala i tradicionalna
obaveza pružanja uzajamne susedske pomoći, a pre svega porodicama koje su opterećene brojnim
maloletnim potomstvom. Tek na samom kraju prihvatali su se obrade kraljevske zemlje, što se
odvijalo u svečanom raspoloženju, uz pesme koje su slavile sina sunca.
Kako je bezuslovno poštovan utvrđeni redosled, svedoči sledeći događaj. Za vreme
vladavine Huajne Kapaka činovnik jednog sela je naredio da se pre parcele žene koja je tek
postala udovica, obradi kraljevska zemlja. Na vest o toj samovolji kralj se tako ražestio da je
naredio da se krivac kamenuje.
Peruanski Indijanci ne samo što su prednjačili u ratarstvu, već su bili i izvanredne
zanatlije. Naročitu veštinu su dostigli u tkačkom zanatu, grnčarstvu i obradi plemenitih metala.
Njihove tkanine, tepisi, zastirke i ćilimi, fini, meki i ukrašeni osobenim, šarenim dezenom,
smatraju se za remek-dela narodne radinosti. U umetničkom pogledu ne zaostaju ni proizvodi od
keramike; oni se uvek ističu skladnim oblikom, glazurom nežnih boja i bogatstvom ukrasnih
motiva. Kad je, pak, reč o zlatarstvu – nisu imali sebi ravne na celom američkom kontinentu.
Pojedine grane zanatstva vekovima su ostajale u rukama istih porodica i prelazile sa oca
na sina. Štaviše, čitave seoske opštine često su se bavile izradom samo pojedinih predmeta i tako
su u svojoj veštini dolazili do majstorstva. Postojala su sela koja su izrađivala samo sandale, a
druga opet glinene posude, korpice, tkanine ili proizvode od zlata i srebra. Specijalizacija se
razvila do takvog stepena da su se, na primer, u nekom selu mogli dobiti samo lukovi, a u
susednom strele. Peruanska plemena nisu znala za opticaj novca; na bučnim i živopisnim
vašarima, koji su se održavali na određenim mestima, ohavljala se živa trgovinska razmena. Ti
vašari su za ljude istovremeno bili razonoda i praznični odmor posle rada.
 Želeći da seljacima oduzmu zemlju i znatan deo poljoprivrednih proizvoda, Inke su
morali da ih liše ličnih sloboda i da im nametnu obavezan rad. Zato su ih vezivali za zemlju i nisu
im dozvoljavali da napuste rodno selo bez odobrenja kraljevskih činovnika.
Slična sudbina zadesila je i zanatlije. Vekovima osveštani običaj prenošenja sa oca na
sina, poštovan dobrovoljno, Inke su zamenili u obavezu koju im je nametao zakon. Isto tako kao
što je seljak ostao vezan za zemlju, zanatlija nije mogao da napusti očevu radnju bez obzira na
sposobnosti i sklonosti. Ovo strogo pravilo uveo je kralj Inka Roka, koji je rekao da „sinovi
moraju da rade isto ono što su radili njihovi očevi“.
Država je istovremeno preuzela najvažnije izvore sirovina, između ostalog rudnike metala
i stada lama, od kojih se dobijala vuna i koža. Zadatak zanatlije uglavnom se svodio na to da po
naređenju države prerađuje poverene mu sirovine. Njegovi proizvodi su se gomilali u kraljevskim
magacinima za potrebe sveštenstva, vojske i dostojanstvenika, a delimično za podelu običnom
stanovništvu. Nijedan podanik nije mogao da nosi nakit od plemenitih metala; Inke i sveštenici su
pre svega polagali pravo na zlato. Umetnici-zlatari radili su isključivo za hramove i dvorce. U
pokorenim zemljama, gde je stanovništvo vekovima bilo naviknuto da se ukrašava nakitom, Inke
su često morali da slamaju žestok otpor da bi sproveli svoje propise.
Podanik Inka nije imao pravo na ličnu imovinu, izuzimajući opremu za domaćinstvo. Čak
su i alatke za rad na njivi i u zanatstvu bile u vlasništvu države. Kad je reč o kućerku ili kućama
na imanju, podanik je bio samo njihov doživotni uživalac, jer nije mogao da ih ostavi u
nasledstvo deci. Prilikom sklapanja braka sinovi su dobijali nove kućice koje je izgradila seoska
opština, ili stare, posle smrti bračnih parova.
Ali u tim strogim vlasničkim odnosima postojale su i neke male slobode. Tako je svako
seosko domaćinstvo imalo pravo da drži nekoliko lama kao tovarne životinje i da gaji proizvoljan
broj morskih svinja, koje su kao prasiće pekli na ražnju. Osim toga, moglo je po svojoj volji da
plete korpe i lepi lončiće, da pravi muzičke instrumente i igračke, vari pivo „čiča“ i da peče
lepinjice od kukuruznog brašna. Ti proizvodi služili su seljacima kao roba za razmenu za vreme
vašara koji su se tri puta mesečno održavali u većim mestima.
Razvlašćenje je uzelo tako velike razmere da, na primer, podanik Inka nije mogao da se
sam oblači; u tom pogledu bio je potpuno zavisan od države koja mu je svake druge godine iz
kraljevskih magacina dodeljivala odeću, sandale i kapu. Obrađivanje zemlje koja je pripadala
kralju i sveštenstvu kao i zanatski radovi – nisu bile jedine obaveze prema državi. Postojala je još
takozvana „mita“, koja se zasnivala na tome što su muškarci bili obavezni da tri meseca u godini
kuluče u rudnicima, pri izgradnji hramova, dvoraca, puteva ili mostova, u dvorskoj posluzi ili kao
nosači nosiljki Inka ili glasnici – časke.
Kralj, kneževi iz kaste Inka, sveštenici, kao i privilegovani sloj plemenskih starešina,
zvani „kuraka“, bili su iznad društva i zakona. Radi učvršćivanja svoje vlasti ovenčavali su se
oreolom božanstva, a prestupe protiv njih strogo su kažnjavali kao svetogrđe. Naravno da su bili
oslobođeni svih obaveza prema državi i vodili su raskošan život iskorišćavajući rad podanika.
Ali to ne znači da su lenstvovali u neradu. Iz njihovih redova popunjavana je ogromna
armija činovnika, jer su sva mesta u upravi, vojci i hramovima, s izuzetkom najnižih položaja u
seoskoj opštini, bila dostupna isključivo ljudima plemićkog porekla.
Želeći da sačuvaju isključivo pravo u upravljanju zemljom i održe vlast nad pokorenim
plemenima, Inke su morali da se brinu o stalnom prirodnom priraštaju sopstvenih redova. Zato su
za sebe uveli mnogoženstvo, dok su podanicima dozvoljavali da imaju samo jednu ženu.
Svaki Inka je doduše imao jednu glavnu ženu, zvanu „koja“, ali osim nje mogao je da ima
još izvestan broj sporednih žena koji je određen zakonom, u zavisnosti od mesta koje je imao u
hijerarhiji svoje kaste. Tako je, na primer, namesniku jedne od četiri državne provincije, obično
najbližem rođaku kralja, pripadalo pedeset naložnica, a već upravniku provincije samo trideset.
Ali zato kralj u tom pogledu nije imao ograničenja. Tupak Jupanki je u svom haremu imao sedam
stotina miljenica, njegovih potomaka bilo je na stotine.
Koliko je vešto smišljen ovaj sistem održavanja ravnoteže između onih koji vladaju i onih
nad kojima se vlada, govori takođe druga naredba, prema kojoj je, u slučaju smrti glavne žene
Inke, bila obavezna samo jedna godina žalosti, dok je običan podanik mogao ponovo da se oženi
tek posle dve godine. Za seljaka je to bilo neizmerno teško, naročito ako je imao maloletnu decu.
Žena mu je bila velika pomoć u domaćinstvu a on nije, kao Inke, raspolagao naložnicama.
lako je samo deci zakonite žene pripadalo pravo nasledstva, ipak su sinovi ostalih žena,
kao i njihovi potomci po muškoj liniji, dobijali sva prava Inka. Zahvaljujući tome vladajuća kasta
je uvek bila dovoljno brojna da bude u stanju da zauzme sve položaje na činovničkoj lestvici. O
njenom rastu između ostalog govori činjenica da je pri jednom hramu sunca u južnim oblastima
države bilo zaposleno četrdeset hiljada sveštenika. Pošto im je, s nekim izuzecima, bilo
dozvoljeno da se žene i da osnivaju porodicu i oni su svojim potomstvom popunjavali kastu Inka.
Veoma karakterističan je bio način odabiranja naložnica za Inke. Svake godine u državi se
održavala sveopšta smotra devojčica koje su napunile deset godina života. Najlepše, zvane
„aklija“, tj. „izabranice“, slate su u vaspitne ustanove u kojima su ih starije žene učile predenju,
tkanju i svim drugim kućnim poslovima.
Roditelji nisu pitani za saglasnost, nisu čak imali pravo da se raspituju o daljoj sudbini
svojih kćeri. „Izabranice“ su u stvari bile zarobljenice, uzete silom od pokorenog stanovništva.
Kad su devojke navršavale četrnaestu godinu života, smatrane su za zrele žene. Onda je
dolazila druga, strožija selekcija. Najlepše, koje su se isticale savršenom građom tela, slate su u
prestonicu, a ostale su davane kao naložnice Inkama nižeg ranga.
Za vreme velikog praznika „Inti Rajmi“, posvećenog bogu-suncu, izabrane među
izabranima drhteći su stajale pred kraljem koji je odlučivao o njihovoj daljoj sudbini. Neke je
vladar ustupao rođacima i dostojanstvenicima, dok je ostale priključivao svom haremu.
Po mišljenju Inka, najveća počast snalazila je one devojke koje su kao monahinje slate u
neki od mnogih manastira „devica sunca“. Tamo su vladala neobično stroga pravila. Potpuno
odsečene od sveta, devojke su pod nazorom „mamakuna“ tkale odeću od fine vune za kraljevsku
porodicu i sveštenike, održavale hramove u redu i bile odgovorne za to da se ne ugasi večna vatra
„rajmi“.
Devojke su se zaklinjale na nevinost i osim kralja nijedan muškarac nije imao pristup u
manastir. U slučaju kršenja zakletve, što se uostalom dešavalo veoma retko, vinovnicu je čekala
strašna kazna. Živa je zakopavana u zemlju, a njeno rodno selo, pošto su pobijeni svi muškarci,
sravnjivano je sa zemljom. Ako bi se neki muškarac usudio da pređe prag manastira, podlegao je
kazni mučenja i smrti vešanjem.
Ali zavet nevinosti nije uvek vezivao „device sunca“ do kraja života. Smatrane su za
verenice boga sunca Intija, pa je kralj, kao njegovo otelotvorenje na zemlji, između njih birao
naložnice za sebe i često je boravio u gradu gde se nalazio manastir. To je čak bio čin religioznog
karaktera, kojeg se kralj iz verskih razloga nije mogao odreći.
Izgubivši devičanstvo, monahinje koje je vladar izdvojio više nisu mogle da ostanu u
manastiru. Za njih su postojale dve mogućnosti: ili je kralj devojke koje su mu se dopale
priključivao svom haremu, ili ih je slao u rodno selo gde su kao „verenice boga sunca“ živele u
blagostanju na račun države.
Naravno da je monahinja bilo previše da bi sve mogle da dočekaju venčanje sa
zemaljskim otelotvorenjem sunca. Samo jedan manastir u prestonici brojao je hiljadu pet stotina
devica, a manastiri su postojali u svim većim gradovima u zemlji. Prema tome, većina je ceo
život provodila u osamljenosti, predajući se radu za kralja i hramove. U starosti su postajale
starateljke tj. „mamakune“ mlađim drugaricama iste sudbine, okružene poštovanjem običnog
sveta.
Veoma malom broju devica bila je određena drukčija, potpuno nesvakidašnja sudbina.
Verski kult Inka bio je blag i opšte uzev nije iziskivao žrtvovanje ljudi. Ali u vanrednim
situacijama, kao što su smrt kralja, prirodne katastrofe, epidemija bolesti i slab rod, Inke su
verovali da samo ljudska žrtva može da umilostivi gnevne bogove. Tada su, za vreme velike
verske ceremonije, izabranu monahinju davili, a telo sahranjivali na posebnom groblju ili polagali
na odar u nekoj pećini na vrhovima Anda.
Izvesno vreme istraživači nisu bili sigurni da li su Inke svojim bogovima zaista prinosili
ljudske žrtve, ali arheološka nalazišta konačno su učinila kraj tim sumnjama. Godine 1900.
arheolog Maks Ule je pored hrama u Pačakamaku otkrio veliko groblje na kome su se nalazili
isključivo grobovi s devojčicama. Bile su veoma mlade i po proceni arheologa istih godina, a
grobovi su bogato opremljeni luksuznim predmetima – jednom rečju, sve okolnosti govore u
prilog tome da su to bile žrtve koje su sahranjene s pijetetom uz velike verske svečanosti.
Najneočekivanije otkriće izvršeno je 1944. godine. Grupa peruanskih Indijanaca, koja je
iz nepoznatih razloga skrenula s prometnog planinskog puta, iznenada je naišla na pećinu
skrivenu u stenama. Među plesnivim zidovima, na kamenom oltaru počivali su posmrtni ostaci
veoma mlade, možda dvanaestogodišnje devojčice, koja je bila odevena u belu prazničnu odeću i
okićena zlatnim nakitom prekrasne izrade. Lice pokojnice, uokvireno crnom kosom, iako
obeleženo žigom smrti, izgledalo je kao da je utonulo u san i sačuvalo je potresno dečji izraz.
Naučnici iz Lime došli su do zaključka da je telo počivalo u pećini oko četiri stotine
godina, a dobro stanje u kome se nalazilo pripisali su mrazevima koji stalno vladaju na vrhovima
Anda. Kojom prilikom je devojčica posvećena bogu sunca? Na tu temu mogle bi se iznositi
različite pretpostavke, ali nije isključeno da se to desilo 1527. godine, kad je kralj Huajna Kapak
završio svoj dugi život.
Čitav taj sistem ugnjetavanja, koji po mnogim aspektima podseća na ropstvo, ili bar na
kmetstvo, bilo bi nemoguće sprovesti bez razvijene i jake organizacije države. Inke su u toj
oblasti zaista pokazivali izuzetne sposobnosti.
Njihova vlast apsolutno nije imala ništa zajedničko s varvarskim izrabljivanjem pohlepnih
osvajača; bila je to dobro smišljena metoda upravljanja, stavljena u zakonske norme, koja je
proisticala iz određene ideje šta država treba da bude. Inke su verovali u svoju nadmoć i misiju,
jer su peruanskim plemenima koja su međusobno ratovala donosili mir i red.
 Njihova država je u stvari bila jedan zemljišni posed i jedna zanatska radionica, koju je
opsluživao mravinjak poslušnih radnika. Za uspešno funkcionisanje te složene mašinerije bio je
potreban razvijen administrativni aparat. 26 Činovnici su prodirali u najsitnije detalje života
pojedinca, vršili popis stanovništva, rukovodili radom seljaka i zanatlija, određivali i ubirali
poreze u naturi i radnoj snazi, vodili spiskove zaliha u magacinima i skladištima.
Iz svih sela i gradova slivali su se u više instance ključni izveštaji, gde su sumirani i slati
sve više, dok na kraju nisu preko kipu namesnika oblasti stizali do samog kralja. Zahvaljujući toj
službi za izveštavanje, Inke su uvek bili dobro obavešteni o tome kakve zalihe poseduju u
magacinima razbacanim po čitavoj zemlji i kojim brojem ljudi raspolažu u državi. To im je
omogućavalo da upućuju hranu i odeću u područja kojima je pretila glad ili suša kao i da
mobilišu ljude u vojsku i za javne radove, bez poremećaja normalnog toka upravljanja.
Ogromna tvrđava Saksahuaman u Kusku daje nam predstavu o snazi njihove organizacije:
u periodu od deset godina na njenoj izgradnji stalno je radilo dvadeset hiljada radnika. Naravno,
to nisu bili stalno isti radnici, već seljaci redom dovođeni iz raznih delova zemlje, koji su izvestan
broj meseci u godini radili za državu na osnovu nametnutih obaveza. Ishrana i odevanje te armije
radnika nisu predstavljali nikakvu teškoću s obzirom na zalihe nagomilane u magacinima, koje su
bile na raspolaganju centralnoj vlasti.
Država se delila na četiri oblasti, na čijem je čelu bio kraljevski namesnik. One su se
zvale: Antisuju, Cinčasuju, Kuntisjju i Kalasuju. Zato se cela država zvala Tavantinsuju, što na
kečua jeziku znači: „Zemlja četiri strane sveta“.
Namesnici svakog „suju“ morali su da budu kraljeva braća ili bar njegovi stričevi i nosili
su titulu „tukujrikuk“, što doslovno znači „čovek koji sve vidi“. Oni su istovremeno činili lični
kraljev savet, zvani „apakuna“.
Ti, posle kralja, najviši dostojanstvenici, bili su okruženi velikim sjajem vlasti. Za vreme
putovanja nosili su ih u pozlaćenim, bogato ukrašenim nosiljkama; pratila ih je brojna svita
ratnika, sekretara i posluge. Stanovništvo ih je dočekivalo muzikom, pesmom, igrom i cvećem.
Odeća namesnika sastojala se od duge plave košulje i žutog plašta ukrašenog zlatom, nakitom i
raznobojnim perjem retkih ptica. Znak njihovog dostojanstva bila je crvena kićanka prišivena za
desnu ruku.
Podela namesništava na manje jedinice više nije imala teritorijalni karakter, već se
zasnivala na brojnom razvrstavanju seoskih i zanatlijskih porodica. Provincija, na čijem se čelu
nalazio „kuraka“, brojala je četrdeset hiljada porodica, okruzi deset hiljada, manja
administrativna područja hiljadu, pet stotina, sto i deset porodica. Nad njima su vlast i nadzor
vršili činovnici zvani „kamajak“, pri čemu je imenu dodavan broj njima potčinjenih porodica.
Tako se, na primer, najniži činovnik zvao „čunka-kamajak“ (čunka: deset).
Posebnu grupu činovnika činili su tajni obaveštajci, koji su izveštavali kralja o svemu što
se dešavalo u zemlji. Tako su na videlo izlazili nemar i zloupotrebe, koje su sebi dozvoljavali
nepošteni činovnici na svim nivoima. To je naročito bilo važno zbog toga što je u njihovim
rukama bilo i sudstvo, koje je predstavljalo podesan teren za podmićivanje i pristrasnost prilikom
donošenja presuda.
Ta ogromna armija činovnika je matematičkom tačnošću upravljala životom svakog
podanika od rođenja pa do smrti. Dečaci su još od šeste godine života morali da obavljaju neke
lake poslove, mada su nazivani „dečaci koji se igraju“. I od tog časa, uporedo s povećanjem
godina, raspoređivani su na sve odgovornije poslove. Dečaci stari od devet do šesnaest godina
zapošljavani su kao pastiri pri kraljevskim stadima, od sedamnaest do dvadeset godina kao

26
Izračunato je da je u državi Inka na deset hiljada stanovnika bilo 1330 činovnika.
glasnici i štitonoše u vojsci, a onda do dvadeset i četvrte godine života kao vojnici i pomoćnici u
poljoprivrednim domaćinstvima. Izvestan broj je učio zanat u radionicama očeva.
Kad su navršavali dvadeset petu godinu života muškarci su postajali punoletni podanici
kralja. Najpre su morali da se žene, pošto je brak bio obavezan. Venčanje je bilo grupno. Seoski
činovnik je postavljao dva reda jedan naspram drugog: s jedne strane mladiće, a s druge strane
devojke koje su napunile osamnaestu godinu života. Zatim ih je spajao tako kako su se slučajno
našli u redu. Dakle, kako iz ovoga proizlazi, mladi nisu imali slobodu izbora, mada nije
isključeno da im je prilikom razmeštanja bilo dozvoljeno da zauzmu mesto naspram voljene
osobe. Mladencima su građene nove kuće i dodeljivan im odgovarajući komad zemlje za
obrađivanje. Svečanost se završavala petodnevnom svadbom, za vreme koje se celo selo
zabavljalo i opijalo do besvesti pivom „čiča“.
Počev od pedesete godine života pa do smrti, muškarci su postepeno obavljali sve lakše
poslove u ratarstvu i bili su oslobođeni najvažnijih kmetovskih obaveza prema državi. Kad su bili
bolesni, opština je imala obavezu da im pruže negu. Tek s navršavanjem osamdesete godine
života muškarci su bili potpuno oslobođeni svih obaveza.
Obavezan rad obuhvatao je čak i slepe, mentalno bolesne, gluvoneme i bogalje, samo s
tom razlikom što su im u skladu s njihovim mogućnostima dodeljivani lakši poslovi. Spajani su
međusobno i u bračnu zajednicu, jer Inkama je bilo stalo do toga da imaju što više radnika na
njivi i u zanatstvu.
Slične norme regulisale su i život žena. Devojčice stare od pet do deset godina počinjale
su da uče predenje i tkanje, pomagale su majkama u kućnim poslovima, donosile vodu, skupljale
travu za prostirku i drvo za ogrev, čistile njive od korova i vodile brigu o mlađoj braći i sestrama.
Kad su navršavale devetu godinu života, poveravan im je odgovorniji posao poput skupljanja
lekovitog bilja i biljaka za farbanje tkanina, a često su odvođene i u dvorove gde su obavljale
poslove sluškinja. Od dvanaeste do osamnaeste godine života već su prele i tkale za državu,
spremale jela, varile pivo „čiča“ i učestvovale u poljskim radovima. U osamnaestoj godini su se
udavale i od tada ispunjavale obaveze samostalnih domaćica. Nisu vodile samo svoje
domaćinstvo, već su muževima pomagale u ispunjavanju obaveza prema državi.
Kako iz ovoga proizlazi, lična sloboda u Tavantinsujuu bila je potpuno podređena
interesima države. Čovekov život, od rođenja pa do smrti, bio je do detalja obuhvaćen propisima
administracije. Bez odobrenja države niko nije mogao da menja mesto boravka, izabere
zanimanje, samostalno se oblači, nosi zlatan i srebrni nakit, nije mogao ni da se ženi kad je i s
kim je hteo. Da bi olakšali nadzor, Inke su u pojedinim okruzima uveli kape i šešire raznih boja i
oblika.
Najveća moralna norma bio je rad; za lenjost i sporost pretila je surova telesna kazna. Za
vreme obeda seljaci su morali da ostavljaju otvorena vrata svojih kuća da bi ih nadzornici stalno
imali na oku. Verovatno se tu još radilo o tome da na vreme primete prve znake zavere ili
pobune.
Prema tome, podanik Inka postajao je feudalni rob, bezvoljno oruđe u rukama moćne
administrativne mašinerije, čovek lišen dostojanstva i lične slobode i svake šanse da poboljša
život. Cela organizacija društva, zasnovana na pasivnosti masa i slepoj poslušnosti činovnika,
održavala se samo zahvaljujući životnim impulsima koji su primani iz jednog centra vlasti. Kad
su smrću kralja ti impulsi prestali da deluju, država Inka postala je bezoblična masa naroda,
kojom šačici španskih avanturista nije bilo teško da ovlada.
Zanimljivo je to što u državi Tavantinsuju nije stvorena institucija pravog ropstva. Zbog
tako krajnjeg podjarmljivanja seljaka ona je bila potpuno suvišna. Čak su i vojne zarobljenike
naseljavali u državi i davali im komadić zemlje za obrađivanje, stavljajući ih tako u isti red s
domorodačkim stanovništvom.
Ali i u tom pogledu postojao je jedan izuzetak, a odnosio se na stanovnike sela Jamajaku.
Za vreme vladavine kralja Tupak Jupankija oni su digli pobunu protiv Inka, koja je naravno bila
ugušena. Vođe su pale u borbi, a gnevni kralj je naredio da se ostali stanovnici dovedu pred njega
da bi im izrekao smrtnu presudu. Onda se dobrodušna koja zauzela za njih i kralj im je poklonio
život. Ali je odlučio da stanovnici sela, kao i njihovo potomstvo, za sva vremena ostanu robovi,
da budu stavljeni van zakona i lišeni zemlje. Radili su najniže poslove na dvorovima, terani su na
rad u rudnicima, na građevinama i kraljevskim njivama. Bačeni na samo dno društva, okruženi
opštim prezirom, po mnogo čemu su podsećali na indijske parije.
Neki memoaristi i istraživači tvrde da je državno uređenje Inka imalo i svoje dobre strane.
To se ne može osporiti, ako se ne zanemari istorijska perspektiva. Seljak-kmet u feudalnom
uređenju XVI veka nesumnjivo se nalazio u gorem položaju od podanika u kraljevstvu
Tavantinsuju.
Zakoni Inka, iako neobično strogi, ipak su bili zakoni, a ne bezakonje. Oni su masama
radnika pružali podnošljive uslove života, štitili ih od bede i vodili računa da niko ne ide pocepan
i nag. Konkvistadori su, na primer, sa čuđenjem ustanovili da u pokorenoj zemlji nisu sreli
nijednog prosjaka. Ako je neko izvršio krađu zbog gladi, zakon je kažnjavao činovnika koji je
doveo do toga da krivac gladuje.
Osim toga, u tom uređenju zapanjuju izvesne humane tendencije. Mitu, tj. obaveze prema
državi, Inke su određivali u razumnoj meri, tako da ljude ne preopterete radom i ne izlažu bolesti.
U rudnicima i na građevinama, gde je posao bio težak, ljudi nisu držani više od tri meseca u
godini. Država nije brinula samo o bolesnima, invalidima, udovicama i siročadi, već ih je
oslobađala svih obaveza kulučenja.
Poljoprivredni i zanatski proizvodi, koje je kralj uzimao i gomilao u magacinima, samo su
delimično služili privilegovanim slojevima. U slučajevima suše, poplave, požara, epidemije i
drugih prirodnih katastrofa, kralj je širom otvarao vrata magacina i spasavao podanike od
propasti. Ustrojstvo Inka se u izvesnoj meri svodilo na to da je primoravalo ljude da odvajaju od
usta i štede za crne dane, što je na prostranim teritorijama uvelo princip solidarnosti i uzajamne
ekonomske pomoći, i to među plemenima koja su se pre toga međusobno uništavala u
neprestanim bratoubilačkim borbama.
Mračna strana tog strogog reda bila je visoka cena koju su podanici morali da plate za
svoju sigurnost. Oduzeto im je upravo ono što je čoveku najdraže – lična sloboda, bili su vezani
za život prinudnog rada, stavljen im je težak jaram da obezbede izobilje i raskoš preterano
velikom sloju njima tuđih plemenskih dostojanstvenika, sveštenika i činovnika, koje nikad nisu
prestali da smatraju za osvajače i ugnjetače.
Španski memoaristi s neskrivenim divljenjem pišu o blagostanju koje su zatekli u
kraljevstvu Tavantinsuju, o obrađenim njivama, o punim skladištima i magacinima, uopšte o
sjajnom stanju cele države. Jedan konkvistador, Mansio Sijera Rehesema, koji se naselio u Peruu
i tamo završio život, nije imao dovoljno reči hvale za domorodačko stanovništvo. Isticao je
njihovu trezvenost, vrednoću i visok moralni nivo, ističući da su se veoma retko događala
ubistva, krađe i razvrat. Istoričari su došli do zaključka da su se Peruanci u moralnom pogledu
nalazili na daleko višem nivou od Evropljana tog vremena.
Svi izveštaji predstavljaju peruanski narod u pozitivnom svetlu. Vekovima tlačen i
ugnjetavan, primoravan na teške poslove, odlikovao se dostojanstvom i tananim osećanjima.
Pored sklonosti ka tuzi i melanholiji, što se uostalom odrazilo u njegovoj muzici, uvek je bio
spreman za zabavu i igru, a naročito je imao slabost prema vašarima, gde se u ljudskoj gomili i
vrevi osećao u svom elementu. Veoma simpatična odlika Peruanaca bila je njihova briga za decu
i životinje. Nikad nisu udarili lamu, uvek su je okruživali najnežnijom pažnjom i ukrašavali
raznobojnim trakama. Kad ugine, oplakivali su je kao bliskog rođaka. Osim toga, za svoje
zadovoljstvo držali su nezgrapne rundove, koji su se vukli po selu i glasno lajali.
Neki istoričari su iz toga izvukli zaključak da su se peruanska plemena pomirila s
vladavinom Inka i da su opšte uzev bila zadovoljna svojom sudbinom.
To odlučno negiraju ustanci i pobune koje su neprekidno izbijale u raznim oblastima
zemlje. Inke su ih gušili u rekama krvi, ali nikad nisu uspeli da potpuno pacifikuju svoju državu.
Za vreme vladavine Tupak Jupankija buknuo je strašan ustanak nekih plemena Ajmara, a Huajni
Kapaku bila je potrebna čitava armija da savlada pobunjene Kara i Čimu narode.
Postajući svesni toga da samom fizičkom premoći ne mogu primorati ljude na pokornost,
Inke su pokušavali da utiču na njihov um. U tu svrhu koristili su praznoverje, zajedničko svim
pokorenim plemenima, da bolesti izazivaju demoni koji se uvlače u ljudski organizam. Ali ti
demoni nisu radili svojom voljom, već su bili izaslanici bogova, koji su tako kažnjavali ljude za
učinjene grehe.
Demoni su mogli da se isteraju samo ispovešću pred specijalnim sveštenicima, zvanim
„ičuri“. Inke su od tih sveštenika napravili poslušno oruđe svoje politike i preko njih su u registar
grehova unosili sve prestupe prema državi. Ako seljak dobije čir, sveštenik ga je uveravao da je
kažnjen zbog toga što je nedovoljno vredno radio na njivi kralja ili sveštenika.
Sitne prestupe mogao je da oprašta seoski ičuri, ali u slučaju težeg prekršaja, na primer
huljenje protiv kralja, krivac je morao da ode u sam Kusko i da dobije oproštaj grehova od višeg
sveštenika. Na taj način Inkama nije bilo teško da saznaju kakvo je raspoloženje vladalo među
podanicima, što je u mnogim slučajevima omogućavalo da na vreme spreče nezadovoljstvo ili
izbijanje pobune.
Ispovest je za sve Peruance bila obavezna. Sveštenici su bili vezani tajnom ispovesti, ali u
slučajevima posebno teških prestupa obaveštavali su vlast, iako krivac koji je dobio oproštaj
grehova više nije podlegao kazni. Ispovest se odvijala na sledeći način: sveštenik ičuri je sedeo
na obali reke držeći u jednoj ruci klupče trave, a u drugoj kanap na čijem je kraju bio zavezan
kamen. Grešnik je pred njim padao na kolena i molio drhtećim glasom:
– Saslušaj me, saslušaj!
Zatim je ispovedao grehove:
– S kraljevske njive ukrao sam kukuruz…
– Zbog toga je u tvoje dete ušao demon kašlja – odgovarao je sveštenik.
– Juče, kad je čunka-kamajak ležao bolestan u kući, radio sam na svojoj njivi, a ne na
njivi boga Intija. I, eto, bog me je kaznio čirom na grudima. Preklinjem te, isteraj demona iz mog
tela.
– Isteraću ga, ali pazi se, jer ako se ne popraviš bogovi će te kazniti smrću žene ili deteta.
– Popraviću se, popraviti, samo me oslobodi demona.
Sveštenik ga je u znak pokajanja udarao kamenom, a onda mu je naređivao da grehove
ispljuje na klupče trave, koje je zatim bacao u reku.
– Neka rečna struja odnese te grehove u more, da se više nikad ne vrate!
 OTAC I SIN

Veliki osvajač Tupak Jupanki dočekao je veoma duboku starost. Posle više od trideset
godina vladavine, u osamdeset i petoj godini života povukao se u svoj dvorac u Kusku, pošto mu
fizička slabost nije dozvoljavala ni da ratuje, ni da učestvuje u lovu.
U kraljevskim obavezama odmenjivao ga je naslednik prestola Huajna Kapak, koji je
izrastao u energičnog i veštog vođu u borbama. Kao učitelj nad voljenim učenikom, otac je bdeo
nad njim sa strane, ostavljajući mu potpunu slobodu delovanja, dok je on, pod teretom godina,
sjaju vlasti pretpostavljao društvo prvosveštenika, amauta, astronoma i lekara. S njima je
provodio dane u mudrim razgovorima o bogovima i zvezdama, u njihovom znanju i iskustvu
tražio je olakšanje za brige i tegobe koje čoveku donosi starost.
Svakog jutra je s prvosveštenikom čitao molitve izlazećem suncu, obavljao ritualno
kupanje u zlatnom bazenu bez koga nije mogao da oda počast mumijama predaka, a zatim je uz
pomoć mladih naložnica oblačio svečanu kraljevsku odeću.
Ispred dvora već ga je čekala nosiljka s brojnim dvoranima, koji su se na njegovu pojavu
klanjali, obuzeti obožavanjem i pokornošću. Ogromna povorka kretala se glavnim gradskim
trgom i zaustavila pred vratima hrama boga Intija, gde je kralja čekala grupa najuglednijih
sveštenika.
Kralj je prolazio dvorištem koje je bilo okruženo raznim zgradama i zaustavljao se pred
ulazom u Korikanču, zlatnu kuću sunca. Bila je to četvorougaona zgrada od klesanog kamena,
pokrivena slamenim krovom i ukrašena širokim pojasom gesimsova od izglačanog zlata.
Tupak Jupanki je naređivao da mu se skinu sandale i bos je prelazio prag hrama. Uzdužna
odaja bila je bez prozora i tonula je u polumraku, a ipak ju je ispunjavala svetlucava masa
čarobnih odblesaka, iskrica i plamičaka.
Zidovi najsvetijeg spomenika bili su pokriveni ogledalima od izglačanog zlata, čak je i
drvena tavanica blistala zlatastom oplatom. Duž bočnih zidova nalazili su se poređani kipovi
božanstava i velike obredne posude – sve od zlata.
 Nad tim sjajem dominirao je impozantan simbol boga Intija, obešen naspram ulaza na
zapadnom zidu hrama. Bio je to okrugli štit ogromnih razmera, izrađen od zlatne ploče i izglačan
do najvišeg sjaja. U sredini se ocrtavao reljef koji je predstavljao zamišljen lik plemenskog boga
Inka. Od štita protkanim smaragdima na sve strane su se odbijali zlatni zraci. Jutarnje sunce se
jarkim mlazom probijalo kroz ulaz i padalo na disk, pretvarajući ga u drugo sunce koje je
plamtelo svojom vatrom.
Kralj je neko vreme stajao opčinjen čarobnim prizorom svetlosti, zatim je pognute glave u
vatrenoj molitvi prilazio do svojih devet predaka, čije su mumije sedele na zlatnim prestolima
ispod simbola sunca. Figure dostojanstvenih pokojnika bile su obučene u svečanu kraljevsku
odeću. Duge tunike, plaštovi i sandale blistali su od zlata, smaragda i topaza, na glavama su
strčala dva purpurna pera svete ptice kurakenke, zakačena za crvenu traku, grudi su krasile
ogrlice od smaragda veličine kokošijeg jajeta. Lica su bila pokrivena zlatnim maskama s očima
od šarenih kamenčića i bila su verna kopija svakog od kraljeva.
Često se dešavalo da je Tupak Jupanki prestajao da se moli i posmatrao je likove predaka,
kao da je želeo da iz njih izvuče tajnu onog sveta, za koji je i sam uskoro trebalo da se pripremi.
Ali žute, svetlucave maske, nedokučive i zagonetne, nestajale su u mraku, koji je dizanjem sunca
ka zenitu postajao sve veći. Teško uzdahnuvši starac je gledao slobodno mesto koje je trebalo da
zauzme posle smrti i izlazio napolje u punu svetlost sunčanog dana.
Zatim je posećivao manji hram, posvećen boginji meseca Mama Kilji, ženi boga Intija. Tu
je sve blistalo od srebra: ono je prekrivalo zidove i drvenu tavanicu. Na zidu naspram ulaza
blistao je srebrni disk s likom boginje. Pod tim simbolom, na srebrnim prestolima sedele su koje,
zvanične žene pokojnih kraljeva. Mumije žena, obučene u prelepu odeću i okićene nakitom, na
licima su imale srebrne maske.
lako je u hramu sunca bilo samo devet kraljevskih mumija, na prestolima je sedelo deset
žena. Poslednje mesto zauzimala je već davno umrla koja još živog kralja. Tupak Jupanki stajao
je pred njom zamišljeno i na njegovom grubom, naboranom licu pojavio se jedva primetan
smešak. Prisećao se nekih detalja iz njihovog zajedničkog života. Bili su veoma složan par koji se
voleo, ali je kraljica imala jednu manu: bila je nerazumno ljubomorna. Kad je odlazio u dom
„devica sunca“, plakala je u svojoj odaji i pevušila neku tužnu pesmicu o napuštenoj devojci. On
je smatrao da nije u redu da kraljica peva pesme koje su prisluškivale najniže služavke, a njenoj
ljubomori veselo se podsmevao, jer je to uzimao kao bezazleni kapric. Kako je mogla
pretpostaviti da će izneveriti norme boga Intija i tradiciju Inka – bio bi to valjda veliki greh i
ogromna nesreća za državu. „Pa šta, i kraljice su samo žene“, mislio je i klanjajući se pred
mumijom upućivao se ka izlazu.
Njegove verske obaveze nikako se nisu završavale na tome. Trebalo je da se pokloni i
manjim bogovima i da na kraju stane ispred onog najvišeg, čije se ime izgovaralo samo u velikoj
nuždi.
Naime, kralj se molio u hramu posvećenom planeti Venori, koju su Inke zvali Časka. Bio
je to stasit mladić kovrdžave kose, voljen i nerazdvojan paž boga Intija. Nije zaobilazio ni boga
duge Čujču i strašnog boga gromova Ilijapija.
Svi hramovi ponosili su se bogatstvom zlata, srebra i dragog kamenja; utoliko je veći
kontrast predstavljao mali, usamljeno stojeći, hram boga Virakoče, drevnog tvorca svemira.
Podignut od neobrađenog kamena i bez ikakvih ukrasa podsećao je na planinsku pećinu. Tu je,
pocrneo od starosti, u polumraku stajao kip istesan od velikog debla. U nejasnim, kao izvetrenim
konturama, samo se s naporom mogao prepoznati čovek s dugom, kovrdžavom bradom –
najstariji bog peruanskih naroda.
Ulazeći u taj ubogi hram Tupak Jupanki se ponašao potpuno drukčije nego u drugim
hramovima. Duboko potresen, padao je na lice pred svetim kipom i molio se s takvim žarom, koji
nikad nije pokazivao prema svojim rodovskim božanstvima.
U prepodnevnim satima imao je običaj da boravi u vrtu hrama. Tu su mu pravili društvo
prvosveštenik kao i starešina amauta, nekadašnji staratelj naslednika prestola.
To je valjda bio najlepši vrt na svetu, čaroban vrt iz bajke. Terasama se spuštao ka reci
Huantanaj, a sve što se u njemu nalazilo izradili su od zlata majstori nad majstorima. Sunce je u
metalnom rastinju svetlucalo hiljadama iskri i plamenova; s vremena na vreme od reke je dolazilo
pirkanje vetra i na zlatnom lišću sviralo kao na strunama harfe.
Kralj je taj vrt veoma zavoleo. Polako se šetao njegovim stazama i svakog trenutka
zastajao da izbliza uživa u nekom detalju. Evo, među zlatnim lišćem srebrna čašica cveta, a na
njoj se njiše prekrasni leptir. Zlatna krilca neverovatno podsećaju na prozračne opne, kabanice i
nožice od srebrne žičice tanke su kao niti paučine, u glavicu je umetnik čak namestio oči od
šarenog stakla.
Svuda gde se pogleda, puno zadivljujućih stvari. Na granama egzotične ptice, u gustoj
srebrnoj travi gmižu zmije, gušteri i balegari, u čestaru se kriju srebrne ili zlatne lame, jeleni,
pume i druge šumske životinje. Na jednom mestu se nalazi kukuruzno polje koje se na vetru njiše
kao da je pravo. Kralj prebira prstima teški kukuruz, čije su vlati i lišće od srebra a zrna od zlata.
Posle izvesnog vremena dostojanstvenika je savladao umor. Seo je na srebrnu klupu,
odakle se pružao pogled na reku i planine. Sunce koje se pelo ka zenitu, počelo je jako da prži, pa
je prvosveštenik pljesnuo posluzi i naredio joj da donese kraljevski baldahin. U hladu platna kralj
je odahnuo s olakšanjem i upitao:
– Pa, to danas stiže moj voljeni sin, Huajna Kapak?
– Da, milostivi gospodaru – odgovori sveštenik – glasnik je danas doneo vest da na čelu
lične pratnje već prelazi most na reci Apurimak i samo što se nije pojavio.
– To je dobro, veoma dobro – prošaputa kralj i zažmuri, kao da ga je san savladao.
Tako se bar činilo prvosvešteniku i starešini amauta. Međutim, starac uopšte nije spavao,
već se borio s navalom misli koje su ga pritiskale.
Zaista – razmišljao je – vlast će doći u prave ruke. Huajna Kapak nije izneverio moje
nade, jer je i hrabar ratnik i vredan domaćin. Šta bi se dogodilo da sam podlegao nagovorima
rodbine i izabrao prvorođenog sina, tog bogobojažljivog doušnika sveštenika. Strah me je i da
pomislim! Huajna Kapak je moja krv. Eto, i taj ratni pohod iz kog se upravo vraća u prestonicu.
Kao grom strašnog Ilijape udario je na pobunjene severne narode i tako im se osvetio da je
strašno i pomisliti. Doduše još nije osvojio grad Kito; kralj Kača se dosad brani dosta snažno, ali
samo za neko vreme, za neko vreme… Huajna Kapak je žestok protivnik, niko i ništa mu se neće
odupreti. A kakav je državnik! Još nije osvojio celo kraljevstvo Kito, a tamo već armija radnika
gradi puteve, tvrđave, kanale za navodnjavanje i hramove sunca. Poslati kolonisti, činovnici,
učitelji jezika kečua i sveštenici već zauzimaju nove oblasti, već se uspostavlja društveno
uređenje Inka koje ljudima donosi red i svako dobro.
Tupak Jupanki se odjednom prenuo iz zamišljenosti i počeo budno da osluškuje. Iz grada
su dopirali radosni usklici mase; najpre daleki, a onda su se polako približavali vrtu i postajali sve
jači. Najzad se pojavio Huajna Kapak, hitajući između zlatnog žbunja lakim i nestrpljivim
korakom. Ugledavši ostarelog oca stao je kao ukopan, zatim je dopuzao na kolenima i usnama
dodirnuo njegova stopala. Tupak Jupanki se prijateljski nagnuo nad sinom i dodirom ruke dao mu
znak da ustane.
Naslednik prestola bio je nizak, ali snažno građen muškarac u punoj snazi. Na njegovom
licu ocrtavala se pokornost i poslušnost, ali nemiran, turoban pogled i brzi, nagli pokreti – rečju,
nemirna, divlja lepa spoljašnjost cele ličnosti otkrivala je prirodu sklonu žestokoj plahovitosti.
 Huajna Kapak nije stigao da se preobuče, pa se pred ocem pojavio u ratnoj odeći. Na
glavi je svetlucala kožna kaciga ukrašena zlatom, dragim kamenjem i šarenom perjanicom. Preko
žute tunike koja je dosezala do kolena imao je prebačen naprsnjak od prošivenog pamuka. Za
široki pojas bila je zadenuta zlatna batina s glavicom u obliku zvezde, a u levoj ruci držao je
kratak, šareni štit od kože. Goli listovi na nozi bili su obavijeni ukrštenom trakom sandala, na
kojoj su visile rese i bakarni zvončići.
– Radujem se što te vidim, sine – oglasi se Tupak Jupanki – nek te bog Inti čuva.
– Oče, zahvaljujem ti za sreću što si me pozvao pred sebe – odvrati naslednik prestola i
ponovo se baci pred noge starca.
– Ustani, sine. Želeo bih s tobom da razgovaram o stvarima koje me muče.
– Pretvaram se u uvo, oče.
– Sekretari su mi čitali izveštaje koje si slao s bojišta. Čestitam ti na velikim pobedama.
Kao što sam od tebe i očekivao, hrabar si ratnik. Muči me samo jedno: veoma si surov, veoma
krvavo kažnjavaš pobunjene narode, veoma brzo se predaješ osećanju gneva. A to nije dobro.
Zapamti, Inke su bili surovi, ali su i opraštali, politika predaka zasnivala se na tome što su radili
samo ono što je neophodno za dobro Tavantinsujua. Istina – mlad si. Ali kraljevi ne mogu biti
plahoviti. Odmeravaj kaznu trezveno, tako i opraštaj. Obuzdavaj lična osećanja, budi mudar,
oprezan i lukav kao puma. Kralj koji postane rob svojih strasti je slab i slep kralj, on je kao
razjarena ranjena zver koja se nasumice baca na šiljak koplja. Primi k srcu moje reči da bi naša
država rasla u moći i prestala da se ljulja kao čamac na uzburkanom moru.
– Ne želim da se pravdam, oče, ali i sam vidiš kako raste drskost podanika, kako se u
državi množe vatre nemira. Potreba trenutka je vraćanje poštovanja prema vlasti Inka, a bez
odlučnosti ne znam kako bih to uradio.
– Neka to bude samo potreba trenutka, a ne princip vladanja. Međutim, šta čujem iz usta
prvosveštenika? Govoriš, kažu, da podanici treba da se plaše tebe, da te noću sanjaju.
– Priznajem, oče, da sam u nastupu gneva ponekad izgovarao takvu misao. Ali, istinu
govoreći, tu donekle krivicu snose i sveštenici. Oni neće da se slože s mojim izborom i potajno,
kad to mogu, zadaju mi razne brige.
Prvosveštenik koji je prisluškivao razgovor poblede i nervozno se pomeri. Kralj ga
pogleda ispod oka i reče sinu:
– Ponešto znam o tome, sine. Šta da ti na to odgovorim? Navešću ti rečenicu kralja
Pačakutija koji je u svojoj mudrosti rekao: „Nećeš biti dobar državnik ako nisi u stanju da budeš
dobar domaćin u svom domu“.
– Poštovani oče, upravo o porodičnom stvarima želim da te molim za milost i podršku.
Veoma sam utučen zbog neplodnosti svoje sestre i žene. Nije moja krivica, jer imam brojno
potomstvo s drugim ženama. Dakle, želim da se rastanem od nje i da se oženim drugom kojom
koja bi mi rodila naslednika. I eto, sveštenici, naročito prvosveštenik, kod tebe podstiču sumnju i
tako odlažu odluku.
– Vaše Veličanstvo – uze reč prvosveštenik – u našoj istoriji nikad se nije dogodilo da je
kralj ili naslednik prestola udaljavao koju i ženio se drugom. To je suprotno božjim zapovestima i
slavnoj tradiciji našeg roda. Kako ko, ali mi sveštenici imamo obavezu da čuvamo dobre običaje i
zbog toga nas ne treba prekorevati.
 Huajna Kapak uzdrhta od besa i uzviknu:
– Naročito čuvate običaje tamo gde vam to odgovara. Pa, zna se na šta računate. Da ću
poginuti ili umreti bez potomstva, onda biste najzad bili na svome: moj stariji brat ili njegov sin
mogli bi da stupe na presto.
– Sine – korio ga je kralj – nije lepo da tako razgovaraš s prvosveštenikom, koji je moj
brat i tvoj stric. Želim da najzad obuzdaš plahovitu prirodu i da se uzdržanije ponašaš.
– Oprosti, oče, oprosti, zaslužio sam tvoj gnev – zbuni se Huajna Kapak i čelom dodirnu
kraljeva stopala.
Tupak Jupanki se bledo osmehnu i nastavi:
– Ceo ovaj razgovor je tim više neprijatan, jer je bio sasvim nepotreban. Po tom pitanju ja
sam još odavno doneo odluku. Jasno se ograđujem da sveštenicima ne pripisujem te skrivene
namere za koje ih optužuješ. Ali smrt kralja ili naslednika prestola bez potomstva uvek je za
državu nesreća, jer za sobom povlači borbu za nasledstvo. Zato sam odlučio da udaljiš nerotkinju
i da se odmah oženiš mojom sestričinom Ravom Runtu.
– Neiscrpna je tvoja dobrota, oče – uzviknu obradovani naslednik prestola – moliću
Svevišnjeg da pokažem da sam dostojan nje.
Kralj dade znak starešini amauta i reče:
– Učeni čoveče, bio si svedok veoma važnog razgovora. Odmah ga zapiši čvorovima
kipua i čuvaj u zlatnoj kutiji da u budućnosti niko ne bi mogao da posumnja u moju odluku. A
tebi, brate i prvosvešteniče, nalažem da iskreno služiš mome sinu koga određujem za budućeg
vladara.
Dok se prvosveštenik duboko pokloni u znak poslušnosti, Tupak Jupanki se ponovo obrati
nasledniku prestola:
– Za nekoliko dana održaće se godišnji lov u Činčasujuu. Znaš da ga nikad nisam
propuštao, čak ni za vreme ratnih pohoda. Ali ovog puta moram se odreći tog zadovoljstva,
zdravlje me više ne služi. Zato te tamo šaljem umesto mene; želim ti uspešan lov.
Sva divljač koja živi na slobodi bila je lična svojina kralja. Pod pretnjom smrtne kazne
niko od podanika nije imao pravo da je lovi. Svake godine se u raznim oblastima države održavao
veliki kraljevski lov u kome su učestvovali kralj, Inke i ogromna armija hajkača, koja je često
brojala i trideset hiljada ljudi dovedenih iz sela. Prema divljači je primenjivana neka vrsta
zaštitnog gazdovanja, koja se zasnivala na tome da se na istom mestu lovilo tek posle
četvorogodišnje pauze.
Glavna divljač za lov bile su divlje lame. Ali nisu ubijane, već su saterivane u ograde i
posle šišanja ponovo puštane na slobodu. Pod udarcima kopalja i toljaga padale su samo pume,
srne, jeleni, jaguari, risovi, divokoze i druge manje životinje koje su s lamama upadale u stupicu.
Njihovo meso, sečeno na kaiševe i isušeno na suncu, predstavljalo je omiljeno jelo peruanskog
naroda i zvalo se „čarki“. Kralj ga je seljacima davao kao nagradu za to što su učestvovali u lovu
kao goniči.
U Peruu su postojale četiri vrste lama, od kojih je čovek pripitomio samo dve vrste.
Najveća, već poznata nam obična lama, uglavnom je služila kao tovarna životinja i davala je
oštru vunu za odeću običnog naroda. Pored nje gajena je još znatno manja, fino građena i veoma
neposlušna alpaka, crnog pamučnog runa. Lame su neobično izdržljive životinje i otporne na
surove klimatske uslove. Čak i u oblastima večitog snega uspevaju da se ishrane mahovinom,
koja oskudno raste na stenovitim strmim padinama. Uz to, kao i kamile, mogu da izdrže dugo
vremena bez vode. Kao tovarne životinje one su u planinama Anda bile i jesu nezamenljive.
Lama prosečno nosi četrdeset i pet kilograma na daljinu od dvanaest kilometara dnevno. Korak
lame je potpuno siguran, čak i na zaleđenim stazama, pošto se njeni papci sastoje od dva oštra
nokta kojima može da se zakačinje o gololedicu i stene.
Lama je veoma poslušna i disciplinovana životinja, ali uporno brani svoja prava. Kad je
pretovarena ne mrda s mesta, makar udarana štapom. Kad se razbesni, gubi mirnoću, skače
spretno kao srna, pljuje i rita se zadnjim nogama. Jednom rečju, vredna je, orna i vezana za
čoveka, ali avaj, ako joj se nanese neka nepravda.
Inke su obrazovali karavane koji su često brojali hiljadu tovarnih lama; tako su s mesta na
mesto mogli da prenose ogromne količine tovara. Divlje lame zvale su se gvanako i vigunje.
Živele su u stadima na visoravnima, nebu pod oblacima, na čelu sa samcem-predvodnikom, koji
je stajao na straži i u slučaju opasnosti upozoravao štićenice oštrim piskom. Divlje lame davale su
predivnu, kao pamuk tanku vunenu pređu, koja je isključivo bila namenjena Inkama.
Naslednik prestola krenuo je u lov s brojnom pratnjom dvorana, ratnika, nosača i
natovarenih lama. Bio je to veseo i bučan pohod. Na čelu je bila gomila dečaka, koji su uz igru i
mahanjem kopljima, celim putem pevali pohvalne pesme koje su u nebo dizale lovačke
sposobnosti kraljevića. Za njima je u dostojanstvenoj koloni išao odred kraljeve telesne garde, a
zatim je na plećima podanika promicala zlatna nosiljka s naslednikom prestola u pratnji gomile
mladih Inka naoružanih kopljima i toljagama.
Na samom kraju išao je odred za snabdevanje s raznom lovačkom opremom. Orkestar
pištaljki, konhi i bubnjeva predvodio je razvučenu kolonu natovarenih lama, koje su čuvali
čobani. Životinje su se kretale dostojanstveno, skladno se njišući u ritmu muzike. Išle su
nonšalantnim, laganim korakom, punim privlačne gracioznosti, reklo bi se – korakom balerine ili
velike dame koja ulazi u salu za bal. Istovremeno su se ritmično njihali i njihovi vratovi i glave,
podizale se i spuštale sapi kao pod dirigentskom palicom kapelmajstora.
Od Kuska do Činčasujua put je bio težak i dalek. Trebalo je preći mnogo milja, prelaziti
reke i planinske potoke preko visećih mostova, noćivati na nekoliko stajališta da bi se stiglo na
određeno mesto. Kako se približavala cilju, povorka je sretala sve više goniča koji su sa svih
strana hitali na terene za lov. Pored puta su se tiskale gomile žena i dece da pozdrave naslednika
prestola. Vladalo je veselo i svečano raspoloženje, jer su ljudi znali da će im iz lova pripasti
komadić divljači koju je jedino kralj mogao da lovi.
Za središte lovačke hajke određena je kotlina koja je sa svih strana bila zatvorena strmim
stenama. Ona je potpuno odgovarala za stupicu, jer su do nje vodili samo malobrojni tesnaci koji
su se mogli lako zatvoriti.
Naslednik prestola je prenoćio u najbližem kraljevskom svratištu i u zoru je zauzeo svoje
mesto u kotlini. Tamo su ga već čekali dostojanstvenici iz kaste Inka, opremljeni toljagama,
kopljima, lukovima i strelama i mrežama. Kraljević je pripremao luk, obesio oko vrata tobolac sa
strelama i seo na tronožac. Lovci su osluškivali da li se približava hajka, koja je cele noći gonila
divljač u planinsku kotlinu.
U jednom trenutku iz daljine je doprla nerazgovetna i izmešana buka, postepeno je rasla i
pojačavala se, a na kraju se već moglo raspoznati dovikivanje ljudi, lupa bubnjeva i otegnuti
lovački signali iz brojnih konhi. Odjednom se nebom prolomila zaglušujuća vika goniča i u
kotlinu je u užasnom haosu upao čopor divljih lama, divokoza, jelena, srna i drugih najrazličitijih
životinja. Želeći da po svaku cenu pobegnu iz stupice, životinje su izbuljenih očiju od straha
jurile kao sumanute, opisivale dolinom besomučne krugove, gurale se međusobno i udarale
kopitima. Ubrzo su se podigli tako gusti oblaci prašine da je teško bilo videti uzbudljivu dramu
panike životinja.
Birajući pogodan trenutak, naslednik prestola je zategao tetivu luka i nanišanio s
najvećom pažnjom. Strela je fijuknula vazduhom i probila divnog jelena koji je pored njega
prolazio u silovitom trku. Iz grudi lovaca i goniča oteo se uzvik divljenja. Istovremeno su sipale
strele iz ostalih lukova i postepeno su polje prekrile telesine srna, jelena i divokoza. Lovci su
nišanili precizno, jer nije bilo dozvoljeno raniti lame, a pogoditi izabranu žrtvu u tom haosu
životinja koje su kružile, iziskivalo je neobično sigurnu ruku.
Iz redova lovaca sada je istupila mladež da pokaže veštinu i hrabrost. Svaki čas neki delija
je kretao u poteru za izabranom životinjom i ubijao je udarcem toljage ili kopljem. Pri tome
mnogi junak se izlagao stradanju od životinja koje su jurile u galopu, ali veštim izbegavanjem
uvek se iz neprilike srećno izvlačio. Onda su se, ponosni na sebe, vraćali na svoje mesto, a
drugovi su ih dočekivali šalama ili uzvicima hvale.
 Lov se završio kasno uveče. Naslednik prestola, okružen najbližom pratnjom, otišao je u
svratište da prenoći. Sutradan je ponovo došao u kotlinu da učestvuje u najvažnijem delu lova,
ovog puta bez krvi.
Iz kotline je već bila uklonjena ulovljena divljač. Na megdanu su ostale još samo lame.
Obuzete strahom i preterano iznurene koprcanjem u stupici, bespomoćno su se zbile u jednu
gomilu i čekale šta će im doneti sudbina.
Naslednik prestola je u obe ruke uzeo veliku mrežu načičkanu tegovima i opreznim
korakom približavao se životinjama. Nepregledna masa dvorana i goniča je ne dišući pratila
njegove pokrete.
Lame su se oprezno postavile čelom prema progonitelju koji se približavao, zurile u njega
očima nabreklim od straha i nervozno preživale.
U jednom trenutku naslednik prestola je munjevito zgrabio snažnog samca, brzim
zamahom obuhvatio ga mrežom i legao na njega celom težinom svog tela. Lamu u mreži uhvatila
je strašna panika. Boreći se sa pipcima mreže koja ju je obuhvatala, propinjala se, vrtela kao
čigra, uvijala na sve strane kao štuka i uzalud ritala
Prestravljene tim prizorom, ostale lame su se raštrkale na sve strane i ponovo počele da
kruže kotlinom. Uhvaćeni samac odmah je krenuo za njima i na užas gomile koja je to posmatrala
povukao je za sobom zakačenog progonitelja. Ali nije uspeo da ode daleko. Umotan konopcima,
sapleo se i uz potmuli tresak pao na zemlju. Kraljević se otrgnuo i snažno ga sputao mrežom.
Nesrećna životinja se još neko vreme koprcala i u nemoćnoj mržnji prsnula slinom, ali je naglo
izgubila snagu i prestala da se brani.
Huajna Kapak je teško disao i jedva se držao na nogama od umora, ali je bio neobično
zadovoljan sobom i s osmehom je primao čestitke podanika, koji su se utrkivali u izražavanju
divljenja i laskanja.
Kraljević se preobukao u čistu odeću i samo je još posmatrao kako love drugi lovci.
Uhvaćene lame predavane su u ruke pastirima koji su ih makazama vešto lišavali gustog,
pamučnog runa, a zatim im vraćali slobodu. Gomile vune su rasle, a žene i deca su je stavljali u
korpe i pod nadzorom činovnika odnosili u najbliži kraljevski magacin.
Lovački pohod naslednika prestola premeštao se s mesta na mesto u namesništvu
Činčasuju i zato je trajao nekoliko nedelja. Za to vreme kralj Tupak Jupanki je umirao u svom
dvorcu. Najčuveniji lekari iz zemlje činili su sve što su mogli da ga održe u životu. Probali su
redom sve poznate lekove, pa i kininovo drvo, zvano „kina-kina“, golubije srce u prahu,
pomešanu krv kondora, jaguara, lame i tvora, kao i odvar mrava i zmije. Kako su se nastojanja
pokazala uzaludnim, kod bolesnika su pozvali nekog „sankojaka“, tj. seoskog vrača, koji je živeo
pored jezera Titikaka i uživao slavu čudotvorca.
Ovaj narodni vidar je ustanovio da je u telo kralja ušao „kaikar“, duh umrlog čoveka. I
odmah se prihvatio da ga istera. Okitivši se mnogim amajlijama, među kojima su preovladavale
školjke i kamenje koje se stvara u želucu tapira, stavio je jezivu ritualnu masku i počeo svoje
magično delovanje. Najpre je okadio kralja omamljujućim dimom spaljenih trava, a zatim je
smešno poskakivao oko njegove postelje i jezivo otegnuto pevao, prateći sebe na bubnju oštrim,
čudesno brzim udarcima.
Ali se demon u toj borbi pokazao jači od seoskog vrača. Lice kralja se prevlačilo senkom
smrti i činilo se da je agonija blizu. Onda su lekari odlučili da izvedu operativni zahvat koji se u
Peruu primenjuje od pamtiveka. On se zasnivao na tome što se dletom od srebra ili kremena u
lobanji bolesnika bušio okrugli otvor kako bi se kroz njega isterao demon. 27

27
Arheolozi su do sada u Peruu otkopali deset hiljada mumija s tragovima trepanacije lobanje.
 Ali kralj na to nije hteo da pristane i smerno je čekao da ga svetli bog Inti pozove kod
sebe. Kraljevska porodica se okupila u dvorcu da se oprosti od božanskog oca. Strah je obuzeo
gradove i sela, pošto je narod verovao da zajedno sa smrću jednog od kraljeva umire i sunce i da
će na svetu nastati večna tama.
Tupak Jupanki je jedva čujnim glasom počeo lament, koji su kraljevi Inka tradicionalno
pevušili na samrtnoj postelji:

Rodio sam se svež kao poljski cvetić,

U mladosti sam cvetao kao karanfil jarkocrveni,
Dočekao sam zrele godine, dočekao sam starost,
A sad – evo, venem, evo, umirem.

