PARIShIH

1
Naslov originala

Pam Jenoff
THE LOST GIRLS OF PARIS
Copyright © 2019 by Pam Jenoff
All rights reserved including the right of reproduction in whole, or in part in any form.
This edition is published by arrangement with Harlequin Books S.A.
This is a work of fiction. Names, characters, places and incidents are either the product of the author’s imagi-
nation, or are used fictitiously, and any resemblance to actual persons, living or dead, business establishments,
events, or locales are entirely coincidental.

Translation copyright © 2020 za srpsko izdanje, LAGUNA

www.balkandownload.org

2
“U ratu, istina je dragocena toliko da se o njoj
uvek moraju starati laži kao telohranitelji.”
Vinston Čerčil

3
 Prvo poglavlje
Grejs

Njujork, 1946.

Da nije bilo druge najveće greške u njenom životu, Grejs Hili nikad ne bi našla taj
kofer.
U utorak ujutru u devet i dvadeset Grejs je trebalo da putuje na jug prvim od
dva autobusa kojima se vozi u centar grada na posao, iz jednog pansiona u Hels
kičenu do kancelarije na Louer ist sajdu, gde je radila. I jeste krenula na posao. Ali
nije bila ni blizu kraju grada koji je navikla da zove svojim domom. Umesto toga,
brzo se vozila na jug Avenijom Medison, obuzdavajući guste uvojke tako što je ni-
sko vezala kosu, a potom skinula zeleni džemper iako je bilo hladno, kako Frenki
ne bi primetio da je to isti onaj koji je nosila i prethodnog dana na poslu, i da se ne
bi zapitao nešto nezamislivo: da li je uopšte išla kući.
Grejs je zastala da se pogleda u izlogu radnje s jeftinim potrepštinama. Bilo joj
je žao što radnja nije otvorena pa ne može da kupi puder kako bi pokrila belege na
vratu, i uzorak nekog parfema da prikrije zadah brendija od juče i divan ali po-
grešan miris Markovog losiona posle brijanja, od kog ju je sa svakim udahom obu-
zimao stid i vrtelo joj se u glavi. U uglu je sedeo neki pijanac i ječao u snu. Uočivši
njegovo sivo, beživotno bledilo, Grejs je osetila izvesnu solidarnost. Iz susedne
uličice dopirala je lupa kanti za smeće, zvuk koji je marširao u saglasju s pulsira-
njem u njenoj glavi. Ceo grad Njujork izgledao joj je kao da je zelen i mamuran. Ili
je možda samo ona takva.
Kroz Medison je duvao u naletu oštar februarski vetar, od kojeg su se zastave
okačene na soliterima žestoko vijorile. Stare izgužvane novine plesale su duž slivni-
ka. Začuvši zvona Crkve Svete Agnije kako oglašavaju da je pola deset, Grejs je
požurila i skoro trčala, koža pod okovratnikom joj se znojila.
Pred njom se ocrtavala ogromna stanica Grand central. Samo još malo pa će
moći da skrene levo, u Četrdeset drugu ulicu i na Leksingtonu uhvati ekspresni
autobus za centar.
Međutim, kad se približila raskrsnici sa Četrdeset trećom, videla je da je ulica
blokirana. Preprečila su je troja policijska kola i ogradila je od Medisona, sprečava-
jući i sve ostale da prođu dalje, na jug. Grejs je isprva pomislila da je posredi sa-
obraćajna nesreća, pošto je na drugoj strani ulice videla slupani crni studbejker ko-

4
jem je ispod haube kuljala para. Odnedavno su ulice u centru više nego ikad bile
zakrčene automobilima koji su se otimali za prostor s autobusima, taksijima i kami-
onetima za isporuku. Mada, izgleda, nije bilo drugog vozila. Na uglu su stajala
usamljena bolnička kola. Bolničari nisu bili užurbani, stajali su i pušili, naslonjeni
na vozilo. Grejs je prišla policajcu čije se punačko lice prelivalo preko visokog oko-
vratnika uniforme, marinskoplave sa zlatnom dugmadi. “Izvinite, hoće li ulica još
dugo biti zatvorena? Kasnim na posao.”
Pogledao ju je prezrivo ispod ruba kape, kao da mu je i dalje smešna pomisao da
neka žena ima posao, bez obzira na to što su žene za vreme rata vredno radile u
fabrikama da zamene muškarce koji su mobilisani i poslati preko okeana. “Ne
možete ovuda”, odgovorio je prekorno službenim tonom. “Niti ćete uskoro moći.”
“Šta se desilo?”, upitala je, ali policajac se već okrenuo od nje. Grejs je prišla ko-
rak bliže i istegla vrat da vidi.
“Neku ženu su udarila kola i poginula je”, rekao je muškarac s vunenim kačke-
tom, pored nje.
Grejs je pogledala u smrskani vetrobran studbejkera i obuzela ju je mučnina.
“Šteta”, uspela je konačno da prozbori.
“Nisam video nesreću”, odvratio je čovek. “Ali neko je rekao da je poginula od-
mah, na licu mesta. Barem nije patila.”
Barem. Tu reč je Grejs prečesto slušala otkad je Tom poginuo. Barem je još
mlada. Barem nema dece – kao da je zbog toga lakše podneti. (Deca ne bi bila teret
– pomišljala je ponekad – već delić njega koji bi zauvek ostavio.)
“Čovek nikad ne zna gde će se sve završiti”, zamišljeno je rekao čovek s kačke-
tom pored nje. Grejs mu nije odgovorila. I Tomova smrt je bila neočekivana, pre-
vrnuo mu se džip na putu iz vojne baze do železničke stanice u Džordžiji, odakle je
trebalo da doputuje u Njujork, da je vidi pre no što ga pošalju u rat. Nazvali su to
ratnim gubitkom, mada je zapravo bila nesreća koja se mogla dogoditi bilo gde.
Blesnuo je blic foto-aparata nekog reportera i Grejs je zatreptala. Zaklonila je
oči rukom i naslepo se povukla kroz gomilu okupljenih, žudeći da dođe do vazdu-
ha okružena dimom cigareta i mirisom parfema i znoja.
Udaljivši se od policijske barikade, Grejs se osvrnula i pogledala preko ramena.
Četrdeset treća ulica bila je blokirana i u smeru na zapad, pa nije mogla da preseče
prečicom. Ako se vrati Medisonom da bi prošla s druge strane stanice, izgubiće još
pola sata i zakasniće na posao više nego što već kasni. Ponovo je proklela u sebi
prethodnu noć. Da nije bilo Marka, ne bi sad stajala ovde bez drugog izbora osim
da preseče kroz Grand central – iako se zarekla da tamo više nikad neće kročiti.
Okrenula se da se suoči s njom. Stanica se ocrtavala pred njom kao masivna
senka, pomračujući pločnik. Kroz njena vrata je beskonačno proticala reka putnika
na posao. Zamislila je unutrašnjost stanice, veliku dvoranu koju su obasjavali is-
košeni zraci svetlosti kroz vitražne prozore, veliki sat kod kojeg se sastaju prijatelji i

5
ljubavnici. Nije samo to mesto ono što ne može podneti da vidi, ne mesto već lju-
di. Devojke sa sveže namazanim crvenim ružem, što pritiskaju jezikom zube da se
uvere da ih nisu umazale, i čvrsto stiskaju svoje tašnice. Čista, sveže umivena deca,
pomalo nervozna što će videti oca kog se ne sećaju jer je otišao tek što su proho-
dala. Vojnici u uniformama izgužvanim od puta kako izlaze na peron s uvelim be-
lim radama u rukama. Ponovni susreti kakve ona nikad neće doživeti.
Trebalo bi jednostavno da odustane i ode kući. Čeznula je za dugom kupkom,
možda i da odspava. Ali morala je da stigne na posao. Frenki u deset ima zakazan
razgovor s jednom francuskom porodicom i potrebna mu je da joj diktira. A posle
će doći Rozenbergovi da traže papire za smeštaj. Inače je baš to volela u svome
poslu, da se izgubi u problemima drugih ljudi. Ali danas ju je odgovornost teško
pritiskala.
Ne, mora da nastavi i nema drugog izbora. Uspravila se i krenula prema Grand
centralu.
Prošla je kroz stanična vrata. Sad je prvi put ušla ovamo od onog popodneva
kad je stigla, obučena u najlepšu haljinu sa “žabicama”, kose savršeno sređene u
“pobedničke rolne”, sa šeširićem na glavi. Tom nije stigao vozom u tri i petnaest iz
Filadelfije kao što je očekivala, pa je pretpostavila da je propustio vezu. Kad nije
sišao ni sa sledećeg voza, malo se uznemirila. Proverila je tablu sa informacijama u
središtu stanice, na kojoj su ljudi ostavljali poruke, za slučaj da je Tom stigao ranije
ili da joj je nekako promakao. Nije imala načina da stupi s njim u vezu i proveri gde
je, ostalo joj je samo da čeka.
Pojela je hotdog koji joj je razmrljao ruž i bio kiseo u ustima, pročitala naslove
novina na kiosku jednom, pa drugi i treći put. Vozovi su dolazili i praznili se, izliva-
li na peron vojnike koji bi mogli biti Tom ali nisu bili. Kad je, u pola devet, stigao
poslednji večernji voz, bila je pomahnitala od brige. Tom je nikada ne bi ostavio da
ovako stoji i čeka. Šta se dogodilo? I konačno, ugledala je riđokosog poručnika kog
je upamtila s ceremonije Tomovog stupanja u vojsku kako joj prilazi sa izrazom
strepnje na licu, i znala je. Još je mogla da oseti kako je nepoznate ruke hvataju kad
su je izdala kolena.
Stanica je sad izgledala isto kao i te noći, poslovno, neuznemireno tako velikom
ulogom koju je imala u njenim mislima mnogo meseci. Samo prođi, kazala je sebi,
a široki izlaz na suprotnom kraju stanice dozivao ju je kao svetionik. Nije morala
da zastaje da bi se setila.
Nešto ju je neobično povuklo za nogu, kao dečji prstići. Grejs je stala i osvrnula
se. Samo joj se rasparala najlonka. Jesu li to uradile Markove ruke?
Poderotina je sad svakim korakom postajala sve veća, gotovo kao rupa na listu.
Osetila je potrebu da skine čarape.
Potrčala je ka stepenicama što vode u javni toalet na nižem nivou. Dok je prola-
zila pored jedne klupe, posrnula je i umalo nije pala. Iskrenula je stopalo i članak

6
joj je prostrelio oštar bol. Othramala je do klupe, sela i podigla nogu misleći da joj
je opet otpala potpetica koju nije dobro popravila. Ali cipela je bila netaknuta. Ne,
ispod klupe je štrčalo nešto zbog čega se spotakla. Braon kofer, nehajno gurnut is-
pod. Ljutito se osvrnula oko sebe, pitajući se ko je bio toliko neodgovoran da ga
tako ostavi, ali u blizini nije bilo nikog, ljudi su prolazili ne obraćajući pažnju.
Možda je vlasnik kofera otišao u toalet ili da kupi novine. Gurnula ga je dublje pod
klupu da se još neko ne bi o njega sapleo, i pošla dalje.
Pred vratima ženskog toaleta, Grejs je zapazila muškarca u pohabanoj uniformi
kako sedi na podu. U deliću sekunde bilo joj je drago što Tom nije poživeo da ode
u borbu i vrati se uništen onim što je video. Zauvek će joj ostati njegova zlatna sli-
ka savršenog i snažnog mladića. Neće se vratiti osakaćen poput mnogih koje je vi-
dela, neće se mučiti da zadrži izraz hrabrosti i ne pokaže da je slomljen. Grejs je za-
vukla ruku u džep da izvadi poslednji sitan novac, trudeći se da ne misli na žuđenu
kafu koje će sad morati da se odrekne. Spustila mu je novac na ispucali dlan. Jed-
nostavno nije mogla da okrene glavu.
Nastavila je u toalet, zaključala se u kabinu i skinula najlonke. Potom je prišla
ogledalu da zagladi kao mastilo crnu kosu i ponovo namaže usne ružem, da u nje-
govom voštanom ukusu ponovo oseti sve što se dogodilo one noći. Pred susednim
lavaboom, neka žena, mlađa od nje, zagladila je kaput preko oblog trbuha. Činilo
joj se da u poslednje vreme na sve strane vidi trudnice, plodove srećnih ponovnih
spajanja s momcima koji su se vratili iz rata. Osetila je ženin pogled na svojoj raz-
barušenoj pojavi. Znalački.
Svesna da će još više zakasniti na posao, Grejs je požurila iz toaleta. Kad je po-
novo krenula kroz stanicu, primetila je onaj kofer preko kojeg zamalo nije pala ne-
koliko trenutaka pre toga. Još je stajao ispod klupe. Usporila je korak i prišla mu,
pa se osvrnula tražeći pogledom nekog kome bi mogao pripadati.
Kad nije uočila nikog, Grejs je klekla da ispita kofer. Ni po čemu nije bio pose-
ban, koferčić zaobljenih ivica, nalik onima koje putnici svakodnevno nose kroz sta-
nicu, sa izlizanom drškom od sedefa, lepšom od ostalih delova. Samo što ovaj niko
ne nosi, već stoji pod klupom zaboravljen. Da ga nije neko izgubio?
U trenutku je oprezno zastala, setivši se jedne priče koju je čula za vreme rata, o
prtljagu koji je zapravo bio bomba. Ali to je sad gotovo, nestala je opasnost od
invazije ili drugačijeg napada, za koje su nekad mislili da vrebaju iza svakog ugla.
Grejs je razgledala kofer tragajući za nekim znakom ko mu je vlasnik. Sa strane
je kredom bilo ispisano prezime. Uznemirena, setila se nekih Frenkijevih klijenata,
preživelih, koje su Nemci prisiljavali da ispišu svoje ime na koferu i lažno im
obećavali da će im stvari biti vraćene. Na ovome je pisala samo jedna reč: Trig.
Grejs je razmatrala šta joj je činiti: da kaže nosaču prtljaga ili da se jednostavno
udalji. Kasnila je na posao. Možda je unutra neka kartica. Prešla je prstima preko
klapni. Odskočile su kao same od sebe. Podigla je poklopac nekoliko centimetara.

7
Pogledala je preko ramena, sa osećanjem da svakoga časa može biti uhvaćena. A
onda je zavirila u kofer. Bio je uredno spakovan, sa četkom za kosu srebrne poleđi-
ne i neotvorenim sapunom od lavande, marke jardli, gurnutim u jedan ugao; ženska
odeća bila je savršeno složena, bez nabora. Pozadi je bio gurnut par cipelica za
bebu, ali nije bilo ni traga od dečje odeće.
Najednom ju je obuzelo osećanje da je gledanje u kofer neoprostiv upad u tuđu
privatnost (što i jeste bilo). Brzo je povukla ruku i osetila da joj je nešto poseklo
kažiprst. “Jao!”, kazala je glasno, ne mogavši da se obuzda. Na prstu se pojavila
tanka linija krvi, dugačka dva-tri centimetara, možda i duža.
Prinela je prst ustima i sisala da zaustavi krvarenje. A onda je drugom rukom
potražila po koferu, da vidi šta ju je to poseklo, žilet ili nož. Pod odećom se nalazio
pun koverat. Posekla ju je oštra ivica papira. Ostavi ga, kao da joj je govorio neki
unutarnji glas. Međutim, nije mogla da se zaustavi i otvorila je koverat.
Unutra se nalazio svežanj fotografija, pažljivo umotan u komad čipke. Izvadila
ih je i, dok je to činila, s prsta joj je kapnula krv na čipku i nepovratno je umrljala.
Unutra je bilo dvanaestak slika, i na svakom snimku po jedna mlada žena. Suviše su
se razlikovale da bi bile u srodstvu. Neke su bile u vojnoj uniformi, neke u bespre-
korno ispeglanim bluzama ili u blejzerima. Nijedna nije bila starija od dvadeset pet
godina.
Držati tako fotografije neznanki učinilo joj se suviše intimno, pogrešno. Htela je
da ih vrati i zaboravi šta je videla. Ali oči devojke na gornjoj fotografiji bile su tam-
ne i kao da su je pozivale. Ko je ona?
U tom trenutku, pred stanicom su se oglasile sirene i njoj se učinilo da su zasvi-
rale zbog nje, da je policija došla da je uhapsi jer je otvorila tuđ kofer.
Požurila je da ponovo umota slike u čipku i da sve vrati u kofer. Ali čipka se na-
brala i nije mogla da ugura svežanj nazad u koverat. Sirene su postajale sve glasnije.
Nije bilo vremena. Krišom je ubacila fotografije u tašnu i nogom gurnula kofer na-
zad pod klupu, da se ne vidi.
Potom je krenula ka izlazu, dok joj je rana na prstu pulsirala. “Trebalo je da
znam”, promrmljala je za sebe, “da od ulaska u stanicu neće ispasti ništa dobro.”

8
 Drugo poglavlje
Elenor

London, 1943.

Direktor je bio besan.

Lupio je šakom nalik na šapu po dugačkom stolu za sastanke tako jako da su šo-
ljice zazvečale i čaj se prelio preko ruba čak i onih na drugom kraju stola.
Uobičajeno zadirkivanje i žamor jutarnjeg sastanka odmah su prestali. Bio je cr-
ven u licu.
“Još dva agenta uhvaćena”, zaurlao je, ne trudeći se da spusti glas. U hodniku se
zaustavila neka daktilografkinja u prolazu, razrogačenim očima pogledala unutra i
brže-bolje nastavila dalje. Elenor je hitro ustala da zatvori vrata, kroz oblak dima
od cigareta koji se formirao iznad njih.
“Da, gospodine”, zamucao je kapetan Majkls, ataše Kraljevskog vojnog vazdu-
hoplovstva. “Agenti spušteni u blizini Marseja uhapšeni su samo nekoliko sati po
dolasku. Od njih nema ni traga ni glasa, pretpostavljamo da su ubijeni.”
“Koji agenti?”, hteo je da zna direktor. Gregori Vinslou, direktor Specijalnih iz-
vršnih operacija,1 nekad je bio pukovnik, odlikovan u Velikom ratu. Iako blizu šez-
desete, i dalje je bio impozantna figura, svima u štabu poznat samo kao “Direk-
tor”.
Kapetan Majkls je izgledao kao da ga je to pitanje zbunilo. Za ljude koji rukovo-
de operacijama na daljinu, agenti na terenu su bezimene šahovske figure.
Ali ne i za Elenor, koja je sedela pored njega. “Džejms, Hari. Rodom Kanađa-
nin, diplomirao na koledžu Magdalen u Oksfordu. Piterson, Juan, prethodno u
Kraljevskom vazduhoplovstvu.”
Ona je iz glave znala detalje o svim ljudima poslatim na teren.
“To je već drugo hapšenje ovog meseca.” Direktor je grickao lulu ne trudeći se
da je zapali.
“Treće”, ispravila ga je Elenor blago, ne želeći da ga još više razbesni, ali ni da
laže. Prošlo je gotovo tri godine otkad je Čerčil odobrio stvaranje službe Specijal-
nih izvršnih operacija, SIO, i zadužio je naređenjem da “zapale Evropu” sabotaža-
ma i diverzijama. Od tada su poslali blizu tri stotine agenata u Evropu da vrše di-
verzije u fabrikama municije i na železničkim prugama. Većina je otišla u Francu-

9
sku kao deo jedinice zvane “Sekcija F”, da oslabe infrastrukturu i naoružaju fran-
cuske partizane pre invazije Saveznika preko Kanala, o kojoj se odavno šuškalo.
Međutim, iza zidova štaba u Bejker stritu, SIO nije baš blistao od uspeha. MI6 i
neke druge, tradicionalne službe bezbednosti prezirale su sabotaže službe SIO,
smatrajući ih amaterskim i štetnim po sopstvene, skrivenije operacije. Sem toga,
bilo je teško proračunati koliki je uspeh SIO, zbog toga što su posredi bile tajne
operacije, ali i zato što će se njihova efikasnost u punoj meri osetiti tek prilikom
invazije. A u poslednje vreme krenulo im je naopako, sve više agenata im je bivalo
uhapšeno. Da li je problem u obimu operacija, jesu li postali žrtve sopstvenog us-
peha? Ili je u pitanju nešto sasvim drugo?
Direktor se okrenuo prema Elenor, novom plenu koji je iznenada privukao
pažnju lava. “Šta se dešava, dođavola, Trig? Jesu li loše pripremljeni? Greše?”
Elenor se iznenadila. Ona je došla u SIO kao sekretarica ubrzo pošto je organi-
zacija osnovana. Bila je prava borba zaposliti se: ne samo što je žensko već je i Po-
ljakinja – i to Jevrejka. Nije ih bilo mnogo koji su mislili da joj je tu mesto. Često se
i sama pitala kako je dospela iz svog malog sela kod Pinska u dvorane moći u Lon-
donu. Ipak, ubedila je Direktora da joj pruži šansu i, zahvaljujući svome znanju i
spretnosti, pomnoj pažnji prema detaljima i enciklopedijskoj memoriji, zadobila je
njegovo poverenje. Iako su joj i naziv radnog mesta i plata ostali isti, sad je mnogo
više bila savetnica, Direktor je zahtevao da više ne sedi sa ostalim sekretaricama u
udaljenoj kancelariji, već za konferencijskim stolom, s njegove desne strane. (Po-
dozrevala je da je to tražio delimično i zato što je bio nagluv na desno uho, što nije
priznao nikom drugom. Uvek mu je, posle sastanka, nasamo sažeto prenosila sve
što se govorilo, kako bi bio siguran da ništa nije propustio.)
Ovo je, međutim, bio prvi put da je Direktor pita za mišljenje pred drugima. “S
dužnim poštovanjem, gospodine, nisu u pitanju ni obuka ni izvršenje.” Elenor je
iznenada postala svesna da su sve oči uprte u nju. Ponosila se time što se ne ističe u
službi, što privlači najmanje moguće pažnje. Ali sad je takoreći bila razotkrivena, i
muškarci su je gledali s neskrivenom pažnjom.
“Pa šta je onda?”, upitao ju je Direktor, kom je strpljenje bilo na izmaku.
“To što su muškarci.” Elenor je pažljivo odabrala reči, nije dozvolila da je požu-
ruje, želela je da ga navede da razume a da se ne uvredi. “Većina mladih Francuza
je otišla iz gradova i varošica. Mobilisani su u LVF2 i bore se za kolaboracionističku
vladu u Višiju, ili su po zatvorima jer su to odbili. Našim agentima je sada nemo-
guće da se uklope.”
“I šta onda? Da ih sve pošaljemo u podzemlje?”
Elenor je odmahnula glavom. Agenti ne mogu da se skrivaju. Treba da imaju in-
terakcije s lokalnim stanovništvom kako bi došli do informacija. Konobarica u
“Lotreku” čula je kako oficiri razgovaraju pošto su popili malo više vina, seljakova
žena je primetila promene kod vozova koji prolaze preko polja, svakodnevna za-

10
pažanja običnih građana pribavljala su im prave informacije. Osim toga, agenti tre-
ba da stupaju u vezu sa reseau, lokalnom mrežom pokreta otpora, kako bi ojačali
njihove napore da opstruiraju Nemce. Ne, nijedan agent Sekcije F ne može da de-
luje skrivajući se u podrumu ili pećini.
“Pa šta onda?”, navaljivao je Direktor.
“Postoji još jedna opcija…” Zastala je, a on ju je nestrpljivo pogledao. Elenor
nije nedostajalo reči, ali spremala se da kaže nešto tako odvažno da se jedva usudi-
la. Duboko je udahnula. “Pošaljite žene.”
“Žene? Ne razumem.”
Došla je na tu ideju nekoliko nedelja pre toga, dok je posmatrala jednu od devo-
jaka u radijskoj sobi kako sigurnom rukom brzo dešifruje poruku pristiglu od te-
renskog agenta u Francuskoj. Pomislila je kako je protraćen talenat te devojke. Tre-
balo bi je prebaciti na teren. Ideja je bila toliko strana da je moralo da prođe neko
vreme da bi se iskristalisala i u njenoj glavi. Nije nameravala da je sada iznese,
možda ni ikada posle, ali izgovorila ju je bez obzira na to, još nedovoljno uobliče-
nu.
“Da.” Elenor je slušala priče o ženama agentima, nepristojnim operativkama
koje su radile za svoj groš na istoku, prenosile poruke i pomagale ratnim vojnim
zarobljenicima da pobegnu. To se dešavalo i u Prvom svetskom ratu, verovatno u
većoj meri nego što većina ljudi može i da nasluti. Ali stvoriti formalni, zvanični
program za obuku i slanje žena bilo je nešto sasvim drugo.
“Ali, šta bi one radile?”, upitao je Direktor.
“Isti posao koji i muškarci”, odgovorila je Elenor, iznenada iznervirana što
mora da objašnjava nešto tako očigledno. “Prenosile bi poruke. Slale ih preko radi-
ja. Naoružavale pokret otpora, dizale mostove u vazduh.” Žene su ustale da preuz-
mu sve moguće uloge na domaćem frontu, ne samo kao bolničarke ili lokalna
straža. Upravljale su protivavionskim oružjem i vozile avione. Zašto im je tako
teško da shvate da bi mogle da rade i ovo?
“Ženski sektor?”, ubacio se Majkls, jedva skrivajući sumnjičavost.
Ne obraćajući pažnju na njega, Elenor se okrenula ka Direktoru i pogledala ga
pravo u oči. “Razmislite o tome, gospodine”, kazala je, sve poletnija kako joj se za-
misao formirala u glavi. “Mladi muškarci su u Francuskoj retki, ali žene su svuda.
Uklapaju se na ulici i u radnjama i u kafeima.”
“Želite li vi da idete?”, upitao ju je Direktor. Elenor je razmotrila pitanje. Da –
vrištao je jedan deo nje. Da vidi šta se dešava tamo preko. Da oseti uzbuđenje kad
stvarno nešto učiniš. Ali ne može, naravno. Ne bi se utopila u sredinu već zbog sa-
mog svog identiteta.
“Ja sam korisnija ovde. Što se tiče žena koje već ovde rade…” Oklevala je, raz-
mišljajući o radio-operaterkama koje neumorno rade za SIO. U izvesnom smislu
one su savršene: obučene, stručne, potpuno posvećene cilju. Ali baš zbog tih oso-

11
bina koje ih čine idealnim, beskorisne su na terenu. Jednostavno, previše su već
ukorenjene da bi ih obučili za operativce, a uz to i previše znaju da bi ih slali na te-
ren. “Ni one ne bi odgovarale. Treba regrutovati nove žene.”
“Ali gde da ih nađemo?”, upitao je Direktor, koji se, izgleda, zagrejao za tu ide-
ju.
“Na istim mestima gde nalazimo i muškarce.” Bilo je tačno da ne regrutuju iz
postojećih vojnih trupa. “Iz vazduhoplovstva ili iz Službe bolničarske prve po-
moći,3 sa univerziteta ili iz trgovačkih škola, ili iz fabrika, ili sa ulice.” Nisu postojali
zvanični standardi za idealnog agenta, niti je bila potrebna neka diploma. Važniji je
bio osećaj da li neko može da radi taj posao. “Isti tip ljudi – pametne, prilagodljive,
da tečno govore francuski”, dodala je.
“Moraju proći obuku”, istakao je Majkls, što je zvučalo kao nesavladiva prepre-
ka.
“Baš kao i muškarci”, usprotivila se Elenor. “Niko nije rođen za taj posao.”
“A onda?”, upitao je Direktor.
“Onda ih pošaljemo na teren.”
“Gospodine”, ubacio se Majkls. “Ženevska konvencija izrazito zabranjuje slanje
žena u rat.” Muškarci za stolom zaklimali su glavom, pridružujući se toj tvrdnji.
“Konvencija zabranjuje mnogo štošta”, odgovorila je Elenor kao iz topa. Ona
je znala sve tajne SOI, sve načine na koje su ta i ostale službe zaobilazile zakon u
očajničkoj potrebi da pobede u ratu. “Možemo ih zvanično osnovati kao deo orga-
nizacije Služba bolničarske prve pomoći.”
“Rizikovali bismo živote nečijih supruga, kćeri i majki”, istakao je Majkls.
“Ne sviđa mi se to”, rekao je drugi, uniformisani čovek sa suprotnog kraja stola.
Elenor se stomak zgrčio od nervoze. Direktora nije krasila baš najjača volja. Ako
svi stanu iza Majklsa, mogao bi da se udalji od njene ideje.
“A sviđa vam se da gubite ljude, da vam Nemci svake dve nedelje hvataju po
šestoricu?”, odbrusila mu je, ne verujući sopstvenim ušima koliko je drska.
“Pokušaćemo”, rekao je Direktor s neuobičajenom odlučnošću, zatvarajući sva-
ku dalju raspravu. Okrenuo se ka Elenor. “Osnujte kancelariju u Nordžbi hausu i
javite mi šta vam treba.”
“Ja?”, upitala je Elenor, iznenađena.
“Vi ste to smislili, Trig. I vi ćete voditi tu prokletu operaciju.” Setivši se gubitaka
o kojima su diskutovali samo nekoliko minuta pre toga, Elenor se trgla na te Di-
rektorove reči.
“Gospodine”, ubacio se Majkls. “Ne bih rekao da je gospođa Trig za to kvalifi-
kovana. Bez uvrede”, dodao je naherivši glavu u njenom pravcu. Muškarci su je
sumnjičavo gledali.
“Sve je u redu.” Elenor je odavno bila očvrsnula na nipodaštavanje muškaraca
oko sebe.

12
 “Gospodine”, ubacio se vojni oficir s kraja stola. “I ja mislim da je gospođa Trig
neodgovarajući izbor. S njenom istorijom…” Ponovo klimanje glava oko stola i
sumnjičavi pogledi praćeni mrmljanjem. Elenor je osećala da je proučavaju, da se
pitaju da li je lojalna. Nijedan od nas, kao da su govorila njihova lica, i nemamo po-
verenja. I pored svega što je učinila za SIO, i dalje su je smatrali neprijateljem.
Tuđinkom, strankinjom. Ne zato što se nije trudila.
Radila je na tome da se uklopi, da izgubi sve tragove akcenta. I podnela je zah-
tev za britansko državljanstvo. Njena molba za naturalizaciju jednom je odbijena
po osnovama u kojima joj nije mogao pomoći ni Direktor, ma koliko bio moćan.
Pre nekoliko meseci podnela je molbu i drugi put, s njegovom pismenom preporu-
kom, u nadi da će to nešto značiti. Do sada još nije dobila odgovor.
Elenor se nakašljala, spremna da se povuče iz razmatranja. Ali Direktor je pro-
govorio prvi. “Elenor, ustanovite svoju kancelariju”, naredio je. “Počnite da regru-
tujete i obučavate devojke što je pre moguće.” Podigao je ruku u znak da je svaka
dalja diskusija završena.
“Da, gospodine.” Elenor je sedela podignute glave, ne želeći da odvrati pogled
od očiju koje su bile uprte u nju.
Posle sastanka, Elenor je sačekala da ostali odu pa tek onda prišla Direktoru.
“Gospodine, teško da…”
“Koješta, Trig. Svi znamo da ste vi pravi čovek za taj posao, da izvinite na izra-
zu. Čak i momci iz vojske, mada možda ne bi priznali niti sasvim shvataju zašto.”
“Ali, gospodine, čak i ako je to tačno, ja sam autsajderka, nemam ni moći ni uti-
caja.”
“Autsajderka ste i upravo to je jedan od razloga zbog kojih savršeno odgovarate
za to mesto.” Spustio je glas. “Umoran sam od toga da se u sve meša politika.
Vi nećete dozvoliti da vam na rasuđivanje utiču lični odnosi ni neke druge bri-
ge.” Klimnula je glavom, znajući da je to tačno. Ona nema muža ni dece, ništa što
bi joj odvlačilo pažnju. Misija je jedino što je važno – i oduvek je i bila.
“Jeste li sigurni da ne mogu ja da idem?”, upitala je, već znajući odgovor. Prem-
da joj je laskalo što želi da ona vodi žensku operaciju, to i dalje nije bilo ni blizu
tako poželjno kao to da je sa ostalim agentkinjama pošalje na teren.
“Bez dokumenata to ne bi bilo moguće.” Bio je, naravno, u pravu. U Londonu
je mogla da krije svoju prošlost. Ali da dobije papire i pošalje je preko, naročito
sada kad joj rešavaju zahtev za dobijanje državljanstva, bilo je nešto sasvim drugo.
“U svakom slučaju, ovo je mnogo važnije. Sad ste rukovodilac odeljenja.
Potrebni ste nam da regrutujete devojke. Da ih obučite. To mora biti neko u
koga imaju poverenja.”
“Ja?” Elenor je znala da je druge žene što rade u SIO vide kao hladnu i udalje-
nu, svakako ne kao nekog kog bi pozvale na ručak ili na čaj, a kamoli kao nekog
kome bi se poveravale.

13
 “Elenor”, nastavio je Direktor, glasom tihim i strogim, prodorno je gledajući.
“A ko se od nas našao tamo gde smo na početku rata mislili da ćemo biti?”
To je, pomislila je, tačnije nego što Direktor može i da zamisli. Razmišljala je o
tome što traži od nje. O šansi da preuzme komandu, da pokuša da ispravi sve
greške koje je bila primorana da gleda sa strane svih ovih meseci, nemoćna da bilo
šta preduzme. Iako za korak dalje od toga da bude poslata na teren, imaće priliku
da učini mnogo više.
“Potrebni ste nam da procenite gde će se te devojke uklopiti i da ih tamo poša-
ljete”, nastavio je Direktor, kao da je sve već sređeno i kao da je ona već pristala. U
Elenor su se sukobila oprečna osećanja. Izgledi da preuzme tako nešto bili su joj
privlačni. Istovremeno, uviđala je ogromne razmere tog zadatka kao da je pred
njom na stolu raširen špil karata. Muškarci se već suočavaju s toliko toga i, mada je
znala da žene jesu odgovor, biće herkulovski napor da ih za to pripremi. To je pre-
više, da se toliko umeša – i izloži – i teško da to može sebi da priušti.
Onda je pogledala u fotografije palih agenata na zidu SIO, mladića koji su dali
sve u ratu. Zamislila je nemačku tajnu službu bezbednosti Sicherheitsdienst u nji-
hovom štabu u Francuskoj, na Aveniji Foš u Parizu. Na čelu SD je zloglasni šturm-
banfirer Hans Kriger, bivši komandant koncentracionog logora, za kog je Elenor iz
izveštaja znala da je prepreden koliko i svirep. O njemu su izveštavali da koristi
decu meštana kako bi izvukao priznanja, da zatvorenike žive kači na kuke za meso
ne bi li izvukao informacije pre nego što ih ostavi da na njima izdahnu. I sad, dok
Direktor i ona razgovaraju, Kriger bez sumnje planira da pohvata još agenata.
Elenor je znala da nema drugog izbora nego da prihvati zadatak. “Dobro. Mo-
ram da imam potpunu kontrolu”, dodala je. Uvek je važno najpre odrediti uslove.
“Imaćete je.”
“I da odgovaram samo vama.” Specijalni sektori su, u drugim okolnostima,
podnosili izveštaje preko Direktorovih zamenika. Elenor je krajičkom oka videla
Majklsa, koji se zadržao u hodniku. Ni on ni drugi muškarci neće biti zadovoljni
što Direktor nju sluša još više nego do sada. “Samo vama”, ponovila je da istakne i
sačekala da njene reči deluju.
“Bez petljanja birokratije”, obećao je Direktor. “Izveštavate samo mene.” Tad
mu je u glasu čula očajanje, čula je koliko mu je potrebna da obezbedi da to uspe.

14
 Treće poglavlje
Mari

London, 1943.

Toalet je poslednje mesto na kojem bi Mari očekivala da je regrutuju za tajnog

agenta (ako bi ikad tako nešto uopšte i očekivala).
Sat ranije, Mari je sedela za stolom pored prozora Taun hausa, tihog kafea u
Jork stritu, gde je često dolazila da uživa u nekoliko minuta mira posle dana prove-
denog u beskrajnom kucanju u mračnom aneksu Ministarstva rata, gde se zaposlila
kao daktilografkinja. Razmišljala je o predstojećem vikendu, za samo dva dana, i
nasmešila se zamišljajući petogodišnju Tes sa krivim zubima, koji su se do sada ve-
rovatno malo uvukli. U tome je problem što viđa kćer samo vikendom – Mari se
činilo da propušta godine za samo nekoliko dana u međuvremenu. Želela je da
bude napolju, na selu s Tes, da se igraju pored potoka i traže kamenje. Ali neko
mora da ostane ovde i zaradi koju funtu kako bi zadržala svoju staru gradsku kući-
cu u Mejda Vejlu i sprečila da je kreditori zaplene ili da propadne od zapuštenosti i
oronulosti, ako je bombe prethodno ne srede.
Začula se neka tutnjava u daljini, od koje se zatreslo posuđe na stolu. Mari se
prenula i nagonski posegnula da uzme gas-masku, koju nije nosio više niko otkad
se završio Blic. Podigla je pogled ka prozorskom oknu kafea. Napolju, na ulici zali-
venoj kišom, neki dečak od osam-devet godina trudio se da sastruže s pločnika os-
tatke uglja. Stomak joj se zgrčio. Gde mu je majka?
Setila se onog dana, pre malo više od dve godine, kad je odlučila da pošalje Tes
iz grada. Pomisao da se razdvoji od kćeri isprva joj je bila gotovo nezamisliva.
A onda je bomba pogodila stambenu zgradu preko ulice i poginulo je sedmoro
dece. Za ime boga, tako je mogla da pogine i Tes. Sutradan ujutru je već organizo-
vala evakuaciju kćeri.
Tes je barem s tetkom Hejzel. Hejzel joj je bila više rođaka i svakako pomalo tu-
robna, ali je volela devojčicu. A Tes je volela staru parohiju u Istočnoj Angliji, s
bezbroj ormarića i plesnivih skrovišta u koja se možeš zavući. Mogla je da trči po
livadama kad vreme dozvoli, a kad ne dozvoli, da pomaže tetki Hejzel u poslu na
pošti. Mari nije mogla da zamisli da stavi svoju devojčicu u voz i pošalje je na selo,
u neki hladni samostan ili bogzna kud drugde, u ruke nekih nepoznatih ljudi. Go-
tovo svakog petka prošle godine, kad je išla da posećuje Tes na severu, gledala je na

15
Kings krosu kako majke obuzdavaju suze dok nameštaju kaputiće i popravljaju ša-
love svojih mališana, kako se mlađa braća i sestre drže za starije, decu s prevelikim
koferima kako otvoreno plaču i pokušavaju da pobegnu kroz prozore vagona. Pu-
tovala je dva sata dok ne stigne do Tes i privije je u zagrljaj, i to joj je bilo gotovo
nepodnošljivo.
Svake nedelje je ostajala sve dok je Hejzel ne podseti da treba da uhvati posled-
nji voz zbog policijskog časa. Njena kći je bezbedna i dobro joj je, s porodicom je.
Ali sreda tim nije bila ništa lakše podnošljiva.
Da li bi trebalo da već dovede Tes nazad? To pitanje je proganjalo Mari posled-
njih nekoliko meseci, dok je gledala kako se deca malo-pomalo vraćaju u grad.
Blic je odavno gotov i ustalio se nekakav normalan život, u smislu da više ne
provode noći u stanicama metroa. Ali rat je daleko od toga da bude dobijen i Mari
je imala osećaj da tek treba da se dogodi nešto još mnogo gore.
Potisnuvši takve brige, Mari je iz tašne izvadila knjigu. Bila je to Bodlerova po-
ezija, koju je volela zbog toga što su je njegovi elegantni stihovi vraćali u srećnija
vremena, kad je kao dete letovala s majkom na obali Bretanje.
“Izvinite”, obratio joj se jedan čovek već trenutak kasnije. Podigla je pogled,
razdražena što je prekida. Muškarac u četrdesetim godinama života, mršav, ni po
čemu upadljiv, u sportskom sakou od tvida i s naočarima. Ustao je od susednog
stola, na kojem je ostala pogačica, netaknuta na tanjiru. “Znatiželjan sam šta to či-
tate.” Mari se zapitala da li on to pokušava da joj se udvara. Takvih nametljivaca je
svuda otkad je grad pun američkih vojnika, koji u podne u grupama izlaze iz pabo-
va i hodaju ulicama po trojica jedan pored drugog, glasnim smehom remeteći mir.
Ali ovaj čovek je govorio s britanskim akcentom, a na njegovom blagom licu
nije bilo ni nagoveštaja nepristojnosti. Mari je podigla knjigu da on može da je vidi.
“Da li bi vam smetalo da mi malo pročitate?”, zamolio ju je. “Bojim se da ne govo-
rim francuski.”
“Stvarno, mislim da ne…”, zaustila je da odbije tako neobičan zahtev.
“Molim vas”, presekao ju je, gotovo preklinjući. “Mnogo biste mi time učinili.”
Mari se zapitala zašto mu to toliko znači. Možda je izgubio nekog ko je bio iz Fran-
cuske, ili je veteran koji se tamo borio. “U redu”, popustila je. Nekoliko redova joj
neće naškoditi. Počela je da čita iz pesme N’importe où hors du monde (Bilo gde
izvan sveta). Isprva je čitala nesigurno, a onda je osetila kako polako dobija samo-
pouzdanje.
Posle nekoliko rečenica, stala je. “Kako vam se čini?” Očekivala je da on zatraži
da mu čita dalje.
Nije to učinio. “Studirali ste francuski?”
Odmahnula je glavom. “Ne, ali ga govorim. Majka mi je bila Francuskinja i pro-
vodile smo leta tamo kad sam bila dete.” Istini na volju, ta leta su zapravo bila bek-
stvo od njenog oca, besnog pijanca nesposobnog da nađe nešto da radi ili da zadrži

16
posao, ozlojeđenog zbog majčinog porekla i porodičnog novca, i razočaranog što
Mari nije dečak. To je bio razlog što su Mari i njena majka letovale daleko, u Fran-
cuskoj. A zbog toga je i Mari pobegla iz Herefordšir Mejnora, gde je odrasla, u
London, kad je napunila osamnaest godina, i uzela majčino prezime. Znala je da se
neće izvući živa iz te kuće koje se užasavala celog detinjstva, pošto se očevo stanje
sve više pogoršavalo.
“Akcenat vam je izuzetan”, rekao je neznanac. “Skoro savršen.” Mari se zapitala
kako on to može da zna ako ne govori francuski. “Radite li negde?”, upitao ju je.
“Da”, izletelo joj je. Promena teme je bila nagla, a pitanje previše lično. Žurno
je ustala i potražila novac u tašni. “Izvinite, stvarno moram da idem.”
Čovek je pružio ruku i, kad je podigla pogled, videla je da u njoj drži posetnicu.
“Nisam hteo da budem nepristojan. Ali mislio sam da biste možda voleli da dobije-
te posao.” Uzela je vizitkartu. Na njoj je pisalo samo: Bejker strit 63. Nije bilo ni
naziva kancelarije niti ičijeg imena. “Javite se Elenor Trig.”
“Zašto?”, upitala je zbunjeno. “Ja imam posao.”
On je jedva primetno zavrteo glavom. “Ovo je drugačije. U pitanju je važan po-
sao i bićete dobro smešteni – i dobro plaćeni. Bojim se da ne mogu više da
kažem.”
“A kad treba da odem tamo?”, upitala je, iako je bila sigurna da to neće učiniti.
“Sada.” Očekivala je da joj zakaže sastanak. “Znači, otići ćete?”
Mari je ostavila nekoliko novčića na stolu i izašla iz kafea ne odgovorivši mu, u
želji da se što pre udalji od tog nametljivog čoveka. Napolju je otvorila kišobran i
popravila bordo šal da joj ne bude hladno. Zašla je za ugao pa stala i pogledala pre-
ko ramena, da se uveri da je ne prati. Spustila je pogled na vizitkartu, jednostavnu,
crno-belu. Službenu.
Shvatila je da je mogla da kaže tom čoveku “ne”. Čak i sad bi mogla da baci po-
setnicu i ode. Ali bila je radoznala – kakav posao i za koga? Možda je nešto intere-
santnije od beskonačnog kucanja po pisaćoj mašini. Rekao je da je i dobro plaćen,
a to joj baš i treba.
Nakon deset minuta Mari se obrela na kraju Bejker strita. U Bejker stritu bi tre-
balo da se nalazi kuća Šerloka Holmsa, prisetila se. Oduvek ju je zamišljala kao
misterioznu, zaogrnutu maglom. Ali kuća je bila kao i sve druge, sive jednolične
poslovne zgrade s prodavnicama u prizemlju. Dalje niz ulicu bile su gradske stam-
bene kuće od crvene cigle, preuređene u poslovni prostor. Zajednički istraživački
biro, pisalo je na tabli pored vrata. Šta to znači, za ime sveta?
Pre no što je stigla da pokuca, vrata su se širom otvorila i jedna ruka, koja je iz-
gledala kao da iza nje nema tela, pokazala joj je ulevo. “Broj jedan,
Dorset skver. Iza ugla.”
“Izvinite”, kazala je Mari i podigla karticu mada se činilo da nema nikoga ko bi
je video. “Rečeno mi je da dođem ovamo i da potražim Elenor Trig.” Vrata su se