Kralj je izdahnuo i država Tavantinsuju se predala žalosti. Naređen je post i ljudi su

morali da se uzdrže od uzimanja bibera i soli. Telo pokojnika balsamovano je medom i travama,
a srce smešteno u zlatnu urnu. Ukrašen najlepšom odećom i nakitom, pokojnik je trideset dana
sedeo na zlatnom prestolu i primao izraze poštovanja podanika.
Odaje dvorca odjekivale su od kuknjave narikača. Po gradovima i selima čula se tutnjava
bubnjeva koja je pratila žalobne igre.
Prema hramu sunca kretala se svečana pogrebna povorka. Mumija kralja nošena je u
zlatnoj nosiljci u pratnji veleuvaženih Inka. Ožalošćeni su išli bosi i na sebi su imali plaštove od
crne vune alpake. Nepregledne mase naroda su se u neutešnoj tuzi ozleđivale noktima, čupale
kosu i tako glasno kukale da se jedva čula buka pištaljki i tutnjava bubnjeva. Najzad su pokojnika
posadili na zlatan presto u hramu pored njegovih predaka.
Inke su verovali da će kraljevi nekad vaskrsnuti i vratiti se na zemlju svojim podanicima.
Odatle je poticao čudan običaj da se kraljevski dvorac zazida zajedno sa svim blagom i
pokućstvom da bi ga vaskrsli kralj zatekao u istom stanju u kakvom ga je i ostavio. Taj dvorac je
otvaran samo jednom, godinu dana posle pogreba, da bi se u čast umrlog vladara u njemu
priredio veliki banket. Mumija kralja postavljana je pored stola, dok su se dostojanstvenici gostili
jelom i pivom. Banket je istovremeno bio kraj jednogodišnje žalosti, posle kojeg se zemlja
vraćala normalnom načinu života pod vladavinom novog kralja.
 INTRIGA I LJUBAV U KRALJEVSTVU INKA

Krunisanje novog kralja nije moglo da se obavi bez saglasnosti boga Intija. Prvosveštenik
se u hramu danonoćno molio za uspešan ishod; „device sunca“ i sveštenici čitali su preklinjuća
molepstvija; na žrtveniku se nisu gasile vatre. Prestonica je živela u izuzetnoj napetosti; na trgu
su se tiskali stanovnici da iz usta prvosveštenika čuju dobre vesti.
Ali bog sunca je ćutao. Prolazili su dani i nedelje, a vračevi nisu primetili nijedan znak ni
na nebu ni na zemlji iz koga bi mogao da se pročita božji pristanak za krunisanje. Zbog toga je
cela zemlja utonula u tugu i neizvesnost.
Huajna Kapak se povukao u svoj dvorac i čekao. Postepeno ga je hvatao takav pritajen
bes da je i najbliža rodbina više volela da mu se skloni s očiju. Prvosveštenik se klanjao i kajao,
ali je bespomoćno širio ruke i odlaganje objašnjavao verskim razlozima.
Ali jednog dana u dvorac je upao zadihani izviđač i molio za prijem. Naslednik prestola
razgovarao je s njim u četiri oka neobično dugo, a zatim je odmah pozvao svoje najvernije ratnike
i pohitao u dvorac starijeg brata. U odajama su se ubrzo razlegli jezivi krici i kuknjava ubijanih.
Tada je izgubio život ne samo prvorođeni sin pokojnog kralja s najbližom rodbinom, već i mlađi
brat Huajne Kapaka, posle njega sledeći kandidat za presto.
I, eto, bog Inti se valjda odobrovoljio posle razbijanja dvorske zavere, jer više nije
odugovlačio s davanjem pristanka za krunisanje. Prvosveštenik se iznenađujuće brzo pojavio
pred kraljem da ga obavesti o uspešnom ishodu.
Nemajući više nikakve prepreke, Huajna Kapak je stavio na glavu purpurnu traku sa
šarenim perjem svete ptice kurakenke, a zatim je učestvovao na svečanostima i narodnim
zabavama koje su trajale nekoliko dana.
Ali kralj se nije oslobodio nepoverenja prema sveštenicima. Međutim, nije mogao da ih
isključi iz tradicionalnog hodočašća koje su posle krunisanja kraljevi morali da obave do jezera
Titikaka, mesta koje su Inke najviše poštovali, budući da se tamo rodio bog Inti. Za srećan put
bogu je prineta na žrtvu vrlo mlada „devica sunca“, a njeno telo, odeveno u prazničnu odeću, u
svečanoj povorci odneto je u planinsku pećinu.
Duga kraljevska povorka krenula je na put i ubrzo se s mukom penjala prema vrhovima
Anda. Nedaleko od svetog jezera kralj je sišao iz nosiljke i stao na rub prostrane visoravni.
Pogled je bio izuzetan. Dokle pogled seže prostirala se gusta šuma kula, okruglog i kvadratnog
oblika, sagrađenih od neobrađenih kamenih blokova. Te čudne građevine su pocrnele od starosti,
ali još uvek su se čvrsto držale. Naime, kameni blokovi bili su tako savršeno pripijeni jedan uz
drugi da u njihove spojeve nije uspela da se uglavi čak ni planinska mahovina koja svuda niče.
Verovatno će zauvek ostati tajna kada su te kule podignute. Ljudski ostaci koji su
pronađeni unutar njihovih zidina svedoče da su to bile grobnice nekog nepoznatog naroda koji je
živeo mnogo pre pojave Inka.
Peruanci su te grobnice zvali „čulpa“ i prema njima se odnosili sa sujevernim strahom, jer
su bili uvereni da se tu gnezde planinski demoni koje treba pridobijati molitvama i žrtvama. Zato
uopšte nije čudno što je Huajna Kapak smatrao da je preporučljivo da se zaustavi u podnožju
jedne kule i prinese žrtvu duhovima kako bi zadobio njihovu naklonost na putovanju.
Odatle je do jezera Titikaka već bilo blizu. Kraljevska povorka zaustavila se da prenoći u
najbližem svratištu i da se u zoru nađe na cilju puta.
 Pred zasenjenim očima putnika pojavio se predeo koji kao da su magijom stvorile neke
dobre sile u surovom okruženju visokih planina.
Ogromnu dolinu ispunjavala je svetlucava, zlatasta površina jezera, a na krajevima
horizonta uzdizali su se vrhovi Anda, a nebesko prostranstvo bilo je tako čisto i plavo da je
izgledalo kao da se cela priroda kupa u plavetnilu. Po glatkoj površini jezera dostojanstveno su
klizili ogromni splavovi s belim jedrima; na njima su se vrzmali ribari, petljajući se s mrežama.
Na padini su pasla brojna stada lama i zelenele se terase s lejama krompira.
Bila je to zaista slika puna neobičnih kontrasta. Jezero su okruživale divlje, iscepane
stenovite padine, litice koje su se naglo penjale, procepi i jaruge, jednom rečju, neplodan i tmuran
svet, a odmah tu ljudi su gajili krompir, povrće i kukuruz, osmehivala se i bujala letina.
Na vodi uz obalu bilo je živo, bučno i šaroliko od najrazličitijih ptica, sasvim
neočekivanih na tim stenovitim vrhovima sveta. Tu se nisu samo hranili galebovi i divlje patke,
već – za divno čudo – i ibisi crni kao čađ i plameni flaminzi, koji su nadmeno gacali po
plićacima, ravnodušni na hladan dah planina.
Jezero Titikaka, koje leži tačno na 3812 metara nadmorske visine, zauzima površinu od
oko 8400 kvadratnih metara. Dužina iznosi 200 kilometara, širina ponegde dostiže 60 kilometara,
a dubina preko 200 metara. Ta ogromna vodena površina očigledno utiče na osetno otopljenje
visokoplaninske klime i toliko ublažava njenu surovost da su tu mogli da se razvijaju
poljoprivreda, ribarstvo i stočarstvo. Klima u tim oblastima iznenađuje kontrastima koji se nigde
ne mogu sresti. U toku nekoliko sati ljudi preživljavaju četiri godišnja doba: noću tamo vlada
zima, u jutarnjim časovima proleće, u toku sunčanog dana leto, a predveče jesen.
Huajnu Kapaka su na nosiljci odneli na uski rt. Tamo ga je čekao splav presvučen šarenim
tkaninama. Kralja je pratila samo najbliža rodbina i najviši državni dostojanstvenici, dok se
ostatak pratnje ulogorio na obali.
Splav je na jedrima poleteo ka ostrvu Titikaka, koje je ležalo na maloj udaljenosti od rta.
Kralj je izašao na obalu i prolazeći pored divnih plantaža kukuruza zaustavio se u podnožju
visoke stene. Pridržavan od strane prvosveštenika, počeo je da se penje stepenicama, a zatim je
ušao u dvorište hrama boga sunca. Zlatni zidovi građevine blještali su na planinskom suncu kao
čarobno, tajanstveno priviđenje, puno čarolija i moći.
Unutra se, kao i u svim hramovima Inka, videlo neverovatno bogatstvo zlata, srebra i
dragog kamenja. Ali sva ta raskoš gubila se u odnosu na sjaj kipa boga sunca, isklesanog od
jednog komada zlatne rude. Plemenski bog Inka sedeo je na prestolu i u večitoj zamišljenosti
gledao prema istoku, odakle je kroz portal hrama prodirao snop svetlosti jutarnjeg sunca.
Do njegovog prestola vodila su dva reda ogromnih amfora od zlata, do vrha punih svetog
kukuruza. Inke su verovali da to zrno potiče s neba i da njegova potrošnja obezbeđuje čoveku
večni život posle smrti. Svake godine, posle žetve na ostrvu, dolazila su izaslanstva iz svih
hramova u državi da uzmu sledovanje zrna koje je potrebno za verske obrede.
Kralj Huajna Kapak proveo je u podnožju kipa nekoliko sati u molitvama. O zalasku
sunca pojeo je nekoliko zrna svetog kukuruza, koje mu je na zlatnom poslužavniku doneo
prvosveštenik. Već je padao mrak kad je izašao u dvorište da na žrtveniku posveti bogu mladu
lamu savršeno bele dlake.
Čim se pojavio mesec, kralj i njegova svita ponovo su se popeli na splav i otplovili na
susedno ostrvo Koati. Tamo se nalazio hram boginje meseca i manastir „devica sunca“. Kralj se
kratko pomolio u srebrnastom domu majke plemena, a onda se uputio u manastir, gde je za sebe
izabrao milosnicu, a zatim otišao na noćni počinak.
Probudili su ga pred zoru, jer ga je još čekalo hodočašće do svete stene gde se rodio bog
Inti. Stena od crvenog peščara bila je opasana trostrukim zidom. Do najsvetijeg mesta vodile su
tri kapije: lavlja kapija, kapija kolibara i kapija nade. Hodočasnici su pored svake kapije nekoliko
dana morali da poste, da se dugo mole i da ispred nje za zavet zakopaju srebro i zlato. Pre nego
što su mogli da se približe steni, i u verskom zanosu je dodirnu usnama, obično su prolazile
nedelje. Ali ovog puta hodočasnici nisu puštani na ostrvo da bi kralj bez svedoka mogao da oda
počast praocu svoga roda. U pratnji najbližih, usredsređeno je gledao vrh stene i čekao dok se ne
obavi misterijum rađanja sunca.
Već je počelo da sviće, na istočnom rubu neba pojavio se ružičasti odbljesak i odjednom
je na vrhu stene zablistalo sunce. Jezerom i okolnim planinama razlegli su se duboki, potmuli
zvuci timpana iz hrama, a sveštenici su počeli da pevaju pozdravnu pesmu.
Kralj i njegova pratnja duboko su se poklonili, moleći se strasno i vatreno:
„ Hvala ti, svetli oče, što si se rodio, što živiš, što nisi umro. Hvala ti što nas nisi napustio,
što nam daješ svetlost i toplotu, hvala ti za tvoju darežljivost!“
Kralj je zatim prineo belu lamu na žrtvu i napustio najsvetije mesto da bi se odmah vratio
u prestonicu. Naime, primio je radosnu vest da mu je koja donela na svet sina, zakonitog
naslednika prestola.
Rođenje prvorođenog kraljevog sina u Kusku je proslavljano tradicionalnim
svečanostima. Tri stotine Inka najplemenitije krvi okupljalo se na glavnom trgu i pesmom slavilo
novorođenče. Okićeni zlatnim minđušama, znacima svoga dostojanstva, hvatali su se za ruke i uz
takt monotone muzike izvodili pred kraljem drevni ples zmije.
Ali Huajna Kapak došao je na ideju da uveliča ovu veličanstvenu ceremoniju. Po njegovoj
naredbi pojačan je rad u rudniku Kamanta, pa je posle nekoliko nedelja dvesta pedeset nosača
donelo u prestonicu deset tona zlatne rude. Čitava armija zlatara je od nje iskovala lanac dužine
dvesta metara, čije su karike bile veličine čovečje pesnice. Inke su poskakivali povezani ovim
teškim lancem i zvečeći karikama molili boga Intija da blagoslovi kraljevog sina. Rava Runtu je
zračila od radosti kad je njen muž podigao sina iznad glava naroda koji je klečao i dao mu ime
Huaskar. Lanac je zatim dat na čuvanje sveštenicima hrama boga sunca.
Huajna Kapak je bio ambiciozan vladar, hrabar osvajač i izvanredan državnik. Proširio je
granice države, gradio kanale, cisterne, puteve, tvrđave i magacine, preseljavao seosko
stanovništvo i davao mu da obrađuje nove, netaknute oblasti. Ali nije poslušao očeva upozorenja,
bio je okrutan i osvetoljubiv. Na kraju je pritisak postao tako nepodnošljiv da su u raznim
delovima zemlje svaki čas izbijale pobune podjarmljenih naroda. Kralj ih je krvavo gušio, besneo
je, kažnjavao, ali je nezadovoljstvo raslo, produbljivalo se i sve jače podrivalo temelje velike
imperije.
Jednom su se pobunila plemena Karanga. Huajna Kapak je ugušio ustanak nadmoćnošću
svojih oružanih snaga i naredio da se poseče dve hiljade ratnika. Tela pobijenih bačena su u
lagunu koja leži južno od grada Otavala. Ta laguna do današnjeg dana nosi ime „Jahuar-kuča“,
što znači „Laguna krvi“, a narodi koji žive u tim krajevima još uvek se s užasom sećaju tog
stravičnog događaja.
Drugi put, pak, stanovnici ostrva Puna pobili su posadu kraljevske vojske. Kralj je
desetkovao stanovništvo, razrušio i zapalio ostrvo i naredio da se vođe nabiju na kolac. U tom
pokolju pomagali su mu stanovnici grada Tumbesa, večiti neprijatelji ostrvljana.
Huajna Kapak ipak nije uvek postupao tako surovo. Kad su stanovnici Tumbesa i
Huankavelika krenuli u borbu za oslobođenje, porazio ih je, ali nije dozvolio da njegovi vojnici
izvrše pokolj. Samo je vođe ponizio tako što je naredio da im se izbiju po četiri prednja zuba.
Onda je u znak solidarnosti čitav narod isto tako izbio četiri prednja zuba; ono što je trebalo da
bude sramno obeležje, pretvorilo se u manifestaciju plemenske solidarnosti.
Ubrzo zatim Huajna Kapak je odlučio da dovrši delo svog oca i osvoji grad Kito, gde se
još uvek držao kralj Kača. Krenuo je na čelu armije od četrdeset hiljada ratnika i pristupio opsadi
junačke prestonice severne države. Posle teških borbi uspelo mu je da je osvoji i zarobi kralja,
koji ipak nije preživeo poraz.
Ali u času najvećeg trijumfa pobednik se odjednom našao u smrtnoj opasnosti:
stanovništvo pokorene zemlje ponovo se diglo na ustanak. Inke je zahvatio požar ustanka i
mržnje.
Plemena Kara, koja su nastanjivala ove oblasti, bila su poznata po žestokoj, neustrašivoj
hrabrosti, pa se borba vodila na život i smrt. U toj borbi kralj je dao oduške svojoj okrutnoj
prirodi i nije štedeo ni žene, starce i decu; kraljevstvo koje je nekad cvetalo ubrzo se pretvorilo u
pustinju. Zaboravivši očeve pouke, Huajna Kapak je sprovodio u život svoje principe vladanja i
doveo do toga da je kod pokorenih naroda njegovo ime postalo strah i trepet.
 Ustanici su na kraju podlegli nadmoći Inka i kapitulirali. Kralj je u nastupu gneva odlučio
da iskoreni stanovništvo koje se spaslo, a da opustošenu zemlju naseli poslušnijim plemenima iz
drugih oblasti države. Toliko se zainatio da nije slušao ni sveštenike, ni najbliže saradnike kad su
ga podsećali na osveštanu politiku Inka i savetovali da postupa umerenije s pokorenim narodom.
Jednog dana, kad je Huajna Kapak sa svojom vojskom boravio pod zidinama Kita, od
strane grada pojavila se neobična povorka. Na hiljade žena, obučenih u crne haljine u znak
žalosti, kretale su se u dugoj koloni i kad su se približile kralju pale su na zemlju jedna pored
druge. Među njima su bile veoma mlade devojčice, maltene deca, zrele žene i sede starice. Žene
su se kajale u prašini i ništa nisu govorile, samo se čuo prigušen, bolan jecaj.
Kralj je bio zbunjen najezdom žena i u početku nije znao šta da radi. Ali ubrzo mu se lice
smračilo od besa. Risje oči, u kojima se skrivala pritajena surovost, počele su da sevaju, ne
sluteći ništa dobro. U njemu se, naime, probudila sumnja da su žene plemena Kara došle da mole
za milost na nagovor dostojanstvenika njegovog dvora, koji su bili pristalice pomirljive politike u
pokorenoj zemlji.
Već je hteo da zgromi nesrećne žene i da ih grubo otpremi. Onda je prišla starija, seda
žena i tužno plačući dodirnula usnama njegova stopala. Huajna Kapak se neizmerno začudi.
Brzim pokretom podiže je sa zemlje i uzviknu:
– Ehačapuja! To si ti, Ehačapuja? Al’ si ostarila!
– Da, ja sam, milostivi gospodaru!
Kralj je pogleda i ljubazno se osmehnu. Ehačapuja, zarobljenica iz kraljevstva Kito, nekad
je bila najomiljenija naložnica njegovog oca. Pošto je još bio dete, on ju je zavoleo kao stariju
sestru, a ona je učestvovala u njegovim zabavama, poklanjala mu materinsku brigu, ispoljavala
najodaniju privrženost. Jednog dana otac ju je vratio kući i od tada joj se gubi svaki trag. Huajna
je noću potajno žalio za njenim odlaskom, tako da niko nije mogao da primeti njegovu tugu. Otac
bi njegovu slabost prema zarobljenici smatrao za uvredljivu stvar i ne zna se da li bi ga za kaznu
udaljio od prestola.
Ehačapuja je gledala kralja kroz suze i najzad je uspela da procedi:
– Gospodaru moj, došla sam tu s mojim sestrama da te molim za milost za moj narod.
Oprosti nam, oprosti, ali imaćeš u nama odane podanike.
Kralj je ćuteći saslušao uplakanu ženu i posle izvesnog kolebanja rekao:
– Kad sam bio mali dečak, zvao sam te Mamančik (majka). Evo sad ćeš biti majka i
svojim zemljacima, pošto se dobro brineš za njih. Vrati se kod njih s vešću da im opraštam
krivicu.
Na te reči žene su poludele od radosti i tiskajući se do kralja obasipale njegova stopala
poljupcima. Huajna Kapak je bio uzbuđen, ali ubrzo je primetio da jedna devojka ne učestvuje u
opštoj radosti, već tiho plače na ramenu Ehačapuje.
– KJ je ova mlada devojka? – upita začuđeno.
– Milostivi gospodaru, to je kneginjica Tosto Palja, kći pokojnog kralja Kače.
Kralj je prišao devojci da je pogleda izbliza. Ugledao je sitno lice uokvireno mekom,
svetlucavom talasastom kosom, puno lepote, anđeoski nežno i neizmerno tužno. U njenim
podignutim očima bila je zbunjena stidljivost i takva blagost da mu se srce topilo od milosti.
Huajna Kapak se zagledao u devojku kao u dugu, srce mu je udaralo kao malj, a preko
čela mu je preletela vatra nepoznatog osećanja. U jednom trenutku spopao ga je bes što je
dozvolio da sebe dovede u takvo stanje, okrenuo se i udaljio do svojih vojnika.
Ali narednih noći nije uspeo oka da sklopi. Srce mu je bilo čudno slomljeno i nikako nije
mogao da izađe na kraj s time. On, koji je cenio ljude i stvari kroz svoj egoizam, za koga je svaka
naložnica bila samo delić njegovog harema – sad se nalazi pred ozbiljnom zagonetkom. Ležao je
na svojoj postelji otvorenih očiju i slušao ljubavnu pesmu, koju je negde u noći na mesečini
svirao pastir na fruli:

Uz tu pesmu, moja draga,

Pašćeš u slatki san,
A kad padne tamna noć,
 Doći ću da te probudim. 28

Kralj nije bio svestan da ga je prvi put u životu obuzela prava ljubav, da ga sreće veliki
doživljaj srca, kome čak ni ime nije znao. Samo je osećao da bez kneginjice Tosto Palje neće naći
mira, da će njegov život izgubiti svaku draž.
Sutradan je kod sebe pozvao Ehačapuju i rekao joj da kneginjicu želi da uzme za svoju
drugu ženu. Zelja kralja bila je naredba, pa se miljenica ubrzo nastanila u dvorcu.
Prva ljubavna veza u kraljevskoj porodici Inka povukla je za sobom nepredviđene
posledice za državu. Huajna Kapak se zaljubio u kćerku kralja Kače i nije hteo da se vrati u
Kusko. Kito je razvio u tako veliki grad da je mogao da se takmiči s prestonicom Inka. Živeo je u
prelepoj rezidenciji koju je izgradio u Selju, južno od Kita. Pokorena plemena Kara vremenom su
se iskreno vezala za njega i bila mu odana kao svom kralju.
Međutim, odsustvo vladara koje se odužilo, u Kusku je izazvalo veliku uznemirenost
zakonita žena koju je kralj napustio, jadikovala je nad svojom sudbinom. Sin Huaskar, lišen
očevog nadzora, zaista je izrastao u bistrog mladića, ali neodlučnog i veoma poslušnog prema
sveštenicima.
Saveti kneževa i amauta, kao i sveštenici, slali su u Kito izaslanstvo za izaslanstvom,
moleći kralja da se najzad vrati u prestonicu. Ali Huajna Kapak je izvrdavao povratak raznim
razlozima, igrao je na vreme i izaslanike je otpremao praznih šaka. Više ga ništa nije privlačilo u
prestonicu, naročito kad je saznao za ustanak snažne, neprijateljske stranke; sveštenicima nije
mogao da zaboravi njihove spletke prilikom izbora naslednika prestola i krunisanja. Uostalom u
Kitu je već stvorio svoj dvor vernih sveštenika, amauta, dostojanstvenika i vojskovođa, a zemlja
voljene žene postala mu je u neku ruku bliža od sopstvene otadžbine.
Ubrzo mu je Tosto Palja rodila sina Atahualpu, koji je izrastao u hrabrog ratnika i
suvladara države. Za vreme vojnih pohoda protiv divljih pograničnih plemena mladić je s ocem
spavao pod istim šatorom, a u borbama je pokazivao takvu hrabrost da bi vojska pošla za njim na
kraj sveta.
Samo jednom godišnje, u vreme velikog praznika Inti Rajme, kralj nije mogao da izbegne
put u Kusko. Bio je to praznik letnje dugodnevnice, praznik boga Intija, praoca i osnivača
dinastije. On nije mogao da se održi bez kralja, a odsutnost sa svečanosti ličila bi na svetogrđe,
koje bi na stanovništvo moglo da navuče velike nesreće. Zato je Huajna Kapak odseo u dvorcu u
prestonici i čekao znak za početak verskih obreda, koji je trebalo da obave sveštenici-astronomi.
Oni su preko cele godine izračunavali kretanje sunca, sa šesnaest kula postavljenih u okolini
Kuska pratili su njegove izlaske i zalaske, merili ugao senke koju su bacale kule. U trenutku kad
senka više nije postajala duža, znali su da nastupa dugodnevnica i počinje praznik Inti Rajme.
Tog dana pred zoru više niko u Kusku nije spavao. Na ulicama su se tiskale stotine hiljada
starosedelaca i gostiju koji su došli iz svih krajeva zemlje. Na trgu se okupilo pedeset hiljada Inka
u odeći koja je blještala od zlata, srebra i smaragda. Izaslanici nekih plemena nastupali su u
svojoj originalnoj i veoma neobičnoj plemenskoj nošnji. Ljudi iz tropskih predela imali su lica
ofarbana belom bojom, drugi su opet bili obučeni u kožu jaguara i puma. 29 Predstavnici plemena
Junka stavili su na glave groteskne mitološke maske i na prelepim muzičkim instrumentima
izvodili čudne i bučne melodije.
Tokom tri dana držan je strogi post i ugašene su sve vatre, čak i večne vatre u hramovima.

28
Autentična ljubavna pesma Inka.
29
Neki drevni narodi su verovali da vode poreklo od životinja. Takvo verovanje se naziva totemizam. Slike tih
životinja služile su ovim narodima kao plemenski simbol.
Ljudi su se hranili samo sirovim kukuruzom i biljkama, dok su „device sunca“ za praznik pekle
lepinjice od kukuruza, zvane „kanku“.
Na trgu je još vladao mrak kad je počela svečanost. U dubokoj tišini okupljene mase,
povorka sveštenika nosila je srebrni kip boginje meseca Mama Kilje kao i sliku boga gromova
Ilijape, sa zaklonjenim licem. Ubrzo se pojavila druga povorka sveštenika, koja je u nosiljkama
nosila sve mumije pokojnih kraljeva i kraljica. Kipovi i mumije postavljene su oko žrtvenika
podignutog na sredini trga.
Najzad se pojavila zlatna nosiljka kralja Huajne Kapaka. Ispred nje je išao prvosveštenik
u odeždi koja je blještala od zlata i dragog kamenja. Sa strane su išle naložnice na čelu s kojom,
kao i najbliža kraljeva rodbina. Povorku su završavale „device sunca“, savet mudraca, načelnici
provincija, dvorski dostojanstvenici i istaknuti ratnici.
Na ogromnom trgu vladala je mrtva tišina. Okupljeni narod, ratnici, sveštenici, čak i
najviši dostojanstvenici seli su na zemlju pognute glave; samo je kralj stajao uspravno i čitao
molitvu koju je masa ponavljala šapatom:
„O, bože, da ne ostariš i da ustaješ svaki dan, da podariš zemlju svetlošću“.
Kad su se iznad planina Saljak i Pisis pojavili prvi sunčevi zraci, iz hiljada grudi oteo se
složan uzvik radosti. Ubrzo je zabrujao orkestar od nekoliko stotina konhi i svirala, a hiljadu i pet
stotina „devica sunca“, raspoređenih na četiri mesta u gradu, zapevalo je himnu u čast boga
sunca. Sa svojom porodicom i najbližim dvoranima kralj se pokorno poklonio i sa obe ruke slao
suncu simbolične poljupce. Ali to je radio spuštenog pogleda, jer je gledanje u sunce smatrano za
svetogrđe.
Kralju je zatim pružen zlatan vrč s pivom „čiča“ i zlatan poslužavnik s lepinjicama
„kanku“ koje su ispekle „device sunca“. Prvo je kralj popio gutljaj piva iz čaše i pojeo lepinjicu, a
zatim je ostatak delio sa svojom porodicom i aristokratijom. Bila je to neizmerno velika čast da se
iz ruku vladara dobije sveta hrana. Zato su privilegovani prilazili na kolenima, zatvorenih očiju
ispijali iz vrča gutljaj pića i drhtavom rukom iz zlatnog poslužavnika dohvatili lepinjice. 30
U međuvremenu je sunce već bilo visoko na nebu. Prvosveštenik je stajao pored žrtvenika
i pomoću udubljenog ogledala od izglačanog zlata upalio je klupko pamuka. Plamtećoj vatri
prilazili su s bakljama štafete iz svih krajeva zemlje i ubrzo su u celoj državi ponovo planule
vatre u kućama i večne vatre u hramovima.
Zatim je na žrtvenik prinet veliki broj lama crne dlake. Utroba je posvećena bogu, dok je
meso dato za jelo stanovništvu. U prestonici su se dva dana i dve noći održavale gozbe i zabave.
Na ulicama i trgovima postavljani su stolovi s jelom i veliki vrčevi s pivom, pa je svako mogao
da se počasti koliko mu duša želi. Gradska straža morala je da uloži mnogo truda da među veseli
narod uspostavi kakav-takav red.
Huajna Kapak rado je učestvovao u svim zabavama, ali je malo vremena posvećivao
zakonitoj ženi i sinu Huaskaru. Obradovana povratkom muža, kraljica se satima doterivala ispred
srebrnog ogledala. Sluškinje su joj ukrasile glavu venčićem od jarkocrvenih karanfila i plavim
velom od finih vlakana, stavili joj ružičastu košulju i ogrtač narandžaste boje, obule sandale od
meke snežnobele vune, a tanak vrat ukrasili nizom bisera i smaragda.
Ali kralj nije dolazio. Napuštena, sedela je u dvorcu roneći gorke suze i uznemirenog srca
osluškivala da li se približava željeni muž. U vrtu dvorca na mesečini je šaptalo lišće, iz grada je
dopirao eho veselog naroda, a ona je lutala stazama, samotna i očajna, pevušeći narodnu

30
Zapanjujuća sličnost sa svetom tajnom pričešća učinila je da su Španci deljenje piva i lepinjica smatrali ruganjem
sotone katoličkoj veri. Zato su nemilosrdno iskorenjivali versku ceremoniju Inti Rajmi. Porušili su i dvanaest kula za
posmatranje sunca, smatrajući ih takođe delom sotone.
tužbalicu napuštene devojke:

Oče kondore, uzmi me,

Oče sokole, odnesi me odavde.
Reci dragoj majci,
Da nisam jela pet dana,
Da nisam popila gutljaj vode.
Oče glasnika, preklinjem te,
Odvedi me, odvedi me
Ocu i majci.
 ATAHUALPA I HUASKAR

Huajna Kapak je vladao preko četrdeset godina, ali poslednje godine njegovog života nisu
bile srećne. Uznemiravana ustancima potlačenih naroda, velika imperija se iz temelja tresla, dok
se on, star i bolestan, zatvorio u svoj dvorac u Selju i podvrgavao raznim lekarskim
intervencijama.
U poznim godinama jedina uteha bio mu je Atahualpa. Kralj je doduše imao zakonitog
sina Huaskara i dve stotine sinova s ostalim ženama, ali svu nadu polagao je samo u Atahualpu.
Njemu je poverio i vladavinu nad državom i mesto glavnokomandujućeg vojske, pošto je mladi
knez, za razliku od Huaskara, nasledio od oca sve osobine dobrog državnika i ratnika. Hrabar i
odlučan u akciji, brzo je smirio neposlušna plemena i uspostavljao red gde god su bili nemiri.
Armija ga je obožavala, a njeni iskusni generali Kiz-Kiz i Čalkuk-Čimu bili su mu odani dušom i
telom.
Bila je godina 1527. Onemoćali kralj naredio je da ga odvedu u dvorski vrt gde je rado
boravio i pozvao svoju najbližu pratnju: visoke sveštenike, amaute i činovnike. Kraljevski
sekretar je sa pisma kipu čitao svakodnevni izveštaj o stanju u državi. Ali ga je kralj nervozno
prekinuo kad je počeo da računa rezerve u kraljevskim magacinima i obratio se džandrljivo:
– Na hiljade podanika mi umire, obradiva polja stoje zapuštena, a ti me gnjaviš brojem
krpa i sandala uskladištenih u tamo nekoj rupi na granicama države. Već je vreme da shvatiš šta
je u datom trenutku važno a šta nije. Ispekao si tu službu, a još uvek treba da te grdim kao dete.
Sekretar se bacio pred noge kralja i nevešto se pravdao, a dostojanstvenici su se ukočili od
straha. Severne provincije države pogodila je strašna epidemija nepoznate bolesti, koja je odnela
dvesta hiljada žrtava. Najverovatnije da je to bila ospa koju su beli ljudi preneli u Panamu, odakle
je dospela u Peru.
Želeći da poštedi bolesnog oca, Atahualpa je strogo naredio da vest o epidemiji ni u kom
slučaju ne dopre do njega, ali očigledno da je kralj imao svoje vlastite informatore. Popreko je
gledao svoje uplašene dvorane i ogorčeno dodao:
– Obmanjujete me, držite me u neznanju, ne mogu vam verovati. Zaslužili ste kaznu, ali
opraštam vam, jer dobro znam da ste se vodili brigom za moje zdravlje.
Veoma zabrinut, kralj zaćuta.
– Bog Inti – ponovo se oglasi – nije nam naklonjen. Čime smo zaslužili njegov gnev,
kako da ga umilostivimo?
Očigledno da nije našao odgovor na svoja pitanja, jer je rezignirano ustao sa svog zlatnog
tronošca i oslonjen o rame sveštenika uputio se u svoje odaje.
Tada ga zadrža uzvik glasnika, koji je sav zadihan utrčao u vrt i s rečju „Virakoča“ na
usnama uručio kralju umotani kipu.
Sekretar je odmah počeo da čita izveštaj, dok je glasnik odlazio još uvek uzbuđeno
mrmljajući:
– Virakoča! Virakoča!
„Kuraka grada Tumbesa pokorno javlja sinu sunca: sa mora su na velikom brodu došli
veoma čudni ljudi bele kože i lica zaraslog dlakama. Oni upravljaju gromovima i jašu na velikim
lamama. Njihov vođa zove se Pisaro i tvrdi da ga je poslao najmoćniji vladar na svetu, koji vlada
u dalekoj prekomorskoj zemlji. Pozvao sam ih u grad i ugostio što sam bolje mogao, a oni su se
pokazali kao ljudi miroljubive i blage prirode. Stanovništvo ih je radosno dočekalo kao izaslanike
najvišeg tvorca Virakoče. Posle nekoliko dana došljaci su se ponovo ukrcali na brod i nestali na
otvorenom moru.“
Sekretarovi prsti su drhtali premetajući čvorove kao brojanice, kralj se zgrčio kao da je
odjednom osetio teret godina, amauti i sveštenici slušali su vesti obamrlog srca. Svi su bili
uvereni da se, eto, ispunjava staro proročanstvo da su beli došljaci izaslanici Virakoče koji
Inkama donose propast. Doduše, izveštaj kaže da su već napustili obale Tavantinsujua, ali ko
može da garantuje da se neće vratiti?
Huajna Kapak je želeo da sazna istinu, pa je u dvorac pozvao najpoznatije vračeve i od
njih tražio da otkriju budućnost. Ali vračanje pročitano iz utrobe zaklane lame nije bilo povoljno.
Iz Kuska su uz to došli sveštenici i obavestili kralja o natprirodnim pojavama na nebu.
Eto, jato sokola napalo je kondora iznad prestonice; izranjavljena sveta ptica sunca pala je
na zemlju i uginula i pored staranja sveštenika. Još gore: jedne noći pojavio se mesec krvavih
očiju, što je navodno siguran znak da boginja meseca, majka kraljevskog roda, tuguje zbog
sudbine svoje dece.
Kralja je toliko uzbudio loš predznak da se razboleo i morao je da legne u krevet. Mučen
groznicom, snažno je drhtao pod paperjastim pokrivačem od vune vigunje. Po celom telu pojavili
su se ružičasti lišajevi, koji su se iz sata u sat povećavali i na kraju se spojili u jednu mrlju.
Upućeni u tajne medicine i magije, vračevi su došli do zaključka da samo kupanje u morskoj vodi
može kralju da povrati zdravlje. Odneli su ga na obalu i kvasili u morskim talasima. Ali su se
uzalud trudili, kralj je gubio snagu i gasio se.
 U dvorcu u Selju oko postelje se okupila brojna rodbina, najviši sveštenici i čelni
dostojanstvenici države. Uz uzglavlje su bdeli Atahualpa, Huaskar s majkom i neki od brojnih
sinova s naložnicama koji su uživali naklonost kralja. Voljena Tosto Palja, više ne tako mlada,
klečala je pored postelje i oblivena suzama držala je muža za ruku. Predveče je Huajna Kapak
došao svesti i rekao:
– Odlazim da živim srećno u zemlji moga oca, boga Intija. Jednom mi je preko vračeva
otkrio da će me pozvati kod sebe iz vode i tako se zaista dogodilo. U skladu sa zakonom za vašeg
kralja određujem Huaskara, ali državi je potreban hrabar vođa, a takav je samo Atahualpa.
Predajem mu vlast u zemlji njegove majke u Kitu, s tim da verno služi svome kralju u slučaju
ratne potrebe. Vama, sveštenicima i braći, poveravam svoga sina Atahualpu, koga volim; budite
pokorni vašem kralju Huaskaru.
U sumrak Huajna Kapak je ispustio dušu. Njegovo telo je balsamovano medom i
mirisnim travama, a srce je u zlatnoj urni odneto u Kito. Dok je mumija u svom dostojanstvu
kraljevskog sjaja sedela u nosiljci na sredini ogromne odaje u dvorcu, tri dana i tri noći održavali
su se mračni verski pogrebni obredi. Vračevi i sveštenici, u crnoj odeći i sa maskama, bez
prestanka su oko pokojnika izvodili magične igre kojima je trebalo da oteraju nečiste sile; pratili
su ih tmurni i otegnuti zvuci konhi i tužno zapevanje narikača.
Poslednje noći došle su naložnice koje su dobrovoljno želele da prate kralja u zagrobnom
životu, da mu tamo i dalje služe kao što su to radile na zemlji. U odaji su zapaljene baklje,
zabrujale su konhe i glinene svirale. Ošamućene pivom i kokainom, mlade devojke su oko
mumije izvodile tužne igre, udarajući u tamburin i zvečeći zvončićima zakačenim za članke.
Vrtele su se, strasno vrtele, sve dok bez svesti redom nisu počele da padaju na zemlju. Onda im je
prilazio sveštenik-žrtvoprinosilac i daveći ih oduzimao im život. Posmrtne ostatke vernih
naložnica pokopani su na groblju pored hrama sunca, a kraljevska mumija je u svečanom pogrebu
odneta u Kusko, gde je postavljena na zlatan presto pored njenih predaka u hramu Korikanča.
Huaskara su krunisali sveštenici kao jedinog vladara, pa je izgledalo da se u
Tavantinsujuu ništa nije promenilo. Atahualpa je po očevoj želji dobio kraljevstvo Kito isključivo
kao feud i morao je svome polubratu kao vazal da iskaže vernost. U periodu od pet godina među
braćom je vladala sloga.
Ali mir je imao veoma nesigurne temelje i nije mogao da traje suviše dugo. Atahualpa je
bio nemirnog duha, ambiciozan, arogantan i željan osvajanja. U svom kraljevstvu vladao je
samovoljno i nije morao nikome da se podređuje. Na čelu odane vojske često je prelazio severne
granice države i stalno širio oblasti nad kojima je vladao, iako mu je Huaskar to zabranio. Starije
vojskovođe Kiz-Kiz, Čalkuk-Čimu i Ruminavi, koji su služili njegovom ocu, čak su ga
nagovarali da preuzme presto Inka.
Rastuća moć vazala izazvala je u Kusku duboko nespokojstvo. Sveštenici, koji su i tako
smatrali Atahualpu za samozvanca i pokvareno kopile, činili su sve što su mogli da ga osujete.
Zemlja je podeljena ne samo teritorijalno, već i politički, jer su u borbu ustale dve neprijateljske
strane.
U tom stanju opšte napetosti, samo Huaskar nije gubio duševni mir. Po prirodi slab i
mekušan, bezbrižno se predavao raznim kućnim zadovoljstvima. Umesto da se posveti
neodložnim državnim poslovima, više je voleo da čitave dane provodi u dvorskim vrtovima i da
se u krugu porodice zabavlja takmičenjem dresiranih životinja, igračica, mađioničara, klovnova i
pesnika. Vlast koju su vršili sveštenici imala je pored ostalog i tu posledicu da kraljevska vojska
skoro da i nije postojala i kralj bi ostao bespomoćan da nije bilo iskusne armije Atahualpe.
Nesposobna vlast sveštenika i sporost kralja izazvali su duboko nezadovoljstvo u krugu
same kraljevske porodice. Ubrzo je otkrivena i zavera kopiladi, koja je odlučila da ukloni
Huaskara i da na njegovo mesto izabere nekog pogodnijeg. Krv se obilno prolila, jer po običaju
Inka nisu pobijeni samo zaverenici, već i njihove žene, naložnice i muški potomci.
Opasnost koja se neposredno nadvila nad glavom Huaskara prenula ga je iz učmale
apatije. Po savetu sveštenika poslao je kod Atahualpe izaslanstvo sa zahtevom da dođe u Kusko i
da mu još jednom ispolji vernost kao jedinom i najvišem vladaru, ali u stvari hteo je prevarom da
ga namami u prestonicu, zarobi i da najzad učini kraj cepanju države.
I sam i te kakav majstor u sličnim smicalicama, Atahualpa je potpuno prozreo nameru
svog polubrata. Ali nije dozvolio da se to primeti i primio je izaslanike s lažnom pokornošću.
Dao je reč da će se povinovati zahtevu, samo je molio da sa sobom povede najistaknutije ljude
svoga feuda u nameri da ih predstavi kralju.
Čim je izaslanstvo Huaskara napustilo dvorac Atahualpa je pozvao na savetovanje šest
stotina vođa svoje armije, na čelu sa Kiz-Kizom, Čalkuk-Čimuom i Ruvinavijem. Veterani iz
mnogih zajedničkih ratnih pohoda bili su van sebe od radosti na vest da je sin Huajne Kapaka,
koga su u neku ruku vaspitavali kod sebe u logoru i naučili vojničkom zanatu, rešio da se lati
oružja i da za sebe osvoji presto Inka.
Ali je prethodno dogovoreno da se skovani planovi ne objave, već da se svim prividima
pokornosti uspava budnost Huaskara. Atahualpa je zatim poslao glasnika u Kusko s
obaveštenjem da kreće na put da ispuni želju kralja i da verno-podaničkom poslušnošću poljubi
kraj njegovog plašta.
Ubrzo zatim krenuo je na put. Njegovu nosiljku pratilo je nekoliko stotina vojnih vođa
koji su mu bili odani na život i smrt. Naizgled to je u svakom pogledu bio miroljubiv pohod.
Učesnici su bili obučeni u najsvečaniju odeću koja se nosi samo prilikom velikih prazničnih
ceremonija. Karavan lama je u korpama nosio ogromnu količinu predmeta divne izrade, koje su
napravile zanatlije nekadašnjeg kraljevstva Kito, čuvene po svojoj veštini; na srebrnim lancima
sluge su vodile pripitomljene pume; u kavezima od zlatnih žica naučeni papagaji su govorili
jezikom ljudi. Čitavu tu vašarsku povorku predvodio je orkestar bubnjeva, svirala i konhi,
svirajući vesele i bučne melodije.
Huaskar je ubrzo od špijuna doznao za miroljubiv karakter pohoda i ne predosećajući
prevaru mirno je čekao dolazak svog polubrata. Za to vreme su drugovi Atahualpe pod divnim
plaštovima skrivali ratne močuge s bodljikavim glavicama, a armija od trideset hiljada ratnika,
podeljena na male odrede, krišom je hitala raznim putevima i stazama prema naznačenom cilju.
Na šezdeset milja južno od Kita, pod Ambatom, Atahualpina armija iznikla je kao iz
zemlje. Suprotstavili su joj se kraljevski odredi koji su tu bili stacionirani, pod vođstvom bliskog
rođaka Huaskara. Borba se zametnula u podnožju ogromnog planinskog vrha Čimboraso i vodila
se s neizmernom surovošću. Predveče je kraljevska vojska poklekla i rasula se na sve strane. O
strašnom pokolju svedočilo je bojište gusto prekriveno leševima i ranjenim ratnicima, čije je
krkljanje, gušenje i poziv u pomoć odjekivalo cale noći.
Sad je Atahualpa počeo da radi brzinom munje. Pre nego što je vest o izdaji stigla do
prestonice, pojavio se pred kapijama grada Tumebamba 31 i zahtevao je njegovu kapitulaciju,
pozivajući se na dobročinstva koja je grad doživeo od strane njegovog oca. Ali Tumebamba i
obližnja plemena Kanari ostala su verna Huaskaru i latila su se oružja protiv uzurpatora.
Razbesneli Atahualpa odmah je krenuo u juriš, sravnio grad sa zemljom i naredio da se svi
stanovnici pobiju. Žene i deca su išli u susret pobedniku s grančicama u rukama, preklinjući ga da
im pokloni život, ali on nije imao milosti; sve živo je padalo pod udarcima močuga, sva sela su
izgorela tako da su od plodne i mnogoljudne zemlje ostala samo zgarišta.

31
Današnji grad Kuenka u Ekvadoru, 305 kilometara jugozapadno od Kita.
 Na vest o strašnoj sudbini plemena Kanari, ostali gradovi i sela već su dočekivali
Atahualpu pokorno, pa je za kratko vreme stigao do grada Kahamarke, gde se smestio na kratki
odmor. Posle ratnog savetovanja poslao je na Kusko armiju pod komandom dva odana generala
Kiz-Kiza i Čalkuk-Čimua, dok je on odlučio da ostane na mestu, odakle je u slučaju poraza
mogao da se vrati u Kito i da prikupi nove oružane snage.
Kahamarka je bio lep grad, poznat po toplim izvorima sumporne vode, gde su se redom
lečili svi kraljevi Inka. Atahualpa je skratio vreme nestrpljivog iščekivanja ishoda odlučujuće
bitke pod zidinama prestonice, uživajući u lekovitom kupanju.
Kraljevski dvorac nalazio se na brežuljku iza grada i dominirao je nad prekrasnom
dolinom prepunoj voćnjaka i eukaliptusa. Na sredini dvorskog vrta blještao je bazen obložen
zlatom u koji je cevima tekla vrela izvorska voda. Atahualpa je svakog jutra sedao u nosiljku i
naređivao da ga odnesu u bazen, gde se kupao nekoliko sati. Zatim je sedao na šarenu asuru za
doručak, kojim su ga u zlatnim činijama služile omiljene naložnice. Popodneva je uglavnom
provodio s vračevima i sa strepnjom slušao šta su pročitali iz rasporeda utrobe žrtvenih lama.
Predskazanja su po svoj prilici bila povoljna, mada su ih vračevi uvijali u tako zamršene i
višeznačne rečenice, da je često bilo teško pogoditi smisao. Jednog dana je iz Kuska došao
poznati sveštenik-vrač i pošto ga je Atahualpa pozvao, pristao je da upita bogove za njegovu
najbližu budućnost. Posle detaljnog razgledanja utrobe ubijene lame, smrknutog lica svečano je
saopštio knezu da će u bliskoj budućnosti stradati strašnom smrću. Atahualpa je odmah
posumnjao da je vrač agent koga su poslali sveštenici iz prestonice da bi ga odvratili od dalje
oružane akcije, pa se tako strašno razbesneo da mu je lično odrubio glavu.
U Kusku je za to vreme vladala neobična užurbanost. Huaskar do tada nije vodio računa o
oružanim snagama, pa je sada morao ubrzano da formira nove odrede, pozivajući pod oružje
seljake i zanatlije, nevične vojnoj veštini. O zaustavljanju brzog marša dva Atahualpina generala
nije moglo biti govora, pre svega zbog toga što su oni predvodili uvežbanu armiju starih ratnika,
a i sami su bili iskusne vojskovođe.
Ljudi iz kraljevog okruženja toliko su izgubili glavu da im cak nije palo na pamet da sruše
viseći most preko reke Apurimak. Duboki kanjon sa strmim stenovitim padinama, kroz koji je
kuljao bučni rečni tok, predstavljao bi nepremostivu prepreku napadačima, a drugog puta u stvari
nije ni bilo, ne računajući uske staze nad planinskim provalijama.
Zato se armija Atahualpe prebacila na drugu obalu reke, iako uslovi za to nisu bili
povoljni. Pod snažnim naletima vetra most se njihao kao pomahnitala ljuljaška. Ratnici koji su
poticali iz severnih oblasti države, gde takvi ogromni viseći mostovi nisu građeni, stupali su na
brvno koje se njihalo s osećanjem velikog straha. Mnogi od njih su s krikom užasa padali u
razjapljenu provaliju i nestajali u zapenušanoj reci. Čak i lame, naviknute na najopasnije
planinske prelaze, opirale su se što su duže mogle; tek gurane otpozadi i cimane za njušku
odlučivale su da krenu napred.
Pod gradićem Kotamamba, pred samim kapijama prestonice, došlo je do odlučujuće bitke.
Armija Atahualpe se upravo na visoravni postavila u borbeni poredak, kad je iz jaruga pokuljala
masa naoružane, bučne seoske omladine koja je išla bez tereta. Kad su opazili neprijatelja,
novajlije, neiskusni i zato puni drske hrabrosti, hteli su odmah da krenu u borbu, hvatali se za
praćke, koplja i toljage, pretili pesnicama i sipali zajedljive uvrede. Njihove vođe vikale su iz sve
snage i trčale na sve strane da u tom metežu uspostave red i neposlušne ratnike pune elana
nateraju u stege discipline.
Atahualpini ratnici strašno su se podsmevali tom neredu i neumešnosti, ali su stajali kao
ukopani; nisu čak ni pomislili da iskoče iz borbenih redova i da koristeći metež krenu u borbu bez
naredbe. A po njima se nije moglo suditi da se boje okršaja. Bili su to vojnici prekaljeni u
bitkama, vešti u rukovanju oružjem. Lica tih ubica, crna od sunca i izbrazdana ožiljcima,
pokazivala su mračnu žestinu. Skoro svi su imali odlikovanja za hrabrost, u obliku bakarnih,
srebrnih ili zlatnih kružića koja su nosili na ramenima, a mnogi od njih imali su ofarbano u crno
ili desnu ruku, ili grudi, ili čelo, što je značilo da je dati vojnik u borbi ubio jednog, dva ili tri
neprijatelja.
Dakle, stajali su nepomični, pošto im je Atahualpa usađivao disciplinu i bezuslovnu
poslušnost prema starešinama. Svojom zbijenošću i jednoobraznim naoružanjem njihovi redovi
predstavljali su strašan prizor. Glave svih ratnika od udaraca su štitili drveni ili trščani šlemovi
ukrašeni totemskim plemenskim znacima. Grudi su pokrivali grubi, opšiveni ogrtači od pamuka
koji su zadržavali bačene predmete u borbi. Mali, okrugli ili četvorougaoni štitovi, presvučeni
kožom tapira, prema šarenim ornamentima otkrivali su odrede kojima ratnici pripadaju. Nad
vojskom su strčale ukrućene zastavice pojedinih vođa, dok je na samom čelu barjaktar snažnog
rasta držao koplje sa zlatnim amblemom Atahualpe koji predstavlja pumu.
Kako su samo drukčije izgledali branioci prestonice! Narodni pokret Huaskara, jer tako je
trebalo nazvati tu vojsku prikupljenu u najvećoj žurbi, kružila je i vrtela se bez cilja, i najzad se
uspostavio kakav-takav borbeni poredak, samo zato što im neprijatelj u tome nije smetao.
Zašto generali Atahualpe nisu jednim potezom zbrisali tu bezobličnu masu ratnika i tako s
malim gubicima odlučili pobedu u svoju korist? Dogodilo se tako što se rat kod Inka odlikovao
mnoštvom osveštanih normi i pravila od kojih niko nije smeo da odstupi.
Bitka nije mogla da otpočne bez prethodnog prinošenja la ne na žrtvu i čitanja
predskazanja iz njene utrobe. Sveštenici su nekoliko puta obilazili žrtveni kamen i molili bogove
za pobedu. Takođe su savesno ispitivali da li se bitka uopšte može odigrati, pošto su se od
trenutka punog meseca Inke borili samo dvadeset dva dana u mesecu. Ostalih dana i noći nisu se
usuđivali da se late oružja, jer je po njihovom mišljenju to predstavljalo božansku uvredu koja je
pretila porazom.
Isto tako, njihova ratna taktika bila je ograničena strogim režimom krutog šablona. Ispred
vojske su najpre nastupali ratnici s praćkama i međusobno se zasipali kišom kamenčića. Zatim su
išli jedan prema drugom ostali odredi i bacali koplja dužine tri metra, koja su imala kamene ili
bronzane vrhove. Tek posle tih uvodnih čarki započinjala je prava bitka. Teške kohorte
naoružane močugama prilazile su zbijenim frontom i uz neopisivu buku žestoko udarale. Od tog
trenutka završavala se svaka kolektivna disciplina i ratna taktika. U metežu i gužvi ratnici su
iskakali iz redova i borili se prsa u prsa, svaki na svoju ruku zadavao je strašne udarce močugom.
Tada je nestajala svaka taktička ideja, pošto su komandanti, uvučeni u haotični vrtlog, gubili
kontrolu nad vojskom. 32
Zato bitka pod Kotabambom nije mogla početi bez tih uvodnih ceremonija koje su
proisticale iz verskih normi i osveštane ratne tradicije. Kad je najzad pala komanda za odlučujući
udar, uvežbana vojska Atahualpe se pokrenula i širokim, kao pod konac pravim frontom, krenula
je u napad. Kretanje tih ćutljivih, usredsređenih vojnika predstavljalo je izuzetno jeziv prizor.
Onda se desilo nešto neočekivano, nešto što je iskusne vojnike iznenadilo i zbunilo, jer je tako
mnogo odudaralo od osveštanih ratnih pravila.
Peruanska plemena su od pamtiveka među sobom vodila neprestane borbe i uzajamna
mržnja se uopšte nije ugasila pod jarmom Inka. Zato su mladi junaci Huaskara, prepoznavši po
znacima na šlemovima i štitovima svoje večne neprijatelje, goreli od jake želje za osvetom i
ubistvom.
Gluvi na naređenja i psovke starešina, odmah su rasturili borbeni poredak koji je

32
Španski konkvistadori brzo su upoznali vojne običaje Inka i vešto ih koristeći odnosili su lake pobede.
uspostavljen s velikom mukom i s neljudskim urlikom u gomili jurnuli u napad. Pre nego što se
protivnik povratio, navalili su na njega tako silovito da su njegovi redovi počeli da se povijaju, a
ponegde i kidaju.
Prekaljeni u mnogim bitkama, veterani su se branili kako su mogli, ali ošamućeni i
prignječeni tom navalom ljudi, gusto su padali mrtvi. Uprkos svim ratnim pravilima, novaci
Huaskara napadali su po nekoliko na jednoga, udarali u cevanice, a pošto su se napadnuti
previjali od bolova, smrskavali su im glave snažnim udarcima toljaga. Sve se odigravalo tako
brzo da se bitka ubrzo pretvorila u krvavi pokolj, u čin plemenskih obračuna pun mržnje.
Izvanrednu vojsku Atahualpe zahvatila je neshvatljiva, nekontrolisana panika. Vojskovođe
Kiz-Kiz i Čalkuk-Čimu su u poslednjem trenutku spasli situaciju dajući znak za povlačenje i
odvodeći potučene odrede u obližnju jarugu, čiji je uski prolaz bilo moguće lako odbraniti.
Vest o pobedi stigla je u Kusko i sutradan u zoru na bojištu se pojavio sam Huaskar.
Među mladim vojnicima još uvek je vladala takva radost da niko nije pomislio na to da
neprijatelja drži na oku i čim svane da ga uništi u stupici jaruge. Stoga je nastala velika pometnja
kad se ispostavilo da je armija Atahualpe, zajedno sa stražom postavljenoj u tesnacu, nestala bez
traga, kao da je propala u zemlju. Ne čekajući naredbu vojnici su haotično krenuli u poteru, pa je
čak i Huaskar naredio da ga nose za njima. Uskoro je u jaruzi postalo neizmerno tesno, tako da se
zbijena gomila samo s mukom probijala napred.
U jednom trenutku, kad se već nosiljka Huaskara pojavila u planinskom tesnacu, s obe
strane iza stena su iskočili ratnici Atahualpe. Kao lešinari bacili su se na stisnutu masu ljudi
lišenu vođstva, zadavali udarce i desno i levo i vršili takav pokolj da se ubrzo nastali rovovi
leševa. Doskorašnji pobednici ispustili su ogroman krik užasa, bacali se u planinskoj stupici kao
pomahnitali i trčali jedan preko drugog prema izlazu da spasu život.
U užasnom metežu bitke kraljevska nosiljka zaljuljala se kao na uzburkanim morskim
talasima. Huaskar je ostao sam sa svojim nosačima, pošto su njegovu telesnu stražu potisnuli i
rasturili vojnici koji su bežali. Kiz-Kiz je ugledao nosiljku izdaleka, probio se kroz neprijateljsku
gomilu i zarobio kralja. Kad su ostaci razbijene vojske nestali iza planina, ugasio se prvi i jedini
građanski rat za zlatni presto Inka.
U Kusku je nastala neviđena žalost, jer su se bojali da će armija Atahualpe opljačkati grad
i poubijati njegovo stanovništvo. Ali vojskovođe Kiz-Kiz i Čalkuk-Čimu bili su razumni ljudi i
obavestili su prestonicu da ne nameravaju da se svete. Posle njenog zauzeća osudili su na smrt
samo trojicu vođa i dva sveštenika koji su bili najveći neprijatelji Atahualpe, a ostale, manje
značajne kraljeve poverljive ljude, naredili su da se javno išibaju na trgu. Izvršenje je morao da
posmatra Huaskar. Kad se nalazio pod jakom stražom, gledajući ravnodušno sramnu sudbinu
svojih najbližih savetnika, do njega je pritrčala majka i u znak prezira išamarala ga na oči
podanika. To ponižavanje božanskog sina sunca, nečuveno u istoriji Inka, izazvalo je takav utisak
kao da se dogodio jak zemljotres.
Odmah po dobijanju vesti o pobedi Atahualpa je naredio svečano krunisanje i stavio je na
glavu purpurnu traku sa dva pera svete ptice kurakenke. Na dvoru je nekoliko dana vladalo
radosno uzbuđenje, jer su se verne pristalice pobednika sada nadale nagradama u vidu položaja i
počasti. Ali Atahualpa se nije osećao sigurnim na vrhu vlasti, pošto je bio samo kopile.
Istovremeno još je bio živ Huaskar i mnogo drugih članova kraljevskog doma, koji su po rođenju
imali veće pravo na presto, postojala je snažna, neprijateljska stranka Inka i sveštenika. Jedne je
trebalo uništiti, a druge zaplašiti da se više nikad ne osmele da se pobune.
Zbog toga je u Kusko poslao naredbu koja je svedočila o njegovoj surovosti i nedostatku
skrupula i koja je čak njegove verne vođe, spremne na sve, prožela jezom. Prema toj naredbi
Huaskar je doduše zarobljen samo kao talac da drži u šahu prikrivene neprijatelje, aii je pobijena
cela njegova bliža rodbina.
Bio je to krvav masakr koji je, da zlo bude veće, nesrećni kralj morao lično da posmatra.
Ženu, naložnice koje su bile trudne, čak i ujake, tetke i decu razbesnele vojničine podvrgavale su
rafiniranim torturama, komadali i bacali u reku.
Atahualpa se za to vreme u Kahamarki pripremao za put da priredi trijumfalan ulazak u
prestonicu. Ali to je radio u mračnom raspoloženju, jer su sa svih strana stizali glasnici donoseći
strašne vesti o pobunama koje su izbile u mnogim delovima velike države. Kad je na kraju stigla
vest da su se tamo iskrcali beli ljudi, odlučio je da odustane od puta u Kusko i da u Kahamaki
čeka dalji tok događaja. Bilo je to proleće 1532. godine.
TREĆI DEO

OSVAJANJE
 KRV I SMARAGDI

Pisaro i Almagro odmah su otpočeli pripreme za novi pohod. Karavele koje su

dopremljene iz Španije i usidrene u atlantskoj luci Nombre de Dios ustupili su privatnim
brodovlasnicima, a za novčana sredstva dobijena tim putem naručili su izgradnju tri broda u
Panami.
Manje uspešno išla im je akcija vrbovanja dobrovoljaca; Panamci su se još uvek s
predrasudom odnosili prema svim putovanjima na jug, odakle se mnogi njihovi poznanici nisu
vratili. Odlučeno je da Almagro ostane u Panami da se pobrine za dalju kupovinu oružja i
prikupljanje ljudi, dok će Pisaro krenuti na put. Njegov ekspedicioni korpus brojao je ukupno 180
pešadinaca i 127 konjanika, ali je bio snabdeven odličnom vojnom opremom, nabavljenoj još u
Španiji. Pratila su ga sva njegova polubraća, dvorski rizničar Rikelme, koji je trebalo da se brine
o porezu u korist Krune, grupica monaha i, naravno, nezaobilazni Felipiljo.
U januaru 1532. godine služena je sveta misa za uspeh pohoda. Kapelan ekspedicije,
dominikanac Vinsente Valverde, objavio je sveti krstaški rat protiv paganskog stanovništva
kraljevstva Tavantinsuju. Učesnici pohoda su se pričestili i položili svečanu zakletvu da su
spremni da svoj život posvete veri i kralju.
Pisaro je nameravao da otplovi pravo u grad Tumbes, ali je morao da se bori sa suprotnim
vetrovima i visokim talasima. Zato se posle trinaest dana teške plovidbe iskrcao u Zalivu Svetog
Nikole, na udaljenosti od jednog stepena geografske širine severno od ekvatora. Odlučio je da
putovanje nastavi kopnom i preporučio je posadama karavela da polako plove pored obale, ne
gubeći iz vida ekspediciju. Ali marš se pokazao neizmerno teškim. Sve vreme je nemilosrdno
pržilo sunce, put su često presecale močvare i reke nabujale od kiše; njihova ušća pretvorila su se
u ogromne poplavljene terene koje je trebalo izbegavati zaobilaznim putem.
Krećući se u pravcu juga konkvistadori su napadali sela i varošice, dolazeći do hrane i
toliko zlata da su se već tada mogli vratiti u Panamu kao bogati ljudi.
Pisaro im je dozvolio da ubijaju, siluju, pljačkaju i da zemlju pretvaraju u zgarište, jer je
saznao da plemena koja žive severno od Tumbesa nisu dozvolila da ih Inke pokore. Smatrao je da
se tako neće zameriti Inkama, već će naprotiv zadobiti njihovu naklonost.
Jednog dana Španci su se zaustavili pred gradićem, koji se, kako su doznali od
zarobljenika, nazivao Koase i bio je poznat po tome što je ležao u oblasti bogatoj smaragdima.
Španci su odmah krenuli u napad, ali su zatekli puste kuće i ulice, pošto su stanovnici uspeli da
pobegnu u unutrašnjost zemlje. Ali to se verovatno dogodilo u poslednjem trenutku, jer nisu
uspeli da ponesu svoj imetak.
Prevrćući po kućama, razuzdani i željni plena, vojnici su bili van sebe od radosti kad su
videli mnoštvo zlatniji predmeta i smaragda koji su im pali u ruke. Pisaro je naredio da se ceo
plen sakupi na jednu gomilu da bi izvršio podelu. Pošto je jednu petinu odvojio za španskog
kralja, oficirima i vojnicima je dao prema njihovim zaslugama i rangu, dok je ostatak poslao u
Panamu za podmirivanje troškova vezanih za prikupljanje pojačanja i kupovinu vojne opreme
koja je bila potrebna za pohod. U pismu ortacima je pisao: „Zahvaljujući milosti Svevišnjeg naišli
smo na grad Koase, da se ljudi u Panami uvere u bogatstvo ove zemlje i privuku pod naša
znamenja.“
Prikupljeno blago je kod vojnika izazvalo vrtoglavicu. To su bili najamnici koji su se s
vojskom Karla V nekad vukli po Evropi, ili gladni seljaci iz siromašnih andaluzijskih sela, ili pak
razni lupeži i varalice s panamske kaldrme – jednom rečju, gomila probisveta, ubica, galamdžija i
protuva, isto toliko vesela i bučna koliko osiona i spremna na razbojništva.
Odmah po podeli zlata i smaragda vojnici su se prihvatili igre s kockama i kockanje je
išlo sve u šesnaest, pa je opustošeno selo postalo prava kockarnica.
Po kućama su se danonoćno čule pesme, nepristojne šale, podsmevanja, svađe i grohot
vinom nakresanih pajtaša. Oni koji su izgubili i poslednju paru, sipali su najstrašnije psovke i u
očajanju opijali do besvesti. Neobuzdana pohlepa obuzela je i oficire, tako da je gotovo samo
Pisaro morao da pazi da se vojska potpuno ne raspadne.
Ovaj haos pun ljudske strasti trajao je nekoliko dana. S vremena na vreme izbijale su
žestoke tuče, koje je trebalo sprečiti brutalnom silom. Vojnici su sve vreme bili pripiti, tako da o
nastavljanju marša nije se moglo ni razmišljati. Uz suvo kotrljanje kocki, iz ruke u ruku prelazila
su ogromna bogatstva, iz časa u čas ljudi su postajali ili bogataši ili siromasi.
Jednog dana se između igrača šetao dominikanac Rehinaldo de Pedrasa. Bio je to
zadrigao monah ogromnog rasta. Na njegovom apoplektičnom, bucmastom licu širio se
dobrodušan osmeh; između debelih bora virile su male lukave oči koje su gledale s vragolastim
humorom.
Monah se zaustavio pored grupe delija koji su sedeli na indijanskoj asuri i zaneto bacali
kocke. Svaki je pored sebe imao kesu iz koje je s vremena na vreme vadio zeleni kamičak i
stavljao u zajednički ulog.
– Draga deco – obrati se iznenada – toliko se mučite zbog tih staklića.
– Zbog staklića, prečasni oče? Zar su smaragdi staklići? – uzviknu ljutiti bradonja.
– A otkud ste sigurni da su to smaragdi? – upita monah nevinog izraza.
– Sta to prečasni otac govori, pa to je jeres! – povikaše igrači uglas.
– A ja vam kažem da ništa ne znate. Mogu da se kladim da niste ni proverili da li su to
smaragdi.
– Pa, dobro, ali kako da to proverimo?
– Ha, nema ništa prostije na svetu. Eto, stavi taj navodni smaragd na nešto tvrdo, uzmi
kamen i udari, ali iz sve snage. Plavi smaragd se ne može razbiti, a staklo će se razbiti na
komadiće. To je prava istina, kao što mene tu vidite.
Vojnik je u žilavu ručerdu uzeo ogroman kamen i zamahnuo da je zastenjao. Zeleni
kamičak razbio se na sitne parčiće. Igrači su bili uzrujani. Obuzelo ih je osećanje razočaranja i
nepravde. Ispostavilo se da je blago bezvredno smeće. Obuzeti besom počeli su da izvrću kese i
istresaju kamenje na zemlju. Otac Pedrasa ih je gledao tužnog izraza i prasnuo u tako neobuzdan
smeh da su ga na kraju spopaii grčevi, pa je morao da ode u svoje konačište da legne.
Strašna vesi o smaragdima pronela se celim selom. Vojnici su ni krive ni dužne za to
psovali Indijance koji su ih navodno namagarčili, pa su s prezirom bacali zeleno kamenje. Ali
pošto su imali i zlato brzo su se utešili i ponovo seli da se kockaju.
Sutradan u zoru, dok su vojnici umorni od noćne pijanke još spavali dubokim snom, otac
Pedrasa se iskrao iz kućice. Oprezno se osvrćući, pokupio je bačene smaragde i napunio džep
sakriven ispod nabora bele mantije.
Evo, pošao sam na zelene pečurkice – nasmejao se ispod brka i vratio u svoje konačište.
Pisaro je uputio u Panamu sve tri karavele i nije se žurio da krene na put, već je više voleo
da čeka na mestu dok ne stignu nova pojačanja i hrana. Uostalom ovako dug boravak u gradiću
Koase dopao se vojnicima; plodna oblast, bogata zlatom pružala im je obilan plen i hranu.
Jednostavno, živeli su kao bogovi.
Ali dobra vremena nisu trajala dugo: u selo se uvukla neka zaraza. Vojnici su po celom
telu dobili bolne, gnojave čireve i nekoliko njih manje otpornih je umrlo. Sad je nastalo
jadikovanje i navaljivanje da zaraženo područje odmah napuste, a Pisaro, i sam uplašen
epidemijom, izdao je naređenje za marš na jug.
Put je sada išao kroz pustinju. Vetrovi i oblaci prašine su zaslepljivali putnike, ljudi i
konji su upadali u rastresit pesak, sunce je okomito padalo na pancire i ogrtače, ljudi su padali u
nesvest od vrućine i iscrpljenosti. Meštani su nasumice bežali, jer se već pronela vest da strašni
tuđinci ubijaju, pljačkaju, upravljaju gromovima i da su prirasli za velike lame koje jure brže od
pustinjskog vetra. Sudbina velike naseobine Koase i drugih sela naučila ih je da su beli ljudi
okrutni nasilnici, a ne izaslanici boga Virakoče.
Jednom su Španci naišli na veliko indijansko selo. U njemu su zatekli samo nekoliko
staraca i od njih doznali da selo pripada plemenu koje slavi božanski kult ajkula i mošuskog
skobalja peccari. Još su čudniji bili pogrebni običaji tog naroda. Selo su okruživale okrugle
kućice od gline sušene na suncu, pokrivene krovcm od palmovog lišća. To su bile grupne
grobnice, valjda najčudnije na svetu. S tavana su kao lutke visila tela umrlih stanovnika sela; po
otklanjanju utrobe i skeleta, čovečja koža je sušena na vatri i punjena suvim lišćem. Trupovi su
na sebi imali glave istesane od drveta, dok su prave glave pokojnika stajale poređane duž zidova
na drvenim pregradama, osušene do minijaturnih veličina tako vešto da su se mogle razaznati crte
lica.
Pisaro je najzad stigao u zaliv Gvadakil iznad kojeg se prostirao grad Tumbes.
Svojevremeno je u njemu dočekan gostoljubivo, ali sad je naišao na neprijatno iznenađenje.
Stanovništvo se prema njemu ponašalo neprijateljski i nije pokazivalo ni najmanju želju da ga
pusti u grad bez otpora. Na promenu njegovog stava pre svega je uticala vest o ubistvima i
pljačkama koje su Španci činili za vreme marša na jug. Stanovnici Tumbesa prestali su da se
zavaravaju da su njihovi nekadašnji gosti ljudi dobre volje.
Ali su se u stvari bojali osvete konkvistadora. Naime, kad su ih pitali za sudbinu Alonsa
de Moline i njegovih drugova koji su se naselili u Tumbesu za vreme prethodne ekspedicije,
ispostavilo se da su Španci nestali bez traga. Šta je moglo da im se dogodi?
Želeći da sazna istinu, Pisaro je poslao konjičku patrolu koja je upala u grad i dovela
nekoliko talaca, između ostalih i gradskog upravitelja Ciljimasa. Bio je to ugojen muškarac,
obučen u bogatu odeću opšivenu zlatom i nakitom. Kad su ga ispitivali o tome, drhtao je i ječao
od straha; Felipiljo je imao mnogo teškoća da protumači njegove izjave na španski jezik. Iz njih
je proizlazilo da je Tumbes u ruševinama, potpuno osiromašen. Razorio ga je kralj Huajna Kapak
gušeći ustanak koji je nedavno buknuo u oblastima pokorenog kraljevstva Čimu. Od tog vremena
grad se nije oporavio od propasti, a Španci su morali da se oproste od nade da se domognu
bogatog plena.
Kad je reč o Molini i njegovim drugovima, nije bilo moguće saznati nešto pouzdano.
Meštani koji su ispitivani davali su protivrečne izjave i međusobno oprečne verzije. Jedni su
tvrdili da su pali kao žrtva zaraze koja je izbila za vreme ustanka, drugi da su poginuli u ratu sa
stanovnicima ostrva Puna, a ostali da su pijani silovali „device sunca“, zbog čega su obešeni
pored kapije manastira. Poznajući Molinu, Pisaro je sumnjao da je poslednja verzija
najverovatnija – ali je više voleo da celu stvar prepusti zaboravu, jer nije želeo da započinje
otvoreni rat sa stanovnicima Tumbesa.
Pošto im nije verovao, u tom trenutku nije hteo da uđe u grad. Kao operativnu bazu
izabrao je ostrvo Puna, iako ga je Felipiljo upozoravao na tamošnje stanovništvo.
Ostrvo je bilo udaljeno nekoliko kilometara od kopna, pa je odlučio da na oduzetim
splavovima tamo odmah prebaci svoju vojsku. Tek što je prvi splav prispeo na obalu, iz obližnje
šume je strelovito iskočila horda divljaka i u žestokom okršaju ubila tri Španca. Posadu drugog
splava takođe su napali ostrvljani, ali ona nije dozvolila da bude iznenađena i odbranila se.
Metež bitke čuo je Pisaro koji je s malim odredom konjice upravo izašao na obalu s trećeg
splava. Odmah je krenuo drugovima u pomoć i napao neprijatelja s boka. Preplašeni pojavom
konja u galopu, ostrvljani su ispustili jak krik užasa i u panici pobegli u šumu.
Kad se već cela vojska sakupila na obali, odjednom se pojavilo izaslanstvo meštana na
čelu sa samim kacikom ostrva. To su bili divljaci odeveni samo oskudnom trakom oko bedara,
naoružani teškim močugama, praćkama i kopljima. Na glavama su imali šlemove od izdubljene
tikve, tako smešne, da su se konkvistadori kidali od smeha. Pisaro ih je ljutito izgrdio i pažljivo
saslušao kacika.
Kacik je pre svega tvrdio da se napad odigrao bez njegovog znanja, da će krivce kazniti
smrću i da želi biti prijatelj belih došljaka. Osim toga celoj vojsci ponudio je konačište i obećao
redovno snabdevanje hranom. Pisaro je ljubazno prihvatio predlog, ali je bio oprezan i oko logora
postavio guste straže.
Puna je bila plodno ostrvo. Jedan deo je doduše pokrivala divlja džungla, ali brojne
plantaže kukuruza i kakaoa, njive prepune povrća i voćnjaci načičkani sočnim plodovima
obezbeđivali su Špancima dovoljnu količinu hrane. Zato je Pisaro odlučio da tu čeka pojačanje
koje je trebalo da stigne iz Paname.
Ali produženi boravak belih ratnika nije se sviđao ostrvljanima. Nije im se dopadalo i to
što je Pisaro vodio intenzivne razgovore sa stanovnicima Tumbesa, njihovim večitim
neprijateljima. U logor nisu stizala samo izaslanstva iz omraženog grada, već i privatna lica.
Verujući da će ih Španci zaštititi, bezbrižno su se vrzmali po ostrvu, maltene ispred nosa svojih
neprijatelja.
Ubrzo su u logor počele da stižu potajne glasine o zaveri koju su navodno ostrvljani
kovali protiv Španaca. Pisaru je to upravo išlo na ruku, jer objavljujući rat ostrvu Puni moga je da
zadobije naklonost i prijateljstvo Tumbesa. A do tog prijateljstva sad mu je veoma stalo, jer je u
njihovom gradu želeo da uspostavi bazu za upad u unutrašnjost države Tavantinsuju.
Nekako se ubrzo ukazala prilika za oružani napad. Felipiljo je saznao da su se svi
upravnici ostrva okupili u jednom selu na nekakvo tajno savetovanje. Pisaro je sa svojom
vojskom opkolio selo, zarobio ih i optuživši za izdaju predao u ruke večitim neprijateljima. To je
bilo ravno smrtnoj kazni. Iz osvete za brojne napade na svoj grad, stanovnici Tumbesa su u
strašnom masakru pobili sve upravnike.
Gnevno stanovništvo ostrva odmah se diglo na borbu. Gomile indijanaca opkolile su logor
Španaca i željne osvete krenule u juriš. Haotičnu masu ratnika Španci su dočekali gustom vatrom
iz samostrela i arkebuza. Kad je uz to Pisaro na njih izvršio juriš konjice, Indijance je obuzeo
strah i raspršili su se na sve strane u haotičnom bežanju pred nepoznatim čudovištima.
Otada su izbegavali otvorenu borbu, ali nisu odustajali. Pod okriljem noći uznemiravali su
osvajače gerilskim ratom: presecali su im put do hrane i uopšte stalno ih držali u stanju uzbune.
Španci su u tim okršajima pretrpeli ozbiljne gubitke, naime imali su tri ubijena i dosta ranjenih
vojnika. Sam Pisaro, ranjen u petu, hramao je sa štapom.
Postepeno je postajalo jasno zašto stanovnici Tumbesa nisu mogli da izađu na kraj sa
ostrvljanima: u pogledu ratobornosti nije im bilo ravno nijedno drugo_ peruansko pleme, ne
isključujući ni divlje Indijance iz džungle. Želeći da izbegne još veće gubitke Pisaro je odlučio da
se vrati na kopno i nastani u Tumbesu, uprkos protivljenju njegovih stanovnika.
I upravo je tada doživeo veliku radost: do obale ostrva doplovile su dve karavele. One su
iz Paname prevezle svežu hranu, lekove, desetak-petnaestak konja i sto dobro naoružanih vojnika
pod vođstvom sjajnog viteza Ernanda de Sota. Sa ojačanim snagama Pisaro je mogao ne samo da
se bez bojazni prebaci na kopno, već i ozbiljno da razmišlja o maršu u unutrašnjost kraljevstva
Tavantinsuju. Osim toga Felipiljo je od svojih zemljaka saznao da je u državi Inka izbio
građanski rat: Atahualpa i Huaskar su krenuli u bratoubilački rat za kraljevski presto. Ali Pisaro
je odmah shvatio da mora brzo delovati kako bi iz haosa izvukao što je moguće više koristi. Zato
je izdao naređenje da se cela vojska ukrca na karavele i prebaci u Tumbes.
 PUT NASILJA I ZLOČINA

Pisaro je grad Tumbes zauzeo bez otpora, ali – kako se ubrzo uverio – to nije bila velika
uteha. Nakon poslednjeg ustanka protiv Inka tu su ostale same ruševine i preostalo stanovništvo
koje je natezalo kraj s krajem; većina stanovnika se u potrazi za hlebom raspršila po okolnim
oblastima. U dvorcima i hramovima nije našao nikakvo blago i samo je mesni kuraka, koji je
vršio vlast u ime Inka, bio okružen nekim obiljem. Videvši da se Španci približavaju, vojna
posada koja mu je bila dodeljena kao pomoć odmah se povukla iz grada.
Samo što je Pisaro razmestio svoju vojsku po kućama, ispred njega se, umorna od puta,
zaustavila grupica indijanskih ratnika. Po bogatoj odeći i zlatnom oružju nije bilo teško pogoditi
da su to vođe visokog položaja.
Pisaro ih je primio nadmeno, a oni su mu se duboko klanjali i zamolili ga da ih primi u
ime kralja Huaskara. Posredstvom Felipilja, koji je uobraženo stajao pored svog vođe, šef
izaslanstva obratio se molećivim glasom:
– Božanski sine Virakoče, došli smo da te molimo za pravdu. Pohitaj u pomoć sinu sunca
Huaskaru koga je zarobilo zločinačko kopile Atahualpa! Naš kralj je čuo da ste iznad svega
zavoleli zlato i srebro, pa vam ga obećava onoliko koliko ga možete poneti.
– Nismo ovde došli po zlato – naljuti se Pisaro. – Naš je zadatak da u ovoj zemlji
uspostavimo vrhovnu vlast vladara sveta čiji smo izaslanici, kao i da u vaše mračne duše usadimo
veru raspetog Hrista.
Indijanski dostojanstvenici bili su zbunjeni tom izjavom i nisu znali šta da odgovore.
Pisaro nastavi:
– Vidim da niste shvatili kakvo vam blagostanje donosimo. Čeka vas čast da postanete
podanici najmoćnijeg carstva na svetu i sinovi Hristove Crkve. Ali to je stvar budućnosti koju
morate da zaslužite radom i pokornošću. Za sada vam obećavam da ću odmah krenuti u vašu
prestonicu da se upoznam s problemima i pravedno rešim sukob oko kraljevskog prestola.
I pored nadmenog i okolišnog odgovora Pisara, izaslanici su napustili grad u uverenju da
će beli vođa pomoći Huaskaru da povrati presto i s tom vešću pohitali su u Kusko.
U razgovoru s izaslanicima Pisaro je sačuvao miran i ozbiljan izgled, ali ga je potajno
ispunjavala velika radost. Kakav je to srećan splet okolnosti da stigneš u vreme kad zemlja,
podeljena i oslabljena građanskim ratom, nije u stanju da se brani. Pisaro je odlučio da ne okleva
i da kuje gvožđe dok je vruće. Već posle tri dana boravka u Tumbesu krenuo je na put na jug,
ostavljajući u gradu malu posadu i poveravajući joj brigu o bolesnim drugovima.
Drum kojim su išli duž Pacifika kod Španaca je izazvao veliko oduševljenje. To je bio
popločan, čisto održavan put širine pet metara, na obe strane zatvarao ga je kameni zid visine
čoveka, koji je verovatno podignut za zaštitu od vetrova i oblaka peska. Redovi drveća koje se
povijalo pod teretom raznog voća, bacali su na put blag hlad. U lišću su veselo cvrkutale
raznobojne ptice. S desne strane svetlucala je površina plavetnog mora, dok su se s leve strane na
suncu osmehivali voćnjaci, njive s povrćem i sočne livade na kojima su pasla stada lama, a
daleko, negde na kraju horizonta, uzdizao se lanac Anda. Dokle pogled dopire svuda su so videli
ukršteni kanali i kanalčići, ozidane cisterne s vodom, brane, sređene rečice, naselja, seoca i
gradići sa hramovima na vrhu piramide. Domoroci, koje su usput sretali, dočekivali su bele
putnike prijateljski i rado ih snabdevali hranom iz kraljevskih ostava.
 U dolini Tangarelja, na oko pedeset kilometara južno od Tumbesa, Pisaro se zadržao na
duži predah. Tu se u more ulivala rečica Čira. Njeno ušće izvanredno je odgovaralo za pristajanje
karavela, pa je odlučio da tu izgradi utvrđeni grad San Migel, koji je trebalo da mu posluži kao
baza za prikupljanje opreme i pojačanja koja su iz Paname dolazila morskim putem. Grad je
osnovao poštujući sve formalnosti propisane zakonom. Kraljevski beležnik je uz zvuke truba
pročitao osnivački akt. Izabrani su gradonačelnik i gradski većnici, koji su odmah pristupili
podizanju većnice, crkve, kuća za stanovanje i odbrambene ograde od kolja.
Ali to je zahtevalo vredne ruke. Na sastancima gradskog veća vodila se rasprava na koji
način doći do njih. Bilo je jasno da kolonisti nisu mogli da se snađu bez pomoći Indijanaca.
Jednodušno su se složili da treba uvesti instituciju „repartimento“, koja se široko primenjivala u
ostalim španskim kolonijama. Ona se zasnivala na tome da se u korist kolonista oduzimala
obradiva zemlje na ime lena za koju su starosedeoci vezivani kao kmetovi. Među
konkvistadorima su se našli ljudi koji su u tom pogledu imali ozbiljne moralne obzire, ali im je
objašnjeno da je repartimento korisna institucija za Indijance, jer će im olakšati prihvatanje prave
vere i tako omogućiti spas njihovih duša.
Španci su se prihvatili sprovođenja odluke s brutalnom bezobzirnošću. Iznenađene
Indijance lišavali su zemlje, terali na rad na poljima, primoravali na seču drveća i obradu
građevinskog materijala iz kamenoloma, a pošto su se mnogi spasavali bekstvom, ostale su
okovali lancima i s njima postupali kao s galijotima. Pisaro je naredio da se trinaest starešina
okolnih sela koji su pružali žestok otpor spale na lomači. Tako je nastao utvrđeni grad San Migel,
podignut znojem i krvlju podjarmljenih Indijanaca.
Pet meseci posle osnivanja grada Pisaro je krenuo na jug da pronađe kralja Atahualpu.
Sve to vreme čekao je pojačanje koje je Almagro trebalo da preveze iz Paname, ali na kraju je
došao do zaključka da bi dalje pasivno čekanje moglo da demorališe njegovu vojsku. To je bila
neobično hrabra odluka. Kad se odbije posada koja je ostala u San Migelu, korpus je brojao samo
110 pešadinaca i 67 konjanika. Naoružanje se uglavnom sastojalo od mačeva i nekoliko
samostrela, tri arkebuze i tri mala odeljenja koja su gađala kamenim predmetima. S tim slabim
snagama Pisaro je išao protiv ogromne armije kralja Inka.
Što su više išli na jug u vojsci je postepeno raslo nezadovoljstvo. Vojnici su se bunili
tvrdeći da je pohod ludost i samoubistvo. Dešavali su se i slučajevi dezertiranja. Pisaro je najzad
izgubio strpljenje i obratio se vojnicima sledećim govorom:
– Za one koji nisu s nama dobrovoljno ili ne veruju u našu pobedu nije prekasno da se
povuku. San Migel ima veoma slabu posadu i čak bi mi odgovaralo kad bi se tamo vratili. Onima
koji se na to odluče garantujem da će imati ista prava na zemlju i indijanske robove kao i ostali
vojnici. Neću im uzeti za zlo što su se povukli, jer je pohod zaista opasan. Ali od ostalih ću
zahtevati da izdrže sa mnom do kraja bez ikakvih prigovora. Od ovog časa strogo ću kažnjavati
one koji se odvaže da šire atmosferu panike i sumnje. Pa, eto, odlučite!
Za povratak se prijavilo četiri pešadinca i pet konjanika, dok je većina dala reč da će ostati
uz vođu u dobru i u zlu. Rešivši se tako nezadovoljnika koji su slabili moralno jedinstvo vojske
Pisaro je izdao naređenje za pokret.
Dva dana posle tog događaja Španci su ušli u Seranu, dosta veliki grad živopisno smešten
među brežuljcima u plodnoj dolini. Iznad kuća se uzdizala silueta ogromne stenovite tvrđave i
piramida s hramom sunca na vrhu. Mesni kuraka dočekao je Pisara pokorno i dodelio mu za
konačište kraljevsko svratište sa ostavama punim hrane. U gradu nije bilo mladih muškaraca;
Atahualpa je u njemu sproveo tako detaljnu mobilizaciju da su u kućama ostali samo starci, žene i
deca.
Pažnju Pisara je privukao poprečni put koji se penjao ka istoku i, kako je saznao u gradu
Huankabamba, povezivao je priobalni pravac s drugim glavnim drumom koji je išao planinskim
prevojima od Kita do Kuska. Od izviđača je takođe saznao da je u mestu Kahas, na pola puta do
Huankabambe, smeštena armija Inka od dve hiljade ratnika koja mu je u slučaju daljeg marša na
jug mogla ugroziti pozadinu.

Želeći da proveri vest, poslao je u izviđanje Ernanda de Sota sa četrdeset konjanika i

čekao njegov povratak u Seranu. Ali njegovo strpljenje bilo je stavljeno na teško iskušenje:
prolazio je dan za danom bez vesti i tek osmog dana se De Soto vratio u Seranu.
Ispostavilo se da je put kojim je izviđačko odeljenje hitalo u Kahas bio veoma težak, jer
se naglo penjao ka planinskim vrhovima i na nekim mestima se sužavao u stazu koja se
vratolomno nadnosila nad koritom reke Tabakanas. Gradić, odnosno pre bi se reklo veliko selo,
ležao je u kotlini koja je mogla da bude kao stvorena za stupicu za nepoželjne uljeze. Da zlo bude
veće, tamo ih je u borbenoj gotovosti čekala armija od dve hiljade indijanskih ratnika.
Ubeđen da je došao trenutak za prvi okršaj s regularnom armijom Atahualpe, De Soto je
trubačima izdao naređenje da sviraju uzbunu i španska konjica je veštim kruženjem bila spremna
na juriš na neprijatelja. Onda se desilo nešto potpuno neočekivano: indijanska vojska se mirnim
manevrom okrenula i bez žurbe povukla nagore. Ubrzo zatim dojurio je mesni kuraka i duboko se
klanjajući pozvao bele tuđince u grad.
Iznenađen takvim obrtom, De Soto je obavezno želeo da sazna šta je navelo indijanske
ratnike da odustanu od borbe. Felipiljo, koji je poslat u izviđanje, obavestio se kod meštana i
doneo je začuđujuću vest da je Atahualpa izdao strogu zabranu napada na tuđince.
Konkvistadori su pravili razne pretpostavke oko toga šta je mogao da bude razlog tako
neobičnog i zapravo neslavnog napuštanja grada. Jer ogromna brojna nadmoć Indijanaca, kao i
povoljan položaj grada, ojačan snažnom tvrđavom koja je dominirala okolinom – jednom rečju,
sve okolnosti davale su Inkama izglede na pobedu. U svojoj primitivnoj mašti Španci su za to
našli samo jedan odgovor: kralj Atahualpa ih se bojao, toliko se bojao da se nije usuđivao da ih
napadne.
Uvereni u svoju superiornost, podsticali su kod sebe nadmenost i raspojasali su se u gradu
kao najgori razbojnici. Nije im bilo dovoljno što su od stanovnika oteli sve što je imalo neku
vrednost, nego su uz to od njihovih žena i kćeri napravili svoje robinje. Osramoćene žene su
iskoristile prvu noć bez mesečine da se otmu iz ruku mučitelja i sklone u planine.
Kad su sutradan ujutru konkvistadori videli da nema žena, kipteli su od besa. Činjenicu da
su ih žene namagarčile smatrali su za neoprostivu sramotu. Ernando de Soto, zaboravivši
preporuku Pisara da s meštanima bude oprezan – besneo je i sipao psovke i na kraju je došao na
zaista lupešku ideju.
Odmah posle doručka, za vreme koga se obilato sipalo vino iz mešina, izdao je naredbu
da se svi muškarci okupe na gradskom trgu. Ošamućeni alkoholom, vojnici su upadali u kuće,
udarali pesnicama prestrašene Indijance i saterali ih u jednu zbijenu gomilu.
Zatim su meštane opkolili kordonom i pustim ulicama odveli ih na kraj grada gde se
uzdizao manastir „devica sunca“. Bila je to ogromna građevina, opasana visokim i debelim zidom
od gline sušene na suncu. Pod staranjem starijih žena tu je živelo pet stotina devica. Španci su
znali za njihovu prisutnost kad su ulazili u grad, ali nisu se usudili da uznemiravaju manastir, jer
su se još u Tumbesu uverili koliko veliku svetinju on predstavlja za Indijance. Indijanca koji bi se
odvažio da pređe prag tog hrama čekala je smrt.
Kao opomena, ispred kapije manastira, s nogama nagore, visila su tri Indijanca koji su
tako kažnjeni za neki mali prestup u odnosu na „device sunca“. Španci su naredili da se obešeni
ljudi skinu i terajući zarobljenike ispred sebe upali su u dvorište manastira. Nekoliko staraca, koji
su ispred ulaza vršili dužnost vratara, pokušalo je da zadrži uljeze, ali oterani u stranu,
bespomoćno su kršili ruke i prestrašeni svetogrđem počeli žalosno da jadikuju.
Jedan deo vojnika postavio je meštane ispod zida i u njih uperio samostrele da ih drži u
pokornosti, dok su ostali upali u manastirske odaje. Četrnaestogodišnje devojčice upravo su bile
zauzete predenjem i tkanjem fine odeće za kraljevsku porodicu. Pri tome su pevušile neku tužnu
narodnu pesmicu, a predvodile su ih mamakune, već starije matrone širokih bedara, koje su ceo
život provele u manastiru, jer u mladosti nisu zaslužile tu čast da postanu kraljeve verenice.
Devojke su skočile s mesta i kao skamenjene posmatrale bele ratnike. Kad su Španci
počeli da ih isteruju na dvorište, mamakune su stale u njihovu odbranu. Uz prodorno vrištanje
bacile su se na napadače, grebale ih, grizle i udarale nogama, sve dok ih vojnici brutalnim
udarcima pesnicama nisu oborili na zemlju. Videvši taj prizor „device sunca“ su digle veliku
dreku i zacenjujući se od plača istrčale u dvorište.
 Konkvistadori su se sada pretvorili u razjarenu rulju izroda. Uz eksploziju smeha priredili
su lov na devojke, hvatali ih za kosu i silom odvodili u manastirska skrovita mesta da ih tamo
siluju. „Device sunca“ su se očajnički branile, molile za milost, pokušavale da pobegnu u grad
kroz otvorenu kapiju ili da se sakriju u neku manastirsku zgradu. Neke devojke su uspele da se
popnu na krov građevine, odakle su se bacale u duboku stenovitu provaliju, koja je zjapila pored
samog manastirskog zida.
Odmah po izvršenju ovog zlodela De Soto je žurno napustio Kahas. Ali je odlučio da se
još ne vraća u Seranu, već da krene u grad Huankabamba i lično proveri da li postoji planinski
put do Kuska. Tamo je stigao posle neopisivih teškoća, jer se put sve više penjao kroz mrazeve i
snežne vejavice. Nenaviknuti na visokoplaninski vazduh, Španci su se lako zamarali, naročito
zato što je konje u takvim uslovima trebalo voditi za uzde.
Huankabamba je bio znatno veći grad od Kahasa. Kuće i dvorci od tesanog kamena,
raskošni hramovi, svratišta i moćna tvrđava svedočili su da je to bilo važno administrativno
središte države. Ali Španci u njemu nisu zatekli žive duše; obavešteno o događajima u Kahasu,
stanovništvo se s vrednijim imetkom sakrilo u planine. Španski odred je prošao pustim ulicama i
na istočnoj ivici grada zaustavio se pored širokog druma popločanog porfirom. On se krivudavom
trakom protezao po stenama i daleko na jugu i severu skretao je iza brda. U tom dugom drumu,
koji dopire do oblaka, bilo je nečeg neizmerno veličanstvenog i dostojanstvenog, nečeg što je
konkvistadore ispunjavalo nemirom. Nikad u životu nisu videli takav put i, mada su bili
primitivni, shvatali su da je samo moćna država bila u stanju da tako nešto izgradi.
– Kakva sudbina nas čeka tamo iza planina? – pitali su se u sebi. – Zar to nije ludost sa
šačicom ljudi napasti zemlju koja je mogla da izgradi takve puteve i tvrđave kao što su Tumbes,
Kahas i Huankabamba? A do prestonice je još veoma daleko. Čemu možemo da se nadamo tamo,
pod nosem moćnog kralja, kome su odani milioni podanika i stotine hiljada ratnika?
Niko nije smeo glasno da izrekne tu misao, ali po zabrinutom ćutanju videlo se da sve
muči ista briga za budućnost. Čak se i sam vođa Ernando de Soto, obično uvek veoma pričljiv,
nekako čudno ućutao.
Kad su tako duže vreme stajali, držeći za uzde izmorene konje, De Soto je upozoravajući
podigao ruku. Na samom kraju vidljive trake druma, iza brda se pomolila povorka putnika. Kad
se zagonetna kolona približila na udaljenost od nekoliko stotina metara već su mogli da se
raspoznaju detalji. Posluga u plavetnim tunikama nosila je na ramenima nosiljku koja je blistala
od zlata i ukrasa. Okruživala ju je gomila dostojanstvenika i ratnika, a povorka se završavala
karavanom lama natovarenih velikim zavežljajima.
Ubrzo su nosiljku stavili na zemlju ispred Španaca; sklanjajući zavesu iz nje je izašao
Indijanac u svečanoj odeći. To je bio još mlad muškarac, tamnog, plemićkog lica, na kome se
ocrtavao izraz vladarske nadmenosti. Ali način njegovog ponašanja bio je u potpunoj suprotnosti
sa nadmenim izgledom. Videvši De Sota duboko se poklonio, gotovo smerno, i izjavio da dolazi
kao izaslanik svog gospodara, sina sunca i velikog kralja Atahualpe. De Soto mu je odgovorio da
ako želi da se sretne s vođom belih ratnika mora s njim da krene u Seranu. Izaslanik je klimnuo
glavom u znak pristanka i ponovo seo u nosiljku da se priključi Špancima.
Pri povratku je trebalo ponovo proći kroz grad Kahas. Stanovnici grada, muškarci, žene i
deca opkolili su nosiljku Inke, žaleći se na strance uz plač, jecanje i jauke. Iz manastira su istrčale
mamakune i device, pale na kolena pred nosiljkom i, preprečavajući joj put, pokušavale da
kraljevskom izaslaniku ispričaju svoju nepravdu. Ali dostojanstvenik je sedeo nepomičan kao kip
i ne obazirući se gledao u daljinu preko mase koja je galamila. Malo kasnije, kad se nesrećni
meštani i dalje nisu sklanjali s puta, nabrao je obrve i izdao kratko naređenje najbližem čoveku iz
svoje pratnje. Iz povorke je odmah iskočila posluga i uklonila nasrtljivce udarajući ih pesnicama
iz sve snage. Prestrašeno stanovništvo razočarano je posmatralo nosiljku koja se udaljavala.
Posle osam dana odsutnosti izviđački odred se vratio u Seranu. Pisaro je dočekao De Sota
prekorima što je toliko dana izgubio na lutanje po planinama, a kad je saznao za nasilje izvršeno
nad stanovništvom Kahasa, uprkos naredbi da to ne čine, ozbiljno se razbesneo. Želeo je da se u
očima kralja Atahualpe smatra za izaslanika koji dolazi u miroljubivu misiju i budućeg saveznika
u borbi s pristalicama Huaskara, ali brutalan postupak De Sota, lišen svakog smisla, stavljao je
njegovu dobru volju pod znak pitanja.
U želji da nekako popravi loš utisak, dočekao je izaslanika Atahualpe preterano ljubazno.
Kraljevski dostojanstvenik se poklonio i posredstvom Felipilja rekao:
– Božanski potomče velikog Virakoče, davaoče svih dobročinstava na zemlji. Moj
gospodar, sin sunca Atahualpa, ratnik nad ratnicima, pobednik u mnogim ratovima, vladar „Četiri
strane sveta“, radosno te očekuje na zemlji svojih očeva i poziva u grad Kahamarku, gde želi da
te ugosti kao prijatelja. Kao znak svoje naklonosti šalje ti ove skromne darove, koje izvoli
ljubazno primiti.
Izgovorivši ove reči izaslanik je pljesnuo rukama na šta je posluga dovezeno blago
rasprostrla na asuru. Među mnogim predmetima od zlata isticale su se dve ogromne činije u
obliku fontane i bele tkanine od pamučne vune protkane finim zlatnim i srebrnim nitima
predivnog desena.
Pisaro je s divljenjem razgledao poklone i odgovorio:
– Zahvali se kralju za ukazanu mi blagonaklonost i reci rnu da dolazim kao izaslanik
najmoćnijeg kralja na svetu koji živi preko mora. Vesti o velikoj pobedi i slavi kralja Atahualpe
već su došle do nas, zato želimo da što pre stanemo pred njega da mu izrazimo poštovanje i
ponudimo pomoć u borbi s neprijateljem.
Pisaro je izaslanika proveo kroz logor i, da bi ga uverio u nepobedivu snagu španske
vojske, naredio je da radi efekta izvrše paljbu iz arkebuza i jednog malog topa. Indijanac je bio
vidljivo uzbuđen strahotom tajanstvenog oružja. Na rastanku je dobio na poklon purpurni plašt
donet iz Španije kao i nešto malo bižuterije od tombaka ukrašenim šarenim staklićima.
Saznavši gde tačno leži Kahamarka, Pisaro se uputio na jug istim primorskim drumom s
namerom da stigne do grada Sana, odakle je već sporednim putem moglo da se skrene u planine u
jugoistočnom pravcu i direktno stigne do gradića gde ga je očekivao Atahualpa. U Seranu je kao
taoce uzeo trista Indijanaca s njihovim starešinom, jer se bojao da će u planinskim klancima i
tesnacima kojima je put išao indijanski ratnici pokušati da ga uvuku u zasedu.
 KROZ BELI PAKAO

Dok je čekao na vesti sa bojišta, Atahualpa je u toplim izvorima sumpornih voda u

Kahamarki tražio olakšanje za svoje brige. U trenutku nad su ga na stolici odneli do zlatnog
bazena, više niko nije imao hrabrosti da mu poremeti lečenje stvarima koje su bez posledice za
državu mogle da budu odložene za kasnije. Stoga je u dvorcu nastala velika pometnja kad se
jednog dana pojavio starešina jednog od severnih plemena i uporno molio da ga kralj primi,
tvrdeći da mu donosi veoma hitnu vest. Atahualpa je pristao da sasluša zagonetnog došljaka, jer
je bio siguran da se niko ne bi usudio na takvu drskost da mu nekom sitnicom poremeti mir.
Plemenski starešina je bio u novoj odeći, dok mu je na leđima visio kamen kao simbol
smerne pokornosti prema božanskom sinu sunca. Do kraljeve odaje došljak je dopuzao i
nepomično stao ispred nogu Atahualpe, čekajući da mu ovaj dozvoli da govori.
– Šta imaš da mi kažeš? – upita kralj bezvoljno.
– Svetli sine sunca, oprosti što sam se odvažio da tvoje uši prljam svojim glasom, ali…
– Ne gnjavi, kazuj brzo o čemu se radi.
– Božanski sine sunca, u Tumbesu su se iskrcali neobični ljudi bele kože i crnih brada.
Imaju sjajnu odeću i oružje kojim mogu da prepolove čoveka. Mnogi su prirasli za velike i divlje
životinje slične lamama. Naši pričaju da su to izaslanici tvorca sveta Virakoče, jer uništavaju
neprijatelja munjama.
Atahualpa je otpremio došljaka i odmah sazvao ratni savet.
– Ubeđen sam – uveravao je svoje dostojanstvenike – da je Virakoča poslao svoje sinove
da me prate na trijumfalnom putu za Kusko i tako uveličaju moju pobedu.
– Milostivi gospodaru – odgovori mu na to vojskovođa Kiz-Kiz – kroz tvoja usta govori
bog Inti. Ali ne smem da zatajim šta tvoji neprijatelji šapuću: verovatno je Huaskar poslao svog
rođaka kod vođe belih ratnika i od njega dobio obećanje da će mu pomoći u preuzimanju
prestola.
Atahualpa se namršti i odvrati:
– Te tuđince treba budno pratiti. Odmah pošaljite najbolje izviđače da ih danonoćno imaju
na oku.
Ubrzo su u Kahamarku počeli da se slivaju izveštaji na uzlovitom pismu kipu. Kraljev
sekretar iz njih je čitao čuda o prekomorskim ljudima i životinjama. Velike lame imale su srebrne
noge, 33 a kad padne noć bile su tako iznemogle da nisu mogle da se pomaknu s mesta. Ako jahač
padne s njihove grbe, nastupala je smrt i čoveka i životinje.
Jedan starešina je javio da se pod okriljem noći približio oružju kojim su beli ratnici
ispaljivali gromove i munje. Utvrdio je da je to debela cev od bronze. Želeći da pridobije boga
gromova koji živi u njoj, sipao je u njenu čeljust malo piva „čiča“ i hvalio se da je tako zauvek
cev učinio bezopasnom. Drugi špijun bio je čovek razumniji i pronicljiviji. Vrzmajući se
preobučen među indijanskom poslugom izbrojao je bele došljake i ustanovio da ih je samo šačica
koju bi Atahualpina armija mogla lako da pobedi. Utoliko pre što po njegovom mišljenju uljezi
uopšte nisu bili božji izaslanici Virakoče, već obični smrtnici i razbojnici. Zato je molio kralja da
pošalje vojsku i da učini kraj njihovim zločinima.

33
Konkvistadori su u nedostatku gvožđa potkivali konje potkovicama od srebra.
 Atahualpa je naredio da mu redom čitaju izveštaje koji stižu, savetovao se sa vođama i
odlučio je da kod belih ratnika pošalje izaslanika da ih pozove u Kahamarku i tako se lično uveri
kakvi su to ljudi. Kad je izaslanik javio o zločinima izvršenim u San Migelu i manastiru „devica
sunca“ u Kahasu, Atahualpa je odahnuo s olakšanjem. Tako nisu mogli da se ponašaju potomci
Virakoče, nego samo smrtni ljudi, a s njima se nije teško razračunati.
Na sazvanom vojnom savetovanju odlučivalo se gde će se i kada stupiti u borbu s
osvajačima. Stvar nije bila tako jednostavna kao što je izgledalo. Atahualpa se još nije osećao
sigurnim na prestolu. Ogromne oblasti zemlje kojima su ovladale pristalice Huaskara uporno su
zloslutno ćutale i još se nisu zaklele na vernost. U mnogim delovima zemlje izbili su ustanci i
neprijateljske manifestacije. Plemena koja se nikad nisu pomirila s ropstvom otvoreno su se
spremala na ustanak. U samom Kusku postojala je jaka neprijateljska stranka dostojanstvenika i
sveštenika. Sve te opozicione grupe dočekivale su bele tuđince kao izaslanike boga Virakoče i
računale na njihovu pomoć u borbi za vraćanje Huaskara na presto.
U takvim uslovima otpala je pomisao da se uljezima suprotstave na moru, jer armija
Atahualpe nije mogla mnogo da se udaljava od najvažnijeg žarišta pobune kakvim je bila
prestonica. Najzad, postojala je bojazan da bi se neka podjarmljena plemena mogla dići na
ustanak i tako preseći povratak armije u Kusko. Kahamarkom je još kružila priča da su ponegde
pobunjena plemena belim ljudima ponudila savez protiv Inka.
Ubrzo zatim izviđači su doneli vest da su Španci već napustili Seranu i da idu prema Sani,
odakle nameravaju da planinskim putem skrenu prema Kahamarki. Put je vodio kroz uske klance,
klisure i jaruge, pa su vođe savetovale kralju da uljezima pripremi zasedu i da ih porazi jednim
udarcem.
Ali Atahualpa na to nije hteo da pristane. Smislio je da tuđince primi u Kahamarki.
Imajući na raspolaganju trideset hiljada ratnika, nije video potrebu da se boji te šačice drznika.
Zatvoriće ih u gradu kao u stupici, pogledati izbliza, a tek onda će razmisliti šta s njima da radi.
Uostalom smatrao je da nije obavezno da dođe do oružanog sukoba, istinu govoreći, više
je voleo da dobije njihovu pomoć u borbi s unutrašnjim neprijateljima. Kakvu bi ogromnu korist
imao od tog saveza! Svojim tajanstvenim oružjem i životinjama koje šire paniku beli ratnici nisu
bili za potcenjivanje; osim toga, sama činjenica što bi se u građanskom ratu stavili na njegovu
stranu, ostavili bi dubok utisak na onaj deo stanovništva koji je u njima video izaslanike
Virakoče. Iz tih razloga je odlučio da kod Španaca pošalje drugo izaslanstvo s bogatim darovima
da bi ih još jednom uverio u svoje prijateljstvo.
Pisaro je za to vreme išao primorskim putem koji je naizmenično prolazio pustinjom, pa
opet preko navodnjavanih, plodnih dolina. Jednog dana se našao pored nabujale, brze reke. 34
Sumnjajući da je na suprotnoj obali postavljena zaseda naredio je svome bratu Ernandu da sa
odeljenjem konjice pronađe gaz i uspostavi mostobran koji bi obezbeđivao prelazak. Ali se
ispostavilo da je stanovništvo, videvši da se približavaju konjanici, pobeglo u unutrašnjost kopna.
Ernando je uspeo da uhvati jednog Indijanca i mučenjem je od njega iznudio informaciju da ih
Atahualpa s ogromnom armijom ratnika očekuje u Kahamarki.
Pisaro je naredio da se sagradi ploveći most kako bi preko reke prebacio vojsku i veliki
karavan lama natovarenih hranom. Indijanska posluga i vojnici su od jutra do mraka sekli drveće
u obližnjoj šumi, čak se i sam Pisaro hvatao sekire. Vrućina je bila strašna. Kad nastane noć ljudi
su kao mrtvi padali u san. Ali već u samu zoru zasvirale bi trube i ponovo se prihvatalo posla.
Posle mnogo sati neopisivog napora podignut je most od debala, pričvršćen za obale debelim
kablovima od vlakana agave. Vojska i lame su prešli provizoran most koji se ljuljao, dok su

34
Verovatno Rio de Lambajake.
konji, držani za uzde, morali da plivaju pored mosta u uzburkanoj reci.
Indijanci su se na drugoj obali polako oslobodili straha od belih ratnika i vratili se u svoje
selo. Njihov starešina je nedavno boravio u Kahamarki i tvrdio da Atahualpa pod svojom
komandom ima pedeset hiljada ratnika.
Zabrinut tim vestima Pisaro je po svaku cenu želeo da otkrije kakve su zaista prave
namere Atahualpe. Zato je jednom od starešina, koji je bio ogorčen neprijatelj Inka i pratio ga
dobrovoljno na putu, predložio da pođe u Kahamarku u izviđanje i da ispita da li kralj sprema
neku prevaru. Ali je Indijanac odlučno odbio tako opasnu misiju. Ipak je pristao da ide u
Kahamarku kao zvaničan izaslanik Španaca, jer ga je u tom slučaju štitila izaslanička
nepovredivost koju su Inke poštovali. Odmah je krenuo na put i već posle tri dana preko glasnika
je obavestio Pisara da planinski tesnaci nisu zaposednuti kraljevim ratnicima i zato nema potreba
da se na putu boji zasede.
Pisaro je odmah napustio Sanu i posle nekoliko sati hoda našao se u podnožju Kordiljera.
Vojnici su sumnjičavo posmatrali strmu planinsku padinu koja se penjala ka nebu divlje
iskidanim stenovitim masivom. Zavlačenje u taj lavirint klanaca, stazica i raselina samo zato da
bi se išlo pravo u lavlju jazbinu, činilo im se da je lišeno zdravog razuma. Da bi ih ohrabrio i
ubedio u ispravnost usvojenog plana Pisaro je ponovo morao da se poziva na njihov vojnički
ponos. Uostalom o povlačenju više nije moglo biti govora: Atahualpa bi to shvatio kao dokaz
kukavičluka i natovario bi im na vrat celu vojnu silu da ih uništi.
Na održanom savetovanju doneta je odluka da sam Pisaro predvodi prethodnicu
sastavljenu od konjice i pešadije, dok je njegov brat Ernando trebalo da čeka na mestu sve dok ne
dobije naredbu da krene za njim.
Izvidnica se u samu zoru zaputila u planine i od samog početka morala je da savlađuje
velike teškoće na terenu. Stazica priljubljena uz strme stene išla je iznad provalija. Ponegde je
postajala tako strma da je preplašene konje trebalo vući za uzde, a često su je presecale raseline
ili ispusti stena. Jedan pogrešan korak pretio je survavanjem u ambis čiji kraj nije mogao da se
vidi. Tesnaci su bili puni oštrih ivica, izbočina i odrona. Iz mračnih jaruga dolazio je potmuli,
monotoni huk uzburkanih planinskih potoka. U uskim, mračnim klancima Španci su se
uznemireno osvrtali na sve strane, plašeći se napada iz zasede. U jednom tesnacu ugledali su na
brežuljku jako utvrđenje, na mestu gde je put naglo skretao iza praga stene. Tu bi bila dovoljna
samo malobrojna posada da ih zadrži u daljem hodu prema Kahamarki. Stoga su stali u borbeni
poredak očekujući kišu kamenja i bojni poklič Indijanaca. Ali vladala je tišina, što je govorilo o
miroljubivim namerama Atahualpe.
Pošto je bio siguran da je put slobodan, Pisaro je poslao glasnika kod brata s naredbom da
savije šatore i sustigne ga. Posle kratkog odmora krenuo je dalje i uspeo se na uzvišicu na kojoj
se nalazila još veća tvrđava od prethodne. Bilo je to pravo remek-delo građevinarstva,
vratolomno podignuta na ivici stene od ogromnih, grubo isklesanih kamenih blokova. Pošto se
ispostavilo da i u njoj nije bilo Indijanaca, Pisaro se tu zadržao da prenoći.
Odatle se put penjao sve više i više. Postepeno je nestalo sve rastinje, samo se mogla
videti mahovina koja je tepihom boje rđe prekrivala travnate terase i stenovite padine. Visoko na
nebu kružili su kondori i naglim obrušavanjem plašili konje. Na stenovitim ivicama povremeno
su se pojavljivale vigunje.
Pošto su izašli iz mračnog planinskog klanca, Španci su se iznenada našli na prostranoj
visoravni prekrivenoj debelim pokrivačem čistog snega. Na njenom kraju se dizala padina
planine, koju je trebalo savladati da bi se dospelo u dolinu Kahamarke
Staklasto nebo koje se rumenilo na planinskom suncu, ogromna snežna površina koja je
svetlucala zlatnim i srebrnim bleskom, nenarušen mir i vazduh prozračan kao kristal – jednom
rečju, čitav predeo zaslepljujuće blještav, istovremeno divan i strašan, konkvistadorima je
jednostavno izgledao kao pojava neverovatna i sablasna.
Izmoreni, zaslepljeni bljeskom snega, zažmurili su i zateturali se kao pijani. Neki su
pomodreli, gušili se, povraćali, bespomoćno padali na zemlju i grčevito hvatali za srce, koje je
lupalo kao čekić. Bilo je i takvih koji su pljuvali krv, uvijali se od grčeva u stomaku i na kraju
gubili svest. Indijanci koji su pratili Špance izgledali su kao da ih to ne uzbuđuje. Objasnili su da
je to snežna bolest zvana „soroče“ od koje na velikim visinama Anda čak i gorštaci Dadaju kao
njene žrtve. Umirivali su ih da oboleli ozdrave posle nekoliko sati odmora. Pisaro je odlučio da se
na visoravni ulogori i ljudima da zasluženi odmor i da istovremeno čeka na dolazak ostatka
vojske pod komandom Ernanda. U sumrak vazduh je postao leden. Vojnici su ukočenim rukama
razvili šatore, raspalili vatre i privijajući se jedan uz drugog pokušavali da zaspe posle hoda
punog neizrecive patnje.
Sutradan u podne pojavilo se drugo izaslanstvo Atahualpe. Kralj je ponovo pozivao bele
ratnike u Kahamarku i još jednom ih uveravao u svoje prijateljstvo. Pisaro je odgovorio da se
raduje susretu s velikim vođom koji je odneo toliko čuvenih pobeda. Ali je istakao da je kralj, u
čije je ime došao u državu Inka, daleko moćniji, jer se njegova vlast prostire po celom svetu.
Izaslanik je s diplomatskom učtivošću saslušao to hvalisanje i spremao se da napusti logor.
Baš u tom trenutku iz Kahamarke je stigao indijanski starešina koga je Pisaro poslao kao
zvaničnog izaslanika. Vratio se duboko uvređen u svom samoljublju, jer ga Atahualpa nije pustio
kod sebe i preko običnog sluge mu je rekao da ga ne može primiti. Naišavši u logoru na kraljevog
izaslanika, uvređeni starešina je besno skočio na njega i pre nego što su uspeli da ga spreče,
povukao ga za uši o kojima su visile minđuše. Oko domorodaca koji su se tukli napravila se
gužva. Pošto je posluga izaslanika stala u njegovu odbranu, malo je nedostajalo da dođe do
prolivanja krvi, da nije bilo brze i odlučne intervencije Pisara.
Kraljevski izaslanik bio je uzbuđen, jer se dotad nikad nije dogodilo da se podanik odvaži
da uvredi Inka. Pisaru je objašnjavao da starešina nije imao razloga da se ljuti, jer je došao u
dvorac za vreme posta kad kralj nikoga ne prima. I na kraju je tražio da zbog uvrede Inke
bogohulnika kazne smrću.
Pisaro mu je dao okolišan odgovor, jer nije ni pomišljao da ispuni njegovu želju. Svađe
među domorocima išle su mu na ruku, jer su odgovarale njegovim osvajačkim planovima.
Posle dvodnevnog predaha Pisaro je dao znak za dalji marš. Put koji je sad imao pred
sobom užasavao je izuzetnim teškoćama. Penjao se strmim stepenicama na vrtoglavo visok
prevoj, koji je trebalo preći da bi se stiglo na istočnu stranu planinskog klanca. Iako se pokazalo
da su stenovite stepenice bile široke i pogodile, ipak je za komore i konjicu penjanje bilo vezano
s velikom opasnošću. Naročito je bilo teško na to naterati konje. Vođeni za uzde i gonjeni
otpozadi, drhtali su od straha, često posrtali, a svaki kamen koji se odronjavao_ među njima je
izazivao uznemirenost. Povrh svega, kad su se Španci već popeli na priličnu visinu, odjednom se
podigla snažna snežna mećava. Vetar je besneo po planinama sa opakom pakošću, zviždao i
vitlao ogromne snežne oblake. Zaslepljeni paklenom mećavom, konkvistadori su se menjali
nasumice. Posle nekoliko sati takvih muka najzad su stigli na prevoj.
Silazak istočnom planinskom padinom u dolinu Kahamarke trajao je punih sedam dana.
Na jeziku kečua Kahamarka znači „ledeni grad“. Ali ono što su konkvistadori videli bila je sušta
suprotnost tom imenu. U ovalnoj dolini, sa svih strana zatvorenoj planinama, na suncu su se
osmehivale obradive njive, voćnjaci, livade prekrivene cvećem i brežuljci eukaliptusovog drveća,
a u tom smaragdnom prstenu na suncu je kao biser blještao beli grad, s kućama grupisanim oko
velikog trga. Na vrhu stenovitog brežuljka video se mračan masiv tvrđave sagrađene od kamenih
blokova. Tamo negde daleko, na kraju grada, dizali su se u nebo ogromni stubovi pare koji su
izbijali iz vrelih izvora sumporne vode. U blizini, na ravnoj steni, uznosili su se kraljevski dvorac,
hram i manastir „devica sunca“.