17
zatvorila.
“Sve čudnije i čudnije”, promrmljala je setivši se Tesine omiljene knjige, Alise u
zemlji čuda, koju joj je čitala kad je dolazila u posete. Iza ugla je bilo još spojenih
kuća. Zgrada broj jedan nije imala nikakvo obeležje i bila je manje impozantna od
kuće u Bejker stritu, čija joj je adresa data. Mari je pokucala. Niko nije otvorio vra-
ta. Sve joj je već izgledalo kao neka čudna neslana šala. Okrenula se, spremna da
pođe kući i da zaboravi na ovu glupost.
Vrata iza nje su se odškrinula. Okrenula se i našla licem u lice s prosedim batle-
rom. “Da?” Gledao ju je hladno kao da je došla da prodaje neku neželjenu robu od
vrata do vrata. Previše nervozna da bi išta rekla, samo je podigla vizitkartu.
Pozvao ju je rukom da uđe. “Dođite.” Ton mu je sad bio nestrpljiv, kao da je
očekuju a ona je zakasnila. Proveo ju je kroz predvorje s visokom tavanicom i lus-
terom koji su odavali utisak da je to nekad bio ulaz u neki velelepni dom. Otvorio
je vrata sa svoje desne strane, pa ih odmah hitro zatvorio. “Sačekajte ovde”, na-
ložio joj je.
Mari je zbunjeno stajala u predvorju, sa osećanjem da joj tu nikako nije mesto.
Čula je nečije korake, okrenula se i ugledala zgodnog mladića s gustom plavom ko-
som kako silazi niz stepenice. Primetio ju je i zaustavio se. “Dakle, vi ste deo Gala-
me?”, upitao je.
“Nemam pojma o čemu govorite.”
Osmehnuo se. “Znači, samo ste zalutali s ulice?” Nije sačekao odgovor. “Gala-
ma – tako mi zovemo sve ovo.” Pokazao je pokretom ruke po predvorju.
Batler se ponovo pojavio i nakašljao se. Njegov strog izraz lica izazvao je u Mari
snažan osećaj da mladić i ona ne bi trebalo da razgovaraju. Bez ijedne reči, plavo-
kosi muškarac je nestao iza ugla pa iza jednih od, činilo joj se, bezbroj vrata.
Batler ju je poveo hodnikom i uveo je u kupatilo s crno-belim pločicama. Mari
se okrenula prema njemu, iznenađena: nije tražila toalet. “Sačekajte ovde.”
Pre no što je mogla da se pobuni, zatvorio je vrata i ostavio je samu. Stajala je,
pometena, udišući miris buđi što se širio ispod metli i krpa. Da joj kaže da čeka u
toaletu! Trebalo je da ode, ali nije bila sasvim sigurna kako to da izvede. Sela je na
ivicu kade s nogicama u obliku šapa i uredno prekrstila noge kod članaka. Prošlo je
pet minuta, pa deset.
Najzad su vrata škljocnula i otvorila se, i ušla je neka žena. Starija od Mari bar
deset godina, možda i dvadeset. Ozbiljnog lica. Najpre je pomislila da ima kratku
tamnu kosu, ali izbliza je videla da je skupljena u punđu na potiljku. Nije bila
našminkana niti je nosila ikakav nakit, a uštirkana bela košulja bila joj je savršeno
ispeglana, gotovo kao vojna uniforma.
“Ja sam Elenor Trig, glavni oficir za regrutovanje”, kazala je odsečnim glasom.
“Nemamo dovoljno prostora.” To objašnjenje je delovalo čudno s obzirom na ve-

18
ličinu kuće i broj vrata koja je Mari videla. A onda se setila onog čoveka s kojim je
razgovarala i kako ju je batler zbog toga prekorno pogledao.
Možda ljudi koji dolaze ovamo uopšte i ne treba da vide jedni druge.
Elenor je odmerila Mari, kao da procenjuje neku vazu ili komad nakita, čeličnim
i neumoljivim pogledom. “Dakle, znači da ste se odlučili?”, kazala je tonom koji je
zvučao kao da je to kraj dugog razgovora, a ne da su se prvi put srele pre samo ne-
koliko sekundi.
“Odlučila?”, ponovila je Mari, zbunjena.
“Da. Morate da odlučite da li želite da rizikujete svoj život, a ja moram da od-
lučim da li da vam to dozvolim.”
Mari se zavrtelo u glavi. “Izvinite… Bojim se da ne razumem.”
“Vi ne znate ko smo mi, zar ne?” Mari je odmahnula glavom. “Šta onda radite
ovde?”
“Neki čovek u kafeu dao mi je vizitkartu i…” Mari je zastala, čuvši u sopstve-
nom glasu besmislenost situacije. Nije znala čak ni njegovo ime. “Najbolje da
pođem.” Ustala je.
Žena je odlučno spustila ruku na njeno rame. “Nije neophodno. Ne znači da ne
treba da budete ovde samo zato što ne znate zašto ste došli. Često nalazimo svrhu
tamo gde je najmanje očekujemo – ili obratno.” Stil joj je bio odsečan, neženstven i
neupitno strog. “Nemojte kriviti čoveka koji vas je poslao.
Nije ovlašćen da kaže više. Naš posao je strogo poverljiv. Mnogi koji rade na vi-
sokim rukovodećim mestima u Vajtholu ni sami nemaju pojma o tome šta radi
mo.”
“A šta je to tačno?”, usudila se Mari da pita.
“Mi smo ogranak Specijalnih izvršnih operacija.”
“Oh”, izustila je Mari, mada joj taj odgovor i nije mnogo pojasnio stvari.
“Operacije na tajnim zadacima.”
“Kao razbijanje šifara u Blečliju?” Poznavala je jednu devojku koja je napustila
daktilografski posao da bi radila tamo.
“Nešto slično. Mada je naš posao više fizički. Na terenu.”
“U Evropi?” Elenor je klimnula glavom. Mari je tad shvatila: hoće da je pošalju
preko, u rat. “Želite da budem špijunka?”
“Mi ovde ne postavljamo pitanja”, odbrusila joj je Elenor. Mari je pomislila
kako onda ovo nije mesto za nju. Ona je oduvek bila radoznala, i previše radoznala
– govorila je njena majka – postavljala je beskonačna pitanja koja su samo pogorša-
vala očevu gadnu narav kad je bila tinejdžerka. “Nismo špijuni”, dodala je Elenor
kao da je taj nagoveštaj uvredljiv. “Špijunaža je posao MI6. Ovde u SIO, naš je po-
sao više sabotaža ili razaranje tako nečeg kao što je železnička pruga, telegrafske li-
nije, fabrička oprema i slično, kako bismo ometali Nemce. Osim toga, pomažemo
lokalnim partizanima da se naoružaju i odupru.”

19
 “Nikad nisam čula za nešto tako.”
“Upravo.” Elenor je zvučala gotovo zadovoljno.
“Ali šta vas navodi na pomisao da bih ja učestvovala u tako nečemu? Teško da
sam kvalifikovana za to.”
“Koješta. Inteligentni ste, sposobni.” Kako bi ova žena, koja ju je tek upoznala,
mogla to da zna? Bilo joj je to možda prvi put u životu da je neko tako opiše. Njen
otac se postarao da se oseća upravo suprotno. A Ričard, sad bivši muž, ponašao se
nakratko prema njoj kao da je posebna, i evo kud ju je to dovelo. Mari nikad nije
razmišljala o sebi kao o inteligentnoj i sposobnoj, i sad se malo uspravila sedeći.
“Govorite jezik. Vi ste tačno ono što tražimo.
Jeste li ikad svirali neki muzički instrument?”, upitala je Elenor.
Premda je pomislila da je više ništa ne može iznenaditi, Mari je to pitanje bilo
neobično. “Klavir kad sam bila vrlo mala. U školi harfu.”
“To bi moglo biti od koristi. Otvorite usta”, naredila joj je Elenor iznenada, ne
objašnjavajući. Mari je bila sigurna da ju je pogrešno čula. Ali Elenor je bila ozbilj-
na. “Usta”, ponovo je zapovedila, uporno i nestrpljivo. Mari se nerado povinovala.
Elenor joj se zagledala u usta kao zubar. Mari se nakostrešila, netrpeljiva prema
takvoj nametljivosti žene koju je tek upoznala. “Ona zadnja plomba će morati da
ide”, kazala je Elenor odlučno, odmičući se.
“Da ide?” Mari je uzbuđeno podigla glas. “Ali to je savršeno dobra plomba –
stara samo godinu dana, a bila je i prilično skupa.”
“Tačno tako. Preskupa. Odmah će vas odati da ste Engleskinja. Moraćemo da je
zamenimo keramičkom – takve koriste Francuzi.”
Onda se Mari sve složilo u glavi: zanimanje onog čoveka za njen francuski, Ele-
norina briga što je plomba suviše engleska. “Želite da izigravam Francuskinju.”
“Da, između ostalog – ako prođete obuku.” Elenor je govorila kao da je ona
već pristala da ide. “Za sada je to sve što mogu da vam kažem. Tajnost je od
ključne važnosti za naše operacije.”
Slanje u rat. Operacije. Mari je uhvatila vrtoglavica. Činilo joj se nadrealno što
se u ovoj elegantnoj kući, samo nekoliko koraka od prodavnica i gužve u Oksford
stritu, planira i sprovodi tajni rat protiv Nemačke.
“Za jedan sat će ovamo doći kola da vas odvezu u školu za obuku”, kazala je
Elenor, tonom kao da je sve sređeno.
“Sada? Ali to je tako brzo! Moram da sredim poslove i da se spakujem.”
“Uvek je tako”, odgovorila je Elenor. Mari je pomislila kako možda ne žele da
pruže ljudima šansu da odu kući i da se predomisle. “Mi ćemo vam obezbediti sve
što vam je potrebno i daćemo otkaz Ministarstvu rata umesto vas.” Mari je izne-
nađeno zurila u Elenor. Nije kazala gde radi. Tad je shvatila da ovi ljudi, ko god
bili, mnogo znaju o njoj. Onaj susret u kafeu nije bio slučajan.
“Koliko bih morala da budem odsutna?”, upitala je Mari.

20
 “To zavisi od misije i od raznih drugih okolnosti. Možete se povući u svakom
trenutku.”
Idi kući, kao da joj je govorio neki glas koji nije njen. Upala je u nešto mnogo
veće i dublje nego što je mogla i da zamisli. Ali stajala je kao ukopana, krajnje zna-
tiželjna. “Imam kćer gore u Eliju, kod moje tetke je. Ima pet godina.”
“A vaš muž?”
“Poginuo je u ratu”, slagala je. U stvari, Tesin otac Ričard je bio nezaposleni
glumac koji je privremeno dobio male uloge u predstavama na Vest Endu i nestao
ubrzo pošto se Tes rodila. Mari je došla u London kad je navršila osamnaest godi-
na, pobegavši iz očeve kuće, i odmah pala na prvu kvarnu jabuku koja joj je pala
pred noge. “Vodi se kao nestao kod Denkerka.” Iako morbidna laž, takvo objašnje-
nje bilo je bolje od istine: da je u Buenos Ajresu i troši ono što je ostalo od njenog
nasledstva od majke, koje je naivno prebacila na zajednički račun da pokriju troško-
ve domaćinstva pošto su se venčali.
“Kći vam je dobro zbrinuta?” Mari je klimnula glavom. “Dobro. Ne biste se do-
voljno usredsredili na obuku kad biste brinuli zbog nje.”
Mari je pomislila kako nikad ne prestaje da brine za Tes. Istoga časa je znala da
Elenor nema dece.
Pomislila je na Tes gore na selu, na posete vikendom u koje neće moći da ide
ako prihvati Elenorinu ponudu. Kakva bi majka tako nešto uradila? Odgovorna
odluka je da ostane ovde, u Londonu, da zahvali Elenor i vrati se svome životu,
onome što je u ratu ostalo od običnog života. Ona je jedini roditelj kog Tesa ima.
Ako se ne vrati, Tes neće imati nikoga osim stare tetke Hejzel, koja se sigurno neće
moći dugo starati o njoj.
“Posao je plaćen deset funti nedeljno”, dodala je Elenor.
Bilo je to pet puta više od sume koju je zarađivala kao daktilografkinja. Našla je
najbolji posao u Londonu, ali ni to nije bilo dovoljno. Čak i u kombinaciji s još jed-
nim poslom, zbog kojeg ne bi mogla da posećuje Tes vikendom, ne bi zaradila koli-
ko joj Elenor nudi. Izračunala je u glavi. Bilo bi dovoljno za održavanje kuće i po-
red sume koju nedeljno šalje Hejzel za Tesino izdržavanje, što do sada jednostavno
nije bilo moguće. Zamislila je novu haljinu za svoju kćer, možda čak i nekoliko
igračaka za Božić. Tes nije bila razmažena i nikad se nije žalila, ali Mari je često že-
lela da joj pruži više, nešto od onoga što je sama imala u detinjstvu i uzimala zdra-
vo za gotovo. A ionako ne bi mogla da bude s Tesom kad bi radila dva posla u
Londonu. A istini na volju, bila je i radoznala, zanimala ju je ta tajanstvena avantura
kojom joj Elenor maše ispred nosa. Osećala se tako beskorisnom ovde u Londonu,
kucajući po pisaćoj mašini bez kraja i konca. Mogla bi i da uradi nešto dobro, da
stvarno doprinese ratnim naporima – ako je zaista kadra za to, kao što je Elenor
rekla.

21
 “U redu, onda. Spremna sam. Ali moram da telefoniram i javim se ženi koja se
brine o mojoj ćerki, da joj kažem da neću dolaziti.”
Elenor je odlučno odmahnula glavom. “Nemoguće. Niko ne zna kuda idete – ni
da uopšte idete. Poslaćemo telegram da obavestimo vašu porodicu da ste poslovno
odsutni.”
“Ne mogu samo tako da odem, bez reči.”
“Upravo to morate da uradite.” Elenor je bezizražajno zurila u nju. Mada joj se
izraz lica nije promenio, Mari joj je u očima videla treptaj sumnje. “Ako niste
spremni za ovo, slobodno idite.”
“Moram da razgovaram s ćerkom. Ne idem nikud dok joj ne čujem glas.”
“Dobro”, konačno je popustila Elenor. “Ali ne možete joj reći da idete. Možete
da pozovete s telefona u susednoj prostoriji. Samo kratko. Ne duže od pet minu-
ta.” Elenor je govorila kao da joj je sad pretpostavljena, kao da je poseduje. Mari se
zapitala hoće li pogrešiti ako prihvati. “Ništa ne govorite o odlasku”, ponovila je
Elenor. Mari je osetila da je to neka vrsta testa, možda prvi od mnogih.
Elenor je krenula ka vratima i dala Mari znak da pođe za njom. “Čekajte”, rekla
je Mari. “Ima još nešto.” Elenor se okrenula, s razdraženošću na licu.
“Treba da vam kažem da je moj otac poreklom Nemac.” Mari je posmatrala
Elenorino lice, upola se nadajući da bi se ova zbog te informacije mogla predomis-
liti, pa da ne prihvati Mari za to što joj nudi.
Ali Elenor je samo klimnula glavom. “Znam.”
“Ali kako?”
“Sedite u onom istom kafeu svaki dan, zar ne?” Mari je klimnula glavom. “Tre-
balo bi da prekinete s tim, uzgred budi rečeno. Veoma loša navika. Ključ je u tome
da nema rutine. Bilo kako bilo, sedite tamo i čitate knjige na francuskom, pa vas je
jedan od naših ljudi primetio i pomislio da bi vas bilo dobro regrutovati. Pratili
smo vas do posla, saznali ko ste. Proverili smo vas, otkrili da ste kvalifikovani, ba-
rem da razmotrimo tu mogućnost.” Mari se prenerazila; sve se to dešavalo a da ona
nema pojma. “Imamo ljude koji traže i pronalaze devojke pogodne za regrutovanje
širom Britanije. Ali na kraju ja odlučujem da li odgovaraju ili ne. Svaka od njih
prođe moju proveru.” U glasu joj se začuo zaštitnički ton.
“I mislite da ja odgovaram?”
“Možda”, pažljivo je kazala Elenor. “Imate odgovarajuće kvalifikacije i osobine.
Ali na obuci će vas testirati i videće da li možete te osobine i da iskoristite.
Veštine na papiru beskorisne su ako nemate hrabrosti da ih primenite. Imate li
posebnih političkih uverenja?”
“Nemam. Moja majka nije verovala u…”
“Dosta”, presekla ju je Elenor. “Ne odgovarajte na pitanja s više reči nego što
morate.” Ponovo test. “Nikad ne smete pričati o sebi i svojoj prošlosti.

22
 Na obuci ćete dobiti novi identitet.” A do tada će – pomislila je Mari – biti kao
da i ne postojim.
Elenor je otvorila vrata toaleta. Mari je izašla, pa ušla u radnu sobu s visokim
policama za knjige. Na stolu od mahagonija stajao je crni telefon. “Možete pozvati
odavde.” Elenor je ostala u dovratku, nije se čak ni pretvarala da poštuje njenu pri-
vatnost. Mari je pozvala centralu i zatražila da je spoje s poštom u kojoj Hejzel radi
svakoga dana, u nadi da još nije otišla kući. Javila joj se neka žena, od koje je za-
tražila da se čuje s Hejzel.
A onda je kroz slušalicu dopro drhtavi glas. “Mari! Da se nije nešto desilo?”
“Sve je u redu”, brzo ju je razuverila Mari, u očajničkoj želji da može da joj kaže
istinu o tome zašto ju je pozvala. “Samo da čujem kako je Tesa.”
“Idem po nju.” Prošao je jedan minut, pa još jedan. Brzo – pomislila je Mari, pi-
tajući se hoće li joj Elenor oteti telefon iz ruke čim prođe pet minuta.
“Alo!”, začula je Tesin glasić, koji joj je preplavio srce.
“Dušo, kako si?”
“Mama, pomažem tetki Hejzel da razvrsta poštu.”
Mari se osmehnula, zamišljajući je kako se igra s pregradama. “Dobra devojči-
ca.”
“I samo još dva dana pa ću te videti.” Tes, koja je još kao sasvim mala imala do-
bar osećaj za vreme, znala je da joj majka uvek dolazi petkom. Ali ovoga puta neće
doći, pomislila je Mari i srce joj se steglo.
“Daj mi tetku da je čujem. I, Tes, volim te”, dodala je.
Ali Tes je već bila otišla. Na vezu se vratila Hejzel. “Ona je dobro?”, upitala je
Mari.
“Briljantna je. Broji do sto i računa. Tako je bistra. Evo, baš pre neki dan je…”
Hejzel je stala, kao da je osetila da će Mari biti samo lošije ako s njom podeli ono
što je propustila. Mari nije mogla da se uzdrži a da ne bude pomalo ljubomorna.
Kad ju je Ričard napustio i ostavio je samu s novorođenčetom,
Mari je bila užasnuta. Međutim, tih dugih noći negovanja i dojenja bebe, Tesa i
ona su postale jedno. A onda je bila primorana da je pošalje daleko od sebe. I pro-
pušta Tesino detinjstvo dok se ovaj prokleti rat oteže. “Videćeš i sama za vikend”,
kazala je Hejzel ljubazno.
Mari je zaboleo stomak kao da ju je neko udario. “Moram da idem.”
“Vidimo se uskoro”, odgovorila je Hejzel.
Strepeći da ne kaže još nešto, Mari je prekinula vezu.

23
 Četvrto poglavlje
Grejs

Njujork, 1946.

Četrdeset pet minuta pošto je izašla iz Grand centrala, Grejs je sišla iz gradskog
autobusa u centru, u Dilensi stritu. Fotografije što ih je uzela iz onog kofera kao da
su joj pekle kožu kroz tašnu. Gotovo da je očekivala policiju ili nekog drugog da je
prati i uzme joj ih.
Ali sada, dok je prolazila kroz metež kraja u Louer ist sajdu, gde je radila pro-
teklih nekoliko meseci, jutro joj je izgledalo skoro normalno. Dok je prolazila, na
uglu joj je mahnuo Morti, ulični prodavac hotdoga. Čistači prozora su se naizme-
nično dovikivali o planovima za vikend i zviždali za ženama dole na ulici.
Iz delikatesne radnje Reb Sasels širio se miris nečeg slasnog i golicao joj nos.
Grejs je ubrzo stigla do spojenih gradskih kuća pretvorenih u poslovne zgrade u
Orčard stritu i krenula uz stepenice, od čega bi se uvek zadihala. Bliker i sinovi,
advokatska kancelarija za doseljenike, nalazila se na četvrtom spratu, iznad modist-
kinje i dva sprata s kancelarijama knjigovođa. Ime na staklenim vratima na vrhu
stepeništa bilo je pogrešno jer je zapravo glasilo jednostavno Frenki, oduvek i za-
uvek što se nje tiče. Red od petnaestak izbeglica spuštao se niz stepenice, ljudi upa-
lih obraza iznad debelih kaputa i previše slojeva odeće kao da se plaše da skinu ono
što poseduju. Lica su im bila ispijena i brižna, i nikog nisu gledali u oči. Grejs je u
prolazu osetila njihov miris neopranih tela, i odmah se postidela i prekorila sebe
zbog toga.
“Izvinite”, rekla je, pažljivo zaobilazeći ženu koja je sedela na podu, sa usnulom
bebom u krilu. Uvukla se u kancelariju. Na drugom kraju jedne jedine prostorije,
Frenki je sedeo na ivici svog izlizanog pisaćeg stola, s telefonskom slušalicom iz-
među uha i ramena. Široko joj se osmehnuo i rukom je pozvao da priđe.
“Izvini što kasnim”, rekla je čim je spustio slušalicu. “Desila se nesreća pored
Grand centrala pa sam morala zaobilaznim putem.”
“Uselio sam porodicu Mec u broj jedanaest”, rekao je on. U glasu mu nije bilo
prekora.
Izbliza je videla otisak papira na njegovom obrazu. “Opet si bio ovde cele noći,
zar ne?”, rekla je optužujućim tonom. “U istom si odelu i zato i ne pokušavaj da

24
poričeš.” Iznenada se pokajala zbog svojih reči. Ponadala se da on nije pomislio to
isto o njoj.
Podigao je ruke kao da priznaje i dodirnuo ono mesto na slepoočnicama gde je
tamna kosa prošarana prosedim vlasima. “Kriv sam. Morao sam da budem. Vaj-
smanovima trebaju popunjena dokumenta za dozvolu boravka i smeštaj.” Frenki je
neumorno pomagao ljudima, kao da njegova dobrobit nije nimalo važna.
“Sad je završeno.” Grejs je pokušala da ne misli na to šta je ona radila dok je
Frenki cele noći ispunjavao formulare. “Treba da odspavaš malo.”
“Nemoj da mi držiš predavanja, gospođice”, prekorio ju je i kao da mu se malo
pojačao bruklinski akcenat.
“Treba ti odmora. Idi kući”, navaljivala je.
“I šta da im kažem?” Pokazao je glavom ka redu ljudi što su čekali u hodniku.
Grejs je pogledala preko ramena, u beskonačnu reku potreba na stepeništu. Po-
katkad bi je sve to savladalo. Frenkijeva praksa uglavnom se svodila na to da po-
maže evropskim Jevrejima koji su došli da žive kod rođaka u već prepunim zgrada-
ma na Louer ist sajdu; ponekad je to više ličilo na socijalni rad nego na pravo. Pri-
mao je sve slučajeve, trudio se da im pronađe rodbinu ili imovinu, ili da im pribavi
dokumenta za sticanje državljanstva, za jedva nešto novca.
Nikad nije propustio da joj isplati platu, a ponekad se pitala kako uopšte plaća
zakup i struju.
I kako održava zdravlje. Bela košulja mu je bila žuta oko vrata i bio je prekriven,
kao i uvek, tankim slojem znoja, zbog čega je izgledao kao da se sjaji.
Zakleti neženja (“Ko bi me hteo?”, našalio se više nego jednom), bližio se pede-
setoj i izgledao oronulo, s tamnim nagoveštajem brade već u deset pre podne i ret-
ko očešljan. Ali bilo je topline u njegovim smeđim očima zbog koje ga nije bilo
moguće grditi, a njegov hitri osmeh je uvek izazivao osmeh i na njenom licu.
“Moraš bar da doručkuješ”, kazala je. “Mogu da skoknem da ti kupim đevrek.”
Odbio je pokretom ruke. “Možeš li samo da mi nađeš broj socijalne službe u
Kvinsu?”, upitao je. “Hoću da se malo osvežim pre prvog sastanka.”
“Nećeš učiniti uslugu našim klijentima ako se razboliš”, ukorila ga je.
Ali Frenki se samo osmehnuo i pošao ka vratima kupatila. U prolazu je promr-
sio kosu dečaka koji je sedeo u hodniku. “Samo minut, važi, Semi?”, rekao je.
Grejs je uzela pepeljaru sa ugla pisaćeg stola i ispraznila je, a onda izbrisala pe-
peo oko nje. Ona i Frenki su, u izvesnom smislu, našli jedno drugo.
Pošto je iznajmila uzanu sobicu sa zajedničkim kupatilom u Pedeset četvrtoj uli-
ci blizu Vest Rivera, brzo je potrošila ono malo novca što je imala i počela je da
traži posao, naoružana samo daktilografskim kursom iz srednje škole. Kad je otišla
da se javi na oglas za sekretaricu jednog od knjigovođa u zgradi, greškom je ušla u
Frenkijevu kancelariju. Frenki joj je rekao da baš traži nekog (a da li je to bila istina
ili ne, nikad neće zasigurno saznati) i počela je da radi već sutradan.

25
 Ubrzo je shvatila da i nije zaista potrebna za posao. Kancelarija je bila mala, go-
tovo suviše mala za oboje. Iako su mu papiri bili pobacani u naizgled nasumične
gomile, mogao je za sekundu da nađe svaki list kad mu zatreba. Posao je bio groz-
ničav ali mogao je da ga obavlja sam; štaviše, radio je to već godinama. Ne, nije
njemu trebala ona. Ali osetio je da njoj treba posao pa je napravio mesta. Volela ga
je zbog toga.
Frenki se vratio u kancelariju. “Jesi li spremna?”, upitao je. Klimnula je glavom,
mada je još uvek želela da ode kući, okupa se i odspava, ili bar da popije još kafe.
Ali Frenki je odlučno krenuo ka stolu, sa onim dečakom iz hodnika iza sebe.
“Semi, ovo je moja prijateljica Grejs, Grejs, voleo bih da te upoznam sa Semom
Altšulerom.”
Grejs je pogledala iza dečaka, ka vratima, misleći da ima još nekog. Očekivala je
celu porodicu, ili bar nekog odraslog, da bude uz njega. “Majka? Otac?”, izgovorila
je bezglasno, samo ustima, iznad dečakove glave, da je ne vidi.
Frenki je sumorno odmahnuo glavom. “Sedi, sinko”, nežno je rekao dečaku,
koji nije bio stariji od deset godina. “Kako možemo da ti pomognemo?”
Semi je nesigurno podigao pogled kroz duge trepavice, ne znajući da li da im
veruje. Grejs je zapazila da u desnoj ruci drži neku sveščicu. “Voliš da pišeš?”, upi-
tala ga je.
“Da crtam”, odvratio je Semi s jakim istočnoevropskim akcentom. Podigao je
blokčić i pokazao malu skicu reda ljudi što čekaju na stepeništu.
“Divno”, kazala je. Detalji i izrazi lica bili su neverovatno dobri.
“Kako možemo da ti pomognemo?”, upitao je Frenki.
“Moram negdi da živim.” Govorio je na nepravilnom ali funkcionalnom engle-
skom pametnog deteta koje ga je samo učilo.
“Imaš li nekog od rodbine ovde u Njujorku?”, upitao ga je Frenki.
“Rođaka. Deli stan s nekim tipovima u Bronksu. Ali kod njih boravak košta dva
dolara nedeljno.”
Grejs se zapitala gde je Semi do sada živeo. “A šta ti je s roditeljima?”, nije mo-
gla da se uzdrži da ne pita.
“Odvojen sam od roditelja u Vesterborku.” Grejs se setila da je Vesterbork bio
tranzitni logor u Holandiji, da je to čula prethodne nedelje od jedne porodice.
“Majka me je krila uz sebe sve dok je mogla, u ženskim…” Zastao je, tražeći
reč. “U barakama. Ali onda su i nju odveli. Nisam ih više video.”
Grejs je u sebi zadrhtala, zamišljajući dete kako se trudi da preživi samo u tak-
vim okolnostima. “Možda su preživeli”, rekla je. Frenki je sevnuo očima na nju iz-
nad dečakove glave, bezglasno je upozoravajući.
Semijev izraz lica ostao je nepromenjen. “Odveli su ih na istok”, rekao je jed-
nostavno. “Ljudi se ne vraćaju odande.” Grejs se u sebi pitala kako je to biti dete
bez nade.

26
 Naterala je sebe da se usredsredi na praktične strane situacije. “Znaš, u Njujor-
ku ima mesta gde žive deca.”
“Ne u dom za dečake”, odgovorio je Semi s prizvukom panike u glasu. “Ne u
sirotište.”
“Grejs, mogu li da razgovaram s tobom na trenutak?” Frenki ju je pozvao ru-
kom u ugao prostorije, dalje od Semija. “Taj dečko je proveo dve godine u Daha-
uu.”
Grejs se zgrčio stomak, zamislila je kakve su sve užase videle Semijeve oči.
Frenki je nastavio: “A onda je bio šest meseci u logoru za deportaciju, pre no što je
uspeo da stigne ovamo upotrebivši dokumenta drugog malog dečaka, koji je umro.
Neće ponovo ići u neku instituciju gde ga ljudi mogu povrediti.”
“Ali potrebni su mu staratelji, školovanje…”, pobunila se.
“Ono što mu je potrebno”, odvratio je Frenki blago, “jeste bezbedno mesto za
život.” Puki minimum za opstanak, pomislila je Grejs tužno. Neizmerno manje od
porodice pune ljubavi kakvu svako dete treba da ima. Kad bi imala pravi stan,
možda bi povela Semija svojoj kući.
Frenki je pošao ka dečaku. “Semi, započećemo proces proglašenja tvojih rodite-
lja preminulim, kako bi mogao da dobijaš novčanu pomoć od socijalnog osigura-
nja.”
Frenki je govorio mirnim, gotovo ravnodušnim glasom. Grejs je znala da nije
reč o tome da ga nije briga. Pomaže klijentu (iako mladom) da dobije ono što mu
je potrebno.
“Koliko će to trajati?”, upitao je Semi.
Frenki se namrštio. “To nije brz proces.” Uzeo je novčanik i izvadio pedeset do-
lara. Grejs se presekao dah. Bila je to velika suma u njihovoj skromnoj praksi i
Frenki je to teško mogao sebi da priušti. “Ovo bi trebalo da bude dovoljno za ži-
vot s rođakom neko vreme. Drži novac uz sebe i nikom ne govori da ga imaš.
Dođi ponovo za dve nedelje – ili ranije ako ne ide s rođakom, važi?”
Semi je sumnjičavo gledao u novac. “Ne znam kad budem mogao da vratim”,
rekao je, ozbiljnim glasom starije osobe.
“A šta misliš o onom crtežu?”, predložio je Frenki. “To bi bila dovoljna otpla-
ta.” Dečak je pažljivo iscepio list iz bloka, a onda uzeo novac.
Gledajući za Semijem, koji se udaljavao hodnikom, Grejs se srce steglo. Čitala je
i slušala priče u vestima, koje su najpre curile, a onda nahrupile kao poplava, priče
o ubijanju i drugim grozotama koje su se dogodile u Evropi dok su ljudi ovde išli u
bioskop i jadikovali zbog nestašice najlonki. Međutim, sve dok nije došla da radi za
Frenkija, nije videla lica napaćenih – i tek je tada počela istinski da shvata. Trudila
se da održi distancu prema klijentima.
Znala je da će je njihov bol slomiti čak i ako im sasvim malo odškrine srce. A
onda sretne nekog kao što je Semi i jednostavno kapitulira.

27
 Frenki joj je prišao i spustio joj ruku na rame. “Teško je, znam.”
Okrenula se ka njemu. “Kako to radiš? Mislim, kako možeš da izdržiš?” Godi-
nama je već pomagao ljudima da ponovo izgrade život iz ruševina.
“Samo treba da se izgubiš u poslu. Kad smo već kod toga, Bekermanovi čeka-
ju.”
Sledećih nekoliko sati prošlo je u žurnim razgovorima. S nekima na engleskom,
a nekima je prevodila svim svojim znanjem francuskog iz srednje škole kojeg je
mogla da se seti, a s drugima je Frenki razgovarao na tečnom nemačkom koji je, po
njegovim rečima, naučio od bake. Grejs je kao mahnita škrabala beleške koje joj je
Frenki diktirao, o svemu što treba uraditi za svakog klijenta. Međutim, između sas-
tanaka, Grejs se u mislima vraćala koferu koji je našla na stanici toga jutra. Zašto bi
ga neko tek tako ostavio? Pitala se da li ga je ta žena (pretpostavljala je da je žena,
zbog odeće i toaletnog pribora u njemu) ostavila nenamerno, ili je znala da se neće
vratiti. Možda je trebalo da ga neko nađe.
“Da napravimo pauzu za ručak?”, upitao je Frenki oko jedan. Grejs je znala da
zapravo misli kako ona treba da ruča, a on da nastavi da radi i, u najboljem slučaju,
pojede nešto što mu donese. Ali nije se sporila. Silazeći niz stepenice, setila se da
ništa nije jela celoga dana.
Deset minuta kasnije zakoračila je na ravni krov zgrade, gde je volela da jede
kad vreme to dozvoljava. Odatle se pružao panoramski pogled na centar Menhetna
što se proteže na istok sve do reke. Grad je počeo da liči na veliko gradilište, od
džinovskih dizalica što grade solitere od stakla i čelika duž centra, pa gore do stam-
benih zgrada na rubu Ist Vilidža. Posmatrala je grupu devojaka kako, na pauzi za
ručak, izlaze iz Metraže Zarin, dugonoge i moderne uprkos godinama raznih nes-
tašica i sledovanja. Neke su čak i pušile. Grejs nije želela to da radi, ali volela bi da
se makar malo uklapa. Te devojke su izgledale tako sigurne u sebe, uverene da im je
tu i mesto. Ona se, međutim, osećala kao posetilac čija viza samo što nije istekla.
Izbrisala je čađ sa ograde i naslonila se na nju. Pomislila je na fotografije u tašni.
Već se nekoliko puta tog prepodneva pitala da ih nije izmislila.
Međutim, kad je posegnula u tašnu da izvadi novčiće za ručak, bile su tamo,
uredno uvijene u čipku. Htela je da ih ponese sa sobom i ponovo pogleda na pauzi
za ručak, ali na krovu je često vetrovito pa nije htela da ih vetar odnese.
Odmotala je hotdog koji je donela od uličnog prodavca, bez salate od jaja koju
je obično uzimala. Volela je određen red u svom životu, obične sitnice su joj pruža-
le utehu. A sad joj se činilo da su se izvrnula kolica s jabukama i sve se jabuke pro-
sule. Zlosrećnim događajem od prethodne noći pomerila je s mesta samo jedan
deo (doduše veoma velik, ali svejedno, samo jedan) i sad joj se činilo da je sve u
potpunom haosu.
Skrenula je pogled na drugu stranu i zadržala ga na izvesnoj uzvišici na Ist Rive-
ru. Mada nije mogla da ga vidi, u mislima su joj se pojavili obrisi elegantnog hotela

28
u kojem je provela prethodnu noć. Sve je počelo bezazleno. Na putu s posla, Grejs
je svratila Kod Arnolda, u lokal u Pedeset trećoj ulici pored kojeg je stalno prolazi-
la, zato što nije imala ničeg u frižideru zajedničke kuhinje pansiona u kojem je sta-
novala. Nameravala je da kupi obrok i ponese ga kući – grilovanu piletinu i krom-
pir. Ali bar obložen mahagonijem, s prigušenim osvetljenjem i tihom muzikom,
primamio ju je da ostane. Nije želela da sedi u svojoj prenatrpanoj sobici i ponovo
jede sama.
“Jelovnik, molim vas”, rekla je Grejs. Šef sale je podigao pogled. Grejs je prošla
kroz bar trudeći se da ne obraća pažnju na muškarce, iznenađene što vide ženu da
večera sama.
A onda ga je primetila, muškarca na kraju šanka, u elegantnom sivom odelu,
glave okrenute na drugu stranu. Imao je široka ramena i kratku, kovrdžavu smeđu
kosu, zaglađenu pomadom. U njoj se javio neki davno zaboravljeni osećaj. Okre-
nuo se i ustao, sa izrazom prepoznavanja na licu. “Grejsi?”
“Mark…” Trebalo joj je nekoliko sekundi da ga smesti negde van ovog okruže-
nja. Mark Dorf je bio Tomov cimer u koledžu na Jejlu.
I više nego cimer, shvatila je kako su joj se uspomene vraćale. Njegov najbolji
prijatelj. Iako dve godine stariji od njega, Mark je bio konstanta u moru mladića u
marinskoplavim vunenim blejzerima u raznim prigodama i na igrankama kod kuće.
Bio je čak i svedok na njenom venčanju. Ali ovo je bio prvi put da su zaista razgo-
varali, samo njih dvoje.
“Nisam znao da živiš u Njujorku”, primetio je.
“Ne živim. Odnosno, da, u neku ruku.” Spetljala se da nađe pravu reč. “Ovde
sam već neko vreme. A ti?”
“Ja živim u Vašingtonu. Došao sam ovamo na nekoliko dana poslom, ali vraćam
se sutra ujutru. Drago mi je što te vidim, Grejsi.” Oduvek je mrzela taj svoj nadi-
mak koji su joj dali u porodici, a koji je Tom bio usvojio. Osećala se umanjena tim
deminutivom, kao da joj saopštavaju gde joj je mesto. Ali sad ju je obuzela neka to-
plina kad ga je čula, toplina za koju je shvatila da joj je nedostajala ovih meseci koje
je provela sama u gradu. “Kako si?”
Eto ga, pitanje kojeg se najviše užasavala od Tomove smrti. Ljudi su uvek
zvučali kao da se trude da odmere simpatiju u glasu, da je to pitaju i lično, ali i ne
previše lično. Mark je, međutim, izgledao kao da to stvarno i misli. “To je tako jed-
no glupo pitanje”, dodao je kad nije odgovorila. “Žao mi je.”
“U redu je”, kazala je brzo. “Držim se.” Istini na volju, i bilo je lakše. Biti u Nju-
jorku i ne gledati mesta koja je svakodnevno podsećaju na Toma dozvoljavalo joj je
da sve ostavi iza sebe, barem na neko vreme. Ta obamrlost, ta vrsta zaborava deli-
mično su i bile razlog da dođe u Njujork. Pa ipak, osećala je krivicu što je to našla.
“Žao mi je što nisam mogao da dođem na sahranu. Još sam bio preko okeana.”
Pognuo je glavu. Primetila je da nema savršene crte lica. Da su mu oči boje lešnika

29
pomalo preblizu postavljene, brada oštra. Ali sve zajedno je bilo lepo.
“Sve mi je bilo kao u magli”, priznala je. “Ali ono cveće…” Cveće se isticalo iz-
među ostalih buketa. “To je bilo lepo od tebe.”
“Najmanje što sam mogao da uradim. Izgubiti Toma tako… đavolski po-
grešno.” Grejs mu je na licu videla koliko ga je duboko pogodila prijateljeva smrt.
Setila se da je Mark bio drugačiji od ostalih momaka na Jejlu, i ne samo zato što je
bio Tomov najbolji prijatelj. Pomalo tih i povučen, ali zbog samopouzdanja, ne
zbog stidljivosti. “Osnovaćemo fond za stipendije pod njegovim imenom.”
Grejs je osetila iznenadnu potrebu da pobegne dok je prošlost nadirala svuda
oko nje. “Dobro, drago mi je što sam te videla.”
“Čekaj”, rekao je dodirnuvši je po ruci. “Sedi malo. Bilo bi lepo razgovarati s
nekim ko je poznavao Toma.”
Ona nimalo nije mislila da bi bilo lepo. Ali sela je, dozvolila je barmenu da joj
izdašno sipa piće u čašu za brendi. U jednom trenutku Mark je primakao svoju bar-
sku stolicu bliže i to nije izgledalo ni drsko ni pogrešno. Od toga trena pa nadalje,
noć se razlivala po ivicama i sati su prolazili. Tek kasnije će shvatiti kako je taj lokal
bio mnogo više nego bar. Odakle joj samo pomisao da ide tamo? Ona je udovica
manje od godinu dana i ne treba da razgovara sa nepoznatim muškarcima.
Ali Mark nije nepoznat. Poznavala je Marka, stvarno ga je poznavala, pa se izgu-
bila u njegovim pričama. “Onda sam našao Toma na krovu spavaonice, i nije se
sećao kako je uopšte dospeo tamo. Ali brinuo se jedino da ne zakasni na predava-
nje”, Mark je završio priču koja je trebalo da bude smešna.
Ali umesto toga Grejs je zapeckalo u očima. “Oh!” Prinela je ruku ustima dok
su se suze kotrljale.
“Izvini”, rekao je brzo.
“Nisi ti kriv. Samo… ti i ja smo tu da se smejemo tome…”
“A Tom nije.” Mark je razumeo, razumeo je onako kako niko nije. Pružio je
ruku da joj izbriše mrlju od ruža na obrazu. Ruka mu se malo zadržala.
Onda je skrenuo temu na nešto drugo, setila se. Na muziku ili politiku, ili i jed-
no i drugo. Tek kasnije će shvatiti da ništa nije rekao o sebi.
Primorala je sebe da odvoji pogled od pravca u kojem se nalazi hotel i potisnula
slike iz misli. Sad je gotovo. Iskrala se iz elegantne hotelske sobe i uzela taksi. Nika-
da ga više neće videti.
Onda je dozvolila sebi da misli na svoga muža, uspomene koje je inače uporno
potiskivala sad su joj poslužile da skrene misli. Upoznala je Toma jednog leta dok
je bila srednjoškolka, na porodičnom godišnjem odmoru na Kejp Kodu. Jednos-
tavno, bio je onaj pravi: plavokos i šarmantan, sin masačusetskog senatora, pred
upis na koledž Ajvi lige, veći od života na onaj način kapitena ragbi tima. Bilo je
teško poverovati da želi nju. Ona je bila kći knjigovođe, najmlađa od tri kćeri. Obe
sestre su joj bile udate i živele u krugu od nekoliko kilometara od kuće u kojoj su

30
odrasle, u Vestportu, u Konektikatu. Tomovo udvaranje bilo je dobrodošao izlaz iz
malovaroškog života koji ju je oduvek gušio, i bekstvo od budućnosti beskrajnih
partija bridža i sastanaka rotari kluba, što joj se činilo neizbežno ako ostane.
Tom i ona su se venčali čim je ona maturirala i iznajmili kuću u Nju Hejvenu
dok on bude na koledžu, planirajući da se presele u Boston kad završi studije.
Razgovarali su o zakasnelom bračnom putovanju, plovidbi u Evropu, možda na
Kraljici Elizabeti II ili nekom drugom putničkom brodu preko okeana. Ali onda su
Japanci bombardovali Perl Harbor i Tom je insistirao da se prijavi u školu za oficire
kad diplomira. Obuku je prošao dole u Fort Beningu i trebalo je da ode u rat.
“Dobio sam odsustvo za vikend”, rekao joj je te poslednje noći preko telefona,
organizujući sve kao i uvek. “Nije mi daleko da dođem gore u Konektikat, ali sače-
kaj me na Menhetnu, pa ćemo tamo provesti vikend. Ispratićeš me iz njujorške
luke.”
To su poslednje njegove reči koje je čula. Džip kojim se vozio slupao se, pošto
je prebrzo ušao u krivinu na putu do železničke stanice. Glupa nesreća koja je mo-
gla biti sprečena. Grejs je često setno gledala u žute trake, cveće koje nose druge
žene. Ne samo kao oznake ratnog udovištva već i kao ponos i svrhu – osećanje da
su gubitak i bol podneti za neki cilj.
Grejs se vratila u Vestport ubrzo posle Tomove sahrane. Drugarica iz detinjstva
Marša htela je da joj pomogne pa joj je ljubazno ponudila da bude gošća u njenoj
porodičnoj kući u Hemptonsu. Grejs je osetila ogromno olakšanje što je daleko od
saosećajnih pogleda porodice i gradića svoje mladosti. Međutim, tišina na obali van
sezone bila joj je zaglušujuća pa je otišla na Menhetn. Ali porodici je kazala da će
malo duže ostati kod Marše, da se oporavi, znajući da se oni nikad ne bi složili s
tim da sama živi u gradu. Marša je sudelovala u njenom planu i prosleđivala joj sva
pisma od porodice čim stignu. Bilo je to pre skoro godinu dana i Grejs se još nije
vratila kući.
Završila je s jelom i vratila se u kancelariju. Raznoliki red ofucanih klijenata sad
se razišao jer se završio prepodnevni rad sa strankama. Frenkija nigde nije bilo, ali
ostavio je gomilu pisama da ih otkuca, pisama raznim gradskim službama u ime
njegovih klijenata. Grejs je podigla prvo, proučila ga, a onda uvukla papir u pisaću
mašinu i zadubila se u monotono kuckanje.
Kad je završila, posegnula je za sledećim listom, a onda se zaustavila. Otvorila je
tašnu i izvadila koverat sa onim fotografijama, pa ih raširila pred sobom kao lepe-
zu. Dvanaest devojaka, sve mlade i lepe. Mogle bi biti članice fakultetskog sestrins-
tva. Ali većina je nosila uniforme i osmesi su im bili usiljeni, a oči ozbiljne. Slike su
s ljubavlju uvijene u čipku. Pa ipak, bile su malo pohabane, povijene u obliku dlana.
Pri dodiru prstima, Grejs je gotovo osećala kako iz njih zrači energija.
Okrenula je jednu i na poleđini je bilo ispisano ime. Mari. Medlin, pisalo je na
poleđini druge, pa Džin i Džozi. I tako dalje, kao da su zvanice na nekoj baštenskoj

31
zabavi. Ko su one?
Podigla je pogled. Frenki se vratio i telefonirao je na drugom kraju prostorije,
živahno gestikulirajući dok se obraćao nekome s druge strane veze, gotovo na ivici
besa. Mogla bi da da mu pokaže slike i pita ga za savet. Možda će on znati šta da
radi. Ali kako da objasni to što je otvorila kofer i pogledala u njega, a naročito to
što je uzela nešto što nije njeno?
Grejs je nežno prešla prstom preko fotografije koju je prvu videla, slike mlade,
tamnopute lepotice po imenu Džozi. Odvrati pogled, kao da joj je govorio neki
glas u njoj. Dok je gledala fotografije, Grejs je iznenada preplavio neki nemir. Ko
je ona da krade fotografije i spava s nepoznatim muškarcima? Ovo nije njena stvar.
Treba da ih vrati u kofer.
Frenki je krenuo ka njoj pa je brže-bolje skupila fotografije i gurnula ih nazad u
tašnu. Da li je video? Zadržala je dah čekajući da je pita za njih, ali nije to učinio.
“Imam dokumenta koja treba predati na sud”, rekao je umesto toga.
“Ja ću ih odneti”, odvratila je brzo.
“Stvarno?”
“Dobro će mi doći da protegnem noge”, rekla je. “Uradiću to na putu kući.”
“Dobro, ali pazi da kreneš ranije, da stigneš do pola pet jer oni na prijemnom
vole da zbrišu ranije.” Klimnula je glavom, tako je i planirala. Ako krene ranije,
moći će da se vrati na Grand central i da se brže reši fotografija.
Skoro dva sata kasnije Grejs je izašla iz metroa kod stanice Grand central pa se
po drugi put toga dana zaputila tamo gde nije nameravala da kroči više nikada u ži-
votu. Popela se liftom na nivo glavne dvorane. Stanica je sad bila u bojama kraja
smiraja, a putnici s posla kretali su se sporije, izgužvani i spremni da stignu kući.
Zavukla je ruku u tašnu, izvadila koverat i pošla ka onoj klupi. Srce joj je udara-
lo kao ludo. Ćušnuće brzo fotografije u kofer i udaljiće se pre nego što je iko pri-
meti i nešto je pita. I onda će cela ta zbrka biti gotova.
Stigla je do klupe i pogledala preko ramena da se uveri da li je gleda neko iz go-
mile užurbanih ljudi. Kleknula je i zavirila pod klupu.
Kofera u kojem je našla fotografije nije bilo.