Ali pogled Španaca bio je prikovan za nešto sasvim drugo. Naime, celu okolinu, kako
dolinu, tako i planinske padine, prekrivalo je mnoštvo belih šatora, tako gusto zbijenih da su na
prvi pogled stvarali utisak snežnog pokrivača. Dakle, nisu bili lažni glasovi da u Kahamarki
logoruje armija od trideset hiljada indijanskih ratnika. Vojnici su u sumornom raspoloženju
posmatrali beskrajan logor Indijanaca i otvoreno izražavali sumnju da li je pametno ulaziti u grad,
gde ih je bilo lako opkoliti i glađu primorati na kapitulaciju. Pisaro im je objašnjavao da nema
drugog izlaza. Povlačenje pred indijanskom vojskom Atahualpa bi smatrao kao dokaz
kukavičluka. Odmah bi krenuo u poteru za njima, a borba u povratku na planinskim stepenicama
i stazama, uz ogroman umor i pad morala, mogla bi za sobom da povuče teške gubitke, a možda
bi se završila i propašću.
Ne dajući ljudima vremena za razmišljanje, Pisaro je razvio zastavu Kastilje i stavši na
čelo kolone hrabro krenuo napred.
Kad su se našli u lavirintu gradskih ulica, Španci su na svoje zaprepašćenje primetili da je
stanovništvo Kahamarke evakuisano. Bilo je nečeg neizmerno zloslutnog u tim zamrlim ulicama
kojima su odjekivale španske trube, koraci vojnika i zveket oružja. Do tada sunčano nebo,
prekrilo se oblacima i pljusnula je kiša pomešana s gradom. U gradu je postalo mračno i hladno.
Španci su stigli na glavni gradski trg promrzli i mokri do gole kože.
 PODMUKLI PREPAD

Glavni trg u Kahamarki bio je u obliku trougla i prekriven raznolikim pločama od porfira.
Oko njega su se nalazile niske i dugačke kućice koje su podsećale na ambare, a lukove između
njih ispunjavao je visoki zid od sušene gline.
Pisaro je odmah primetio da je trg potpuno okružen zgradama i da postoje samo dve
kapije kroz koje može da se do njega dođe. S jedne strane Španci su se našli u stupici, dok su s
druge strane mogli da se brane kao u utvrđenom logoru, tim pre što je nad gradom dominirala
tvrđava bez posade, gde su se u slučaju potrebe mogli skloniti.
Iz kuća se kroz dvokrilna vrata direktno izlazilo na trg. To su bile ozidane barake, s
prostranim odajama bez nameštaja i služile su kao kasarne za indijanski garnizon. Pisaro je u njih
udobno smestio ceo svoj ekspedicioni korpus, uključujući konje i komore.
Pljusak je prošao brzo kao što je i došao; opet je nastalo sunčano vreme. Vojnici su se
prihvatili raspaljivanja vatri i spremanja jela; na trgu i u barakama uzavreo je logorski život, pun
žamora i vrzmanja.
Bilo je već kasno popodne. Pisaro je kod Atahualpe odmah poslao Ernanda de Sota na
čelu petnaest teških konjanika i dodelio mu Felipilja kao tumača. Želeo je formalno da obavesti
kralja o svom dolasku i pozove ga na svečani pozdravni banket. Samo što je De Soto krenuo,
Pisaro se zabrinuo za njegovu sudbinu i poslao je za njim Ernanda s odredom od dvadeset
konjanika, da mu u slučaju oružanog okršaja pritekne u pomoć. Onda je vijugavim stepenicama
izašao na vrh stene i sa zidova tvrđave pratio kako njegovo izaslanstvo ide prema kraljevskom
dvorcu koji se video na drugom kraju doline. Izgrađen na nasipima, tamo je preko vlažne livade
vodio put prav kao strela. Na samom njegovdm kraju preko reke je prelazio drveni most, a iza
rečice je počinjao indijanski logor. Konjički odred, dakle, nije mogao da se razvije u široki front,
već se kretao putem u rastegnutoj koloni.
Bila je to živopisna povorka konjanika. Na živahnom kasaču predvodio ju je De Soto s
razvijenom zastavom Kastilje iznad glave. U kosim zracima predvečernjeg sunca svetlucali su
zlatasti oklopi, mačevi i sjajna dlaka konja, prelivale se boje aša i odeće viteza.
Konji su u početku išli polako, lakim korakom, izgledalo je kao da su plesali, zatim su
pojurili brzim kasom. U jednom trenutku razlegli su se veseli zvuci truba; konji obodeni
mamuzama naglo su se istrgli i krenuli u skladan, brz i ritmičan galop. Jahačka družina galopirala
je kao pomahnitala, prskala preko reke obilazeći most i uz sviranje truba upala u logor među
šatore. Ne verujući svojim očima indijanski ratnici su posmatrali ta stvorenja srasla sa
životinjama, koja su letela kao uragan ili kao pojava ne sa ovog sveta. Odmah su u logoru od usta
do usta počele da kruže čudne priče o došljacima koji su izazivali sujeveran strah i najgora
osećanja.
Sedeći na zlatnom tronošcu Atahualpa je čekao Špance ispred dvorca. Okruživala ga je
svita dostojanstvenika, mladih žena i telesna straža. Na njegovom čelu videla se purpurna traka
kraljevskog dostojanstva za koju su bila zakačena dva pera tajanstvene ptice kurakenke. Bio je to
čovek visokog rasta i nadmenog držanja; tamno lice, tmurno i namazano, bilo bi lepo da nije
ukočenih očiju nabubrelih od krvi, koje su mu davale strog, divlji izraz.
De Soto je svoj odred ostavio na izvesnoj udaljenosti od kralja, a on se uputio prema
njemu na konju, uzimajući sa sobom Felipilja koji je išao peške pored uzengija. Poklonivši se
gordo, svečano se obratio:
– Kralju prekrasne države Inka! Moj vođa, Fransisko Pisaro, visoki izaslanik najvećeg
vladara na svetu Karla V, naredio mi je da ti izrazim poštovanje i ponudim svoje prijateljstvo.
Veliki kralju, slava tvojih pobeda stigla je već do nas preko mora i zato smo pohitali kod tebe
kako bismo zaslužili tu čast da upoznamo najvećeg ratnika ove zemlje i služimo mu u borbi s
neprijateljima. Moj vođa, Fransisko Pisaro, bio bi počastvovan kad bi hteo da izađeš u susret
njegovoj molbi i prihvatiš poziv na banket koji namerava da priredi sutra kod sebe kao znak
velikog prijateljstva i bratstva.
Dok je Felipiljo s mukom prevodio obraćanje De Sota, Atahualpa se ponašao tako kao da
ga uopšte nije slušao. Sedeo je kao kip na zlatnom tronošcu i zagonetno ispred sebe gledao u
daljinu gde su se dizali snežni vrhovi Anda. Na njegovom tajanstvenom licu nije se pojavio ni
tračak radoznalosti za bele tuđince i njihova neobična čudovišta o kojima je već čuo toliko
neverovatnih stvari.
Felipiljo se najzad izborio sa zadatkom tumača i De Soto je sada čekao odgovor
Atahualpe. Ali kralj je ćutao, a iz njegove pratnje niko se nije usudio ni reč da progovori. Nastao
je trenutak poduže, mučne tišine u kojoj kao da se rešavala sudbina Španaca. Iznenađen i veoma
zabrinut zbog tako neobičnog ponašanja, De Soto je povukao uzde konja u želji da se vrati kod
svojih ljudi. Naime, došao je do zaključka da ćutanje kralja ne sluti ništa dobro i da se svakog
časa treba nadati nekom neprijateljskom potezu Indijanaca. Atahualpa je primetio tu reakciju
nezadovoljstva, pa je jednom dostojanstveniku, koji je stajao najbliže do njega, jedva primetno
klimnuo glavom da izaslaniku da odgovor. Ali dvoranin je promrmljao samo jednu reč: „dobro“ i
ponovo je nastala mučna tišina.
De Soto se sada ozbiljno naljutio. Uvređen kratkim i konvencionalnim odgovorom,
pogledao je kralja u lice i pozvao ga da se lično izjasni da li prihvata poziv.
Sudeći po zgražanju koje se videlo na licima ljudi koji su okruživali kralja, De Soto je
dozvolio sebi neviđeno kršenje dvorske etikecije. Ali je Atahualpa s radoznalošću pogledao
izaslanika, lako se nasmešio i mirno rekao:
– Današnji dan sam odredio za strogi post da bih odao zahvalnost bogovima za odnetu
pobedu, a za vreme posta nije red da razgovaram s tuđincima. Ali vidim da moram odstupiti od
tog principa da ne bi pogrešno tumačio moje ćutanje. Oba boga, a naročito moj praroditeljski bog
Inti, savetovao mi je da oprostim greh koji je učinjen iz nužde. Dakle, kaži svom vođi da sam
obradovan što ga vidim u zemlji mojih predaka i pošto se sutra završava vreme posta rado
prihvatam njegov poziv. Dok ja ne dođem, neka se smesti u gradu, a kasnije ću odlučiti šta će
dalje da radi.
De Soto nije uspeo da sakrije radost zbog uspešnog ishoda misije. Zahvaljujući kralju za
blagonaklone reči, primetio je da je on s radoznalošću pogledao konja. To je bio lep dorat,
satenske dlake, koji za vreme razgovora nije mogao da stoji mirno: ritao se i žvakao đem, strigao
ušima i preplitao nogama kao balerina.
De Soto je upitao kralja da li može njegov konj da paradira. Na znak pristanka namestio
se u sedlu i uhvatio uzde. Podstaknut mamuzom, žestoki kasač je besneo i ljutio se, ali na kraju je
prestao da se preganja i počeo je da pravi veoma vešte pokrete.
U podskakivanjima punim neizmernog šarma, opisivao je krugove, prelazio u kas preko
ravnice, skakao preko jaruga, okretao se u mestu kao čigra. Bolno pritisnut mamuzom, odmah je
snažno krenuo i zagalopirao pravo na kralja. Izgledalo je da će pasti na njega svom svojom
težinom, ali De Soto ga je snažno stiskao. Naglo zaustavljen u mestu, konj se propeo tako blizu
kralja da je kopitima lebdeo gotovo nad njegovom glavom.
Atahualpa nije ni trepnuo. Sedeo je nadmeno i uspravan kao kip, ne ispoljavajući strah.
Njegova pratnja se od straha ukočila. Samo je kod telesne straže nastala pometnja: obuzeta
strahom videvši nepoznatu i pomahnitalu životinju, dva mlada Indijanca su se u panici dala u
bekstvo. Kralj se namrgodio i izdao je neko naređenje. Nesrećnike su uhvatili i odmah obesili o
najbliže drvo da bi tuđincima pokazali kako se kod Inka kažnjava kukavičluk.
De Soto je sad uvideo da je možda otišao suviše daleko u drskoj bravuri i počeo je živo da
se izvinjava kralju. Ali se Atahualpa nasmejao i pozvao celo izaslanstvo u dvorac na večernji
obed. Ali Španci mu još uvek nisu verovali i radije su ostali na konjima. Izgovarajući se
potrebom da brzo obaveste Pisara o rezultatima misije, De Soto nije prihvatio poziv i dao je znak
za povratak. Tada se pojavila gomila mladih sluškinja i počastila bele ratnike pivom čiča. Vojnici
su sa zadovoljstvom popili čašu za srećan put i pojurili galopom nazad u grad.
Ali uspešan ishod misije u španskom logoru nije doneo opuštanje. Kad je pao mrak
vojnici su se okupili na brežuljcima i u mračnom raspoloženju posmatrali nebrojene vatre koje su
se u indijanskom logoru upalile kao zvezde na nebu. U odnosu na tu ogromnu armiju, koja je
brojala na desetine hiljada ratnika, kako su samo predstavljali ništavnu silu! „Ovoj sili –
razmišljali su – nisu ravni ni konji, ni topovi, ni arkebuze.“
Pisaro je obilazio logor ulivajući ljudima hrabrost i podsećajući ih da su dobrovoljno pošli
za njim, i sad, kad su se najzad našli pred neprijateljem, treba da se ponašaju kako dolikuje
pravim vitezima Crkve.
– Verujte u Proviđenje – ubeđivao je okupljene vojnike – ono nas je provelo kroz najgora
iskušenja, pa nas i sad neće napustiti. I makar neprijatelj imao milione ratnika, nema razloga za
brigu dok nas Bog štiti. A ko će se usuditi da posumnja da nas štiti, jer smo ovde došli da
paganske Indijance prevedemo u veru Hrista i Presvete Bogorodice.
Vojnici su otišli na spavanje. Pisaro je pozvao na većanje svoje oficire, kraljevske
činovnike i monahe koji su pratili ekspediciju. Već je imao detaljan plan akcije i sad ga je
okupljenima dao na ocenu.
– Kralj Atahualpa – objašnjavao je drugovima – zasad se prijateljski odnosi prema nama i
čak je prihvatio naš poziv na banket. Ali govorimo otvoreno, to je krhko prijateljstvo i sigurno ne
može dugo trajati. Pre ili kasnije, čim zadovolji svoju radoznalost i uveri se da smo obični ljudi a
ne izaslanici Virakoče, želeće da se dočepa naše kože. Za njega su suviše primamljiv zalogaj naši
topovi, konji i arkebuze. Zato moramo da budemo oprezni i budni, moramo na vreme da
pokvarimo njegove planove i preduhitrimo udarac koji nam u određenom trenutku može zadati.
– Siguran sam – obrati se Ernando Pisaro – da nas je Atahualpa ovde namamio da nas u
Kahamarki zatvori kao u stupici. O tome govori sumnjiva evakuacija stanovnika iz grada i
ogromna armija koja se nalazi u borbenoj pripravnosti. Već smo ponešto čuli o njegovim
podvalama i znamo da je to čovek bez skrupula. Smatram, dakle, da ga treba osujetiti lukavstvom
dok još ima vremena.
– Zamislite – ponovo se oglasi Fransisko Pisaro – šta bi se dogodilo kad bi nas, na primer,
napao u ovom trenutku. Naš položaj ne bi bio zavidan. Naravno da s nama ne bi imao lak okršaj,
naši topovi i arkebuze očitali bi mu dobru lekciju o kojoj nije ni sanjao. Ali tamo je najmanje
trideset hiljada ratnika i možda u Kahamarku sa svih strana stiže nova indijanska vojska. Nekako
ćemo se odbraniti, ali da li ćemo uspeti da uništimo sav taj ološ? Borićemo se dok nam više ne
bude pomoći, ali će na mesto jednog ubijenog doći dva druga ratnika. Opkoliće grad, mučiće nas
glađu, danonoćno će nas uznemiravati, sve dok nam na kraju ne ponestane snage i municije i
volje za borbu. I šta, da se predamo? Da ih pokorno zamolimo za milost? Lepa slika za vitezove
koji su došli da pobede i osvajaju!
Na te reči skočio je dominikanac Vinsente Valverde, mršavi, koščati monah, fanatično
vatrenih očiju i lica sličnog razbesneloj sovi.
 – Tako vam Boga, hrišćani, pravi sinovi Crkve! – povika vatreno. – Da ne poverujem
sopstvenim ušima. Naš vođa nam tu nekako grakće veoma tužno. Čemu vodi njegov govor?
Povlačenju, sramnom povlačenju pred paganskom ruljom, tome da ćemo postati podsmeh za ceo
svet. A mi smo ovde došli da ukorenimo hrišćanstvo i uspostavimo vrhovnu vlast njegovog
Veličanstava Karla V. I eto, umesto ponosnih reči i spremnosti na žrtvovanje, iz usta samog vođe
čujem sramnu reč: povlačenje. Nad ovim krstom, koji sad dižem ka tebi, zaklinjem te glasom
vernog sluge Crkve: Fransisko Pisaro, zaslužni vitezu, urazumi se!
Pisaro sasluša monaha s prezrivom mirnoćom i odgovori:
– Prečasni oče, iz mojih usta nijednom nije izašla reč „povlačenje“.
– Možda i nije izašla iz tvojih usta, ali stalno je bila prisutna u tvom govoru. Jer ako
nećemo da se borimo, onda kad razmisliš ništa nam drugo ne preostaje, već jedino povlačenje.
Pisaro se podrugljivo nasmeja i šireći ruke rezignirano izjavi:
– Možda je tako izgledalo, ali nisam mogao to da imam na umu, jer smatram da je
povlačenje u ovim uslovima nemoguće.
– To već ni slučajno ne razumem – zareža Valverde.
– Oprosti, prečasni oče, ali prekinuo si me, veoma me brzopleto sumnjičiš za nekakvu
nečasnu stvar i nisi mi čak dao mogućnost da do kraja objasnim svoje planove.
– Predlažem da više ne prekidate kapetana – nestrpljivo se obrecnu zapovednik artiljerije
Kandija.
– Osnovana primedba! – uzviknuše složno ostali učesnici savetovanja. Za razliku od
drugih monaha, dominikanac Valverde nije uživao popularnost, jer je već svima dojadio velikim
fanatizmom, plahovitošću, u svemu videći jeres i mešanjem u čisto vojna pitanja.
– Dakle, kako sam rekao – nastavi Pisaro – povlačenje je isto tako isključeno kao i
otvoren rat s Inkama. Zamislite samo kako bi to povlačenje izgledalo. Sve planinske tesnace, a
pre svega te proklete stepenice kojima smo se jedva popeli na prevoj – zaposeli su ratnici
Atahualpe. Svuda, duž celog puta Indijanci sakriveni u zasedi, svuda strele i lavine kamenja koje
nam pada na glavu. Strah me je i da pomislim kakve bismo gubitke morali da pretrpimo. Takvo
povlačenje u moru neprijatelja – to je poraz i možda konačna propast, to je odustajanje od naših
planova, to je neslavan povratak u Panamu.
– Ukratko, uhvatili smo lava za rep i šta tu ima mnogo da se priča, u stupici smo: ni da
zadavimo zver, ni da uhvatimo maglu! – zagrme gromkim glasom otac Pedrasa (onaj sa
smaragdima) i poče tako zarazno da se smeje da se i ostalim okupljenima popravilo raspoloženje.
– A ipak postoji izlaz iz ovog ćorsokaka! – uzviknu Pisaro, pokušavajući da nadjača
galamu.
– Kakvo? – upita veoma radoznali drugar. – Da si ti, kapetane, pametan čovek ne znamo
od danas, ali ako uspeš da nas izvučeš iz ovog škripca, onda ću te, kapetane, zaista pozlatiti. Ma
ne, neću te pozlatiti, jer imaš više zlata od mene. Imam ti ja u sandučiću flašu prvoklasnog vina.
Kažem ti, nektar, prste da poližeš. Ostavio sam je za crne dane, a sad se zaklinjem u sve: u
trenutku kad nas izvučeš iz ovih neprilika, preći će u tvoje povelike ruke. Rekoh i neću pogaziti
reč.
Vedri, debeli Pedrasa, i pored svoje prepredenosti, bila je osoba omiljena kod svih, pa su
ga veseli oficiri rado slušali. I Pisaro je imao slabost prema njemu, ali je napravio strog izraz lica
i rekao:
– Da li prečasni otac zna da nije dozvoljeno skrivati hranu za ličnu upotrebu i da se za to
ide na vešala?
– Kao prvo – odvrati monah – ne postoje takva vešala koja bi izdržala moju težinu, i kao
drugo, nazvati to plemenito piće hranom je jeres koja izaziva zgražanje. To je piće za izabrane
kojima se ukus još uvek nije iskvario hranom koju nam ti daješ u logoru. Kapetane, ne cenjkaj se
dok sam dobre volje. Uzmi flašu, jer bih još mogao da se pokajem.
U opštem veselju, koje je monah uspeo da izazove uprkos mučnom raspoloženju
celonoćnog savetovanja, samo je De Soto ostao ozbiljan. Nabusito je opominjao drugove da se
urazume i saslušaju vođu do kraja. Dakle, koristeći trenutnu tišinu, Pisaro je nastavio:
– To što predlažem je i suviše jednostavno. Sutra će ovde na banket da dođe Atahualpa.
Kad se pojavi na trgu pobićemo njegovu pratnju, a njega ćemo da zarobimo. Imajući ga u našoj
vlasti, u ovoj zemlji moći ćemo da radimo što nam je volja. Po meni rizik nije veliki. Pa, svi su
izgledi na našoj strani: faktor iznenađenja, snažan utisak vatrenog oružja i gužva na ovom trgu
koja neće dozvoliti neprijatelju da iskoristi svoju brojčanu premoć. Uostalom, pretpostavljam da
je Atahualpa u svojoj gluposti prihvatio poziv zdravo za gotovo i da ne dovodi sa sobom
naoružane ljude. Čak kad bih se u tome i prevario, šta će da urade strele, koplja i močuge u
odnosu na naše mačeve, arkebuze i topove? Drugari, sutra ćemo bez velikih muka postati
gospodari velike i moćne države!
Plan napada bio je tako nečuveno avanturistički da učesnici savetovanja dugo nisu mogli
da se povrate od uzbuđenja. Ćutanje je na kraju prekinuo De Soto:
– To što namerava da izvrši naš poštovani vođa svedoči o njegovoj hrabrosti i
pronicljivosti. Ali recimo otvoreno, to je đavolski opasan plan. Osim toga, on ne uzima u obzir da
država Inka ne počiva na kralju i njegovoj pratnji. Pod samim gradom nalazi se spremna za borbu
armija od trideset hiljada ratnika, a svuda unaokolo okružuju nas milioni neprijateljski
raspoloženog stanovništva i sumnjam da će gledati skrštenih ruku kako ponižavamo njihovog
kralja.
– Milostiva gospodo – sada uze reč vitez Migel de Estete, poznat po svojoj čestitosti –
slušao sam uznemireno to što je predložio kapetan Pisaro. Smatram da nam nije dozvoljeno da
nanesemo nepravdu čoveku koji je s poverenjem pristao da bude naš gost. Istupimo otvoreno i
nemojmo pribegavati načinima koji su suprotni španskom shvatanju viteštva i časti. Ja glasam
protiv.
– Načela časti i viteštva ne obavezuju nas prema paganskim divljacima – povika plahovito
otac Valverde – naša obaveza je da ih pobedimo ognjem i mačem i da se s njima borimo do
poslednje kapi krvi, do poslednjih daha.
– Poštujem našeg cenjenog druga po oružju Migela de Estetea – reče Pisaro – ali se ne
slažem s njime kad tvrdi da napad na Atahualpu ne bi bio u skladu s našim shvatanjem časti. To
što predlažem je samo lukavstvo dozvoljeno u ratu, zahvaljujući kome ćemo osujetiti snove naših
neprijatelja. Od čoveka koji je prisvojio presto i pobio porodicu svog brata, teško je očekivati da
je spreman da učini nešto za nas, ne budimo deca. Uostalom, Inke nisu hrišćani prema kojima nas
zaista obavezuju neke viteške norme. Naš položaj je bezizlazan i sporovi oko toga šta je
dozvoljeno, a šta nije dozvoljeno da radimo, smatram da nemaju smisla i lišeni su zdravog
razuma.
Pošto po tom pitanju više niko nije uzeo reč, Pisaro se ponovo direktno obrati De Sotu.
– Ali donekle je osnovano to što je maločas istakao naš dobri ratni drug De Soto. To su
sumnje viteza koji se razume u veštinu vođenja rata. Da li sam, ipak, kako on pretpostavlja,
zaboravio na indijansku armiju koja stoji pred kapijama grada? Da li sam zaboravio na milionske
mase domorodaca, poslušnih Inkama. Ne, nikako nisam zaboravio. Samo što ja o tim stvarima
imam potpuno drukčije mišljenje. Takvo shvatanje dugujem svom rođaku Fernandu Kortesu,
koga sam sreo u Toledu. Osvajač Meksika je u sličnim okolnostima zarobio kralja Montezumu i
njegovi podanici nisu stali u odbranu svog vladara. Osim toga, pričao mi je o svojim čudnim
iskustvima, naime, da je Indijance, kad god su izgubili vođu, hvatala panika i pometnja. Samo je
vođa izdavao naredbe, a kad njega nije bilo niko se nije usuđivao da zauzme njegovo mesto.
Kralj ili plemenski starešina kod Indijanaca, to ti je kao glava na trupu živog stvorenja. Kad
odsečeš glavu, trup podrhtava i baca se nasumice, dok se najzad ne ugasi. To je izgleda primetio
još Kolumbo kad se borio s divljim indijanskim plemenima.
– Inke nisu divljaci, oni su tvorci dobro organizovane države – primeti De Soto.
– Možda se iskustva naše braće u Meksika neće potvrditi u državi Inka. Ali treba istaći da
se i kralj Inka smatra za boga i da je jedini naredbodavac u državi. Uostalom tu ima i drugih
okolnosti koje idu na ruku našim namerama. Evo ih:
U zemlji sada postoje dva kralja: uzurpator Atahualpa i Huaskar, koga je ovaj prvi
zarobio. Postoje, takođe, dva logora njihovih pristalica spremnih da se u svakom trenutku uhvate
u koštac. I jedni i drugi govore da smo mi izaslanici Virakoče, pretpostavljam ne zato što u to
stvarno veruju, već da iskoriste naš božanski ugled i naše vatreno oružje u građanskom ratu koji
se približava. Prema tome, ako zarobimo Atahualpu najmanje će polovina zemlje biti radosna u
dubokom uverenju dp smo uklonili uzurpatora da bismo na presto ponovo doveli Huaskara.
Uostalom, pristalice detronizovanog kralja već revnosno šire glasine da ćemo učiniti upravo tako.
– Da, ali vojska je verna Atahualpi. S njim ćemo imati posla, a ne sa pristalicama
Huaskara čije snage za sada još uopšte ne vidim – javi se Kandija.
– Vojska je uglavnom sastavljena od omladine koja je prinudno dovedena iz pokorenih i
prema Inkama neprijateljski raspoloženih plemena. Takva armija malo vredi. Boriće se poslušno
dok njome bude rukovodio Atahualpa, ali čim kralj padne u ropstvo, odmah će se raspasti, na šta
ćemo je uostalom podstaći jurišima konjice i hicima iz našeg vatrenog oružja.
– Pa, dobro, zarobljavamo Atahualpu i šta onda? – upita De Soto, kome je plan još uvek
izgledao rizičan. – Neće li se ovi milioni domorodaca latiti oružja?
– Mislim da neće – odgovori Pisaro. – Ne zaboravimo da su ti milioni Indijanaca pretežno
ugnjetavana, višejezička plemena koja sanjaju o nezavisnosti. Što se, pak, tiče ljudi koji su ostali
verni jednom ili drugom kralju, lako ih je držati u šahu. A znate li kako? Jednostavno ćemo im
dati na znanje da su kraljevi naši taoci i da ćemo ih lišiti života u slučaju da neko protiv nas
pokuša podići oružje. Istovremeno ćemo držati u šahu Atahualpu i Huaskara, obećavajući
podršku u borbi za presto čas jednom, čas drugom, zavisno od toga koji od njih pokaže veću
spremnost da se pokori našoj volji.
Ratni savet je prihvatio plan Pisara tek kad se približavala zora. Želeći još malo da
dremnu pre jutarnjeg buđenja, oficiri su odmah otišli u svoja konačišta. Ali neki nisu mogli oka
da sklope: namera da se kralj otme pred njegovom armijom izgledala im je tako suluda da je
teško bilo poverovati u njen uspeh.
Sutradan je Pisaro naredio da se zatrubi zbor na kome je vojnicima izložio novi plan
delovanja. Ali nedeljno sunčano jutro, koje je odisalo svežinom, nije uticalo na popravljanje
raspoloženja u logoru Španaca. Vojnici su bili tmurni i nisu pokazivali previše oduševljenja. U
kostima su još osećali muke penjanja po planinama, a vođa je od njih zahtevao nov napor, čiji
ishod im se u najmanju ruku činio sumnjivim.
Pisaro je osetio šta se dešava u vojničkim dušama, pa je objašnjavao da je uspeh
najsigurnija stvar na svetu. Ubedio ih je tek onda kad im je pred kraj govora privlačnim bojama
predočio bogatstva koja će im pripasti posle poraza Inka. Za zlato su uvek bili spremni da
podnesu neopisive napore i svoj život stave na kocku.
U međuvremenu monasi su u jednoj kućici pripremili crkvicu i malim zvonom pozvali
vojsku na bogosluženje. Konkvistadori su se ispovedili i primili sveto pričešće. Otac Valverde je
održao strasnu propoved, predstavljajući napad na kralja kao religiozan čin dostojan hvale za koji
ih čeka nebeski blagoslov. Vojnici su otpevali obrednu himnu s takvim žarom da je u njima teško
bilo prepoznati surove osvajače, spremne da za koji trenutak izvrše zastrašujući akt izdaje i
nasilja.
Duhovno ohrabreni, konkvistadori su se razišli po svojim konačištima da pripreme
doručak. Tada se pojavio izaslanik sa obaveštenjem od Atahualpe da će kralj uskoro krenuti.
Pisaro je grozničavom brzinom počeo da izdaje potrebna naređenja. Pešadiju i konjicu
podelio je na manje udarne grupe, a komandu nad njima poverio je Ernandu de Sotu i svojoj
polubraći Ernandu, Gonsalu i Huanu. Polažući pobedničku nadu uglavnom u juriš konjice,
naredio je da na konje okače bakarne zvončiće i tako šire veću paniku među Indijancima.
Komandanta artiljerije Kandiju postavio je na vrh stene i naložio mu da na znak
maramicom ispali salvu iz topova. Pisaro je sa sobom uzeo dvadeset elitnih vojnika, jer je na sebe
preuzeo najteži zadatak da otme kralja iz gomile borbenih ratnika. Ostatak ljudstva sakrio je po
kućama pored trga i naredio im da tu čekaju dok pucanj iz topova ne da signal za napad. Na trgu
je postalo pusto i tiho. Pisaro se pridružio Kandiji i sa visoke stene napeto je posmatrao put na
nasipu koji je spajao grad s indijanskim logorom. Uzbuđenje je raslo iz minuta u minut. Ali
prolazili su sati a u logoru nije primetio ništa što bi ukazivalo da se kralj priprema na put.
Vojnicima pritajenim u kućama vreme se nepodnošljivo odužilo. Nije im bilo dozvoljeno
da govore glasno niti da otvaraju vrata da provire napolje. Sedeli su u polumraku, dosađivali i
proklinjali svoju bednu sudbinu. Na kraju više nisu mogli da sede uzaludno i molili su starešine
za dozvolu da se poigraju kockama. Pri slaboj svetlosti koja se probijala kroz proreze vrata, toliko
su se zaneli u kockanje da su na kraju zaboravili na naredbu da ćute. Kuće su se ispunile takvom
galamom, pa su oficiri morali da im zabrane tu razonodu.
Tek u podne u logoru Inka mogla se primetiti neobična užurbanost. Ubrzo se između
šatora pojavila kraljevska svita, prešla je mostić i razvukla se duga, spora kolona.
Sa visoke stene su se kao na dlanu videli svi detalji živopisne povorke. Na čelu je bila
kolona dvorske posluge u plavetnoj odeći koja je čistila put svežnjevima ptičjeg perja. Odmah iza
njih, uz pratnju bubnjeva i pištaljki, plesala je šarenolika gomila igračica, igrača, mađioničara,
klovnova i patuljaka. Na izvesnoj udaljenosti od te vašarske kavalkade dostojanstveno je išao
odred kraljevske telesne straže, naoružan štitovima, kopljima i močugama. Zatim je, nošena
visoko na ramenima nosača, išla nosiljka Atahualpe koja je blještala od zlata i ukrasa. Okruživala
ju je gomila svečano obučenih državnih dostojanstvenika. Procesiju je završavala kolona vojske
od hiljadu ratnika.
Pisaro je uzdrhtalog srca posmatrao kraljevsku povorku. Pošto je procenio da čelo kolone
treba da stigne u grad za oko pola sata, odlučio je da se vrati kod vojnika sakrivenih po kućama
da bi naredio pripravnost. Baš u tom trenutku desilo se nešto neočekivano. Kraljevska povorka se
na polovini puta iznenada zaustavila. Posluga je živo počela da se vrzma i ubrzo je iznad glava
mrava ljudi izrastao belo-zlatan šator, sličan ogromnoj, okrenutoj čašici ljiljana.
Pisaro je pravio različite pretpostavke oko toga šta je moglo da zadrži Atahualpu. Da li su
se u poslednjem trenutku kod njega pojavile neke sumnje i podozrenja? A možda_ je preko svojih
izviđača saznao za prepad koji se priprema? Za Špance bi to bila katastrofa s nepredvidivim
posledicama.
Pritisnut takvim strahom, odjednom je opazio da je iz indijanskog logora izleteo glasnik i
kao strela uputio se u grad. Pisaro je uzeo sa sobom Felipilja i presrevši glasnika pored kapije
trga saznao je da je Atahualpa odlučio da noć provede u šatoru na putu i da tek sutradan uđe u
grad.
Naravno da to Pisaru nije odgovaralo. Vojnici su već nekoliko sati motrili iz potaje, dakle
nervi su im bili napeti kao strune. Kad bi doznali da je sav njihov napor bio uzaludan i da
sutradan moraju ponovo da rade to isto, sigurno bi izgubili volju za ceo plan, jer od samog
početka prema njemu nisu pokazivali suviše veliko oduševljenje. Zato je Pisaro preko izaslanika
usrdno molio Atahualpu da ipak bude ljubazan i dođe iste večeri, ističući da je za njegov doček
već pripremio gozbu.
Šta se krilo iza toga što se kralj zadržao na pola puta? Upravo zato što njegova porodica i
najbliži savetnici u tu posetu nisu imali poverenja. Smatrajući je lakomislenom i veoma opasnom,
molili su kralja da promeni odluku.
Atahualpa uopšte nije razumeo njihovu zebnju. On je ipak kralj, dakle svetac, nedodirljiva
ličnost na koju se niko ne bi usudio da digne ruku, imao je uz sebe ogromnu armiju, a potajno je
još uvek verovao da mu je bele ljude u pomoć poslao Virakoča. Sama pomisao da bi ta šačica
prekomorskih probisveta mogla nečim da ga ugrozi, izgledala mu je smešna i beznačajna.
Što se više približavao gradu, slali su mu najdraže naložnice da bi ga umilostivile da
promeni odluku. Pod njihovim uticajem Atahualpa je na kraju pristao na neke ustupke. Posetu je
odložio za sledeći dan, a u grad je poslao špijuna sa zadatkom da ispita da li su mu tuđinci
postavili neku klopku.
Čekajući na dolazak izviđača, kralj se odmarao u šatoru na prostrtim asurama. Molba
Pisara ne bi uspela da promeni njegovu odluku, jer argument o pripremljenom banketu bio je
suviše beznačajan. Ali je špijun koji je poslat u grad dotrčao s umirujućom vešću: beli ratnici su
se sakrili po kućama iz straha na samu pomisao da će se uskoro naći pred božanskim likom sina
sunca i vođom velike pobedničke armije. To je ubedilo nadmenog kralja, pa je odmah naredio da
se savije šator i nastavi put.
Sunce se već dobro približavalo zapadu kad je povorka ušla u grad. Mesec je obasjao
nebo, ulice i kuće bile su kao na vatri. Polako su prostor trga ispunjavali ljudi iz kraljevske
pratnje, ostavljajući samo slobodan put za prolaz Atahualpine nosiljke. Skriveni u kućama,
konkvistadori su virili kroz proreze i čekali paljbu topova da krenu u napad.
Atahualpa je napustio nosiljku postavljenu na zemlju u uverenju da će ga dočekati vođa
belih došljaka. Ali kakvo je bilo njegovo iznenađenje kad, osvrćući se po trgu, nije ugledao
nijednog belog čoveka. Veoma iznenađen, ali još ništa loše ne predosećajući, obratio se svojoj
sviti i upitao:
– Gde su ti tuđinci?
Odmah zatim je u pratnji Felipilja iz skrovišta izašao dominikanac Vinsente Valverde i u
gordom stavu stao ispred kralja. U jednom trenutku ukrstili su se pogledi dva posebna,
međusobno različita sveta.
Monah je vladaru održao vatren govor koji je Felipiljo prevodio rečenicu po rečenicu.
Pričao mu je o Adamu i Evi, o praroditeljskom grehu, o Hristovom rođenju, Svetoj Trojici, o
poveravanju ključeva Crkve svetom Petru, o papama i njegovim naslednicima. Pape su –
poučavao je – razdelile poverenu im zemlju između kraljeva, a najveći među njima je Karlo V.
Upravo je po njegovoj zapovesti Pisaro došao u ovu zemlju da njene stanovnike prevede u pravu
svetu veru i da pokažu poslušnost njegovom opunomoćeniku. Zato je molio Atahualpu da se
odrekne grešnog idolopoklonstva i primi hrišćanstvo.
Na kraju ga je pozvao da prizna vrhovnu vlast Karla V, koji će mu zauzvrat pružiti pomoć
u borbi s neprijateljem i uzeti pod svoju zaštitu kao vernog vazala.
 Atahualpa je malo šta shvatio iz govora, ali je razumeo da beli sveštenik zahteva od njega
nešto što je nedostojno kralja i ratnika. Osetio je kako ga obuzima gnev, ali se uzdržao i mirno
odgovorio:
– Neću da budem zarobljenik vašeg kralja koji, kako ti smatraš, vlada celim svetom. Ne
poznajem ga i o njemu dosad ništa nisam čuo. Samo znam da sam ja, tu u ovoj zemlji, najveći
kralj i da nad sobom nemam nikog osim boga Intija. Neću se zakleti na vernost vašem kralju, već
hoću da mu budem brat i saveznik. Kad je reč o veri mojih predaka, nikad je neću odbaciti. Vašu
veru uopšte ne razumem. Kažeš da priznajete jednog boga, a istovremeno stalno govoriš o tri
boga. Tvrdiš da beli ljudi vole svog boga, a ja saznajem da ste ga raspeli. Mi ne bismo bili
sposobni da izvršimo takav zločin, mi našeg boga uistinu volimo, zato on na nas gleda
blagonaklono i daruje nam sunčevu svetlost.
Izgovorivši ove reči Atahualpa se mašio monahovog molitvenika i želeći da ga pogleda
pokušao je da otvori zlatnu kopču. Ali knjiga mu je ispala iz ruku i skotrljala se na zemlju.
Videvši osramoćenu svetu knjigu Valverde je planuo neobuzdanim gnevom. Brzo se vratio
drugovima pritajenim u kućama i vatreno uzviknuo:
– Braćo! Ne gubimo vreme na razgovore s tim paganskim psom! Napred u napad s
imenom svetog Jakova na usnama! Opraštam vam sve grehove koje ste ovde počinili!
Pisaro je iskočio iz jedne kuće i dao Kandiji dogovoreni znak maramicom. Grunula je
paljba iz topova, iz svih skrovišta u gomilama su izleteli pešadija i konjica, razlegli su gromki
uzvici:
– Santjago, Santjago!
Zbijeni na trgu, Indijanci su stajali kao gromom pogođeni. Pre nego što su se povratili, na
njih je nasrnula razjarena soldačija, zadajući udarce na sve strane. Konji su frktali i izbacivali
penu, propinjali se i ritali, gazili i jurili kroz ljudsku gomilu kao pomahnitali. Razlegli su se krici
užasa i jauci ranjenih, koji su ubrzo prerasli u jedan neljudski urlik užasa.
Tutanj topova i arkebuza, pojava četvoronožnih čudovišta koja su izazivala užas, zveket
gvožđa i kiseli miris izgorelog baruta – sve se sručilo na bespomoćne Indijance s tako
zastrašujućom snagom, da niko nije ni pomislio da se brani. Vojska, posluga, žene i
dostojanstvenici pomešali su se među sobom u jedno veliko klupko užasnutih ljudi koji su se
probijali kroz gomilu. One koji su pokušavali da se proguraju kroz kapiju ubijali su na mestu
vojnici koji su tu stražarili. Pod pritiskom gomile u jednom trenutku se srušio zid od gline,
zatvarajući tako prostor trga. To je iskoristilo mnoštvo Indijanaca da umakne u obližnje gradske
ulice. Ali za beguncima su u poteru pošli konjanici i sve ih pobili.
Na čelu svog odreda, Pisaro je napao Atahualpu s namerom da ga uhvati živog. Ali je pri
tome naišao na potpuno neočekivan otpor. Preneražen i potresen napadom, kralj se doduše nije
branio i nije ni pokušavao da traži spas u bekstvu, ali ga je štitio zid dostojanstvenika i ratnika,
koji su prezirući smrt dobijali udarce od Španaca. Besni zbog prepreke, Pisaro i njegovi
potčinjeni sekli su, probadali i gazili da bi se dočepali kralja. Ali su odmah iskakali drugi
Indijanci. Neki od njih se nisu ograničili na pasivnu odbranu, već su se kačili za uzengije,
pokušavali da jahače zbace iz sedla ili da prstima konjima iskopaju oči.
Vojnici su navaljivali sve žešće i u žaru borbe nasrtali na život samog kralja. Jedan
konkvistador je uperio u njega mač i pogodio bi ga smrtonosnim udarcem da Pisaro u poslednjem
trenutku nije odbio udarac rukom, zadobivši pri tom laku ranu.
Na kraju, kad više nije bilo branilaca, otpor je prestao i vojničine su se dokopale samog
kralja, skidajući s njega skupoceni plašt, nakit, čak i kraljevsku traku borlu. Pisaro ga je istrgao iz
ruku razbojnika, svog u modricama i skoro golog.
Vest o porazu i zarobljavanju Atahualpe za tren oka je stigla u indijansku armiju, koja je
najmirnije logorovala pored kraljevskog dvorca. Ratnici nisu pomišljali da priteknu kralj u
pomoć, već su se u panici dali u bekstvo. Tako su Španci bez otpora opljačkali kraljevski dvorac i
s plenom se vratili u grad, goneći pred sobom tri hiljade zarobljenika i ceo Atahualpin harem.
Gradski trg je prekrilo dve hiljade indijanskih leševa. Osim Pisara, nijedan Španac nije zadobio
ranu. Moćna država Tavantinsuju, velesila koja je brojala na milione stanovnika i koju su branile
desetine hiljada ratnika, srušila se posle nepunog sata borbe.
Atahualpa se ponašao kao da nje bio svestan šta se desilo, kao da nije shvatao užasne
razmere poraza. Hladan i pribran, čekao je sudbinu koju će mu pripremiti strašni tuđinci. Ali
Pisaro mu je ukazivao svu pažnju koja pripada kralju i uveravao ga da njegovom životu ne preti
opasnost. Zarobljenik je bacio na njega zagonetan pogled i šireći ruke, rekao je s izrazom
rezignacije:
– Sudbina kralja je da pobeđuje ili da bude pobeđen.
U međuvremenu je pala noć. Na trgu su se upalile vatre i baklje. Pisaro je pozvao kralja
za sto na večeru. Atahualpa je seo, ali nije ni taknuo jela koja su mu nuđena.
Pijani od pobede, alkohola i osvojenog plena, vojničine su ličile na bandu razuzdanih i
razbesnelih lupeža. Uz smeh i psovke zapodevali su svađe prilikom podele zarobljenika i otimali
oko najlepših zarobljenica. Pisaro je morao da uloži sav svoj autoritet da od njihove pohlepnosti
spase kraljeve naložnice i sestre.
Posle podele plena svaki vojnik je kao ličnu poslugu dobio par zarobljenika i barem jednu
zarobljenicu. I pored toga ostao je još veliki broj zarobljenika s kojima nisu znali šta da rade.
Među vojnicima su se čuli povici da svakome od njih treba odseći desnu ruku kao opomenu
ostalom indijanskom stanovništvu. Ali Pisaro se usprotivio sramnom zahtevu i naredio da se svi
zarobljenicu puste na slobodu.
Zatim su počeli da uklanjaju leševe koji su prekrivali prostranu površinu trga. Pobijene
Inke skinuli su do naga, a skupocene plaštove, zlatan nakit i drago kamenje stavili na gomilu.
 UVREDA BOGOVA