32
 Peto poglavlje
Mari

Škotska, 1944.

Mari je sanjala ono jutro kad su Tes i ona pravile pogačice, tople i mirisne, prema-
zane maslacem. Stavila ih je u korpu obloženu hartijom, da je Tes ponese pa da na-
prave piknik u vrtu. Mari je posegnula za pogačicom i, baš kad je htela da je ubaci
u usta, začula je iznenadni tresak i ruka joj se zamrzla u vazduhu, na pola puta.
Lupa na vratima prenula ju je iz sna. “Šta je…?” Pre no što je uspela da ustane,
vrata su se širom otvorila i neko ju je polio kantom ledene vode. Koža joj je vrištala
dok je ledena vlaga prodirala kroz spavaćicu i posteljinu.
Upalilo se jako svetlo. “En Français!”,4 prekorio ju je ženski glas.
Mari se podigla u sedeći položaj, trudeći se da se pribere. Škotska, setila se. Bila
je već skoro ponoć kad ju je taksi sa železničke stanice ostavio pred vlastelinskom
kućom zaogrnutom u maglu. Stražar za stolom odveo ju je u sobu s nekoliko kre-
veta i ostavio je bez daljih instrukcija.
Spustila je noge na pod. Nad nju se nadvila namrgođena žena u sivoj haljini.
“Moraš odgovarati na francuskom, čak i u snu. Nije dovoljno znati jezik. Moraš da
misliš na francuskom, da sanjaš na njemu. Za pet minuta moraš biti napolju, pred
kućom, obučena za trčanje.” Okrenula se i izašla, ostavljajući Mari da se trese od
hladnoće.
Dok se hitro kretala, Mari je gledala prazne krevete pored svoga. Ukupno ih je
bilo šest, nameštenih u dva reda, kao u spavaonici, uz gole bež zidove.
Svi osim njenog bili su uredno namešteni. Znači da ima još devojaka. Setila se
da ih je čula kako dišu u tami dok je pokušavala da obuče spavaćicu koja joj je data
a da ih ne probudi. Ali ostalih devojaka sad nije bilo, već su napolju, budne i
spremne, kao što se od njih i očekuje. Zašto je niko nije probudio?
Mari je brzo raširila mokru spavaćicu po šištećem radijatoru. U škrinji u pod-
nožju kreveta nalazila su se dva potpuno ista odevna kompleta: maslinastozelene
platnene pantalone i košulje i par crnih čizama s gumenim đonom. Obukla se i na-
vukla kaput isto tako mrtve boje, koji joj je takođe dat, pa izašla iz spavaonice u
vlažni hodnik Arisejg hausa, vlastelinske kuće od sivog kamena, preuređene u pros-
tor za obuku službe Specijalnih izvršnih operacija. Iako još nije bilo svanulo, pre-

33
dvorje je bilo puno agenata, uglavnom muškaraca s ponekom ženom tu i tamo, koji
su po svoj prilici išli na razne časove i zadatke.
Napolju, pred svitanje, februarski vazduh zapadnih škotskih visova bio je ljuto
hladan i Mari je, premda u suvoj odeći, drhtala od onog kvašenja. Čeznula je za ša-
lom koji su joj oduzeli po dolasku, pošto je dežurni smatrao da je “suviše engle-
ski”. Magla se bila podigla i sad je mogla da vidi da je kuća izgrađena na padini
uzvišice, okružena drevnim šumama golih krošnji, koje se još nisu probudile iz
zimskog sna. Zadnji deo imanja se blago, valovito spuštao do tamne, mirne vode, s
brdima na naspramnoj obali. Po lepom vremenu sigurno više liči na seosko odma-
ralište nego na tajni centar za obuku.
Mari se nesigurno osvrnula oko sebe, a onda je spazila grupicu žena okupljenih
na prednjem travnjaku. Nijedna nije ništa rekla kad im je prišla.
Najednom joj se zemlja zatresla pod nogama. Mari se trgla i spremila za eksplo-
ziju, jer ju je taj zvuk odmah preneo u London od pre par godina, kad su ga bom-
bardovali, a oni svi bežali u podzemnu železnicu i skloništa preko noći. Međutim,
tlo se smirilo.
“To je samo vežba”, prošaptala joj je jedna od devojaka. “Neki momci su na
obuci rukovanja eksplozivom.” Objašnjenje koje je trebalo da bude utešno nije je
utešilo. Obučavaju ih s pravim eksplozivom, pomislila je, i zbog toga joj je misija
pred njom postala još stvarnije.
Žene iz grupe su potrčale bez ijedne reči, stazom uz vodu. Na čelu čopora bila
je jedna tanana devojka koja nije mogla imati više od dvadeset godina, i po svemu
sudeći ona je vodila grupu i određivala tempo svojim kratkim, vretenastim nogama.
Ako je Mari ikad i razmišljala o tome kako treba da izgleda agent, ta se devojka sva-
kako ne bi uklopila u njenu predstavu. Ali bila je iznenađujuće brza i, dok su ostale
trčale za njom u formaciji po svemu sudeći prećutno dogovorenoj, Mari je imala
muke da održi korak.
Trčanje se nastavilo uskom stazom uz visoko brdo, možda i planinu; Mari nije
videla vrh i već je jedva disala što je teren postajao strmiji. Osmotrila je stazu pred
sobom i u njoj su rasle sumnje da li je uopšte trebalo da se prijavi za ovo; niko je
nikad nije smatrao naročito snažnom niti sposobnom za bilo šta značajno, čak ni
ona sama. Odakle joj uopšte pomisao da može ovo da radi?
Da bi skrenula misli s napora, proučavala je društvo skakućućih glava ispred
sebe. Bilo ih je pet, sve su bile obučene u žućkastomrke pantalone i u čizmama u
kakvima je bila i ona. Trčale su s lakoćom koja je odavala utisak da to rade već
neko vreme i da su u mnogo boljoj kondiciji od nje.
Stigle su do stenovite zaravni. “Odmor”, najavila je devojka na čelu pa su stale,
neke da popiju vode iz pljoski koje su ponele sa sobom. Mari je videla metalnu
bocu za vodu uz odeću koja joj je dodeljena, ali u žurbi joj nije palo na pamet da je
napuni i ponese.

34
 “Napred!”, viknula je devojka na čelu posle manje od jednog minuta. Ostale su
sklonile pljoske i čopor je pojurio napred, tišinu je remetio samo topot njihovih
stopala. Mari se činilo da su prošli sati dok nisu stigle na vrh. Magla je počela da se
podiže i vrapci su se dozivali za dobro jutro. Mari je pogledala u ružičasto nebo iz-
nad Arisejg hausa i dole u svetlucavu vodu jezera. Nikada ranije nije bila u škot-
skim visovima. U nekim drugim okolnostima bilo bi idilično.
Devojke su krenule nizbrdo bez pauze. Trčanje je sad bilo manje fizički napor-
no, ali kretati se vijugavom kamenitom stazom činilo se još napornijim od penja-
nja. Iznenada, Mari je nezgodno nagazila na kamenu neravninu i uvrnula članak. Ja-
uknula je od bola koji joj je prostrelio potkolenicu. Zateturala se, upinjući se da ne
padne. Prva aktivnost na treningu i neuspeh. Samo nastavi, pomislila je. Stegla je
zube i prisilila sebe da nastavi napred. Ali noga joj je sa svakim korakom sve jače
pulsirala od bola. Sve više je zaostajala, razdaljina je postajala sve veća i nije mogla
ostati neprimećena. Jednostavno nije mogla da održi tempo.
Izgleda da je devojka na čelu to osetila. Usporila je trk, ostale su je pretekle i sad
je bila na začelju. Mari je očekivala da je mlada žena prekori zbog toga što je spora
i slaba. Umesto toga, ova ju je poduhvatila ispod ramena. Iako nije bila visoka kao
Mari, nekako ju je podigla, toliko da su joj prsti povređene noge jedva dodirivali
tlo.
“Hajde”, kazala je. “Zamisli da plešemo u jednom od onih luksuznih klubova u
Londonu.” Ta pomisao je bila toliko daleko od onoga što su sad radile da je Mari
morala da se osmehne uprkos bolu. Gotovo nadljudskom snagom, devojke su kre-
nule napred, tanana mlada žena je gotovo nosila Mari dok su trčale, ponovo na
čelu grupe. Neravan teren joj je sa svakim korakom izazivao sve veći bol u po-
vređenom članku. Druga žena je prišla Mari s druge strane i pomogla da je pridrža-
va. Mari se trudila da bude što lakša, da ne predstavlja teret. Jedrile su nizbrdo kao
jedna.
Kad su stigle pred Arisejg haus, devojka na čelu pustila je Mari tako naglo da
ova umalo nije pala. Odstupila je i ona druga žena koja joj je pomagala.
“Hvala vam”, kazala je Mari stigavši do niskog kamenog zida oko imanja i nas-
lonivši se na njega. “Mislim da nije slomljena”, kazala je i pokušala da se osloni na
nogu, kriveći lice od bola. Naslonila se na ogradu. “Ali možda s malo leda… imaju
li ovde ambulantu?”
Devojka je odmahnula glavom. “Nema vremena. Trčanje je trajalo duže zato što
smo ti pomagale i sad kasnimo na doručak.” Nije se trudila da sakrije razdraženost
u glasu. “Ne možemo propustiti doručak jer nema ničeg za jelo između obroka. U
kasarni nije dozvoljeno držanje hrane, i zato ili jedi sad ili ćeš ostati gladna.” Mari je
zaključila da devojka govori sa severnjačkim akcentom. Mančester, možda, ili Lids.
“Ja sam Džozefin, uzgred budi rečeno. Zovu me Džozi.”

35
 Imala je tamnu, kovrdžavu kosu nalik kapi, ošišanu kratko, u grubu paž frizuru,
i kožu za nijansu tamniju nego kod ostalih, boje toplog karamela.
“Mari.”
Džozi je spustila ruku da joj pomogne da stane na noge, a onda pokazala pokre-
tom Marinu i dalje vlažnu kosu. “Vidim da si imala Poaro tuširanje.” Mari je nahe-
rila glavu u stranu u znak nerazumevanja. “Polila te je jer nisi ustala.” Džozi su
tamne oči veselo svetlucale. Mari se zapitala da je ostale devojke nisu namerno os-
tavile da spava kako bi bila polivena, kao neka vrsta inicijacije. “Madam Poaro je
naša instruktorka u svemu francuskom. Negde između direktorke škole i narednika
za obuku.”
Mari je pošla za ostalima u kuću. Trpezarija se nalazila u preuređenoj ogromnoj
balskoj dvorani, s dugim drvenim stolovima duž cele prostorije. Zračila je atmosfe-
rom uljudnosti koja je bila u oštrom kontrastu sa trčanjem po mraku i hladnoći.
Stolovi su bili zastrti platnenim stolnjacima, s postavljenim pristojnim porcelanom.
Poslužitelji su sipali kafu iz srebrnih bokala. Za stolovima su, tu i tamo, već sedeli
agenti, muški i ženski. Muškarci su sedeli odvojeno i Mari se zapitala da li je to pra-
vilo ili tako više vole.
Našla je slobodno mesto za ženskim stolom, pored Džozi. Otpila je prevelik
gutljaj vode iz čaše i umalo je nije prolila iz bokala, onako žedna. Onda je posegnu-
la za komadom bageta. Hrana je bila francuska ali skromna – nije bilo za dodava-
nje, kako bi se pripremile za ono što ih čeka na terenu.
“Koliko nas ima ovde?”, upitala je Mari. Gotovo da je smatrala drskošću što
ubraja i sebe među njih, a tek je stigla. “Mislim žena.”
“Ne postavljamo pitanja”, odvratila je Džozi, a njen prekor je zazvučao kao
odjek Elenorinih reči onda kad ju je regrutovala. Ali potom je odgovorila.
“Četrdesetak, uključujući i one koje su već poslate – i one koje su izgubljene.”
Mari je naglo okrenula glavu. “Izgubljene?”
“Nestale u akciji, pretpostavlja se da su mrtve.”
“Šta im se dogodilo?”
“Niko ne zna.”
“Ali mi smo radio-operateri, zaboga. Zar je to toliko opasno?”
Džozi je zabacila glavu i nasmejala se tako glasno da su muškarci za susednim
stolom pogledali u njih. “A šta misliš, da ćeš emitovati odakle? Iz Bi-Bi-Sijevog stu-
dija? Emitovaćeš poruke iz okupirane Francuske, a Nemci će davati sve od sebe da
te spreče.” A onda se uozbiljila. “Šest nedelja.”
“Molim?”
“To je očekivano trajanje opstanka radio-operatera u Francuskoj. Šest nedelja.”
Mari je prošla jeza niz kičmu. Iako je u izvesnom smislu znala da je posao koji je
prihvatila opasan, nije shvatila da je smrtonosan. Da je znala da postoji verovat-
noća da se nikad ne vrati Tes, ne bi se prijavila. Mora da ode, odmah.

36
 Plavuša otprilike njenih godina, koja je sedela naspram nje, pružila je ruku pre-
ko stola i potapšala je po ruci. “Ja sam Brija. Ne daj joj da te plaši, draga.”
“Na francuskom”, prekorila ih je madam Poaro s vrata. Čak i među sobom su
morale da održavaju privid koji će morati da predstavljaju kad ih pošalju. “Dobre
navike počinju odmah.” Džozi je ovu frazu izgovorila mimikom i bezglasno, samo
usnama.
Mari se trgla od naglog, prodornog zvižduka i skočila. Okrenula se i ugledala
krupnog pukovnika na vratima. “Doručak otkazan – svi nazad u sobe, inspekcija!”
Među devojkama se raširio nervozni žamor dok su ustajale od stola.
Mari je progutala poslednji zalogaj bageta pa žurno pošla za ostalima hodni-
kom, onda uz stepenice pa u njihovu sobu u stilu spavaonice. Gurnula je ispod jas-
tuka spavaćicu koju je ostavila da se osuši na radijatoru. Pukovnik je upao bez ku-
canja, a za njim njegov ađutant.
Džozi je zurila u nju neobičnim pogledom. Zbog ogrlice, shvatila je Mari.
Sićušni medaljon u obliku leptira na jednostavnom zlatnom lančiću, koji joj je pok-
lonila Hejzel kad je rodila Tes. Meri ga je sakrila i prekršila naređenje da se sve lične
stvari moraju predati pre početka obuke. Jutros, u žurbi da se izbriše i obuče, zabo-
ravila je da ga skine.
Džozi je privukla ruke iza Marinog vrata, tiho otkopčala ogrlicu i gurnula je u
svoj džep. Mari je krenula da se pobuni. Ako nađu lančić kod Džozi, oduzeće ga,
pa će i ona biti u nevolji.
Pokret je privukao pažnju pukovniku. Prišao je i naglim pokretom otvorio pok-
lopac škrinje, pa se zagledao u Marine stvari, odmeravajući njenu odeću za izlazak,
koju je uredno spakovala na dno. Izvukao je haljinu i uhvatio okovratnik, na kojem
je Mari okrpila malu rupicu. Pokidao je konac. “Ovo nije francuski bod. Odmah bi
te odalo.”
“Nisam planirala da je nosim ovde”, izletelo je Mari pre nego što je shvatila da
je odgovaranje velika greška.
“Bilo bi podjednako loše imati je uz sebe ako te uhvate”, odbrusio joj je jer ga
je njen odgovor izgleda naljutio. “I ove čarape…” Pukovnik je podigao čarape koje
je nosila kad je stigla prethodne noći.
Mari se zbunila. Čarape su bile francuske, sa šavom pozadi. Šta sad tome može
faliti? “Pa francuske su!”, uzviknula je, ne mogavši da se uzdrži.
“Bile su francuske”, prezrivo ju je ispravio pukovnik. “Ovakve više niko ne
može da nabavi u Francuskoj, kao ni najlonke kad smo već kod toga. Devojke sad
boje noge jodom.” U Mari je navro bes. Nije ovde ni ceo jedan dan; kako može
očekivati od nje da zna takve stvari?
Pridružio mu se i ađutant, zgrabio je olovku s noćnog stočića pored Marinog
kreveta, koja čak nije ni bila njena. “Ovo je engleska olovka i Nemci to znaju.
Upotreba ovoga odmah bi vas odala. Uhapsili bi vas i ubili.”

37
 “Gde?”, najednom je izletelo Džozi i prekinulo ga. Sve oči su se okrenule ka
njoj. Ne postavljamo pitanja, prekorila je Mari samo nekoliko minuta pre toga, za
doručkom. Ali sad je to, izgleda, učinila namerno, da odvrati pažnju od Mari. “Gde
bi me to ubili? Još ne znamo ni kuda idemo, dođavola!” Mari se zadivila Džozinoj
hrabrosti.
Pukovnik je prišao Džozi sasvim blizu, streljajući je pogledom. “Možeš biti i
princeza, ali ovde si niko i ništa. Samo još jedna devojka koja ne ume da obavi po-
sao.” Džozi je izdržala njegov pogled, nepokolebljiva. “Radio-obuka za pet minuta,
za sve!”, odbrusio je on pa se okrenuo na peti i izašao. A ađutant za njim.
“Hvala ti”, kazala je Mari Džozi kad su ostale devojke izašle iz sobe i pošle na
obuku.
“Evo ti.” Džozi je pružila Mari njenu ogrlicu. Zatim je otišla do svoje škrinje sa
odećom i počela da pretura po njoj, pa izvadila par vunenih čarapa.
“Ovakve imaju u Francuskoj, pa te zbog njih neće grditi. Ali to mi je poslednji
par, nemoj da ih pocepaš.”
“Nazvao te je princezom”, primetila je Mari dok su slagale stvari ispreturane za
vreme inspekcije. “Je li to tačno?” A onda se prisetila da ne bi trebalo da pita. Ne
bi trebalo da govore o svom poreklu i životu.
“Moj otac je bio vođa sufijskog plemena.” Mari nikad ne bi pomislila da je Džo-
zi Indijka, ali to je objasnilo njen tamniji ten i divne, kao ugljen crne oči.
“Zašto se onda, za ime sveta, boriš za Britaniju?”, upitala je Mari.
“Mnogi naši momci se bore. Čitava jedna eskadrila pilota spitfajera – Siki, Indu-
si – ali o tome se ne priča. Zaista ne bi trebalo da budem ovde”, poverila se tihim
glasom. “Ali ne zbog moga oca. Znaš, napuniću osamnaest godina tek sledećeg
meseca.” Džozi je bila još mlađa nego što je Mari mislila.
“Šta o tome misle tvoji roditelji?”
“Oboje su pokojni, stradali su u požaru kad sam imala dvanaest godina. Ostali
smo samo moj brat blizanac Aruš i ja. Nije nam se dopalo u sirotištu, pa smo živeli
sami.” Mari je zadrhtala u sebi; bila je to noćna mora i strepnja što ostavlja Tes, po-
misao na dete bez roditelja. A Tes čak ne bi imala ni brata ni sestru. “Za Aruša se
ništa ne zna još od Ardena. Uglavnom, radila sam u fabrici kad sam čula da traže
devojke, pa sam se prijavila i ubedila ih da me prime. Nadam se da ću, ako odem
preko, moći da saznam šta se s njim desilo.” Džozine oči su imale odlučan izraz i
Mari je bilo jasno da se ta mlada devojka koja izgleda tako jaka i dalje nada, uprkos
svemu, da će naći brata živog.
“A ti? Kakvu tijaru ti nosiš kad se ne boriš protiv Nemaca?”
“Nikakvu”, odvratila je Mari. “Ja imam ćerku.”
“Znači udata si?”
“Da…”, započela je, laž koju je stvorila postala joj je gotovo refleksna. A onda
je stala. “U stvari, ne. Ostavio me je kad sam je rodila.”

38
 “Đubre.” Obe su se nasmejale.
“Molim te nemoj nikome da kažeš”, rekla je Mari.
“Neću.” Džozino lice se smračilo. “Osim toga, kad već poveravamo tajne, maj-
ka mi je bila Jevrejka. Mada se to nikoga ne tiče.”
“Ticaće se Nemaca ako saznaju”, zvonko se umešala Brija, promolivši glavu iza
vrata i čuvši šta govore. “Požurite, zakasnićemo na radijsku obuku.”
“Ne znam zašto sam ovde”, priznala je Mari kad su ponovo ostale same. Ona se
prijavila najviše zbog novca. Ali kakve koristi će imati ako je to bude koštalo živo-
ta?
“Nijedna od nas ne zna”, odvratila je Džozi, mada je Mari bilo teško da u to po-
veruje. Džozi je izgledala tako snažno i odlučno. “Svaka od nas je sama i uplašena.
Jednom si to izgovorila glasno. A sad to pokopaj i ne pominji nikad više.
Uostalom, ćerka ti je razlog što si ovde”, dodala je Džozi kad su pošle ka vrati-
ma. “Boriš se za nju i za svet u kojem će ona živeti.” Mari je tad shvatila.
Nije stvar samo u novcu. Stvoriti za Tes bolji svet u kojem će rasti, e, to jeste
nešto. “U trenucima sumnje, zamisli svoju ćerku kao odraslu ženu. A onda pomisli
šta ćeš joj pričati o ulozi koju si imala u ratu. Ili, što bi rekla moja majka: ‘Stvori
priču kojom ćeš se ponositi.’”
Mari je shvatila da je Džozi u pravu. Celoga života su je terali – najpre otac, a
onda Ričard – da se, kao devojčica, oseća bezvredno. Njena majka, iako puna lju-
bavi, zbog sopstvene nemoći nije mogla da učini mnogo da to ispravi. Sad ona ima
šansu da stvori novu priču za svoju kćer. Ako bude mogla. Iznenada je Tes, jedino
što ju je do tada zadržavalo, postala pokretačka sila da nastavi.

39
 Šesto poglavlje
Elenor

Škotska, 1941.

Elenor je stajala na ulazu u žensku spavaonicu i slušala ih kako dišu.

Nije planirala da dođe na sever, u Arisejg haus. Put od Londona nije bio lak: dva
presedanja, a onda dugo noćno putovanje vozom do škotskih visova u zoru.
Nadala se da će se sunce probiti kroz oblake i da će se razvedriti. Ali planine su
ostale zaogrnute tamom.
Po dolasku, ušunjala se u Arisejg haus nenajavljena, osim što je pokazala legiti-
maciju službeniku na ulazu. Ima trenutaka kad treba biti viđena i trenutaka kad ne
treba da bude u vidnom polju. Odlučila se za ovo drugo. Morala je lično da vidi
kako napreduje obuka sa ovom grupom, jesu li ili nisu devojke spremne.
Konačno je stigla sredinom prepodneva. Devojke su završile čas rukovanja radi-
om i krenule su na obuku borbe i rukovanja oružjem. Elenor je posmatrala iza jed-
nog drveta kako mladi vojni oficir demonstrira niz zahvata da se izbegne davljenje.
Obuka u borbi golim rukama bila je bitka u kojoj je Elenor najteže pobedila – os-
tali u Nordžbi hausu nisu je smatrali važnom za žene, tvrdeći da se one nikako ne
mogu naći u situaciji u kojoj je potrebna. Ali Elenor je bila odlučna, zaobišla je os-
tale i otišla pravo kod Direktora da izloži svoje mišljenje: žene će biti u potpuno is-
tom položaju kao i muškarci i treba da budu sposobne da se odbrane.
Sad je gledala kako instruktor pokazuje osetljive tačke (grlo, međunožje, solarni
pleksus). Izdao im je naredbu koju Elenor nije mogla da čuje, i devojke su stale
okrenute jedna drugoj, praznih ruku. Džozi, neuredna mlada devojka koju je re-
grutovala na severu, digla je ruke i zgrabila Mari da je davi. Mari se otimala, činilo
se do krajnjih granica. Izvela je slab udarac u solarni pleksus. Nije samo Mari imala
muke sa ovom obukom, gotovo sve devojke su teško podnosile fizičku stranu pri-
prema.
Sumnje, zbog kojih je Elenor i došla na sever da proveri devojke, sad su se
udvostručile. Prošlo je tri meseca otkad su padobranom izbacili u Evropu prvog
ženskog regruta. Sad ih je na terenu više od dvadeset četiri, raštrkanih po severnoj
Francuskoj i Holandiji. Isprva nije išlo glatko. Jedna je uhapšena odmah po dola-
sku. Druga je ispustila radio u potok i morala je da čeka nedeljama da joj pošalju
drugi kako bi počela sa emitovanjem. A druge su, uprkos mesecima obuke, jednos-

40
tavno bile nesposobne da se uklope i prođu kao Francuskinje, ili da održe izmišlje-
ni identitet, pa su morale biti opozvane.
Elenor se borila za žensku jedinicu, progurala je tu ideju i odbranila je. Insistira-
la je na tome da prođu kroz istu obuku, i isto tako strogu, kao muškarci.
I sad, gledajući ih kako se muče na obuci, zapitala se da li su možda drugi bili u
pravu. Šta ako jednostavno nemaju u sebi to što je potrebno?
U mislima ju je prekinulo šuštanje iza leđa. Okrenula se i ugledala pukovnika
Makgintija, visokog vojnog oficira u Arisejg hausu, kako stoji iza nje. “Gospođice
Trig”, rekao je. Sreli su se samo jednom, kad je pukovnik bio došao u London na
sastanak. “Ađutant mi je rekao da ste ovde.” Toliko o tihim dolascima.
Pošto je postala zadužena za žensku jedinicu, Elenor su porasli i ugled i položaj
u SIO, pa nije bilo lako delovati diskretno.
“Radije bih da devojke to ne znaju, bar ne još. I volela bih da pregledam sve nji-
hove dosijee kad završim ovde.”
Klimnuo je glavom. “Naravno. Postaraću se.”
“Kako im ide?”
Pukovnik je napućio usne. “Dosta dobro, pretpostavljam, s obzirom na to da su
žene.”
Ali ne i dovoljno dobro, Elenor je obuzdala želju da vrisne. Žene moraju biti
spremne. Posao koji će raditi, slanje poruka i uspostavljanje veza s lokalcima koji
im mogu obezbediti sigurne kuće za oružje ili sa agentima u bekstvu, bio je potpu-
no isti kao muški. Poslaće ih u okupiranu Francusku, a njih nekoliko u oblast Pari-
za, zmijsko gnezdo kojim upravljaju Kriger i njegova ozloglašena kontraobaveštaj-
na služba – SD – čiji je prevashodni zadatak da nađu i spreče baš takve agente kao
što su ove devojke. Trebaće im sva domišljatost, snaga i veština da izbegnu hvata-
nje i opstanu.
“Pukovniče”, kazala je konačno. “Nemci neće tretirati žene nežnije nego
muškarce.” Govorila je polako trudeći se da obuzda frustriranost. “Moraju biti
spremne.” Ova grupa devojaka trebala im je na terenu što pre. Ali poslati ih pre
nego što budu spremne značilo bi osuditi ih na smrt.
“Slažem se, gospođice Trig.”
“Udvostručite im obuku ako je neophodno.”
“Iskorišćen je svaki minut tokom dana. Međutim, kao i kod muškaraca, ima ih
koje jednostavno ne odgovaraju.”
“Onda ih pošaljite kući”, odvratila je oštro.
“Onda, gospođo, ne bi ostala nijedna.” Ove poslednje reči su odražavale oseća-
nja službenika u Nordžbi hausu, njihov stav da ove žene nikad neće biti dorasle za-
datku. Blago joj se naklonio i udaljio.
Elenor se zapitala da li je to istina, dok je pratila devojke sa terena gde su vežba-
le rvanje do obližnjeg strelišta. Nisu valjda baš toliko nesposobne za ovaj posao.

41
 Sada je s njima bio drugi instruktor, pokazivao im je kako da napune automat-
sku pušku sten, uzano oružje koje se lako može sakriti i koje će neke od njih
možda koristiti na terenu. Ženama se, kao i kuririma i radio-operaterima, po pravi-
lu nije davalo oružje. Ali Elenor je insistirala da moraju znati kako da koriste neke
vrste oružja sa kojim se mogu sresti na terenu. Elenor ih je pratila s rastojanja.
Džozi je sigurnim i hitrim rukama ubacila municiju u pušku, a onda pokazala Mari
kako se to radi. Iako mlađa, izgleda da je uzela Mari pod svoje okrilje. Mari je nes-
pretnim prstima petljala s oružjem i dvaput ispustila municiju pre nego što je uspe-
la da je ubaci na mesto. Dok ju je posmatrala, u Elenor su rasle sumnje.
Nekoliko minuta kasnije zazvonilo je zvono u pola dvanaest. Devojke su se
okupile ostavivši oružje na terenu i krenule ka ambaru u uglu imanja. Zaokupiti de-
vojke, glasio je moto obuke. Da nemaju vremena da brinu, ni da misle unapred, ni
da upadaju u nevolje.
Elenor ih je pratila s rastojanja da je ne bi primetile. Preuređeni ambar, u kojem
se po podu još zadržalo slame i koji je još slabo mirisao na balegu, bio je ispostava
Čerčilove “radionice igračaka”, postrojenja u Londonu gde su izrađivali spravice za
tajne agente. Devojke su ovde učile da koriste pudrijere sa skrivenim kompasom i
ruževe za usne koji su u stvari foto-aparati – stvarčice koje će svakoj biti dodeljene
neposredno pre polaska.
“Ne diraj!” Profesor Diglsbi, koji je nadgledao radionicu, ukorio je jednu od de-
vojaka koja je prišla suviše blizu stolu sa eksplozivom. Za razliku od ostalih ins-
truktora, on nije bio vojno lice već penzionisani profesor sa koledža Magdalen u
Oksfordu, sed i s naočarima debelih stakala. “Danas ćemo učiti o mamcima”, za-
počeo je.
Iznenada se ambarom razlegao vrisak. “Iiiiiiiiii!”, vrisnula je devojka po imenu
Anet, i potrčala ka vratima. Elenor se povukla korak nazad da je ne bi videle, a
onda provirila kroz prozor da vidi šta je izazvalo takav metež. Devojke su se raz-
bežale što je moguće dalje od jednog stola, na kojem je u uglu stajao pacov koji je
izgledao neobično neuznemireno.
Mari, međutim, nije pobegla. Prikradala se oprezno, da ne uplaši pacova. Uzela
je metlu iz jednog ugla i podigla je iznad glave, spremna da udari. “Čekaj!”, rekao je
profesor Diglsbi i pritrčao. Podigao je pacova, ali on se nije micao.
Mari je pružila ruku da ga uzme. “Mrtav je.”
“Nije mrtav”, ispravio ju je i podigao ga da ga vide i ostale. Devojke su se malo
približile. “To je mamac.” Dao je devojkama pacova da ga pobliže ispitaju.
“Ali izgleda tako stvarno!”, uzviknula je Brija.
“Upravo to će misliti i Nemci”, odvratio je profesor Diglsbi, pa uzeo pacova,
okrenuo ga i pokazao im komoricu u njegovom stomaku, gde se može smestiti
mala količina eksploziva. “Dok se ne približe.” Izveo ih je napolje, udaljio se neko-
liko metara, u susedno polje, i stavio pacova na zemlju. “Ne mrdajte”, upozorio ih

42
je kad im se pridružio. Pritisnuo je dugme na detonatoru koji je držao u ruci i pa-
cov je eksplodirao. Među devojkama se raširio žamor iznenađenja.
Profesor Diglsbi se vratio u radionicu i pokazao im nešto što je ličilo na izmet.
“Postavljamo detonatore na najneočekivanija mesta”, dodao je. Devojke su zacičale
od odvratnosti. “I ovo je lažno”, promrmljao je dobroćudno.
“Bokte!”, rekla je Džozi. Nekoliko ostalih su se zakikotale. Profesor Diglsbi po-
gledao ju je s neodobravanjem, ali Elenor je morala da se nasmeši.
Potom se lice instruktora uozbiljilo. “Mamci mogu da izgledaju smešno”, rekao
je. “Ali dizajnirani su da vam spasu život – i oduzmu život neprijatelju.”
Kad je profesor Diglsbi okupio devojke u ambaru, da ih nauči više o eksplozivi-
ma, Elenor je krenula u kuću i zatražila da je odvedu u prostoriju s dosijeima i da
joj donesu poslužavnik s čajem. Ostatak dana provela je sedeći za uskim stolom
pored ormara s kartotekom, na trećem spratu Arisejg hausa, pregledajući dosijee
devojaka.
Svaka je imala svoju fasciklu s pedantnim zabeleškama od regrutovanja pa pre-
ko svakog sledećeg dana obuke. Elenor ih je sve pročitala, pamteći detalje.
Zvali su ih “Devojke”, kao da su neki kolektiv, premda su zapravo sve bile ve-
oma različite. Neke su u Arisejg hausu bile samo nekoliko nedelja; druge samo što
nisu diplomirale u završnoj školi u Bjuliju, vlastelinskoj kući u Hempširu, koja je
bila poslednji korak pre slanja na teren. Svaka je imala svoje razloge zbog kojih se
prijavila. Brija je bila kći Rusa, pokretala ju je mržnja prema Nemcima zbog onoga
što su učinili njenoj porodici u okolini Minska.
Morin, devojka iz radničke klase, iz Mančestera, odmah sa muževljeve sahrane
došla je da se prijavi i zauzme njegovo mesto.
Iako najmlađa, Džozi je bila najbolja u grupi, možda najbolja od svih žena koje
je SIO regrutovao. Njene veštine poticale su iz potrebe da preživi na ulici.
Njene ruke, koje su sasvim sigurno krale hranu, bile su sigurne i hitre, a trčala je
i skrivala se brzinom koju imaju samo oni što su više nego jednom bežali od polici-
je da izbegnu hapšenje ili možda slanje u dečji popravni dom. Bila je i pametna kao
pčela, sa urođenim a ne naučenim instinktima. U njoj je bilo neke čvrstine i istraj-
nosti koje su Elenor podsećale na mračna mesta njene vlastite prošlosti.
Elenor je imala samo petnaest godina u vreme pogroma u njihovom selu u oko-
lini Pinska. Sakrila se u poljski klozet dok su Rusi pustošili selo, silovali supruge i
majke, ubijali decu pred očima roditelja. Nakon toga je držala nož pod jastukom,
oštrila ga u tami kad niko ne može da vidi. Bespomoćno je gledala kako joj se maj-
ka daje ruskom oficiru koji se zadržao u selu. Radila je to da bi hranila Elenor i nje-
nu neverovatnu mlađu sestru Tatjanu, koja je imala kožu kao alabaster i oči plave
kao različak. Ali to nije bilo dovoljno za vojničko đubre. Kad se Elenor probudila
jedne noći, zatekla ga je kako stoji nad krevetom njene male sestre, i nije oklevala.
Pripremala se za taj trenutak i znala je šta treba da radi.

43
 Posle se u selu pričalo o ruskom kapetanu koji je nestao. Nisu mogli ni da naslu-
te da leži sahranjen samo nekoliko koraka od kuće, da ga je ubila devojčica koja je s
majkom i sestrom pobegla u noć.
Ali njen napor da spase Tatjanu došao je prekasno; umrla je ubrzo pošto su sti-
gle u Englesku, slaba od brutalnih nasrtaja onog Rusa. Da je Elenor znala šta se
događa i da je mogla da deluje ranije, njena sestrica bi i danas bila živa.
Posle toga, Elenor i njena majka više nikad nisu govorile o Tatjani. To je bilo u
redu jer je Elenor podozrevala da bi majka, kad bi dozvolila sebi da misli na mlađu
kćer, za njenu smrt krivila Elenor, koja nije bila ni upola tako lepa i dobra, jer se
oduprla Rusu. Svaka je izlazila na kraj sa žalošću na svoj način, razmišljala je Ele-
nor sada. Za njenu majku je to bio beg iz života kakav je poznavala u zavičaju, pro-
mena prezimena da zvuči više engleski, i preseljenje iz jevrejske četvrti u Golders
grinu u pomodniji Hempsted. Za Elenor, koja se bukvalno osećala kao u bekstvu
iz postojbine, utočište je pružio SIO. Ali u ženskoj jedinici je našla svoje životno
delo.
Elenor je sad podrobno analizirala svaki dosije. Izveštaji su pokazivali da je sva-
ka devojka napredovala, da su sve zasigurno stekle samopouzdanje u gađanju, ru-
kovanju radiom i ostalim veštinama potrebnim na terenu. Ali hoće li to biti dovolj-
no? Elenor je morala da se uveri da svaka pojedinačna devojka ima ono što je po-
trebno. Komanda bi mogla da ih pošalje prerano pod izgovorom da su osposoblje-
ne i da će imati podršku na terenu. Ali Elenor neće poslati nijednu devojku ni tre-
nutak pre nego što bude spremna. I ako to znači propast čitave operacije, neka
bude tako.
Malo kasnije, na vratima se pojavio jedan ađutant. “Vreme je za večeru, gos-
pođo, izvolite dole ako želite.”
“Neka mi neko donese obrok gore, molim vas.”
Sledeći dosije pripadao je Mari. Njene osnovne veštine bile su dovoljno razvije-
ne, zapazila je iz instruktorskih beležaka. Međutim, opisali su je kao osobu s nedos-
tatkom koncentracije i odlučnosti. To je nešto što se ne može naučiti niti prevazići
kaznama. Prisetila se kako se Mari toga dana mučila sa oružjem i rvanjem. Da li je
pogrešila što ju je regrutovala? Ta devojka je izgledala kao da je slaba, devojka iz vi-
sokog društva koja u neobičnim okolnostima ne bi potrajala ni nedelju dana. Ali
ona je samohrana majka koja podiže dete u Londonu, ili je bar to bila pre rata. Za
to treba snage i hrabrosti. Odlučila je da će je sutra testirati i rešiti da li da je zadrži
ili da je pošalje da se spakuje jednom zauvek.
Bilo je već skoro jedanaest, dugo pošto je zvono oglasilo gašenje svetla dole u
spavaonicama, i već joj se od čitanja mutilo pred očima, pa je morala da prekine.
Spustila je fascikle, iskrala se iz arhive i sišla u prizemlje.
Slušala je kako devojke dišu u mraku, gotovo kao jedna. Jedva je razabrala Mari
i Džozi u susednim krevetima, glave su im bile zaverenički okrenute jedna prema

44
drugoj kao da još uvek razgovaraju. Sve su došle iz različitih mesta i ovde su ujedi-
njene u tim. Ali ponovo će ih isto tako brzo raspršiti na sve strane. Neće moći da
osnažuju jedna drugu jer će na terenu biti same. Zapitala se kako će prihvatiti vesti
sutra, kako će se ophoditi jedna prema drugoj.
Pored nje se pojavio ađutant koji joj je prethodno doneo hranu. “Telefonski po-
ziv iz Londona za vas, gospođo.”
Elenor je otišla u kancelariju koju joj je pokazao i prinela slušalicu uhu. “Trig je
ovde.”
Kroz pucketanje veze do nje je dopro Direktorov glas. “Kako su devojke?”,
upitao je bez uvoda. “Jesu li spremne?” Nije ličilo na njega da bude u komandi
tako kasno, i u glasu mu se nepogrešivo čula hitnja.
Elenor se mučila kako da odgovori na to pitanje. Ovo je njen program, i ako
išta pođe naopako, kriviće nju. Već je čula kako oni muškarci u kancelariji govore
da su od početka znali da će tako ispasti. Ali devojke su važnije i od njenog ugleda i
od njenog ponosa. Samo njihova stvarna pripremljenost može da spase i njih i ci-
ljeve koje žele da postignu.
Potisnula je sumnje. “Biće.”
“Dobro. Moraju. Misija ‘Most’ je počela.” Elenor se zgrčio stomak. SIO je pre-
duzeo na desetine rizičnih misija, ali dići u vazduh most na rubu Pariza biće daleko
najopasnije – i najkritičnije. A jedna od ovih devojaka biće u središtu svega toga.
“Dobro je što ste tamo, da lično saopštite vest. Obavestićete je sutra?”
“Da.” Neće, naravno, reći devojci sve, već samo da odlazi. Ostalo će doći kasni-
je, kad bude trebalo da zna.
A onda se setila usnulih devojaka i ponovo su je preplavile sumnje. “Ne znam
da li je spremna”, priznala je.
“Mora da bude.” Više ne mogu da čekaju.
S druge strane veze začulo se “klik” i Elenor je vratila slušalicu na telefon. A
onda se na prstima vratila u devojačku spavaonicu.
Džozi je ležala sklupčana kao dete, s palcem blizu usana iz navike koju je sigur-
no prekinula pre mnogo godina. Elenor je zapljusnuo talas zaštitničkog osećanja
jer se setila sestre koju je davno izgubila. Ove devojke može da zaštiti onako kako
nije mogla sopstvenu sestru. Ali potrebne su joj da obave posao koji je opasan, po-
tencijalno smrtonosan, a onda treba da ih bezbedno vrati kući. To su jedine dve
stvari koje su važne. Hoće li biti u stanju da izvede obe?
Na Džozinim usnama lebdeo je slabašan smešak i Elenor se zapitala o čemu li
sanja. Obična mlada devojka sa snovima mlade devojke. Elenor će je pustiti da to i
ostane – barem još nekoliko sati.
Izašla je na prstima iz sobe i tiho zatvorila vrata za sobom.

45
 Sedmo poglavlje
Mari

Škotska, 1944.

Mari je i dalje mrzela trčanje.

Bila je u Arisejg hausu već gotovo šest nedelja i svakog jutra je bilo isto: osam
kilometara tamo i nazad, delom oko jezera pa uz onaj jezivi uspon, među devojka-
ma poznat kao “Vrh”. Pete su joj bile ispucale i krvarile su, a plikovi na stopalima
su, od trčanja po vlazi, stalno bili na ivici infekcije. Već od same pomisli da mora
ponovo da trči bolele su je kosti.
Međutim – razmišljala je dok je išla na doručak pošto je ispljuskala lice vodom
da se osveži – više ne trči poslednja. Tokom boravka ovde dobila je snagu i brzinu
kakve nije ni slutila da poseduje. Volela je da održava korak s Džozi kako bi mogle
da razgovaraju dok trče. Ništa podrobno, samo pokoju reč tu i tamo. Džozi je
većim delom ranog detinjstva provodila leta u planinama Kambrije, pa joj je poka-
zivala delove škotskog pejzaža i pričala priče iz rata koje je čula.
Tih nedelja obuke Mari je dobro upoznala Džozi. Ne samo na časovima i prili-
kom obroka; provodile su duge besane noći u razgovoru, Džozi joj je pričala o
svom detinjstvu s bratom na ulicama Lidsa, kako se branila od nitkova koji su hteli
da iskoriste decu bez zaštite. I Mari je njoj pričala o svojoj prošlosti, o tome kako
ju je Ričard ostavio bez prebijene pare. Ali osećala se budalasto kad se žalila Džozi,
koja je prošla toliko toga u mladom uzrastu. Njeno detinjstvo, iako okrutno, bilo je
privilegovano, ni po čemu nalik na Džozino iskustvo sa ulice. U drugačijim okol-
nostima, njih dve se nikad ne bi upoznale. A ipak su se brzo sprijateljile.
U trpezariji su sedele na uobičajenim mestima za ženskim stolom, Džozi u čelu,
a pored nje Mari i Brija. Mari je pažljivo razmotala salvetu i položila je na krilo, pa
počela odmah da jede, svesna da ih madam Poaro posmatra kao i uvek. Obroci su
sve vreme bili deo obuke. Ubrzo po dolasku naučila je da Francuzi umaču hleb u
sok od pečenja. I nikad ne tražiti puter – više ga nemaju. Devojke su bile pod na-
zorom čak i za vreme obroka. I najmanja greška može da te saplete.
Mari se setila jedne noći ubrzo pošto je stigla u Arisejg haus, kad su za večerom
poslužili stvarno dobro vino. “Nemoj da ga piješ”, došapnula joj je Džozi.
Mari se ruka sledila iznad čaše. “To je trik.” U sekundi je pomislila da Džozi
hoće da joj kaže da je piće otrovano. Mari je podigla čašu do nosa i omirisala sa-

46
držinu, tražeći miris sumpora, kao što su je učili, ali nije ga našla. Osvrnula se oko
sebe i zapazila da devojkama sipaju i po drugu i treću čašu. Zajapurile su se i brb-
ljale kao da ih ni za šta nije briga. Mari je shvatila da je to test koji će pokazati koli-
ko su neoprezne kad više popiju.
“Nešto mnogo žuriš”, primetila je Džozi dok su doručkovale. “Ljubavni sasta-
nak?”
“Baš smešno. Moram da obnovim šifre.”
Džozi je klimnula glavom, s razumevanjem. Mari je već jednom pala na testu za
radio-operatera. Neće biti treće šanse. Ako danas to ne bude umela da uradi i ne
pokaže da može da emituje poruke, poslaće je da se pakuje i ide kući.
A što bi to moralo da bude baš tako loše?, razmišljala je Mari. Nije ona tražila
ovaj čudni, naporni život, i dobrim delom želela je da ne uspe, da se vrati kući i
viđa Tes.
Otkad je došla u Arisejg haus, pohađala je intenzivnu obuku od jutra do večeri.
Najviše vremena provodila je pred radio-aparatom, učeći da bude radio-operater
na bežičnom telegrafu (B/T, tako su to zvali). Ali učila je i druge stvari, nešto što
nikad nije mogla ni zamisliti: kako da ostavlja “mrtve” i “žive” i po čemu se razli-
kuju (prvo je ostavljanje pisamca za drugog agenta na unapred dogovorenom mes-
tu, a drugo skriveni sastanak i lično saopštavanje), kako da odredi koje je mesto
pogodno za sastanak, neko gde je uverljivo da se žena nađe bez nekog posebnog
razloga.
Međutim, dok je trčanje postalo lakše, ostali časovi obuke nisu. Uprkos svemu
što je naučila, nikad nije bilo dovoljno. Nije mogla da postavlja eksplozivno punje-
nje a da joj prsti ne drhte, u rvanju i pucanju je bila beznadežan slučaj. A možda je
najviše zabrinjavalo to što nije umela da laže i održava lažni identitet. Ako to ne
može da izvede prilikom vežbe isleđivanja, gde su sredstva iznuđivanja odgovora
ograničena, kako će uspeti na terenu? Jedini njen adut bio je francuski, koji je go-
vorila bolje od svih ostalih i pre nego što je stigla. Na svim ostalim frontovima bila
je neuspešna.
Iznenada ju je obuzela nostalgija za kućom. Pogrešila je što se prijavila za ovo.
Mogla bi da skine uniformu i vrati je, obeća da nikom ništa neće reći i krene kući,
ćerki. Takve sumnje nisu bile ništa novo, grickale su je u dugim satima predavanja i
noću, i dok je učila i kad je spavala. Nije više o njima pričala, naravno. Ostale de-
vojke nisu imale sumnji, a i ako jesu, zadržavale su ih za sebe. Bile su odlučne,
usredsređene i rešene, pa je morala da bude i ona ako želi da ostane. Nije mogla
sebi da priušti da pokaže da se boji.
“Uprava je ovde”, naglo je objavila Džozi. “Mora da se nešto dešava.”
Mari je pogledala kuda i Džozi, gore ka galeriji što gleda na trpezariju, gde je
stajala jedna visoka žena i gledala dole u njih. Elenor. Mari nije videla tu ženu, koja

47
ju je regrutovala, od one noći u Bejker stritu pre više od šest nedelja. Ali zato je
često mislila o Elenor tokom dugih nedelja treninga.
Šta je Elenor navelo da pomisli da je ona pogodna za ovaj prokleti posao, ili da
ga uopšte želi?
Mari je ustala i mahnula Elenor kao da vidi staru prijateljicu. Ali Elenor ju je po-
gledala hladno i ničim nije pokazala da ju je prepoznala. Da li je Elenor upamtila
njihov sastanak u toaletu u Bejker stritu ili je Mari samo jedna od mnogo devojaka
bez lica koje je regrutovala? Najpre su je obrazi zapekli kao da ju je ošamarila. Ali
onda je shvatila: ne sme da otkriva svoju prošlost niti ikoga iz nje. Još jedan test na
kojem je pala. Sela je.
“Jesi li je ti upoznala?”, Mari je upitala Džozi.
Džozi je klimnula glavom. “Kad me je regrutovala. Bila je gore u Lidsu na ne-
koj konferenciji, tako je rekla.”
“I mene je ona našla”, dodala je Brija. “U daktilografskom birou u Eseksu.” Iz-
gleda da je Elenor svaku od njih lično odabrala.
“Elenor je osmislila obuku za nas”, kazala je Džozi tihim glasom. “I ona od-
lučuje kuda ćemo ići i šta će nam biti zadatak.”
Tolika moć, pomislila je Mari. Setila se koliko je Elenor izgledala hladna i ohola
za vreme onog njihovog sastanka u Londonu, i Mari se zapitala nije li to bilo loše
predskazanje po nju.
“Sviđa mi se ona”, rekla je Mari. Uprkos neporecivoj hladnoći, Elenor je pose-
dovala snagu kojoj se Mari silno divila.
“Meni ne”, odvratila je Brija. “Tako je hladna i misli da je mnogo bolja od nas.
Zašto ona ne obuče uniformu i lično ne ode u Francusku kad sve zna najbolje?”
“Pokušala je”, tiho je kazala Džozi. “Deset puta je tražila da ide, ili sam bar ja
tako čula.” Džozi je imala beskonačnu mrežu veza i izvora. Sprijateljila se sa svima,
od kuhinjskog osoblja do instruktora, i ti odnosi su joj dobavljali dragocene infor-
macije. “Ali odgovor je uvek bio isti. Mora da ostane u komandi zato što je drago-
cenija ovde, da nas priprema.”
Posmatrajući Elenor na galeriji, kako se izdvaja iz okoline i izgleda kao da joj je
nelagodno, Mari se zapitala nije li samotno biti na njenom mestu i da li ponekad
poželi da je jedna od njih.
Devojke su brzo završile s doručkom. Petnaest minuta kasnije ušle su u dvoranu
za predavanja. Dvanaest stolova bilo je razmešteno po tri u četiri reda, i na svakom
je bio po jedan radio-aparat. Instruktor je postavio zadatak, složenu poruku koju
treba dešifrovati i poslati. Mari je primetila da je Elenor u uglu prostorije i da ih na-
peto posmatra.
Mari je našla svoje mesto za aparatom i stavila slušalice. Bila je to neobična na-
prava, nešto kao radio sa kojeg bi se mogla slušati muzika ili Bi-Bi-Si, samo polože-
na na leđa u koferu, i sa više dugmadi i brojčanika. Odozgo je bila mala jedinica za

48
emitovanje, a ispod nje druga, za prijem. S desne strane se nalazila utičnica za struj-
ni adapter, a tu je bio i dodatni pribor, džep s rezervnim delovima, na levoj strani.
U tom džepu su se nalazila i četiri kristala, od kojih je svaki mogao da se ubaci u
prorez na radiju kako bi omogućio transmisiju na drugoj frekvenciji.
Dok su ostale počinjale da rade na poruci sa table, Mari je gledala dole, u papir
koji joj je instruktor ostavio za ponovni test. Bili su to Šekspirovi stihovi:

[…] sve od danas

Do kraja sveta, nikad proći neće
A da se tada nas ne sete ljudi;
Nekolicine nas, koji smo srećno
Na ovom mestu združeni k’o braća;
Jer onaj koji krv prolije svoju
Sa mnom taj će odsad biti i brat moj;
Ma kakvog roda niskog bio on,
Danas će i rang oplemenit svoj;
Plemići koji u Engleskoj sada
Spavaju sebe smatraće prokletim
Što nisu bili ovde; osećat se malim
Dok bude neko govorio da je
Na dan Krispina Svetog s nama bio.5

Poruku je najpre trebalo šifrovati. Šifre su se nalazile u maloj futroli, svaka

odštampana na zasebnom kvadratu svile dva i po sa dva i po centimetra.
Na svakom kvadratu nalazilo se ono što su zvali “razrađeni ključ”, odštampana
jednokratna šifra po kojoj se svako slovo zamenjuje nekim drugim (na primer, po
ovom ključu a postaje m, a o postaje w), sve dok čitava poruka ne postane besmis-
lena golom oku. Svaku šifru je trebalo upotrebiti za jednu poruku, a onda baciti.
Mari je menjala slova u poruci šifrom i zapisala šifriranu poruku. Onda je kresnula
šibicu i zapalila svilu kao što su je učili.
A onda je počela da kuca poruku telegrafskom tipkom. Mari je nedeljama učila
da kuca slova Morzeovom azbukom i toliko je vežbala da je čak to i sanjala.
Ali još je imala muke da kuca brzo i glatko i da ne greši, kao što će morati na te-
renu.
Rukovati bežičnim odašiljačem, međutim, zahtevalo je više od jednostavnog ši-
friranja i Morzea. Prve nedelje obuke, instruktor bežičnog telegrafisanja, mladi po-
ručnik kog su u SOI poslali iz Blečli parka, odveo ju je u stranu. “Moramo da sni-
mimo vaš obrazac kucanja i da vam damo bezbednosne identifikacije.”

49
 “Ne razumem.”
“Znate, radio-aparati su zamenljivi – ako neko ima kaleme i kristale da podesi
frekvenciju, uspešno će obaviti transmisiju. Svako kome radio padne u ruke može
da emituje s njega. Jedino po čemu će komanda znati da ste to stvarno vi jesu bez-
bednosne identifikacije i vaš obrazac kucanja.”
Instruktor je nastavio: “Prvo obrazac kucanja. Otkucajte mi poruku o vreme-
nu.”
“Bez šifrovanja?”
“Da, samo otkucajte.” Iako se Mari takav zahtev učinio čudan, poslušala ga je
bez pitanja i otkucala rečenicu o tome kako se vreme ovde brzo menja, jednog tre-
nutka besni oluja, a već sledećeg sija sunce. Podigla je pogled. “Samo nastavite. Za-
ista možete pisati o bilo čemu, osim o sopstvenoj prošlosti. Poruka treba da bude
duga nekoliko redova da bismo ustanovili vaš obrazac kucanja.”
Mari ga je, zbunjena, poslušala. “Evo”, rekla je kad je ispunila stranicu besmisli-
cama, pričom o neočekivanoj mećavi prethodnog proleća, koja je zasula snegom
zelenkade u cvatu.
Emitovanu poruku odštampao je tele-tekst ispred prostorije. Instruktor ga je iz-
vadio i podigao. “Vidite, ovo je vaš obrazac kucanja, jak udarac u prvom delu reči i
duge pauze između rečenica.”
“I to možete da odredite iz jedne transmisije?”
“Da, mada u dosijeu imamo i ostale vaše emitovane poruke sa obuke, da upore-
dimo.” Iako je to imalo smisla, Mari do tada nije pomišljala da možda imaju dosije
o njoj. “I to se zaista ne menja od transmisije do transmisije. Znate, obrazac kuca-
nja je kao i rukopis ili potpis, stil vašeg odašiljanja poruka je jedinstven i samo vaš.
Koliko jako udarate u tipku, koliko vremena prođe i koliki je razmak između slova.
Svaki agent radio-operater ima svoj obrazac kucanja. To je jedan od načina da zna-
mo da poruku šaljete vi.”
“Mogu li da menjam obrazac kucanja kao signal da nešto nije u redu?”
“Ne, veoma je teško komunicirati kao da si neko drugi. Razmislite – ne birate
svesno svoj rukopis. On samo teče. Ako želite da pišete zaista drugačije, morali
biste to činiti nedominantnom rukom. Isto je i sa obrascem kucanja – on je pod-
svestan i ne možete ga stvarno promeniti. Umesto toga, ako nešto nije u redu, mo-
rate nas obavestiti na druge načine. Tome služe bezbednosne identifikacije.”
Instruktor je nastavio da objašnjava kako svaki agent ima bezbednosnu identifi-
kaciju, ugrađenu osobenost u kucanju kako bi onaj ko čita njegovu poruku znao da
je to on. Kod Mari je to uvek bila “greška” u kucanju slova p kao trideset petog
slova u poruci. Kao druga bezbednosna identifikacija bila je zamena slova cslovom
k svaki drugi put kad se pojavi u poruci. “Prva bezbednosna identifikacija poznata
je kao ‘blef ’”, objasnio joj je instruktor. “Nemci znaju da ih imamo, znate, pa će
pokušati da iz vas izvuku vašu. Možete odati prvu, ‘blef ’ identifikaciju ako vas

50
budu ispitivali.” Mari je zamislila tu situaciju i zadrhtala u sebi. “Ali druga, prava
identifikacija zaista potvrđuje verodostojnost poruke. Ne smete je odati ni pod
kakvim okolnostima.”
Mari je sad završila popravni test, postaravši se da u poruci budu i blef i prava
identifikacija. Pogledala je iza sebe. Elenor je još bila tamo i činilo se da posmatra
naročito nju. Potisnuvši uznemirenost, Mari je započela zadatak na tabli, sve brže
kako je napredovala s dužom porukom i novom svilom sa šifrom. Posle nekoliko
minuta, završila je s kucanjem poruke. Podigla je pogled, sa osećanjem zadovolj-
stva.
Međutim, Elenor je otcepila poruku s tele-teksta i pošla ka njoj, namrgođena.
“Ne, ne!”, kazala je s prizvukom frustriranosti u glasu. Mari se zbunila.
Otkucala je poruku tačno. “Nije dovoljno jednostavno lupati po radiju kao po
klaviru. Putem radija morate komunicirati i ‘govoriti’ prirodno, da se vidi vaš obra-
zac kucanja.”
Mari je poželela da se pobuni i kaže da je to i uradila, ili bar da pita šta Elenor
podrazumeva pod tim. Ali pre nego što je dobila priliku, Elenor je pružila ruku i
iščupala telegrafski ključ iz bežičnog odašiljača. “Šta zaboga…?”, uzviknula je Mari.
Elenor joj nije odgovorila već je uzela šrafciger i nastavila da rastavlja aparat, da
skida deo za delom, s takvom silinom da su šrafovi i vijci padali po podu i gubili se
ispod stolova. Ostale devojke su posmatrale, preneražene, u tišini. Čak je i instruk-
tor delovao zapanjeno.
“Oh!”, uzviknula je Mari i počela skupljati delove. U tom trenutku je shvatila da
oseća izvesnu povezanost baš s tom mašinom, istom na kojoj je radila od dolaska
ovamo.
“Nije dovoljno samo biti u stanju da rukuješ bežičnim odašiljačem”, prezrivo je
kazala Elenor. “Moraš biti sposobna i da ga popraviš, da ga napraviš ni iz čega.
Imaš deset minuta da ga ponovo sastaviš.” I udaljila se. U Mari je rastao bes. Ovo
je bilo više od vraćanja za ono ranije; Elenor želi da ona ne uspe.
Zurila je u delove razmontiranog aparata. Pokušala je da se seti priručnika koji
je proučavala na početku obuke, trudila se da zamisli sliku i šemu. Ali to je bilo ne-
moguće.
Onda joj je prišla Džozi. “Počni odavde”, kazala je, nameštajući deo osnove
aparata, koji se izvrnuo u stranu, pa ga je pridržavala da bi Mari mogla da namesti
osnovnu ploču. Dok je radila, ostale devojke su poustajale i pomagale tako što su
skupljale delove koji su se razleteli, spustivši se na ruke i kolena kako bi ih našle.
“Evo”, rekla je Džozi pružajući joj dugme da ga navije na odašiljač. Zategla je šraf
s kojim se Mari mučila, hitrim i veštim prstićima.
Džozi joj je pokazala jedan šraf koji nije dobro zavrnula.
Mašina je konačno bila ponovo sklopljena. Ali hoće li raditi? Mari je otkucala
nešto na telegrafskoj tipki i sačekala. Čulo se tiho “klik”, registrovanje šifre koju je

51
unela. Aparat je ponovo funkcionisao.
Mari je podigla pogled s aparata, u želji da vidi kako Elenor reaguje. Ali Elenor
je već bila otišla.
“Zašto te toliko mrzi?”, prošaptala je Džozi kad su se ostale devojke vratile na
svoja mesta.
Mari nije odgovorila. Kičma joj se ukrutila. Ne trudeći se da zatraži dozvolu, iz-
jurila je iz dvorane, gledajući kroz dovratke sve dok nije našla Elenor u jednoj praz-
noj kancelariji kako pregleda neku fasciklu. “Zašto ste tako grubi prema meni? Da
li me mrzite?”, htela je da zna, ponavljajući Džozinu tvrdnju.
“Jeste li došli ovamo samo da biste me dokrajčili?”
Elenor je podigla pogled. “To nije ništa lično. Ili imate ono što je potrebno ili
nemate.”
“A vi mislite da nemam.”
“Nije važno šta ja mislim. Pročitala sam vaš dosije.” Do tog trenutka Mari nije
razmišljala o tome šta tamo piše. “Vi poražavate samu sebe.”
“Dobro govorim francuski kao i sve ostale, čak i kao muškarci.”
“To jednostavno nije dovoljno da biste bili dobri kao muškarci. Oni ne veruju
da mi ovo možemo, i zato moramo da budemo bolje.”
“Kucanje mi je svakim danom sve brže, šifre su mi…”, uporno je nastavila
Mari.
“Nije reč o tehničkim veštinama”, ubacila je Elenor. “Reč je o stanju duha. Na
primer, vaš radio. Nije samo mašina nego vaš produžetak.”
Elenor je spustila ruku da uzme torbu koja joj je stajala pored nogu i koju Mari
nije videla. Unutra su bile njene stvari, koje je donela one prve noći kad je stigla
ovamo, čak i ogrlica. Njene stvari, one koje je ostavila u kaseti u podnožju kreveta,
bile su izvađene i spakovane. “Sve je tu”, rekla je Elenor. “Možete da obučete svoju
odeću. Za sat vremena će ispred kuće biti kola, spremna da vas odvezu nazad u
London.”
“Izbacujete me?”, upitala je Mari s nevericom. Osećala je razočaranje veće nego
što je mogla i da zamisli.
“Ne, dajem vam izbor da odete.” Mari je shvatila da može da ode u svakom tre-
nutku, da nije mobilisana. Ali Elenor joj je sad otvorila vrata i takoreći ih držala
otvorena. Pozivala ju je da ode.
Mari se zapitala da li je to neki test. Ali Elenorino lice bilo je iskreno. Zaista je
dala Mari priliku. Treba li da je prihvati? Mogla bi da bude u Londonu već sutra, da
bude s Tes za vikend.
Ali grickala ju je radoznalost. “Smem li nešto da vas pitam?”
Elenor je klimnula glavom. “Samo jedno pitanje”, kazala je mrzovoljno.
“Ako ostanem, šta ću zapravo raditi tamo?” Uz svu obuku, bilo je veoma teško
sagledati pravu misiju na terenu.

52
 “Kratak odgovor je da ćete rukovati radiom, slati u London poruke o operacija-
ma na terenu, primati poruke o spuštanju padobranom ljudi i opreme.” Mari je
klimnula glavom; toliko je znala i sa obuke. “Vidite, nastojimo da otežamo Nemci-
ma što je više moguće, da usporimo njihovu proizvodnju municije i da pravimo di-
verzije na železničkim prugama. Trudimo se da učinimo sve što možemo kako bi-
smo olakšali našim trupama kad dođe do invazije. Vaše transmisije su od ključne
važnosti za održavanje komunikacije između Londona i mreže u Evropi, da bi oni
sve to izveli. Ali možete delovati i na desetine drugih načina.
Zato vas moramo pripremiti na sve.”
Mari je krenula da uzme torbu, ali nešto ju je zaustavilo. “Sastavila sam radio. I
ostale devojke su mi pomogle”, brzo je dodala.
“To je dobro.” Elenorino lice kao da je malo omekšalo. “Dobro je bilo i ono ju-
tros s pacovom.” Mari nije znala da ih Elenor posmatra. “Ostale su se uplašile.
Vi niste.”
Mari je slegla ramenima. “Imali smo ih mnogo u našoj kući u Londonu.”
Elenor ju je pogledala pravo u oči. “Valjda se time bavio vaš muž.”
“Jeste, bavio se…” Mari je zamucala. “Moj muž je otišao. Ostavio me je kad
sam rodila ćerku.”
Elenor nije delovala iznenađeno, i Mari se zapitala da li je sve to već znala kad ju
je regrutovala. Nije verovala da ju je Džozi odala. “Rekla bih da mi je žao, ali pošto
je takva baraba, zvuči mi kao da vam je bolje bez njega.”
To isto je i Mari pomislila više nego jednom. Bilo je časova usamljenosti, noći
ispunjenih sumnjama u sebe, kad se pitala šta je to učinila da ga navede da ode i
kako će opstati. Ali oni tihi noćni trenuci kad je privijala Tes na grudi i dojila je, do-
neli su joj mirno samopouzdanje, uverenost da može da se osloni samo na sebe.
“Pretpostavljam da jeste. Izvinite što vam to nisam rekla ranije.”
“Izgleda da ste ipak u stanju da održite lažnu priču”, odvratila je Elenor suvo.
“Svi mi imamo svoje tajne”, dodala je, “ali nije trebalo da me lažete.
Mogu da vam pružim bezbednost samo ako znam sve. Mada, pretpostavljam da
sad to nije važno. Ne zaboravite da odlazite.” Pružila joj je torbu s ličnim stvarima.
“Idite, presvucite se i vratite opremu koja vam je dodeljena pre nego što stignu
kola. Okrenula se ka dosijeu koji je pregledala i Mari je znala da je razgovor za-
vršen.
Kad se vratila u spavaonicu, čas bežične radio-transmisije se završio i devojke
su bile na pauzi. Džozi ju je čekala, slagala je odeću na uredno nameštenom kreve-
tu. “Kako si?”, upitala ju je s nagoveštajem saosećanja u glasu.
Mari je slegla ramenima, ne znajući kako da odgovori. “Elenor je rekla da mogu
da idem kući ako hoću.”
“Šta ćeš da uradiš?”

53
 Mari se spustila na ivicu kreveta i pogrbila se. “Da idem, valjda. Nikad nisam ni
bila za ovo mesto.”
“Nikad nisi imala dobar razlog da budeš ovde”, ispravila ju je Džozi nesenti-
mentalno, i dalje savijajući odeću. Njene reči, odjek onoga što je rekla Elenor, ubo-
le su Mari. “Mora postojati zašto. Mislim, uzmi mene na primer. Ja nikad nisam za-
ista imala ono što se zove dom. Meni je sasvim dobro ovde. To oni i žele, znaš”,
dodala je. “Da odustanemo. Ne Elenor, naravno, nego momci. Žele da im dokaže-
mo da su bili u pravu – da žene ipak nemaju ono što je potrebno.”
“Možda i jesu u pravu”, odgovorila je Mari. Džozi nije ništa rekla, ali izvukla je
neki koferčić ispod kreveta. “Šta to radiš?”, upitala ju je Mari, iznenada uznemire-
na. Nisu valjda od Džozi, najbolje među njima, tražili da napusti SOI? Ali Džozi je
samo stavila uredno savijenu odeću u kofer.
“Potrebno im je da krenem ranije”, kazala je Džozi. “Pre nego što završim ško-
lu. Idem pravo na teren.”
Mari se zaprepastila. “Ne”, rekla je.
“Bojim se da je tako. Odlazim odmah ujutru. Nije to loše. Najzad, zbog toga
smo i došle.”
Mari je klimnula glavom. Ostale će ostati da bi ih potom poslali na zadatke. Ali
Džozi je bila njihov temelj i oslonac. Kako će da nastave bez nje?
“Pa nisam na umoru”, dodala je Džozi uz suvi osmeh.
“Ali tako je brzo došlo.” Prebrzo – govorili su izrazi njihovih lica kad su klimnu-
le glavom jedna drugoj prećutno se složivši. Iako Džozi nije mogla ništa da kaže o
svojoj misiji, Mari je shvatila da je to razlog što je Elenor hitno došla – da je pove-
de.
Mari se nečeg setila pa otvorila svoju kasetu. “Izvoli”, kazala je Džozi. Izvadila
je kolačić za koji je podmitila kuvaricu da ga napravi. “Poručila sam ga za tvoj
rođendan.” Džozi će napuniti osamnaest godina za dva dana. Samo što tad neće
biti ovde da ga pojede. “S cimetom je, kao oni koje ti je brat donosio za rođendan.”
Džozi nije ništa rekla nekoliko sekundi. Oči su joj se ovlažile i jedna suza joj se
skotrljala niz obraz. Mari se zapitala da nije pogrešila tim gestom.
“Mislila sam da se, pošto je on otišao, više niko nikad neće setiti moga rođenda-
na.” Potom se blago nasmešila. “Hvala ti.” Prelomila je kolač na dva dela i pružila
jedan Mari.
“Eto, vidiš, ne možeš otići”, rekla je Džozi brišući mrvice sa usana. “Moraš os-
tati da se postaraš za ove mlađe.” Pokazala je rukom ka praznim krevetima.
Mari nije odgovorila; ali u Džozinoj šali je bila i nota istine. Tri devojke su došle
posle nje, na mesta agentkinja koje su već poslate.
“Doći će neka nova na moje mesto.” Ta pomisao joj je bila gotovo nepodnošlji-
va. Ali Džozi je bila u pravu; ko god da dođe biće mu potrebna pomoć da se snađe
u ovim teškim okolnostima, kao što su Džozi i ostale pomogle Mari kad je stigla.

54
 “Sad si potrebna devojkama više nego ikad. Nije samo stvar u tome koliko si
dugo ovde”, dodala je Džozi. “Mnogo si odrasla od onog dana kad si uteturala
ovamo, nesposobna da istrčiš do Vrha ili da sakriješ prokrijumčarene engleske
predmete.” Obe su se osmehnule na tu uspomenu. “Možeš ti to”, rekla je Džozi
odlučno. “Jača si nego što misliš. A sad idem na čas detonacije. Jedva čekam da vi-
dim kakvo će sranje danas da digne u vazduh profesor Diglsbi.” Džozi je krenula iz
spavaonice. Nije tražila od Mari da pođe s njom niti ju je sačekala. U tome času
bilo je kao da je već otišla.
Mari je sedela nepokretna na krevetu i zurila napolje, u tamne vode jezera. Iza
vetrovitih brda, nebo je bilo more sivila. Zamišljala je da se ništa neće promeniti
ako se ne pokrene. Nikuda neće poslati Džozi, a ona neće morati da se suoči sa
svojim strašnim izborom da li da ode. Ovde su stvorili nekakav izdvojeni svet u ko-
jem je, bez obzira na obuku, bilo gotovo moguće zaboraviti na opasnost i tugu na-
polju. Samo što se taj svet sada završava.
Spustila je pogled na svoje stvari u torbi, relikvije iz neke druge ere. Mogla bi da
dobije nazad svoj život, kao što je nedeljama sanjala. Međutim, shvatila je, prelazeći
pogledom po spavaonici, da je sad deo nečeg većeg. Dani treninga i mučenja sa
obukom istkali su veze među devojkama, sad su kao neka tkanina od koje nije mo-
gla da se otcepi.
Povukla je ruku. “Ne još”, prošaptala je. Zatvorila je torbu i otišla da se pridruži
ostalima.

55
 Osmo poglavlje
Grejs

Njujork, 1946.

Kofer je nestao.
Grejs je stajala, nepokretna, u dvorani stanice Grand central dok se oko nje vr-
tložio kraj dana, a ona zurila u prostor ispod klupe, gde se kofer nalazio toga jutra.
Na tren je pomislila da je sve uobrazila. Ali fotografije koje je izvadila iz kofera bile
su tu, u njenoj ruci. Ne, neko ga je odneo ili premestio dok je ona bila na poslu.
Ne bi trebalo da je iznenađuje to što kofer više nije ispod klupe. Nekom je pri-
padao i prošli su sati. Potpuno je prirodno da je neko došao po njega. Ali sad, kad
ga više nije bilo, još više ju je kopkala misterija kofera i fotografija. Grejs je pogle-
dala u slike u ruci, zbog kojih se osećala loše pre svega zato što ih je uzela.
“Izvinite”, obratila se nosaču u prolazu.
Zaustavio se i dotakao svoju crvenu kapu u znak pozdrava. “Gospođo?”
“Tražim jedan kofer.”
“Ako je u skladištu za prtljag, mogu vam ga doneti.” Pružio je ruku. “Mogu li da
vidim vašu kartu?”
“Ne, niste razumeli. Nije to moj prtljag. Bio je ostavljen ispod klupe danas pre
podne. Eno tamo.” Pokazala je rukom. “Pokušavam da saznam gde je. Braon, sa
zapisom sa strane.”
Nosač je delovao zbunjeno. “Ali ako to nije baš prtljag, zašto ga tražite?”
Dobro pitanje, pomislila je Grejs. Najpre je pomislila da kaže nešto o fotografi-
jama, ali odlučila je suprotno. “Pokušavam da nađem njegovu vlasnicu”, kazala je
konačno.
“Ne mogu vam pomoći bez karte. Možda možete da pitate na šalteru za izgub-
ljeno-nađeno”, odvratio je.
Odeljenje za izgubljene i nađene stvari nalazilo se na donjem nivou stanice, u ti-
hom, plesnivom uglu koji je izgledao kao da je svetovima udaljen od gužve iznad.
Za šalterom je sedeo stariji muškarac sa belim zulufima, koji je nosio štitnik za oči i
prsluk, i čitao novine. “Tražim jedan kofer, braon, sa zapisom kredom.”
Službenik je pomerio nezapaljenu cigaru koju je držao u uglu usana. “Kad ste
ga izgubili?”
“Danas”, odgovorila je i osetila da je to u izvesnom smislu tačno.

56
 Čovek se izgubio u prostoriji iza sebe i čula ga je kako pretura po kontejnerima.
“Ništa.”
“Jeste li sigurni?” Provirila je iza njegovog ramena istežući vrat i pokušavajući
da vidi naslagane torbe i ostale izgubljene stvari na drugoj strani zida.
“Aha.” Izvukao je knjigu ispod pulta i otvorio je. “Sve što stigne ovamo zavodi
se u knjigu. Danas nije bilo kofera.”
Zašto se onda – pomislila je – uopšte trudio da proveri pozadi. “Zar je toliko
neobično da neko izgubi nešto tako veliko kao što je kofer?”
“Iznenadili biste se kad biste znali šta sve ljudi ostavljaju”, odgovorio je. “Torbe,
kutije. Imam i dva bicikla. Čak i pse.”
“I sve to stiže ovamo?”
“Sve osim pasa. Oni idu u gradsku kafileriju. Možete da ostavite svoje ime i in-
formaciju. Ako neko vrati vaš prtljag, pozvaćemo vas”, dodao je.
“Grejs Fleming”, kazala je, refleksno koristeći svoje devojačko prezime. Iznena-
da je zastala, postiđena. Zar je već počela da briše Toma kao da nikad nisu ni bili u
braku?
Brzo je nažvrljala adresu pansiona na mestu u knjizi inventara koje joj je poka-
zao. A onda se udaljila od šaltera i krenula gore stepenicama. Kad je stigla na glavni
nivo, krenula je kroz dvoranu ka onoj klupi pa stala i zagledala se u prostor ispod
klupe gde se nalazio kofer. Možda je vlasnica ipak došla po njega. Preplavila ju je
griža savesti pri pomisli na tu ženu kako otvara kofer i otkriva da su fotografije
nestale.
Stajala je i nesigurno držala fotografije-siročad. Mogla bi da ih odnese u odelje-
nje za izgubljeno-nađeno. One zaista nisu njen problem. Tako bi završila sa svime.
Ali i dalje je osećala njihovu težinu u ruci. Ona je odgovorna za razdvajanje foto-
grafija od kofera. Vlasnica se verovatno pita gde su nestale njene slike. Možda je iz-
bezumljena jer ih je izgubila. Ne, Grejs ih je uzela i ona je odgovorna za to da ih
vrati.
Ali kako? Kofer je nestao i Grejs nema pojma da li ga je uzela vlasnica ili neko
drugi. Ili ipak ima pojma, ispravila se pošto se setila da je na njemu kredom bilo is-
pisano prezime Trig. Setila se i da je na fotografijama vodeni žig. Krišom je otvorila
koverat, kao da neko na nju motri. Da, imale su vodeni žig: O’Nil, London. Kofer
je iz Engleske, ili su bar fotografije odande. Možda bi mogla da ih odnese u britan-
ski konzulat.
Ali stanični časovnik je pokazivao pola šest i gomila putnika je počela da se pro-
ređuje. Konzulat je već zatvoren. Grejs je iznenada osetila umor. Želela je da ide
kući, u svoju sobu u pansionu – koju nije videla skoro dva dana – da pripremi sebi
toplu kupku i zaboravi na sve ovo.
Stomak joj je krčao. Izašla je iz stanice i zurila u kafe na drugoj strani ulice.
Zvao se Kod Rut, mada je slovo t pregorelo i nije svetlelo. Bez luksuzne šnicle za

57
večeru noćas. Stvarno, treba da prestane da jede van kuće, da kupi namirnice i pri-
prema jednostavne večere u kuhinji pansiona, da uštedi nešto novca. Nije odrasla u
štedljivoj kući, ali se naučila štedljivosti poslednjih meseci života u gradu i sastavlja-
nja kraja s krajem.
Sela je za gotovo prazan šank. “Sendvič sa grilovanim sirom i pepsi, molim”,
kazala je konobarici žute kose pošto je u mislima izbrojala sitninu u novčaniku i za-
ključila da ima dovoljno.
Dok joj je konobarica sipala piće iz automata, Grejs je pogled odlutao ka televi-
zoru iznad šanka. Na ekranu se ukazala slika stanice Grand central. Govorili su o
ženi koja je poginula kad su je udarila kola pred stanicom toga jutra.
“Pojačajte malo”, kazala je iznenada, zaboravljajući u žurbi da bude učtiva. Spi-
ker je govorio: “Nesreća se dogodila u devet i deset jutros…” To je bilo nekoliko
minuta pre no što je ona prošla tuda.
A onda se preko celog ekrana pojavila slika te žene, tamne kose skupljene poza-
di i ozbiljnog lica. “Žrtva je”, rekao je spiker, “identifikovana kao britanska držav-
ljanka Elenor Trig.”
Grejs se setila imena ispisanog kredom i sledila se. Žena čije je fotografije uzela
poginula je u onoj nesreći.

58
 Deveto poglavlje
Mari

Engleska, 1944.

Mari je sedela u svojoj sobi u kasarni vazdušne baze Tengmir i trudila se da se ne

znoji ispod vunene odeće za koju je bila sigurna da će je nositi danima.
Dok je čekala, sama, proverila je dokumenta: legitimacija i knjižica za sledova-
nja, putna i radna dozvola. Sva su bila lažna i sva su morala biti savršena.
To nije bilo prvi put da se spremila za polazak. Tri noći pre toga je takođe čeka-
la i posmatrala kako pada magla, nisko i preteće. Znala je da nema letenja te noći.
Pa ipak je uradila sve po protokolu, uzela torbu i poslušno izašla iz kola. Stigla je
do aviona kad je misija otkazana.
Sad je ponovo čekala u svojoj sobi, u nadi da kiša koju je predosećala u noćnom
vazduhu neće biti toliko jaka da spreči let. Prošao je skoro ceo mesec od onog
dana u Arisejg hausu kad joj je Elenor ponudila mogućnost da odustane i vrati se
kući. Često se od tada pitala da li je napravila pravi izbor.
Svake noći pre leganja u krevet govorila je sebi da će sutra možda pitati da li po-
nuda još važi. Ali bilo je nečega u oštrini onih jutara u škotskim visovima kad se
magla dizala s planina dok su devojke trčale uz jezero, nečeg što joj se uvuklo u
dušu. Tu i treba da bude i nema povratka.
Držalo ju je nešto više od lepote škotskog predela koji će neizbežno morati da
ostavi. A ni novac više nije bio presudan. Pošto su Džozi poslali u rat, u Mari se
nešto promenilo. Unela se u obuku. Napregnula se da nauči da šifrira brže.
“Možda ćete morati da emitujete poruke iz toaleta, brzo da niko ne posumnja da je
reč o nečem drugom a ne običnom odlasku u klozet”, jednom joj je objasnio ins-
truktor. Sprovela je i trodnevnu misiju napolju bez hrane, prisiljena da hvata ili
skuplja iz žbunja kad god je trebalo da jede. Osećala je da je ostale devojke gledaju
i ponašaju se po uzoru na nju. Kao da se podigla i preuzela Džozino mesto. Posta-
la je toliko fokusirana na svoju ulogu da je zaboravila da se plaši.
A onda, pre nedelju dana, pozvali su je u kancelariju u Arisejg hausu pre jutar-
njeg trčanja i kazali joj da se spakuje. Odlazak se zbio tako naglo da nije imala vre-
mena ni da se oprosti od ostalih. Nije bilo objašnjenja, samo crna limuzina s vo-
začem koji ne govori. Dok je stenovita obala gubila iza nje, pitala se da li je to šalju
kući. Međutim, odvezli su je u vojnu vazdušnu bazu u ruralnom Zapadnom Sasek-

59
su da obavi poslednje pripreme. Morala je da prođe kroz obimne administrativne
postupke radi dokumentacije, što je bilo čudno za posao i misiju koja treba da
bude tajna kao da ne postoji.
Pre podne po dolasku u vazdušnu bazu, neko joj je zakucao na vrata. “Elenor.”
Mari je nije videla od one njene posete Arisejg hausu. Od tada je shvatila da je Ele-
nor mnogo više od oficira za regrutaciju, kako se predstavila prilikom njihovog pr-
vog susreta. U stvari, vodila je sve u SOI što ima veze sa ženama.
Elenor ju je pozvala da pođe s njom i odvela je u privatnu kancelariju u zgradi
nedaleko od kasarne vazdušne baze u kojoj je Mari boravila. Iznela je bocu vina.
Bilo je čudno što služe alkohol usred dana.
Ali Elenor nije nameravala da njih dve piju vino ovoga puta; umesto toga, od-
motala je novine u koje je boca bila uvijena i zagledala se u prvu stranu.
“Ah, u Lionu su se promenile knjižice za sledovanja!” Elenor su zanimale vesti a
ne piće u boci koja je u njih bila uvijena.
“Moraš biti u toku”, rekla je Elenor. “Zastareli podaci su gori nego da nemaš
nikakve podatke, to će te odati dvaput brže.
I nikad ne smeš zanemariti važnost svima dostupnih informacija”, nastavila je
Elenor. Mari je naherila glavu. “Sve ono što možeš da saznaš jer je javno dostupno
– iz novina, od meštana. Takozvano ‘skupljanje otpadaka’, tako se zove taj metod.
Delići informacija prikupljeni iz najobičnijih izvora. Ono što možeš da vidiš sops-
tvenim očima, kao što je kretanje vozova ili kretanje vojske. Kao na primer, kad vi-
diš da Švabe da troše svoje franke, znaš da se spremaju na pokret.”
Elenor je podigla pogled s novina. “Ti si Reni Demar, prodavačica iz Epernea,
gradića južno od Rema”, počela je sa uvodom.
Mari je shvatila da joj daje informacije o njenom lažnom identitetu. Srce joj je
zaigralo od uzbuđenja i straha. “Dakle, ipak me šaljete?”
“To smo oduvek i nameravali. Samo sam morala da budem sigurna”, rekla je
Elenor jednostavno.
“U mene?” Elenor je klimnula glavom. Mari je želela da je pita da li je sigurna,
ali čak i sad se plašila odgovora.
“Dakle, tvoj identitet…”, rekla je Elenor. Marino uzbuđenje što odlazi ubrzo je
zamenila nervoza. Izmišljena životna priča je poslednji korak pre slanja na teren.
Kad je to saznala na obuci, iznenadila se. Činilo joj se da ima više smisla da joj daju
priču unapred, kako bi se na nju navikla kao na drugu kožu. Nisu, međutim, hteli
da agenti razgovaraju o svojim maskama tokom obuke u SIO školi, da saznaju de-
talje jedni o drugima, što ne bi trebalo. “Treba da kažeš da ti je porodica poginula u
bombardovanju”, objasnila je Elenor. “I da si došla da živiš u stanu koji je pripadao
tvojoj pokojnoj tetki.”
“Ali, ako budu proveravali podatke u Eperneu…”

60
 “Nemoguće. Gradska kuća je uništena u požaru.” Ta lokacija je namerno oda-
brana baš zbog toga što matične knjige više nisu dostupne. Vrlo promišljeno. “Ako
te uhvate, moraš da održiš taj identitet. U slučaju da to bude nemoguće, možeš ot-
kriti samo svoje ime i rang, ništa više. Izdrži četrdeset i osam sati.
To će drugima dati vremena da se oporave od načinjene štete.”
“A onda?”
“Onda će te slomiti. Oblast u koju ideš kontroliše visoki nemački oficir po ime-
nu Hans Kriger, šef Ziherhajtsdinsta, nemačke obaveštajne službe koja se zove još
i SD. Oni su nemilosrdni i potpuno posvećeni cilju da ulove sve naše agente. Ne
očekuj da će se prema tebi ponašati drugačije zato što si žensko.
Ako te uhvate, mučiće te, a kad saznaju sve što misle da znaš, najverovatnije će
te ubiti. Treba da ih preduhitriš i ubiješ se ako dođe do toga.” Elenor ju je gledala
pravo u oči, ne trepćući. Mari se borila da ne pokaže emocije. Iako su je već i ranije
upozoravali da je opasno, nikad joj nije bilo lakše da to čuje. Elenor je nastavila:
“Spustićeš se lisanderom.”
“A padobranska obuka?”, upitala je Mari. Čula je da su neke devojke tako posla-
te.
Elenor je odmahnula glavom. “Nema vremena. Potrebna si na terenu ranije.” I
Džozi je otišla na brzinu, setila se Mari. Kakva je to hitna potreba? “Radićeš kao
radio-operater za mrežu Vesper. Vesper je jedna od naših najvažnijih mreža jer po-
kriva Pariz i veliki deo koji Saveznici moraju preći prilikom invazije.
Ta mreža se bavi veoma agresivnom kampanjom sabotiranja i često imaju po-
trebe za radio-komunikacijom. Ujedno, to je i jedna od francuskih oblasti pod naj-
intenzivnijom okupacijom. Moraćeš da izbegavaš i SD i policiju.” Elenor je govori-
la glasom oštrim od napetosti, a zenice su joj se suzile kad se fokusirala. “Razu-
meš?”
Mari je klimnula glavom, pamteći sve. Međutim, u stomaku je imala čudan
osećaj. Ovo je najviše što je do sada čula o svojoj misiji. Nekako je bilo lakše ne
znati. “Radićeš za Vespera lično”, nastavila je Elenor. “On se borio u Marseju,
preživeo mnoge bitke. Odličan je zapovednik. Očekivaće da daš sve od sebe.”
“Kao još neko”, kazala je Mari, prekasno shvativši da je pogrešila. Nikad se ra-
nije nije šalila sa Elenor, pa je samo čekala da se nakostreši zbog takve familijarnos-
ti.
Ali Elenor se osmehnula. “Pretpostavljam da to treba da shvatim kao kompli-
ment.” Mari je tad videla da Elenor nije ni nepristojna ni zla. Bila je stroga prema
devojkama zato što ne sme da dozvoli da neka slučajnost košta života i njih i dru-
ge.
Neko je pokucao na vrata, što je privuklo Mari pažnju od sećanja na razgovor s
Elenor pre nekoliko dana. “Da?” Ustala je, ali pre no što je uspela da stigne do vra-
ta, ona su se odškrinula.