Pisaro je Atahualpi za stanovanje dodelio jedan dvorac i omogućio mu da živi na

kraljevskom nivou, u društvu najbliže rodbine, dvorana i posluge. Kralj se smestio u sobu
obojenu u crveno, gde je bez smetnji mogao da prima podanike i izaslanstva iz cele zemlje.
U ropstvu nije izgubio ništa od svog ponosa i oholosti. Državni dostojanstvenici morali su
satima da stoje pred vratima pre nego što ih primi. Oni koji su pušteni pred njega išli su bosi sa
obešenim kamenom na leđima u znak pokornosti, padali na pod i prilazili do njegovih nogu
četvoronoške. Kralj se jedva udostojavao da ih pogleda i izdavao je naredbe osornim, promuklim
glasom.
Savesno je brinuo o tome da ništa ne propusti od sjaja svog ličnog života. Posluživala ga
je gomila žena. Jeo je samo iz zlatnih i srebrnih činija. Ostaci jela odmah su spaljivani da ih niko
od podanika ne bi dodirnuo svojim bogohulnim ustima. Svakog dana je menjao odeću; čak je i
najdragoceniju odeždu od fine vune vigunje nosio samo jednom, a zatim je zauvek stavljana u
poseban sanduk.
Koliko je Atahualpa prema podanicima sačuvao veliku distancu kao božanski sin sunca,
toliko je u odnosu na Špance bio pričljiv, ljubazan, gotovo veseo. S osmehom im je pričao razne
detalje iz svog života, a naročito je rado nadugačko raspredao o toku njegovog sukoba sa
Huaskarom. Pisaro ga je svakodnevno posećivao i često su zajedno obedovali.
Pravo, uzajamno prijateljstvo kralj je sklopio s Ernandom Pisarom i Ernandom de Sotom.
Oni su se jedan drugome dopali od prvog susreta i provodili zajedno duge sate u razgovorima i
razonodama. Najčudnije je bilo to što je Pisarov polubrat, tako arogantan i grub prema ratnim
drugovima, bio duboko potresen kraljevom sudbinom, brinuo se o njemu i trudio da mu olakša
nesreću. Atahualpa je naučio da igra šah i igru sa kockama. Za šah se toliko zagrejao da je uz
njega provodio sve svoje slobodno vreme. Na svoje veliko iznenađenje prijatelji su ubrzo
primetili da je učenik nadmašio učitelja. Kralj je s nepogrešivim instinktom vukao figure po tabli
i bio je bolji od svih Španaca. Kad je pobeđivao radovao se kao dete i nikad nije mogao da se
načudi kako je stekao takvu rutinu.
Kod njega je često dolazio i otac Valverde i pokušavao da ga obrati u katolicizam. Ali
njihovi razgovori, vođeni posredstvom Felipilja, nisu davali nikakve rezultate. Kad je bilo reči o
Svetoj Trojici, Atahualpa je ne bez ponosa primetio da i u religiji Inka isto tako postoje tri boga:
Virakoča, bog Inti i on kao njegov sin. Jednom mu je monah govorio o hrišćanskim osobinama
poštovanja bližnjeg i ljubavi prema njemu. Kralj je bio veoma začuđen i s lakom ironijom je
odgovorio:
– Poštovanje i ljubav prema bližnjem su osobine koje obavezuju podanike, a ne Inke. A
uostalom ne vidim da vi te odlike među sobom upražnjavate. Zašto bismo bili pokorniji prema
vašim bogovima od vas, njegovih pobornika?
U jednom trenutku je izgledalo da se Atahualpa koleba u svojoj veri. Zabrinutog izraza
rekao je ocu Valverdeu da je veoma ljut na svoje bogove.
– Zbog čega? – upita ga monah pun nade.
– Jer su slagali mene i moga oca. Kad se moj roditelj Huajna Kapak razboleo i preko
sveštenika ih molio za savet kako treba da se leči, rekli su mu da se okupa u moru. Poslušao ih je
i ubrzo umro. Kad ste došli u našu zemlju uveravali su me da ću vas pobediti. I evo šta mi se
dogodilo. Bogovi ne mogu da greše, mogu samo da lažu. I zato sam na njih ljut.
– A možda tvoji bogovi i nisu bogovi, već zli duhovi kojih se treba odreći?
– Ako tako smatraš, onda moraš priznati da zlim duhovima naše zemlje duguješ pobedu,
jer zahvaljujući njihovim lažima ugrabili ste me u svoje ruke. Prema tome, da li bog belih ljudi
može biti dobar bog ako je sklopio savez sa zlim duhovima?
Valverde je zinuo od čuda i tog dana više nije pokušavao da nagovara kralja. Atahualpa
još nije gubio nadu da će njegovo pitanje dobiti povoljan obrt, jer je još uvek računao na pomoć
svog vođe Ruminavija, koji je u vreme napada, na čelu moćne armije, boravio blizu Kahamarke.
Ali su prolazili dani i nedelje a Ruminavi se nije javljao, iako nije imao nikakvih teškoća sa
slanjem glasnika.
Na kraju je ipak stigla vest koja je Atahualpu bacila u očaj. Ispostavilo se da je Ruminavi
izdajnik. Obasut počastima, Ruminavi ga je ne samo ostavio na milost i nemilost neprijatelju, već
je okrenuo oružje protiv svog kralja i dobročinitelja.
Iz provincije Kito dotrčao je kod Atahualpe verni podanik sa strašnom vešću. Ruminavi je
odmah posle napada pohitao s armijom u severne oblasti zemlje i samozvano se proglasio za
kralja, a nepokorna plemena krvavo je desetkovao. Atahualpine rođake domamio je kod sebe pod
izgovorom da ih želi odbraniti od Španaca i surovo ih pobio. Tiranin je širio takav strah da su
ljudi u panici bežali na jug, iako su znali da će tamo pasti u ruke belih osvajača.
Atahualpa još nije uspeo da se povrati od zaprepašćenja, kad su stigle nove zlokobne
vesti: Huaskar je kod Pisara poslao izaslanstvo i ponudio fantastičnu otkupninu u zlatu, srebru i
dragom kamenju ukoliko mu pomogne u dobijanju slobode i vlasti. Upitan o tome, Pisaro je
potvrdio vest. Pri tome je rekao da namerava da Huaskara dovede u Kahamarku kako bi razrešio
njihov spor i utvrdio ko ima veće pravo na presto.
Atahualpa je došao do zaključka da po svaku cenu mora da osujeti taj plan. Znao je da
Huaskar ne samo što ima veće pravo na presto, već da će njegov miran, poslušan karakter više
odgovarati interesima Španaca. Zato je preko tajnog glasnika posao naredbu da se Huaskar ubije.
Kraljevog roba Atahualpina straža je utopila u reci Andamarka. Tonući, Huaskar je još uspeo da
uzvikne da će beli čovek osvetiti njegovu smrt.
Kad je obavešten o ubistvu, Pisaro nije mogao da se povrati od besa; njegova politika da
oba kralja drži u neizvesnosti, propala je jednim udarcem. Atahualpa je tvrdio da ništa nije znao o
planiranom ubistvu i objašnjavao da su Huaskara ubili stražari, jer su se plašili da će njegove
brojne pristalice, koristeći pometnju u zemlji, hteti da ga oslobode iz tamnice.
Od tada je u dvorcu zavladala atmosfera zebnje i potištenosti. Pisaro dugo nije mogao da
se povrati od gneva, a kralj je utonuo u mračne misli, brinući se za svoju budućnost. Grozničavo
je tražio način da povrati slobodu i najzad mu se učinilo da je došao na srećnu ideju.
Sutradan ujutru molio je Pisara da ga poseti, jer ima da mu saopšti nešto neobično važno.
Veoma radoznao, španski vođa je odmah došao.
Kralj ga pogleda svojim zakrvavljenim očima i upita:
– Da li bi beli vođa bio spreman da mi vrati slobodu za otkup?
– Za otkup? – upita iznenađeni Pisaro. Razmislivši, nasmeši se ispod brka i s lakim
podrhtavanjem glasa dodade: – Kažeš, za otkup. Pa dobro, kakav otkup mi nudiš za slobodu?
Atahualpa priđe zidu, stade na prste i s ispruženom desnom rukom iznad glave reče:
– Napuniću sobu zlatnim predmetima, evo, do ove visine, uz to dodaću još dvostruko više
srebra.
Pisaro se zaprepasti od iznenađenja. Soba u kojoj su se nalazili bila je široka pet i po
metara i duga sedam metara, a visina koju je kralj procenio iznosila je najmanje dva i po metra.
Znao je naravno da je zemlja bogata zlatom i srebrom, ali ni u najsmelijim snovima nije
pretpostavljao da te rude može biti tako neverovatno mnogo. Malo kasnije sagao se po komadić
ugljenisanog drveta koje je ispalo iz ognjišta i na zidu je debelom crtom obeležio označenu
visinu.
– Ako u roku od dva meseca napuniš sobu do ove crte – izjavi – pustićemo te na slobodu i
vratiti na presto.
– Kakve mi garancije daješ, hoćeš li održati reč?
– Moja reč je sveta – naljuti se Pisaro. – Uostalom moj sekretar će sačiniti ugovor, a mi
ćemo ga potpisati krstićima. Takav dokument je siguran kao zid.
Atahualpa je po zemlji razaslao glasnike s nalogom da mu se odmah pošalje sve zlato i
srebro koje se čuvalo u hramovima i dvorcima.
I zaista posle tri nedelje počeli su u Kahamarku da se slivaju karavani lama natovarenih
blagom. Tu su se nalazili predmeti čudesne lepote, koji su čak i kod prostih konkvistadora
izazivali divljenje. Niko nije mislio o tome da ih sačuva kao predmete velike umetničke vrednost.
Čaše, vrčevi, pehari, vaze, činije, zdele i paradno oružje odnošeni su u sobu Atahualpe i grubo
izručivani na pod.
Ošamućeni prizorom ogromnog blaga, Španci na trenutke nisu bili sigurni da li je to san
ili java i očima grozničavim od gramzivosti gledali su kako raste nivo nagomilanog zlata i srebra.
I pored toga što su karavani stizali svakodnevno, bili su nestrpljivi i optuživali Atahualpu da
lukavo koči ispunjenje ugovora.
Otkup je zaista stizao sve sporije. Nije bilo moguće dokučiti da li je zemlja ostala do dna
bez blaga, ili je iza toga stajala nečija intriga.
Krivicu su delimično snosili sveštenici iz Kuska, Pačakamaka i sa svetih ostrva jezera
Titikaka. Oni su bili pristalice Huaskara i nepomirljivi neprijatelji Atahualpe, pa im nije palo na
pamet da postupe po nalogu omraženog uzurpatora. Kipove bogova i kraljeva i svete ambleme
sunca u obliku velikih diskova od zlata ili su zakopali u zemlju ili ih potopili u jezerima. Između
ostalih nestao je bez traga i dosad nije pronađen čuveni lanac koji je Huajna Kapak naredio da se
iskuje u čast rođenja svog prvorođenog sina. Među Peruancima i danas kruži legenda da on leži
na dnu jezera Urkos. Četrdeset godina kasnije potajne vesti o skrivenom blagu donekle su se
potvrdile, jer je u planinama Vilkapampa pronađen ogroman zlatan disk sunca, ukrašen biserima i
smaragdima. Godine 1572. vicekralj Perua Don Fransisko de Toledo poslao ga je na poklon
španskom kralju Felipeu II.
Kad je već prošlo skoro dva meseca i otkup pristizao sve sporije, Pisaro je oštrim rečima
optužio Atahualpu da svesno otežava ispunjenje ugovora. Kralj bio veoma potišten kad je shvatio
da su podanici prestali da ga slušaju i ostavili na milost i nemilost belih osvajača. Pravdao se
koliko je mogao i kašnjenje je objašnjavao teškoćama na terenu koje su karavani morali da
savlađuju na putu do Kahamarke. Razdaljinu između Kahamarke i Kuska glasnici razmešteni duž
puta prelazili su doduše za pet dana, ali karavanima natovarenim teretom za to su zaista bile
potrebne sedmice. U znak dobre volje kralj je predložio da Pisaro u Kusko i Pačakamak pošalje
svoje ljude, a on je bio spreman da ih snabde kraljevskom dozvolom i punomoćjem za
oduzimanje zlata.
Pisaro je prihvatio predlog. U Pačakamak je poslao svog polubrata Ernanda s dvadeset
konjanika, dodeljujući mu kao pomoć oficire Migela de Estetea i Kseresa, kome dugujemo opis
tog puta. Zadatak da blago doveze u prestonicu poverio je sposobnom konkvistadoru Martinu de
Mogesu i trojici dodeljenih mu viteza.
Od Kahamarke do Pačakamaka bilo je samo oko sto šezdeset kilometara, ali put je najpre
išao kroz ledene planine, a onda je skretao u primorsku dolinu gde su vladale suptropske vrućine.
Na visokim Andima neki konkvistadori su navukli snežnu bolest i patili od halucinacija.
Na snežnim putevima priviđala su im se, na primer, jata ružičastih flaminga ili palme pored puta.
Jednog dana izgledalo je da je snežna bolest pogodila celi odred Ernanda. Naime, na putu
mu se ukazao neki brežuljak koji je na suncu svetlucao kaskadom zlatnih i srebrnih iskri.
Vođa ekspedicije je krenuo napred da se uveri da li je ta čudna pojava stvarnost ili takođe
jedno od tih priviđenja kojima su podlegali pod uticajem planinske bolesti. Ali se ispostavilo da
se pored puta odmara indijanski karavan koji je prevozio ogromne količine zlatnih i srebrnih
predmeta za otkup Atahualpe. Nosači su se ulogorili u obližnjoj jaruzi, a blago su ostavili u
otvorenim korpama na putu i upravo su one, blješteći i svetlucajući na suncu, frapirale Špance.
Što su se više približavali Pačakamaku okolina je postajala sve naseljenija. Putevima i
puteljcima kretale su se grupe hodočasnika pobožnih Indijanaca, bilo je sve više gradića i sela
koja su se kupala u zelenilu voćnjaka. Španci su svuda dočekivani gostoprimljivo i srdačno,
dodeljivana su im udobna konačišta i obilno su snabdeveni hranom. U nekim mestima meštani su
im izašli u susret s muzikom i igrama.
Pačakamak, sedište najstarijeg boga perunskih naroda, ležao je pored mora u divnoj i
plodnoj dolini kroz koju je vijugala rečica Lurin. Bio je to ogroman grad, izgrađen s poletom, pun
prostranih trgova, širokih ulica i velikih zgrada. Najistaknutiji deo grada činila je visoka piramida
koja se uznosila iznad krovova, sagrađena od miliona cigala sušenih na suncu i ukrašena
freskama koje prikazuju ptice. Piramida je u podnožju bila opasana visokim odbrambenim
bedemom, a padine su bile pune manastira za sveštenike u obliku amfiteatra i kompleksa
upravnih zgrada. Strme stepenice vodile su na sam vrh, gde se u gomili rascvrkutanih morskih
ptica video stari hram boga Pačakamaka, nevidljivog tvorca svemira, „Velikog Duha“, čije je ime
bilo tako sveto da se niko nije usuđivao da ga izgovori.
Stotinama, možda i hiljadama godina, prema gradu su išla bezbrojna pokolenja
peruanskih hodočasnika. Neki su dolazili poslednjom snagom da umru u senci hrama. Zbog toga
se u podnožju piramide prostiralo ogromno groblje s milionima grobova. Drugi su opet želeli da
dobiju savet u proročištu. Ali da bi to zaslužili, morali su sveštenicima da donose skupocene
poklone i da ispred kapija zidina čekaju dvadeset dana, držeći strogi post. Odred španske konjice
je među gomilom hodočasnika izazvao neviđenu uznemirenost. Obuzeti sujevernim strahom,
Indijanci su se povlačili pred konjima, ubeđeni da vide neka vanzemaljska čudovišta.
Ernando Pisaro se uputio pravo prema najnižoj kapiji u podnožju piramide. Put mu je
preprečila grupa sveštenika obučenih u belo, preklinjući ga na nepoznatom jeziku da ne prelaze
prag svetog mesta. Španci su ih grubo odgurnuli i ostavivši konje pored kapije, stepenicama su se
popeli na vrh piramide. Pred vratima hrama put im je raširenih ruku opet preprečio stari
prvosveštenik u odeći izvezenoj zlatom. Jedan konkvistador ga je brutalnim udarcem laktom
oborio na zemlju.
Spletom čudnih okolnosti, u tom trenutku grad je prodrmao kratak, snažan zemljotres.
Ubeđeni da bog Pačakamak na taj način iskazuje svoje nezadovoljstvo zbog obeščašćenja
njegovog doma, pali su na lice jedan pored drugog i plačnim glasom vikali:
– Gospodaru naš, oče naš, smiluj se nad nama!
Sa svoje strane Španci su trijumfovali, jer su bili uvereni da je zemljotres protest sotone
koga su u njegovoj vlasti ugrozili pobornici istinske Crkve. Pokušavali su da prodru u sveti hram
boga Pačakamaka, ali zatvorena dvokrilna vrata od tvrdog drveta, ukrašena bogatim mozaikom
od planinskog kristala, tirkizom i biserima, snažno su odolevala pritisku.
Ne obazirući se na ukrase udarali su vrata kundacima i zahtevali da ih puste unutra, ali su
im odgovarali samo tupi odjeci udaraca. Onda su dohvatili sekire i prosekli otvor, dok je
prvosveštenik kršio ruke, kukao i molio boga da kazni bogohulnike.
Stojeći na pragu Španci su se osvrtali po hramu s velikim razočarenjem. Ispostavilo se da
je dom zagonetnog boga mračna prostorija bez blaga. Na najudaljenijem i najmračnijem mestu
nalazio se drveni kip muškarca u dugoj odeći. Ispucano i pocrnelo drvo kao i primitivna izrada,
van svake sumnje su svedočili da je kip star više stotina godina i da je nastao u veoma davnim
vremenima, kada je vajarska umetnost pravila prve korake.
Ne obazirući se na proteste i kuknjavu Indijanaca, Ernando je naredio da kip iznesu ispred
hrama i razbiju ga sekirama. Na njegovo mesto stavljen je krst na brzinu istesan od dasaka.
Konkvistadori su sada počeli da pljačkaju susedne zgrade, što je uostalom bio i glavni cilj
njihovog pohoda. Ali prikupljeni plen ni približno nije odgovarao njihovim očekivanjima. To što
su uspeli da pokupe, predstavljalo je istina ne bilo kakvu vrednost, ali bilo je daleko od onog
legendarnog bogatstva po kome je hram Pačakamak bio čuven. Nije bilo sumnje da su sveštenici,
prethodno obavešteni o namerama tuđinaca i neprijateljski nastrojeni prema uzurpatoru
Atahualpi, na vreme stigli da ga sakriju na sigurno mesto. Osvajači su besneli, stavljali na muke
sveštenike i mesne dostojanstvenike, ali nisu uspeli da ih primoraju da otkriju blago. Vojnici su
pretražili sve budžake i u potrazi za zlatom raskopavali grobove i rušili kuće. Ernando je primetio
da su drveni delovi hrama pričvršćeni zlatnim ekserima, pa je naredio da ih izvade i tako je dobio
oko 625 kilograma zlata.
Pri povratku za Kahamarku Ernando je saznao da se u planinskom mestašcu Hauha s
brojnom vojskom nalazi Čalkuk-Čimu, stari, iskusan vojskovođa koji je znatno pomogao
Atahualpi u pobedi nad Huaskarom. Poslao je kod njega glasnika i molio za sastanak u cilju
razmatranja uslova primirja.
Čalkuk-Čimu je dao negativan odgovor. Onda je Pisaro došao na lukavu ideju. Iako je u
svom odredu imao samo dvadeset vojnika, odlučio je da lično ode kod tvrdoglavog vođe i
namami ga u Kahamarku, makar morao da upotrebi i silu. Španac je bio suviše nadmen, suviše
uveren u nadmoć belaca nad domorocima da bi posumnjao u uspeh suludog plana.
Put do gradića Hauha išao je kroz divlje planinske predele i naročito je bio težak za
konjicu. Osim toga ispostavilo se da su konji pohabali ili pogubili potkovice. Kako konkvistadori
nisu imali gvožđe, poterali su zlatare iz grada i naredili im da potkovice izliju od srebra.
Indijanske zanatlije su izvanredno obavile nametnuti zadatak, pa je već posle nekoliko dana
španski odred mogao da krene u opasan i vratoloman pohod.
Ernando Pisaro se posle nečuveno teškog i iscrpljujućeg marša pojavio u mestu Hauha i
tamo zatekao indijansku armiju koja je brojala najmanje trideset hiljada ratnika. Čalkuk-Čimu
nije iskoristio svoju ogromnu brojnu premoć da napadne šačicu junaka. Od trenutka kad je
zarobljen Atahualpa, živeo je u stalnoj dilemi i nije znao šta da preduzme. Vest da su kralja kao
magijom oteli tuđinci i to baš u trenutku najvećeg trijumfa – pogodila ga je kao grom i oduzela
mu energiju za akciju. Nije žurio kralju s pomoći, jer nije bio siguran da li bi to bilo po njegovoj
volji. Zato je, kad ga je Pisaro najzad nagovorio na sporazum i ubedio da ga kralj poziva kod
sebe, raspustio svoju armiju i dobrovoljno pošao u Kahamarku. Za Špance je to bio ogroman
uspeh: veštom diplomatijom i lukavstvom neutralisan je opasan i poslednji centar oružanog
otpora Indijanaca.
Tek na putu za Kahamarku Španci su shvatili kakva je važna ličnost njihov dobrovoljni
zarobljenik. Čalkuk-Čimu su nosili u pozlaćenoj nosiljci u pratnji gomile Inka i ratnika visokog
ranga. Na tajanstven način obavešteno o približavanju velikog vođe, stanovništvo je stajalo pored
puta u špalirima i odavalo mu počast kao najvećem dostojanstveniku u državi posle kralja.
U isto vreme u Kusko je sa tri vojnika krenuo Martin de Moges. Zahvaljujući
Atahualpinoj dozvoli, oni su daleki put prešli u najvećoj udobnosti. Čitava armija nosača, koja se
smenjivala na nekoliko kilometara, nosila ih je u nosiljkama zastrtim krznom. U gradovima i
selima stanovništvo ih je kao izaslanike Virakoče dočekivalo gostoprimljivo. U samom Kusku
dočekani su kao bogovi; stanovništvo je ispunilo ulice i uz radosne uzvike zasipalo ih cvećem.
Grad i njegovo bogatstvo kod Španaca su izazvali ogromno iznenađenje. Iako je većina
blaga već uzeta za otkup, a deo sakrili sveštenici, hram je još uvek blještao u zlatu i srebru.
Konkvistadori nisu smeli da diraju kraljevske mumije prekrivene nakitom, ali su u svim
zgradama temeljno opljačkali zlato i srebro.
Naročitu pohlepu je kod njih pobuđivao zlatan pervaz koji je ukrašavao spoljašnje zidove
hrama sunca Korikanče. Za otkidanje pervaza sakupili su mesne zanatlije, a kad su Indijanci
oklevali da izvrše tu naredbu, smatrajući da je to svetogrđe, vojnici su ih na to naterali silom.
Dostojanstvenike koji su se bunili zbog pljačke, otpremali su prezrivo i arogantno. Došlo je i do
toga da su jednog dana upali u manastir „devica sunca“ i počinili silovanje. U tome niko nije
smeo da ih spreči iz straha da će na sebe navući gnev strašnog Atahualpe.
Ispostavilo se da se pervaz sastojao od sedam stotina zlatnih ploča, od kojih je svaka bila
teška od dva do pet kilograma. Sav taj fantastičan plen natovaren je na leđa dvesta lama. Posle
nekoliko nedelja karavan je krenuo natrag i bez teškoća stigao u Kahamarku.
 ATAHUALPINA SMRT

U odsustvu obe ekspedicije, u Kahamarku je stigla vest da se u San Migelu najzad iskrcao
Almagro. Na tri karavele pod komandom Ruisa on je doveo pojačanje od sto pedeset pešadinaca,
pet stotina konjanika i prilične zalihe oružja, municije i hrane.
Pisaro se veoma obradovao pristiglim pojačanjem, jer mu je to omogućilo da razmišlja o
maršu na Kusko i osvajanju celog kraljevstva Inka. Istovremeno su stigli i zabrinjavajući glasovi:
lični Almagrov sekretar Peres, u tajnom pismu je upozorio Pisara da ortak nema nameru da s njim
sarađuje, već želi da za sebe izbori nezavisnu koloniju.
Peres nije radio po sopstvenoj inicijativi. U logoru Almagra postojala je grupa ljudi koja
je intrigama pokušavala da zavadi vođe kako bi zgodnom prilikom iz toga izvukla što je moguće
veću korist. Ali Pisaro je odlučio da stvar razjasni na muški način: sekretarovo pismo poslao je
Almagru i obavestio ga da ne veruje sramnim klevetama. Pokušaj da unese neslogu Peres je
platio smrću na gubilištu.
Almagro je stigao u Kahamarku polovinom februara 1533. godine. Dočekan je
oduševljeno. Vojnici su ga pozdravljali kao spasioca, a Pisaro ga je grlio i još jednom uverio da
će s njim pošteno da podeli sav plen koji osvoji u toj zemlji.
U maju iste godine u Kahamarku su se vratile ekspedicije iz Pačakamaka i Kuska.
Vojskovođa Čalkuk-Čimu, koji se dobrovoljno priključio odredu Ernanda Pisara, odmah je otišao
kod Atahuaipe da mu izrazi vernost i primi naređenja.
Kralj ga je primio sedeći na zlatnom tronošcu. Čalkuk-Čimu je stajao bos na pragu odaje,
s obešenim kamenom na leđima u znak pokornosti. Videvši zarobljenog vladara pao je na zemlju
koliko je dug, puzio i tužno jecajući dodirnuo usnama kraljeve sandale.
Atahualpa je pogledao drhtavo telo starog, vernog vođe i trudeći se iz sve snage da
obuzda uzbuđenje, šapnuo mu: „Pozdravljam te, brate.“ Ali odmah je zauzeo stav dostojanstvene
nadmenosti da ne bi otkrio svoju prikrivenu muku. Ne zahtevajući čak ni da mu vođa podnese
izveštaj, otpremio ga je lakim znakom ruke. Čalkuk-Čimu se povukao iz odaje krećući se unazad
i zatvorio se u sobu koja mu je dodeljena, razmišljajući o nesreći koja je snašla Inke.
Martin de Moges je doveo u Kusko neobičnu zarobljenicu. To je bila kneginjica Huailjas
Nusta, kćerka kralja Huajne Kapaka i polusestra Atahualpe. Očaran njenom lepotom, Fransisko
Pisaro je odlučio da se njome oženi. Njime su takođe upravljali i politički razlozi, jor činjenica da
se orodi s kraljevskim domom mogla je u velikoj meri da mu pomogne u ovladavanju zemljom.
Atahualpa je sa svoje strane rado pristao na taj brak, zavaravajući se da će mu Pisaro kao zet biti
više naklonjen.
 Monasi su pripremili nevestu za krštenje i primajući je u krilo katoličke crkve dali joj ime
Dona Ines. Ubrzo zatim obavljeno je svečano venčanje. Mladence su ispred crkve pozdravljali
radosni uzvici vojnika, salve iz vatrenog oružja i zvuci vojničkih truba. Na svadbi je učestvovao i
Atahualpa i mnogi indijanski dostojanstvenici. Izgledalo im je da je tog dana nastalo pomirenje i
bratimljenje sa Špancima, da će udaja kćerke kraljevske krvi za belog vođu doneti slobodu
zarobljenom kralju i novi period sjaja države „Četiri strane sveta“.
Posle svadbenih svečanosti Pisaro je razmišljao o planu dalje osvajačke kampanje. Ali
slobodu njegovih manevara kvario je neugodan otkup Atahualpe, koji se sastojao od mnoštva
zlatnih i srebrnih predmeta teških za transportovanje. Podležući najzad nestrpljivim zahtevima
potčinjenih, jedini izlaz video je u podeli plena pred polazak na put.
Da bi se izbegli sporovi prilikom podele trebalo je sve predmete pretopiti u poluge
jednake težine. Zato su iz bližih i udaljenih oblasti dovedene indijanske zanatlije, vešte u obradi
metala. Ubrzo su na gradskom trgu planule vatre pod loncima za topljenje; kipove, vaze, činije i
vrčeve, nekad neprocenjive umetničke vrednosti, Indijanci su pretapali u jednake zlatne i srebrne
poluge. Blago je bilo tako ogromno da se topioničarski rad danonoćno obavljao čitav mesec.
Američki arheolog Semjuel Lotrop izračunao je da je po današnjoj kupovnoj moći plen
predstavljao vrednost od oko dvesta miliona dolara.
Ali i pored svega, prilikom podele plena došlo je do avanture. Almagro i njegovi vojnici
zahtevali su udeo u plenu na principu jednakosti, stojeći na stanovištu da su čuvali blago, iako su
stigli kasno i nisu učestvovali u hvatanju Atahualpe. Međutim, Pisarovi vojnici su oštro
reagovali, želeći da spreče umanjenje dela koji im pripada. Na trgu i u kućama dizala se dreka i
izbijale svađe, a više puta je dolazilo i do tuča. Indijanci su te scene posmatrali sa čuđenjem, jer
nisu mogli da razumeju zbog čega se beli ratnici tako vatreno bore za metale koji imaju samo
ritualnu i ukrasnu vrednost.
Pisaro i Almagro su u konačištu vodili teške pregovore o podeli plena. Zahvaljujući
posredovanju kraljevskih činovnika i kaluđera na kraju se došlo do kompromisne nagodbe.
Almagro je kao ortak u ekspediciji stekao pravo potpunog učešća u podeli plena, dok je njegovim
potčinjenima kao nagrada dodeljena samo mala nadoknada.
Odmah po smirivanju svađe Pisaro je počeo da deli plen. Vojska je stala u red na trgu, a
on je vojnicima održao svečan govor i pomolio se tražeći od Boga pomoć u pravednoj podeli
plena.
Najpre je odvojena jedna petina koja pripada Kruni, zatim su prilazili oficiri i vojnici da
uzmu svoj deo prema rangu i ratnim zaslugama.
U beleškama konkvistadora sačuvali su se dosta detaljni podaci koliko je ko dobio.
Dovoljno je reći da je svaki konjanik postao vlasnik 40,45 kilograma zlata i 81 kilograma srebra,
a vojnik pešadinac morao je da se zadovolji polovinom te količine. Pisaru i Almagru pripao je
ogroman imetak čija je vrednost dostizala milione dolara.
Osvojeni plen bio je dovoljan da se u Španiji bogato živi sve do smrti. Ali u Peruu je_
ubrzo počeo da vlada zakon ponude i potražnje, zakon koji se Špancima nemilosrdno narugao i
doveo do toga da se vrednost zlata i srebra topila vrtoglavom brzinom.
Inflacija je izazvana viškom zlata i nedostatkom predmeta za svakodnevnu upotrebu.
Skupoća je dovela do toga da je odelo koštalo kilogram zlata, mač pola kilograma, konj čak pet
do deset kilograma. Pošto su se potkovice na kamenitim putevima Anda brzo trošile, konjanici su
često morali ponovo da potkivaju konje. Naravno da nisu imali gvožđe, pa su hteli ne hteli za to
morali da namenjuju svoje srebro.
Opijeni naglim bogatstvom, vojnici su se vatreno bacili na kockanje. Danonoćno su igrali
kockice; zlato i srebro je sa zadivljujućom lakoćom prelazilo iz ruku u ruke. Jedni su prokockali
sve, dok su se drugi mnogo bogatili na kocki i špekulacijama u trgovini. U logoru su se kao
zaraza širili ogorčenje, svađe i jadikovke.
Oštri sukobi su izbijali čak i u redovima samog vođstva. Glavni podstrekač bio je Ernando
Pisaro. Revoltiran njegovom nadmenošću i arogancijom, Almagro je pretio da će povesti vojsku i
na svoju ruku krenuti u osvajanje zemlje. Njegovi vojnici pošli bi za njim kao jedan, jer nisu
mogli da podnesu nepravdu koja im se dogodila prilikom podele plena. Rascep je u poslednjem
trenutku sprečio Fransisko Pisaro, primoravajući Ernanda da se izvini uvređenom Almagru.
Fransisko Pisaro i Almagro su odlučili da u Španiju pošalju deo plena koji pripada kralju i
izveštaj u kojem ga mole da im prizna nove privilegije. Ta misija je poverena Ernandu, pre svega
zbog toga što je to bila prilika da se otarase glavnog vinovnika nemira i nespokojstva.
Pred sam polazak na put Ernando je otišao da se pozdravi sa zarobljenim Atahualpom s
kojim se iskreno sprijateljio. Kralj je sada osećao veliki strah za svoju sudbinu, jer nije mogao
privoleti Pisara da ispuni dogovor i povrati mu slobodu. Gorko se žalio na mržnju Almagra i
dvorskog rizničara Rikelmea, zadriglog starca, koga su svi smatrali za običnog nitkova.
– Odlaziš na dugo – opraštao se kralj od Ernanda s tugom – to me izlaže velikoj neprilici.
Taj jednooki i taj debeli iskoristiće tvoju odsutnost da mi pripreme propast. Kad se vratiš
verovatno me više nećeš zateći živog.
Ernando ga je tešio koliko je mogao i uveravao da mu Španci ne rade o glavi. I desilo se
nešto neobično: ovaj obično nadmen, drzak i odbojan čovek, prilikom opraštanja od nesrećnog
kralja samo je s naporom sakrio uzbuđenje.
Ubrzo posle njegovog odlaska počela je da kruži glasina da se Indijanci spremaju na
ustanak. Za podsticanje stanovništva na pobunu optužen je Atahualpa. Po tim glasinama u Kitu je
trebalo da se nalazi armija od sto hiljada ratnika, a da u Kahamarku navodno hita trideset hiljada
divljaka od reke Amazon, koje dovode Inke verni kralju.
Nije bilo teško navesti izvor tih alarmantnih glasina. U logoru Španaca služilo je mnogo
Indijanaca, nepomirljivih neprijatelja Atahualpe, koji su namerno širili uznemiravajuće vesti.
Ali najznačajniju ulogu u tim intrigama odigrao je Felipiljo. Plamteo je od mržnje prema
Atahualpi i zbog toga što je kao kralj Inka on bio tlačitelj njegovog rodnog plemena. Osim toga
Felipiljo je imao još jedan, čisto lični razlog, da nad njim traži osvetu. Stvar je izgledala ovako.
Jednog dana, kad je kao tumač posredovao u razgovoru između Atahualpe i Pisara, u sobu
je ušla jedna od kraljevskih naložnica. Indijanac je njen lep stas obuhvatio požudnim, vatrenim
pogledom, a ona ga je krišom pogledala dajući mu do znanja da mu je blagonaklona.
Čim je pala noć, Felipiljo se iskrao napolje i kao gladna zver kružio oko kuće u kojoj se
nalazio harem. Pri tome je morao da bude oprezan, jer su naložnice čuvali stražari i starije žene
odgovorne za čestitost kraljevskih milosnica koje su im poverene.
Nekoliko noći se uzaludno prikradao, ali je došao na isprobanu i tradicijom osveštanu
ideju da draganu dozove sviranjem na flauti. Seo je daleko od kuće na brežuljak sa
eukaliptusovim drvećem kako se niko ne bi setio da je njegov ljubavni zov upućen haremu. Nežni
zvuci razlegali su se u noći obasjanoj mesečinom i doprli su do ušiju dragane. Čim je mesec
zašao iza planine, devojka se iskrala iz kuće i otrčala do Felipilja. Vitka, bronzana tela odmah su
se sastavila, privučena iskonskim nagonom dece prirode.
Strasni sastanci ljubavnika trajali su niz noći, sve dok ih jednog dana nije otkrio kraljevski
čuvar. Na njegov znak sjatili su se stražari i odveli zaljubljeni par pred Atahualpu. Devojka je
osuđena na smrt, vešanjem za kosu iznad provalije i, da Španci ne bi osujetili izvršenje kazne,
odmah je odvedena u planine. Sa Felipiljom nije mogao da postupi na taj način, jer je bio pod
zaštitom samog Pisara.
Sutradan je Atahualpa pozvao Pisara kod sebe i gorkim rečima požalio se na Felipilja.
Upitan kakvu kaznu traži, odgovorio je:
– Za takav zločin naši zakoni predviđaju smrtnu kaznu spaljivanjem na lomači ne samo
krivca, već i cele njegove porodice. Osim toga zahtevaju da se sravni sa zemljom mesto iz koga
potiče. Samo tako se može sprati sramota koju sam doživeo od tvog sluge.
Pisaro se ironično nasmeja i odgovori:
– Kažeš, kralju, da to zahtevaju vaši zakoni. Ali zakoni Inka mogu se odnositi samo na
tvoje podanike. Međutim, Felipiljo nije tvoj podanik, on je hrišćanin i moj sluga. A naš zakon ne
kažnjava smrću za takav prestup. Dakle, oprosti kralju, i pored najbolje volje ne mogu da ispunim
tvoju želju.
Atahualpa je pobledeo i o tome nije više rekao ni reči. Felipiljo je bio prisutan tom
razgovoru kao tumač i zakleo se da će se osvetiti kralju.
Ubrzo zatim obavestio je vođu da je prisluškivao razgovor Atahualpe s Indijancima koji
su došli kao izaslanici svojih plemena. Navodno je doznao da se u Gaumačuču, udaljenom sto
pedeset kilometara od Kahamarke, okupila ogromna indijanska armija koja treba da napadne
Špance.
Pisaro je odmah naredio strogu borbenu pripravnost. Grad su danonoćno obezbeđivale
straže, poslate su izviđačke jedinice, konji su držani osedlani, vojnici su spavali s oružjem pored
sebe, a Pisaro je često ustajao da obiđe straže i osluškivao da li se približava neprijateljska armija.
Tako je prošlo nekoliko dana i vojnici su polako gubili strpljenje i žalili se na teškoće
zbog tako duge borbene gotovosti. Podsticani od strane Almagra, Rikelmea i Felipilja masovno
su se okupljali ispred Pisarove kuće i gnevno zahtevali da se Atahualpa, koji im je natovario
toliko briga, osudi na smrt.
Pisaro je odlučio da se obračuna s Atahualpom pre nego što ovaj učini neke korake protiv
njega.
– Postupao sam s tobom kao s bratom – prekorevao ga je – a ti nam pripremaš izdaju.
Kralj se tužno osmehnu i mirno odgovori:
– Valjda se šališ sa mnom. Zar nisam tvoj zarobljenik? Kako bih mogao da kujem zaveru
protiv tebe kad bih ja bio prva njena žrtva?
Miran kraljev odgovor zbunio je Pisara. Ne znajući kako dalje da postupi, sazvao je
oficire na savetovanje. Većina je zahtevala smrtnu kaznu za kralja, a Pisaro je u suštini bio
zadovoljan ishodom glasanja, jer se odavno brinuo šta da uradi s nezgodnim zarobljenikom. O
vraćanju slobode nije moglo biti govora, makar i zbog toga što je kralj bio spreman da svoj narod
pozove na ustanak. S druge strane nije hteo da ga voza po zemlji i živi u stalnom strahu da će
zatvorenik pobeći ili biti oslobođen iz ropstva.
Sudbina Atahualpe bi već tada bila odlučena da se nisu usprotivili čestitiji Španci. U
njegovu odbranu naročito je odlučno istupio De Soto. Polazeći od toga da bi vesti o gomilanju
oružanih snaga u Gaumačuču mogle biti intriga, tražio je da se tamo pošalju patrole i to provere.
Posle burne rasprave vojni savet je na kraju prihvatio njegov predlog i preporučio mu da se o
tome lično obavesti.
Čim je izvidnica napustila grad, postalo je jasno da je De Soto pre svega poslat zbog toga
da se otarase glavnog kraljevog zaštitnika. Agitacija je među vojnicima za smrtnu kaznu dobila
novi zamah i Pisaro se osećao primoranim da sazove sudsko veće koje je trebalo da pripremi
optužnicu protiv Atahualpe. U njegov sastav ušli su uglavnom ogorčeni kraljevi neprijatelji, kao
otac Valverde i dvorski rizničar Rikelme, a čast da budu predsedavajući prihvatili su zajedno
Pisaro i Almagro. Da bi se odagnala svaka sumnja u nepristrasnost, određeni su tužilac, branilac i
svedoci.
Optužnica je sastavljena neobično brzo. Između ostalog, kralj je optuživan da je presto
prisvojio nezakonito, da je ubio svog polubrata Huaskara, da je izvršio preljubu upražnjavajući
mnogoženstvo, da je pokušavao da podbuni narod na ustanak protiv Španaca i da je proćerdao
državnu imovinu rasipnički darujući rodbinu i miljenike.
Niko se nije ni potrudio da ovaj besmisleni dokument pročita Atahualpi, i ne samo to –
okrivljenog nisu pustili ni na sudsku raspravu Dok je sedeo u zatvoru, svestan da se u susednoj
sobi odlučuje o njegovoj sudbini, Španci su, da bi umirili savest, odigrali čitavu komediju
sudskog postupka.
Kao svedoci saslušano je nekoliko Peruanaca neprijateljski raspoloženih prema Atahualpi.
Felipiljo je prevodio njihove izjave i po svom nahođenju ih preinačavao na štetu optuženog.
Branioci nisu pokušavali da obore optužnicu, već su samo tražili milost za kralja. Na kraju su
sudije otišle na savetovanje. Ali nisu se trudili da objasne da li je Atahualpa kriv ili nevin, već su
razmišljali o tome kakve bi koristi ili štete mogle da proisteknu njegovom smrću. Na kraju su
izrekli kaznu spaljivanjem na lomači. Pogubljenje je trebalo da se izvrši iste večeri, dakle pre
povratka De Sota, koji je i poslat uglavnom zbog toga da utvrdi da li je Atahualpa zaista
pripremao ustanak.
Ne želeći da preuzmu na sebe isključivu odgovornost za kraljevu smrt, sudije su sazvale
sastanak vojnika i predložili im da potvrde presudu. Na gradskom trgu održao se bučan i vatren
zbor vojničina. Mala grupa čestitih Španaca oštro je protestovala protiv pogubljenja ističući da im
Atahualpa ništa nije skrivio, da su optužbe protiv njega zasnovane samo na neproverenim
pričama, da sud nije imao prava da izrekne smrtnu presudu i da optuženog treba poslati u
Španiju, jer samo španski kralj može da odlučuje o njegovoj sudbini.
Ali prilikom glasanja većina se izjasnila da se presuda izvrši odmah, dok je manjina
odlučila da Karlu V pošalje pismo u kome se presuda žigoše kao bezakonje i samovolja.
Sudije su otišle kod Atahualpe da ga obaveste o smrtnoj kazni. Obično smiren i nadmen,
kralj je po prvi put nervno bio slomljen. Oči su mu se zacaklile kao da je hteo da brizne u plač.
– Kakvo sam vam zlo učinio – žalio se – pa mi nanosite takvu nepravdu!
Obraćajući se Pisaru rekao je s prekorom u glasu:
– A takvu sudbinu pripremio mi je čovek koji je od strane moga naroda doživeo toliko
prijateljstva i blagonaklonosti, kome sam poklanjao poverenje i zasipao ga zlatom. Uveravao si
me da beli ljudi ne krše dogovor, da će održati reč. I evo, vođo, kako izgleda tvoja reč!
Španci su ove prekore slušali pognute glave. Na licima nekih sudija ogledali su se stid i
smušenost, dok se Pisaro odmah okrenuo i izašao u susednu sobu, gde je, kako je u svojoj hronici
tvrdio Pedro Pisaro, briznuo u neobuzdan plač.
Videvši zbunjenost Španaca, Atahualpa je podlegao trenutnoj zabludi da stvar još nije
izgubljena. Zato ih je molio da mu poklone život, obećavajući ne samo bezbednost, već i
udvostručivanje dotadašnjeg otkupa. Sudije su ga strpljivo saslušale i izašle iz sobe bez reči
odgovora. Umesto njih pojavili su se vojnici i počeli da ga okivaju teškim lancima. U sobi se čula
oštra lupa maljeva i zveket gvožđa. U međuvremenu je Atahualpa povratio ravnotežu duha i s
nadmenim prezirom posmatrao šta rade njegovi krvnici.
Pogubljenje su najavile fanfare. Pošto je već pala noć, upaljene su brojne baklje. Španska
vojska je nastupila u punoj ratnoj opremi i napravila jak kordon da zadrži pritisak ogromne mase
Indijanaca. Na sredini gradskog trga podignuta je lomača od drveta i suvaraka na čijem vrhu je
virio kolac za koji je osuđenik trebalo da bude privezan.
U nemirnoj, treperavoj svetlosti upaljenih baklji, u jednom trenutku se pojavila silueta
Atahualpe, obučenog u dugačku tuniku od belog materijala. Lanci, koji su mu sputavali noge i
ruke, prodorno su zveckali u jezivoj tišini. Pratio ga je otac Valverde, držeći pred sobom raspeće i
poluglasno čitajući molitvu za pokoj duše.
 Videvši božanskog sina sunca, Indijanci su se jecajući bacili na zemlju, tela su im
zadrhtala od sujevernog užasa. Atahualpa je zastao i, kao da se budi iz obamrlosti, pogledao ih je
s gorčinom. Obuzelo ga je bolno saznanje da niko od podanika nije prstom mrdnuo u njegovu
odbranu, da je, eto, ostao sam u moćnoj državi, predat u ruke ovih bradatih krvnika koji bi za koji
trenutak trebalo da ga bace u vatru.
S naporom savlađujući bol, ubrzao je korak i stao na lomaču. Dva dželata su mu savila
ruke pozadi i privezala za kolac. Malo dalje čekao je pomoćnik sa upaljenom bakljom da na dati
znak potpali gomilu suvarka.
Najzad je došao trenutak izvršenja presude. Tada je otac Valverde poslednji put pozvao
Atahualpu da se odrekne lažnih bogova i pokrsti se. Pri tome ga je uveravao da ukoliko na to
pristane, kazna spaljivanja na lomači biće zamenjena vešanjem.
Za Atahualpu je bilo najstrašnije to što je trebalo da ga proguta vatra, jer je verovao da će
se kao i drugi kraljevi nekad vratiti na zemlju, ali samo onda ako njegovo telo bude balsamovano
i stavljeno na presto u hramu boga sunca.
Videvši mogućnost da izbegne posmrtnu propast, Atahualpa je pristao da primi
hrišćanstvo. Presrećan što je kraljevu dušu izbavio iz kandži sotone, dominikanac ga je poškropio
svetom vodicom i krstio imenom Huan, s obzirom na to da se pogubljenje dešavalo na praznik
svetog Jovana Krstitelja. Kralj je još zamolio Pisara da se pobrine za njegovu porodicu i dozvoli
da ga sahrane u Kitu, gde je želeo da počiva pored svojih predaka.
Završivši poslednje ovozemaljske poslove, sa stoičkim mirom čekao je izvršenje presude.
Grobnu tišinu prekinuli su jezivi zvuci truba. Monasi su zapevali opelo za mrtve, dok je dželat
stavio osuđeniku omču oko vrata i zatezao konopac okretanjem štapa zadenutog u njega.
Telo osuđenika je cele noći ležalo na trgu i tek u zoru je odneto u crkvu. Istog dana u
crkvi je održana svečana misa za pokoj duše. Pisaro, Almagro i ostali oficiri pojavili su se u
crnini. Otac Valverde je u vatrenoj propovedi uveravao vernike da je Atahualpa otišao u raj, jer je
umro kao hrišćanin.
Za vreme bogosluženja u crkvu je upala gomila kraljevih sestara i naložnica s namerom
da uzmu telo da ga balsamuju i sahrane po verovanju Inka. Pored oltara osvetljenog voštanicama,
nastala je gužva i pometnja, pa su konkvistadori s mukom izbacili žene utučene od bola.
Indijanci su celog dana lutali gradom, udarali u bubnjeve, izvikivali ime pokojnog kralja i
opevali slavu njegovih dela. Predveče su najvernije naložnice otišle u planinu i bacile se u
provaliju da bi kraljevskog muža pratile u zemlju sunca boga Intija.
Uprkos svojoj želji, Atahualpa je sahranjen na novoizgrađenom katoličkom groblju u
Kahamarki. Ali već naredne noći podanici su ga krišom uzeli i u svečanoj povorci odneli u Kito.
Izdajnički vođa Ruminavi priredio mu je veličanstven pogreb u nadi da će tako zadobiti
naklonost tamošnjih plemena i u severnim oblastima države Tavantinsuju učvrstiti svoju
vladavinu samozvanca.
Kraljevi posmrtni ostaci sakriveni su od Španaca i dosad nisu pronađeni. Među
Indijancima kruži legenda da Atahualpa sedi na zlatnom prestolu u jednoj od bezbrojnih pećina
Anda i čeka trenutak kad će zemlja Inka ponovo biti slobodna i kad će moći da se vrati na presto
svojih očeva. Vreme je u pamćenju pokolenja izbrisalo njegov zločin i obavilo ga oreolom
herojskog mučeništva.
Dva dana posle pogubljenja Atahualpe vratio se De Soto. Uzbuđen, pohitao je do Pisara i
upravo mu rekao da pogubljenje Atahualpe smatra za obično ubistvo. Vođa je saslušao prekore
bez protivljenja. Sa šeširom navučenim na oči u znak žalosti, pravdao se da su ga na taj čin
nagovorili Almagro, Rikelme i Felipiljo. De Soto je na to odgovorio:
– Kako si mogao da podlegneš njihovim nagovaranjima ne čekajući moj povratak. Dakle,
znaj da je sve za šta je kralj optuživan bila savršena laž. Svuda gde sam se pojavio, vladao je mir
i ljudi su nas prijateljski dočekivali. Ako je bilo neophodno da se Atahualpa ukloni, trebalo ga je
poslati kralju, ja bih ga lično odveo na brod.
Glavni podstrekači na smrt sada su se uplašili kraljevog gneva i u strahu od kazne
prebacivali krivicu jedan na drugog. Almagro, Pisaro, Valverde i dvorski rizničar Rikelme
uzajamno su se optuživali i tako žestoko svađali da umalo nije došlo do tuče.
 NA RUŠEVINAMA TAVANTINSUJUA

Kralj Inka bio je jedini izvor vlasti, jedino je on, ovenčan oreolom božanstva, držao u
poslušnosti ogromnu državu Tavantinsuju. Kad je s Atahualpinom smrću nestao i kralj, srušila se
čitava politička organizacija. Podjarmljeni narodi su jedan za drugim proglašavali nezavisnost, u
peruanskim oblastima zavladao je neviđen haos. Oslobođeni pritiska nametnutog društvenog
poretka, Indijanci su davali oduške mržnji prema ugnjetačima koja se nagomilavala vekovima,
uništavali njihove hramove i dvorce, pljačkali kraljevske magacine i skladišta, pobili sve posade i
ubijali svakog ko je nosio zlatne minđuše Inka. Zemlja boga Intija pretvorila se u more plamena,
dima i zgarišta.
Osnažen pojačanjem iz Paname i Španije, Fransisko Pisaro sada je raspolagao korpusom
od 590 pešaka i konjanika. Osećao se dovoljno jakim da krene pravo na prestonicu. Pred polazak
na marš odlučio je da napravi zaleđe u San Migelu, ostavljajući u njemu posadu od sto pedeset
vojnika pod komandom Sebastijana Belalkasara, hrabrog i iskusnog kapetana koji je u mnogo
čemu podsećao na obojicu vođa ekspedicije. Bio je sin nepoznatog seljaka iz Estremadure i uzeo
je ime po nazivu rodnog sela. U mladosti, izvlačeći iz blata poverenog mu magarca, ubio ga je
udarcem pesnice, a onda je iz straha od oca pobegao na jednu karavelu koja je kretala za Panamu.
Pisaro je prekasno shvatio da je pogubljenje Atahualpe bila velika politička greška i došao
je do zaključka da na presto neizostavno treba dovesti novog kralja. Koristeći njegov božanski
autoritet mogao je sebi olakšati da u zemlji povrati red i njome ovlada bez većeg otpora
Indijanaca. Njegov izbor je pao na mlađeg Atahualpinog brata, Toparku. Ošamućen iznenadnim
postavljanjem na presto Inka, mladi knez je bez kolebanja prihvatio ponižavajuću ulogu pasivnog
oruđa u rukama osvajača.
U junu 1533. godine Pisaro je krenuo na Kusko. Pratili su ga Toparka i vojskovođa
Čalkuk-Čimu. Nošeni su u zlatnim nosiljkama u raskošnoj povorci dostojanstvenika, naložnica i
posluge da bi pred narodom zamaskirali činjenicu da je novi kralj u stvari figura, lišena uticaja i
značaja.
Marš preko visokih, ledenih planinskih vrhova bio je veoma iscrpljujući. Na sreću
nijednom nisu naišli na oružani otpor Indijanaca, iako su uske staze i tesnaci bili izvanredno
pogodni za zasede.
Španci su na putu jedino nailazili na mnoga spaljena sela sravnjena sa zemljom, porušene
mostove i potpuno opljačkana skladišta hrane. Patrole su javljale o indijanskim odredima koji su
ih proganjali, na planinskim vrhovima su se pojavljivali i nestajali naoružani ratnici. Nije moglo
biti sumnje da je po nečijem naređenju marš Španaca bio praćen. Predstraže su saznale da
vojskovođa Kiz-Kiz, na čelu snažne armije, namerava da brani prestonicu.
Španci su najzad s mukom stigli u dolinu Hauha koja se nalazi među vrhovima Anda.
Odlikovala se plodnošću i blagom klimom. Na planinskim padinama pele su se obradive terase,
videli su se hramovi i letnje rezidencije Inka. Ali konkvistadori nisu imali vremena da se dive
lepim predelima, jer su na drugoj obali reke koja je tekla dolinom ugledali brojnu indijansku
armiju u borbenom poretku.
Most je bio porušen, ali španska konjica je počela da preplivava reku i prešla u juriš.
Iznenađeni munjevitim napadom, Indijanci su izgubili prisebnost i brzo se povukli na najbliži
vrh.
 Pisaro je odlučio da se duže zadrži u dolini i da tu podigne špansko naselje. Otac Valverde
pretvorio je hram u crkvu pod imenom „Bogorodica s detetom“ i tog istog dana obavio
bogosluženje u znak zahvalnosti zbog pobede nad Indijancima.
U toj dolini se svojevremeno odigrala strašna bitka između Inka i plemena Čanka. U
spomen na tu značajnu pobedu kralj Inka Virakoča je sagradio neobičan mauzolej u kome su
pored zidova sedeli trupovi pobeđenih vođa. Šokirani Španci su naredili da se mauzolej sruši, a
trupovi spale na lomači.
Posle pobede konkvistadori nikako nisu imali mira. Patrole koje su slate u cilju izviđanja
terena ili pribavljanja hrane često su upadale u zasedu. Jednog dana odeljenje španske konjice
skoro da je poipuno pobijeno – iz pogroma su samo tri Španca izašla živa, ali su pali u ropstvo.
Kiz-Kiz je zarobljenike sproveo u Kusko i predao ih ratnom sudu. Sekretar Kueljer je
osuđen na smrt, pošto je bio autor optužnice protiv Atahualpe, dok su ostala dva Španaca koji su
– kako je Kiz-Kiz saznao – bili protiv smrtne presude, isceljena, bogato darivana i puštena na
slobodu. U španskom logoru je ovaj velikodušan čin pravde izazvao veliko iznenađenje.
Pre nego što je preduzeo dalji marš na Kusko, Pisaro je kao prethodnicu poslao De Sota sa
zadatkom da sa planinskih prelaza ukloni Indijance koji su tamo vrebali. De Soto je krenuo sa
šezdeset konjanika i od samog početka naišao na žestok otpor domorodaca. Svuda gde se pojavio
zaticao je spaljena sela, porušene mostove i barikade od kamenja ili drveća svaljenog na put. U
jednom planinskom tesnacu, nedaleko od prestonice, došlo je do oštrog sukoba s Indijancima. I
pored toga De Soto se probijao napred, ne obazirući se na upozorenja špijuna koji su otkrili da se
u planinama nalazi snažna indijanska armija.
U jednom klancu odeljenje De Sota je iznenada upalo u opasnu stupicu. Spreda su na
njega sipali kamenje i strele, a onda je kao iz zemlje iznikla gomila ratnika i uz paklenu dreku
krenula u napad. Bilo je veoma teško. Preplašeni konji su se propinjali i prebacivali jahače čas na
jednu čas na drugu stranu. U međuvremenu su ih se dokopali Indijanci, hvatali se za uzde i
pokušavali da jahače izbace iz sedala. Španci su napadače udarali mačevima i probijajući se kroz
gustu masu Indijanaca najzad su se izvukli iz uskog klanca i dospeli u obližnju dolinu gde su
imali veću slobodu manevrisanja.
Izgledalo je da su Indijanci odustali i povukli se s bojnog DOlja. De Soto je naredio da se
šatori razapnu pored rečice koja je presecala dolinu na dva jednaka dela. Vojnici su pre svega bili
zauzeti pojenjem zadihanih i još uvek uznemirenih konja, kuvari su spravljali jelo u kazanima
obešenim iznad vatre. Tim veće je bilo iznenađenje kad je iz klanca odjednom kuljnula gomila
ratnika koji su vrištali i sa udvostručenom žestinom jurnuli u ponovni napad. Nepripremljeni za
bitku, vojnici su se u poslednjem trenutku dokopali oružja i odbili napad. Indijanci su se nekoliko
puta povlačili, ali i pored velikih gubitaka uporno se vraćali na bojno polje. Tako se bitka vodila
do samog mraka.
Preko noći su se protivnici ulogorili sa obe strane reke. Sigurni u pobedu, Indijanci su
davali oduške svojoj radosti pobedničkim usklicima i ratničkim pesmama, dok su Španci noćne
sati proveli u uznemirenosti i utučenosti. Prvi put su se u Peruu sreli s takvom žestinom i
hrabrošću. Već su imali nekoliko ubijenih i ranjenih drugova, palo je nekoliko konja, a
nastupajući dan nije im nagoveštavao ništa dobro. Upravo su se našli u opasnoj stupici iz koje su
se mogli izvući samo po cenu velikih gubitaka.
Veoma uznemiren nemanjem vesti od De Sota, Pisaro je odlučio da mu pošalje pomoć.
Almagro je ubrzanim maršem odmah krenuo na put i stigao na mesto kad je odred De Sota bio
ulogoren pored reke. Noć je bila bez mesečine i tako mračna da je Almagro o svom dolasku javio
trubicama. Zvuci truba su odjekivali po planinama i izazvali radostan odgovor trubača De Sota.
Taj razgovor na daljinu uverio je Indijance da je stigla pomoć i da su izgubili priliku da odnesu
pobedu. Smotali su šatore i neopaženo nestali u dubokom mraku šume.
Rastući otpor domorodaca očigledno je imao karakter dobro smišljene vojne kampanje.
Zato je Pisaro zaključio da_ njome upravlja neki iskusan indijanski vođa. Sumnja je pala na
Čalkuk-Čimu. Ali je Atahualpin vojskovođa najmirnije odbio njegove optužbe podvlačeći da kao
zarobljenik nema nikakve mogućnosti da se dogovara sa stanovništvom. Pisaro je ipak naredio da
ga okuju lancima i drže pod jakom stražom.
 Pred sam nastavak marša prema Kusku, iznenada je umro marionetski kralj Toparka.
Pisaro je osumnjičio Čalkuk-Čimu da je naredio da ga otruju. Pošto je već i tako odavno tražio
izgovor da se otarasi indijanskog vođe, osudio ga je na smrt spaljivanjem na lomači. Na mesto
pogubljenja osuđenika je doveo dominikanac Valverde i do poslednjeg trenutka punio mu uši da
pristane da se pokrsti i tako izbegne večne muke. Ali ponosni indijanski vojskovođa hladno je
odgovorio da ne razume veru belaca. Sa stoičkim mirom čekao je da ga zahvati plamen i završio
je s imenom Kon-Tiki-Virakoče na usnama.
Nekoliko dana posle pogubljenja u španski logor je stigla raskošna indijanska povorka. U
zlatnoj nosiljci sedeo je mladi knez Manko, jedan od Huaskarovih sinova, dakle čovek čije pravo
na presto Inka nije podlegalo nikakvoj sumnji. Molio je Pisara za pomoć u osvajanju prestola i
priznao da je on organizovao oružani otpor. „Ali sad“, izjavio je, „želim da pregovaram sa
Špancima i predlažem zajedničku akciju protiv izdajnika iz Kita i vojskovođe Kiz-Kiza“.
Pisaro je Manka primio ljubazno i uveravao ga da je on uvek nastojao da se presto vrati
zakonitom nasledniku Huaskara i da se poraze uzurpatori iz Kita. Novi saveznici udružili su svoje
snage i složno krenuli u borbu s Kiz-Kizom, koji ih je na putu za Kusko uznemiravao opasnim
zasedama. Prvi put su se u jednom stroju borili Španci i ratnici Inka. Kampanja se brzo završila
pobedom; Kiz-Kiza su ubili njegovi ljudi, obeshrabreni porazima i ogromnom nadmoći
udruženih špansko-indijanskih snaga.
Svečani ulazak u Kusko odigrao se dana 15. novembra 1533. godine. Ulice su potpuno
ispunili stanovnici grada koji su s interesovanjem, ali i zebnjom, posmatrali bele ratnike, njihovo
čudno i strašno oružje, a naročito konje.
Na čelu kolone išao je španski odred od četiri stotine osamdeset pešadinaca i konjanika.
Prodorni zvuci truba, topot konjskih kopita, zveket oružja i šarene zastavice – ukratko, čitav taj
živopisan i bučan vojnički sjaj davao je tuđincima izgled nepobedivosti.
Odmah iza Španaca u nosiljci je išao kralj Manko. Na njegovu pojavu gomile Indijanca su
padale na zemlju, čuli su se jecaji i usklici radosti, jer se posle poraza Huaskara i kratkotrajne
uzurpacije kopileta iz Kita u prestonicu vraćao direktan potomak Huajne Kapaka u čijim je
žilama tekla božanska krv sinova sunca. Vraćao se njihov zakoniti kralj, kralj plemena Kečua i
svetog grada Kuska gde su počivale mumije njegovih predaka.
Iza nosiljke su se vukle duge kolone indijanskih ratnika, sada saveznika i drugova po
oružju Španaca u borbi s buntovnicima iz Kita. Stanovništvo ih je oduševljeno pozdravljalo,
videći u njima spasioce i zaštitnike dinastije Inka. Krunisanje Manka Kapaka bilo je svečano, uz
poštovanje svih tradicionalnih obreda i ceremonijala. Novi kralj stavio je na glavu purpurnu traku
i okružio se brojnom svitom dvorana, naložnica i posluge. Ali to je bio samo lažan sjaj iza koga
se krila nemoć i poniženje.
Stvarnu vlast držali su Španci. Stanovništvo grada brzo je osetilo njihovu tvrdu ruku.
Soldačija se pohlepno bacila na preostalo zlato i srebro koje se još moglo naći u dvorcima i
hramovima. Ovog puta nisu se ustručavali da u hramu sunca oskrnave mumije kraljeva i
opljačkaju smaragde, bisere i zlatan nakit. Sumnjičeći dostojanstvenike i sveštenike za skrivanje
blaga, stavljali su ih na muke i u mnogim slučajevima zaista su uspeli da iznude otkrivanje
skrovišta
Između ostalog u jednoj pećini u blizini grada pronašli su ogromno bogatstvo. Među
mnoštvom dragocenosti tamo su se nalazile vaze od čistog zlata, ukrašene bareljefom koji
predstavlja zmije, skakavce, ptice i gmizavce, lame i statue ljudi u prirodnoj veličini izlivene u
zlatu i srebru kao i zlatne ploče koje su bile namenjene za ukrase dvorca nekog Inke.
Kao i obično, ruda je pretapana u poluge i deljena između konkvistadora. I odmah se opet
rasplamsalo kockanje; ošamućeni bogatstvom, vojnici su danonoćno pili, jeli i bacali kocke. Grad
je postao prava kockarska jazbina. Na zaprepašćenje Indijanaca po ulicama su se čule vulgarne
psovke, pijanačke pesme, svađe i eksplozije razuzdanog smeha. Španski plemić Mansio Sera de
Leavizana jedne noći je izgubio ogroman sunčev disk od zlata, koji mu je pripao prilikom podele
plena. On je zbog toga ušao u istoriju, jer od tog događaja potiče poznata narodna izreka:
„Izgubiće sunce, pre nego što izađe“.
Pisaro je počeo reorganizaciju grada po španskim zakonima. Najpre je imenovao gradsko
veće sastavljeno od dva gradonačelnika i osam većnika. Za gradonačelnike je postavio svoju
polubraću, Gonsala i Huana. Na gradskom trgu održana je svečana zakletva nove gradske vlasti.
Naredio je da se oficiri i vojnici za stalno nasele u gradu, dodeljujući im za izdržavanje okolnu
zemlju sa odgovarajućim brojem indijanskih seljaka da je obrađuju kao i dvorce nekadašnjih
indijanskih dostojanstvenika. Konkvistadori, od kojih su mnogi u Španiji natezali kraj s krajem,
postali su feudalci i vlasnici velikih gradskih rezidencija. Razvlašćeni Inke su prekasno shvatili
kakvu im nesreću spremaju beli osvajači.
Jednog dana u Kusko je stigla alarmantna vest. Na visoravni Riobamba pojavila se jaka
španska armija pod komandom Pedra Alvarada, s namerom da osvoji provinciju Kito koju Pisaro
još nije stigao da potčini, a koju je samovoljno prigrabio vojskovođa Ruminavi.
Pedro Alvarado nije se mogao potceniti. Taj konkvistador je stekao slavu zahvaljujući
svojoj neustrašivoj hrabrosti i avanturističkim pohodima. Njegovo ime bilo je poznato i u samoj
Španiji. Kao desna Kortesova ruka imao je velike zasluge u osvajanju Meksika, izazvao je jedan
ustanak Asteka ubijajući njihove dostojanstvenike u dvorištu hrama u Tenohtitlanu. Za vreme
bekstva iz astečke prestonice život je spasao tako što je koristeći koplje kao motku, snažnim
skokom preskočio široki jarak na nasipu jezera. Taj čin ušao je u špansku poeziju i doneo mu
slavu junaka.
U vreme kad je Pisaro osvajao Peru, Alvarado je bio guverner Gvatemale. Vesti o
fantastičnom plenu Fransiska Pisara nisu mu davale mira. Obuzet zavišću i žedan zlata, odmah je
odlučio da pođe njegovim tragom. Za cilj pohoda izabrao je teritoriju koja je nosila ime Kito,
pošto je Španci još nisu bili zauzeli i smatrana je za zemlju u kojoj je Atahualpa sakrio svoje
blago.
U martu 1534. godine Alvarado se iskrcao u zalivu Karakes i krenuo u unutrašnjost
nepoznate zemlje. Njegova armija, koja je brojala dvesta pedeset pešadinaca i isto toliko
konjanika, bila je najjača i najbolje naoružana armija koja se pojavila u Peruu. Po nagovoru
indijanskog vodiča odlučio je da se preko planina uputi pravo u Kito, iako je znao da je
kraljevskim dekretom grad dodeljen Pisaru. Dakle, bila je to invazija ravna objavi rata.
Španci su se pentrali na vrhove Anda i posle nekoliko dana našli se u pustoj oblasti
snegova i lednika. Nakon prelasku reke Rio Diable pobegao je vodič, ostavljajući ih u belom
paklu mrazeva i snežnih mećava. Pošto nisu znali put, išli su nasumice opasnim stazama iznad
provalija. Oko njih su duvali vetrovi, a mraz je postajao tako strašan da su se ljudi lepili za sedla.
Ubrzo im je ponestalo hrane i ogreva, put kojim su išli bio je prekriven leševima ljudi i konja,
bilo je i slučajeva ljudožderstva. U želji da potčinjene podstakne na nove napore, Alvarado im je
dao da podele ogromne količine zlata koje je usput oteo od Indijanaca. Ne želeći da se opterete na
maršu, vojnici su duž planinskih puteva pobacali blago i s uzdahom razmišljali kako bi sve to
blago rado dali za jedno parče hleba.
Kako to obično biva u slučajevima opasnosti, podlost i kukavičluk često su išli uporedo s
junaštvom i spremnošću na žrtvovanje. Misleći da će put do Kita biti prijatna šetnja, mnogi
konkvistadori poveli su sa sobom žene, uglavnom Indijanke iz Gvatemale. I eto, više puta se
događalo da žene, bilo zbog iscrpljenosti, tilo zbog bolesti nisu mogle da idu dalje, muževi su
više voleli da zajedno umru s njima na planinskom bespuću nego da ih ostave same na putu.
 Nekoliko dana Španci su se nasumice vukli kroz gust oblak dima i pepela koji im je
zaustavljao dah u grudima. Istovremeno se planinama razlegala otegnuta i potmula grmljavina,
prožimajući ih sujevernim strahom. Povremeno im se činilo da ih na taj način neki gnevni
demoni opominju pred nastavak marša kroz nepoznate predele planinske divljine. Danas se
pretpostavlja da se u tom trenutku dogodila erupcija vulkana Kotopaksi, jednog od najviših
vrhova andskih Kordiljera.
Armija Alvarada je najzad dospela na veliku visoravan Riobamba. Tamo je stigla u
jadnom stanju. Za vreme paklenog marša umrla je trećina vojnika, uginulo je i dosta konja. Oni
koji su se izvukli živi iz košmarne avanture, izgledali su kao kosturi i patili su od raznih
promrzlina. Povrh svega čitav napor pokazao se uzaludnim: iz brojnih tragova koje su ostavila
konjska kopita, nepobitno je proizlazilo da su se u provincijama Kita već vrzmali Pisarovi ljudi,
tj. Alvarado i njegovi vojnici stigli su prekasno.
Vest o maršu guvernera Gvatemale na Kito ozbiljno je zabrinula Pisara i Almagra.
Odmah su ostavili po strani sve međusobne nesporazume i udružili svoje oružane snage u
odbranu ugroženih provincija. Almagro je krenuo na čelu jakog korpusa konjice i pešadije da
opasnom uljezu prepreči put.
Najpre je otišao u San Migel da odande preuzme posadu koju je Pisaro tamo ostavio pod
komandom Sebastijana Belalkasara. Pokazalo se da marš pored mora nije lak, jer su Špance usput
napadali indijanski gerilci koji su harali na planinskim putevima. Na svoje iznenađenje, Almagro
je utvrdio da je Belalkasar samovoljno napustio grad i s celom vojskom krenuo u Kito. Kružile su
glasine da je to učinio u nameri da za sebe izbori sopstvenu guberniju. Izgleda da je već pod
Riobambom do nogu potukao vojskovođu Ruminavija i u nastojanju da pokori zemlju dopuštao
je krvave zločine prema stanovništvu.
Almagro je krenuo u poteru za njim i hitajući po bespuću punom leševa i zgarišta stigao
ga na visoravni Riobamba. Pozvan na odgovornost zbog samovoljnog napuštanja San Migela,
Belalkasar je objašnjavao svoj postupak željom da zaustavi Alvarada i bez otpora je prešao pod
komandu Almagra.
Ubrzo se na visoravni pojavio i guverner Gvatemale. Obe španske vojske digle su se u
bratoubilački rat. Iz obližnjih oblasti sjatili su se Indijanci da sa bezbedne udaljenosti posmatraju
kako će se beli osvajači međusobno poubijati. Sa zadovoljstvom su mislili da je došao trenutak
kad će biti osvećene sve nepravde i patnje koje su im naneli.
U redovima Almagra u ulozi tumača nalazio se Felipiljo. Kad je pala noć pobegao je kod
Alvarada i uveravao ga da će u ratu protiv Pisara i Almagra sva peruanska plemena stati na
njegovu stranu – ponudio je da deo vojske tajnim stazama dovede u pozadinu Almagra i da ga
uhvati između dve vatre.
Šta je nagnalo Felipilja na uzdaju? On je već neko vreme prolazio kroz duboke unutrašnje
promene, postao je zamišljen i tmuran. Posle prvog stresa na karaveli, kad je neočekivano postao
zarobljenik belih ljudi, brzo je povratio raspoloženje. Ali s njim se uglavnom lepo postupalo, a on
je žudeo da upozna nove zemlje i nove ljude.
Postepeno se vezivao za te proste ratnike i došao je do uverenja da služeći njima svome
plemenu čini dobru uslugu. Pripadao je podjarmljenom narodu nekadašnjeg kraljevstva Čimu i
mrzeo je Inke, a Španci su ga uveravali da teže da obore njihovu vlast. Duboko je verovao da će
dolaskom Španaca zemlja njegovih predaka povratiti slobodu.
Inke je toliko mrzeo da je bez ikakvih skrupula doprineo smrti Atahualpe, a zbog ljubavne
afere postao je njegov lični neprijatelj.
Ali polako su mu se otvarale oči. Prvi zaokret u njegovom raspoloženju dogodio se u San
Migelu, jer ljudi kojima su Španci oduzeli zemlju i slobodu ipak su bila njegova bliska
plemenska braća, a ne Inke. Kasnije je bio svedok sramne scene nasilja u Kahasu, a sad je sa
užasom posmatrao muke provincije Kito.
Negde u dnu njegove duše pojavilo se, u početku slabo, ali svakim danom sve veće
osećanje sukrivice za sve nesreće koje su pogađale njegove saplemenike. Počeo je da shvata da
su Španci bez izuzetka neprijatelji svih peruanskih plemena, da im je stalo samo do toga da celu
zemlju otmu za sebe i njene stanovnike pretvore u robove.
Pod uticajem tih misli i osećanja mladić je odlučio da uradi sve što je u njegovoj moći da
osvajačima pokvari ratne planove. I upravo na visoravni Riobamba ukazala se prva prilika da ih
uništi u bratoubilačkoj borbi.
Ali prolivanje krvi nisu dopustili vojnički redovi. U jednom trenutku, kad je trube već
trebalo da daju znak za borbu, uz vesele pozdravne uzvike, vojnici su raširenih ruku potrčali jedni
prema drugima u susret. Mešajući se u haotične gomile, uzbuđeno su pričali o događajima koje su
preživeli zadnjih nedelja. Alvaradovi potčinjeni su sa čuđenjem i radošću saznali za bogatstva
koje je osvojio Pisaro u zemlji Inka. U nadi da će učestvovati u podeli budućeg plena bili su
spremni da napuste Alvarada i pređu u redove njegovog protivnika.
Vođe su nemoćno posmatrale spontano ponašanje svojih vojnika i hteli ne hteli morali su
da počnu mirovne pregovore. Ali pregovori su se ubrzo pretvorili u običnu trgovinu. Na kraju je
Alvarado za sto hiljada peseta u zlatu ustupio svoje karavele i vojsku sa celokupnom opremom i
pristao da bez odlaganja napusti Peru i da se više nikad u njega ne vraća.
Nad Felipiljom se sad nadnela velika opasnost. Almagro je zahtevao njegovo izručenje i
zbog izdaje hteo je da ga spali na lomači. Na usrdnu molbu Alvarada ipak mu je poklonio život,
tim pre što mu je u stvari još uvek bio potreban kao tumač.
Na molbu Alvarada Almagro je pristao da se s njim sretne i za mesto susreta odredio grad
Pačakamak. Slavni osvajači odmah su se jedan drugom dopali. Među njima je doduše postojala
provalija u pogledu obrazovanja i društvene uglađenosti, jer je guverner Gvatemale bio uljudan,
veoma blistav plemić, a ipak su, kao avanturisti i stari iskusni ratnici, našli zajednički jezik.
Susret je proslavljen gozbama i viteškim igrama koje su trajale nekoliko dana. Drevna prestonica
boga Pačamaka, gde su se dosad mogla čuti samo religiozna pojanja i molitve hodočasnika, sad
se ispunila vojničkom grajom, komandama, fanfarama i treskom polomljenih kopalja na viteškim
takmičenjima. Pisaro je toliko bio radostan zbog povoljnog sporazuma da je po svojoj volji dodao
Alvaradu dvadeset hiljada dukata i bogato ga obdario mnoštvom dragog kamenja, zlatnih posuda
i skupocenom Atahualpinom odećom.
Odmah posle odlaska gosta Pisaro je počeo da rešava niz administrativnih pitanja u
koloniji. Pošto je Kusko ležao suviše daleko u nepristupačnim planinama, odlučio je da negde na
morskoj obali izgradi novu prestonicu. Posle revnosnog traženja odgovarajućeg mesta, njegov
izbor je pao na dolinu Rimak, s obzirom na povoljne klimatske uslove koji tamo vladaju. Po
sredini je tekla reka koja je snabdevala vodom razgranatu mrežu kanala za navodnjavanje i pri
ušću pravila zaliv izvanredno pogodan za morsku luku.
Pisaro je projektovao široko zamišljenu prestonicu. Od velikog centralnog plana, po kome
je trebalo da se podignu reprezentativne zgrade i katedrala, zrakasto su se granale ulice
zaklonjene drvoredom. Sve zgrade trebalo je da se nalaze u voćnjacima i vrtovima.
Svečani osnivački akt potpisan je godine 1535. na praznik Tri kralja i zbog toga je grad
nazvan „Ciudad de los Reyes“, što znači „Grad kraljeva“. Ali od samog početka konkvistadori su
ga prozvali Lima, izokrenuvši ime doline Rimak.
Pisaro se sa žarom prihvatio gradnje i grad je rastao kao kvasac. Za građevinske radove
terao je na hiljade Indijanaca iz okoline, a sve njihove pokušaje da se suprotstave ropskom radu
gušio je neviđenom surovošću u samom začetku. Pored trga je prvo podignuta rezidencija za
Pisara. Nalazila se u voćnjaku koji je tu rastao još pre dolaska Španaca. Iza kompleksa dvorskih
zgrada uređena je kuglana, omiljena zabava vicekralja. Ubrzo zatim izgrađena je katedrala,
gradska većnica, palate za manje važne dostojanstvenike, bolnica i mnoge druge javne zgrade, pa
je Lima postala mnogoljudan gradski centar koji je pulsirao životom kao prvi pravi španski grad
u Peruu.
U međuvremenu je Almagro sa celom svojom vojskom krenuo u Kusko da uz saglasnost
Pisara tamo preuzme vlast. U tom trenutku on se nalazio na vrhuncu moći, jer se pod njegovu
komandu stavila većina nekadašnjih Alvaradovih potčinjenih.
Na putu za prestonicu primio je vest koja će ubrzo izazvati temeljan zaokret u odnosima
između vođa. Kad je Ernando Pisaro iz Kahamarke krenuo u Španiju da kralju uruči deo plena u
zlatu koji mu pripada i da ga moli za dodatne privilegije, Almagro se, poučen lošim iskustvom,
brinuo da braća Pisaro opet ne izigraju njegovo poverenje. Zbog toga je u Španiju poslao svog
poverenika da u slučaju potrebe stane u odbranu njegovih interesa.
Ali ovog puta kralj je pravilno ocenio zasluge Almagra. U dekretu koji je izdao dao mu je
pravo da osvoji oblasti koje se nalaze južno od dotad osvojenih peruanskih područja i imenovao
ga za guvernera nezavisnog od Pisara.
Naimenovanje je kod Almagra podstaklo ambicije. Iskoristivši to što linija koja
razgraničava dve gubernije nije bila suviše čvrsto određena, objavio je da Kusko ulazi u područje
njegove vlasti i da prema tome Pisaro u odnosu na njega nema nikakva prava. Braća Fransisko,
Huan i Gonsalo, ne želeći da dovedu do prolivanja španske krvi, ustupili su mu upravu grada bez
otpora, ali su se javno pobunili protiv njegovih zahteva i nasilja.
Vest o samovoljnom koraku ortaka ozbiljno je prestrašila Fransiska Pisara. U trenutku kad
je u novoj koloniji želeo da učvrsti svoju vlast i da mirno organizuje njenu upravu, nikakve svađe
i sukobi nisu mu odgovarali. Pohitao je u Kusko da po svaku cenu sredi neželjeni rascep.
Prilikom pozdravljanja grlio je Almagra kao starog ratnog druga i uverio ga u svoje
iskreno prijateljstvo, a za vreme pregovora išao je na svaku vrstu ustupaka, samo da se dođe do
kompromisa. Pošto Ernando još nije stigao s kraljevskim dekretom, na osnovu kojeg je konačno
mogao da se reši problem posedovanja Kuska, složilil su se da spor odlože. Istovremeno su se
svečano obavezali da kralju ne šalju odvojeno molbe i žalbe da jedan drugom ne bi smetali.
Naložili su da novi ugovor sastavi kraljevski beležnik, a u crkvi su se svečano zakleli, s rukama
nad svetom naforom koju je držao sveštenik.
 POHOD NA ČILE

Mesec dana posle sporazuma s Pisarom, Almagro se spremao za osvajanje oblasti koje
mu je dodelio kralj. Opraštajući se od Kuska, za svoje potčinjene priredio je bogatu gozbu.
Oficiri i vojnici seli su uz duge stolove na nogarima i uz veseli žagor gostili se onim što su im u
činijama i vrčevima donosile indijanske sluškinje. Pića je bilo u izobilju, jer je na karavelama
koje su kupljene od guvernera Gvatemale nađeno dosta mešina s prvoklasnim andaluzijskim
vinom.
Almagro je dočekivao goste sa zadovoljstvom. Udobno zavaljen u klupi, s naklonošću je
posmatrao ubice koji su pili do besvesti i posle svake ispijene čaše postajali sve drskiji. Na
njegovom licu zagrejanom vinom ocrtavao se izraz blage zasićenosti: kraljeva milost najzad je
zadovoljila ambiciju koja ga je proždirala i ispunila njegovu dušu melemom samozadovoljstva.
Po sedoj kosi i nezdravoj gojaznosti nedvosmisleno se videlo da su počasti došle suviše kasno, da
je starost dobro napala njegovu čvrstu, seljački snagu.
Za stolom je pored sebe smestio tri čoveka, toliko međusobno različitih, da je bilo teško
naći veći kontrast. S njegove desne strane sedela je zgodna, uspravna figura mladog Inke. To je
bio knez Pavlo Topa, brat kralja Manka i od izvesnog vremena Almagrov ljubimac. S leve strane
– vitka, simpatična silueta momčića. Maslinasta koža, isturene jagodice i tamne oči pune
melanholije odavale su indijansku krv, iako je tome protivrečilo crno, somotsko odelo
kastiljanskog hidalga i tečno služenje španskim jezikom. Almagro se prema njemu odnosio s
neskrivenom nežnošću, naime, to je bio njegov sin Dijego, koga je dobio s Indijankom iz
Paname. Mladi metis postao je ljubimac svih Španaca. Skroman, ljubazan i pun učtive
jednostavnosti u odnosu na sve, bez obzira na položaj i poreklo, a uz to pokazao se veoma hrabro
za vreme teških marševa po planinama i u borbama s Indijancima. Veoma ponosan na svog
jedinca, Almagro ga je zakonski posinio i odredio za svog jedinog naslednika.
Odmah pored mladog Dijega zavalila se ogromna, neotesana vojničina zamršene, kao
gavran crne brade, koja je njegovom licu davala malo đavolski izgled. Bio je to poznati najamnik
Rodriges de Orgones. Za vreme kampanje kralja protiv pape služio je kod razbojničkih
najamnika burbonskog konstablera i godine 1527. učestvovao u čuvenoj pljački Rima, u istoriji
poznatoj pod imenom „sacco di Roma“. U Peru je došao kao potčinjeni guvernera Gvatemale, a
zatim je, prihvativši službu kod Almagra, ubrzo postao njegov najpoverljiviji čovek.
Almagro je pod svoju zastavu sakupio pet stotina sedamdeset dobrovoljaca, što
pešadinaca, što konjanika. Uspešan rezultat vrbovanja dugovao je neobičnoj popularnosti među
običnim vojnicima, a naročito među došljacima iz Gvatemale koje je pridobio za sebe. Oni su
znali da vođa svojim podređenima ne nameće suviše strogu disciplinu, da čak često blagonaklono
gleda kroz prste na izgrede koje ne bi tolerisao nijedan drugi vođa. Kad je kratko vreme bio
vladar Kuska, vojnici su se u gradu ponašali kao razbojnička banda, maltretirali indijansko
stanovništvo i u potrazi za blagom rušili njihove kuće.
Almagro je bio poznat i po svojoj velikoj darežljivosti. Njegovoj ekspediciji priključili su
se gotovo svi oficiri Alvarada. Bili su to sinovi osiromašenog španskog plemićkog staleža, koji su
sreću i uzdignuće tražili u tek osvojenim kolonijama u Americi. Sad su računali na to da će se za
vreme ratnog pohoda na jug obogatiti ništa manje nego kolege iz Pisarove vojske. Almagro im je
rado pomagao, pozajmljivao znatne sume kao avans, a kad je bio dobrog raspoloženja, otpisivao
je dugove.
Jednom je kod Almagra došao tek regrutovani vojnik i bezobrazno mu zatražio zlatan
prsten koji je primetio na njegovom prstu. Almagro nije želeo da se rastavi od nakita, ali mu je
rekao da pruži ruke i izručio mu šaku zlatnog nakita. Jedan drugi konkvistador prevezao je iz
Španije mačku, prvu mačku koja se pojavila u Peruu. Almagro je bio oduševljen životinjicom, jer
ga je podsećala na mladalačke godine koje je proveo u rodnom selu. Tada je vojnik bez
razmišljanja dao mačku vođi na poklon. Ali kakvo je bilo njegovo iznenađenje kad je obradovani
vođa predložio da mu isplati funtu zlata. Takve vrste anegdota, istinitih i izmišljenih, stalno su
kružile među vojničkom bratijom i doprinosile Almagrovoj popularnosti.
Na čelu petnaest hiljada svojih ratnika u ekspediciji je učestvovao knez Paulo Topa.
Pratila ga je grupa dostojanstvenika iz kaste Inka i prvosveštenik boga Intija, koji je preuzeo
zadatak da indijanska plemena koja su sretali na putu nagovara da se ne suprotstavljaju
Špancima, da dostavljaju hranu i daju sve zlato koje su posedovali. Inke su se priključili
ekspediciji dobrovoljno u nadi da će Almagro u znak zahvalnosti knezu Paulu Topi dati vlast na
osvojenim teritorijama.
Indijanske pomoćne trupe krenule su na put kao izvidnica, dok je Almagro sa svojim
Špancima krenuo tek posle dva dana. Marš je u početku bio lak, jer je put išao kraljevskim
drumom, duž zapadne obale jezera Titikaka i preko prostrane ledene ploče visoravni, koja je
ležala u granicama današnje Bolivije. Ali jednog dana ugodan put se naglo prekinuo i španska
armija se našla u izuzetno divljim planinskim predelima, gde su u najboljem slučaju postojale
samo uske staze, koje su zmijasto vijugale iznad provalija.
Mrazevi su se svakog dana pojačavali i na kraju postali tako ubistveni da su ljudima
otpadali nokti, nosevi, uši i prsti. Povrh svega, zalihe hrane su bile na izmaku i nalazili su se pred
aveću gladi. Španci su se snalazili hraneći se strvinama konja koji su uginuli za vreme marša. Ali
gore je bilo s Indijancima. Suviše lako odeveni, umirali su od mraza kao muve, a glad je kod njih
poprimila tako užasne razmere da su se u očajanju bacali na leševe svojih drugova.
Sa stanovništvom koje je ponegde naseljavalo planinsku pustoš, konkvistadori su
postupali okrutno. Želeći da po svaku cenu spasu svoj život, uzimali su im svu hranu, pretvarali
njihove naseobine u pepeo, a muškarce su okivali lancima i naređivali im da nose tovar. Bolesne i
iscrpljene koji su padali na put nisu oslobađali, već su ih ubijali mačevima.
Paulo Topa, prvosveštenik i Felipiljo, ozlojeđeni razbojničkim ponašanjem saveznika,
uzaludno su se stavljali u odbranu nesrećnog stanovništva. Almagro je bio gluv na njihove
proteste. Jednog dana, kad su Indijanci u samoodbrani ubili tri španska vojnika, zarobio je
starešine trideset sela i naredio da se spale na lomači.
Posle nekoliko meseci marša kroz prevoje i klance Anda, ekspedicija je strmom
stenovitom padinom sišla u plodnu dolinu Salta, koja se nalazila u severozapadnim oblastima
današnje Argentine. Klima je bila relativno prijatna, a seosko stanovništvo je imalo prilične
zalihe hrane, pa je vođa odlučio da se tu zadrži na dvomesečni odmor.
Sledeća etapa puta bila je valjda najteža. Almagro je sada krenuo na zapad prema
primorskoj niziji. Zbog toga je morao da pređe visoki planinski prevoj San Fransisko i da se
zatim vrtoglavo strmim padinama spusti prema moru. Tamo je vojska stigla desetkovana. U
planinskom paklu život je izgubilo sto pedeset Španaca, deset hiljada Indijanaca i sto pedeset
crnačkih zarobljenika koje je Alvarado prevezao iz Gvatemale. Uz to, uginulo je i sto dvanaest
konja. Od onih koji su preživeli nije bilo nijednog koji nije zadobio teže ili lakše promrzline. Na
sreću, priobalno stanovništvo neobavešteno o surovostima koje su prema gorštacima sebi
dozvolili Španci, pokazali su se prijateljski naklonjeni i tako gostoprimljivi, da ne samo što su se
brinuli za pridošlice, nego su rado davali zlato koje su imali u svojim hramovima.
 I pored toga, vojnici su se osećali prevarenim. Predeli u koje su stigli po cenu strašnih
žrtava, zaista su bili plodni, ali siromašni zlatom i srebrom. Maštanja o bogatom plenu raspršila
su se kao pusti snovi.
Zbog toga je u španskom logoru vladala opšta utučenost. Ali Almagro još nije gubio nadu
i odlučio je da ispita teritorije koje leže južnije, u granicama Čilea. Izvidnički odred dopro je do
rečice Maule, koja je činila južnu granicu države Tavantinsuju. Naišavši na snažan otpor ratnika
Aurakana, izvidnica se vratila s nepovoljnom vešću da je ispitani kraj siromašan i slabo naseljen.
Ogorčeni vojnici sad su zahtevali da se ekspedicija prekine i da se vrate u Kusko, gde ih
je doduše čekao ubog život, ali barem oslobođen muka i opasnosti. Almagro im je podlegao, jer
je se i sam uverio da dalje jurenje za prividom zlata ne bi imalo nikakvog smisla. Odlučio je da se
vraća pored mora, jer mu se maršruta preko nizije činila lakšom.
Španci nisu bili svesni toga da će put prolaziti kroz paklenu pustinju Atakamu, gde će im
nedostatak vode, ubistvena vrelina sunca, topli vetrovi i peščani vrtlozi dojaditi ništa manje nego
mraz i snežna mećava na planinskim putevima. U početku su pokušavali da idu noću, a da se
tokom dana odmaraju, ali ubrzo su taj redosled morali da promene, jer je teško bilo spavati na
užarenom pustinjskom pesku, bez drveća i stena u čijoj senci je bilo moguće naći predah.
Hodanje po užarenom tropskom suncu zadavalo je vojnicima neopisive muke, ali su zato noću
mogli da se okrepe snom u relativnoj svežini koja je dopirala sa snežnih vrhova Anda.
Na pola puta do Kuska sreli su plemića Huana de Eradu, koji ih je na čelu malobrojnog
konjičkog odreda presreo da bi Almagru uručio prepis kraljevskog dekreta. Dokument je u
potpunosti potvrdio ono što se do sada znalo samo iz priča. Zadovoljan zlatom koje mu je doneto,
Karlo V je Pisaru dodelio titulu markiza, dok je Almagra imenovao za markgrofa, tj. zapovednika
vojnih pograničnih oblasti i za guvernera tek istraženih oblasti u južnom delu Perua. Ali kako je
kraljevski dvor imao samo nejasnu sliku o geografiji novih kolonija, dekret nije precizno označio
granicu između dve gubernije.
Almagro je to iskoristio da zauzme stanovište da Kusko nesumnjivo ulazi unutar granica
njegove vlasti. Odlučio je da požuri i zauzme grad, pre nego što bi u tome mogao da ga osujeti
Pisaro. Na to su ga uostalom nagovarali i potčinjeni, jer su se nadali da će im ovladavanje
prestonicom doneti ličnu korist u vidu funkcija, visokih položaja i dobijanja feudalnih poseda.
Almagro se uputio u grad Arekipa, koji leži u planinama na udaljenosti dvesta kilometara
od Kuska. Tamo je dobio potresnu vest: u celom Peruu buknuo je ustanak Indijanaca, prestonicu
je opkolila ogromna armija kralja Manka, u njenim zidinama brani se do poslednjeg dvesta
Španaca pod komandom Ernanda Pisara. Markiz, kako su od tada zvali Fransiska Pisara,
verovatno boravi u Limi i uzaludno pokušava da se s pomoći probije do opkoljenih.
Almagro je odmah pohitao u Kusko, ne obazirući se na umor vojnika i teškoće na
planinskom putu. Za vreme ubrzanog marša iznenadila ih je uraganska snežna mećava i dva dana
su išli nasumice, kao ljudi bez očiju.
Vest o ustanku neizmerno je obradovala Felipilja. Čim je pala noć, prikrao se do šatora
prvosveštenika i princa Paula Tope i uporno ih nagovarao da s njim pobegnu kod ustanika.
Prvosveštenik je pristao bez dvoumljenja, dok princ, iako se blagonaklono odnosio prema
ustanku, nije želeo da napusti vojnike i da ih svojim bekstvom izloži sigurnoj osveti Španaca.
Oba Indijanca, prvosveštenik Inka i skromni dečak iz podjarmljenog plemena još iste noći
su se iskrali iz logora i krenuli put Kuska. Njihova odsutnost je primećena tek u zoru. Almagro je
bio van sebe od besa i za njima je u poteru poslao patrolu konjanika. Begunci su zalutali i pet
dana tumarali po planinama. Patrola ih je presrela na jednoj stazi i vratila polumrtve od gladi i
iscrpljenosti.
Preki sud ih je osudio na muke, smrt vešanjem i čerečenje. Oba osuđenika išla su na
pogubljenje ponosno, uzdignutog čela. Kako se ubrzo ispostavilo, njihova smrt nije bila
uzaludna, naime od tog trenutka indijanski ratnici su tako masovno bežali kod ustanika da se
postepeno vojska princa Paula Tope istopila u beznačajnu šačicu ljudi, koji su morali da ostanu u
logoru zbog rana ili bolesti. Čak su i neotesani konkvistadori shvatili da je među Indijancima
zavladao novi, za njih veoma zabrinjavajući duh otpora i borbe.
 NEVREME NAD ANDIMA

Ali čim je Almagrova ekspedicija krenula na put za Čile, Pisaro je predao Kusko pod
upravu svoja dva polubrata Huana i Gonsala, dok se on vratio u Limu da se posveti izgradnji
voljenog grada.
Već mu se činilo da će bez teškoća moći da organizuje svoju koloniju. Krvavo
zlostavljano stanovništvo nije pružalo oružani otpor i pasivno se potčinilo volji osvajača. Pošto je
kralj pogubljen, zemljom kao da je protutnjao snažan zemljotres. Ne samo da je uništen
administrativni aparat Inka, već i drevno društveno uređenje peruanskih naroda.
U svakom pogledu to je bila rušilačka revolucija. Postavši obesni zbog pokornosti
Indijanaca, puni prezira prema njima i uvereni u svoju superiornost, konkvistadori su se kao
čopor gladnih vukova bacili na zemlju da je očerupaju, a sve, čak i najmanje pokušaje otpora
gušili su u moru krvi.
Seljacima su oduzeli zemlju i oterali ih na rad na feudalnim imanjima, tzv. „repartimento“
koje su organizovali na brzinu. Inke, sveštenstvo i plemenske starešine gurnuli su na dno bede i
poniženja. Ne samo što su im sve oduzeli, već su ih oterali na ropski rad u rudnicima i na
njivama.
Hramove peruanskih bogova pretvorili su u crkve ili konjušnice. „Device sunca“ su
izbacili iz manastira i primoravali ih na prostituciju. Takvu sudbinu su između ostalih skrojili
stotinama „devica sunca“ iz Korikanče u Kusku. Jednog dana su pijane vojničine isterale
nesrećne devojke iz manastira i naterale ih da učestvuju u razuzdanim orgijama, da bi ih na kraju
razjurili po zemlji.
Lišen uticaja i prezren, kralj Manko je posmatrao te postupke s rastućim užasom. Toliko
ga nisu cenili da mu je jedan konkvistador nekažnjeno oteo najdražu ženu.
Ne želeći više da se dodvorava osvajačima i tako saučestvuje u njihovim zlodelima, sve
upornije je zahtevao da na njega prenesu pravu vlast u zemlji. Ali Pisaro je uvek imao spreman
neki izgovor da mu ne izađe u susret.
Manko je najzad prestao da veruje u dobre namere Španaca i odlučio da ustane u odbranu
napaćene zemlje. Tajno je sazvao skup najuglednijih Inka i predstavnika pokorenih plemena na
kome je oduševljeno prihvaćen njegov predlog o proglašavanju opšteg ustanka protiv osvajača.
Po celoj zemlji su razaslati glasnici i ubrzo se u nepristupačnim oblastima Anda počela gomilati
armija ustanika žedna španske krvi.
 Jedne noći s porodicom i najpoverljivijim ljudima Manko se iskrao iz grada i uputio u
planine da preuzme komandu nad ustanicima. Konkvistadori su ga toliko ignorisali da nisu ni
primetili njegovo bekstvo. Ali u gradu se nalazilo hiljadu ratnika iz plemena Kanari koji su bili u
savezu sa Špancima. To su bili najnepomirljiviji neprijatelji Inka. Oni su primetili bekstvo Manka
i odmah alarmirali braću Pisaro. Konjica koja je poslata u poteru uhvatila je begunce,
Okovanog lancima, kralja su trijumfalno vodili kroz prestonicu i zatvorili u tvrđavu
Saksahuaman. Izgledalo je da je zavera ugušena u začetku. Stanovništvo je palo u očajanje, noću
su tutnjali žalobni bubnjevi, haravaki, narodni pevači su išli ulicama i pevali balade o nesreći
kralja Inka.
Ali Manko se nikako nije predavao. Tumarao je između zidina tvrđave, posmatrao
razrušeni grad u dolini i grozničavo kovao nove planove za bekstvo.
U tom je u luku u Limi uplovio Ernando Pisaro. Vratio se iz Španije sa već poznatim
kraljevskim dekretom. Bio je to čovek koga su konkvistadori mrzeli, jer njegova nadmenost i
arogancija nisu imali granica. Tim čudnije može da izgleda da je taj grubijan i siledžija pokazivao
očiglednu slabost prema Inkama. Svojevremeno je gajio veliko prijateljstvo prema Atahualpi i da
nije otputovao u Španiju verovatno ne bi dozvolio njegovo pogubljenje.
Markiz ga je odmah poslao u Kusko da tamo preuzme kormilo vlasti. Stigavši u grad,
Ernando je oslobodio kralja i na svakom koraku mu ukazivao ljubaznost. Manko je umeo da
zadobije njegovu blagonaklonost i iskoristio je slobodu da organizuje novu zaveru, a to je radio
tako vešto da Španci nisu ništa posumnjali. Želeći da zadobije potpuno poverenja Ernanda i
uspava njegovu budnost, otkrio mu je nekoliko mesta gde su sveštenici sakrili blago. Zatim, kad
su Ernandu porasli apetiti, prijateljski mu se poverio da je u jednoj pećini u Andima sakriven kip
kralja Huajne Kapaka u prirodnoj veličini, izliven od jednog grumena zlata. Izrazio je spremnost
da zlato donese u prestonicu, ukoliko mu Ernando poveruje i dozvoli da krene na put. Ali je
podvukao da ga mogu pratiti samo Indijanci, jer bi prisustvo španske oružane pratnje skrenulo
pažnju ljudi koji stražare pored kipa, što bi im omogućilo da ga sakriju na drugo mesto. Ernando
se zagrejao za plan Manka, ali je uporno ostao pri svom da kralja za svaki slučaj prate bar dva
španska oficira.
Potera za zlatom zaista je krenula u planine. Ali prolazio je dan za danom, a Manko kao
da je u zemlju propao. Posle nedelju dana Ernando je shvatio da je namagarčen. Odmah je u
potragu za lukavim kraljem poslao Huana Pisara na čelu šezdeset konjanika.
Potera je hitala kroz čudno puste predele, pune zloslutne tišine. U tesnacu koji je vodio u
kotlinu Jukaj, Huan je naišao na ona dva oficira koje je Ernando dodelio kralju Manku. Iz njihove
priče je proizlazilo da je peruanski narod spreman da se bori za oslobođenje. Kralj Manko je lično
preuzeo vođenje ustanka i pod svoju zastavu sakupio ogromnu armiju koja je brojala na desetine
hiljada ratnika. I pored objavljivanja svetog rata protiv osvajača, ipak je oslobodio dvojicu
oficira.
Huan je ušao u kotlinu Jukaj i na drugoj strani reke ugledao nekoliko hiljada ratnika
spremnih za borbu.
Na prvi pogled bilo je očigledno da to nije gomila usput skupljenih dobrovoljaca, već
dobro uvežbana, zastrašujuća armija, kao iz zemlje iznikla uprkos svim porazima, razaranjima i
rasulu u zemlji. Na planinskom suncu živo su blještale bakarne oštrice kopalja, močuge i sekire,
beleli se zaštitni vatirani ogrtači, svetlucali jarko obojeni štitovi, blještali zlatni šlemovi Inka
ukrašeni dragim kamenjem, pretile groteskne maske ratnika koje su predstavljale neobično
smešne glave životinja.
Uveren u svoju vojnu premoć, Huan se uopšte nije uzbudio tim prizorom. Dosta duboka
na tom mestu, reka Jukaj je ipak bila uska i tekla je veoma sporo. Na Huanovu komandu
konjanici su skočili u vodu i brzo forsirali reku, ne obazirući se što su na njihove oklope,
dolamice i šlemove pljuštale strele i kamenje. Zatečeni ovim iznenadnim, žestokim napadom
Indijanci su se odmah povukli s bojnog polja. Ali brzo su se vratili, opkolili šačicu Španaca i
neviđenom žestinom navaljivali na njih kopljima, sekirama i močugama.
Ludački bojni pokliči i žestok pritisak nadmoćnijih indijanskih snaga izbacili su
konkvistadore iz ravnoteže. Preplašeni konji su se propinjali, teški konjanici izgubili vezu među
sobom i u dvobojima se borili za život s gomilom razjarenih Indijanaca koja ih je preplavila.
Huan je na vreme uvideo opasnost, prebacio se natrag na drugu obalu i naredio da se
zatrubi na zbor. Čim su se vojnici probili do njega, formirao je zbijenu jurišnu kolonu i uz usklik
„Santjago“ pokrenuo ih u nov napad.
Ovog puta ratnici nisu izdržali nalet konjice. Gaženi konjima, pogađani udarcima mačeva
i kopalja trpeli su velike gubitke i morali da se povlače. Ali – za divno čudo – to više nije, bilo
haotično bekstvo na koje su se Španci već navikli u brojnim bitkama s domorocima. Indijanska
vojska, ohrabrena nekim novim duhom discipline, povlačila se korak po korak, u poretku
dostojnom divljenja. S vremena na vreme, na komandu vođe Indijanci su se okretali i zasipali
Špance strelama i kamenjem iz praćaka, a kad je bilo potrebno prelazili su u napad kao opkoljena
zver.
Tako je prošao ceo dan. Tek predveče Indijanci su otišli iz doline i povukli se u planine.
Bojište je bilo prekriveno leševima Indijanaca. Španci su opet odneli pobedu. Ali cena te pobede
bila je veoma visoka, jer je bilo nekoliko poginulih i mnogo ranjenih vojnika, kao i deset ubijenih
konja. Iscrpljen celodnevnom borbom, Huanov odred se jedva držao na nogama i nije bio
sposoban za dalju akciju. Najveći šok za Špance ipak je bilo to što su se indijanski ratnici borili s
takvom besprimernom upornošću, pa su prestali da veruju u nepobedivost belog čoveka.
Sutradan u zoru Španci su doživeli novo neprijatno iznenađenje. Pokazalo se da Indijanci
uopšte nisu prihvatili da su potučeni. Opkolili su sve tesnace i klance, padine i planinske vrhove,
držeći tako Huanov odred u opasnoj stupici. Na sve pokušaje da se blokada probije odgovarano je
lavinom ogromnih komada stena i kišom strela. Položaj Španaca postao je izuzetno težak. Pošto
bez velikih gubitaka nisu mogli da se probiju iz planinske stupice, utvrdili su se pored reke i
salvama iz samostrela i arkebuza odbijali sve žešće napade Indijanaca.
Trećeg dana, kad su vojnici već ulagali krajnje napore da odbrane svoj položaj, stigao je
glasnik od Ernanda s naredbom da se smesta vrate u Kusko. U isto vreme kad se Huan uzaludno
borio s drugorazrednim odredom Manka, pod prestonicu se slila ogromna peruanska armija i,
okruživši je sa svih strana snažnim prstenovima, otpočela opsadu.
Huan je odmah naredio povratak. Španski odred se s mukom probijao preko planina,
braneći se od indijanskih hordi koje su im bile za petama. O zalasku sunca konačno je stigao na
vrh planine, odakle se pružao pogled na prestonicu.
Bila je to slika koja je čak i kod prekaljenih konkvistadora izazvala jezu. Gde god da su
pogledali vrvelo je od indijanskih ratnika. Svuda ih je bilo puno – na planinskim vrhovima i
padinama kao i u dolinama i tesnacima koji su vodili u grad. Pri zalazećem suncu svetlucalo je
oružje od zlata i bakra, kostrešilo se šareno perje na glavama starešina, a nepregledna šuma
kopalja i plemenskih obeležja nepobitno su govorili da na tom delu logoruje nekoliko desetina
hiljada ratnika. Iz toga je proizlazilo da je cela armija koja je opsedala grad morala brojati
najmanje sto, ako ne i dvesta hiljada do zuba naoružanih ustanika. Kad se smračilo, upalilo se na
hiljade indijanskih vatri, pa je Špancima postala još jasnija težina njihovog položaja.
Na Huanovo iznenađenje Indijanci mu nisu preprečili put do grada. Indijanski odredi koje
su sretali povlačili su se bez borbe i nestajali iza obližnjih brežuljaka. Očigledno se plan Manka
zasnivao na tome da Špance zatvori u grad i da ih glađu natera na kapitulaciju. Ernando je
dočekao Huana raširenih ruku. Imajući na raspolaganju ukupno dvesta pešadinaca i konjanika,
kao i hiljadu indijanskih saveznika iz plemena Kanari, cenio je svakog vojnika sposobnog da nosi
oružje.
Već sutradan ujutro izbila je oštra borba. Po okolnim brdima razlegli su se zloslutni zvuci
konhi i glinenih truba. Na grad je padalo hiljade kamenica i strela, ali Španci se na to nisu
obazirali, jer im nije nanosilo nikakve gubitke, dok su njihovi samostreli, arkebuze i mali topovi
precizno pogađali i u začetku osujećivali sve pokušaje Indijanaca da grad zauzmu na juriš.
Ali posle nekoliko dana opsade uverili su se da stvar s kraljem Mankom neće biti laka.
Indijanska armija se neobično brzo učila na iskustvima i sprovodila nove, efikasnije načine borbe.
Jednog dana na grad je palo na stotine buktinja. Bile su to strele i kamenje užareni na vatri,
uvijeni u pamuk i umočeni u smolu. Za tren oka planuli su lako zapaljivi slameni krovovi kuća,
požar se munjevito prenosio iz ulice u ulicu, iz jednog dela grada u drugi. Ubrzo se ceo grad
pretvorio u more plamena, u vulkan koji je bljuvao vatru, varnice i dim. O preciznosti kojom su
Indijanci gađali govori između ostalog i to da, vođeni osećanjem pijeteta, nisu zapalili hram
sunca i manastir „devica sunca“.
Čađ koja se vukla ulicama i vrelina postali su nepodnošljivi. Gušeći se Španci su pobegli
iz kuća u plamenu i razvili šatore na prostranom trgu, gde vatra nije mogla da ih dosegne. Ali
ubrzo i tamo nisi našli mir. Kralj Manko je krenuo u juriš na tvrđavu Saksahuaman i brzo je
zauzeo, jer ju je branila suviše slaba španska posada. Od tog trenutka Indijanci su danonoćno
uznemiravali konkvistadore koji su logorovali na trgu, bacajući na njih sa visoke stene kamenje,
strele i teške kamene blokove.
Konjanici su vršili česte prepade na gradske zidine, gazeći i ubijajući Indijance na koje su
nailazili. Pri tome su činili nečuvena zverstva. Ubijali su žene koje su radile u poljskim
kuhinjama, a zarobljenicima su odsecali ruke, noseve i uši. Zato ne čudi što je borba postajala sve
krvavija, što su se protivnici zaboravili u slepoj mržnji.
Indijanci su neverovatno brzo učili nove načine napada i odbrane. Kopali su
rovove-klopke načičkane koljem, podizali nasipe i šančeve za odbranu od juriša konjice. Osim
toga, privikli su se na konje koji su galopirali i na plamen vatrenog oružja. Otkrili su, na primer,
da je laso, koji su od pamtiveka koristili za lov na divlje lame, ubistveno oružje protiv konjice.
Ratnici su bacali laso na glavu jahača i svlačili sa sedala, a konjima su vezivali noge i obarali ih
na zemlju.
Ubrzo su nastale posebne jedinice specijalizovane za bacanje lasa, a španski konjanici su
se bojali njih kao vatre, jer su mnogi tako pali u ropstvo zajedno s konjima. I tu se ponovo
pokazala mudrost kralja Manka. Uprkos indijanskim običajima, nije dozvolio da se zarobljenici
ubijaju, već ih je naterao da nekoliko indijanskih vođa nauče da jašu i gađaju iz arkebuza. Za
Špance je to bio neizmerno mučan dan kad su u neprijateljskim redovima odjednom spazili kralja
u pratnji njegove telesne straže kako galopiraju na konjima kao i Indijance koji pucaju iz
vatrenog oružja.
Opsada je trajala već pet meseci. Izmoreni neprestanom bitkom i borbenom pripravnošću,
izranjavani i iscrpljeni od gladi, konkvistadori su bili obeshrabreni. Vesti koje su dopirale kroz
opsadni zid nisu doprinosile poboljšanju njihovog raspoloženja. One su govorile da ustanak
Indijanaca besni u celom Peruu i da je Limu opkolila ogromna armija kralja Manka. Ako je u tom
pogledu i postojala neka sumnja, onda je u neku ruku potvrda tih glasina bilo to što od Markiza
nije stizala dugo očekivana pomoć. Ali ubrzo su se očigledno uverili šta se događalo u navodno
pokorenoj zemlji. Jednog jutra su na trgu našli osam dobačenih glava Španaca i užasnuti među
njima su prepoznali konkvistadore kojima su nedavno u okolini Kuska dodeljena imanja. Pobili
su ih domoroci u znak osvete što su im oduzeli zemlju i primorali ih na kmetski rad.
 Mnogi oficiri i vojnici su zahtevali da se probiju do Lime i priključe Markizu. Ali braća
Pisaro su bili na stanovištu da bi napuštanje prestonice istovremeno bilo priznavanje poraza, što
bi imalo fatalne posledice za njihov ugled i podstaklo bi Indijance na dalje napore u borbi za
oslobođenje. Zato je Ernando pozvao vojsku da izdrži i brani grad do poslednje kapi krvi.
– Ne zaboravite – podsećao je vojnike – da su oči cele Španije uperene u vas. Imate izbor
– osramotiti se ili steći slavu junaka – drugog izlaza nema.
Probudivši tako savest Španaca, prihvatio se kovanja novog plana za akciju. Trebalo je
najpre preoteti tvrđavu Saksahuaman. Taj zadatak je poveren Huanu. Bio je to mladić koga su svi
cenili, hrabar i maštovit i koji je u svojoj prirodi imao nešto od viteza lutalice. Samo se on, za
razliku od braće Pisaro, nikad nije uprljao zločinom i zbog toga je čak i kod domorodaca uživao
glas plemenitog čoveka.
Borba za tvrđavu vodila se nekoliko dana s neobičnom žestinom. Indijanci su se hrabro
branili i zadavali Špancima teške gubitke. Huan je lično vodio ljude u juriš i prvi se penjao na
zidove. Sve vreme se borio gologlav, jer zbog rane nije mogao da stavi šlem. U jednom trenutku
težak kamen pogodio ga je u čelo i oborio na zemlju. Uprkos tome bodrio je ljude na borbu, sve
dok se zbog gubitka krvi nije onesvestio. Odneli su ga u grad, gde je umro posle dugih muka, a
drugovi po oružju su ga iskreno oplakivali. Posle njega komandu je preuzeo Gonsalo Pisaro. Pod
jakom navalom Španaca opkoljeni Indijanci su se povukli na najviši i poslednji položaj tvrđave,
gde su se branili do poslednjeg. Njihov vođa, Inka kraljevskog roda, posedovao je neobičnu
fizičku snagu. On je pokazivao takvu hrabrost da su Španci prema njemu stekli svako poštovanje.
Ernando je naredio da ga uhvate živog, s namerom da mu daruje slobodu i da zadobije njegovo
prijateljstvo. Ali kad su konkvistadori upali u poslednje uporište tvrđave, junački Inka stao je na
vrh zida, uvio se u plašt i skočio u provaliju.
Sad se u ogromnoj armiji kralja Manka, koja je opsedala grad, širila sumnja u pobedu.
Obližnji kraljevski magacini već su gotovo bili prazni i ubrzo se osetio nedostatak hrane. Uz sve
to došla je sezona poljskih radova. Seljaci, od kojih se armija pretežno sastojala, većinom nisu
odoleli zovu zemlje i iskradali su se do svojih sela. Redovi ratnika počeli su zabrinjavajuće da se
proređuju.
Kralj Manko je na kraju shvatio da više ne može zadržati vojsku i dobrovoljno je većinu
seljaka pustio kući. Ali su planinske tesnace koji vode do mora ipak zaposeli ratnici, u okolini
Kuska je ostavio veći osmatrački odred, a on se s ostatkom vojske povukao u planinsko utvrđenje
Olantaj-Tampu.
Čuvena iz eposa o legendarnom junaku Olantaju, tvrđava se nalazila u dolini reke
Urubamba na udaljenost šezdeset kilometara od Kuska. Ona se terasama penjala na vrh strme i
nepristupačne stene. Trostruki odbrambeni bedemi džinovskih temelja činili su je gotovo
neosvojivom.
Španci su bili van sebe od radosti, jer su smatrali da je prošlo vreme opsade. Ali su se
ubrzo uverili da se njihov položaj nije previše popravio. Izvidnice koje su slate na teren po
pravilu su upadale u zasedu Indijanaca i vraćale se potučene, s ranjenim i ubijenim drugovima.
Pokazalo se da je opsada i dalje trajala, postajući nevidljiva, neuhvatljiva i svuda prisutna.
Glasnici poslati kod Markiza nisu stizali u Limu, a nisu se ni vraćali u Kusko, već su
nestajali bez traga u beskrajnom moru neprijatelja, u šta se preobrazila peruanska zemlja.
Ernando nije nameravao da napusti položaj, ali kad bi i hteo da se probije do mora, naišao bi na
nesavladive prepreke u bezbrojnim planinskim tesnacima koje su zaposeli Indijanci. Iz dana u
dan položaj je postajao sve teži, hrane je bilo sve manje, a o dovlačenju namirnica iz okolnih
mesta nije moglo biti govora.
Ernando je u očajanju odlučio da kralja Manka pronađe u njegovom planinskom gnezdu i
tako udari u samo srce ustanka. Zbog nedostatka vesti iz Lime, u tom opasnom poduhvatu video
je jedini izlaz iz teških neprilika.
Za izvršenje zadatka izabrao je osamdeset hrabrih konjanika i malu pešadijsku jedinicu.
Neki Indijanac iz plemena Kanari trebalo je da ga provede slabo prometnim putevima i tako mu
omogući da tvrđavu osvoji na prepad.
Španci su stigli na cilj u zoru. Ispred njih se gotovo vertikalno dizala ogromna stena. Na
zidinama nije bilo žive duše, pa je izgledalo da posada ne predoseća opasnost. Ali se pokazalo da
je tvrđava sa te strane neosvojiva. Zbog toga je Ernando obišao stenu i sa zadovoljstvom
konstatovao da se na suprotnoj strani padina penje pod tako povoljnim uglom da je čak i konjica
mogla da je savlada. Španci su se penjali u potpunoj tišini i širokom borbenom poretku da ne
probude budnost Indijanaca. Približili su se zidinama na desetak-petnaestak koraka i već su bili
sigurni da im je iznenađenje savršeno uspelo. Tada ih je, kao grom iz vedra neba, pogodio
pobednički usklik indijanske posade i pre nego što su se povratili, na njih se sručila žestoka kiša
strela i kamenja. Istovremeno su se na ogradama tvrđave pojavili gusti redovi ratnika koji su
gađali iz lukova i praćki. Španci su potpuno izgubili glavu i u panici se dali u bekstvo,
ostavljajući usput ranjene i poginule.
Iznenađenje nije uspelo iz razloga koji Ernando nije mogao ni da nasluti. Španski
hroničari zapisuju veoma čudnu stvar: naime, Peruanci su bili obdareni neobično izoštrenim
sluhom koji se gotovo graničio s telepatijom. Francuski istraživač, doktor Žan Diran, utvrdio je
da se i danas u Peruu mogu sresti Indijanci koji se odlikuju tom urođenom sposobnošću.
Prislanjajući uho na zemlju, peruanski ratnik je po vibraciji tla i vazduha određivao ne samo
koliko je ljudi brojao španski odred koji se kretao na udaljenosti od pet kilometara, već i pravac
njegovog kretanja.
Zahvaljujući ovom neobičnom čulu sluha, straža je na vreme upozorila kralja Manka na
približavanje konkvistadora. Odgovarajući na iznenađenje svojim iznenađenjem, držao je posadu
u zaklonu dok se napadači nisu približili na malu udaljenost od zidina.
Duboko ponižen porazom, Ernando se zainatio da tvrđavu zauzme silom. Ali svi juriši
završavali su se povlačenjem i ozbiljnim gubicima. Predveče je morao priznati da je pobeđen i
odlučio je da se vrati u Kusko. Tada se ispostavilo da su Indijanci otvorili branu koja reguliše tok
rečice Vilanota i potopili čitavu dolinu oko tvrđave. Konkvistadori su morali da gaze po vodi, i
istovremeno da se brane od horde Indijanca koja ih je gonila. U takvim uslovima povlačenje se
pretvorilo u bekstvo navrat-nanos.
Na drugoj strani poplavljenog terena neprijatelj je prestao da ih goni. Tako su mogli da se
zaustave, odahnu i odmore posle celodnevne borbe. Razočarani i poniženi posmatrali su mračnu
tvrđavu Olantaj-Tampu koja je tako bolno poljuljala njihovu samouverenost. Na mesečini se
jasno videla silueta kralja Manka. Sedeo je na konju ponosno uspravan, držeći u ruci zlatnu ratnu
močugu. Pri jasnoj svetlosti videla su se dva kraljevska pera zadenuta za traku kao i plašt opšiven
zlatom i dragim kamenjem.
 BRATOUBILAČKA BORBA