61
 “Mrtvačka kola su stigla”, najavio je muški glas. Mari se trgla čuvši nadimak za
kola koja će je odvesti do aviona. Vratila se u sobu i podigla kofer s bežičnim radi-
om koji je donela sa sobom iz Škotske.
U mraku pred kasarnom čekala ju je Elenor. Mari se iznenadila kad je videla
zažareni vrh cigarete. Elenor nije ništa rekla, samo je krenula ka crnom voksolu.
Mari je išla za njom i dala prtljag vozaču. Ušle su pozadi u kola. “Policijski čas u
Parizu je promenjen, sad počinje od pola deset”, rekla je Elenor dok su se vozile
kroz vojnu bazu u mraku.
Mari je kinula jer joj je noćni vazduh zagolicao nos. Zavukla je ruku u džep.
Ruka joj je napipala nešto nepoznato. Izvadila je bon za krojača i odrezak bioskop-
ske karte, i jedno i drugo štampano u Francuskoj. Sitnice osmišljene da stvore
autentičnost.
“Evo.” Elenor je dodala Mari tašnu. U njoj su bili pudrijera, ruž za usne i
novčanik. Mari je shvatila da to nisu obični kozmetički proizvodi već naprave po-
put onih koje je videla u radionici profesora Diglsbija u Arisejg hausu za vreme
obuke, alatke koje će joj možda biti potrebne da preživi kad je pošalju.
Prošli su pored stražara vojnog vazduhoplovstva, koji je držao svetiljku, i stali
na ivici aerodroma. Mari je izašla iz kola i prišla prtljažniku, iz kojeg je vozač vadio
torbe. Podigla je kofer s radio-aparatom, ali Elenor je pružila ruku i zaustavila je.
“Ne razumem…”
“Radio je pretežak za lisander. Njega ćemo spustiti padobranom zasebno.”
“Ali…” Mari se zbunila. Bila je navikla da radio uvek bude uz nju proteklih ne-
koliko meseci, osećala je kao da je vezana za njega. Nerado je pustila radio, a onda
pogledala ka sićušnom lisanderu na pisti. Kako je moguće da taj avion ne može po-
neti njen trinaest i po kilograma težak bežični radio, a bezbedno će prebaciti nju u
Francusku?
“Izbacićemo ga zasebnim letom”, obećala je Elenor.
“Kako ću ga naći?”, upitala je Mari sumnjičavo.
“Doneće ti ga”, uverila ju je Elenor. “Ne brini. Veoma su sposobni.”
Mari se zapitala ko su “oni”. Čula je samo jedno šifrovano ime: Vesper. Nikog
nije poznavala.
Stajale su na ivici piste, vlaga iz trave prodirala je kroz Marine najlonke oko čla-
naka. Kroz izmaglicu se širio mučno slatkast miris ranih divljih ruža.
Elenor je proverila Marine manžete, da vidi jesu li pravilno previjene. Kao i
uvek, bila je mirna, bez emocija. Ali ruke su joj lako zadrhtale dok je popravljala
Mari okovratnik, a na gornjoj usni su joj se pojavile kapi znoja – mali znaci nervo-
ze koje bi Mari više volela da nije videla, jer su je uplašili više od svega.
Konačno, Elenor ju je povela ka avionu. Na avionu su, sa strane, kredom bile is-
pisane reči “redosled”, a posle njih imena koja nije prepoznala. “Šta je to?”, upitala
je Mari.

62
 “Prioritetni spisak ljudi koje treba izvući ako budu na mestu sletanja aviona.
Možemo da smestimo samo troje, a avion ne može da čeka više od minuta.”
Mari je osetila da je prebledela. Čak i kad ona ide preko, bezbroj drugih pokuša-
va odande da pobegne. Zapitala se kad će ona biti na letu nazad, svojoj kćeri. Mo-
rala je verovati da će se to na kraju i dogoditi, inače ne bi ni otišla.
“Evo.” Elenor joj je pružila uredan svežanj franaka, uvijen gumicom. “Polovina
isplate je u gotovini, da imaš za potrebe na terenu. Ostatak će ti biti isplaćen u fun-
tama sterlinga kad se vratiš.
I još nešto”, kazala je Elenor. Pružila je ruku s dlanom okrenutim nagore. Mari
je znala da traži ogrlicu s leptirom, podsetnik na Tes koji je krišom nosila.
Nerado, Mari ju je skinula s vrata. A onda je oklevala. Bio je to delić njenog sta-
rog života koji ju je održavao tokom samotnih meseci obuke. A sad joj ga oduzi-
maju. Ali znala je da nema izbora, da je vreme da ga ostavi.
“Čuvaću ti ga”, rekla je Elenor, a glas joj je zvučao kao da izgovara nešto mno-
go značajnije, mnogo veće. Mari ju je pustila da joj uzme ogrlicu s prstiju.
“Evo ti ovo umesto toga.” Elenor joj je pružila ogrlicu sa srebrnim priveskom u
obliku ptice. Mari se iznenadila. Ali to nije bio poklon; Elenor je odvila vijak na
privesku i u šupljini se ukazala kapsula cijanida. “Poslednji prijatelj”, izjavila je.
“Moraš ga sažvakati brzo jer Nemci znaju kako miriše i pokušaće da te nateraju da
ga ispljuneš.” Mari je zadrhtala. Prošla je to na obuci, naravno. Ako je uhvate i ako
ne bude mogla da zadrži informacije, treba da okonča sebi život. Ali nije mogla da
zamisli da to stvarno i uradi.
Mari je poslednji put pogledala Elenor. “Hvala.”
Elenor se ukočila i odgovorila jedva primetnim klimanjem glave. “Zahvali mi
tako što ćeš obaviti posao.” Uzela je Mari za ruku i držala je sekundu duže nego
što bi trebalo. A onda se okrenula i udaljila.
Mari je oprezno prišla avionu. Nikada ranije nije letela, pa je čak i ovaj mali avi-
on, metalna naprava s poklopcem u obliku staklene kupole, izgledao čudno i zas-
trašujuće.
U kokpitu je sedeo muškarac. Nestrpljivim pokretom ruke pokazao joj je da se
ukrca. Očekivala je vojnog pilota, ali ovaj čovek je imao dužu kosu, kovrdžavu na
vratu, i smeđu pilotsku jaknu u američkom stilu. Imao je i tanke brčiće. Ovaj čovek
će je prevesti u Francusku? Dok se provlačila kroz uska vrata aviona,
Mari je pogledala preko ramena u Elenor. Ali Elenor je već bila iščezla s piste.
Mari je sela na usko sedište iza pilota i pipajući potražila sigurnosni pojas, ali ga
nije našla. Jedva da je uspela i da sedne, a aerodromska posada je spolja zatvorila
vrata. “Promena plana”, objavio je pilot sa irskim akcentom pošto su se upoznali.
Mari se naježila. “Šta je bilo?”
“Spustićete se naslepo.” Okrenuo se kontrolnim instrumentima, mnoštvu ne-
poznatih potenciometara, dugmadi i brojčanika. Kroz prednji vetrobran videla je

63
kako propeler na kljunu aviona počinje da se okreće. Avion je zarulao napred, truc-
kajući se po neravnom terenu.
“Naslepo?”, ponovila je pre no što joj je značenje te reči doprlo do svesti. To
znači da će biti prepuštena sama sebi, bez uobičajenog prijema odbora za doček
koji će joj pomoći da se poveže sa svojim krugom. “Ali trebalo je da me dočekaju.”
Pilot je slegao ramenima. “Na terenu ništa ne ide po planu. Sigurno se nešto
dogodilo pa im nije bezbedno da dođu.” A kako je onda – zapitala se – bezbedno
za nju da stigne? Za trenutak je poželela da mu kaže da okrene letelicu i da se vrati.
Ali avion je išao sve brže, motor je zaglušujuće urlao. Obuzdala je neodoljivu po-
trebu da jaukne kad su se odvojili od tla. Prvi put ju je obuzeo taj neobični osećaj
pa je skoro zaboravila da se plaši. Pogledala je kroz prozor u nadi da će opaziti Ele-
nor. Ali ni nje ni voksola više nije bilo. Mari se svakog sekunda sve više udaljavala
od Engleske. Sad nije bilo povratka.
Dok se avion dizao pod oštrim uglom, Mari je osećala propadanje u stomaku i
prvi put joj je palo na um da bi mogla da povrati. Dišući plitko, kao što su je učili
na obuci, pogledala je dole, u kuće ispod sebe, samo u siluetama zbog zamračenja.
Zamislila je da bi, ako samo bude gledala dovoljno na sever, mogla videti staru pa-
rohiju u Eliju i Tes kako spava ispod debelog kariranog jorgana u sobi u potkrovlju
sa iskošenim gredama.
Ni pilot ni Mari više nisu govorili, jer nije bilo šanse da čuju išta osim tandrka-
nja motora, od kojeg su Mari zubi bolno cvokotali. Vazduh u kabini postao je hlad-
niji, gotovo leden. Zemlja ispod njih bila je savršeno crni čaršav. Kroz tamu se kao
svetionik probila srebrna traka, voda Lamanša na mesečini blistala je i nikakvo za-
mračenje nije je moglo prigušiti.
Avion je iznenada počeo da ponire, a onda je oštro skrenuo ulevo. Mari se čvr-
sto uhvatila za sedište da ne bi pala pri tom naglom zaokretu. Nije zamišljala da le-
tenje može biti tako neprijatno. Trudila se da smiri nerve, ali probio ju je hladan
znoj. “Nešto nije u redu?”, viknula je. Pokušala je da vidi pilotovo lice, tražeći na
njemu znake panike.
On je odmahnuo glavom, ne dižući pogled s kontrolne table. “U ovoj bebici se
oseti svaka džomba. Takav je lisander – mali i spor, Nemci mogu da ga obore i
praćkom.” Rukom je potapšao kontrolnu tablu. “Ali mogu da ga spustim i na dupe
komarca ili na pet stotina metara svakakvog sranja.” Mari se trgla na njegovu pros-
totu, ali on se nije potrudio da se izvini.
Dok su se bližili francuskoj obali, pilot je smanjio brzinu. Avion je usporio i kao
da ga je obavila gusta magla. Pilot je pogledao kroz prozor u pokušaju da bolje vidi
tlo ispod. Svakako mora biti i boljeg načina za navigaciju, pomislila je Mari.
“Možda ćemo morati da se vratimo”, rekao je.
“Zar ne možemo sačekati da se vidik raščisti?”, upitala je Mari, kojoj je istovre-
meno i laknulo i obuzelo je razočaranje.

64
 Odmahnuo je glavom. “Moramo se postarati da se vratimo u saveznički vaz-
dušni prostor pre dnevnog svetla. Ako nas uoče iznad Francuske, nema načina da
letimo ni dovoljno visoko ni dovoljno brzo da bismo izbegli neprijateljsku vatru.”
Mari se naježila od straha. Mogla bi da pogine i pre nego što sleti. Pilot se namrštio
dok je posmatrao zemlju ispod njih. “Ali mislim da smo na pravom mestu, ili bar
dovoljno blizu. Pokušaću da sletim.”
“To baš i ne uliva poverenje”, odvratila je brzopleto.
Okrenuo se i podrugljivo je pogledao. “Moraćete čvrsto da se držite.”
Avion je propao, a onda počeo da ponire, najpre kljunom nadole pod oštrim
uglom, tako neočekivano i strmo da je Mari pomislila da će se srušiti. Zemlja je ju-
rila ka njima uznemiravajućom brzinom. Snažno se držala za sedište i zažmurila,
spremna na najgore.
Kao što su je obučavali, Mari se pripremila za jak udarac dok su se približavali
tlu. Ali pilot je u poslednjem trenutku ispravio avion i spustio ga nežno i vozio po
neravnom tlu tako sigurnom rukom da Mari – da nije gledala napolje, u zemlju –
ne bi poverovala da su zaista sleteli.
Kočnice su bučno zaškripale i avion se zaustavio. Mora da je neko ipak čuo sle-
tanje, koje bi trebalo da bude tajno. Međutim, vazduh napolju bio je miran.
Pilot je otvorio vrata i provirio napolje u tamu. “Nema nikog za povratak.” Se-
tivši se Elenorinog objašnjenja onih imena kredom ispisanih na boku aviona,
Mari se zapitala da li je to loš znak. Pilot je nastavio: “Treba da idete na istok,
prema železničkoj stanici. Pritajite se, krećite se brzo i držite se zaklona drveća. Iza
stanice će lancem biti vezan plavi bicikl s korpom za kupovinu. Dalja uputstva tre-
balo bi da su u ručkama kormana.”
“Trebalo bi?”, ponovila je Mari i zapitala se otkud on to zna. “A ako nisu tamo,
šta onda?”
“Ovo je Vesperova mreža”, odvratio je on odlučno. “Sve će biti na svom mes-
tu.”
Ako je to tačno – Mari je poželela da kaže – onda bi ovde moralo biti nekog da
je dočeka. Ali nije rekla, osetila je da bi to bilo previše.
Mari je oklevala, obuzeta strepnjom od toga što će morati da se kreće sama ne-
poznatim seoskim predelom. Ali pilot ju je posmatrao sa iščekivanjem, pa nije ima-
la drugog izbora nego da izađe iz aviona. “Pošao bih s tobom da mogu”, rekao je
kao da se izvinjava, “ali lisander…”
“Shvatam.” Svakog sledećeg minuta ovako izložen na polju, avion je bio pod
većim rizikom da ga primete.
“Srećno…” Zastao je. Nisu znali ime jedno drugome. To je bilo prvo pravilo
koje je naučila, da nikad ne otkriva svoj identitet osim ako ne ugrožavaju jedno
drugo. Je li to neka vrsta testa?
“Rene”, kazala je konačno, isprobavajući novo ime koje joj je dala Elenor.

65
 Pilot je dvaput trepnuo kao da ga nije ubedila. Njen prvi pokušaj prevare bio je
neuspešan. “Ja sam Vilijam. Zovu me Vil”, rekao je i ona mu je u glasu osetila is-
krenost, znala je da mu je to pravo ime. Možda za pilote važe drugačija pravila – ili
on jednostavno ima manje da izgubi. Pokretom glave pokazao je ka drveću. “Sad
bolje idi.”
“Da, naravno.” Izašla je iz aviona i, dok je koračala, osećala je da je on gleda.
Kad se okrenula, vrata aviona već su bila zatvorena. Zabrujao je motor lisandera i
avion je zarulao napred, sve brže. Bio je na tlu ukupno tri minuta.
Mari je pošla preko polja u potpunom mraku, tražeći zaklon drveća. S vlažne
zemlje dizao joj se u susret sladak miris zelenkada i za trenutak se osećala kao da je
zakoračila u detinjstvo, kad se kao devojčica igrala na francuskom selu. Ali morala
je da se kreće brzo, tako joj je pilot rekao. Gledala je u svim pravcima trudeći se da
se seti kuda joj je tačno pokazao kad joj je rekao da ide na istok. Posegnula je za
baterijskom lampom. A onda se setila obuke i predomislila se. Umesto lampe, izva-
dila je pudrijeru opremljenu kompasom na dnu, i pokušavala je da vidi na mesečini.
Ali bilo je nemoguće. Izvadila je iz tašne upaljač i upalila ga samo toliko da vidi gde
je na kompasu sever.
Pošto se orijentisala na istok, Mari je krenula između drveća. Saplela se o neki
kamen i bol u nozi ju je vratio u ono rano jutro u Arisejg hausu, kad je pala. Kad bi
samo Džozi sad bila ovde da joj pomogne kao onoga dana. Mari se uspravila i po-
novo krenula.
“Stoj!”, naredio joj je neki glas na francuskom. Mari se sledila, ubeđena da će je
uhapsiti. Nije bilo načina da odredi da li je u pitanju nemačka policija ili francuska,
koja sarađuje s Nemcima. Bilo je svejedno u oba slučaja. Zapitala se da li da uzme
kapsulu cijanida. Nije mislila da će joj tako brzo biti potrebna.
Okrenula se, a iz senki je izašao visok, upečatljiv muškarac. Sledila se videvši da
drži pištolj uperen u nju. “Budalo!”, prekorio ju je na engleskom, spuštajući oružje.
“Nisi smela da uradiš kao što sam ti rekao. Ili beži ili se bori, za ime boga, samo
nemoj biti poslušna.”
Pre nego što je uspela da odgovori, zgrabio ju je za lakat i grubo poveo kroz
šumu. Nagonski se povukla, nije mogla da podnese dodir tog neznanca. “Hajde!”,
prošištao je on, kao da naređuje svojeglavom konju. “Ili možeš ostati ovde da te
nađe milice.”6 Za trenutak je oklevala. Nije joj data informacija da će je neko čekati.
Štaviše, pilot joj je kazao da se ni sa kim neće sastati. Da li je ovaj čovek zaista je-
dan od njih ili je ovo neka klopka?
Ali on ju je požurivao i Mari se činilo da nema drugog izbora nego da ide za
njim. Ćutke su tapkali kroz šumu na mesečini, njegov obris je sekao nebo iznad
njih.
Stigli su do čistine koja je, izgleda, bila na rubu neke farme. Na njoj se nalazila
mala baštovanska šupa bez prozora. “Ovo je za tebe”, rekao joj je.

66
 “Tu ćeš prenoćiti.”
“Ali dobila sam uputstva da idem na železničku stanicu i nađem bicikl. I gde je
Vesper? Rečeno mi je da ću raditi s njim.”
“Ćut’!”, besno joj je naredio. Imao je guste obrve i duboko usađene plave oči.
“Nikad ne izgovaraj glasno to ime – niti bilo čije tuđe.”
Nesmotrena, Mari je nastavila: “Moram da razgovaram s njim. I moram da
nađem svoj radio.”
“Moraš da izvršavaš naređenja i ostaneš ovde.” Podigao je ruku da spreči dalja
pitanja. “Ujutru će neko doći po tebe.”
Petljao je s bravom na vratima, pa je pustio unutra. Unutra nije bilo svetla i vaz-
duh je bio zasićen, topao i zagušljiv. Kad je zakoračila unutra, u nozdrve joj je nasr-
nuo miris balege. Nije bilo ni kreveta ni toaleta.
Bez dalje priče, čovek je izašao iz šupe i zatvorio vrata. Sa suprotnog kraja pros-
torije čula je kako se ključ okreće u bravi i ostavlja je unutra kao u zamci. “Za-
ključaćete me?”, doviknula je kroz vrata, u neverici da se to zaista dešava. Onda je
shvatila da ne zna kako se on zove. Mogao bi da bude bilo ko. Staviti tako svoj ži-
vot u ruke nepoznatog čoveka – kako je mogla da bude tako naivna? “Ako mislite
da ću dozvoliti da me zaključa neki kurir, grdno se varate. Zahtevam da odmah raz-
govaram s Vesperom!”, bila je uporna, ignorišući njegovo upozorenje da ne koristi
imena.
“To je za tvoje dobro, za slučaj da neko naiđe. Pritaji se i ne izlaži se pogledima.
I ćuti, za boga miloga!” Čula je kako mu koraci postaju sve tiši s druge strane vrata,
a onda je ostala samo tišina.
Kad se okrenula od vrata, nešto je projurilo u mraku. Mačka ili pacov?, zapitala
se i setila se onog mamca koji umalo nije uništila na obuci pre mnogo nedelja, i
kako se Džozi posle tome smejala. Kad bi samo Džozi sad bila ovde. Spustila se na
pod, nikada u životu tako usamljena.

67
 Deseto poglavlje
Grejs

Njujork, 1946.

Grejs se probudila i za trenutak je dan bio kao i svaki drugi. Jarka sunčeva svetlost
strujala je kroz jedini prozor u skučenu sobicu na četvrtom spratu bez lifta, a na is-
košenoj tavanici su se igrale senke. Pansion se nalazio na samom rubu Hels Kičena,
u bloku preblizu reci Hadson za jednu poštenu ženu, ali kraj nije bio opasan. Grejs
je tu dobila sobu jeftino jer ju je prethodno iznajmljivao neki starac koji je u njoj i
umro nedelju dana pre toga. Izribala je prostor pre nego što se uselila, bezuspešno
se trudeći da ukloni zaostali miris dima iz lule, koji se zadržao u zidovima, kao i
osećaj da tu i dalje živi neko drugi. Osim toga, nije uradila ništa da taj prostor više
liči na dom, zato što bi to onda bilo priznanje da bi u njemu mogla ostati zauvek –
a surova istina je bila da ne želi da se vraća.
Okrenula se na bok i ugledala onaj koverat s fotografijama na noćnom stočiću
pored uskog kreveta, pored fotografije Toma u paradnoj uniformi kad je završio
osnovnu vojnu obuku. Na nju se sručilo prethodno veče: izveštaj na vestima o
onoj ženi (Elenor Trig; sad je znala kako se zove) koja je poginula u saobraćajnoj
nesreći, i saznanje da je kofer koji je našla bio njen. Grejs se pitala da nije taj bizar-
ni splet događaja zapravo san. Ali fotografije su uredno stajale na noćnom stočiću,
kao dete koje nešto očekuje, i podsećale je da nije tako.
Kad je čula vesti u onom kafeu prethodne večeri, Grejs se toliko iznenadila da
je izašla i ne sačekavši grilovani sir koji je naručila. Pozvala je taksi, toliko iznenađe-
na da nije mislila na trošak. Dok se taksi opasno provlačio kroz gust gradski sa-
obraćaj, ona se trudila da u svemu tome nađe neki smisao.
Kako je moguće da je upravo žena po čijem je prtljagu preturala ista ona koja je
poginula u saobraćajnoj nesreći na ulici?
Mada to ne bi trebalo toliko da je čudi, razmišljala je sada. Činjenica da je Ele-
nor Trig poginula objašnjava zašto niko nije došao po kofer te je stajao onako na-
pušten. Ali zašto ga je ostavila nasred stanice Grand central? I to što je Engleskinja
kao da je još pojačavalo misteriju.
A još više ju je zbunjivalo to što je kofer nestao. Moguće je, naravno, da ga je
jednostavno neko ukrao videvši da niko dugo ne dolazi po njega i stoga odlučivši
da ga prisvoji. Ali Grejs je nešto govorilo da tu ima i nečeg više od obične krađe – i

68
da je onaj ko je došao i uzeo kofer znao nešto o Elenor Trig i o devojkama na nje-
nim fotografijama.
Dosta, Grejs je gotovo čula majčin glas kako joj govori. Grejs je oduvek imala
bujnu maštu, koju su samo potpaljivale priče o Nensi Dru i ostale kriminalističke
pripovesti koje je volela da čita kao devojčica. Njenog oca, ljubitelja i poznavaoca
naučne fantastike, Grejsine priče su zabavljale. Ali on bi rekao da je najverovatnije
zapravo najjednostavnije objašnjenje: da je Elenor Trig putovala s rođakom ili ne-
kim drugim saputnikom koji je uzeo prtljag nakon nesreće.
Grejs se podigla i sela u krevetu. Fotografije su ležale na noćnom stočiću kao da
je dozivaju. Uzela je te slike iz kofera i sad mora nešto da uradi sa njima. Umila se i
obukla, a onda krenula niz stepenice pansiona. U predvorju se nalazio telefon na
zidu i stanodavki Herijet nije smetalo da ga stanari povremeno koriste. Grejs je na-
gonski podigla slušalicu i zatražila od operatera na centrali da je poveže s policij-
skom stanicom najbližom Grand centralu.
Ako je Elenor putovala s nekim, možda bi u policiji mogli da je povežu s tom
osobom pa da vrati fotografije.
Na vezi je vladala tišina nekoliko sekundi, a onda se kroz pucketanje statičkog
elektriciteta začuo muški glas. “Policijska stanica”, rekao je, zvučeći kao da nešto
žvaće.
“Želela bih da razgovaram s nekim o ženi koju su juče udarila kola kod Grand
centrala.” Grejs je govorila tiho, da je ne bi čula gazdarica, koja je živela u sobi u
prizemlju.
“Time se bavi Makdugal”, odgovorio je policajac. “Makdugale!”, zaurlao je u
slušalicu tako jako da je Grejs morala da je odmakne od uha.
“Šta ‘oćete?”, vezu je ispunio drugi glas, s jakim bruklinskim akcentom.
“Ona žena što je juče stradala pred stanicom, Elenor Trig. Je li putovala s ne-
kim?”
“Ne, još tragamo za najbližim rođacima”, odgovorio je Makdugal. “Jeste li vi
član porodice?”
Grejs je ignorisala pitanje i nastavila sa svojim. “Da li je neko našao njene stvari,
kofer na primer?”
“Nije imala nikakav prtljag. Ko je to? Ovo je otvorena istraga i ako ćete postav-
ljati pitanja stvarno nam je potrebno vaše ime…” Grejs je vratila slušalicu na aparat
i prekinula vezu. Elenorin prtljag nije ni u policiji niti kod nekog rođaka kome bi
mogla da vrati fotografije. Bolja opcija je britanski konzulat, na koji je pomišljala
prethodne noći. Ako će svraćati u konzulat, trebaće joj više vremena do posla, a
mora da požuri da ne zakasni ponovo.
Sat kasnije, Grejs se približavala britanskom konzulatu, prometnoj poslovnoj
zgradi na Trećoj aveniji, neprijatno blizu onom hotelu u kojem se obrela s Markom
dve noći pre toga. Na uglu je dečak u iznošenim pantalonama i s kapom na glavi

69
prodavao novine. Podsetio ju je na Semija i ponadala se da je dečaku dobro kod
rođaka. Uzela je primerak Posta i platila dečaku. Naslov na prvoj strani odnosio se
na Sovjete i na Čerčilovo sumorno upozorenje da prave gvozdenu zavesu oko Is-
točne Evrope. Pre samo godinu dana, svi su se još plašili Hitlera. A sad Staljin širi
komunizam u zemljama koje su još slabe pa ne mogu da mu se odupru, i stvara u
Evropi sasvim novu podelu.
Grejs je prelistavala novine. Pri dnu devete strane našla je sliku Elenor Trig, istu
onu koju je videla i prethodne večeri na vestima. U novinama je bila i druga slika,
nejasna slika ulice, srećom bez užasnih detalja. Grejs je preletela pogledom po član-
ku, ali u njemu nije bilo ništa više od onoga što je već znala.
Podsetila je sebe da to nije njen problem. Popravila je suknju i umarširala u kon-
zulat, željna da se što pre reši slika i da nastavi na posao.
Predvorje britanskog konzulata bilo je bezlično, s nekoliko drvenih stolica rav-
nog naslona i niskim stočićem s biljkom koja je uvenula pre nekoliko nedelja.
U prostoriji je sedeo samo jedan muškarac, koji je izgledao kao da bi radije bio
negde drugde. Službenica za prijemnim šalterom, starija žena s prosedom kosom
skupljenom u punđu i s naočarima za čitanje navrh nosa, kucala je po remingtonki.
“Da?”, upitala je službenica. Nije podigla pogled s pisaće mašine dok se Grejs
približavala.
Grejs je i sama videla kako sigurno izgleda – nepoznata žena koja stiže nenajav-
ljena. Ovde je niko i ništa.
Međutim, za poslednjih nekoliko meseci posla kod Frenkija, pomažući imigran-
tima, naučila je mnogo o probijanju kroz državnu birokratiju i kako da dobije ono
što želi od administrativnih službenika. Pripremila se i pružila koverat. “Našla sam
ove fotografije za koje verujem da pripadaju britanskoj državljanki.”
Pripadale, ispravila se u sebi.
“I šta želite tačno da uradite s njima?” Žena s hladnim i odsečnim britanskim
akcentom nije sačekala odgovor, niti se potrudila da prikrije nestrpljenje.
“U Njujork svakodnevno dolazi na hiljade britanskih državljana. Veoma malo ih
se prijavi u konzulatu.”
“Pa, ova se zasigurno neće prijaviti u konzulat”, odvratila je Grejs, odsečnije
nego što je nameravala. Podigla je novine. “Fotografije su bile vlasništvo Elenor
Trig, žene koju su juče udarila kola ispred stanice Grand central. Bila je Britanka.
Pomislila sam da možda postoji neki rođak ili najbliži srodnik koji bi želeo ove fo-
tografije.”
“Ne smem da komentarišem lični život britanskih državljana”, odgovorila je
službenica zvaničnim tonom. “Ako hoćete da ih ostavite ovde, možemo ih zadržati
i sačekati da se neko javi.” Nestrpljivo je podigla ruku.
Grejs je oklevala. Ovo je njen trenutak i može jednostavno da ostavi fotografije
i završi sa njima. Ali sad je osećala povezanost s njima, imala je osećaj posedovanja.

70
Ne može tek tako da ih prepusti nekome koga očigledno za njih nije briga. Povukla
je ruku. “Radije bih da s nekim razgovaram. Možda sa konzulom.”
“Ser Mičam nije ovde.” A ne biste ga videli ni da jeste, kao da je govorio ton
službenice.
“Mogu li onda da zakažem dolazak?” Čak i pre no što je završila rečenicu, Grejs
je znala da će biti odbijena.
“Konzul je veoma zauzet čovek. On se ne bavi ovakvim stvarima. Ako radije ne
biste da ostavite fotografije, možete ostaviti svoje kontakt podatke za slučaj da
neko pita za njih.” Grejs je uzela olovku koju joj je ponudila i zabeležila adresu i
broj telefona pansiona. Gotovo da je već čula kako papir pada u korpu za otpatke
čim ona stigne do izlaza.
Dakle, ovde ne vredi, pomislila je Grejs izlazeći iz konzulata. Podigla je koverat i
pogledala ga tražeći neki novi trag. A onda je okrznula pogledom sat na zgradi pre-
ko ulice. Pola deset. Ne može da dozvoli da ponovo zakasni na posao. Možda bi
Frenki, ako mu ispriča šta se dogodilo, mogao imati neku ideju o tome šta da radi.
Dok je silazila niz stepenice konzulata, jedan stariji muškarac s uvoštenim brko-
vima i u prugastom odelu prošao je pored nje u suprotnom smeru, ulazeći u zgra-
du. “Izvinite?”, pozvala ga je Grejs impulsivno. “Jeste li vi ser Mičam?”
Njegovim licem preletela je zbunjenost, kao da ni sam nije siguran u to. “Je-
sam”, rekao je. A onda mu je lice postalo ljutito. “Šta želite?”
“Ako imate malo vremena, moram da vas nešto pitam.”
“Izvinite, ali zaista nemam vremena. Kasnim na sastanak. Ako zakažete prijem
na šalteru, uveren sam da će vicekonzul…”
Nije sačekala da završi. “Reč je o Elenor Trig.”
On se nakašljao, gotovo zakašljao. Očigledno ju je čuo. “Pretpostavljam da ste
gledali vesti. Veoma žalosno. Jeste li joj bili prijateljica?”
“Zapravo ne. Ali kod mene je nešto što joj je pripadalo.”
Konzul ju je žurnim pokretom ruke pozvao nazad u zgradu. “Imam dva minu-
ta”, rekao je i poveo je kroz predvorje. Kad je videla Grejs sa konzulom, službeni-
ca za prijemnim pultom razrogačila je oči od iznenađenja.
Konzul ju je uveo u jednu prostoriju u koju se ulazilo iz glavnog predvorja, lepo
nameštenu, sa smeđim kožnim foteljama oko tamnih hrastovih stočića i s teškim,
crvenim plišanim zavesama vezanim zlatnim gajtanima. Neka vrsta bara ili kluba,
trenutno zatvorenog. “Kako mogu da vam pomognem?”, upitao ju je ser Mičam,
ne trudeći se da sakrije razdraženost u glasu.
“Elenor Trig je bila britanska državljanka, zar ne?”
“Da, jeste. Sinoć nas je zvala policija. Iz njenog pasoša su saznali da je iz Brita-
nije. Pokušavamo da nađemo najbližeg srodnika da preuzme telo.”
Grejs se nije dopadao njegov hladan bezličan ton. “Jeste li je poznavali?”

71
 “Ne, ne lično. Znao sam za nju. Bio sam raspoređen u Vajthol za vreme rata.
Radila je za našu vladu, nekakav službenički posao za jednu sekciju SIO, odnosno
Službe izvršnih operacija.”
Grejs nikad nije ni čula za Službu izvršnih operacija i poželela je da pita konzula
o tome. Ali on je nestrpljivo pogledao u veliki stojeći časovnik u uglu. Isticalo joj je
vreme.
“Našla sam neke fotografije”, kazala je, namerno neodređeno u pogledu toga
kako ih je našla. Izvadila ih je iz koverta i raširila pred konzulom kao karte.
“Donela sam ih jutros u konzulat jer verujem da su pripadale gospođi Trig.
Znate li ko su ove žene?”
Konzul je izvadio naočari za čitanje da prouči fotografije. A onda je odvratio
pogled. “Nikad ih ranije nisam video. Nijednu od njih. Možda su joj bile prijatelji-
ce, ili čak rođake.”
“Ali neke su u uniformi”, naglasila je Grejs.
Konzul je nehajno odmahnuo rukom. “Možda su samo pripadnice ženskog bol-
ničkog pomoćnog osoblja.” Grejs je zavrtela glavom. Nešto u sumorno stisnutim
vilicama tih devojaka, u njihovim ozbiljnim licima, nagoveštavalo je više od toga.
Konzul je podigao pogled. “Šta vi zapravo hoćete od mene?”
Grejs se pomela. Došla je ovamo da bi samo vratila fotografije. Ali sad je otkrila
da želi odgovore. “Znatiželjna sam ko su te devojke – i u kakvoj su vezi s Elenor
Trig.”
“Nemam pojma”, odgovorio je ser Mičam odlučno.
“Mogli biste se raspitati u Londonu i pokušati da otkrijete”, kazala je Grejs iza-
zivački.
“Ne, ne bih”, odgovorio je konzul hladno. “Kad je SIO zatvoren, dosijei su pre-
bačeni u vaše Ministarstvo rata u Vašingtonu. Gde su”, dodao je, “siguran sam, za-
pečaćeni.” Ustao je. “Bojim se da sad stvarno moram da pođem.”
Grejs je ustala. “Šta je radila u Njujorku?”, bila je uporna.
“Zaista ne znam”, odvratio je ser Mičam. “Kao što sam rekao, gospođa Trig
više nije radila za britansku vladu. Njeno kretanje je bilo njena stvar. Ovo je privat-
ni problem. Siguran sam da nije vaša stvar.”
“A šta ako ne nađu nikoga?”, upitala je Grejs. “Mislim, da preuzme Elenor.”
“Pretpostavljam da će biti sahranjena o trošku grada u sirotinjsku grobnicu.
Konzulat nema sredstava za takve stvari.” Žena koja je služila tvojoj zemlji – pa
makar i kao sekretarica – zaslužuje više, poželela je da kaže. Pokupila je fotografije
i stavila ih u koverat. Konzul je pružio ruke. “Dakle, ako hoćete da mi date njene
fotografije, uveren sam da ćemo ih staviti sa ostalim njenim stvarima”, rekao je
konzul.
Grejs je krenula da mu ih da, gotovo se refleksno povinujući. A onda je povukla
ruku. “Kako?”