Glasine koje su stizale u Kusko da je ustanak zahvatio čitav Peru nisu bile daleko od
istine. Kao na neki tajanstveni znak, Indijanci su istovremeno digli bunu u mnogim oblastima
ogromne zemlje, kako u planinama, tako i u primorskim nizijama. Žrtve masakra bili su
uglavnom oni Španci naseljeni na imanjima koja su im dodeljena. Španske hronike smatraju da je
tako poginulo sedam stotina španskih kolonizatora.
Gradovi u kojima su se nalazile posade konkvistadora bili su odsečeni od sveta od strane
neprijateljski nastrojenog domorodačkog stanovništva, a Limu je opsedala jedna od armija kralja
Manka. Ali Markiz se nalazio u daleko povoljnijoj situaciji nego njegova braća u Kusku. Okolina
Lime bila je ravnica na kojoj je konjica mogla slobodno da manevriše i juriša na protivnika.
Njihovi prepadi nanosili su Indijancima teške gubitke, koji su zato morali da odustanu od opsade
grada. Ipak, kretali su se po okolini u malim odredima i napadali konjicu koja je bila poslata u
izviđanje ili nabavku hrane.
Markiz se veoma brinuo zbog nedostatka vesti iz Kuska. Četiri puta je pokušao da tamo
pošalje u pomoć veće odrede pešadije i konjice. Ali su uglavnom upadali u zasedu i vraćali se u
Limu desetkovani. Jak odred pod komandom iskusnog vođe Morgoviha de Kvinonesa, koji je
brojao sedamdeset konjanika i sedamdeset pešadinaca, tako je temeljno uništen da iz pogroma
niko nije izašao živ.
Španske posade koje su bile stacionirane u primorskim gradovima uhvatila je panika.
Neki vojnici su na čamcima bežali u Panamu i uglavnom su nestajali na moru. Neki oficiri su
smatrali Peru nepovratno izgubljenim i uporno nagovarali Markiza da vojsku ukrca na karavele i
vrati se u Panamu. Ali Markiz nije hteo ni da čuje, jer bi napuštanje neprijateljske zemlje drugovi
koji su opkoljeni u Kusku i drugim gradovima smatrali činom nedostojnim viteza.
Ali zato je iskoristio prisustvo karavela u luci da ih pošalje guvernerima Paname,
Nikaragve i Meksika moleći ih u preklinjućim pismima za hitnu pomoć. Nije zaobišao ni
guvernera Gvatemale Alvarada, koga se nedavno tako rado otarasio. Obaveštavajući ga o teškom
položaju, pozvao se na njegov patriotizam i čast da bi ga privoleo na hitno slanje pojačanja. Ali
očigledno da se još živo sećao guvernerovih trgovačkih sklonosti, jer mu je za pomoć nudio
polovinu osvojenih oblasti i plena u Peruu. Posle izvesnog vremena u Limu su počela da stižu
veća ili manja vojna pojačanja, i čak mu je njegov rođak Ernando Kortes iz dalekog Meksika
poslao vojnike, oružje i municiju.
Sada se vratimo Almagru. Posle neuspelog pohoda na Čile duže vreme se zadržao u gradu
Arekipa, udaljenom oko dvesta kilometara od Kuska. Indijanci su posle desetomesečne opsade
odustali od prestonice, ali kralj Manko je s armijom od petnaest hiljada ratnika bio na oprezu u
okolnim planinama.
Koristeći to što ga je nekad s kraljem vezivala simpatija, Almagro je kod njega poslao
izaslanstvo i zamolio za susret u cilju pregovora. Manko je izaslanike dočekao ljubazno, žalio im
se na verolomstvo braće Pisaro i za mesto susreta odredio je dolinu Hauha. Almagro je odmah
tamo krenuo uzimajući sa sobom polovinu vojske, a ostatak je ostavio u gradiću Urkos udaljenom
trideset kilometara od Kuska.
Ali Ernando je saznao da Almagro namerava da ponovo zauzme prestonicu. Pohitao je u
Urkos s jakim odredom konjice da bi s njim započeo pregovore. Međutim, nije ga zatekao u
gradu, jer je Almagro već bio na putu za Hauhu. Indijanski izviđači su primetili pokret španske
vojske i, sumnjajući da za cilj imaju koncentraciju snaga protiv ustanika, upozorili su kralja na
opasnost.
Manko je suviše dobro poznavao Špance da ne pretpostavi da Almagro pod izgovorom
pregovora želi da uspava njegovu budnost i da ga u pogodnom trenutku iznenada napadne. Stoga
je odlučio da ga preduhitri i iznenadnim napadom zada odlučujući udarac. Ali veterani iz
čileanske ekspedicije nisu se dali iznenaditi. Lukavi napad pobednički su odbili, nanoseći kralju
tako teške gubitke da se morao povući u svoje planinsko skrovište Olaniaj-Tampu, gde je dugo
vidao rane.
Almagro se zatim vratio u Urkos i spajajući se s ostatkom svojih snaga pozvao braću
Pisaro da mu na osnovu kraljevskog dekreta dobrovoljno predaju prestonicu. Razgovori koji su
vođeni po tom pitanju doveli su do trenutnog primirja. Obe strane su se obavezale da sačekaju
odluku geometara koji bi trebalo da stignu iz Španije i konačno odrede granice između dve
kolonije i tako presude kome će pripasti Kusko.
Almagrovi vojnici i oficiri bili su veoma nezadovoljni primirjem. Nije im se dopadala
perspektiva boravka u primitivnoj indijanskoj palanci Urkos, gde su umirali od dosade. Osim
toga, mučile su ih stalne kiše i hladnoće. Kad su se uz to proširile glasine da Ernando Pisaro
grozničavo utvrđuje svoje položaje, počeli su da traže trenutno raskidanje primirja i zauzimanje
prestonice na silu.
U stanju opšte uznemirenost i spletaka koje je vladalo u logoru, Almagro nije odoleo
pritisku vojske, pre svega zbog toga što je vatreni zagovornik oružanog napada na braću Pisaro
bio i njegov poverljivi savetnik Rodriges de Orgones.
Almagro je iskoristio noćno nevreme da u grad upadne neopaženo. Pljusak, vetar,
gromovi koji su padali na grad i gust mrak stvorili su povoljne uslove za iznenađenje. Straže su
brzo razoružane, a odredi konjice koji su galopirali ulicama zauzeli su bez otpora sva ključna
mesta u gradu.
Probuđeni iz sna u poslednjem trenutku, Ernando i Gonsalo Pisaro uspeli su da se s
grupom drugova zatvore u jednu kuću. Almagrovi vojnici su razvalili vrata i bacili se na njih s
mačevima u ruci. Ali braća Pisaro su se tako žestoko branila da su tek posle nekoliko sati uspeli
da ih uhvate i to onda kad je nekome palo na pamet da zapali kuću.
Upozoravajući Almagra na osvetoljubivost Ernanda i Gonsala Pisara i iznoseći argument
da „crknuti psi ne ujedaju“, Orgones je tražio da ih stave pod dželatov mač. Ali Almagro nije
želeo da konačno raskine s Markizom, jer je računao na to da će se s njim nekako dogovoriti. Isto
tako, pogubljenje njegove polubraće bilo bi bacanje rukavice za borbu na život i smrt, pa je
odlučio da ih zadrži kao taoce u budućim razgovorima o Kusku.
Pet meseci pre ovih događaja, Markiz je opkoljenoj braći poslao jak korpus koji je brojao
sto dvadeset konjanika i sto sedamdeset pešadinaca. Komandu je preuzeo mladi oficir Alonso de
Alvarado, a njegov zamenik bio je stari, iskusni kapetan Pedro de Lerma.
Pomoćni odred se uz ozbiljne gubitke probio u blizinu prestonice. Ali nije pošao
opkoljenima u pomoć, već je nekoliko meseci dangubio u borbenoj pripravnosti u dolini Hauha.
Šta se krilo iza tog gubljenja vremena koje je ličilo na izdaju? De Lerma se smrtno naljutio na
Pisara što ga je, umesto da njemu poveri komandu, podredio mlađanom Alvaradu. Pošto je bio
stariji, iskusniji vojnik imao je uticaj na svog pretpostavljenog i pod raznim izgovorima
nagovarao ga da produži svoj boravak u dolini. Svojim lukavstvom želeo je da postigne dva cilja:
da se Pisaru osveti za poniženje i da kompromituje vođu koga je on imenovao.
Almagro je saznao za Alvaradov boravak u dolini Hauha i preko izaslanika ga pozvao da
prizna njegovu vrhovnu vlast nad prestonicom Kusko. Markizov oficir je ljubazno primio
izaslanike, pozvao ih na banket, a zatim naredio da ih razoružaju i okovane u lance strpaju u
zatvor.
To je bilo nečuveno kršenje izaslaničke nepovredivosti i uvreda kojoj Almagro nije
mogao progledati kroz prste. Odmah je sa celom vojskom krenuo na put da se obračuna s
drznikom. Ali, iako je to značilo objavljivanje rata Markizu, i ovog puta nije poslušao Orgonesa,
koji je ponovo tražio pogubljenje Ernanda i Gonsala.
Alvarado je glavne snage rasporedio pored mosta brze i duboke reke Abankaj u nameri da
brani prelazak preko nje. Na udaljenosti od nekoliko stotina metara od mosta nalazio se gaz lak
za prelaženje, koji je takođe trebalo obezbediti. U tom cilju tamo je poslao De Lermu na čelu
jakog odreda pešadije.
Almagro se primakao reci i nekoliko dana nije moga da se odluči ni na kakvu akciju. Da
bi dospeo do protivnika trebalo je forsirati prelaz preko mosta. Međutim, znao je da su takve
operacije obično veoma rizične i koštaju mnogo krvi. Zato su obe armije pasivno stajale na
obalama reke i čekale ko će prvi da započne bitku.
Za vreme jedne noći bez mesečine u Almagrov šator je doveden izaslanik s pismom u
kome Pedro de Lerma garantuje da ne samo što neće braniti prelazak preko gaza, već će u
pogodnom trenutku okrenuti oružje protiv svog vođe.
Zbog toga je Almagro krenuo u bitku. Pošto je preuzeo zadatak da inscenira juriš na most,
istovremeno je na gaz poslao Orgonesa na čelu glavnih snaga, s naređenjem da pređe reku i
napadne protivnika s leđa.
Alvarado naravno nije imao pojma šta se desilo iza njegovih leđa. Misleći da je most
ugrožen, uputio je tamo sve svoje snage. Za to vreme Orgones je prešao reku i, potpomognut
izdajnikom De Lermom, napao ga je s boka i s leđa. U redovima Alvarada nastala je velika
panika. Metež je iskoristio Almagro, ovladao mostom i krenuo na protivnika spreda. Našavši se
između dve vatre, Alvarado se posle kratke i beznadežne borbe morao predati. Srećni pobednici
trijumfalno su se vratili u Kusko, sprovodeći pod stražom dugu kolonu zarobljenika kao jasan
dokaz poraza i poniženja porodice Pisaro.
Markiz je za zarobljavanje polubraće i uništenje Alvaradovog odreda saznao tek onda kad
je hitao u Kusko. Odmah je prekinuo putovanje i vrativši se u Limu razmišljao je šta dalje da
radi. U međuvremenu u Limu je stigao treći ortak i glavni finansijer ekspedicije u Peru, sudija
Gaspar de Espinosa.
Uznemiren zbog ustanka Indijanaca i zabrinut za podelu plena predviđenu ugovorom, o
svom trošku dovezao je u Panamu sto pedeset naoružanih vojnika da lično zaštiti svoje interese.
Markiz ga je nagovorio da ode u Kusko i privoli Almagra na mirno rešenje spora.
 Uz svađu i pogađanja, pregovori između Espinose i Almagra vodili su se nekoliko dana.
Espinosa je pristao da Kusko ostane u rukama Almagra do odluke kralja, ali je tražio da se
oslobode Ernando i Gonsalo. Posle pobede na reci Abankaj stari vođa je stekao ogromno
samopouzdanje, pa ne samo što nije hteo da prihvati uslove, već je imao pretenzije i prema Limi,
tvrdeći da ona leži u granicama njegovih oblasti. U jednom trenutku pregovori su visili u
vazduhu, jer je Espinosa umro od neke nepoznate bolesti. Po gradu su kružile priče da ga je
otrovao neko kome je stalo do toga da se dogovor ne postigne.
Almagro je zatim s vojskom krenuo ka morskoj obali da tamo osnuje svoju luku koja bi
konkurisala Limi. Sa sobom je kao taoca poveo Ernanda, dok je Gonsala ostavio u Kusku pod
stražom poverljivih ljudi.
Za sedište budućeg grada izabrao je divnu primorsku dolinu Činči. Dok je tu boravio, iz
prestonice je stigao glasnik sa strašnom vešću da je Gonsalo uz pomoć prijatelja razoružao stražu
i pobegao iz zatvora.
Bio je to veoma neprijatan poraz. Uz sve to, Orgones ga je s besom podsećao da ga nije
poslušao kad je tražio smrt braće Pisaro i tražio pogubljenje Ernanda dok ne bude kasno.
Almagro i ovog puta nije mogao da se odluči za čin koji bi za njim porušio sve mostove.
Markiz je naravno bio svestan da posle bekstva Gonsala život Ernanda visi o koncu.
Želeći da ga spasava po svaku cenu predložio je pokretanje mirovnih pregovora. Posle dugih
pogađanja dogovoreno je da arbitar spora bude opštecenjeni monah Bovadilja. Susret protivnika
organizovan je u mestu Mala. Markiz je u pratnji oficira čekao ispred svog šatora. Almagro mu je
prišao, skinuo šešir i s pomirljivim osmehom pružio ruku da se pozdravi. U tom trenutku Markiz
se setio svih nekadašnjih uvreda. Sa šeširom na glavi odmerio ga je od glave do pete i pravio se
da ne vidi ruku pruženu za stisak. Ne udostojivši ga čak ni pozdrava, oštrim rečima je tražio
objašnjenje s kakvim pravom je zauzeo Kusko i zarobio njegovu polubraću. Ljutiti Almagro oštro
je odbrusio i, reč po reč, razgovor se pretvorio u kafansku svađu. Bojeći se zasede Almagro je
uzjahao konja i u galopu se vratio kod svoje vojske.
Tog istog dana otac Bovadilja je presudio da Almagro odmah treba da preda Kusko braći
Pisaro i čeka odluku kraljevskih geometara. Tražio je i oslobađanje Ernanda, s tom ogradom što
je u roku od šest meseci morao zauvek da napusti Peru.
Sudijina odluka očigledno je bila pristrasna i u logoru Almagra je izazvala veliki gnev.
Užasnuti perspektivom napuštanja prestonice i podsticani od strane nepopustljivog Orgonesa,
vojnici su zahtevali prekid pregovora i pogubljenje Ernanda. Pošto se Almagro još uvek kolebao,
prebacili su mu kukavičluk, zapretili da će napustiti njegove redove i sami potražiti sreću.
U međuvremenu je Markiz obuzdao gnev i shvatio da je svojom plahovitošću izložio
brata velikoj opasnosti. Sad je bio spreman na svaki ustupak samo da ga iščupa iz ruku
protivnika. U stvari to ga ništa nije koštalo, jer nije imao običaj da održi reč UKOliko mu to nije
odgovaralo, naročito kad je morao da je daje pod prinudom. Ponovo je otpočeo razgovore i
najzad je postigao kompromisan dogovor prema kome je Almagro imao pravo da zadrži Kusko
sve do odluke kralja, a Ernando je povratio slobodu, jer se zakleo da će u roku od šest nedelja
zauvek otputovati u Španiju. Pošto nije imao nikakvih iluzija u odnosu na braću Pisaro, Orgones
je bio siguran da će Ernando bez skrupula prekršiti zakletvu i iskoristiti slobodu da se osveti za
nanetu mu sramotu. Obuzet najgorim predosećanjem, rukom je učinio pokret kao da preseca grlo
i mračnog raspoloženja obratio se Almagru:
– To je cena koju ću platiti što sam ti ostao veran.
Almagro je krenuo natrag u Kusko. Markiz je samo čekao trenutak da ga izgubi iz vida i
da odmah krene u brzu akciju. Naredio je zbor vojnika i održao im vatren govor. Slikovito je
opisao nepravde koje mu je naneo Almagro i saopštio im da je došao čas osvete. Objavljujući rat
na život i smrt, istovremeno je priznao da je nažalost već prestar da lično predvodi kampanju,
zbog čega komandu predaje u ruke Ernanda.
Ispred vojničkih redova sad je izašao Ernando. S izrazom žaljenja na licu izjavio je da i
pored najbolje volje ne može da prihvati časnu misiju kažnjavanja buntovnika, jer se pod
zakletvom obavezao da otputuje iz Perua. Markiz ga je molio i navaljivao da mu ne odbija
pomoć, ali se on i dalje nećkao. Istovremeno je grupa iskusnih oficira i vojnika digla veliku
galamu u znak odobravanja i povlačeći za sobom ostale vojnike uzvikivala:
– Povedi nas, povedi na izdajnika!
 Markiz podiže ruku da umiri larmadžije i svečanim tonom obrati se Ernandu:
– Brate, na zakletvu si primoran kad si bio zatvorenik. Takva zakletva nikoga ne
obavezuje. Zato dajem svima na znanje da si nje oslobođen.
Ernando rezignirano raširi ruke i skromno se osmehnuvši odgovori:
– Onda mi ništa ne preostaje, već samo da prihvatim čast. Ali uz ogradu da to činim samo
iz osećanja odgovornosti prema kralju i otadžbini.
Vojska se razišla na svoje obaveze kličući u čast novog vođe. Markiz je zatim obavestio
Almagra da dogovor smatra nevažećim i pozvao ga da napusti Kusko pod pretnjom da će mu
objaviti rat.
Almagro je tek sad prozreo braću Pisaro i gorko je žalio što je potcenjivao Orgonesova
upozorenja. Da zlo bude veće teško se razboleo i nije mogao lično da preuzme komandu nad
budućom vojnom kampanjom.
Vođstvo je palo na leđa Orgonesa. On je ubrzanim maršem osvojio dolinu Zangalja i po
planini rasporedio jake odrede pešadije da zaposednu sve tesnace koji vode prema moru. Ali je
Ernando bio brži od njega, prešao je planine bez borbe i zaobilaznim manevrom pokušao da
zatvori sve izlazne puteve iz doline. Orgones je u poslednjem trenutku shvatio da mu preti
opkoljavanje i iskoristio je jedini tesnac koji neprijatelj još nije zauzeo da se izvuče iz stupice. Ali
brzo povlačenje uskoro se pretvorilo u panično bekstvo. U uskom klancu nastali su takva gužva i
metež, konjica se izmešala s pešadijom i niko se nije obazirao na očajničke naredbe oficira.
U dolini Zangalja nalazio se i Almagro. I pored bolesti i teškog planinskog puta, zabrinut
za tok kampanje otišao je da Orgonesu izda poslednja uputstva. U međuvremenu mu je toliko
pozlilo da se više nije mogao držati u sedlu. Zato su ga stavili u indijansku nosiljku i nosili u
haosu vojske koja je bežala u prestonicu. Vreme je od njega učinilo veliku ruinu: već je bio
onemoćao, sed i gojazan starac; na njegovom podbulom, bledom licu ocrtavali su se jeza i
apatija.
Stigavši srećno u Kusko, Orgones se prihvatio posla da povrati disciplinu u vojsci i
učvrsti svoj položaj. Tek što je završio vojne pripreme, ispred grada se pojavio Ernando. Pod
pritiskom Orgonesa, na vojnom savetovanju je doneta odluka da se ne brane u gradu, već da se
neprijatelju suprotstave na otvorenom polju. Almagro je doduše još jednom izrazio želju da
započne mirovne pregovore s Ernandom, ali ga više niko nije slušao. Orgones mu je čak drsko
odgovorio:
– Pošto si iz ruku ispustio takvog taoca kao što je Ernando, za to je sad već prekasno.
Zbog tvoje krivice ne ostaje nam ništa drugo nego da spasavamo svoju kožu.
Za bojno polje Orgones je izabrao dolinu Las Salinas, udaljenoj tri kilometra od Kuska.
Tamo su se nalazili izvori slane vode – otud i naziv doline. Njegova vojska je brojala pet stotina
vojnika, od čega je polovinu činila konjica. Pešadija je imala malo vatrenog oružja i njeno
naoružanje se pretežno sastojalo od mačeva i dugih kopalja s metalnim šiljcima. Malu snagu
vatrenog oružja pešadije donekle je nadoknađivalo šest malih topova koji su gađali kamenim
đuladima.
Stoga nije bilo nikakve sumnje da je jača strana vojske bila brojna, u borbama prekaljena
konjica. Njen juriš mogao bi za Ernanda biti veoma opasan. Međutim, Orgones iz te činjenice
nije izvukao odgovarajuće zaključke. Bojno polje koje je izabrao bilo je puno brežuljaka i jaruga,
a uz to je kroz njega tekla rečica s močvarnim obalama. Njegovi oficiri su uvideli rđave strane
pretpolja i nagovarali ga da za konjicu izabere drugi, pogodniji teren. Ali Orgones je ostao pri
svome, ukazujući na to da rečica i blatnjav teren predstavljaju za njih idealnu zaštitu pred
napadima neprijatelja.
Posle izvesnog vremena, iz planinske jaruge se pojavila Ernandova armija. Ravnomeran
korak i disciplinovano držanje vojnika pokazivali su da je odmorna i uverena u pobedu. Na
predvečernjem suncu jasno su se videli naoružanje i barjaci pojedinih odreda. Ernando je pod
svojom komandom imao sedam stotina vojnika, uglavnom pešadinaca. Ali je konjica bila
malobrojna i loše pripremljena za bitku. Kičmu armije ipak je činila izvanredno pripremljena četa
strelaca dovedenih iz Kolumbije, naoružanih arkebuzama najnovije izrade, još nepoznatim u
Peruu. Bilo je to nezgodno, teško oružje velikog kalibra, ali je pucalo dvostrukim olovnim
đuladima spojenim lančićem.
Ernando je svoju vojsku rasporedio duž obale reke. Pošto je već padao mrak bitka je
odložena do zore. Vest o nastupajućoj bici brzo se pronela okolinom. Vrhove i padine okolnih
planina preplavio je mravinjak Indijanaca – muškaraca, žena i dece koji su bez daha čekali borbu
u kojoj je trebalo da krvare njihovi ugnjetači.
Sutradan je bilo divno vreme. Jutarnje sunce obasjalo je dolinu mlazom zlatne svetlosti. U
obe armije trube su zasvirale ustajanje. Vojnici su se umivali u reci i doručkovali. Među njima je
vladala tako velika napetost da se uprkos vojničkom običaju nisu obasipali psovkama, već su se
međusobno gledali u turobnom ćutanju. Kapelani su za pobedu služili logorsku misu.
Odmah posle bogosluženja protivnici su formirali bojni poredak. Po krilima pešadije
rasporedila se konjica. Orgones je svoje topove postavio na bočnoj uzvišici da bi vatrom
eventualno obuhvatio širok luk pretpolja.
Odjednom je iz redova Ernanda istrčao pregovarač na konju, držeći u jednoj ruci pismo, a
u drugoj belu zastavicu. Ernando je obaveštavao Orgonesa da je spreman da se za vreme bitke s
njim odmeri u dvoboju i upozorio ga da će obući jarkonarandžasti ogrtač da bi ga u gomili boraca
mogao raspoznati.
Na čelu pešadije u napad je prvi krenuo Gonsalo Pisaro. S usklikom „Kralj i Pisaro!“
vojnici su u trku pregazili reku, ali su odmah na suprotnoj obali upali u blato. U tok trenutku
zagrmela je Orgonesova artiljerija. Salva đuladi sručila se na napadače kao grmljavina, uz
fijukanje je kosila ljude i širila ludački strah. Pešadinci su se odmah razbežali koliko ih noge nose
i trčali natrag prema reci. Gonsalo je uzalud pokušavao da ih zadrži. Nisu pomagali ni uzvici, ni
udarci zadavani pesnicom. Vojnike je zahvatila takva panika da nijedna sila ne bi mogla da ih
zadrži na mestu.
Zaštićena rekom i blatom, Orgonesova armija nije žurila u borbu. Vojnici su bili spremni
za borbu i kao u nekoj predstavi bez daha su posmatrali dramatičan dvoboj topa i čoveka. Poraz
pešadije pričinio im je ludu radost. U uverenju da je artiljerijska vatra konačno odlučila pobedu u
njihovu korist, uzvikivali su „Kralj i Almagro“ i kao sumanuti klicali u čast artiljeraca.
U svoj toj galami i metežu niko od Orgonesovih ljudi nije primetio da im s boka dolazi
nova opasnost. Četa s arkebuzama prešla je reku na izvesnoj udaljenosti od bojišta, iza brežuljka
izvršila zaobilazan manevar i iznenada se pojavila na vrhu brežuljka. Ubrzo se razlegala salva za
salvom. Izvežbani u Kolumbiji po novoj flandrijskoj taktici, strelci su održavali gotovo
neprekidnu vatru. Dok su jedni pucali, drugi su punili oružje.
Efekat iznenadnog napada bio je poražavajući. Dupla đulad, spojena lančićima, obarala su
ljude i konje, zadavala strašne rane. Vazduh su parali krici bola i užasa; desetkovana pešadija i
konjica dali su se u bekstvo da se izvuku iz smrtonosnog domašaja arkebuza.
Ernando je za to vreme svoju vojsku prevodio preko reke i močvare. Našavši se na suvom
tlu krenuo je u juriš. Orgones je u poslednjem trenutku uspeo konjicu da natera na poslušnost i
jurio mu u susret. Dva železna talasa teških konjanika sudarila su se s potmulim treskom. Zveket
ukrštenih mačeva i šlemova koji su pucali, uzvici besa i trijumfa, frktanje i rzanje konja doveli su
Indijance koji su zaposeli planinu u stanje neviđenog uzbuđenja. Snažno mašući rukama,
zviždanjem i urlanjem podsticali su bele ratnike na borbu, rugali se onima koji su se plašili i
hvalili hrabre. U njihovom ponašanju nije se ispoljavalo samo oduševljenje prizorom privlačne
borbe, već i polusvesno osećanje da ugnjetači sami sebi presuđuju.
Orgones je uleteo u metež bitke i krčeći put mačem pogledom je tražio Ernanda. U
jednom trenutku ugledao je snažnog viteza u narandžastom ogrtaču. Besno je doleteo do njega i
probo ga munjevitim udarcem. Ali pokazalo se da ubijeni nije bio Ernando, već neki nepoznati
konkvistador, poznat po velikoj snazi i veštini u dvobojima. Dakle, pismo Ernanda je bilo
nečasno, sramno lukavstvo koje je za cilj imalo da Orgonesa gurne u borbu s izvanrednim
majstorom u mačevanju.
Podvala nije uspela, ali Orgones se osećao duboko ponižen i zakleo se da će se osvetiti.
Besneo je u gužvi kao sumanut, zadavao smrtonosne udarce i grozničavo tražio Ernanda. Ubrzo
je oko njega nastao prazan prostor, jer su protivnici više voleli da ludaku ne staju na put.
U jednom trenutku u čelo ga je pogodio lančić duple kugle iz arkebuze. Istovremeno se
sapleo konj i celim telom ga prignječio na zemlju. Orgones nije uspeo da se oslobodi na vreme i
nastavi borbu. Sa svih strana opkoljen neprijateljem, uzviknuo je da će se predati samo nekome
ko je dostojan te počasti.
Oružje je od njega uzeo Ernandov oficir, Fuentes. Razoružavši zarobljenika, podmuklo je
izvadio bodež i brzim udarcem probio mu srce. Na leš podlo ubijenog konkvistadora bacila se
gomila vojnika i opljačkala ga do gole kože. Glavu su mu odrubili sekirom i nabijenu na koplje
nosili oko bojišta.
Pred kraj bitke došlo je do duela između Ernanda i De Lerme. Obojica su zadobili rane,
ali nesposoban za dalju borbu, De Lerma je bio opkoljen i morao je da se preda. Više nije mogao
sam da hoda, jer je imao skroz polomljenu butinu i zbog gubitka krvi povremeno je gubio svest.
Smrt Orgonesa istovremeno je bio i poraz Almagra. Pešadija i konjica, gonjeni od strane
pobednika, napustili su bojno polje u neredu. Vest o porazu zategla je bolesnog Almagra u
krevetu. U žurbi je stavljen u nosiljku i odnet u tvrđavu Saksahuaman. Pometnja je bila tako
velika da nije bilo vremena za organizovanje odbrane. Ernando je upao u grad bez otpora, osvojio
tvrđavu i zarobio starog vođu. Okovanog u lance zatvorili su ga u kuću gde su prethodno bila
zarobljena Markizova polubraća.
Bitka je bila neobično krvava. Na bojnom polju palo je sto pedeset Španaca. U tom
trenutku niko nije mislio o pokopavanju leševa, pa kad je pao mrak, Indijanci su sišli s obližnjih
brežuljaka i uspeli da opljačkaju pobijene. Na bojištu su se na mesečini belela tela gordih
osvajača, žalosne žrtve bratoubilačkog pokolja.
Posle okupacije od strane konkvistadora i opsade koju je izvršio kralj Manko, prestonica
Inka izgledala je žalosno. Ipak, opijeni pobedom, konačno uništenje grada izvršili su Ernandovi
ljudi. S razuzdanom okrutnošću tiranisali su preživelo stanovništvo, pljačkali ostatak njihovog
imetka i spaljivali domove samo iz zabave. Almagrove pristalice koje su im pale u ruke ubijali su
s neshvatljivom brutalnošću. Po ulicama su se vukli leševi i odjekivala vika pijane vojničke rulje.
Pedro de Lerma uspeo je da pobegne iz ruku neprijatelja i sakrije se u stanu svog prijatelja, gde je
želeo da zaleči rane. Jednog dana u njegovu sobu upao je neki Huan de Samnijego. Poklonivši se
s ironičnom izveštačenošću rekao je najmirnije na svetu:
– Dragi gospodine Pedro de Lerma! Dolazim da osvetim čast i odužim vam se za šamar
koji ste mi blagoizvoleli udariti pre nekoliko meseci.
– Dobro znaš – odgovori mu De Lerma – šta je bio razlog tog incidenta. Neće ti valjda
pričiniti čast da ubiješ bolesnog i nemoćnog ratnog druga.
Vojničina je prsnuo u smeh, dohvatio bodež i ubadao dok ranjeni De Lerma nije
izdahnuo.
Ernando je posetio Almagra u zatvoru i tešio ga da će povratiti slobodu čim Markiz stigne
u Kusko. Tokom nekoliko sledećih dana ukazivao mu je razne ljubaznosti: sa svoga stola slao mu
je najbolja jela i preko kurira se raspitivao za njegovo zdravlje.
Almagro se sa njemu svojstvenom lakovernošću uhvatio za nadu da mu braća Pisaro ne
rade o glavi. Nije mu čak palo na pamet da Ernando s hladnim licemerjem planira njegovo
pogubljenje. Neumoljiv i osvetoljubiv, pobednik je pozvao Špance prisutne u gradu da dostave
sva krivična dela Almagra koja su im bila poznata.
Kako to obično biva, u istražnu komisiju javljali su se lupeži najgore vrste, koji su uvek i
svuda na usluzi kad treba da se dotuče uništen čovek. Zapisnici izjava su se množili i na kraju su
obuhvatili hiljadu stranica velikog formata. Dok je Almagro bolestan ležao u zatvoru, u susednoj
kući je raspravljalo sudsko veće koje sazvao Ernando. Optužnica je teretila pobeđenog vođu da je
vodio rat protiv kralja i sami tim prouzrokovao smrt mnogih njegovih podanika, da je bio u
dosluhu s kraljem Mankom i da je nezakonito zavladao gradom Kuskom. Sud ga je proglasio za
izdajnika i u odsustvu osudio na pogubljenje.
Zatvorenika je o presudi obavestio jedan monah. Gotovo sedamdesetogodišnji starac,
iscrpljen bolešću i utučen zbog poraza, trgao se iz grozničavog dremeža i nije odmah razumeo šta
mu je rečeno. Kad je najzad shvatio da je osuđen na smrt, samo je molio da mu se omogući susret
s Ernandom.
Pisaro, koji je trijumfovao, rado je pristao na razgovor, ali samo da bi uživao u prizoru
pada omraženog neprijatelja. Zatekao ga je u postelji naslonjenog na jastuke. Videlo se da je
presuda za starog vođu tragičan potres. Bledo lice skamenilo se od straha i očaja.
– Milostivi Ernando! Kako si mogao dopustiti da me tako okrive. Imaj obzira prema
mojim zaslugama u osvajanju ove zemlje i za sedu kosu starca čiji su dani i tako izbrojani.
Pokloni mi život kao što sam ga je tebi poklonio kad si bio moj zarobljenik. Pozivam se na tvoja
osećanja viteštva, ne vrši čin zbog koga ćeš žaliti celog života.
– Markgrofe Almagro – hladno odgovori Ernando. – Dobro znaš da sam nemoćan,
presudu je izrekao sud na koji ja nemam uticaj.
– Kao vođa imaš pravo da me pomiluješ. Preklinjem te svim što je sveto, promeni presudu
u ime mog dugogodišnjeg prijateljstva s tvojim bratom Fransiskom, u ime mojih zasluga za kralja
i Kastilju. Ne ubijaj čoveka kome duguješ život.
Glas mu se prekidao od tuge, niz obraz mu je potekla suza. Ernando ga pogleda bez
milosti i odgovori:
– Čudim se da se tako hrabar čovek kao što si ti boji smrti.
– Ne stidim se zbog toga. Zar se i Hristos nije bojao smrti?
– Šteta vremena za dalji razgovor. Sudbina ti je odlučena, pripremi se za smrt.
Ernando se spremao da izađe, ali ga osuđenik zadrža pokretom ruke i povrativši mir
odvrati:
– Zaslepljen si mržnjom, Ernando, i ne shvataš da će te moja smrt skupo koštati. Zauzeće
se za mene prijatelji i svi pravedni ljudi, zauzeće se kralj. Govorim ti kao iskusan čovek, smožden
životom. Glup si, Ernando Pisaro.
Almagro je Pisaru izdiktirao testament u kome svog jedinog sina određuje za glavnog
naslednika, a kralju je zaveštao sve sume koje mu pripadaju od Markiza. Zatim se ispovedio i
primio sveto pričešće. Na mesto pogubljenja trebalo ga je odneti, jer je toliko bio iscrpljen
bolešću da se nije mogao držati na nogama. Posle pogubljenja njegova glava je javno izložena.
Osuđenikovo telo je sahranjeno u crkvi Presvete Bogorodice. Pored kovčega održano je
bogosluženje za pokoj duše. Na sahrani su u crnini učestvovala braća Pisaro.
U vreme kad se odlučivalo o sudbina Almagra, Markiz je boravio u dolini Hauha i nekako
se nije žurio u Kusko. Ne želeći da na sebe preuzima odgovornost za ortakovu smrt, pravio se da
ne zna šta se dešava u prestonici. Ali apsolutno se ne može ni zamisliti da bi se Ernando odvažio
na tako značajan korak bez saglasnosti starijeg brata.
Još pre izvršenja presude Ernando je u Limu poslao Dijega Almagra, bojeći se da će s
prijateljima energično stati u odbranu oca. Dijego na putu nije mogao da zaobiđe dolinu Hauha.
Markiz ga je dočekao srdačno, tešio da se ocu neće dogoditi nikakva nepravda i obećavao da će u
Limi postupati kao sa svojim sinom.
Posle nekoliko dana Markiz je dobio zvanično obaveštenje o pogubljenju Almagra.
Pokazujući veliko uzbuđenje odmah je pohitao u Kusko. U crnini, sa šeširom nabijenim na oči,
otišao je na grob starog druga po oružju. Tu se molio i tako dugo plakao, da su ga braća silom
morala odvesti kući.
 POSLEDNJE MARKIZOVE BITKE

Gaspar de Espinosa je iznenada umro pod sumnjivim okolnostima, Almagro je pogubljen

mačem dželata – od tri ortaka ostao je samo Fransisko Pisaro. Neizmerno bogatstvo osvojene
zemlje od sada je pripadalo samo njemu i kralju. Počastvovan titulama vicekralja i markiza kao i
širokim ovlašćenjima, bio je na vrhuncu uspeha. Pošto je bio daleko od Španije u Peruu se
ponašao kao suvereni vladar.
Ali nije imao bezbrižan život. Odmah posle njegovog dolaska u Kusko, u provinciji
Čarkas i kraj jezera Titikaka, buknuo je strašan ustanak Indijanaca. Tamo su morali da krenu
Ernando i Gonsalo da ugase žarište pobune. U prestonici su ostali malobrojni i ne baš najbolji
vojni odredi.
Za to vreme je jačala gerilska aktivnost Manka. Junački kralj Inka je ubijao putnike,
otimao transporte oružja i hrane, uvlačio u zasede i desetkovao patrole, sve dok nije doveo do
toga da nijedan Španac nije bio siguran za svoj život. Pisaro je morao da stvara mrežu utvrđenih
punktova odbrane i gradove zaposeda garnizonima da ne bi potpuno izgubio kontrolu nad
zemljom.
Jaka posada je bila stacionirana i gradu Humanga. Njen kapetan se hvalisao da će jedan
Španac izaći na kraj sa stotinom indijanskih ratnika i s lakomislenom odvažnošću zaputio se u
daleke planine ua uhvati živog pobunjenog kralja i zablista slavom. Ali Manko ga je iznenadio u
jednoj kotlini i lično predvodio napad galopirajući na konju. Španski odred sa svojim hvalisavim
vođom bio je zbrisan. Samo je pet vojnika uspelo da umakne iz klopke i da se vrati u grad. U
toku noći Indijanci su preko zida prebacili odsečene glave pobijenih i zarobljenih konkvistadora.
Iz dana u dan gerilski rat je postajao sve suroviji. Manko je nabijao na kolac španske
zarobljenike, a njihovim indijanskim saveznicima odsecao je uši i noseve. U ropstvu je držao
samo one Špance koji su mu mogli biti od koristi i dobrovoljno hteli da re.de za njega.
Vremenom se u logoru oformio štab stručnjaka i savetnika. Medu njima su bili hirurg, vidar,
oružar, kovač i hemičar koji je umeo da pravi barut. I ne samo to, kod kralja Manka su bežale sve
vrste otpadnika, osuđenici na smrt za neku sitnu prevaru ili oni koji su kod njega tražili sticanje
položaja i bogatstvo. Bila je to banda probisveta i avanturista, ali upoznata s tajnama španske
vojne veštine. Uz njihovu pomoć Manko je formirao kaznene odrede naoružane arkebuzama,
samostrelima kao i konjičke odrede vične španskoj ratnoj taktici.
Doveden do ludila stalnim porazima, Markiz je opozvao Gonsala iz provincije Čarkas i
poslao ga protiv ustanika. Manko je sada trpeo teške poraze i gubitke u ljudstvu, ali je uvek
uspevao da utekne i formira nove ustaničke odrede.
Najzad je došao čas kad je Fransisko Pisaro shvatio da oružjem ne može pobediti tu
tajanstvenu silu, koja je kao legendarni feniks uvek iznova nastajala iz pepela. Odlučio je da se
ponizi i pristane na pregovore s buntovnikom. Kralj Manko je prihvatio mirovne pregovore i za
mesto susreta odredio dolinu Hauha. Markiz je kao znak dobre volje najpre poslao dva crnca s
bogatim darovima. Ali ne znajući ništa o otpočetim pregovorima s kraljem, indijanski ustanici su
ih napali i ubili u planinskom klancu.
Markiz je bio van sebe od besa i zakleo se da će se osvetiti kralju. Među indijanskim
zarobljenicima nalazila se i omiljena žena kralja Manka. Bila je to veoma mlada, izuzetno lepa
devojka, nežna i puna egzotične privlačnosti. Markiz je pred očima celog logora naredio da je
skinu nagu, privežu za drvo i šibaju prućem. Indijanka je stisnutih usana prezrivo trpela šibe i nije
dozvolila da se po njoj vidi da pati. Rasrđen njenim ponosnim držanjem, Pisaro je samostrelcima
izdao naredbu da je probodu strelama. Nesrećna žena je izdahnula ni najtiše ne jauknuvši. Čak su
i tvrda srca konkvistadora bila puna divljenja prema junakinji. Okrutan čin vođe naišao je u
logoru na opštu osudu, ali se niko nije odvažio da glasno kaže svoje mišljenje, jer je s godinama
Pisaro postajao despot i nije trpeo protivljenje.
Gerilski rat se i dalje odvijao sve većom žestinom. Kralj Manko više nije boravio u
tvrđavi Olantaj-Tampu. Bojeći se opsade prebacio se u nepristupačne planine Vilkapampa gde je,
kako kažu priče, izgradio novu prestonicu na vrhovima koji dodiruju nebo U preseljavanju ga je
pratila brojna povorka Inka, sveštenika, „devica sunca“ i naložnica. Dug karavan lama nosio je
velike zalihe oružja i hrane, a u nosiljkama su nošene mumije pokojnih kraljeva, koje su
svojevremeno uspeli da iznesu iz Korikanče i sakriju pred osvajačima.
U planine Vilkapampa ne bi se usudio da se otisne nijedan Španac. Bio je to divlji i pust
predeo ogromnih planinskih vrhova, među kojima je dominirao snežni vrh Salkantaj, kraj pun
klanaca, provalija, litica i hučnih potoka. Tu je vladala beznadežna pustoš. Ali taj predeo je bio
izvanredno pogodan za boravište. Na stenovitim terasama iznad doline reke Urubambe bilo je
savršeno mesto za bavljenje poljoprivredom. Naselje je podignuto na istočnoj padini Anda,
odakle je već bilo blizu do tropskih oblasti Amazona, bogatim divljači i voćem.
Markiz je boravio u Kusku čitavu godinu, ali se još nije video kraj rata. Da zlo bude veće,
život mu je zagorčavala nova briga. Almagrove pristalice požurile su u Španiju i optužile braću
Pisaro za obično ubistvo. Glavni optužitelj bio je Dijego Alvarado, plemić koji je imao veliki
uticaj i tesne veze među španskom aristokratijom.
Priča o njegovom neprijateljstvu prema braći Pisaro je neobično zanimljiva. Kad je bio
oficir u Almagrovoj armiji često je posećivao zarobljenog Ernanda Pisara i kockajući se s njim
izgubio tako veliku sumu da nije bio u stanju da je isplati. Ali Ernando mu je oprostio dug i tim
velikodušnim gestom zadobio njegovo prijateljstvo. Kad je Orgones insistirao da se oba brata
pošalju na vešala, Dijego Alvarado je vatreno stao u njihovu odbranu i spasao im život. Sudbina
se promenila i Dijego se sada borio za život Almagra, podsećajući Ernanda da zarobljenom vođi
duguje što ga nije dao pod mač dželata. Almagrovo pogubljenje ga je uverilo da su braća Pisaro
hulje i zakleo se da će im se osvetiti.
U španiji je razvio žestoku agitaciju da nahuška javno mnenje protiv Almagrovih ubica.
Po gradovima su išli narodni pevači i pevali baladu o zločinu napisanu njegovom rukom. Na
kraju je doveo do toga da su braća Pisaro po shvatanju ljudi postala čudovišta koja zaslužuju
najtežu kaznu.
Nakon izvesnog vremena vest o neprijateljskoj propagandi stigla je u Kusko i ozbiljno
zabrinula Markiza. Trebalo je što pre početi odbranu. Za vreme porodičnog savetovanja odlučeno
je da Ernando odmah krene u Španiju i pred kraljem opravda pogubljenje Almagra i pridobije
njegovu naklonost predajući mu dar u vidu ogromne količine zlata koje je upravo osvojio na
jezeru Titikaka.
Stvar s Almagrom dobila je veliki publicitet i u španskim kolonijama. Nije bilo čoveka
ravnodušnog na pogubljenje popularnog, obolelog osvajača koji je već bio na izmaku života.
Ernando je znao za takvo raspoloženje i bojao se da u Panami može biti uhapšen, pa je iz Lime
krenuo zaobilaznim morskim putem do meksičkog lučkog grada Tehuantepeka i preko kopna
Nove Španije, tj. Meksika, gde im nije bila tačno poznata cela afera, pa mu je dozvoljeno da se
ukrca na brod za Španiju.
Ernando je ušao u zidine Valjadolida s velikom paradom, javno pokazujući dovezeno
blago. Ali su ga stanovnici i dvor primili hladno i okružili neviđenim zidom društvenog bojkota.
 Ali Ernando nije pripadao ljudima koji lako odustaju zbog trenutnih neuspeha. Deleći
zlato na sve strane vremenom je uspeo da na dvoru stvori za sebe blagonakloniju atmosferu.
Savetnici su uspeli da ubede kralja da je Ernando imao pravo i obavezu da osudi Almagra na
smrt, pošto je u toku sudskog procesa dokazana navodna izdaja države. Čak su i dobrodušni
meštani Valjadolida, odobrovoljeni Ernandovom darežljivošću, počeli prijateljski da mu se
osmehuju.
Dijego Alvarado je s rastućim gnevom posmatrao kako moć zlata čini uzaludnim sve
njegove napore i nastojanja. U želji da Ernandu ne dozvoli da izmakne pravdi zaustavio ga je na
ulici i bacio mu rukavicu u lice.
Grad je za tren oka saznao za izazov i bez daha je čekao na ishod duela. Ali dan pre
dvoboja Dijego je iznenada umro i odmah se posumnjalo da ga je Ernando otrovao iz straha od
dvoboja. Pod pritiskom opšteg gneva kralj je bio primoran da se upusti u skandaloznu aferu i
naredio je da se Pisaro strpa u zatvor u mračnu tvrđavu Medina del Kampo.
Bacanje u zatvor Ernanda duboko je uznemirilo Markiza, jer se bojao da bi i on mogao da
padne u nemilost kralja. Što se tiče brata, nije se toliko brinuo za njega, već je u dubini duše bio
zadovoljan što ga se otarasio. On mu je doduše svojim savetima i energijom donosio mnoge
koristi, ali mu je istovremeno zbog osvetoljubivosti, nadmenosti i sklonosti prema intrigama,
zadavao stalne brige, dok ga na kraju nije naterao na nerazuman korak, kakvim se pokazalo
pogubljenje Almagra.
Kod starih Almagrovih prijatelja vest o padu omraženog Pisara izazvala je neizmerno
zadovoljstvo. U Kusku ih je boravio još dosta veliki broj, pa su predstavljali jaku i opasnu
grupaciju. Markiz je želeo da ih raštrka po zemlji i u tom cilju je objavio da će im dodeliti imanja
u dotad nepokorenim oblastima ukoliko doprinesu da se one osvoje. Pod tim izgovorom poslao ih
je s ekspedicijama u tropske predele na istočnoj strani Anda i severno od provincije Kito. Iz
iskustva je znao koliko su opasni takvi pohodi, pa se nadao da se njegovi neprijatelji uopšte neće
vratiti, ili će se vratiti slomljeni mukama i bolešću.
Samo se prema jednoj ekspediciji odnosio s oduševljenjem. Odavno je kružila legenda o
„zemlji cimeta“. Cimet je u to vreme važio za jedan od najcenjenijih začina, pa mu je otkriće te
zemlje moglo doneti ogromnu zaradu. Zbog toga je vođstvo pohoda poverio svom polubratu
Gonsalu i, da bi mu olakšao organizaciju, istovremeno ga je postavio za guvernera Kita.
 Gonsalo se za pohod pripremao izuzetno savesno. Kad je najzad napuštao grad Kito,
putna povorka je predstavljala neobičan prizor. Na čelu je išao odred od sto pedeset konjanika u
potpuno novim pancirima od emajliranog čelika. Sedeli su na uhranjenim, živahnim konjima i
držali koplja sa šarenim zvončićima. Takve konjice ne bi se postideo ni sam kralj u Valjadolidu.
Lame nisu bile podesne za pohod; neprilagođene tropskoj klimi brzo bi uginule za vreme
puta. Zamenilo ih je četiri hiljade teško natovarenih indijanskih robova. Iza nosača išlo je
ogromno krdo divljih svinja određenih za klanje, koje je gonila indijanska posluga. Zatim je
španska pešadija vodila za povodac mnoštvo pasa goniča koji su nabavljeni u susednim
kolonijama i dresirani za borbu sa divljim Indijancima.
Ekspedicija se kretala praćena paklenom bukom. Otegnuti zvuci lovačkih truba mešali su
se s veselim lajanjem pasa i nesnosnim groktanjem svinja. Toj gunguli priključio se i glasni plač
indijanskih žena i dece koji su se opraštali od svojih muževa i očeva primoranih na daleki pohod.
Povorku je zatvarao odred španske pešadije od četiri stotine ljudi.
Put kroz oblasti nekadašnje države Inka nije predstavljao nikakvu teškoću. Problemi su
počeli tek u planinama Anda gde su ih mučili mrazevi, vetrovi, snežne mećave i opasne staze
iznad provalija. U blizini vulkana Špance je zadesio strašan zemljotres. Pred njihovim očima
otvorila se pukotina bez dna iz koje se dimio sumpor i u koju se sručilo celo selo zajedno sa
stanovništvom.
Na istočnoj strani Anda prostirala se oblast džungle. Žega je svakim danom postajala sve
veća, celim putem padala je kiša i udarali gromovi. Posle mnogo meseci putovanja kroz prašumu,
močvare i preko reka nadošlih od kiša, Gonsalo je_ najzad s mukom stigao u Kanalas, sanjanu
„zemlju cimeta“. Pred Špancima se prostirala ogromna šuma razgranatog drveća obraslog korom
cimeta. Konkvistadori su pohlepnim očima proždirali to neizmerno bogatstvo, nežno pipali
hrapavu, mirišljavu koru i procenjivali njenu vrednost. Skupocenim specijalitetom godinama su
se mogla zatrpavati sva evropska tržišta.
Ali kad su uvideli koliko je nepristupačna „zemlja cimeta“ i kako je prema tome
nekorisno njeno blago, obuzelo ih je osećanje razočaranja i nemoći: uzalud su se tako nadljudski
mučili; vratiće se u Kito isto tako siromašni kao i kad su ga napuštali.
Indijanci koje su usput sretali pričali su im da bi negde daleko iza prašume navodno
trebalo da postoji naseljena zemlja bogata zlatom. Gonsalo je odlučio da krene u potragu za njom,
a vojnici, lakomi na plen, pošli su za njim bez negodovanja.
Putovali su naizmenično kroz savane, gde im je živa vetra pržila glavu, pa kroz prašumu s
tako debelim stablima da ih šesnaest ljudi nije moglo obuhvatiti. Bodljikave povijuše tako su se
gusto isprepletale da su put morali da krče sekirama. Nedeljama su se vukli na umornim nogama,
a željena zemlja zlata nije se videla.
U tropskoj vlazi, punoj neprijatnih mirisa, hrana se prekrivala plesni i bila podložna
kvarenju. Svinje su već bile otišle pod nož i ljudima je počela da preti glad. Pobeđujući gađenje,
polako su počeli da jedu pse, koji im ionako nisu bili potrebni. Na kraju su žrtvovali konje, a kad
je i njih ponestalo, u šerpama su kuvali kožu sedala i kaiševa, jeli žabe krastače, zmije i insekte.
Tako su došli do reke Napo, pritoke Amazona. Idući niz njeno korito odjednom su se našli
pred kataraktom koja je sa zaglušujućom bukom padala u stenovitu provaliju. Pošto im je reka s
te strane preprečavala dalji put, napravili su most i prebacili se na suprotnu obalu.
Idući i dalje niz reku najzad su stigli do Amazona. On je na tom mestu bio toliko širok da
im se činilo kao da su na moru. Snažna vodena masa kuljala je napred s nesavladivom snagom,
nosila debla i granje, stvarala vrtloge i besno se penila nad stenovitim pragovima.
Ljudi su već suviše bili iscrpljeni glađu i naporom i o daljem maršu nije moglo biti
govora, pa se Gonsalo ulogorio i počeo da pravi veliki jedrenjak da niz Amazon pošalje izvidnicu
u potrazi za indijanskim naseljima.
Gradnja velike barke trajala je tri meseca i zahtevala neopisiv napor. Komandu je preuzeo
poverljivi Gonsalov oficir Fransisko de Oreljana. Natovarivši preostalu hranu, sa pedeset vojnika
krenuo je na nepoznat put. Jaka rečna struja munjevito je zgrabila jedrenjak i nosila ga niz reku
kao čamčić.
Prolazile su nedelje i meseci, a Oreljana se nije vraćao. Gonsalo i njegovi drugovi
postajali su sve nervozniji. Patrole koje su slate niz reku vraćale su se praznih šaka. Jedrenjak kao
da je nestao u beskraju.
Jednog dana patrola je u džungli naišla na polunagog Evropljanina. Toliko je bio iscrpljen
glađu da je buncao i nije mogao da hoda. Sa zaprepašćenjem su u njemu prepoznali svog druga
Vargasa koji je bio u sastavu Oreljanove posade. Odneli su ga u logor i nahranili. Kad je Vargas
došao svesti ispričao je priču zbog koje su vojnici izgubili poslednju nadu spasa.
Oreljana je zaplovio niz reku i nigde nije našao tragove ljudskih naselja. Preostao je samo
povratak u logor. Pošto nije bilo moguće veslati uz struju trebalo je napustiti jedrenjak i vraćati se
kopnom.
Hod kroz džunglu nije se dopadao vojnicima. Oreljana je iskoristio njihovo raspoloženje i
predložio je da Gonsala prepuste sudbini i da niz Amazon doplove do obale Atlantika. Plan se
dopao svima, osim Vargasu koji je ideju o napuštanju drugova u nenaseljenoj prašumi smatrao
nečasnim činom. Zato je Oreljana naredio da ga izbace na obalu, a on je otplovio niz reku.
Saznavši za izdaju svog oficira, Gonsalo je došao do zaključka da dalji boravak u prašumi
ne bi imao nikakvu svrhu i odlučio je da se vrati.
Posle dve godine hoda punog doživljaja i neopisivih patnji, preživeli iz ekspedicije
dovukli su se do Kita. Od četiri hiljade Indijanaca dve hiljade je izgubilo život u džungli, od pet
stotina i pedeset Španaca vratilo se samo njih osamdeset u neizrecivo jadnom stanju. Pocrneli od
sunca, mršavi kao skeleti i pokriveni kožom životinja ni po čemu nisu ličili na one sjajne i
nadmene konkvistadore koji su krenuli u osvajanje „zemlje cimeta“ Od ratne opreme ostali su im
samo iskrivljeni i popucali šlemovi prekriveni rđom, istupljeni i polomljeni mačevi kao i dronjci
ubuđale odeće U Kitu su dočekani plačem i kuknjavom. Ali oni su se uputili u crkvu i bacivši se
na kolena uz jecaj su zahvaljivali Bogu za spas.
Međutim, Oreljanu je poslužila sreća. Više puta mu je doduše pretila velika opasnost, ali
uvek se iz neprilika srećno izvlačio. Jednom ga je, na primer, gonila cela flotila indijanskih
divljaka, drugi put umalo što se nije razbio o podvodnu stenu. Posle nekoliko meseci plovidbe
najzad je stigao do ušća Amazona, preko mora se prebacio na ostrvo Kabagua, a odatle je na
trgovačkom brodu s celom posadom otplovio u Španiju.
U Španiji je stekao slavu velikog istraživača. Kad je primljen u kraljevski dvor pričao je
neviđena čuda o „Eldoradu“ koji je on navodno otkrio. Kralj je poverovao hvalisavcu i dao mu
novac za troškove novog pohoda. Oreljana je kupio nekoliko karavela i prikupio pet stotina ljudi,
ali je iznenada umro pred put na prekomorsku ekspediciju. Istorija ga je osudila za to što je
sramno izdao Gonsala i njegove drugove, ali ipak treba priznati da je on bio prvi Evropljanin koji
je preplovio Amazon celim njegovim tokom do mora.
U vreme kad je Gonsalo tražio zemlju cimeta, Markiz je boravio u svojoj voljenoj Limi i
vatreno se posvetio njenoj izgradnji. Tamo se naselio i Dijego Almagro. U njegovoj kući su se
gostili stari očevi ratni drugovi i danima se prisećali pretrpljenih nepravdi. „Ljudi iz Čilea“, kako
su nazvani, i dalje su plamteli od mržnje prema Pisaru i nisu hteli da se pomire s porazom.
Markiz je po prirodi bio osvetoljubiv čovek i zlopamtilo, ali često je razum preovladavao
nad manama. U početku je pomirljivim ponašanjem želeo da smiri poražene neprijatelje, ali je
podlegao lošem uticaju savetnika koje su predvodili sudija Velaskes i sekretar Pikado. Po
njihovom nagovoru „ljudima iz Čilea“ oduzeo je imanja i položaje, a Dijegu nije dozvolio da
uzme nasledstvo po ocu.
Nekadašnji Almagrovi drugovi pali su u krajnju bedu. Želeći da se u teškoj situaciji
međusobno pomažu, stanovali su po dvanaest u jednoj sobi i vodili zajedničko domaćinstvo.
Beda ih je toliko pritisnula da su imali samo jedan pristojan ogrtač, koji su naizmenično
pozajmljivali kad je trebalo da se pokažu u gradu.
Popravljanju raspoloženja nikako nisu doprinosile pristalice Markiza. Obogativši se na
račun poraženih, paradirali su pod njihovim prozorima u skupocenoj odeći, podsmevali se
njihovoj nesreći i šikanirali ih.
Najgori među njima bio je sekretar Pikado. Pošto Markiz nije umeo da čita i piše, on je
sastavljao sve dokumente uperene protiv Dijegove grupe. Bio je to surov čovek, arogantan i
zloban, koji je pogubno uticao na svog vođu. Među progoniteljima i podrugljivcima vodio je
glavnu reč, a naročito se iživljavao nad Dijegom. Jednom je namerno šetao pod njegovim
prozorom u odeći koju je uzeo starom Almagru pre izvršenja smrtne kazne.
„Ljudi iz Čilea“ kipteli su od besa i uzvraćali progoniteljima istom merom. Jednog jutra
na trgu se okupila masa sveta: neko je u toku noći postavio tri vešala s prikačenim imenima
Pisara, Velaskesa i Pikada.
Markiz je nipodaštavao „ljude iz Čilea“ i prezirao ih. Nekoliko puta upozoren da protiv
njega spremaju zaveru odgovorio je:
– Jadnici, nisu imali sreće. Dozvolimo im da dišu. Već su dosta kažnjeni što žive u
takvom nipodaštavanju.
Iz kuće je izlazio samo u pratnji nenaoružanog paža. Kako glasine o zaveri nisu prestajale
pozvao je Huana Heradu, najbližeg poverljivog čoveka Dijega Almagra. Dočekao ga je gledajući
s uživanjem svoj vrt s pomorandžama.
– Koliko ima u tome istine da kupujete oružje da bi me ubili? – zapita pola ozbiljno, pola
ironično.
Herada, stari, iskusan Almagrov oficir odgovori nadmeno.
– Naravno, kupujemo, ali samo oklope za odbranu od tvojih kopalja, Markize.
Pisaro se nasmejao i na rastanku mu poklonio prve pomorandže odgajene u Peruu.
Jednog dana gradom se pronela vest da kod Pisara već hita sudija Vaka de Kastro koga je
kralj poslao s naredbom da ispita slučaj oko pogubljenja Almagra. Među zaverenicima je
zavladala velika radost. Pošto je sudija verovatno još trebalo da boravi u Panami, poslali su mu u
susret dva predstavnika u crnini da optuže Markiza za ubistvo i despotsku vlast. U međuvremenu
su u Limu stizale uznemiravajuće priče. Na primer, neko je tvrdio da je Markiz potkupio sudiju,
drugi put se pronela vest da je potonula karavela na kojoj je kraljev izaslanik plovio za Peru.
Zaverenici su došli do zaključka da su izgubili poslednju mogućnost da isprave nepravde
legalnim putem i odlučili su da ubiju Pisara. Za vreme savetovanja pokazalo se da je
najnepomirljiviji Markizov neprijatelj Huan Herada. On je bio duša zavere. Mladi, dobrodušni
Dijego pasivno se predavao njegovoj volji, iako se formalno on smatrao za vođu zavere.
Jedan konkvistador je iznenada osetio grižu savesti i otišao je da se ispovedi i unapred
dobije oproštaj grehova. Preplašeni sveštenik, iako vezan tajnom ispovesti, pohitao je kod
Markiza da ga upozori na opasnost.
Ali uveren u svoju moć, vođa je olako primio upozorenje i rekao sudiji Velaskesu:
– Taj sveštenik je i te kakav lupež. Celu tu priču je izmislio računajući da ću ga nagraditi
titulom biskupa.
Kako je napad navodno trebalo da se odigra ispred katedrale posle bogosluženja, ipak je
zbog bezbednosti pristao da tog dana ne izlazi iz palate.
Označenog dana zaverenici su se okupili u kući Dijega i čekali trenutak kad će Pisaro
krenuti u katedralu. Vest da uprkos tome kako je uobičajeno neće prisustvovati bogosluženju,
izazvala je kod njih veliko zaprepašćenje, jer su bili uvereni da je zavera otkrivena i da se u
svakom trenutku mogu nadati hapšenju.
Između njih je izbila prepirka oko toga kako da postupe dalje. Neki su savetovali da se što
pre razbeže i sakriju negde u Peruu, ali je većina, spremna na sve, želela na silu da upadne u
palatu i tamo potraži Markiza. Spor koji se odužio u nedogled prekinuo je jedan odvažniji
zaverenik. Širom je otvorio vrata, izašao na ulicu i zapretio da će, ukoliko se odmah ne odluče za
napad, na sav glas početi da viče zbog čega su se okupili u toj kući. „Ljudima iz Čilea“ nije
preostalo ništa drugo, već samo da ga poslušaju i podrže.
Već je bilo podne kad je najzad pala odluka. Užarene od sunca, ulice su bile gotovo puste.
Naoružani mačevima zaverenici su išli u grupi i kao sumanuti vikali: „Živeo kralj! Smrt
tiraninu!“
Malograđani su krišom virili kroz prozore i uznemireno prenosili vest od usta do usta da
„ljudi iz Čilea“ idu da ubiju Markiza. Ali niko nije ni pomislio da se lati oružja i atentatorima
prepreči put. Pisaro je despotskom vladavinom navukao na sebe mržnju celog grada. Prolazeći
preko trga zaverenici su naišli na veliku baru. Kad je jedan od njih hteo da zaobiđe vodu, Herada
se razgnevi i povika:
– Bojiš se da pokvasiš noge, a uskoro ćeš do kolena biti u krvi. Pošto si tako osetljiv,
vraćaj se kući! Nisi nam potreban!
 Kapija dvorca bila je otvorena. Na dvorištu su zatekli ova čoveka iz Pisarove posluge.
Jednog su proboli mačem, a drugi je ipak uspeo da im pobegne i utrčavajući u dvorac vikao je iz
sveg glasa:
– U pomoć, u pomoć, ljudi iz Čilea!
Markiz je upravo ručao u društvu brojnih prijatelja. Tu je bio njegov rođak Alkantra,
sudija Velaskes, sekretar Pikado, ađutant Čaves i dvadeset drugih oficira kao i otac Valverde,
glavni krivac za Atahualpinu smrt i u to vreme već biskup u Kusku. Svi kao jedan digli su se od
stola i strčali niz stepenice da saznaju uzroke vike. Videvši naoružane napadače pojurili su
navrat-nanos nazad na prvi sprat i kroz prozor iskočili u vrt. Pored Markiza verno su ostali samo
Alkantra, Čaves i dvojica sluga.
Zaverenici su ubili poslugu i upali u predsoblje. Markiz je grozničavom brzinom
pokušavao da stavi oklop i istovremeno je pozvao Čavesa da zatvori vrata na klamfu. Ali želeći
da po svaku cenu izbegne prolivanje krvi sekretar je odškrinuo vrata da pregovara sa
zaverenicima. Herada je to iskoristio i probo ga mačem.
Markizu su tako drhtale ruke da nije uspeo da stavi kaiševe pancira. Zato ga je besno
bacio na stranu, obavio levu podlakticu plaštom i s isukanim mačem skočio u susedni hodnik gde
je mogao uspešno da se brani.
U istom trenutku atentatori su upali u sobu s pokličem: „Dole tiranin!“, na mestu ubili
Alkantru, koji im je preprečivao put i navalili na Pisara. U mračnom hodniku stvorila se neviđena
gužva. Zaverenici su u njega upali u gomili, ali u uzanom prolazu mogli su da se bore samo u
duelu. Vođa je već imao šezdeset i pet godina, ali se branio s takvom silinom i temperamentom
da je ubio dva protivnika, a nekoliko ostalih tako teško ranio da su morali odustati od borbe.
Herada je izgubio strpljenje i pao je na zaista satansku ideju. Iznenada je svog druga
Narvaesa gurnuo na čeličnu oštricu Markizovog mača. U tren oka, dok je mač bio zaboden u telo
gurnutog zaverenika, vođa je bio bespomoćan. Taj trenutak munjevito je iskoristio Herada da mu
snažnim ubodom probode grlo.
Osvajač Perua bespomoćno se srušio na pod. Atentatori su mu u slepom samozaboravu
zadavali ubode i udarce, sve dok se unaokolo nije stvorila velika lokva krvi. Markiz je s imenom
Isusa na usnama svojom krvlju nacrtao znak krsta i sagao se da ga poljubi. Tada je jedan
zaverenik dograbio teški krčag za vodu i snažnim udarcem smrskao mu lobanju.
„Ljudi iz Čilea“ su zatim istrčali na trg i kružeći oko njega vikali: „Živeo kralj i njegov
guverner Dijego Almagro!“ Sad su se iz celog grada sjatili Pisarovi neprijatelji i priključili se
povorci. Na čelu je na konju jahao mladi Dijego, pored koga je bio Herada. Markizove pristalice
su se u panici sakrile po kućama iz straha od progonitelja. Ali im se nije dogodilo ništa loše,
jedino im je oduzet imetak i proterani su iz grada. Samo su omraženog sekretara Pikada stavili na
muke i obesili. Markizov dvorac opljačkala je rulja; u njemu je nađeno ogromno bogatstvo u
zlatu i srebru.
U gradu je nastao veliki metež. Gomile stanovnika preplavile su ulice manifestujući u čast
novog guvernera. Ponegde je došlo do tuča, jer su neki koristeći haos pokušavali da se
obračunaju s ličnim neprijateljima. Na nekoliko mesta su izbili i požari i na kraju je celoj Limi
pretio veliki požar. Da bi umirili uzbuđene duhove, monasi su u svečanoj procesiji izašli u grad.
Monstranca, ikone sa slikama svetaca i religiozne pesme zaista su povratile red i mir, razularena
rulja napravila je prolaz na trotoaru i padajući na kolena udubila se u molitvu.
Markizovo telo je celog dana ležalo u palati u lokvi krvi, onako kako je i ostavljeno.
Pojavili su se preterano revnosni koji su hteli da ga odnesu na trg i stave na vešala. Ali,
uslišavajući molbu Pisarovih prijatelja, Almagro je dozvolio da se sahrani u crkvi.
Za sahranu osvajača pobrinuo se njegov stari indijanski sluga. Uz pomoć žene i nekoliko
crnačkih robova uvio je u čaršav okrvavljene posmrtne ostatke i uz svetlost baklje zakopao ih u
mračnom uglu crkve. Za tužni obred nije bio zainteresovan nijedan Španac.
 EPILOG