72
 Ser Mičam je podigao sede obrve iza naočara. “Izvinite?”
“Ako nema najbližih srodnika, šta ćete uraditi s njima?”
Konzul je uzdahnuo, nenaviknut da ga izazivaju. “Zadržaćemo ih, raspitaćemo
se.” Grejs je po njegovom tonu znala da se ništa od toga neće dogoditi. “To nije
vaša briga.” Pružio je ruku da uzme fotografije.
Grejs je oklevala. Jednim delom je želela da završi s tim, da ih preda i da ode.
Ali nije mogla da ih napusti. Morala je da učini više. “Kad bolje razmislim”, kazala
je mirno, “zadržaću ih.” Ustala je da krene.
“Ali stvarno mislim da ne bi…”, zamucao je konzul. “Toliko ste želeli da ih vra-
tite. Zato ste i došli u konzulat, zar ne? Ne bih želeo da vam budu na teretu.”
“Zaista nema problema.” Grejs je uspela da se nasmeši stisnutim zubima. “Ja
sam ih našla. Moje su.”
“Zapravo, pripadaju Elenor”, odvratio je konzul čeličnim glasom. Gledali su se
nekoliko sekundi, oboje nepokolebljivi. A onda se Grejs okrenula i izašla iz konzu-
lata.
Napolju je zastala da još jednom osmotri fotografije. I posle svega, nije ih osta-
vila, a sad nije imala pojma šta da radi s njima. Ali o tome će razmišljati kasnije; sad
je vreme da stigne na posao.
I dalje držeći fotografije u ruci, zakoračila je na pločnik i stopila se sa rekom
prolaznika koja je tekla Trećom avenijom. “Grejs!”, pozvao ju je muški glas. Stala
je, sigurna da je pogrešila. Ovde je niko ne poznaje. U sekundi se zapitala da nije
ser Mičam izašao za njom da insistira da mu ostavi fotografije.
Ali akcenat je bio američki, ne engleski. A onda se začuo ponovo, upornije:
“Grejs, čekaj!”
Okrenula se i, dok je to činila, sudarila se s nekim poslovnim čovekom, a foto-
grafije su se rasule na sve strane. Kleknula je da ih pokupi.
“Nisam hteo da te uplašim.” Muški glas je bio poznat. “Daj da ti pomognem.”
Grejs je podigla pogled i zapanjila se kad je videla muškarca za kojeg je mislila
da ga neće videti više nikada u životu. “Mark.”
Zapljusnula su je sećanja: besprekorni, beli hotelski čaršavi, izgužvani između
njenih udova, osećaj da lebdi u vazduhu iznad kreveta. Na njoj muške ruke koje
nisu Tomove.
A ipak, evo ga. Mark joj je pomogao da ustane, rukav njegovog sivog vunenog
kaputa ogrebao ju je po ruci. Grejs je zurila u njega. Osmehivao se celim licem, a
oči boje lešnika su mu igrale. Jedan uvojak tamne, kovrdžave kose virio mu je ispod
širokog oboda fedora šešira. Poljubio ju je u obraz kao da su stari prijatelji, a miris
njegove kolonjske vode bacio ju je nazad, u noć dva dana pre toga i sve ono u
čemu nije trebalo da bude.
Setivši se fotografija, Grejs je požurila da ih pokupi s pločnika. “Da ti pomog-
nem”, ponovo je ponudio Mark. Da li je i njemu nelagodno, zapitala se, zbog toga

73
što je spavao sa ženom svog najboljeg prijatelja?
Odmahnula je rukom. “Mogu i sama.” Nije želela da on vidi devojke i da počne
da postavlja pitanja. Ali on je jurnuo ka ivičnjaku i vešto uhvatio jednu od fotogra-
fija pre no što je skliznula u slivnik.
Kad je skupila sve slike, Grejs se uspravila. “Šta radiš ovde?”, izletelo joj je i
osetila je kako joj se obrazima razliva vrelina. Preksinoć je rekao da mu je to pos-
lednja noć u gradu. A ipak je sad bio tu.
“Zadržao me posao.” Nije objašnjavao.
Stajali su nelagodno nekoliko sekundi i ona je uhvatila pogledom ono mesto
gde mu okovratnik od tvida dodiruje sveže izbrijanu kožu vrata. Nema više šta da
se kaže. “Moram da idem.” Povukla se korak dalje od njega, pokretom koji joj je
pao teže nego što je mislila.
“Čekaj.” Pružio je ruku da je uhvati za nadlakticu i taj laki dodir ju je podsetio
na onu njihovu zajedničku noć. “Nadao sam se da ćemo se dogovoriti da se pono-
vo vidimo. Ali, kad sam se probudio…”
“Pssst!”, prekorila ga je, gledajući preko ramena. Dovoljno je loše već i što se to
dogodilo, sasvim sigurno ne želi još i da neko čuje.
“Izvini. Bilo kako bilo, kad smo već ovako naleteli jedno na drugo, nadao sam
se da ćemo se ponovo videti?” Završio je rečenicu podizanjem glasa, upitnim to-
nom.
Zbog čega?, zapitala se Grejs. Zbog još jedne noći? Teško da bi među njima
moglo biti ičeg više. “Nikako ne bih mogla…”
“Hajde da te bar častim doručkom”, navaljivao je.
“Moram na posao.” Gurnula je koverat nazad u tašnu.
“Na posao?” Kad je čula iznenađenje u njegovom glasu, postala je razdražena.
Zašto ne bi imala posao? To nije tako neobično, premda su mnoge žene prestale da
rade s povratkom muškaraca iz Evrope, bilo sopstvenim izborom ili zato što su ih
oterali s posla. Ali Mark se nije iznenadio zato što je potcenjuje, shvatila je. Više
zbog toga što su tako malo govorili o sebi one noći koju su zajedno proveli. Upra-
vo to je i bilo utešno, morali su da razgovaraju o ratu, o Tomu. Ali njen trenutni
lični život i njen stvarni svet bezbedno su ostali van vidokruga. Mark je u stvari
uopšte ne poznaje.
I želela je da tako i ostane. “Da, radim”, odgovorila je. “I kasnim. Ali svejedno
hvala na ponudi.”
“Onda kafu?”, bio je uporan.
“Stvarno ne mogu.”
“Grejsi”, pozvao je za njom.
Okrenula se. “Zar nisi čuo da sam rekla ‘ne’?”
Ali pozvao ju je samo zbog papira koji je držao u ruci, jedne od fotografija koju
je propustila da pokupi s pločnika. “Ispustila si ovo. Lepa devojka”, prokomentari-

74
sao je fotografiju.
“Izvini. Bila sam nepristojna”, odvratila je Grejs, popustivši. Uzela je sliku i
sklonila je.
“Jesi”, složio se i oboje su se nasmejali. “Stvarno nemaš vremena za kafu?”, upi-
tao je, molećivog izraza lica.
Grejs je shvatila da bi mogla da popije šolju kafe. I da je Mark samo ljubazan i
ništa više. Ali zadržala se s konzulom i kasni. Razmislila je malo koliko će se Frenki
naljutiti, a onda zaključila da može da odloži polazak još malo. “Imam petnaest mi-
nuta”, kazala je.
Mark se široko osmehnuo. “Daj šta daš.”
Pošla je s njim do Vulvortsa, jedan blok dalje. Našli su dva mesta na kraju šanka.
“Eto, ne moramo čak ni da sednemo za sto”, prekorio ju je. Ona ga je ignorisala i
sela na barsku stolicu. Na zidu iza šanka, posteri jarkih boja pozivali su ih da pro-
baju koka-kolu i cigarete česterfild.
“Dve kafe, molim vas”, rekao je Mark konobarici. Pa se okrenuo ka Grejs. “Bi li
pojela nešto?” Ona je odmahnula glavom. Premda bi joj doručak prijao, nije htela
da ostane toliko dugo. “Koliko si već u Njujorku?”, upitao ju je kad su pred njih
postavljene šolje iz kojih se pušilo.
“Skoro godinu dana.” Osećala je kako se bliži godišnjica, vreme je bilo isto kao
onoga dana.
“Otkad je Tom poginuo”, primetio je.
Pokušala je da otpije gutljaj kafe, ali prevruća tečnost joj je opekla usne pa je
spustila šolju. “Otprilike. Bila sam ovde, da bismo se sastali za vikend, kad sam čula
vest.”
“I ostala si.”
Klimnula je glavom. “Tako nekako.” Tehnički, to baš i nije bilo istina; morala je
da se vrati u Boston radi sahrane, a potom u svoj roditeljski dom u Vestportu.
Ali zabrinuti pogledi su je gušili, a od mrmljanja izraza saučešća želela je da
vrišti. Nije prošlo ni nedelju dana i otišla je u Maršinu kuću u Hemptonsu.
“Kažeš da si se zbog posla zadržao u Njujorku?”, upitala ga je, namerno menja-
jući temu.
“Da, ja sam advokat. Pretres koji smo juče započeli mora da se nastavi pa sam
produžio boravak u Džejmsu.” Ona je pocrvenela setivši se onog lepo nameštenog
apartmana.
“Dakle, one fotografije”, nastavio je pre nego što je uspela da ga pita kojom se
vrstom prava bavi i šta tačno radi. Pokazao je pokretom glave ka njenoj tašni, gde
je ponovo bezbedno smestila koverat. “Imaju li one neke veze s tvojim poslom?”
Grejs je oklevala. Žarko je želela da razgovara s nekim o tim fotografijama, da
joj neko pomogne da smisli šta da radi. A u Markovim očima boje lešnika bilo je
nečega, neke ljubopitljivosti i brige dok je proučavao njeno lice, zbog čega je oseti-

75
la da može u njega imati poverenje. Udahnula je. “Čuo si za onu ženu koju su uda-
rila kola ispred Grand centrala?”, upitala je spuštenim glasom.
Klimnuo je glavom. “Upravo sam pročitao u novinama.”
“E pa, ja sam to videla.”
“Videla si nesreću?”
“Ne baš nesreću. Ali bila sam tamo posle, s policijom i ambulantnim kolima.”
“Mora da je bilo užasno.”
“Jeste. A ima još.” Onda je Grejs ispričala Marku kako je morala da skrene s
puta i prođe kroz Grand central, i kako je našla kofer. On se naslonio laktom na
šank i podupro rukom bradu, pažljivo slušajući. “Kad sam potražila unutra neki
znak identifikacije, našla sam ovo”, dodala je, trudeći se da njena ljubopitljivost
zvuči razborito. Izvadila je slike i pokazala mu ih. “Pokušala sam da ih vratim, ali
kofera više nije bilo. Onda sam saznala da je pripadao ženi koja je poginula. Bila je
Engleskinja. Isprva sam samo htela da nađem načina da vratim fotografije onome
kome pripadaju. Zato sam bila u britanskom konzulatu.”
“Ali nisi ih ostavila u konzulatu. Zašto?”
Grejs se pomela. “Ne znam. Htela sam da budem sigurna da će dospeti u prave
ruke. Razgovarala sam s konzulom, ali on je rekao da je Elenor radila za britansku
vladu za vreme rata. U okviru nečeg što se zove Služba izvršnih operacija.”
“Čuo sam za to. Mislim da je to SIO.”
“Tako je i on rekao.”
“To je bila britanska služba koja je za vreme rata slala agente u Evropu na tajne
zadatke, sabotaže i slično. Šta je Elenor radila za SIO?”
“Neki službenički posao, tako mi je rekao konzul. Zaista nije znao više o tome,
osim da je ta služba posle rata poslala svoje dosijee u Ministarstvo rata u Vašing-
ton. To mi i dalje ne govori ko su bile ove devojke – niti sam bliže vraćanju foto-
grafija.”
“I šta ćeš sada?”, upitao ju je Mark.
“Nisam sigurna”, priznala je. Možda ću objaviti oglas u Tajmsu.” Kad bi samo
imala novca za to. Videla je da Frenki to radi kad je jedna njegova klijentkinja tra-
gala za mužem, od kog je bila odvojena u ratu. “Sad moram na posao. Mnogo kas-
nim. Sigurno i ti imaš obaveza.”
“Mene očekuju u Vašingtonu danas po podne”, priznao je ostavljajući sitninu na
šanku i pošao za njom ka izlazu iz kafea. “Nagodili smo se u slučaju.”
“Oh”, odvratila je, s neočekivanim osećanjem razočaranja.
Napolju su oboje stajali nekoliko sekundi ćuteći, kao da nijedno od njih nije
spremno na rastanak. “Kažeš da je konzul rekao da su dosijei u Ministarstvu rata”,
iznenada reče Mark. “Možda bih mogao da nađem veze tamo. I da proverim umes-
to tebe ako hoćeš.”

76
 “Ne”, odgovorila je naglo. “Mislim, hvala ti. To je veoma ljubazno od tebe. Ali
to je moj problem i već sam ti oduzela dovoljno vremena.”
“Ili”, nastavio je on sa osmehom, “mogla bi i ti da pođeš pa da sama proveriš.”
“Ja?” Grejs je zurila u njega, iznenađena. Već je i boravak u Njujorku pošto je
izgubila Toma bio avantura. Da ide čak u Vašington zvučalo joj je apsurdno.
“Nikako ne mogu.”
“Zašto ne?”, mamio ju je. “S konzulatom nisi ništa uradila. Ovde ne možeš da
saznaš ništa više. U ćorsokaku si s fotografijama. Zašto ne bismo pokušali da vidi-
mo šta možemo da saznamo?”
Mi. Grejs se lecnula. “Zašto ovo radiš?”, upitala ga je.
“Možda zato što sam i ja znatiželjan. Ili možda zato što nisam spreman da se
oprostim od tebe”, izletelo mu je. Grejs se iznenadila. Mark joj se prilično dopadao
ono nekoliko puta koliko ga je ranije srela, uglavnom zato što ga je Tom voleo i
njoj je to bilo dovoljno. Združeno s njenom usamljenošću i malo više alkohola, to
ju je navelo da spava s njim pre neku noć. Ali sad joj je nagovestio da je za njega u
tome nešto više nego što je nameravala.
Povukla se. “Ne poznaješ me toliko dobro.”
“To je nešto što bih voleo da ispravim”, rekao je. “Hajde, jedan dan u Vašingto-
nu. Želiš li ili ne želiš da saznaš nešto o Elenor i onim devojkama?”
“Da, naravno.” Znala je da ni bi trebalo da uskače u voz za Vašington radi neke
uzaludne potrage, već da razmisli o svom životu ovde, da li da ostane u Njujorku ili
da ide kući i odluči šta će dalje.
“Znači jesi ‘za’?” Pogledao ju je u oči, prodorno i ubedljivo.
Grejs je želela da pobegne od njega, od tih devojaka, od svega toga. Međutim,
više od toga želela je da sazna. “Kada?”
“Danas.”
“Imam posla.”
“Onda sutra. Uzmi slobodan dan, ako imaš slobodnih dana, ili javi da si boles-
na. Samo jedan dan. Šta je to kad pomisliš na sve odgovore za kojima tragaš?”
Ne čekajući odgovor, nastavio je: “Znaš šta? Obavi sve što moraš i obavesti
šefa. Ja moram da se vratim danas u dva, ali sutra ima jutarnji voz u sedam.
Uhvati taj. Čekaću te na peronu stanice Junion i nadam se da ćeš doći.” Dodir-
nuo je šešir. “Vidimo se, onda.” Kazao je to kao da je pristala, kao da su se već do-
govorili za sastanak.
Gledajući za njim dok se udaljavao, Grejs je osetila kako u njoj navire sumnja.
Ne bi trebalo da joj toliko smeta što odlazi. Trebalo bi da joj je drago što je otišao i
što može da ostavi za sobom onu noć kao grešku, i sastanak s njim u Vašingtonu
kao još veću grešku.
I baš zato je rekla “da”.

77
 Jedanaesto poglavlje
Mari

Francuska, 1944.

Pred samo svitanje u šupi se začulo neko grebanje. Mari se podigla u sedeći po-
ložaj, prestravljena i iscrpljena. Celu noć je provela upola sedeći, upola ležeći uz
grubi drveni zid. Kosti su je bolele od hladnoće i tvrdog tla, a kroz haljinu joj je na
zadnjici prodrla vlaga iz zemlje.
Opet se začuo onaj zvuk, kao šuštanje koje su proizvodili jeleni u vrtu svakog
leta kada je boravila s majkom u Konkarnou kad je bila devojčica. Ali ovo nije bio
jelen, ovo su bili koraci, sve glasniji, pod kojima su pucketale grančice. Mari je
skočila na noge, zamišljajući Nemca s druge strane vrata. Pokušala je da se seti
obuke i odluči šta da radi. Naježila se.
Ali onda se okrenuo ključ u bravi i vrata su se otvorila. Bio je to onaj visoki, lju-
titi muškarac od prethodne noći. Mari je popravila suknju, postiđena što se u šupi
širi smrad iz jednog ugla koji je pokušala diskretno da upotrebi kao toalet. Nije že-
lela, ali nije imala izbora onako zaključana i bez klozeta.
Nije joj ništa rekao već je samo pokretom ruke pozvao da pođe s njim. Posluša-
la ga je, vezujući svoju svetloplavu kosu u nisku punđu dok je izlazila. Usta su joj
bila suva i stomak joj se grčio od gladi. Napolju je nebo na obzorju bilo ružičasto, a
vazduh vlažan. Pošto ju je doveo u šupu usred noći, nije mogla biti tu duže od ne-
koliko sati. Ali zbog čekanja i brige kada će se on vratiti i šta da radi ako se ne vrati,
činilo joj se mnogo duže.
Sad je mogla da vidi da je šupa smeštena u jednoj jaruzi iza reda jablanova.
“Snašla si se?”, upitao ju je na engleskom dok su išli uzbrdo, glasom tako tihim da
ga je jedva čula.
“Jesam. Ali ne zahvaljujući vama”, dodala je, preglasno jer je iz nje izbila ljutnja
zbog toga kako se ponaša prema njoj.
Osvrnuo se. “Tiho!”, zapovedio je dubokim, hrapavim glasom, zgrabivši je za
ručni zglob tako jako da ju je zabolelo.
“Ne dirajte me!” Mari je pokušala da se povuče, ali on ju je čvrsto držao če-
ličnim stiskom. Oči su mu plamtele. “Neću da me uhapse zato što ti ne možeš da
držiš jezik za zubima.” Zurili su jedno u drugo ćuteći nekoliko trenutaka.

78
 Ponovo je krenuo napred, vodeći je kroz šumu u pravcu koji joj se činio dru-
gačiji od onog kojim ju je doveo prethodne noći, mada nije mogla tvrditi sa sigur-
nošću. Dok su koračali, gledala ga je krajičkom oka. Imao je sasvim kratku kosu i
četvrtastu vilicu. Iako je na sebi imao pantalone i košulju francuskog seljaka, suviše
uspravno držanje i korak nagoveštavali su da je vojno lice, ili da je bar nekad to bio.
Drveće se proredilo i izbili su na čistinu, a naspram njih se nalazila mala, neobe-
ležena železnička stanica, jedva nešto veća od one kolibice u kojoj je prenoćila.
Njen saputnik je stručno pogledao na obe strane, kao neko ko mnogo vremena
provodi proveravajući da li je zapažen i da li ga prate. A onda ju je opet zgrabio za
ruku. Mari je ustuknula. “Da me više niste dirnuli.” Neželjene ruke nepoznatog
muškarca uvek bi je vratile nazad u detinjstvo, kad bi za očevim čvrstim stiskom
uvek usledio šamar ili udarac.
Sad je samo čekala da je kurir ukori. Umesto toga je klimnuo glavom, dajući
znak pristanka. “Onda se drži blizu.” Krenuo je preko čistine, a onda iza stanice,
gde se nalazio usamljeni bicikl. “Penji se”, rekao je pokazavši na šipku. Oklevala je.
Jutarnje sunce je sad bilo već dobro iznad drveća. Činilo joj se da je ludost voziti se
tako slobodno kroz francuski seoski predeo i bila je sigurna da će privući nečiju
pažnju. Ali, ako odbije, još će više naljutiti tog čoveka, a ovde ne zna ni za koga i ni
za šta osim njega i one bedne šupe. Držao je bicikl dok nije sela na šipku, a onda se
popeo na njega, obuhvativši je rukama s dugim, snažnim podlakticama, kako bi
držao korman. Ona se malo pomerila, zbog nelagodnosti što je suviše blizu
muškarcu kog ne poznaje. Pa su krenuli po neravnom terenu, uzanom stazom.
Dospeli su do ivice čistine i staza je prešla u seoski put, sa čije se obe strane uz-
dizao nizak zid od trošnog kamenja. Pred njima se prostirala dolina, pokrivač buj-
nog zelenila i uredno obrađivanih njiva, istačkana seoskim kućicama s crvenim kro-
vom i ponekom vlastelinskom kućom. Sa zemlje se širio miomiris orlovih noktiju,
odnosno chevrefeuille. Po blago valovitom terenu i putanji kojom je prethodne noći
doleteo lisander, nagađala je da se nalaze u oblasti Il de Frans, negde severozapadno
od Pariza i duboko u srcu teritorije koju su okupirali nacisti.
Prošli su pored seoske kuće gde je neka žena u dvorištu prostirala veš. Mari se
sledila od straha. Do ovog trenutka bila je zaklonjena tamom. Sad su se nalazili na-
polju, potpuno izloženi pogledima. Sigurno će je nešto odati. Ali žena se samo
osmehnula, videla ih je kao par koji se rano izjutra vozi biciklom.
Nekoliko minuta potom, njen saputnik je zaokrenuo biciklom tako naglo da
Mari zamalo nije pala. Uhvatila se za ručke kormana dok je on zaustavljao bicikl is-
pred jednog dvorca. “Šta ćemo ovde?”, usudila se da pita.
“Ovo je jedna od naših sigurnih kuća”, objasnio je. Podigavši pogled uz vlaste-
linsko zdanje sa strmim, šiljatim krovom i isturenim prozorima, Mari se iznenadila;
očekivala je pećine i šume, ili barem neku šupu poput one u kojoj je provela noć.
“Kuća je napuštena. A Nemci bi je uzeli da nije ovoga.” Pokazao joj je rukom ka

79
nečemu zaglavljenom između dve kamene ploče ispred nje. Prepoznala je borbeno
oružje sa obuke. Bila je to bomba koju su Nemci izbacili pre okupacije, ali nije eks-
plodirala. “Ima ih još šest u vrtu.”
Kuća je iznutra delovala kao da je niko nije ni pipnuo, s nedirnutim finim čarša-
vima i porcelanom, s nepokrivenim nameštajem. S leve strane, u trpezariji, videla je
postavljen sto, kao da neko svakog časa očekuje društvo. Ko god da je ovde živeo,
otišao je hitno – pomislila je, prisetivši se l’exode, zbegova miliona ljudi sa severa
Francuske, pred nadiranjem nemačke vojske četiri godine pre toga. Jedini znak da
je kuća prazna bio je tanak sloj prašine po svemu.
Odozgo se začulo neko grebanje i jedva čujni smeh. Njen saputnik pošao je uz
široko stepenište, preskačući po dva stepenika odjednom, a ona je žurila za njim.
Otvorio je vrata prostorije koja je očigledno nekad bila radna soba. Oko širokog
pisaćeg stola od hrastovine, koji je silom prilika služio kao trpezarijski, bila je okup-
ljena šačica muškaraca, svi otprilike njenih godina. Na prozore su bile navučene
debele zavese i nekoliko sveća je treperilo na stolu. Police prepune knjiga uzdizale
su se sve do tavanice.
U jednoj fotelji kraj prozora sedeo je Vil, pilot koji ju je prethodne noći dove-
zao ovamo. Mari se iznenadila kad ga je videla, i zapitala se šta ga je sprečilo da od-
leti iz Francuske pošto je podigao lisander sa tla. On je bio jedino poznato lice u
sobi, pa je krenula ka njemu. Ali prišavši bliže, videla je da su mu oči sklopljene, da
drema.
Mari je nesigurno stajala na rubu prostorije. Grupa ljudi se po svoj prilici okupi-
la ovde, na spratu napuštene vile, da bi se sklonila od pogleda. Pa ipak, smejali su
se i šalili opušteno, kao da su u nekom pariskom kafeu. Vazduh je bio topao i
prožet divnim mirisom kafe i jaja. Setivši se one hladne, mračne šupe, Mari se naj-
ednom razbesnela. Namrgođeno je pogledala u kurira, koji je sad stajao na drugom
kraju sobe, pored prozora. Mogao ju je dovesti ovamo i prethodne noći. Ali nije.
Verovatno je to bio neki test.
Uto ju je primetio jedan od njih. “Dođi, dođi”, rekao je sa akcentom koji je pre-
poznala kao velški. Imao je široke brkove, koji se ne uklapaju među Francuze.
“Ne čekaj poziv. Uzmi slanine dok je još ima.” Mari je bila sigurna da je po-
grešno čula. Kod kuće nisu imali slanine još od pre rata. Ali tu, debela i reš pečena,
na skoro praznom tanjiru, kao da je doziva. “Hajde. Ne jedemo ovako svakoga
dana. Jedan naš momak je bio u prilici da kupi slanine na crnoj berzi blizu Šartra i
sad je treba pojesti. Nemamo gde da je držimo, a ne smemo rizikovati da je nosimo
sa sobom.” Prišao je bliže. Na stolu je bio neobičan izbor hrane koja u nekoj dru-
goj prilici ne bi išla zajedno: pečeni pasulj (u sebi je čula Elenor kako kaže da je
previše engleski) i hleb, pa sir i voće.
Mari je zakrčalo u stomaku, što ju je podsetilo da nije jela od prethodnog dana.
Posegnula je za slaninom koju joj je taj čovek pružio. Potražila je pogledom vi-

80
ljušku, a kad je nije našla, ubacila je komad u usta što je lepše mogla.
Onaj s brkovima sipao joj je kafe. “Ja sam Albert”, rekao je i pružio ruku. Pri-
hvatila ju je da se rukuju, neprijatno svesna svojih masnih prstiju.
Ali Albert ju je poljubio u ruku. Ona se zacrvenela. “Bonjour”, uzvratila je, pita-
jući se da li on to flertuje s njom, i ne znajući tačno kako da se ponaša. “Enchan-
té.”7
Podigao je obrve i ona se zapitala šta je sad pogrešno uradila. “Izgovor vam je
savršen. Jeste li Francuskinja?”
“Pola, po majci”, odvratila je Mari. “Odrasla sam u Engleskoj, ali provodila sam
leta ovde u dolini Loare kad sam bila mala.”
“To će biti korisno. Mi većinom govorimo očajno loše.”
“Pričaj za sebe”, odvratio je riđokosi momak pored Alberta, koji se još nije
predstavio.
“Znači, bićete kurir?”, upitao je Albert, ne obraćajući pažnju na njega.
“Non!”, izlanula se uzbuđeno. Uznemirila ju je već sama pomisao na to da raz-
nosi poruke po Francuskoj, neprekidno rizikujući da je uhapse. “Radio-operater.”
“Ah, pijanistkinja.” Taj termin je čudno zvučao. Ali setila se da je na obuci neko
govorio o radiju kao o klaviru. “S takvim jezičkim sposobnostima bilo bi šteta
držati vas unutra”, požalio se. “Ali valjda Vesper zna šta radi.”
“Kad smo već kod Vespera, mislila sam da biste me mogli uputiti na njega”, ka-
zala je Mari. Albert je podigao obrve. “Volela bih da razgovaram s njim o kuriru
koji me je sinoć dočekao i jutros me doveo ovamo.” Govorila je tihim glasom,
kako je dotični kurir ne bi čuo.
“Kurir?” Albert je zabacio glavu i tako se glasno grleno nasmejao da je razgovor
za stolom prestao. “Kurir?” Pokazao je glavom u pravcu čoveka kraj prozora.
“Oh, mila moja, on je Vesper!”
I ostali su se počeli smejati njenoj grešci. Znači da čovek koji ju je ostavio u šupi
pa doveo ovamo ipak nije neki kurir, već Vesper lično, legendarni vođa mreže age-
nata o kojem joj je pričala Elenor. Pogledala je u njega, sad znajući ko je i ubeđena
da je čuo njihov razgovor. Postiđena tim ispadom, Mari je pocrvenela. Ali kako je
mogla znati kad joj nije rekao?
“Pssst!”, Vesper je iznenada zašištao i podigao ruku. Veseli žagor je utihnuo, a
spolja, ispred dvorca, začulo se pištavo zavijanje. Sirene. Agenti su se zgledali, oz-
biljna lica im je iznenada pomračila zabrinutost.
Samo je Albert izgledao kao da ne brine i nehajno je odmahnuo rukom. “Kad
Kriger i njegove barabe dođu po nas”, rekao je mirno, “neće se najavljivati sirena-
ma.”
Neki su se na to uznemireno nasmejali.
Sirene su postajale sve jače što su bile bliže. Prošla je sekunda, pa još jedna. Naj-
zad, počele su da se udaljavaju kad su policijska kola prošla pored vile, jureći za

81
svojim plenom. “Čuo sam za hapšenje u Pikardiji”, rekao je jedan od okupljenih
kad su sirene utihnule u daljini. “Dva agenta su pokupili u sigurnoj kući.” Mari je
zadrhtala. Pikardija, oblast na severu, nije bila daleko odatle. Zapitala se da li se
hapšenje dogodilo u nekoj finoj kući poput ove i da li su se agenti smejali i uživali
u društvu neposredno pre toga.
Albert je odmahnuo rukom. “Ne govori takve stvari.” Kao da je nesreća zaraz-
na i da je mogu tako pokupiti.
Ali onaj drugi je uporno nastavio. “Mora da su bili neoprezni.” Ostali su zakli-
mali glavom, u želji da postave razliku i distanciraju se od onih koje je zadesila zla
sudbina.
“Ne budi tako siguran”, oštro je progovorio Vesper. Mari se nadala da će opo-
vrgnuti glasinu o hapšenju, ali nije to učinio. Guste obrve su mu bile namrštene, a
lice ozbiljno. “To su bili neki od najboljih agenata koje smo imali.” U glasu mu je
čula da mu teško pada gubitak tih ljudi. “To se svakome može desiti, u svakom tre-
nutku. Nikad ne dozvolite sebi da se opustite.” Vesper se okrenuo nazad prema
prozoru, a ostali su sedeli oko stola i sad sumorno ćutali. Jedan od njih je pripalio
cigaretu i njen žar je zloslutno svetleo u vazduhu.
Najednom se na vratima začulo neko tandrkanje. Albert je skočio na noge, a na
drugom kraju sobe Vesper je pošao rukom ka pojasu, kao da poseže za pištoljem.
Mari se sledila setivši se njegovog upozorenja od pre samo nekoliko sekundi, da
se hapšenje može dogoditi bilo kada.
Vrata su se širom otvorila i u sobu je ušla neka žena, elegantno odevena i sa
puškom sten pod rukom kao da je tašna. Bila je to Džozi.
Mari je srce zaigralo kad je videla prijateljicu. Mislila je da je više neće videti,
svakako ne uskoro, a možda nikad. Mari je ustala i samo što je nije pozvala, a onda
se setila da ne treba to da radi.
“Prepala si nas, dođavola!”, uzviknuo je Albert. “Nismo te očekivali da se vratiš
još dva dana.”
“Javili su nam da je Maquis8 teren za obuku u šumi provaljen”, rekla je Džozi i
počela da rasklapa pušku na niskom stočiću pored vrata. Osetio se slab miris sago-
relog baruta i Mari se zapitala zašto je iz puške pucano. “Džozi.”
“Zdravo.” Džozi je podigla pogled i toplo se nasmešila. Poljubila je Mari u
obraz. “Drago mi je što si bezbedno stigla”, rekla je. A onda je nabrala nos.
“Tamo je toalet ako želiš da se malo osvežiš.” Mari se postidela, a onda se od-
brambeno pobunila u sebi: naravno da je prljava – a kako i da ne bude kad je pro-
vela noć u onoj groznoj šupi? Ali Džozi je na terenu bila nekoliko nedelja duže od
nje, i imala je lepu frizuru, a haljina joj je bila sveže ispeglana.
Imala je cipele sa otvorenom petom i na njoj nije bilo ni traga od prljavštine ili
umora. Čak su joj i nokti bili savršeno ovalni i savršeno ružičasti.

82
 “Sigurno hoćeš da izgledaš pristojno kad izađeš”, dodala je Džozi. A Mari se za-
pitala kuda će to ići.
U toaletu s tekućom vodom Mari je zagladila kosu koliko je mogla, i umila se,
nezadovoljno zapazivši da su joj obrazi pocrveneli od jakog sapuna s kamforom.
Zbog putovanja i noći u onoj kolibi, koža joj je bila žućkasta i imala je tamne
kolutove oko očiju.
Kad se Mari vratila iz kupatila, Džozi je završila s rasklapanjem puške i sad je
stručno čistila delove mekom belom krpom. Mari je posmatrala prijateljicu.
“Dobro si?”
“Nikad bolje.” Džozi je izgledala snažno i puna energije. “Putovala sam po se-
oskim krajevima, naoružavala gerilce i učila ih kako da koriste naše oružje.”
“Znači, ne radiš s radiom?” Džozi je na časovima u Arisejg hausu izvanredno
rukovala bežičnim radiom, prava je šteta što to ne radi. Bila je, naravno, uspešna i u
svemu ostalom. Mari je uvidela koliki dobitak predstavlja njena prijateljica za
mrežu agenata, a onda ju je obuzela svest o sopstvenoj nesposobnosti u poređenju
s njom.
“Radim ponekad”, odvratila je Džozi. “Ali sve je mnogo fluidnije na terenu.
Moramo da radimo ono što je potrebno.” Džozi je zvučala kao da je mnogo godi-
na starija nego što je bila kad ju je Mari poslednji put videla, više nego ikad ispunje-
na samopouzdanjem. Sve je to očigledno bilo baš za nju. Mari nije bila sigurna da
će tako biti i sa njom.
“Ti si na rasporedu od utorka do četvrtka”, kazala je Džozi. To je značilo da će
Mari tim danima odašiljati i primati poruke u komunikaciji s Londonom.
Zamislila je Elenor kako čeka da primi poruku od nje i ponadala se da će biti
dobro i dovoljno jasno emitovana. Pitala se šta će od nje tražiti da odašilje.
“Hoću li se uključivati odavde?”
Džozi je odmahnula glavom. “Odasvud gde ćeš boraviti. Moraćeš da pitaš Ves-
pera.” Mari je prešla pogledom preko sobe, do mesta gde je Vesper stajao, i pomno
ga osmotrila. Bio je nekoliko godina stariji od ostalih, nagađala je, s visokim jagodi-
cama i azurnoplavim očima. Neko bi ga možda nazvao zgodnim, uključujući i nju
samu da joj nije bio nesimpatičan već od samog početka. “On upravlja svim opera-
cijama u Parizu i tom delu severne Francuske, kontroliše na desetine agenata i
možda na stotine lokalnih veza.”
Mari se zbunila. Na obuci su učili da se delovanje u Francuskoj sastoji od malih
grupa agenata, koji obično rade po troje: vođa grupe, radio-operater i kurir. I da su
razdvojeni da ne bi stradali svi ako jedan bude provaljen. Zar je stvarno bezbedno
da jedan čovek zna toliko?
Na drugom kraju prostorije razlegao se žagor. Vesper je stajao za stolom, pog-
nut nad mapom zajedno sa Albertom i Vilom, koji se probudio prilikom meteža

83
kad je stigla Džozi. Među muškarcima je izbilo neslaganje, povisili su glasove toliko
da su ih svi čuli.
“Rođaci”, kazala je Džozi pokazavši pokretom glave Vespera i Vila. Mari se iz-
nenadila jer su se i po izgledu i po ponašanju mnogo razlikovali. Vilov nehajni stil i
blagost oštro su odudarali od strogosti njegovog rođaka. “Znam, nikad ne bi rekla.
Pripazi na onoga”, dodala je pokazujući na Vila. “Nije rugoba i zasigurno je veliki
ženskaroš. Kažu da svuda ima devojke, uključujući i javnu kuću u Parizu.”
“Džozi!” Mari je pokrila rukom usta, iznenađena.
Njena prijateljica je slegla ramenima. “Dugi su i samotni meseci ovde, dešava se.
Samo ne gubi glavu i ne daj se omesti.”
Muškarci za stolom su sad govorili još glasnije. “Moramo da nađemo drugu si-
gurnu kuću u blizini Mant la Žolija”, rekao je Vesper.
Vil je odmahnuo glavom. “Previše je, prerano. Posle ovih hapšenja ne možemo
tražiti od meštana da rizikuju. Moramo da zbijemo redove i pritajimo se neko vre-
me.”
“Nemoguće!”, planuo je Vesper. “Imamo naređenja da srušimo most u roku od
mesec dana. Moramo biti spremni.”
“Da bar onda upozorimo meštane šta sledi, da mogu da smeste porodice na
bezbedno?”, navaljivao je Vil.
“I da rizikujemo da procuri informacija o operaciji?”, usprotivio se Vesper.
Mari se okrenula ka Džozi. “Oko čega se prepiru?”
Džozi je slegla ramenima. “Njih dvojica su stalno takvi. Najbolje je ne mešati
se.”
Ali Mari je prišla bliže, nije mogla da obuzda ljubopitljivost. “Šta je bilo?”, upi-
tala je, i sama iznenađena sopstvenom smelošću.
Vesper je pogledao u nju, očigledno razdražen. “Bez pitanja. Što manje znaš, to
bolje po tebe – i po sve nas.”
Ali Vil joj je odgovorio. “Upravo gradimo mrežu sigurnih kuća i mesta za poru-
ke odavde do Mant la Žolija. Predstoji nam opasna operacija, pa su agentima koji
će je izvesti potrebna skrovišta u koja mogu da pobegnu posle akcije. Ali meštani
su sve oprezniji i plaše se da nam pomognu. U selu Neji sir Sen bilo je masovnih
odmazdi zbog pomaganja gerili. Po naređenjima Krigera, šefa nemačkog SD,
muškarci su streljani, a žene i deca zaključani u crkvu koja je potom zapaljena.”
Mari se dah presekao. “Pobili su celo mesto.”
“Zato ću lično krenuti da tražim nove lokacije”, objasnio je Vesper, “mene će
najverovatnije poslušati.”
“Ali tvoj francuski”, rekao je Albert i coknuo jezikom. “Nikako ne možeš sam.”
“Mogu ja da pođem s vama”, usudila se da kaže Mari, i istoga časa zažalila zbog
toga.

84
 Vespera je ta ponuda iznenadila kao i nju samu. A onda se namrgodio. “Nemo-
guće!”, odbrusio je. “Tek što si stigla. Imaš nula konkretnog iskustva. Previše je
opasno.”
“Ona briljantno govori francuski – a ti ne govoriš nikako”, dodao je Albert pre-
korno. Mari se zapitala kako je moguće da vođa mreže agenata operiše u Francu-
skoj a da ne zna jezik.
Vesper nije odgovorio, ali je zurio u nju i razmišljao o tome što je rekla. Da li bi
radije putovao sam ili je jednostavno ne želi? U svakom slučaju, reći će “ne”, po-
mislila je s mešavinom razočaranja i olakšanja.
“Samo do Mant la Žolija”, pristao je konačno, a ona je na licima oko sebe videla
iznenađenje što je uopšte pristao. “Hajde.”
Vesper je pošao ka vratima, a Mari je preko ramena pogledala u Džozi. Ponovo
su se srele na tako malo vremena i ko zna kad će se ponovo videti. Želela je da joj
pritrči i oprosti se, i da vidi ima li Džozi nekih mudrih saveta za nju. Ali ova je jed-
nostavno podigla ruku u znak oproštaja, i Mari je znala da nema drugog izbora do
da pođe.
Strčala je niz stepenice pa napolje, pred vilu, da stigne Vespera, usporivši samo
dok je prolazila pored neaktivirane bombe u vrtu. Vesper nije uzeo bicikl kojim su
došli, već je krenuo peške preko polja naspram kuće. Nisu govorili. Korak mu je
bio dug pa je morala da trči da bi održala tempo. Koža ispod haljine bila joj je ne-
prijatno vlažna.
Tako su koračali neko vreme, ćuteći. Crkvena zvona u daljini označila su deset
sati. “Spora si”, rekao je optužujućim tonom trenutak pošto su sa polja stupili na
seoski put.
“A šta ste očekivali?”, odbrusila je, pošto su u njoj navrli sav bes i strah od pro-
teklih nekoliko dana. “Ostavili ste me samu u onoj šupi, da se smrzavam, bez hra-
ne i vode. Iscrpljena sam.”
“Ja dve nedelje nisam prespavao noć”, odvratio je on. “Takva je priroda posla,
uvek u pokretu. Ali ti ćeš imati i odmora i hrane čim te smestimo s tvojim radiom.
Iznenadilo me je što želiš da pođeš i pomogneš običnom kuriru”, dodao je menja-
jući temu.
Mari je pocrvenela. “Nisam imala pojma da me je dočekao čuveni Vesper”, od-
govorila je, pokušavajući da svoj gaf okrene na šalu. “Kakva čast.”
On kao da se iznenadio, kao da se niko nikad nije šalio s njim. “Mogli ste zvuča-
ti i kao da to mislite”, odvratio je kruto. “Zovem se Džulijan, uzgred budi rečeno.”
“Kako uspevate a ne govorite francuski?”, upitala ga je, a onda u glavi čula Ele-
nor kako je prekoreva što postavlja previše pitanja.
“Kao vođa mreže, retko stupam u kontakt s meštanima. Bilo bi suviše opasno
kad bi me uhvatili. I zato sam pritajen, operišem preko drugih ljudi.”
“I žena”, istakla je ona. “Ili mislite da mi ne bi trebalo da budemo ovde?”

85
 “Mislim da bi žene mogle biti baš ono što je potrebno operaciji, ako su dovolj-
no vešte – i posvećene zadatku.” Poslednje reči su zvučale kao naročito naglašene i
upućene njoj. Kao da je ispod njegovih reči lebdelo pitanje, odjek njenih sopstve-
nih sumnji.
Odlučila je da ne obraća pažnju. “Rekli ste da idemo u Mant la Žoli?”
“Zapravo u obližnje selo Rosni sir Sen. Trenutno nemamo sigurnu kuću u ovoj
oblasti, osim one vile, koja je prevelika i previše upadljiva da bi se u njoj krili agenti
u bekstvu. Zato ćemo početi s nečim manjim i naći meštane koji će nam omogućiti
mesta za ostavljanje poruka, a tek potom ćemo pitati hoće li i da kriju ljude.”
Pre nego što je mogla da mu odgovori, iza ugla je do njih doprlo neko tutnjanje.
Pojavio se veliki mrki vojni kamion, pravo ka njima. Napeta, Mari je krenula ka dr-
veću. Džulijan ju je zgrabio za ruku i ovoga puta je bila toliko prestravljena da se
nije bunila. “Polako”, rekao je tihim glasom. “Mi smo običan par Francuza u jutar-
njoj šetnji.” Primorala je sebe da nastavi normalno da korača, oborenog pogleda.
Trenutak kasnije, kad se kamion izgubio iza ugla, grubo joj je pustio ruku. “Znaš
da je tvoj lažni identitet da budeš Francuskinja?”
“Da, naravno.”
“Onda se tako i ponašaj.”
Oborila je glavu. “Izvinite. Ako želite da se vratim u vilu, idem, pa možete po-
vesti nekog drugog. Možda Džozi…”
“Prekasno je za to”, kazao je dok su se približavali selu s gomilom kuća od ka-
mena peščara i kanalom koji je vijugao s jedne strane. “Ovo je oblast u kojoj nema-
mo mnogo veza s meštanima. Ovo selo nam je novo, ali rečeno nam je da bi u nje-
mu moglo biti pristalica pokreta otpora voljnih da pomognu. Moramo naći neku
kuću ili kafe gde možemo ostavljati i preuzimati poruke – i gde bi se neki od naših
agenata konačno mogao i sakriti na jednu noć ako treba.”
“Ne kafe”, odvratila je Mari. Prelazila je pogledom po glavnoj ulici kojom su
ulazili u mesto, zavojitoj i kaldrmisanoj, koja se završavala na malom trgu.
“Knjižaru”, dodala je polako, a misao joj se formirala dok je govorila. Poruke bi
se mogle razmenjivati u knjigama, a možda čak i ostavljati u određenim tomovima.
“Ako je imaju.”
“Knjižara”, ponovio je Džulijan preispitujući tu ideju u glavi. “Briljantno!” Sad
ju je pogledao sa odobravanjem. Osetila je kako su joj se obrazi zajapurili.
“Ima jedna, odmah iza trga. Nemci tamo nikad ne bi zalazili jer mrze knjige.” A
onda mu je osmeh iščileo. “Ti to moraš da uradiš – da ubediš knjižara.”
“Ja sama?”, upitala je Mari. Na terenu je manje od dvanaest sati.
“Da. Muškarac koji ulazi u radnje usred bela dana izaziva pitanja.”
Mari je klimnula glavom. Ljudi bi se pitali zašto nije u borbi. “Ali ja sam pošla sa
vama samo da prevodim. Videli ste koliko mi nije pošlo za rukom da budem smire-
na kad je pored nas prošao vojni kamion.”

86
 “Jesi li ovde da obaviš posao ili ne?”, odbrusio je.
Mari je poželela da mu odgovori da je njen posao da emituje i prima poruke
preko radija na nekom skrovitom mestu. Pa ipak, u prva dvadeset četiri časa na te-
renu nekako je najpre postala prevodilac, a sad i operativka. A onda se setila kako
je Elenor kazala da agenti moraju biti dobro obučeni jer ih mogu zadužiti da rade
bilo šta u bilo koje vreme, baš kao što je i Džozi rekla da moraju da rade ono što je
potrebno. Ovo je njena misija, ili bar deo nje.
“Znam da si nervozna”, rekao je Džulijan blažim glasom. “Nagonski nas uvek
obuzme prvo strah – i opravdano. On nas drži na oprezu i tako ostajemo živi.
Ali moraš ga kontrolisati, obuzdati. Idi sad. Pitaj vlasnika da li ima Homerovu
Odisejuu originalu.”
“Kakav je to signal?”
“Imamo niz uhodanih pitanja koja koristimo da proverimo da li je neko blago-
naklon prema pokretu otpora. Prodavca ribe pitamo da li je sezona bakalara, a
cvećara pitamo za lale. Obično tražimo nešto čemu nije sezona ili što je teško na-
baviti.” Nestrpljivo je uzdahnuo. “Stvarno nemam vremena više da objašnjavam.
Ako je već pomagao, shvatiće poruku.”
Mari je pošla selom, pored école,9 u čijem su se dvorištu igrala deca na odmoru.
Knjižara se nalazila odmah na severnom kraju trga, tihi izlog ispod balkona sa žar-
dinjerom punom uvelih bulki, između otvorenih žaluzina plavih kao različak. Libra-
rie des Marne,10 pisalo je izbledelom žutom farbom na tabli napolju.
U maloj radnji bilo je tiho, nije bilo nikog osim jednog dečaka koji je prelistavao
stripove. Vazduh je bio zasićen mirisom stare hartije.
Mari je sačekala da dečak plati i ode, a onda je prišla knjižaru za pultom pozadi.
Bio je to smežuran čovek s vencem sede kose i naočarima koje su izgledale kao da
mu stoje direktno na žbunastim brkovima, bez ikakvog prostora između. A onda je
primetila na zidu odlikovanja iz Prvog svetskog rata. Knjižar je veteran i verovatno
rodoljub. “Bonjour. Tražim jednu knjigu.”
“Oh?” Kao da se iznenadio. “Malo ljudi danas čita. Većina želi moje knjige za
potpalu.”
Toliko se radovao mogućoj prodaji da je Mari osetila grižu savesti što će ga ra-
zočarati. “Ilijadu u originalu.” On se okrenuo ka polici iza sebe i počeo da prebira
po knjigama. “Htela sam reći Odiseju”, žurno se ispravila.
Knjižar se polako okrenuo. “Vi zapravo ne želite knjigu, zar ne?”
“Da.”
Oči su mu se raširile. Očigledno mu je signal bio poznat. “Možete da prihvatite
paketić?”, upitala je.
On je odrešito odmahnuo glavom. “Non.”11 Prešao je pogledom po uskoj kaldr-
misanoj ulici, sve do kafea. Iza izloga je sedelo nekoliko pripadnika SS-a i doručko-
valo.