Kosti Fransiska Pisara nekoliko godina su počivale na onom mestu gde ga je sahranio
njegov verni indijanski sluga. S protokom vremena bledelo je sećanje na njegove zločine, ugasile
su se ljudske mržnje, ali je zato rasla legenda o njemu kao velikom osvajaču i vitezu bez mane.
Herojevi posmrtni ostaci su uz zvuke zvona preneti u raskošan sarkofag. Godine 1607. u Limi je
dovršena nova katedrala i sarkofag je smešten u bočnu lađu iza kristalnog stakla. Pocrneli
posmrtni ostaci tamo se mogu videti i danas.
Tragična smrt obojice vođa ekspedicije nije u potpunosti prekinula šekspirovski lanac
zločina i uništenja. Redom su izginuli skoro svi konkvistadori koji su u peruanskoj drami odigrali
neku istaknutiju ulogu. Moglo bi se reći da ih je stiglo prokletstvo starih peruanskih bogova, kad
ne bismo znali da su bili žrtve sopstvenih nabujalih strasti i preteranih ambicija.
Odmah posle atentata u Limi, fanatični monah Valverde, koji je bio jedan od glavnih
krivaca za smrt Atahualpe, povratio je slobodu i u pratnji nekoliko prijatelja krenuo na put natrag
u Španiju. Iz Lime je isplovio morskim putem, ali usput je zažalio za biskupstvom u Kusku kojim
ga je nagradio Pisaro. Zato se iskrcao u Tumbesu u nameri da se priključi kraljevskom
opunomoćeniku De Kastru i pod njegovom zaštitom se vrati u svoju biskupiju. Ne zna se kako je
dospeo na ostrvo Puna, gde je pao u ruke divljih ostrvljana koji su ga ubili.
Dijego Almagro nije dugo uživao na visokom položaju guvernera. Kraljev izaslanik Vaka
de Kastro najzad je stigao u Peru i imajući u rukama naimenovanje za guvernera pozvao je „ljude
iz Čilea“ da mu se podrede. Dijego i Herada su to odbili. Guverner je kao odgovor sakupio
vojsku sastavljenu od Pisarovih pristalica i objavio im rat. U oružanom sukobu poginuo je
Herada. Dijego je bio mlad čovek i veoma neiskusan vođa. U bici pod Gvamangom pretrpeo je
težak poraz i bio zarobljen. Osuđen je na smrt i pogubljen u Kusku, tačno na istom mestu gde se
prolila krv njegovog oca.
Haos i građanski rat doveli su do toga da su Španci činili sve gora zverstva. Hiljade
mirnih, marljivih i miroljubivo nastrojenih Indijanaca podvrgavali su surovim mučenjima, ubijali
i terali na robovski rad. Od Čilea do Ekvadora, od Pacifika do izvora Amazona zemlja je
doslovno plivala u krvi Indijanaca. Milioni domorodaca su umirali od gladi ili teškog robovskog
rada, celokupno stanovništvo pojedinih sela vršilo je samoubistvo da bi izbeglo strašnu sudbinu
svojih saplemenika. Ogromni komadi obradive zemlje ostajali su prazni, stari sistem kanala za
navodnjavanje je zapušten, smanjivala su se stada lama, peruanskim Indijancima pretilo je
uništenje.
Vesti o stanju u Peruu najzad su stigle na kraljevski dvor i izazvale uznemirenost. Kralju
je bilo stalo do toga da u koloniji zavladaju red i mir, jer je ona donosila značajne prihode u vidu
poreza prikupljenih sa plantaža belih kolonizatora, iz rudnika ?!ata i srebra kao i od poreza po
glavi stanovnika koji je nametnut Indijancima. Neracionalno gazdovanje i besmisleno uništavanje
domorodačke radne snage od strane kolonizatora koji su jurili za brzim bogaćenjem, predstavljali
su opasnost za njegove interese. Bilo je vreme da počne da razmišlja o obuzdavanju njihove
samovolje.
Za poboljšanje sudbine Indijanaca već više godina se borio dominikanac Las Kasas. Ali
samo kako je on bio rukovođen drugim razlozima! Na srednjevekovnom fanatizmu, mraku
inkvizicije i surovoj požudi za zlatom on izrasta u neobično plemenitu ličnost, nadahnutu
najuzvišenijim idealima humanosti. Bio je nepokolebljiv zaštitnik poniženih Indijanaca kojima je
posvetio ceo svoj život. On nesumnjivo pripada onoj grupi velikih istorijskih ličnosti kojima
civilizacija duguje svoj napredak.
Las Kasas je rođen u Sevilji 1474. godine. Njegov otac je učestvovao u trećoj ekspediciji
Kolumba za Ameriku. Po završetku studija mladić je otišao na Haiti da posle očeve smrti
preuzme velike plantaže. Verovatno je kao i ostali Španci samo razmišljao o tome kako što brže
da se obogati. Ali je sa sve većim zaprepašćenjem posmatrao zlodela koja su Španci činili prema
starosedeocima. Godine 1514. doživeo je „novo rođenje“, kako je to sam rekao. Svojim robovima
je dao slobodu, vratio im oduzetu zemlju i posvetio se radu za nesrećne Indijance. Godine 1515.
postao je sveštenik.
Od tog časa objavljivao je pamflete i dnevnike u kojima je hrabro demaskirao španske
kolonizatore kao varvare i svirepe ljude najgoreg kova. Njegovo pisanje sticalo je sve veću
popularnost i uzbuđivalo celu Evropu. U borbi za prava Indijanaca bio je hrabar i
beskompromisan. Nekoliko puta je odlazio u Španiju, gde se u javnim raspravama nije
ustručavao da za nedobronamernost optuži uvaženi Savet Indijá i moćne prelate Crkve. Imajući
podršku samo u monaškom redu dominikanaca, morao je da se suprotstavlja uticajima svih
drugih monaških redova, koji su pokušavali da ga pobede intrigama i klevetama. Kao biskup
meksičke provincije Čijapas odbijao je da ispovedi one Špance koji su ubijali, mučili i držali u
ropstvu indijanske starosedeoce. Potčinjeno sveštenstvo je u znak protesta napustilo biskupiju i
ostavilo ga samog na biskupskoj stolici.
Godine 1522. stupio je u monaški red dominikanaca. Kao sedamdesetogodišnji starac
otišao je u Gvatemalu gde je svojom dobrotom i dobrodušnošću mnoga tamošnja plemena
pridobio za katoličku veru. U to vreme je napisao i filozofsko delo na osam stotina stranica u
kome je odbacio skolasticizam svetog Tome i preporučivao povratak na učenje svetog Augustina.
Godine 1561. završio je trotomnu istoriju Indije. Ali najveću slavu stekla je njegova
knjiga „Kratka hronika o uništenju Indijanaca“, delo koje je u strašnom svetlu prikazalo zločine
španskih konkvistadora. Plemenitu i neumornu borbu nije napustio do poslednjeg časa svog
života. U svojoj devedeset i drugoj godini poslao je papi dnevnik i molio ga za dozvolu da bude
odštampan.
Godine 1542. Las Kasas je otišao na španski dvor i kralju predstavio projekt „Novih
zakona“ koje je on sastavio. Komisija obrazovana da ispita sudbinu Indijanaca odlučila je da ih
prihvati kao osnovu za novu kolonijalnu politiku. Prema tim zakonima rije bilo dozvoljeno
primoravati Indijance na rad u rudnicima, u prikupljanju bisera kao i nošenju tereta. Ako je taj
posao morao da se obavlja zbog javnog dobra, Indijancima je pripadala odgovarajuća nadoknada.
Feudalna imanja su posle smrti uživalaca morala da se vrate Kruni, a ne da prelaze u vlasništvo
potomaka. Sva zemlja koja je dodeljena biskupima, manastirima i bolnicama podlegala je
momentalnoj konfiskaciji.
Godine 1544. u Peru je stigao vicekralj Blasko Nunes de Vela da bi sproveo u život
„Nove zakone“. Bio je to čovek snažne volje, koji se prihvatio izvršavanja svog zadatka s
neviđenom strogošću. U Panami je na jednom brodu konfiskovao tovar srebra zbog toga što je
dobijeno prinudnim radom peruanskih Indijanaca. Naredio je da se odmah oslobodi trista robova
i pošalju u Peru. Na putu do Lime vraćao je Indijancima slobodu, tako da su plantaže, dvorci i
svratišta ostali bez radnika i posluge.
Među kolonizatorima je nastala velika uznemirenost. Plantažeri, vlasnici rudnika, crkve,
manastiri i bolnice – ukratko, čitav ekonomski sistem zasnovan na prinudnom radu i izrabljivanju
Indijanaca trebalo je „Novim zakonima“ da bude srušen. Mera je prevršena kad je strogi vicekralj
lično ubio nožem jednog od najpopularnijih konkvistadora koga je sumnjičio za kovanje zavere.
Španci su mu odbili poslušnost i latili se oružja u odbranu svog plena. Na čelo pobune stao je
Gonsalo Pisaro, proglašavajući se za guvernera Perua. Građanski rat se završio porazom i
ubistvom vicekralja. Gonsalo je postao gospodar ogromne kolonije.
_ Kralj je onda poslao novog opunomoćenika, Pedra de la Gaska. Činilo se da je to
najgori mogući izbor. Bio je to ostareli monah, iznuren bolešću, koji je otišao na novu dužnost
pravo iz manastirske kelije. Zadatak koji mu je poveren bio je toliko težak da niko nije verovao u
uspeh njegove misije. Bez vojske i podrške, sam je stao oči u oči s pobunjenicima koji su bili
spremni na sve.
Gaska je dobio skromnu titulu predsednika najvišeg sudskog veća i razvio je veštu, veoma
prefinjenu diplomatsku aktivnost. Ubeđivanjem, pretnjama i ugađanjima ljudskoj taštini doveo je
do toga da su kolonizatori postepeno počeli da prelaze na njegovu stranu. Tako je uspeo da
sakupi moćnu armiju i krene u oružanu borbu. Susret se zbio u blizini Kuska. Ali do bitke nije
došlo, jer je gotovo cela vojska pobunjenog Pisara prešla na stranu veštog monaha. Gonsalu nije
preostalo ništa drugo nego da se bez borbe preda u ruke protivnika.
Tako promućuran i umeren u diplomatiji, Gaska se posle pobede pokazao kao neumoljiv
sudija. Gonsalo je pogubljen na trgu u Kusku i sahranjen u crkvi pored svojih najvećih
neprijatelja: starog Almagra i njegovog sina Dijega. Međutim, glava buntovnika je odneta u
Limu, gde je nekoliko dana bila javno izložena.
Neverovatno zanimljiva bila je sudbina Ernanda de Sota, onog viteza kojeg je Fransisko
Pisaro s prvim izaslanicima poslao kod Atahualpe. Stekavši u Peruu ogroman imetak, vratio se u
Španiju još pre izbijanja građanskog rata. Tamo se oženio i nameravao je da vodi život bogatog
veleposednika.
Tada su u Španiju stigle priče o Floridi, navodno fantastično bogatoj zemlji, koja povrh
svega poseduje tajanstveni izvor koji ljudima vraća mladost. Privučen prividom zlata i večne
mladosti, krenuo je na novi avanturistički pohod, obišao_ Floridu i druge južne oblasti Severne
Amerike. Ali nije se vratio u Španiju, jer se udavio u opasnim vodama reke Misisipi.
U red onih koji su nesrećno završili treba uvrstiti i Pedra Alvarada, konkvistadora od
kojeg je Pisaro otkupio vojsku za sto hiljada peseta u zlatu. Godine 1541. kad je bio guverner
Gvatemale, pokušavao je da se na konju popne uz strmi brežuljak. Konj je pao i tako ga strašno
prignječio svojom težinom da ga je na mestu ubio. Ubrzo zatim poginula je i lepa guvernerova
žena. Za vreme katastrofalnog pljuska odronila se planina i masa lepljive gline zatrpala je dvorac
u trenutku kad je utonula u dubok san.
Makar samo zbog moralne satisfakcije, vredno je još spomenuti Huana de Samnijega, onu
surovu vojničinu koja je nožem probola ranjenog De Lermu. Posle tog događaja živeo je još pet
godina, otvoreno se hvaleći svojim činom. Ali na kraju ga je stigla pravda. Optužen za ubistvo
ranjenog druga po oružju, obesio ga je guverner ekvadorskog grada Puerto Vijeho.
Trojicu ortaka nadživeo je sveštenik Ernando de Luke, finansijski agent sudije Espinose.
Godinama je bio biskup u Tumbesu i na tom položaju poznat kao vatreni zaštitnik nesrećnih
Indijanaca.
A sada o braći Pisaro koji nisu poginuli u građanskom ratu u Peruu.
Pedro je još kao veoma mlad paž pratio Fransiska i reklo bi se da je u peruanskoj drami
odigrao drugorazrednu ulogu. Kaci je njegov brat ubijen, povukao se na svoje imanje u Arekipu,
gde je vodio miran život plantažera. Četrdeset godina posle osvajanja Perua napisao je delo
„Hronika i opis osvajanja kraljevstva Peru“, zasnovano na sopstvenim doživljajima. To nije bio
čovek mudre glave. Njegova zapažanja o državnom ustrojstvu Inka su doduše uglavnom tačna,
ali ipak smeta nazadan odnos prema Indijancima, obeležen rasnim predrasudama i nedostatkom
ljudskih osećanja. U životu ga je interesovala samo materijalna korist; težnja ka vlasti i slavi bila
mu je potpuno strana. Za vreme građanskog rata držao se podalje od braće i zauzeo je položaj
neutralnog posmatrača. I pored toga preživeo je trenutak kad mu je smrt gledala u oči. Naime,
kad ga je Gonsalo pozvao da se priključi ustanku, a Pedro odbio, Gonsalo se razljutio i osudio ga
na smrt. Od dželatovog mača spasla ga je intervencija prijatelja.
Najzanimljivija je bila dalja sudbina Ernanda Pisara, pravog vinovnika peruanskog
građanskog rata. Pošto ga je kralj zatvorio u tvrđavu Medina del Kampo, tamo je proveo preko
dvadeset i dve godine. Iz zatvora je izašao kao slomljen i oronuo starac, ali i pored toga doživeo
je skoro sto godina.
U tvrđavi je uživao relativnu ličnu slobodu i čak mu je dozvoljeno da se oženi. Za ženu je
uzeo svoju bratanicu, ženu koja je bila blisko povezana sa događajima u Peruu. Fransisko Pisaro
se oženio kćerkom kralja Huajne Kapaka i Atahualpinom polusestrom, koja je na krštenju dobila
ime Dona Ines. Plod te veze bila je kći Dona Fransiska. Dona Ines se posle Markizove smrti
udala za Španskog plemića Marsina de Ampuera i s njime se preselila u Španiju. Za vreme njene
posete zatvoru Ernando je zaprosio ruku Fransiske i bio prihvaćen. Njegovi potomci dobili su
titule markiza De la Konkvista i do dana današnjeg žive u Španiji. U njihovim venama pomešala
se krv španskih konkvistadora i kraljevska krv Inka.
Vratimo se sada burnim događajima u Peruu. Pošto je izvršio svoj zadatak, Pedro de
Gaska se vratio u Španiju i ponovo se zatvorio u manastirsku keliju. Posle njega vlast je preuzeo
vicekralj Mendosa. Bio je to čvrst i nemilosrdan čovek; mnoge buntovnike je poslao pod dželatov
mač, dok je ostale proterao iz Perua. Želeći da povrati mir u Peruu, ukinuo je „Nove zakone“ i
nije olakšao strašno izrabljivanje Indijanaca.
To izrabljivanje je dobilo organizovane oblike ekonomskog i političkog sistema
vladavine. Indijanci su potpuno stavljeni van zakona; više nisu imali ni ličnu slobodu, ni zemlju,
čak ni porodice i kućerke, a ukoliko im je nešto od toga i ostalo, to je bilo samo zahvaljujući
milosti pojedinih osvajača. Gonjeni su zemljom kao marva, primoravani na radove na plantažama
i u rudnicima metala, korišćeni kao lična posluga u dvorovima i palatama belih vladara.
U odnosu na ugnjetavanje i ropstvo koje su sprovodili Španci, Peruancima je država Inka
izgledala kao izgubljeni raj, pa su bolno uzdisali i od nje pravili legende. Pedro de Sijesa de
Leone je tvrdio da su slično mislili i Španci.
„Sećam se“, piše u svom dnevniku, „da su moji zemljaci, gledajući divlju i opustošenu
provinciju, govorili: Da još vladaju Inke, zemlja bi izgledala sasvim drukčije.“
Sijera de Legisamo, onaj isti koji je u Kusku na kocki izgubio zlatan sunčev disk, želeći
da umiri savest, sastavio je testament u kome je obaveštavao kralja o zastrašujućim uslovima u
koloniji i molio ga da poboljša loše stanje.
„Zatekli smo tu zemlju u takvom stanju“, piše između ostalog, „da u njoj nije bilo ni
lopova, ni loših ljudi, ni besposličara, ni preljubnica, a ni žena lošeg vladanja. Svi podanici
posvećivali su se poštenom i korisnom radu. Obradiva zemlja, planine i rudnici, pašnjaci, tereni
za lov, šume i sve korisne oblasti bile su podeljene tako da je svaki čovek u njima imao svoj
pravičan udeo. Niko se nije bojao da će neko drugi uzeti ili prisvojiti njegovu očevinu, da će
morati otići na sudski proces. A sad se udaram u grudi i priznajem da smo mi te trezvene i
poštene starosedeoce prepustili na milost i nemilost našim kapricima i nastranostima. Oni nas
preziru kad vide da smo lopovi i ljudi koji su njihove žene i kćeri gurnuli u greh. Cela zemlja je
zapala u takav haos i nered da se teško može prepoznati. Nekad tu nije bilo nijednog lošeg
čoveka, danas u toj zemlji nema nijednog dobrog čoveka.“
Istorija rudnika srebra u Potosi potvrđuje da ovaj opis ne samo što nije preteran, već ni
približno ne odslikava pravo stanje stvari. Godine 1545. neki indijanski čobanin pošao je da traži
zalutalu lamu. Penjući se padinom brežuljka na visoravni Čarkas iščupao je travu s korenom i u
pesku ugledao srebrnaste grumenčiće. Tako je otkrio najbogatiji i najviši rudnik srebra na svetu
koji je Španiji vekovima donosio nepresušne prihode.
Vest o otkriću rudnika brzinom munje se pronela svetom. Španski konkvistadori su
utrkujući se obeležavali svoje parcele i uz pomoć indijanskih robova ispresecali planinu
krtičnjakom potkopa. Ubrzo su nastala ogromna privatna imanja. Eksploatatori su u blizini
podigli grad Vilja Imperijal Potosi, gde su, slično kao u Kaliforniji i Klondajku, za vreme zlatne
groznice, vodili raspustan život u prostačkoj raskoši i razvratu.
Potosi je za Indijance postao prokletstvo. Tamo su terani na težak, iscrpljujući rad bez
nadoknade u užasnim klimatskim uslovima. U svom dnevniku otac Matolina govori da su putevi i
pećine bili tako gusto prekriveni leševima i skeletima Indijanaca umrlih od gladi i iscrpljenosti da
se nije moglo proći a da se po njima ne gazi. Od pet robova četiri su umirala u toku jedne godine
rada. Indijanci koji su dobili naređenje da idu u Potosi, odricali su se svoje sirotinje i opraštali od
života, a rođaci su im priređivali pogreb.
Onda se ne treba čuditi što je mnoštvo Indijanaca bežalo u sedište kralja Manka u
nepristupačnim planinama Vilkapampa da se stave pod njegove ratne zastave. Ustanici su
danonoćno uznemiravali osvajače, napadali iz zaseda pored puta, ubijali posade i spaljivali
dvorce plantažera.
Kralj Manko je tokom osam godina vodio uporan gerilski rat. Godine 1645. za vreme
kuglanja, posvađao se sa Španskim beguncima koji su se posle Almagrovog poraza sklonili u
njegovu tvrđavu. Za vreme tuče Španci su ga ubili, zbog čega su ih masakrirali razbesneli
indijanski ratnici.
Na presto je stupio njegov sin. Na predlog Španaca pristao je da započne mirovne
pregovore i došao je u Kusko gde se odrekao prestola u korist kralja Felipea II. Ali su ga zbog
toga otrovali njegovi podanici.
Titulu kralja imala su redom dva njegova brata. Drugi od njih, Tupak Amaru, u stvari je
bio poslednji kralj Inka. Namamljen u Kusko pod izgovorom otpočinjanja mirovnih pregovora,
bio je pogubljen na glavnom gradskom trgu, gde su ranije izgubili život stariji i mlađi Almagro,
kao i Gonsalo Pisaro.
Njegovim pogubljenjem ugasila se i tridesetpetogodišnja borba Peruanaca za slobodu. Ali
opšte rasprostranjeno mišljenje je bilo da u nepristupačnoj planinskoj tvrđavi i dalje na prestolu
sede potomci kraljevske dinastije Inka.
Glasine o „zlatnom gradu Manoa“, kako je legenda krstila prestonicu Inka, ljudima su
izgledale tako pouzdane da je poznati engleski putopisac Ser Volter Rejli (15521618.) nameravao
da krene u njegovo osvajanje. Maštao je da u „zlatnom kraljevskom gradu“ razmesti engleski
garnizon i unucima Huajne Kapaka nametne godišnji porez u visini od trista hiljada funti
sterlinga u zlatu. Ali svoj plan nije sproveo.
Tokom naredna dva veka Peruanci su pokorno trpeli surovo ugnjetavanje i izgledalo je da
je zemlja nepovratno porobljena. Godine 1780. iznenada je izbio novi, ovog puta mnogo opasniji
ustanak. Na njegovo čelo stao je Tupak Amaru II, po direktnoj liniji potomak imenjaka od pre
dva veka. Grupe do zuba naoružanih Indijanaca širile su smrt u pustoš. Beli plantažeri, ukoliko su
uspeli da izbegnu smrt, navrat-nanos su napuštali svoja imanja i sklanjali se u gradove pod zaštitu
vojnih garnizona.
Španci su spolja dovodili pojačanja i postepeno su ovladali situacijom. Na kraju su
proglasili amnestiju za ustanike i pod izgovorom započinjanja pregovora namamili Tupak Amara
II u Kusko. Iščupali su mu jezik, rastrgli konjima i spalili ga na lomači u prisustvu njegove
porodice. Uznemireno stanovništvo ponovo se latio oružja i ustanak je s pojačanom žestinom
besneo još dve godine? Grad La Paz je dva meseca bio pod opsadom, čak se i Lima morala
odupirati napadima ustanika. Na kraju su Španci odneli pobedu. U opštem pokolju palo je
šezdeset hiljada Indijanaca.
Peruanci su primili hrišćanstvo, ali su potajno još dugo gajili kult svojih bogova i
kraljeva. U Kahamarki su do kraja XVIII veka proslavljali godišnjicu Atahualpine smrti. Obučeni
u stare narodne nošnje i mitološke maske, ulicama su kružile procesije koje su ispred sebe nosile
simbol boga sunca i lutku koja je predstavljala kralja Atahualpu. Na mestu njegovog pogubljenja
izvodili su žalobne ritualne igre i pevali tužne balade, pune žala i melanholije o stradanju sina
sunca. Vršenje tradicionalnog obreda, koji se održao preko dva i po veka, na kraju je zabranio
gradski biskup.
Godine 1559. izvršeno je senzacionalno otkriće. U Peru je došao hroničar Huan Polo de
Ondegardo da preuzme dužnost sudije najvišeg sudskog veća. Jedan od vicekraljeva poverio mu
je zadatak da prouči istoriju Inka. Za vreme svojih putovanja po zemlji najzad je stigao u Kusko
gde je u jednoj indijanskoj kućici otkrio mumije kraljeva Virakoče, Tupak Jupankija, Huajne
Kapaka kao i dva kralja čija imena nisu poznata. Verovatno su ih tu sakrili ustanici. Mumije su se
održale u izvanrednom stanju. Na glavi su imale kraljevske trake, a u očnim dupljama zlatne
pločice sa kojih je skinut nakit. Prenete su u Limu i uz pogrebne svečanosti sahranjene u dvorištu
bolnice Svetog Andrije.
Sećanje na dobra vremena u kraljevstvu Inka do dana današnjeg živi u legendama i
narodnim predanjima. U Kahamarki žive Indijanci koji se hvale da vode direktno poreklo od
Inka. Oni putnicima pokazuju sobu u kojoj je navodno bio zatvoren Atahualpa, čak i crtu
izvučenu na zidu do koje je dosezalo zlato za njegov otkup. Kad steknu poverenje pričaju o
velikom blagu sakrivenom pod ruševinama kraljevskog dvorca. To je navodno podzemni vrt pun
drveća, cveća i ptica od zlata. Kad ih upitaš zašto žive u bedi i ne koriste to bogatstvo,
odgovaraju:
– Bio bi veliki greh počupati te zlatne biljke, uostalom od njih ne bismo imali koristi, jer
bi nam ih uzeli belci.
U Kusku se može čuti divna narodna gatka, puna poezije i izvornog humora. U XIX veku
tamo je živeo neki Indijanac po imenu Don Karlos, koji je kažu vodio poreklo od direktne linije
kraljevskog roda i zbog toga je dobio titulu „Gospodar Inka“. Bio je to čovek niskog rasta i ne
baš zgodan, ali lepa Dona Marijade Eskivel, u nadi da je čeka život na nivou koji odgovara
kraljevskoj krvi, pristala je da se uda za njega.
Ispostavilo se da je Don Karlos bio siromašan kao crkveni miš i da je uprkos svojoj
visokoj tituli posedovao samo bednu kućicu i mali komad zemlje na kome je znojem lica svoga
gajio povrće. Prevarena Indijanka nije mu davala ni trenutak mira. Progonila ga je porugama i
grdnjama, jadikovala nad svojom zlom sudbinom i pretila mu da će ga ostaviti. Jedne noći, kad
mu svojim zajedljivim rečima opet nije dozvolila da zaspi, Don Karlos je izgubio strpljenje i
gnevno uzviknuo:
– Ženo, pokazaću ti da li sam siromašan ili bogat! Kažem ti, nema na svetu kralja koji ima
veće bogatstvo!
Dona Marijade je podrugljivo prsnula u smeh, ali muž joj je rekao da ustane iz postelje,
zavezao joj oči maramom i poveo u nepoznatom pravcu. Silazili su nekim stepenicama, išli
krivudavim hodnicima i na kraju su stigli do cilja. Kad je žena skinula maramu, zanemela je od
iznenađenja. U ogromnoj kvadratnoj galeriji, isklesanoj u neobrađenoj steni, blještalo je
neizmerno bogatstvo od zlata i srebra. Pored zidova su se nalazili zlatni kipovi kraljeva u
prirodnoj veličini, u nišama i na kamenim klupama bilo je mnoštvo krčaga, činija i vrčeva
protkanih dragim kamenjem. Dona Marijade je tražila da uzme sa sobom barem onoliko zlata da
bi mogli da žive u izobilju, ali muž je odlučno odbio, pravdajući se time da bi to bilo svetogrđe za
koje bi ih bog Inti strogo kaznio. Prekidajući svađu zavezao joj je oči i izveo napolje. Ali Dona
Marijade ne bi bila žena kad bi držala jezik za zubima: po celog gradu je vatreno razglašavala o
podzemnom blagu. Na sreću nije znala put do njega i zbog toga ono stoji skriveno do dana
današnjeg.
Ne može se isključiti da je Don Karlos zaista postojao i da je u njemu tekla kraljevska
krv. Krajem XVIII veka izbrojano je šest stotina autentičnih aristokratskih porodica, jezik kečua
je još živ, a među Peruancima se i danas mogu sresti ljudi čije rasne odlike ukazuju na to da vode
poreklo od Inka.
Pre nekoliko godina etnografi su takođe u Ekvadoru naišli na nesumnjive potomke Inka.
Od tamošnjih stanovnika razlikuju se većom inteligencijom, pravilnim, finijim crtama lica i
drukčijim odevanjem. Drže se zajedno u odvojenim selima, gaje kult sunca i čuvaju drevne
običaje. Muškarci za praznike stavljaju šešire pletene od ljudske kose i farbaju lice crvenom
bojom. Kad ih pitate za smisao te maskarade, odgovaraju da su se preci, drevni peruanski Inke,
tako preoblačili da ih ne bi prepoznali beli osvajači.
Kakvim čudom su se oni našli u Ekvadoru? Istorijski izvori napominju da je pet stotina
dostojanstvenika, želeći da izbegnu pokolj Pisara, tražilo spas u hitnoj emigraciji. S porodicama i
tovarnim lamama krenuli su na sever paklenim putem preko planinskih prevoja i klanaca.
Istraživači su ispitali njihov put i utvrdili da je njegov tok bio izuzetno tragičan. Duž celog puta
kojim su izbeglice išle, u pećinama su pronađene lobanje muškaraca, žena i dece koji su umrli od
iscrpljenosti, gladi i mraza.
Savremeni Peruanci se ne razlikuju mnogo od svojih predaka. Sačuvali su njihov jezik,
običaje, osnovni društveni poredak, a potajno i drevni verski kult. Stanovništvo Perua se sastoji
od šezdeset i pet procenata čistokrvnih Indijanaca, trideset procenata metisa i samo pet procenata
belih Španaca. Dakle, Peru je i dalje zemlja izrazito indijanska, zemlja izrabljivanih masa i šačice
izrabljivača. Peruanske društvene odnose tačno je definisao poznati poznavalac tog problema,
belgijski naučnik Luj Boden: „Problem koji je nastao u trenutku iskrcavanja Pisara u Tumbesu,
nije razrešen. Drama se odvija dalje. Dve rase se nisu pomešale, žive jedna pored druge“.
Španci su od samog početka svoje vladavine zatirali sve tragove drevne indijanske
kulture. U XVII veku katoličko sveštenstvo je uništilo sve arhive Inka, smatrajući „kipu“ za
„knjigu sotone“. Indijanci koji su poznavali tajnu njihovog čitanja, tzv. „kipukamayo“, polako su
izumirali, ne prenoseći svoju veštinu budućim pokolenjima.
Takođe su porušene sve građevine Inka: dvorci, svratišta, magacini, skladišta, a pre svega
hramovi. Tako dobijen građevinski materijal upotrebljen je za gradnju crkava i rezidencija
španskih dostojanstvenika. Uništenju su odoleli samo temelji i parterni zidovi izgrađeni od
granitnih blokova. Španci su na tim zidovima podigli crkve i palate, koje se nad njima uzdižu kao
strani, parazitski izraštaji. Na zidovima nekadašnjeg hrama sunca u Kusku do danas stoji
katedrala. Kad se ide duž uskih ulica stare prestonice Inka, lako je razlikovati fragmente
peruanskog građevinarstva od kasnijih španskih dodataka.
Ako bi se u uništavanju kulture pokorene zemlje mogla otkriti ideja vodilja osvajača,
onda je njihov odnos prema osvajanju u ekonomskoj i administrativnoj oblasti nesumnjivo bio
obeležen varvarskom nepromišljenošću. Izvanrednu mrežu kanala za navodnjavanje toliko su
zapustili da su se ogromni predeli primorske oblasti za relativno kratko vreme pretvorili u
pustinju. Hiljade stada lama, osnova bogatstva Inka, zbog neracionalnog gazdovanja bila su
strašno proređena. Nikome nije palo na pamet da sačuva kraljevske drumove i da na njima zadrži
uspostavljeni sistem pokretnog prenošenja vesti. Posledica je bila takva da su putevi brzo uništeni
i danas se samo s velikim naporom ponegde mogu naći njihovi tragovi.
Rušilačka strast konkvistadora dovela je do toga da su peruanske kulture u roku od dva
veka otišle u zaborav. U tom pogledu preokret je nastupio tek onda kad je peruansku kulturu
počeo da izučava Amerikanac Vilijem Hikling Preskot. 35 Bio je advokat, ali je odlučio da napusti
svoj posao i posveti se istoriji, jer je nesrećnim slučajem skoro potpuno oslepeo. Od tada gotovo
da nije izlazio iz svoje kancelarije, posredstvom saradnika iz celog sveta gomilao je izvorne
materijale koji se tiču Asteka i Inka koje mu je čitala sekretarica, a služio se i specijalnim
aparatom za pisanje za slepe. Tako je sakupio sve podatke koji su se mogli naći u bibliotekama i
arhivima Amerike i Evrope. Na osnovu tih materijala 1843. godine napisao je dva klasična dela
od nekoliko stotina stranica pod naslovom „Osvajanje Meksika“ i „Istorija osvajanja Perua“. One
pripadaju remek-delima istorijske literature i do dana današnjeg predstavljaju najvažniju osnovu
meksičke i peruanske istoriografije.
Izvori na kojima Preskot zasniva istoriju Inka sastoje se od službenih dokumenata,
dekreta, privatne i zvanične prepiske, ali u najvećoj meri od dnevnika i istorijskih zapisa čiji su
autori konkvistadori i predstavnici Crkve. U njegovo vreme to su bili rukopisi koji uglavnom
nikom nisu bili poznati ni štampani i grubo se mogu podeliti na dve velike grupe.
U prvu grupu spadaju autori koji Inke prikazuju kao okrutne uzurpatore, koje su Španci s
pravom uklonili. Inspirator te literature bio je vicekralj Perua Fransisko Toledo, krvavi
progonitelj Indijanaca. Na njegovu preporuku potčinjeni činovnici su pisali dela koja optužuju
Indijance za sve zločine i nečasne postupke kako bi moralno opravdali nasilje španske uprave.
Najpoznatiji predstavnik te škole bio je autor „Istorije Inka“ (1572.) Sarmijento de Gamboa.
U drugu grupu spadaju istoričari i memoaristi koji se prema Inkama odnose s izrazitom
simpatijom kao pravednim i blagim vladarima. Njima pripadaju Sijesa de Leone, Barnaba Koba,
Bartolomeo da las Kasas, Huan de Sarmijento, Polo de Ondegardo i najpoznatiji među njima
Garsilaso de la Vega.
Ovom poslednjem autoru treba posvetiti nekoliko dodatnih reči s obzirom na to da je bio
zanimljiva ličnost, a pre svega zbog toga što Preskot svoje delo uglavnom zasniva na njegovom
radu.
Garsilasov otac, španski plemić koji je 1534. godine došao u Peru i tamo se proslavio kao
hrabar kapetan, oženio se indijanskom kneginjicom Donom Izabelom Čimbu Oklo, sestričinom
kralja Huajne Kapaka. Garsilaso je, dakle, bio metis i potomak jedne od brojnih bračnih veza
koje su konkvistadori sklapali s kneginjicama kraljevskog roda.
Otac mu je bio veoma gostoljubiv. Svakodnevno je za svoj sto pozivao oko stotinu
poznanika. Među gostima su bili i članovi stare kaste Inka s kojima se sprijateljio. Garsilaso se s
uzbuđenjem prisećao veselog i bezbrižnog života koji je provodio u očevoj kući, često se igrajući
s vršnjacima u ruševinama tvrđave Saksahuaman.
Ali vremena su se ubrzo promenila na gore. Umešan u pobunu Gonsala Pisara, otac je u
periodu od tri godine bio lišen svog imanja i svih prihoda. U njegov dom uselila se beda. Da zlo
bude veće, razveo se od Indijanke i oženio bogatom Španjolkom da bi popravio imovno stanje.
Majka je s decom morala da napusti kuću i samo je Garsilaso mogao da ostane pored oca.
Godine 1558. otac je umro, a majka je pala u krajnju bedu. Garsilasc je odlučio da
otputuje u Španiju da bi se izborio za pravo na nasleđe. Njegovi napori nisu dali nikakav rezultat,
ali zahvaljujući uticaju prijatelja primljen je u vojsku i stekao čin kapetana.
Godine 1590, dakle posle trideset godina službe, napustio je vojsku i nastanio se u
Kordobi. Tu se kao samouk vatreno posvetio književnosti, filozofiji i istoriji. Njegovo glavno
delo je „Istorija Inka“, napisano na osnovu ličnih sećanja i materijala koje su mu iz Perua slali

35
Bliži podaci o tom genijalnom istoričaru mogu se naći u mojoj knjizi „Kad je sunce bilo bog“ u poglavlju
„Oslepeli naučnik otkriva izgubljene civilizacije“.
rođaci i poznanici (1609.). Steklo je veliku popularnost i doživelo nekoliko izdanja na španskom
jeziku i prevoda na francuski i engleski jezik. Garsilaso je umro u Kordobi 1616. godine.
Njegova „Istorija Inka“ sadrži mnoge podatke koji su potvrđeni kasnijim istraživanjima.
Ali ipak u mnogim slučajevima autora je izdalo pamćenje i činjenice koje je predstavio pokazale
su se kao neistinite. On pokazuje sklonost da kulturu Inka predstavlja tako kao da je bliska
hrišćanskoj kulturi Evrope. Kraljeve opisuje kao dobrodušne vladare, prećutkujući stroge zakone
i sistem ugnjetavanja koji su Inke nametnuli peruanskim narodima. Ali to ne umanjuje vrednost
onih poglavlja njegove knjige koja opisuju verske obrede, istoriju, običaje i svakodnevni život
moćne države Tavantinsuju.
Treba još pomenuti autora koga Preskot nije mogao da koristi, pošto je otkriven tek
pedeset godina posle smrti istoričara. Godine 1908. u Kraljevskoj biblioteci u Kopenhagenu
nađen je rukopis priličnog obima, pun naivnih ali neobično realističkih crteža koji slikovito
predstavljaju život Inka. Ispostavilo se da je autor tog dela Felipe Huaman Poma Ajala.
Istraživanja su pokazala da je on unuk kralja Tupak Jupankija i obrazovan čovek koji je svoj
dnevnik pisao u godinama 1587 – 1613. Veoma informativna ikonografija kao i mnoštvo novih
činjenica iz istorije kulture i religije Inka svrstavaju rukopis u red najvažnijih izvora koji se
odnose na istoriju Perua. Finski naučnik, profesor Rafael Karsten, iskoristio je priče autora u
svom iscrpnom naučnom delu „Totalitarna država u prošlosti“ (1949.).
Posle klasičnih dela Preskota pojavljivala su se i dalje se pojavljuje na stotine istorijskih
radova, koje je ovde nemoguće nabrojati. Podvucimo još samo da je „Ossolineum“ nedavno
izdao izvanredan naučni rad Rudolfa H. Nikonija koji obuhvata sve podatke koji su dotad
sakupljeni o Inkama i starim peruanskim kulturama. Tu se može naći opširna bibliografija koja se
odnosi na taj problem.
Kad je reč o našem znanju koje se tiče starih pretkolumbovskih kultura, onda to gotovo
potpuno dugujemo arheološkim iskopavanjima. Rezultate tih istraživanja predstavili smo veoma
kratko u poglavlju „U senci drevnih Anda“. Sadašnja arheološka istraživanja, koja sistematski
sprovode peruanske naučne ekipe, stalno donose nova, često senzacionalna otkrića.
Naučnici najveću teškoću imaju s utvrđivanjem starosti nalaza i samim tim s
određivanjem epoha u kojima su se određene kulture razvijale. Ali zahvaljujući pomoći nuklearne
fizike i u tom pogledu izgleda da se ispitivanja kreću s mrtve tačke.
Pod uticajem kosmičkog zračenja u žive organizme sa ugljendioksidom ulazi i određena
količina radioaktivnih atoma ugljenika, zvanih C, atomske težine 14, koji prilikom raspadanja
emituju čestice. Izračunato je da život tih radioaktivnih atoma prosečno traje osam hiljada godina.
U trenutku smrti organizma priliv atoma ugljenika prestaje, a oni koji su apsorbovani za vreme
života – podležu postepenom raspadanju. Iz toga proizlazi da što je organski nalaz stariji, tim
slabije mora da se oslobađaju radioaktivne čestice C-14. Pomoću Gajgerovog brojača intenzitet
se može izmeriti s relativnom tačnošću i – pošto je poznata dužina života čestica C 14, nije teško
utvrditi i starost ispitivanog nalaza.
Nuklearna metoda učinila je peruanskoj arheologiji neprocenjive usluge. U dolini Čikama
blizu Truhilja otkopani su ostaci riba i lovne divljači, pamuka, pasulja, bibera i semenke bundeva.
Nuklearna ispitivanja su pokazala da su Peruanci još na dve i po hiljade godina pre naše ere
obrađivali zemlju, dakle u isto vreme s Egiptom faraona i narodima Mesopotamije.
Nuklearna analiza pepela nađenog ispod piramide sunca u Moči (kultura Močika)
pokazala je da on potiče iz godine 873. pre naše ere, drška koplja iz groba kulture Naska – iz 636.
g. pre naše ere, pamuka s groblja Parakas iz 307. g. pre naše ere, komadići kanapa nađenog u
iskopinama u Huaka Prijetu – iz godine 682. p. n. e. itd.
Možemo biti sigurni da je utvrđivanje precizne peruanske hronologije samo pitanje
vremena.
Peruanska arheologija može se podičiti još jednim veoma značajnim otkrićem. Pokazalo
se da ukrasi na keramici kulture Čavin pokazuju zapanjujuću sličnost sa kineskom ornamentikom
iz vremena dinastije Čeu (1122-249 p.n.e.). Još nije razrešeno pitanje da li su ti uticaji doprli do
Čilea usled migracije ili trgovinskom razmenom. U svakom slučaju kontakti Kine s narodima
Perua u tim davnim vremenima ne mogu podlegati nikakvoj sumnji.
Tajanstvena prestonica poslednjih kraljeva Inka podsticala je maštu nekoliko pokolenja
putnika i avanturista koji su sanjali o zlatnom blagu. Ali sva istraživanja koja su vršena tokom tri
veka završavala su se neuspešno. Mnogi odvažni ljudi, koji su duboko zalazili u divlje,
nenaseljene predele planine Vilkapampa, nisu se vraćali. Na kraju su ljudi došli do zaključka da
prestonica Inka, koja se nalazila nebu pod oblacima, nije uopšte ni postojala i da je to izmišljotina
fantasta i sanjara.
Početkom ovog veka mladom Amerikancu Hajremu Bingamu slučajno su dospeli u ruke
zapisi oca De la Kalanča kao i beleške Karla Vinera u kojima je našao noticu o prestonici Manka
I. Viner je čak odredio njen geografski položaj i tvrdio da je ona skrivena u džungli na istočnoj
padini Anda, blizu planine Makču Pikču. Bingam je toliko bio oduševljen fascinantnom vešću, pa
je odlučio da se spremi na put u Peru u potrazi za izgubljenim gradom.
S dva prijatelja krenuo je na put. Na udaljenosti tri dana hoda od Kuska zaustavio se
pored reke Urubambe. Na obe njene obale uzdizali su se u nebo strmi zidovi klanca. Kroz
stenoviti prolaz od strane džungle duvala je struja toplog vazduha, pa je tu bujala vegetacija.
Vrhove kanjona zaklanjala je gusta prašuma kroz koju se moglo probiti samo s mukom. Ponegde
su se pitomijim padinama pele terase zarasle žbunjem i korovom, a na kojima se nekad gajio
krompir. Na horizontu se ocrtavala veličanstvena planina Sakantaj, s večitim snegom na vrhu.
Ne videći u okolini nikakve tragove ruševina, Bingamovi prijatelji su izgubili volju za
daljim istraživanjima. Dok je jedan od njih jurio za leptirima, a drugi prao veš u reci, Bingam nije
odustajao i pored umora peo se terasama prema vrhu kanjona. Probijajući se kroz prašumu naišao
je na imanje policijskog narednika Karaska, koji je za bogatu nagradu pristao da bude vodič.
Posle nekoliko sati hoda kroz prašumu, dana 24. juna 1911. godine stigli su do neke zagonetne
ruševine, zapletene u čvrst zagrljaj rastinja. Od tog trenutka Bingam nije prestajao da ispušta
uzvike iznenađenja, jer je sa svakim načinjenim korakom nailazio na sve novije i sve čudnije
spomenike građevinarstva. Više nije bilo nikakve sumnje da je najzad otkrio legendarnu
prestonicu Inka. Kameno gnezdo rasprostiralo se u sedlu koje su stvorile planine Makču Pikču i
Tajne. Ono se terasama dizalo po njihovim padinama i građevinama je zauzimalo vrhove. Pravi
grad pod zidinama, koji je brojao najmanje petnaest hiljada stanovnika! Reka Urubamba tu pada
u provaliju, oko tvrđave pravi prirodan odbrambeni šanac i teče na istok, gde se spaja s velikom
rekom Ukajali.
Očišćen od rastinja, danas je Makču Pikču odredište turističkih izleta. Duž planinskih
padina grad ima pet delova izgrađenih na pet terasa. Delovi se sastoje od tesno grupisanih kuća,
izgrađenih od nepravilnih granitnih blokova. Pojedine delove grada povezuju stepeništa usečena
u stenu, koja imaju po tri hiljade stepenika. Na najvišoj platformi uzdiže se posmatračka kula,
dva okrugla hrama, kuće za stanovanje sveštenika, manastir „devica sunca“ kao i kameni stub,
koji je verovatno služio kao sunčani sat. Pored stepeništa ižlebljeno je otvoreno korito koje je
odvodilo kišnicu u ozidanu cisternu. Ispod temelja kuća krije se čitav krtičnjak hodnika, galerija i
pećina. Oni su služili kao magacini i skladišta, a delimično i kao mauzolej umrlih
dostojanstvenika, sveštenika i „devica sunca“. Pre nekoliko godina u njima su otkriveni posmrtni
ostaci 102 monaha. Makču Pikču pripada najvećim čudima sveta u oblasti građevinarstva i
istovremeno pruža dokaz veličine i moći Inka.
 Značajne zasluge za znanje o Inkama ima i Austrijanac Viktor fon Hagen. Godine 1952.
organizovao je ekspediciju u nameri da na terenu ispita i prenese na kartu legendarne puteve
Inka. U pratnji žene, dva arheologa, topografa, fotografa i zoologa putovao je Peruom, otkrivajući
s velikim trudom poslednje tragove izvanredne mreže puteva. Ekspedicija je trajala dve godine i
morala je da savlađuje neopisive teškoće na visokim Andima i u pustinjskim primorskim
nizijama. Neobično zanimljiv opis tog putovanja, kao detaljne karte otkrivenih puteva, Viktor
Hagen je objavio u izvanrednoj knjizi „Drumovi sunca“.
Moris Meterlink je jednom rekao da je „čudna samo prava istina“. Maksima je naročito
ispravna kad se primeni na Inke. Njihova zadivljujuća uloga u drevnim peruanskim kulturama,
njihova religija, običaji i nagla propast – to je valjda jedna od najneobičnijih pojava u burnoj
istoriji sveta. Toj drami slave i propasti, ljubavi i mržnje, niskosti i herojstva ni najbujnija ljudska
mašta ne bi uspela da doda ništa što bi moglo da je obogati. Iz tih razloga autor ove priče verno se
držao istorijskih činjenica u dubokom uverenju da one same po sebi imaju moć obraćanja čitaocu.
Pored toga, ponegde se odvažio na sopstvenu interpretaciju i beletrističko predstavljanje nekih
epizoda.
Ali to je učinio isključivo da jače istakne neke istorijske činjenice. Hronike i dnevnici u
svom kazivanju često imaju izvesne nedorečenosti, ne povezuju uzročno i psihološki ne
obrazlažu neke ključne događaje, a često ih začine i predrasudom ili daju pogrešne ocene ličnosti
koje se pojavljuju. Kao primer može da posluži zanimljiva ličnost Felipilja. Setimo se njegove
mržnje prema Atahualpi, dezertiranja iz jedne u drugu špansku vojsku, pokušaja da pobegne kod
ustanika i njegovog pogubljenja. Španski hroničari ga jednodušno predstavljaju kao intriganta i
podlaca najgoreg kova. Čak ni Garsilaso za njega nije našao blagonaklonu reč. Ali jasno je da u
tom mladom Indijancu, koji potiče iz plemena koja su podjarmili Inke, mržnja prema kralju nije
imala samo ličnu pozadinu, on je pod utiskom španskih zločina rastao i sazrevao iznutra, a na
kraju je u sebi pobedio plemensku podelu i uzdigao se na nivo opšteperuanskog patriotizma, koji
je svoj izraz našao u opštem ustanku Indijanaca.
Čitalac više puta u knjizi nailazi na dijaloge. Oni su delimično doslovno izvučeni iz
pisanih izvora, a delimično predstavljaju vlasništvo autora. Ali potka ovih poslednjih uvek su
proverene istorijske činjenice, ili drukčije rečeno, izmišljena je samo njihova forma, a ne sadržaj.
Razgovori između Inka čitaoca treba da uvedu u atmosferu njihovog neobičnog i
fascinantnog sveta, dozvole mu da oseti ukus i miris njihove egzotičnosti, omoguće da razume
tajne njihovog mentaliteta.
Ima i dijaloga – to treba priznati – koji isključivo služe književnoj kompoziciji. Radilo se
o tome da se akciji da više živosti i života, da istorijsku građu čitaocu učini lakšom za
prihvatanje. U tom pogledu tipičan je razgovor između Kortesa i Pisara. Budući da su se zaista
sreli u Španiji, ne može se ni zamisliti da nisu razgovarali o temama koje obojicu tako zanimaju,
da nisu izmenjali svoja iskustva iz borbi s domorodačkim narodima novog kontinenta. Autor je
obojici konkvistadora stavio u usta podatke dobijene iz različitih izvora. Ali ne mislim da se time
ogrešio o istinu, jer je polazio od toga da ono što su znali istoričari nisu mogli da ne znaju
učesnici američke drame.
Možda će mnoge čitaoce iznenaditi kompozicija knjige koja se zasniva na tome da se
poglavlja istorijskog karaktera prepliću s istorijskim esejima. Treba priznati da je to neuobičajena
forma, možda čak i rizična. Ali autor nije želeo da napiše ni naučnu raspravu, ni roman u kome bi
morao da se odrekne mnogih dragocenih i zanimljivih podataka o Inkama, naročito iz oblasti
njihovog neobičnog državnog uređenja.
Pišući knjigu na granici beletristike i neposredne informacije, autor je bio svestan da se
upušta u nekonvencionalan eksperiment. To je učinio samo zbog toga što je želeo da čitaocu
možda pruži najbolju uslugu i nagoni ga na razmišljanje o zamršenim putevima drevnih
peruanskih naroda, koji su stvorili tako osobene i bogate kulture da bi na kraju doživeli
neminovnu propast.

Kraj
 Beleška o piscu

Zenon Kosidovski rođen je 1898. godine u Inovroclavu. Studirao je polonistiku i

filozofiju u Krakovu i Poznanju, gde je stekao titulu doktora filozofije. Zatim se nekoliko godina
posvetio pedagogiji. Godine 1922. debitovao je u grupi „Zdroj“ („Izvor“) knjigom pesama „Ludi
lovac“. Njegove pesme, eseji i književna kritika izlazili su u mnogim časopisima. Bio je
dugogodišnji predsednik udruženja književnika u Poznanju i osnivač poznatih „Književnih
četvrtaka“ u Dvorcu Ðalinskih. Godine 1938. izdao je opširnu monografiju o progresivnom
časopisu „Književni nedeljnik“ čiji su saradnici bili Slovacki i Krasinski.
Za vreme Drugog svetskog rata predavao je poljski jezik i istoriju poljske kulture na
univerzitetu u Los Anđelesu u Kaliforniji.
Po povratku u zemlju 1951. godine počinje najplodniji period njegovog književnog rada.
Pisanje naučno popularnih dela donelo mu je mnogobrojne čitaoce u Poljskoj i drugim zemljama.
Godine 1956. nastalo je delo „Kad je sunce bilo bog”, zatim 1960. delo o uništenju civilizacije
Inka „Kraljevstvo zlatnih suza”. Godine 1963. napisao je „Biblijske legende” koje su mu donele
najviše priznanja. Sledi knjiga kraćih radova „Lisipovi koji i druge priče“, nastala 1965. godine i
poslednje delo koje je Kosidovski završio „Priče jevanđelista“, prvi put objavljeno u Poljskoj
1979. godine.