87
 “Imam nove komšije. Žao mi je.”
Mari se ubrzao puls. Sigurno su je Nemci videli kad je ušla u knjižaru.
Potisnuvši strah, pokušala je ponovo. “Monsieur,12 ne bi bilo upadljivo. Samo
ostavljanje poruka u jednoj od knjiga. Ne biste ni primetili.” Nije pomenula mo-
gućnost da se agenti kriju u njegovoj radnji, znajući da bi to bilo previše.
“Madmoiselle,13 gore na spratu živi moja kći sa jednogodišnjim sinom. Nimalo
ne marim za sebe, pa čak ni za svoju ženu. Ali moram da mislim na unuka.”
Mari se setila Tese kod kuće, u Istočnoj Angliji. Jedno je ostaviti dete, ali izložiti
ga direktnoj opasnosti bilo bi nepodnošljivo. Nema prava da to traži od ovog jad-
nog čoveka. Krenula je ka vratima. A onda je u mislima videla Vespera kako je, pun
očekivanja, čeka na rubu mesta. Ne može da ga izneveri.
“Monsieur, vaša pomoć je preko potrebna.” U glas joj se privukla nota očajanja.
Knjižar je zavrteo glavom, a onda izašao iza pulta i prišao vratima radnje, pa
okrenuo znak na izlogu, sad s natpisom “Zatvoreno” prema ulici. “Adieu,14 mademo-
iselle.”
Pa je nestao iza vrata u zadnje prostorije knjižare.
Mari je zastala, dvoumeći se da li da pođe za njim. Ali ne bi ga ubedila, samo bi
možda dodatno pogoršala stvari privlačenjem pažnje na sebe. Izašla je na ulicu, po-
tištena. Nije uspela.
Krenula je od knjižare istim putem kojim je i došla, iz sela pa preko malog mos-
ta. Kad je stigla do mesta gde je ostavila Džulijana, nije ga videla. Napustio ju je?
Za trenutak joj je skoro laknulo; neće morati da mu kaže za svoj neuspeh. Ali bez
njega nema kud.
Onda ga je spazila, napola skrivenog među drvećem. Krenula je uz nasip, ka
njemu. “Kako je prošlo?”
Odmahnula je glavom. “Nije pristao.”
Čekala je da je Vesper prekori. “Ne čudi me”, odgovorio je umesto toga. “Bilo
je mnogo odmazde u ovom kraju. Sad se svi plaše da pomognu.”
“Možda u nekoj drugoj radnji”, predložila je.
“Ne smemo više nikog da pitamo danas. Već smo ustalasali vodu kod knjižara,
ako se budemo previše raspitivali po selu, ljudi će početi da govore o tome.”
“I šta sad?”
“Odvešću te tamo gde ćeš boraviti. Organizovaćemo se i smisliti neki novi
plan.” Mari je osetila trzaj razočaranja. Nadala se da će se možda vratiti u onu bez-
bednu kuću i da će opet videti Džozi. “Hajde.”
Mari je očekivala da krenu nazad u šumu. Iznenađena, shvatila je da ponovo idu
u selo iz kojeg je upravo došla. “Mislila sam da ste rekli da vas ovde ne smeju vide-
ti”, kazala je pošavši za njim.
Okrenuo se. “Uvek postavljaš mnogo pitanja?” U glasu mu se sasvim jasno čulo
da je iznerviran. “Rekao sam da ne bi trebalo da me vide. A ako budeš ćutala, neće

88
me ni videti.” Opet ju je poveo u selo, jednom sporednom ulicom pa drugom, iz-
begavajući trg. “Stan iz kojeg ćeš slati poruke takođe se nalazi u ovom selu”,
prošaptao je. “Boraveći ovde, osmatraćeš situaciju i proceniti kome bismo još mo-
gli da priđemo i zatražimo pomoć oko sigurne kuće.”
“A taj stan ne može se koristiti kao sigurna kuća?”
Džulijan je odmahnuo glavom. “Previše je vidljiv. Ne bi bilo bezbedno da tamo
krijemo agente u bekstvu.” Mari se zapitala kako je onda bezbedan za nju?
“Postoje razne sigurne kuće za razne svrhe”, objasnio je. “Poruke, radio-opera-
teri, agenti u bekstvu. Svaka je odabrana sa određenim ciljem i odvojena od osta-
lih.”
Poveo ju je kroz jedan prolaz i stao ispred zadnjih vrata jedne kuće. “Ovde.” Iz-
vadio je ključ i otključao ih, a onda pošao uz strme stepenice.
Kad više nisu imali kud da se penju, otvorio je jedna vrata, toliko niska da je
morao da se sagne da bi prošao kroz njih. Prostorija je bila u potkrovlju, sa iskoše-
nim zidom. U njoj su se nalazili krevet i umivaonik i ništa više. Ipak, bilo je mnogo
bolje od šupe u kojoj je provela prethodnu noć.
“Pretpostavljam da je ono tvoje.” Pokretom glave pokazao je ka uglu u kojem je
stajao poznat kofer.
“Moj radio!” Mari je žustro prošla kroz sobu. Uzela je kofer i otvorila ga, pa
prešla rukama po aparatu. Laknulo joj je kad je videla da nije previše oštećen pri
prizemljenju. Kalem antene je bio malo iskrivljen, ali mogla je da ga ispravi prstom.
I telegrafska tipka je bila labava. Nije bila sasvim u redu još otkad je Elenor raz-
montirala aparat, i činilo se da mu se stanje pogoršalo u tranzitu. Međutim, i to je
mogla da popravi. “Imate li malo lepka?”, upitala je.
“Ne, ali poslaću.” Mari je zapamtila da mora naći borove smole ili katrana ako
joj ne nabave lepak. Tad je shvatila zašto je Elenor onako raskomadala radio u Ari-
sejg hausu – da bi je pripremila upravo za ovakav trenutak.
“Moraćeš da izbaciš žicu kroz prozor da bi obezbedila transmisiju”, rekao je.
Pogledala je kroz prozor – pokazivao joj je olistalo drvo topole. A onda je primeti-
la nešto poznato na drugom kraju ulice. Onu knjižaru. Želudac joj se zgrčio. Stan
joj se nalazio odmah iznad kafea u kojem je videla esesovce.
“Ali SS…”, zaustila je. “Kako ovde može biti bezbedno?”
“Zato što nikad ne bi očekivali da budeš tu.”
“A ako saznaju?”
“Neće – ako budeš diskretna. Jesi li gladna?”, upitao ju je.
“Jesam”, priznala je. Ono malo što je doručkovala sa Albertom i ostalima sad je
bilo daleka uspomena. Džulijan je prišao plakaru i izvadio pola vekne hleba i sir
umotan u hartiju. Mari se zapitala da li je on tu ostavio namirnice ili neko drugi ima
ključ.

89
 Doneo je hranu na sto i vratio se po dve čaše vode. Dok joj je pružao čašu,
ruka mu je zadrhtala i prolio je vodu. “Jesi li dobro?”, upitala ga je.
“Samo od iscrpljenosti”, odgovorio je i pokušao da se nasmeši. “Spavati svake
noći na drugom mestu, biti sam nedeljama… Iscrpi čoveka.”
Ali ruke se ne tresu samo zato što je neko umoran. “Koliko dugo je tako?”
Osmeh mu je iščileo. “Imam to godinama, oštećenje nerva od šrapnela iz
prošlog rata. Pogoršalo se tek pre nekoliko meseci. Molim te, ne govori nikom.
Kad bi ostali znali…”
“Neću, kunem se.”
“Hvala ti.”
Jeli su u tišini. Vazduh je postajao sve svežiji. “Je li u redu da založim vatru u ka-
minu?”, upitala je, sa strepnjom da će tražiti od nje da ostane u hladnom i
mračnom, kao u onoj šupi.
Klimnuo je glavom.
“Jeste. Nije tajna da ovde neko stanuje.” Dok je ona palila vatru, on se zavalio i
ispružio noge, prekrstivši ih u gležnjevima u crnim čizmama. Bio je opušteniji nego
ikad od kada ga je srela.
“I šta dalje?”, pitala je.
“Ti ćeš ostati ovde i primaćeš poruke i odašiljati ih. Poruke će ti donositi kuriri
ili Vil, pilot koji te je dovezao.” Džulijan nije pomenuo da mu je Vil rođak, a ona se
zapitala da li je to izostavio namerno ili, u svojoj usredsređenosti i svome svetu,
smatra to nevažnim. “On je vazduhoplovni oficir ali pomaže i u radio-vezi kao i u
letenju. To najverovatnije neću biti ja”, dodao je. “Moji ljudi – i žene”, dodao je,
ovoga puta ispravljajući sam sebe,
“raštrkani su na trista dvadeset kilometara severne Francuske. Stalno putujem
od jednog do drugog, da proverim da li rade ono što treba da rade.” Tad je sagle-
dala koliku odgovornost nosi na plećima.
“I još nešto – budi oprezna s prenosom. SD je postao svesniji oko toga što ra-
dimo i sad traže transmisije.” Mari se prisetila da joj je Elenor rekla to isto, nepo-
sredno pre polaska. “Nemoj da prenosiš predugo i pazi na radio-lokatore i druge
znake da ti je neko za petama.” Mari je klimnula glavom. Čula je za kombije koji
polako prolaze ulicama, sa specijalnom opremom za detektovanje izvora radio-sig-
nala. Teško je bilo zamisliti da policija ima takve stvari u ovako učmalom mestašce-
tu. “Mada ne smeš prestati da emituješ”, nastavio je Džulijan strogo. “Moraš pre-
nositi poruke. Informacije koje šaljemo u London od ključne su važnosti. Moraju
znati da činimo sve moguće kako bismo otežali nemački odgovor na invaziju kad
ona nastupi.”
“A kad će to biti?” To je bilo najvažnije pitanje i postaviti ga bilo je smelo čak i
za nju.

90
 “Ne znam”, priznao je, a u glasu mu se začula razdraženost. “Ali tako i treba da
bude. Ne zaboravi da to imaš na umu. Tako je sigurnije za svakoga. Invazija sledi.
Toliko je izvesno. A mi smo ovde da obezbedimo da ona uspe.” Nije govorio hvali-
savim već jasnim i nepokolebljivim tonom, tonom vlasnika. Mari je tad uvidela da
njegov intenzitet ne potiče od arogancije, ni od zlobe, nego od toga što nosi teret
čitave operacije na svojim plećima. Videla ga je u novom svetlu i zadivila se njego-
voj snazi. Pa se ponovo zapitala da li je mudro da toliko toga zavisi od jedne osobe.
“To je sve što ti – kao i bilo ko drugi – treba da znaš.”
Mari je pomislila kako oni rizikuju svoj život. Činilo joj se da imaju pravo da
znaju.
Ustao je sa stolice. “Moram da idem. Ti ćeš ostati ovde, ponašaćeš se normalno
i po rasporedu prenositi poruke koje ti donesu kuriri.”
Ustala je i Mari. “Čekaj.” Džulijan joj se nije naročito dopadao. Nalazila je da je
neprijatan i nevaspitan i previše žestok. Ali on je bio jedan od svega nekoliko ljudi
koje ovde poznaje, i nije htela da bude sama u tom čudnom stanu, okružena Nem-
cima.
Međutim, tu nije bilo pomoći – njegov je posao da ode, njen da ostane. “Do-
viđenja, Mari”, rekao je i izašao, opet je ostavivši samu.

91
 Dvanaesto poglavlje
Grejs

Vašington, 1946.

Sutradan ujutru Grejs se obrela u vozu za Vašington.

Pošto se prethodnog dana rastala od Marka, otišla je pravo na posao, i dalje raz-
mišljajući o svome sastanku s konzulom. U početku, zanimalo ju je samo da vrati
fotografije u kofer. Međutim, kad je saznala da je kofer pripadao Elenor i da je Ele-
nor radila za britansku vladu, pitanja su počela da se roje: ko su devojke na foto-
grafijama i u kakvoj su vezi sa Elenor? Da li je moguće da su odgovori u nekim
fasciklama u Vašingtonu? Kako su prolazili sati, verovatnoća da će nešto naći činila
joj se sve manja, a osećaj da ide tamo da bi videla Marka sve veći.
Frenkiju nije pomenula slobodan dan sve do kraja radnog vremena. “Je li sve u
redu?”, upitao ju je kad ga je konačno zatražila. Bore na njegovom čelu produbile
su se od brige. Grejs je shvatila njegovu reakciju – nije propustila ni jedan jedini
dan za sve ovo vreme koliko je radila za njega.
“Jeste, jeste”, razuverila ga je. “Samo porodični problemi”, dodala je odlučnim
tonom, nadajući se da će tako osujetiti dalja pitanja.
“Znaš, raditi, biti zauzeta, to je najbolje”, preporučio joj je. Grejs je osetila grižu
savesti. On sigurno misli da joj treba slobodan dan zbog žalosti za Tomom. A ona
će da otperja iz grada u potrazi za rešenjem misterije koja nije njena stvar, s
muškarcem kog nije trebalo da vidi nikad više. “Vratićeš se prekosutra?”, upitao je
Frenki. To je bilo ujedno i pitanje i molba.
“Nadam se.” Izlet sigurno neće duže trajati.
“Dobro.” Osmehnuo se. “Jer sam se navikao da si tu.”
Grejs se u sebi nasmešila tom priznanju da je počeo da zavisi od nje. “Hvala ti”,
odgovorila je. Bila je zahvalna na nečem više od običnog slobodnog dana.
Bila mu je zahvalna na tome što je napravio mesta za nju i što ju je zadržao. Bila
mu je zahvalna za razumevanje. “Brzo ću se vratiti. Obećavam.”
Blistavi plavi voz brisao je preko prostranstva Česepika. Grejs je prešla pogle-
dom po vagonu. Sedišta su imala uspravne naslone, ali su bila od udobne kože.
Kroz blistave staklene ploče prozora pružao se pogled na vodu obasjanu suncem.
U vagone je ušao dečak s kolicima za prodaju grickalica i kafe. Grejs je odmahnula

92
glavom; bila je oprezna s novcem, nije znala kolike će troškove imati na putu.
Umesto da nešto kupi, izvadila je sendvič sa salatom od jaja koju je spakovala.
Dok je odvijala sendvič, Grejs je gledala kroz prozor, u seoski predeo Merilen-
da, tek izgrađene prizemne kuće u rančerskom stilu, na kraju urednih, dugih prila-
za. Činilo se da ovakvi gradići niču na sve strane, kao pečurke posle kiše, otkad su
se muškarci vratili iz rata i parovi se iselili iz gradova da osnivaju porodice. Grejs je
zamišljala žene u tim kućama, kako peru sudove i sređuju kuću pošto su deca otišla
u školu. U njoj su se u jednakim delovima mešala osećanja griže savesti i olakšanja
što nije jedna od njih.
Kad je pojela sendvič, Grejs je zgužvala papir. Izvadila je fotografije devojaka i
proučavala njihove oči, poglede za koje joj se činilo da kriju misteriju.
Svaka je na poleđini imala napisano ime, istim skladnim rukopisom. Džozi. Bri-
ja. Grejs se pitala da li je to Elenorin rukopis ili nekog drugog.
Već je bilo prošlo jedanaest kad se voz zaustavio na stanici Junion. Mark ju je
čekao na peronu, sveže izbrijan, u besprekornoj beloj košulji i sportskom sakou, sa
elegantnom sivom fedorom u ruci a ne na glavi. Kad ju je video, izgledao je gotovo
iznenađeno. Shvatila je da je mislio da neće doći, dok ju je ljubio u oba obraza, ges-
tom istovremeno i previše i nedovoljno familijarnim. I protiv svoje volje, uživala je
u mirisu njegovog losiona posle brijanja.
“Dobro si putovala?”, upitao je.
Klimnula je glavom, teško se odvajajući od njega. “Dakle, kakav je plan?”, upita-
la ga je dok ju je vodio kroz ogromnu mermernu dvoranu stanice. Divila se visokoj
tavanici s lukovima, ukrašenoj osmougaonim ukrasom, s pozlatom u središtu svake
kasete štukature.
“Raspitao sam se malo o tim SIO dosijeima”, odgovorio je. Izašli su iz stanice.
Vazduh je bio neznatno topliji nego u Njujorku. Grejs je, iznad šumarka golog dr-
veća, razabrala kupolu Senata Sjedinjenih Američkih Država. Do tada ga je bila vi-
dela samo jednom, kao devojčica na izletu s porodicom. Sad je zastala i divila se
njegovoj tihoj veličanstvenosti.
Mark ju je poveo do taksija koji ih je čekao, i otvorio joj vrata. “Reci mi”, kazala
je kad je ušao i zatvorio vrata za sobom.
“Sećaš se kako smo razgovarali o tome da je SIO bila britanska agencija koja je
slala svoje ljude u Evropu na tajne zadatke za vreme rata?”
“Sećam se. Zašto su ih slali? Šta su tamo radili? Jesu li bili špijuni?”
“Ne baš. Slali su ih da pomognu francuskim gerilcima, da ih snabdevaju
oružjem, da sabotiraju nemačke operacije, takve stvari.” Grejs se zapitala kakve je
veze s tim imala Elenor. A Mark je nastavio: “Uglavnom, malo sam se raspitao. Je-
dan moj ratni drug, Toni, ima sestru koja radi u Pentagonu. Ona je potvrdila ono
što je rekao konzul – da su neki dosijei Službe izvršnih operacija prebačeni ovamo
posle rata.”

93
 “To mi je nekako čudno.”
Mark je slegao ramenima. “Mnogo šta nije imalo smisla odmah posle rata. Ali
možda u tim dosijeima ima nečeg o Elenor.”
“Ili o devojkama sa onih fotografija”, dodala je Grejs. “Možda i one imaju neke
veze sa SIO.” Sad je sve postalo mnogo veće i nije se više ticalo samo Elenor. Izva-
dila je fotografije iz tašne.
Prišao je bliže da pogleda. “Smem li?”
Pružila mu ih je. “Kad bismo mogli da saznamo ko su one bile…” Grickala ju
je sumnja. “Ali kako da dobijemo pristup tim dosijeima? Sigurno nas neće tek tako
pustiti da ušetamo u…” Izdahnula je tako naglo da joj je dah podigao šiške.
Mark se osmehnuo. “Sviđa mi se kad to uradiš.” Grejs je osetila kako joj obrazi
gore. Ovo je sve samo zbog Elenor i onih devojaka, podsetila je sebe strogo.
Inače ne bi uopšte ni bila ovde.
“Da, tačno je da ti izveštaji nisu javno dostupni”, nastavio je. “Ali Toni kaže da
nam njegova sestra može obezbediti pristup.”
“Misliš da stvarno može?”
“Ubrzo ćemo saznati.”
Taksi je krenuo širokim krugom ispred stanice Junion, pa se manevrisanjem iz-
među automobila uključio u široku ulicu. Iako je prošlo gotovo godinu dana otkad
se rat završio, po gradu su još bili vidljivi njegovi tragovi, od vreća s peskom nasla-
ganih u podnožju jedne zgrade do delova lepljive trake za zamračivanje koja je još
visila s prozora. Muškarci u bezličnim odelima pušili su na ivičnjacima ispred jed-
noličnih službenih zgrada. Dečaci u zimskim kaputićima igrali su bejzbol na pros-
tranoj površini Mola, turisti koračali među muzejima – mali znaci da se grad vraća
u život.
Taksi je krenuo uz dugački most preko reke Potomak, noseći ih u Virdžiniju. U
vidokrugu se pojavio Pentagon. Grejs ga je videla na slici u novinama, sagrađenog
da smesti brojno Ministarstvo vojske, uvećano tokom rata. Dok su se približavali,
zaprepastila ju je već sama njegova veličina: svaka strana građevine bila je dugačka
kao nekoliko gradskih blokova. Iznad jednog dela zgrade još je štrčao građevinski
kran. Zar im je stvarno sve ovo potrebno sad kad se rat završio?
Taksi je prešao veliki parking i zaustavio se nedaleko od vrata na jednoj strani
Pentagona. Mark je platio vozaču i izašao iz kola. Podigavši pogled ka američkoj
zastavi koja se vijorila visoko iznad ulaza, Grejs je oklevala. Nema šta da radi ovde.
Ali Mark je obišao oko kola i otvorio joj vrata. “Da li želiš da saznaš nešto o Ele-
nor Trig ili ne?” Zračio je spokojnim samopouzdanjem, i spretnošću, zbog čega je i
sama postala sigurnija u sebe. Izašla je iz kola.
Unutra, Mark je skinuo šešir i rekao svoje ime vojniku na prijavnici. Grejs je
prelazila pogledom po predvorju službenog izgleda i zapitala se hoće li ih odbiti.

94
 Međutim, nekoliko minuta kasnije pojavila se zgodna brineta u uskoj suknji.
Možda godinu-dve mlađa od Grejs, bila je neverovatno šik, onako kako sama Grejs
to nikad nije mogla biti. Imala je frizuru po najnovijoj modi, glatko očešljanu kosu
u obliku kape. Usta su joj bila savršeni crveni luk. Ava Gardner sa više oblina.
Prošavši pored Grejs, pružila je ruku Marku i diskretno je zamirisao jasmin.
“Ja sam Rakel. Vi ste sigurno Mark.”
“Kriv sam”, odvratio je on, sa istim onim sjajem u oku koji je Grejs videla one
noći kad su se sreli. “Toni mi je mnogo pričao o vama.”
“Laže”, odvratila je ona kao iz topa. Gospode – pomislila je Grejs, koju je pec-
nula ljubomora na koju nije imala pravo. Oni to flertuju pred njom?
“Vi ste sigurno Grejs”, dodala je Rakel, što je zvučalo kao da je se tek naknadno
setila. Ali barem je Rakel i nju očekivala. Pre no što je Grejs uspela da odgovori,
Rakel se okrenula Marku. “Pođite za mnom.” Okrenula se na jednoj nozi. Potpeti-
ce su joj kuckale o pod dok ih je vodila hodnikom, pored beskonačnog niza potpu-
no istih vrata. Prošli su pored nekoliko muškaraca u uniformama, ozbiljnih lica i sa
odlikovanjima na grudima. Tom bi sve ovo gledao sa strahopoštovanjem, pomislila
je Grejs pomalo tužno. Najednom je osetila nostalgiju za Njujorkom i haotičnom
udobnošću Frenkijeve sićušne kancelarije.
“Nemamo mnogo vremena”, rekla je Rakel tiho kad su oni ljudi prošli i kad su
ponovo bili sami u hodniku. “Brajan – arhivar – otišao je na ručak. Imamo možda
najviše sat vremena dok se ne vrati.” Grejs je oklevala. Nije znala da će krišom ući.
Ali sad je bilo prekasno da se javi. Rakel je otvorila jedna vrata i povela ih niz zad-
nje stepenište.
“Dokumenta nisu poverljiva?”, upitao je Mark.
Rakel je odmahnula glavom. “Ali nisu ni javno dostupna.” Grejs se setila kako
joj je konzul kazao da će dosijei biti zapečaćeni, pa se zapitala jesu li to ista doku-
menta. “Brajan kaže da su ove godine bez obaveštenja stigla iz Londona. Misli da
ih još niko nije pregledao.”
“Zašto su ih poslali ovamo?”, upitala je Grejs kad su stigli na odmorište i nasta-
vili da silaze. To ju je pitanje mučilo. Zašto su prebacivali britanska dokumenta pre-
ko Atlantika?
“Nemam pojma”, odvratila je Rakel. Kad su stigli na donji sprat, uvela ih je u
skladište s visokom gomilom kutija iza žičane kapije. “Oni koje tražite trebalo bi da
su tamo negde.” Rakel je nejasno pokazala rukom ka desnoj strani prostorije, gde
je na policama bilo poslagano dvanaestak kutija. “Samo pazite da sve vratite na
mesto, onako kako ste i našli. Vratiću se za pola sata.” Rakel se okrenula i izašla, i
ostavila ih same u prostoriji punoj kutija.
Grejs je upitno pogledala Marka. “Nema šanse da sve ovo pregledamo za tako
kratko vreme. Odakle da počnemo?”

95
 Mark je prešao rukom po jednoj kutiji, skidajući prašinu. “Uzećemo svako po
pola. Samo treba da ukopčamo kako su organizovane.”
Grejs je proučavala stranice kutija. Svaka je bila obeležena po jednim zaokruže-
nim slovom. “Šta misliš, šta ovo znači?” Mark je slegao ramenima. Onda se setila
fotografija u tašni. Brzo ih je izvadila. U dnu svake slike bilo je malo obeležje.
“Sećam se da je konzul rekao nešto o tome da je Elenor radila za jedno odeljenje
SIO.” I zaista, u dnu svake fotografije nalazila se oznaka Odeljenje F.
Mark je već pomerao kutije na polici. “Evo.” Prišla mu je i podigla pogled. Ba-
rem pet kutija bilo je obeleženo slovom F.
“Isto slovo kao na kutiji”, primetila je. “Pitam se šta znači.”
Mark je skinuo dve kutije i spustio ih na pod. Kad je kleknuo da ih otvori, Grejs
je pao pogled na ono mesto gde se okovratnik povukao i otkrio belu kožu vrata is-
pod kovrdžave kose. Prekini, ukorila je sebe bezglasno. Kakvo god da ih je ludilo
obuzelo onda u Njujorku, to je sad prošlost. On je bio Tomov prijatelj i čini joj us-
lugu da dođe do dosijea. I ništa više.
Grejs je kleknula pored druge kutije na podu, skinula s nje prašinu i zakašljala
se. Onda ju je otvorila. Unutra su bile fascikle i svaka je nosila etiketu s prezime-
nom. Otvorila je gornju. Unutra je bila crnobela fotografija poput onih koje je no-
sila Elenor, samo je na njoj bio muškarac. U dosijeu su se nalazili detalji o lokacija-
ma i misijama u okupiranoj Evropi, verovatno zadaci koje je taj agent izvršavao za
SIO. “F označava odeljenje za Francusku”, rekao joj je Mark. “Izgleda da su sve
ovo ljudi poslati u Francusku za vreme rata.”
Ona je prelistala sledeću fasciklu, pa još jednu. “Ali moji su svi muškarci.”
“I moji.”
Pomislila je kako to ima smisla. Posao koji je Mark opisao odgovarao je muškar-
cima. I osim obeležja F na kutijama i slikama, izgleda da nema nikakve druge veze
sa Elenor. Grejs je na sekundu pomislila kako je put u Vašington bio uzaludan.
Večeras će se ukrcati u voz za Njujork i ujutru će stići na posao.
“Evo!”, pozvao ju je Mark i prekinuo je u tim mislima. Kad je ustala i prišla
mestu gde je stajao, pored polica, izvukao je debeli svežanj fascikli iz jedne kutije.
“Redžina Ejndžel”, pročitao je glasno s korica fascikle. A onda je prešao na drugu.
“Trejsi Edmonds. Stefani Ternou.” Uzela je od Marka jednu fasciklu i otvorila je.
Unutra se nalazila slika nalik onima koje je Elenor nosila. Ime ispod slike bilo je is-
pisano istim onim pravilnim rukopisom kao i na slikama koje su bile kod Grejs.
Ipak su neki agenti SIO bili žene.
Ali nijedno ime na fasciklama nije odgovaralo onima na fotografijama, shvatila
je pošto je brzo pregledala kutiju. Ramena su joj se razočarano opustila.
“Imena se ne poklapaju. Ovo nisu ta.”
“Pitam se koliko je devojaka radilo za SIO.”

96
 “Ovde ih ima tridesetak”, odvratila je Grejs prešavši palcem po hrbatima fascik-
li. “Još dvanaest ako su i devojke sa Elenorinih fotografija radile za SIO.”
Iznenadila se što je bilo toliko ženskih agenata. Podigla je jednu fasciklu. Sali
Rajder, pisalo je na etiketi. Unutra je bio nekakav dosije ličnosti, stranica s biografi-
jom i fotografijom, a onda beleške o obuci. Zadivljujuće detaljne, redovi teksta o
raznim školama kroz koje su devojke prošle, o raznim testovima i treninzima, sve
onim urednim rukopisom.
Grejs je preletela pogledom po dosijeu. Rođena u Herefordširu, pisalo je. Zapi-
san je i poslednji kontakt, ne u Engleskoj, već u Americi. Grejs je nagonski izvadila
olovku i parče papira i nažvrljala broj telefona zapisan u dosijeu. A onda spisak
mesta: Pariz, Lil. SIO je slao žene da obavljaju razne misije u okupiranoj Evropi.
Poslednji zapis je bio za Šartr 1944. I ništa nakon toga.
Grejs je zatvorila fasciklu i počela da prelistava ostale. U svakoj su se nalazile
osnovne informacije, rodni grad, kontakt. Najinteresantniji su bili spiskovi mesta
boravka: Amijen, Bove. Misije su ih odvele u sve krajeve Francuske.
Primetila je još nešto: mnogo je redova bilo precrtano crnim. “Neko ih je đavol-
ski redigovao”, primetio je Mark preko njenog ramena.
“Možda su dosijei o devojkama s fotografija u nekoj drugoj kutiji?”
Ali Mark je odmahnuo glavom. “U odeljku obeleženom slovom F ima ukupno
sedam kutija. Dosijei u ostalima su svi o muškarcima.” Pružio je ruku pored Grejs
da pregleda kutiju u kojoj je ona tražila. “Šta je ovo?” Izvukao je sasvim tanku fas-
ciklu, gurnutu između dva dosijea. “Ovo je čudno”, primetio je prelistavajući njen
sadržaj.
“Šta je to?”
“Radio-transmisija. Neka službena dokumenta i telegrami. Ali izgleda da ne pri-
pada ovoj kutiji s ličnim dosijeima. Mora da je neko ovo spakovao greškom.”
Grejs je uzela fasciklu pomislivši da će možda osvetliti devojke s fotografija. Za-
pazila je da je nekoliko dokumenata sa istim zaglavljem: “Iz kancelarije oficira za
regrutaciju i logistiku, Elenor Trig.”
Elenor nije bila samo sekretarica. Bila je rukovodilac.
Začula su se vrata arhive. Grejs se okrenula i ugledala Rakel. “Rakel”, kazao je
Mark. “Nismo vas očekivali tako brzo.” Nisu mogli biti unutra duže od petnaest
minuta.
“Videla sam Brajana kako prelazi parking”, zamucala je Rakel. Arhivar se sigur-
no vratio s ručka ranije. “Hajde, brzo.” Izvela ih je na zadnja vrata, pa nekim dru-
gim stepeništem. Nekoliko minuta kasnije, izašli su na platformu za istovar i uto-
var. “Pozvaću vam taksi. Nije trebalo da vas puštam ovamo. Mogla bih da izgubim
posao.”
“Hvala vam”, zaustio je Mark stavljajući šešir na glavu. “Recite Toniju…” Ali
Rakel je već nestala i zatvorila vrata za sobom.

97
 “Žao mi je što ovo nije bilo više od pomoći”, rekao je Mark nakon nekoliko mi-
nuta, kad su već sedeli u taksiju. “Čitav put u Vašington radi nekoliko minuta u ar-
hivi. Mogli smo tamo ostati satima.”
“Slažem se. Ali bar imamo ovo.” Izvadila je ispod kaputa onu tanku fasciklu sa
izveštajima o radio-prenosima.
Zurio je u nju, preneražen njenom smelošću. “Uzela si je.”
“Pozajmila, da tako kažem. Nisam htela. Samo sam se uplašila kad se Rakel po-
javila ranije, pa sam to učinila i ne razmišljajući.” Baš kao i one fotografije na stani-
ci. Zar nije izazvala već dovoljno zbrke time što je uzela nešto što joj ne pripada?
“Izvini. Nije trebalo.” Njegov prijatelj joj je omogućio pristup arhivi i sad se nadala
da Mark nije mnogo ljut.
Ali on se osmehnuo. “To je stvarno bilo hrabro. Impresioniran sam. Mogu li da
vidim?” Primakao joj se bliže preko sedišta. Pružila mu je fasciklu. Preskočio je ne-
koliko prvih listova, one koje je video još dok su bili u arhivi. “Na svim ovim papi-
rima je svuda Elenorino ime”, primetio je. “Izgleda da je ona tu bila glavna. Ili vrlo
blizu toga.”
“A ne službenica kakvu je opisao konzul”, odvratila je Grejs. Zapitala se šta je
još ser Mičam pogrešno rekao – ili slagao. “Ali i dalje se pitam za devojke na foto-
grafijama. Ako nema dosijea o njima, da li je ipak moguće da su i one bile agenti?”
Mark je izvadio dva spojena lista i preleteo ih pogledom. “Ovo je potpuni spi-
sak svih ženskih agenata, ili mi se bar tako čini.”
“Jesu li tu devojke sa slika?”
Klimnuo je glavom i pokazao jedno od poznatih im imena, Ajlin Nirn, pa dru-
go, Džozi Votkins. Sad kad su imale prezimena, postale su potpune osobe. “Dakle,
bile su na spisku ali nema njihovih ličnih dosijea”, razmišljala je glasno. “Pitam se
šta to znači.” Pored tih dvanaestak imena bile su oznake, iste kao na fotografijama:
NN.
“Šta to znači?”
Mark je okrenuo drugu stranicu, na kojoj se nalazila mala legenda. “Nacht und
Nebel”, pročitao je. “Noć i magla.”
“Ali šta to znači?”
“Bio je to nemački program, stvoren za to da ljudi bukvalno nestaju.” Zatvorio
je fasciklu. A onda se, sumornog izraza lica, okrenuo prema Grejs. “Žao mi je,
Grejsi”, rekao je blago i obgrlio je rukom oko ramena. “Ali to znači da su sve de-
vojke s tih fotografija mrtve.”

98
 Trinaesto poglavlje
Elenor

London, 1944.

Prvo što je trebalo da upozori Elenor bilo je to što nema grešaka.

Bila je sama u svojoj kancelariji u Nordžbi hausu, stalno iznova prelistavajući
karte na kancelarijskom stalku kao neki film koji je videla hiljadu puta.
Na svakoj karti veličine osam sa trinaest centimetara nalazili su se detalji o jed-
noj od devojaka, njeno poreklo, sposobnosti i zaduženja, poslednje poznato mesto
boravka. Nije morala da ih čita, znala ih je napamet. To njeno pamćenje nije bilo
namerno. Kad jednom vidi neki detalj o nekom agentu ili neku vest iz Francuske,
neizbrisivo joj se urežu u mozak.
Elenor je protrljala oči, pa onda prešla pogledom po kancelariji. To je bio veli-
kodušan naziv za pređašnje skladište za metle, bez prozora. Službenik je tvrdio da
je to jedini raspoloživi prostor kad se pojavila u administrativnoj kancelariji koman-
de, sa Direktorovim pismom u kojem se traži mesto za njenu jedinicu. Iako je sum-
njala da je to tačno, Elenor nije imala načina da dokaže, pa je uzela prostoriju u po-
drumu, jedva dovoljno prostranu da u nju stane sto. Bilo je tako zagušljivo i mirisa-
lo na sredstva za čišćenje da je to ponekad pretilo da je savlada. Ali mesto je bilo
dobro, blizu radio-dvorane, gde su poruke odašiljane i primane. Beskonačno kuc-
kanje po tele-tekstu u pozadini sad je bila poznata uspavanka, što joj je bila sudbina
da čuje čak i u snovima.
Doduše, kad bi uopšte uspela da zaspi. Elenor je praktično živela u kancelariji u
Bejker stritu nekoliko meseci otkad je počela da šalje devojke na teren, odlazila je
kući samo nakratko, svakih par dana, da se presvuče i uveri majku da je dobro. Bel
Totenberg, koja je promenila prezime u Trig skoro dvadeset pet godina pre toga,
kako bi se uklopila u engleske krugove kojima je težila, nikad nije odobravala kćer-
kin posao, koji je nazivala “dosadnim malim kancelarijskim poslom”. Ako Elenor
mora da radi, često je govorila, onda bi to isto tako mogla i u Herodsu ili Selfridžu.
Elenor je više nego jednom razmatrala mogućnost da joj kaže za devojke koje je
regrutovala i kako je one podsećaju na Tatjanu. Ali čak i kad bi mogla da odaje tak-
ve stvari, Elenor je znala da njena majka ne bi razumela njihovo značenje, da je sa-
hranila svoju žalost i sad je u kovitlacu čajanki i pozorišnih komada pošto je ostavi-
la iza sebe mračne godine, sa kojima Elenor izgleda nikad nije mogla da se izbori.

99
 Elenor je po svom izboru ostajala u Nordžbi hausu skoro dvadeset četiri časa,
ponekad bi uhvatila vremena da malo odrema na stolu između termina za odašilja-
nje i onih kad su očekivali poruke iz Evrope. Nije morala da ostaje; svi podaci o
transmisijama bili bi sređeni, dešifrovani i ujutru joj doneti. Ali volela je da prouča-
va poruke čim stignu, da prepoznaje obrasce u tekstu i načinu na koji devojke emi-
tuju. Kad primi poruke u realnom vremenu, to je gotovo kao da joj se devojke
obraćaju direktno.
Elenor je ustala od stola i pošla u radio-salu. U hodniku su dva uniformisana
muškarca razgovarala dubokim glasom. Odvratili su pogled dok je prolazila.
Muškarci koji su izrazili velike sumnje u to da ona rukovodi ženskim sektorom,
nisu pokazali više naklonosti prema njoj. Sad je, kad uđe u sobu za jutarnji sasta-
nak, osećala oklevanje, gotovo kao da se sašaptavaju. Ali sve dok joj se ne mešaju u
posao i ne traže da se njene devojke vrate, Elenor nije bilo briga.
Ušla je u radijsku sobu. Vazduh je bio zasićen dimom cigareta i mirisom kafe.
Šest-sedam operatera – sve žene mlađe od nje – kuckale su poruke ili, pogrbljene
nad papirima, dešifrovale električne signale s terena, koji su primljeni u radio-stani-
ci Grendon andervud, a onda teleprinterom poslati u Nordžbi haus.
Te žene u štabu su agenti na terenu zvali “kume dobre vile”. Svaka od njih do-
deljena je jednom određenom agentu, ili dvojici, ili petorici, koje su čekale kraj ra-
dija da se jave, verno kao psi koji čekaju gospodara da se vrati kući.
Elenor je proučavala tablu na čeonom zidu prostorije, i imena svojih devojaka
na njoj. Radio-prenosi bili su zakazani dvaput nedeljno u redovnim intervalima,
poruke kuda London može spuštati padobranom ljude ili opremu, i primiti pisma
sa terena. Mogli su ih slati i primati i češće, ako je nešto hitno, ili ređe, ako za ope-
ratera nije bezbedno da uspostavi radio-vezu. Bile su dežurne Rut, koju su ukrali iz
šifrantskog odeljenja u Blečli parku, i Hana, koja je izgubila dete u Blicu.
Na tabli je bilo i Marino ime, što je značilo da se te večeri očekuje uspostavlja-
nje veze sa njom. Prošlo je nedelju dana otkad je Mari naslepo spuštena na ono po-
lje severno od Pariza. Uspostavili su početnu komunikaciju sa operaterom u sused-
noj mreži agenata, i saznali da je Mari stigla. Mari je propustila prvu zakazanu tran-
smisiju pre tri dana. Nije bilo neobično da se uspostavljanje veze odloži za nekoli-
ko sati. Možda su Nemci uhvatili njen signal i blokirali ga. Ali tri dana može značiti
i nešto više od toga.
Elenor je osetila kako je hvata panika, pa ju je potisnula do obične slabe zabri-
nutosti. Već na samom početku naučila je da se ne vezuje za devojke. Svaku je poz-
navala lično, znala je njihovo poreklo i životne priče, njihovu snagu i slabosti. Setila
se kad je prvi put poslala jednu od devojaka, mladu Škotkinju po imenu Endži,
koju su spustili padobranom u Alzas-Loren. U tom trenutku je zapravo počelo sve
što su planirali i za šta su se pripremali, počeli su da se ostvaruju svi njeni planovi i
sav njen posao. A onda se Elenor sudarila sa stvarnošću da ta devojka više neće biti

100
pod njenom kontrolom. Uhvatila ju je nervoza, gotovo panika, i bila je spremna da
sve opozove. Nešto ju je zapljusnulo i preplavilo: zaštitnički impuls. Materinski na-
gon – tako ga je mogla nazvati kad bi znala šta je to. Obuhvatao je sve kroz šta je
morala da prođe pošto je poslala tu devojku.
Slanje devojaka u rat s vremenom nije postalo nimalo lakše. Bila je posesivna,
osećala je odgovornost za njihovu dobrobit. Ali znala je i statistike, da su veoma
male šanse da će preživeti. Realno je bilo da će se neke možda i vratiti. Sentimen-
talnost će joj samo zamagliti rasuđivanje.
“Gospođo?”, rekla je jedna devojka, riđokosa operaterka po imenu Džejn. Ele-
nor je podigla pogled. “Uhvatili smo signal. Od Mari.” Elenor je skočila na noge i
odjurila do Džejninog radija. U dnu strane je bilo Marino šifrovano ime, Ejndžel.
Elenor se ono nikad nije dopadalo jer je nagoveštavalo smrt. Htela je da ga prome-
ni, ali imala je mnogo obaveza, a posle više nije bilo vremena.
“Imaš li ključ?” Džejn je klimnula glavom pa pružila Elenor list papira sa šifrom
koju je Mari koristila na terenu.
Kad je počela da dešifruje poruku, Elenor se zapitala da nije možda izvitopere-
na i nejasna, kakve su često bile transmisije devojaka, zbog uticaja vremenskih prili-
ka na radio-signal ili zbog okolnosti koje primoravaju operatera da žuri. Ali poruka
je bila jasna i uredna. “U kardinalovom gnezdu. Jaja bezbedna.”
Elenor je prešla prstima po stranici, kao da čuje Marin glas u otkucanom tekstu.
“Kardinal” se odnosilo na Vespera, a “jaja” na njen radio, koji je stigao netaknut.
Tekst je tekao glatko i ni po čemu nije bio neobičan. Mogao ga je napisati bilo
ko. Marin udar u prvo slovo, zaštitni znak njenog obrasca kucanja, bio je lakši nego
obično.
Elenor je potražila u poruci Marinu bezbednosnu proveru, greške koje je na
obuci naučila da umetne u tekst kako bi potvrdila svoj identitet. Znala je da je Ma-
rina blef provera da trideset peto slovo zameni slovom p, ali poruka nije bila do-
voljno dugačka za to. A nije u sebi imala ni slovo c, koje bi trebalo zameniti sa ku
svrhe prave identifikacije. Elenor je u sebi opsovala šifrantskog instruktora koji je,
trudeći se da stvori jedinstvene provere, kakve se ne mogu lako zapaziti, otišao pre-
daleko i dao Mari proveru za identifikaciju koja se ne može koristiti pri svakoj tran-
smisiji.
Elenor se ponovo zagledala u papir. Nešto joj tu nije bilo kako treba. Okrenula
se ka Džejn. “Šta ti misliš?”
Džejn je pročitala poruku kroz naočari sa ramom od roga, pa onda još jednom.
“Nisam sigurna”, kazala je polako. Ali Elenor je po Džejninom licu bilo jasno da je
i ona zabrinuta.
“Je li to ona?”, navaljivala je Elenor. U mislima joj je iskrsla slika Mari one noći
u Tengmiru. Delovala je nervozno, kao da se koleba – Elenor je to jasno videla. Ali
sve one su se kolebale pre odlaska. Gospode bože, a kako i ne bi?

101
 “Mislim da jeste”, kazala je Džejn, više s nadom nego sa sigurnošću u glasu.
“Poruka je tako kratka. Možda je samo žurila.”
“Možda”, ponovila je Elenor tonom kao da nije ubeđena u to. Osim što je uda-
rac na prvo slovo bio malo lakši, ništa drugo nije opravdavalo njen nemir. Ali sve-
jedno je bila uznemirena.
“Šta ćete sad?”, upitala ju je Džejn vraćajući se ka svome stolu. Imale su u naj-
boljem slučaju nekoliko minuta da odgovore Mari. Elenor je trebalo da Džejn
pošalje poruku o spuštanju oružja zakazanom za naredni utorak, kako bi Vesperovi
agenti mogli da organizuju meštane da ga dočekaju, prime i sklone na sigurno, za
gerilce. Ali ako je Mari nekako provaljena, ta informacija će pasti u pogrešne ruke.
Moram da joj pošaljem ličnu poruku, razmišljala je. Nešto što zna samo Mari.
Oklevala je. Emitovanje je bilo retko i dragoceno, i bilo je rizično držati operatera
na vezi duže nego što je to neophodno. Ali morala je da potvrdi da je to zaista
Mari, da je sve u redu. “Reci joj da držim u ruci leptira.” To se odnosilo na Marinu
ogrlicu s medaljonom, koju joj je oduzela one noći kad ju je poslala u rat. Premda
nije bila sasvim sigurna, osećala je da ta ogrlica Mari mnogo znači. Možda ima neke
veze s njenom kćeri. Takva poruka će sigurno izazvati lični odgovor.
Elenor je zadržavala dah dok je Džejn šifrirala i kucala poruku. Prošlo je dva
minuta, pa tri. Zamišljala je kako je Mari prima, primoravala u mislima devojku da
kaže nešto što će je uveriti da je to ona. Poruka je stigla: “Hvala za informaciju.”
Nije bilo nikakvog znaka da je prepoznata lična referenca, ničeg što bi potvrdilo da
je to Mari. Elenor se steglo srce.
Ali obrazac kucanja je sad bio poznat, udarac na prvom slovu jači, kao što i tre-
ba. “Ovoga puta izgleda kao da je ona, zar ne?”, rekla je Džejn, tražeći od nje pot-
vrdu.
“Da”, odgovorila je. Mari su na obuci neprekidno ponavljali da ne govori o sebi
i svome poreklu, da ne emituje lične informacije. Možda joj je generički odgovorila
na poruku samo zato što sluša naređenja.
“Šta sad da radimo?” Džejn je nesigurno pogledala u Elenor, ne znajući da li da
pošalje informacije i sledećoj padobranskoj isporuci oružja.
Elenor je oklevala. Ona je obučila te devojke, ona ih je snabdela svime čime ras-
polažu. A sad je preterano oprezna i to ne liči na nju. Mora da veruje da su dorasle
poslu i da će doneti ispravne odluke. Inače ništa od ovoga neće uspeti i sve će se
raspasti.
Elenor je morala da odluči. Zurila je u radio kao da će moći da čuje Marin glas i
da će znati da je to ona. Verovala je da je Mari, uprkos poteškoćama na obuci u
Arisejg hausu, jaka i pametna, i da je postala dovoljno vešta i dorasla izazovima na
terenu; inače je ne bi poslala na tako opasnu teritoriju.
Sad je morala da ima poverenja u Mari, da nikad ne bi dozvolila da se njenom
radiju išta dogodi. A sprečavanje informacija značiće odlaganje operacija.

102
 Ili sve ili ništa.
Prkosno je isturila bradu. “Pošalji”, naredila je Džejn. A onda je izašla iz prosto-
rije.

103
 Četrnaesto poglavlje
Mari

Francuska, 1944.

Mari je sedela sama u potkrovlju i čekala da prođu sati da bi mogla da uspostavi ra-
dio-vezu, trudeći se da ne misli na Nemca s duge strane zida.
Prošlo je više od nedelju dana otkad ju je Džulijan doveo u Rozni sir Sen. Nije
više dolazio i ona se pitala kuda je otišao i gde je sve bio tog dana otkad ju je ovde
ostavio. Majušni stančić bio je dovoljno udoban, sa dva prozora, jedan spreda, što
gleda na ulicu, i drugi pozadi, s pogledom na kanal. Kroz ovaj drugi je sad sijalo
kasno popodnevno sunce, i pravilo neobične šare na izlizanom jorganu na krevetu.
Ispostavilo se ne samo da Nemci često dolaze u kafe već i da su smešteni u istoj
zgradi, uključujući i onog u susednom stanu, koji je zauzimao drugu polovinu pos-
lednjeg sprata. Kad je Mari to otkrila, prilikom jednog noćnog odlaska u toalet u
prizemlju, pomislila je da je Džulijan lud. Ili da ga možda nije briga ako je uhvate.
Ali uskoro je uvidela da je to savršeno bezbedna kuća jer Nemci nikad ne bi očeki-
vali nešto toliko blizu. I obuzelo ju je neko čudno zadovoljstvo što će emitovati
poruke njima ispred nosa.
Pogledala je na sat. Pet i petnaest. Još malo pa će biti vreme da pošalje poruku
koju joj je doneo nepoznati kurir. Najteže je bilo čekanje – na to ih niko nije pri-
premio na obuci. Svakoga dana je čekala instrukcije da emituje. Noću je slušala ra-
dio, u nadi da će u nekoj emisiji radija Bi-Bi-Si na kraju biti neka message personnel15
koja signalizira dolazak agenta, ili možda tajno najavljuje predstojeću invaziju. Iz-
ašla je iz stana jednom, da ode na pijacu utorkom na trgu, i drugi put do pekare,
kako bi obavljala redovne male poslove, da meštani ne bi pričali o neobičnoj ženi
koja sedi zatvorena u stanu u Ulici Anton. Toliko je malo izlazila da izuzev nekoli-
ko susreta sa stanodavkom, nije imala potrebe za lažnom životnom pričom.
Zureći kroz prozor u livade okupane blagom svetlošću, čežnjivo je pomislila na
Tes i nadala se da je vreme lepo i u Istočnoj Angliji, pa da uživa u sve dužim dani-
ma i igra se napolju posle večere. Da su joj samo dozvolili da ponese jednu njenu
sliku. Slika njenog deteta još joj je bila sveža u glavi, mada se verovatno promenila
otkad ju je poslednji put videla.
Primakla je stolicu bliže niskom stolu u uglu, gde je stajao radio, neuverljivo ma-
skiran kao gramofon, s poklopcem koji ga je, kad se skine, razotkrivao.

104
 Izvadila je papirić koji joj je doneo kurir, ispisan Vesperovim, sad poznatim ru-
kopisom. Najpre mora da šifruje poruku. Izvukla je šifru ispod uloška u cipeli,
malo parče svile. Poruka joj je bila jedva razumljiva, puna tajanstvenih termina koji
nešto znače jedino Vesperu, a nadala se i onome ko će poruku primiti u Nordžbi
hausu. Pitala se da li je Elenor tamo. Mari je nekoliko puta pročitala šifrovani tekst,
da se uveri da je dobro uradila. Onda je spalila original, nešifrovanu poruku, na pla-
menu sveće pred sobom, ispustivši poslednji delić da ne opeče prste.
Iz džepa za rezervne delove izvadila je kristal koji će joj omogućiti sa odašilje na
pravoj frekvenciji. Tipke radija kuckale su joj pod prstima, sa zadovoljavajućom
svrsishodnošću. Kuckala je lako i vešto. Zapazila je da napreduje za vreme kratko-
trajnog boravka na terenu, kao da je počela tečno da govori neki strani jezik koji je
učila u učionici, sad kad se obrela u zemlji u kojoj se on koristi. Mogla je da sastavi
poruku brzo a da ne izgubi ni jednu jedinu reč.
Odozdo su se začuli grohot smeha i pesma, pa je Mari zastala. Ustala je i prišla
zadnjem prozoru stana. Buka nije dopirala spolja nego odozdo iz kafea.
Kroz prozor je zapazila da je žica koju je tajno namestila prethodne noći spala
sa grane. Otvorila je prozor i posegnula napolje.
Onda se sledila, a ruka joj se ukočila u vazduhu. Na balkonu sobe ispod njene
stajao je nemački vojnik i sa zanimanjem je posmatrao. “Bonsoir”,16 doviknula mu
je, trudeći se da zvuči bezbrižno. Povukla se unutra i zatvorila prozor drhtavim ru-
kama.
Znala je da treba da prekine s kucanjem. Nemac je izgledao kao da ništa ne
sumnja, ali mogao bi odmah da je prijavi. Ali mora da pošalje ovu poruku, ostalo je
još samo nekoliko otkucaja po tipkama. Brzo je otkucala pa stala, srce joj je lupalo
glasnije od dirki. Vratila je na radio onaj poklopac, da ponovo izgleda kao gramo-
fon, u nadi da nije prekasno.
Začula je korake na stepeništu. Neko dolazi. Da li je njena transmisija detekto-
vana? Uništi radio, a ako ne možeš, uništi bar kristale. U mislima su joj se brzo javi-
la uputstva sa obuke, ali otkrila je da nije u stanju da ih posluša. Sedela je kao živo-
tinja paralisana farovima.
Koraci su bili sve glasniji. Hoće li provaliti vrata ili će kucati primoravajući je da
otvori? U ruci je stezala medaljon s cijanidom na ogrlici. Elenor je kazala da ga tre-
ba brzo sažvakati. U mislima joj se pojavila Tes, ostavljena bez roditelja, sa samo
šest godina. U Mari je izbila griža savesti koju je potiskivala proteklih meseci. Ona
je majka malog deteta kojem je potrebna i koje će platiti cenu ako se njoj nešto do-
godi. Jednostavno je neodgovorno što je došla ovamo.
Koraci su se zaustavili pred njenim vratima. Mari je brojala: sedam, osam, devet.
Neko je zakucao na vrata.
Očajnički se osvrnula preko ramena, sa željom da postoji neki drugi način da
umakne. Sakriti se u majušnom stančiću nije bilo moguće. Kucanje se ponovo

105
začulo. Nerado, prišla je vratima i otvorila ih.
Iznenadila se kad je na pragu ugledala pilota Vila. “Nasmrt si me prepao”, kaza-
la je.
Izraz lica bio mu je ozbiljan. “Onda što pre prestani da odašilješ. Kucanje se
čuje u celom hodniku.” Činilo se da mu je irski akcenat jači, tvrdog izgovora su-
glasnika. “Nikome od nas nećeš učiniti dobro ako te uhvate.” A onda su mu smeđe
oči postale blaže: “Kako si?”
Poželela je da mu kaže da se dosađuje, da je usamljena i nervozna zbog toga što
živi okružena Nemcima. Ali činilo joj se da je sitničavo žaliti se. “Otkud ti ovde?”,
upitala je umesto toga, dok se strah u njoj polako povlačio. “Po rasporedu ne treba
ponovo da odašiljem signal do četvrtka.”
“Nisam došao da ti donesem poruku.”
“Zašto onda?”
“Džulijanu je potrebna tvoja pomoć.”
Načuljila je uši. “Ponovo da prevodim?”
Odmahnuo je glavom. “Nešto drugo.”
Setivši se poslednje neuspele misije za Džulijana, kod onog knjižara, iznenada se
usplahirila. “Šta hoće?”
“Dosta s pitanjima”, odgovorio je. “Dođi.”
Mari je žurno obukla kaput i stavila šešir, a onda uzela tašnu. Ali nije mogla da
odoli da ne postavi još jedno pitanje. “Ako sam potrebna Džulijanu, zašto sam nije
došao po mene?”
“Nije bezbedno da dolazi ovamo.” Nije bezbedno. Obuzela ju je briga dok se
pitala šta se to dogodilo. Kao vođa Odeljenja F, Džulijan je bio jedna od najupadlji-
vijih meta u severnoj Francuskoj. Nema toga što Nemci ne bi uradili da ga nađu.
Opasnosti što napolju vrebaju sad su se jasnije ocrtale. Najednom joj ostanak u
potkrovlju i dosađivanje nisu izgledali kao nešto najgore na svetu.
Vil ju je poveo niz prednje stepenište pa u pežo parkiran uz ivičnjak. Otvorio joj
je vrata kola: “Uđi.”
Na ulici, radnje su se zatvarale jer se bližilo veče. Knjižar je zatvarao kapke na
radnji i pogledao, ali nije je pozdravio. Kafe ispod njenog stana se punio, Nemci su
se načičkali za šankom i za stolovima. Nadala se da je neće primetiti.
Vil je upalio kola i krenuo iz sela ćuteći. Posmatrala ga je krajičkom oka. “Džuli-
jan kaže da si vazduhoplovni oficir.”
Nasmejao se. “To je krupan naziv za ono što radim.”
Ali ona je znala da je njegov posao neizmerno važan. On je bio zapovednik Me-
sečeve eskadrile, gomile veoma različitih pilota koji, zajedno s Ratnim vojnim vaz-
duhoplovstvom, izbacuju ljude i pošiljke u okupiranu Francusku. On je odlučivao
kad će avioni poleteti, a kad sleteti, ko će biti u njima a ko neće.

106
 I bukvalno je rukovodio svom poštom između Odeljenja F i Londona. “Moj
rođak preteruje”, dodao je.
“Džozi mi je pomenula da ste u srodstvu.”
“Odrasli smo kao rođena braća na farmi Džulijanove porodice u Kornvolu”,
objasnio je. “Moja mama je bila samohrana majka.” Kao i ja, pomislila je Mari,
mada nije bila spremna da toliko kaže Vilu. “Ostavljala me je na dugo vremena kod
svoje sestre, jer je ona morala da radi. I umrla je od gripa kad sam imao jedanaest
godina. Vil je govorio opušteno, sasvim drugačije od onoga kako su obučavani, da
drže jezik za zubima. “Pa smo tako Džulijan i ja odrasli zajedno. I sad imamo samo
jedan drugoga.”
“Nemate nikog od porodice kod kuće?”
Vil je zavrteo glavom. “Ja sam oduvek sam. Džulijan ima i svakoga i nikoga.
Mada, bio je oženjen”, kazao je, skrećući pažnju sa sebe. Lice mu se smračilo.
“Žena i deca su mu bili na putničkom brodu Atenija, koji su Nemci torpedovali.
Nije bilo preživelih.”
“Oh, gospode”, kazala je Mari. Nije imala pojma da Džulijan krije takav bol is-
pod one čvrstine i usredsređenosti. Čudila se što je uopšte živ. Setila se Tes i srce
joj se strašno steglo. Kad bi se išta dogodilo njenoj kćeri, ona ne bi dočekala jutro
sledećeg dana.
“I tako smo sad samo on i ja, i sve bih za njega učinio. Iako nekad mnogo
greši.”
“Misliš na ono da upozorite meštane?”, upitala je, setivši se njegovog neslaganja
s Džulijanom onoga jutra kad je stigla.
Klimnuo je glavom. “Ima ljudi koji su se podigli širom Francuske da nam po-
mognu. Čovek iz hemijske čistionice koji koristi svoje rastvore za falsifikovanje do-
kumenata. Vlasnica bordela u Ulici Malebranš u Parizu, koja nas skriva kad niko
drugi neće. I maquisards.17 Ti ljudi će platiti životima zbog onoga što rade. Zaslužuju
da znaju šta se sprema, kako bi mogli da zaštite sebe i svoje porodice.”
Zaustavio je kola ispred male železničke stanice na kojoj je Džulijan uzeo bicikl
onoga jutra pošto je stigla. “Opet me isporučuješ”, kazala je zamišljeno.
Vil se osmehnuo. “Izgleda da mi je to sudbina.” Jednoga dana će je, možda,
tako i vratiti kući. Ta pomisao bila je suviše dragocena da bi je izgovorila glasno.
“Voz ti stiže za deset minuta.”
“Voz?” Obuzelo ju je razočaranje. Kad je Vil rekao da je potrebna Džulijanu,
pomislila je da će ga videti pa da će onda poći nekuda zajedno. “Ne shvatam.
Kuda idem? I gde je Džulijan?”
“S njim ćeš se posle sastati”, odgovorio je Vil. Posle čega?, zapitala se Mari. Ali
pre nego što je uspela da to pitanje postavi glasno, Vil je izvadio parče papira.
“Upamti ovu adresu.” Pročitala je: Ulica Ermel broj 273, Monmartr.
Okrenula se ka njemu, u neverici: “Monmartr?”

107
 “Da. Džulijan mi je rekao da ti kažem da je vreme da vidiš Pariz.”

***
Nakon tri sata Mari je izašla iz stanice metroa u Klinjankuru i zakoračila na strmu
ulicu Monmartra. Sipila je kišica i vlažni pločnik izgledao je kao da sija na mesečini.
Bela kupola Bazilike Svetog Srca ocrtavala se na jugu, prkosno bleštava na noćnom
nebu. Iz slivnika su se širili mirisi vlage.
Prema Vilovim uputstvima, dovezla se noćnim vozom na Gar di Nor, a onda,
sa stanice u severni kraj Pariza, klupko uskih, vijugavih kaldrmisanih ulica, punih
kafea i umetničkih galerija.
Rekao joj je da ode na adresu koju je upamtila i da pita za Andrea; da uzme pa-
ket koji će joj on dati i da se sastane s Džulijanom na Gar Sen Lazar pre polaska
poslednjeg voza u jedanaest sati. “Taj paket je od apsolutno ključne važnosti za mi-
siju”, rekao joj je. Zašto je onda, za ime sveta, Džulijan poslao nju, radio-operater-
ku bez kurirskog iskustva, koja je u zemlji tek nedelju dana? “Na toj adresi je kafe i
imaće kavez s kanarincem u izlogu. Ako u kavezu ne bude ptice, to znači da nije
bezbedno ući.”
Na adresi koju joj je Vil dao nalazila se kuća na strmini, s kafeom u prizemlju.
L’ambassadeur, pisalo je na čvornovatoj, drvenoj tabli koja je štrčala pored prozora
ispod prugaste tende. Tražila je pogledom kavez za ptice, ali nije ga videla. Obuzela
ju je panika. Prazan kavez znači da nije bezbedno i da ne treba da uđe, rekao joj je
Vil. Nije joj rekao šta da radi ako uopšte ne bude kaveza.
Mari nije imala drugog izbora do da uđe u kafe. Bio je skoro prazan, osim grupe
muškaraca koji su igrali karte u zadnjem delu prostorije. Legendarna pevačica Mari
Diba cvrkutala je: “Mon Légionnaire” s gramofona koji se nije video. Iza šanka sa
ogledalom muškarac s belom keceljom brisao je čaše. Nije podigao pogled. Šta
sad?
Sela je za jedan sto i stavila rukavice preko novina, okrenute prstima nagore,
kao znak otpora koji je naučila na obuci. Nekoliko minuta kasnije, prišao je kono-
bar i položio pred nju jelovnik. Mari je oklevala, zbunjena. Otvorila je jelovnik, a
unutra je bio mali kalauz. Podigla je pogled ka konobaru. On ju je jedva primetnim
pokretom glave pozvao u zadnji deo restorana.
Očigledno je mislio da treba da pođe s njim. Ali šta onda? Držeći ključ u ruci,
Mari je ustala i, nervozna, prošla pored muškaraca koji su igrali karte.
Jedan od njih ju je pogledao i njoj se dah presekao dok je prolazila, samo je če-
kala da nešto kaže. Ali on ju je samo odmerio, procenjujući je na onaj francuski
način. Ne pogledavši ga u oči, nastavila je kratkim hodnikom, pored kuhinje i to-
aleta. Zatim se obrela u skladištu sa uzanim stepeništem pozadi.

108
 Nervi su joj bili napeti. Je li ovo neka zamka? Pogledala je nazad, preko ramena,
ali nije videla konobara koji ju je poslao ovamo.
Pripremila se i krenula uz stepenice. Vrata na vrhu bila su zaključana. Uvukla je
u bravu ključ koji joj je dao konobar. Ušao je u bravu ali se vrteo na prazno. Ko-
načno je uhvatio zubac i otključao vrata, pa ih je otvorila i gurnula.
S njihove druge strane nalazila se uzana, gotovo potpuno mračna soba, nekakav
tavan ili skladište. U zadnjem delu sedeo je neki stariji muškarac ispod jedine lampe
na stolu, pognute glave sa vizirom. Iznad njega vijorio se dim cigarete. Zašto joj
jednostavno nije on otvorio?
Izbliza, videla je da radi na nekakvoj napravi, da pomno povezuje žice. Nije je
pozdravio, pa se zapitala da li treba nešto da kaže. Sa obuke je znala da ne sme da
otkriva svoje navodno ime sve dok na to ne bude podstaknuta. Prošao je minut, pa
još jedan. Konačno je podigao pogled. “Zadignite bluzu.”
“Molim?”, odvratila je ljutito.
Izvadio je odnekud paket umotan u smeđu hartiju, otprilike veličine koverta i
debeo dva centimetra. A onda je izvukao kotur lepljive trake. “Moram da pričvr-
stim ovo za vas.” Podigao joj je ruke i zadigao bluzu. Ona je okrenula glavu, pos-
tiđena zbog tog poniženja. Ali on se ponašao poslovno, vodio je računa o tome da
je ne dodiruje više nego što je neophodno dok joj je lepio paket za telo. “Treba da
se krećete polako”, rekao je. “Ne dozvolite da se pokvasi, inače neće raditi. I ne-
mojte se spotaći i pasti ni po koju cenu.”
“Zašto?”
“Zato što ćete ubiti i sebe i sve oko sebe. U paketu je TNT.”
Mari se sledila setivši se detonacija u Arisejg hausu i kako su se lako dešavale
eksplozije. Pričalo se da je jedan neoprezni agent ostao bez prsta: ne očekuje valjda
Džulijan da ona iznosi dinamit iz Pariza?
Čovek je duboko povukao dim cigarete, koja joj se sad činila kao zaista loša ide-
ja u blizini eksploziva. “Idite”, rekao je otpuštajući je.
Negde iz daljine otkucalo je deset.
Morala je odmah da krene ako hoće da se sastane s Džulijanom na vreme i da
izađu iz grada pre policijskog časa.
Napravila je jedan korak, zadržavajući dah, pa drugi, povlačeći se kroz sobu kao
da uzmiče pred nekom opasnom životinjom. Krenula je niza stepenice, sa oseća-
njem da joj je svaki sledeći stepenik poslednji. Primorala je sebe da hoda normalno
kroz kafe i pored onih ljudi. Znoj joj je lio niz telo i trudila se da ne misli šta se
može dogoditi ako se TNT navlaži.
Na ulici se zateturala i umalo nije pala. Zaustavila je dah očekujući eksploziju
koja će značiti njen kraj. Paket je, međutim, ostao miran.
Trideset minuta kasnije stajala je na ulazu u Gar Sen Lazar. Dolazak ovamo po-
trajao je duže nego što treba, zbog paketa koji se nije usuđivala da drma ili ispusti.

109
Čak i ovako kasno, stanica je bila puna putnika, porodica sa usnulom decom i pre-
više prtljaga, vojnika što se važno guraju da prođu. Mari je pogledala na oglasnu ta-
blu i videla da njen voz polazi za petnaest minuta s perona osam. Krenula je tamo.
Prešla je pogledom po gomili ljudi tražeći Džulijana, nestrpljiva da mu preda
paket i završi s tim. Najzad ga je ugledala, nekih dvadesetak metara pred sobom,
kako je čeka na peronu. Podigla je ruku da mu privuče pažnju. Pogledi su im se sre-
li ali on se nije nasmešio. Lice mu je ostalo ozbiljno. A onda je videla i zašto: iz-
među njih je bila francuska policija, pretraživali su pojedinačno putnike koji ulaze
na peron.
Mari se uspaničila. Iza nje je bila gužva, putnici su se gurali u grubom redu i pri-
bližavali policiji. Nije mogla da izađe iz reda a da ne privuče pažnju.
Međutim, paket je bio ispupčen, bilo ga je nemoguće sakriti ili maskirati ako je
neko opipa oko pasa. Pogledala je u kantu za otpatke i poželela da može tamo da
ga stavi. Ili možda u toalet. Ali red se kretao i još malo pa će biti na kontrolnom
punktu. Nije bilo načina da ukloni TNT sa tela.
Stigla je do kontrole. “Dokumenta”, naredio je policajac i ona je oklevala, ne
mogavši da otkopča kaput ili uzme tašnu a da ne otkrije paket. Putnici iza nje poče-
li su da gunđaju zbog odlaganja. “Izlazi iz reda!”, viknuo je policajac izgubivši strp-
ljenje. Mahnuo joj je da pređe kod drugoga, koji je vršio detaljniji pretres.
“Toalet?”, upitala je očajnički, očekujući da drugi policajac odbije. “Le regles”,
kazala je i pokretom ruke pokazala donji deo tela, upotrebivši francusku reč za
menstruaciju. Nadala se da će je ta prosta primedba u najmanju ruku spasiti po-
drobnog pretresa. Policajac ju je užasnuto pogledao i brzim pokretom ruke poka-
zao ka staničnom toaletu za dame. Unutra, Mari je podigla bluzu, znajući da ima
malo vremena za boravak u toaletu a da ne privuče pažnju. Pažljivo je odlepila
TNT sa tela, uzdržavajući se da ne jaukne kad joj je traka skinula i površinu kože
izazvavši krvarenje. Za trenutak je razmišljala da li da ostavi paketić u toaletu, da ne
rizikuje da je uhvate. Ali onaj čovek koji joj ga je dao na Monmartru rekao je da je
presudno važan za misiju. Zato ga je gurnula u tajni odeljak u dnu tašne, jedva ga
uguravši da stane.
Izašla je iz toaleta i još jednom stala u red za pregled, osećajući Džulijanov po-
gled na sebi. Nekoliko minuta kasnije stigla je na red. Policajac je pružio ruke da je
pipa i ona se s mukom obuzdala da ne ustukne. To bi sigurno samo još više po-
goršalo situaciju. Ruke su mu bile na njenom telu, na svim mestima na kojima ne bi
trebalo da budu, vraćajući je u košmare detinjstva, gore od svih šutiranja i udaraca,
za koje je mislila da ih je zauvek pokopala. Zaškrgutala je zubima, snagom volje
prisiljavajući sebe da ne oseća hladni, nasrtljivi dodir koji je uzimao koliko može na
javnom mestu. Nije važno, govorila je sebi, samo neka ga odvrati od tašne.
Džulijan je sa druge strane kontrolnog punkta gledao nasrtljivca. Na licu mu se
videlo da ključa od gneva, stiskao je šake u pesnice. Videla je da kreće rukom ka

110
pištolju. Molila ga je pogledom da ostane miran i da ne reaguje. To bi uništilo misi-
ju i oboje bi bili uhapšeni.
Posle nekog vremena, koje se njoj činilo kao večnost, povukao je svoje prljave
ruke s njenog tela. Uzeo joj je tašnu i pogledao u glavni odeljak. Pretresao ju je te-
meljno, odlučno. Još samo trenutak i naći će skriveni paket.
“Draga!” Džulijan im je prišao pre nego što je policajac mogao da ga spreči, i
postavio se između njega i Mari. “Moja žena je trudna”, rekao je, kršeći sopstveno
pravilo da ne pokušava da govori na svom jadnom francuskom. Nekako je uspeo
da izgovori te reči, ali akcenat mu je bio užasan. Mari se sledila.
Pre samo jedne sekunde kazala je stražaru da ima menstruaciju; Džulijan je nije
čuo i njegova priča je u direktnoj suprotnosti s njenom. Čekala je da policajac shva-
ti laž.
“Loše mi je”, rekla je zvonko i melodično, previjajući se.
Policajac se odmakao. “Idi!”, naredio je. Džulijan je podigao svoje papire i pro-
vukao je kroz kapiju.
“Samo hodaj”, promrmljao je i ona ga je poslušala, ne osvrćući se, prestravljena
da će ih zaustaviti svakog sekunda.
U vozu joj je pomogao da sedne, a onda je zaštitnički zagrlio jednom rukom.
Srce joj je tuklo tako jako da se pitala da li ga i on oseća kroz njenu haljinu.
Zadržala je dah, očekujući da policija upadne u vagon i uhapsi ih. Voz je stajao
činilo joj se čitavu večnost i ona se u sebi molila da krene. Najzad je mučno sporo
počeo da izlazi iz stanice. I kad je voz izašao iz stanice, nijedno od njih se nije po-
merilo.
U vozu nije bilo osvetljenja pa je, kad je Pariz nestao za njima, tama seoskog
predela poklopila i vagon. Mari je podigla pogled ka Džulijanu, kojem se lice mo-
glo videti na mesečini. Gledao je naniže, u nju. Pogled mu je odavao mešavinu bri-
ge i olakšanja, a možda i još nešto, mada je sebe upozorila da verovatno umišlja.
Pogledi su im se sreli, gledali su se. Očajnički je želela da razgovara s njim ali nije se
usuđivala da progovori na engleskom. Konačno, kad više nije mogla da izdrži,
odvojila je oči od njegovih i skrenula pogled. On ju je i dalje grlio jednom rukom
pa je dozvolila sebi da spusti glavu na njegovo rame.
Bilo je skoro dva ujutru kad se voz zaustavio na istoj stanici na koju ju je pret-
hodnog jutra dovezao Vil. Kola koja je tad vozio ostavljena su na stanici, pa je
Džulijan našao ključeve koje je njegov rođak sakrio. Vešto je vozio u selo. I dalje
nisu govorili, kao da se plaše da bi ih neko i sad mogao prisluškivati.
Konačno su stigli do njenog stana. “Hvala bogu. Mislio sam da smo gotovi”, re-
kao je on tihim glasom, vodeći računa o Nemcima.
“Zato što si odlučio da mi zalepiš bombu oko struka a da mi to ni ne kažeš?”,
rekla je Mari, kojoj se olakšanje brzo pretvorilo u bes. Izvadila je paket s eksplozi-
vom sa dna tašne i pružila mu ga.

111
 “Brinuo sam da ćeš se, ako ti kažem, suviše plašiti pa nećeš moći to da izvedeš.
Bila si briljantna.”
Nju pohvala nije mnogo utešila. “Nisam dete. Ako ću rizikovati svoj život, onda
bar zaslužujem da znam za to.”
“Izvini.” Podigao je ruke. “Nikad više, u redu? Obećavam. Dozvoli mi da ti sad
sve objasnim. Dići ćemo u vazduh most odmah južno od Mant la Žolija”, rekao je
tihim glasom. Stekla je njegovo poverenje i konačno ju je uputio u čitav plan. Izva-
dio je mapu iz kaputa i raširio je na stolu pred njima. “Most je ovde.” Pokazao je
usku traku reke. “To je ključna tranzitna tačka za nemačke tenkove pa, ako ga
uništimo, ozbiljno ćemo nauditi njihovoj odbrani u Normandiji.
Ali ne možemo to učiniti prerano jer bi imali vremena da ga poprave.” Sve je,
izgleda, u pravom trenutku. “I zato prikupljamo eksploziv. Deo koji si ti večeras
donela samo je jedan od dvanaestak koliko nam treba. Sve ostalo što smo do sada
već uradili, naoružavanje, sabotaže, nije ni prineti ovoj misiji.”
“U kom smislu?”
“Po veličini operacije, po njenim potencijalnim posledicama – i po opasnosti.
Kad je izvedemo, ako je izvedemo, više nećemo moći da se krijemo u senci.”
“I šta će se posle dogoditi?” On je nagnuo glavu u stranu kao da ne razume.
“Ako više ne budemo u senci, ako nas to otkrije, kako ćemo onda nastaviti ovaj naš
posao? Je li gotovo?”
“Nikad nije gotovo”, odgovorio je on odlučno, ugasivši joj nadu. “Pritajimo se
nekoliko nedelja, nestanemo pod zemljom i krijemo se u sigurnim kućama daleko
od te oblasti. Premestimo bazu operacija na druge lokacije.” Divila se njegovoj
rešenosti i odlučnosti.
“Ovo ne može trajati večno”, kazala je blago.
“Ne, naravno, ne može”, odgovorio je brzo. “Niko ne može potrajati zauvek
tamo napolju.” Pitala se da li zaista u to veruje. “Ali, ako nas zaista uhvate, mnoš-
tvo drugih će ustati da zauzme naše mesto.”
“I kad će biti gotovo?”
“Kad dobijemo rat.” Lice mu je bilo odlučno. U njegovoj glavi nije moglo biti
drugačije.
“Mogla sam poginuti”, kazala je, ponovo ljuta.
“To je bio deo pogodbe kad si se prijavila, zar ne?” Mari se ugrizla za usnu, sa
osećanjem da on nije u pravu, mada nije tačno znala zašto. “Ovaj tip TNT-a zapra-
vo je prilično stabilan”, dodao je.
“To si mi mogao ranije reći”, kazala je, malo se opustivši.
“Znam i izvinjavam se. Bilo kako bilo, to što sam tebe poslao pružilo mi je šan-
su da te ponovo vidim”, rekao je. Uhvatio ju je nespremnu tom iznenadnom topli-
nom. Neočekivano, osetila je da i on nju privlači. Videvši ga sada, shvatila je da joj

112
je nedostajao onih dana nakon njihovog poslednjeg susreta, što joj se činilo čudno,
pošto joj se u početku nije nimalo sviđao.
“Imala si sreće na stanici, da izađeš iz reda pre inspekcije”, primetio je, naglo
menjajući temu. “Kako si to uspela?”
“Kazala sam mu da imam menstruaciju”, priznala je nesigurno. “Džozi me je
tome naučila na obuci. Rekla mi je da joj je Elenor kazala kako je najsigurniji način
da navedeš muškarca da te ostavi na miru taj da mu pomeneš mesečnicu.”
“Pametno”, kazao je, s divljenjem u glasu. “Mnogo sam slušao o Elenor. Izgle-
da da veoma dobro radi svoj posao.”
“Da. Ona je regrutovala Džozi, i mene takođe. Veoma je stroga. Ne vole je sve
devojke.”
“Ali tebi se sviđa?”
“Pretpostavljam da joj se divim. Izabrala me je i želim da budem dorasla zadat-
ku.”
Mari je skinula kaput i otišla da ga okači na čiviluk. “Krvariš”, rekao je Džulijan
i prišao joj.
Pogledala je naniže i videla crvenu mrlju na bluzi. “Kad sam otrgla lepljivu tra-
ku”, kazala je.
Otišao je do umivaonika i nakvasio je krpu, a onda joj prišao. “Mora se očistiti.
Smem li?” Klimnula je glavom pa podigla malo bluzu i odvratila pogled.
Nežno joj je isprao ranu, a dodir njegovih prstiju bio je topao, skoro vruć.
“Ovo treba previti”, brinuo je. “Jer bi se moglo inficirati.” Dok ju je previjao, ruka
mu je drhtala još više nego prethodni put.
“To drhtanje…”
“Gore je kad sam umoran”, objasnio je.
“Onda se odmori.”
“To je lakše reći nego učiniti.” Odmahnuo je glavom. “Moram da nastavim.”
“Odmori se ovde”, kazala je sa odlučnošću u glasu, nadajući se da će time odbiti
svaki argument.
Naravno da nije. “Moram da idem. U zoru me očekuju na polju za avion.” Ona
se zapitala zašto; radio-vezom nije najavljeno nikakvo dopremanje. Ali nije htela da
ga zamara dodatnim pitanjima.
“Do tada ima nekoliko sati. Spavaj sad”, kazala je strogo. Pokazala je krevet.
Osmehnuo se. “Razumem, gospođo.” Ali seo je na stolicu pored nje i naslonio
glavu na zid. “Samo malo.”
“Nikome nećeš učiniti uslugu ako umreš od iscrpljenosti.” Kazala je to u šali, ali
reči su između njih odjeknule šuplje, preblizu istini. Smrt je, bilo od gripa ili hapše-
nja, uvek bila na samo nekoliko koraka za njima, gonila ih je. Ponudila mu je ćebe.
“Bojim se da imam samo ovo.”

113
 Odbio je pokretom ruke. “Spavao sam i na mnogo gorim mestima, uveravam
te. U čunovima na reci i u močvarama. Jednom čak i u slivniku. Prošle noći sam
bio u jednom ambaru na selu.”
Mari je ugasila lampu i legla na krevet. Očajnički je želela da ode i okupa se, da
spere sa sebe sećanje na taj dan, ali nije se usudila da pušta vodu u to doba i riziku-
je da privuče pažnju Nemaca smeštenih u kući. Ćutali su nekoliko sekundi. “Zar se
ne umoriš?”, upitala je. “Od tog stalnog kretanja.”
“Ne smeta mi mnogo. Ja zapravo nemam pravi dom.” U glasu mu se jasno čula
tuga.
“Vil mi je rekao za tvoju porodicu”, kazala je, nadajući se da mu nije neprijatno.
“Žao mi je.”
“Upoznao sam Rebu kad sam imao šesnaest godina. Nikad nisam voleo drugu.
Ja sam ih ukrcao na brod”, rekao je kruto. “Živeli su u Gernziju. Mislio sam da je
najbolje da ih pošaljem iz Evrope zbog posla kojim se bavim. Pa sam sredio da
žive kod Rebine sestre u Kanadi. Tamo su putovali kad je brod potopljen.
Ja sam ih poslao u smrt.”
“Ne možeš sebe da kriviš. Pokušavao si da ih pošalješ na bezbedno.”
“Na kraju nije ni važno, zar ne? Mrtvi su – isto tako kao što bi sigurno bili i da
su ih oterali u logore. Volim da zamišljam da su na kraju bili zajedno, da je Reba
držala dečake u zagrljaju. Ali nikad neću zasigurno znati da li je bilo tako.” Mari se
mučila da nađe prave reči, ali nije našla nijednu. Nakašljao se. “A ti? Šta tvoj muž
misli o tome što si se prijavila za ovo?”
“Nisam udata”, izletelo joj je. “Odnosno, znam da u dosijeu piše da jesam, ali
prava istina je da mi muž nije poginuo u ratu. Ostavio me je pre pet godina, pošto
nam se rodila kći Tes.”
Proučavala mu je lice u polutami da vidi da li je ljut zbog njene laži. “I sve to
vreme si je podizala sama?”, upitao ju je. Klimnula je glavom. “Onda je ova misija
za tebe sitnica.” I prvi put otkad ga je upoznala, čula mu je humor u glasu.
Onda je pružio ruku i dotakao njenu. “Tvoja će kći biti veoma ponosna jednoga
dana, kad bude dovoljno odrasla da razume.” Skupio je prste oko njenih i držao je
za ruku. Zabacio je glavu i sklopio oči. Disanje mu je postalo dublje i ravnomerno.
Dok ga je posmatrala kako se odmara tako mirnog i spokojnog lica, u njoj je navrla
nežnost. Zastala je, iznenađena. Ne sme da gaji osećanja prema njemu. Davno je
pokopala taj deo sebe, kad je Ričard otišao. I provela je godine povučena kako joj
se tako nešto ne bi ponovo dogodilo. Međutim, dok je ležala uz Džulijana, dok ga
je držala za toplu ruku, znala je da je to što oseća neporecivo stvarno.
Onda se setila kako ju je s naklonošću gledao u vozu. Da li je moguće da je
privlačnost koju ona oseća uzajamna? To je samo usamljenost – kazala je sebi – ne-
delje i meseci samoće. Sigurno nije ništa drugo. Džozi se šalila pominjući da se

114
“dešava na terenu”. Mada sigurno nije mislila na Džulijana. On je usredsređen
samo na misiju. Ne bi dozvolio da ga išta remeti.
A neće dozvoliti ni ona, razmišljala je, sad pospana. Ovde je da bi obavila posao
i vratila se Tes. Ne sme da dozvoli da išta stane tome na put. Razmišljala je da li da
povuče ruku iz Džulijanove, a onda je odlučila da to ne učini. Umesto toga, njegov
utešan, topao dodir uljuljkao ju je u san.
Prošlo je neko vreme i otvorila je oči trepćući. Nebo se napolju prelivalo iz si-
vog u ružičasto. Mari se uspravila u sedeći položaj, proklinjući sebe što se uspavala,
a Džulijan je rekao da mora da ide pre zore. Pitala se da li i on spava. Ali kad je po-
digla pogled, on je bio budan i posmatrao ju je. Pogledi su im se sreli pa su se gle-
dali kao u vozu. Ali sad je bio dan, osećanja bez maske i van senki.
Primorala je sebe da skrene pogled. “Koliko je sati?”
“Skoro je zora”, rekao je određujući vreme po boji neba.
“Nije trebalo da zaspim”, kazala je Mari i skočila.
Ustao je. “U redu je.” Bio je budan i uskoro mora poći. “Prvi put posle mnogo
nedelja stvarno sam spavao.”
Začulo se neko šuškanje na vratima. Kad ih je Mari otvorila, pred njima je sta-
jao Vil i nelagodno se vrpoljio, zureći u prazno. Bilo joj je jasno da je i on osetio
sve veću privlačnost između svog rođaka i Mari. “Nisi došao na polje za poleta-
nje”, rekao je Džulijanu. “Zabrinuo sam se. Sad moramo da krenemo.”
Mari se okrenula prema Džulijanu. “Kuda?”
“Opozvan sam u Englesku.”
Njoj se i preko volje presekao dah. “Kada?”
“Sad, danas ujutru. Izvini što ti nisam rekao”, brzo je kazao, setivši se izgleda
kako je prethodne noći obećao da više neće ništa tajiti od nje. “Samo što to niko ne
sme da zna. Samo za nekoliko dana”, žurno je dodao. “Najviše jednu nedelju.” U
glasu mu je čula čežnjivost…
“Ali šta će biti sa mostom?”
“Detonacija nije zakazana za naredne dve nedelje. Do tada ću se vratiti.”
Zvučao je nesigurno i nije mogla da zaključi veruje li zaista u to.
Pošto je saznala da odlazi, odjednom je osetila da njena osećanja od prošle noći
prete da izbiju. “Moraš da ideš?”, upitala je tihim glasom, već znajući odgovor.
“Sad ćemo morati da pokušamo uzletanje po dnevnoj svetlosti”, ubacio se Vil
pre no što je Džulijan mogao da odgovori. “Moramo da požurimo.”
“Da pođem i ja s vama napolje?”, upitala je, pokušavajući da nađe neki razlog za
to.
Ali Džulijan je odmahnuo glavom. “Čuvaj je.” Vil je ozbiljno klimnuo glavom.
Mari je poželela da se pobuni, da kaže kako nju niko ne mora da čuva. Ona je
agent, za boga miloga, a ne nečije vlasništvo ili nečija devojka. Ali to je samo bila
njihova povezanost, nešto veće od nje.

115
 Najednom ju je obuzeo neki nemir, osećanje da on ne treba da ode. “Da li zais-
ta moraš da ideš? Mislim, da letiš tamo i nazad. To je opasno.”
“Nema drugog načina”, odvratio je, čvrsto rešen. “Vratiću se za nedelju dana”,
obećao je i krenuo iz sobe. Međutim, dok je posmatrala kako se udaljava s rođa-
kom, nije mogla da se odupre osećanju da ga je zauvek izgubila.

116
 Petnaesto poglavlje
Grejs

Vašington, 1946.

“Devojke su mrtve”, ponovila je Grejs glasno, dok je taksi prelazio most nazad u
Vašington. Ta ideja bila je nezamisliva. Nijedna od njih nije mogla biti starija od
dvadeset, najviše dvadeset pet godina. Trebalo bi da budu udate i imaju decu, ili da
izlaze i zabavljaju se s prijateljima u posleratnom Londonu.
A ne da budu mrtve. “Kako?”
“Nacht und Nebel”, rekao je Mark, “znači ‘Noć i magla’. Bio je to nemački pro-
gram da ljudi nestanu, da od njih više nema ni traga ni glasa.”
“Otkud znaš toliko o tome?”
On se nelagodno pomerio. “Prošle godine sam neko vreme radio za vojno tuži-
laštvo u optužbama za ratne zločine, odmah pošto se rat završio.”
“Zašto to nisi ranije pomenuo?” Sigurno otud toliko zna o SIO. “To je veoma
važan posao, Mark.”
“Moj angažman tamo nije se dobro završio.” Iako je to rekao neutralnim to-
nom, osetila je bol u njegovim rečima. “Radije ne bih o tome, bar ne sada.”
“U redu”, popustila je. “Reci mi nešto više o ‘Noći i magli’.”
“Bio je to neobičan program, velika tajna. Nemci su inače vodili podrobne, pe-
dantne izveštaje. U ovom programu želeli su da ljudi nestanu bez traga”, rekao je
Mark.
“Uključujući i ove devojke.”
Klimnuo je glavom. “Hitler je lično izdao naređenje da agente treba pobiti ‘do
poslednjeg čoveka’.” Ili žene, pomislila je Grejs. “Nije želeo da ostanu ikakvi doka-
zi o njihovom postojanju. Žao mi je što nismo našli bolje vesti. Šta još ima u fas-
cikli?”
Grejs je izvadila preostala dokumenta, ukupno pet-šest, otkucana velikim slovi-
ma. Na svakom je u zaglavlju pisalo: “SIO, Odeljak F”. “Šta misliš o ovome?”
“Unutrašnja korespondencija u komandi.” Pokazao je jednu stranicu na kojoj je
bio raspored, sa imenima i prezimenima devojaka pored datuma i oznaka tačnog
vremena. “Ovo mi izgleda kao da ima neke veze sa radio-emitovanjem ili nekakvim
transmisijama.” Kad je povukao ruku, prsti su im se slučajno dodirnuli.
“I šta sad?”, upitala je.

117
 “Ne znam na šta misliš. Rekao bih da smo saznali sve što možemo da sazna-
mo.”
“Nipošto”, odvratila je Grejs. “Hoću reći, znamo da su devojke na fotografija-
ma radile sa Elenor za SIO, i da su mrtve. Ali i dalje nemamo pojma zašto lični do-
sijei tih devojaka nisu bili u onim kutijama, zajedno s dosijeima ostalih. I još uvek
nemamo pojma o tome zašto je Elenor došla u Njujork.” Grejs se sve to kovitlalo
u glavi, kao neki džinovski čvor koji ne može da razmrsi.
“Dospeli smo u ćorsokak”, zaključio je Mark.
Ali Grejs nije bila spremna da odustane, ne još. Taksi je sad vijugao po Kapitol
hilu, ka stanici Junion i vozu koji će je vratiti u Njujork. Izvadila je onu ceduljicu na
kojoj je zapisivala dok su pregledali dosijee. “U nekim dosijeima su bile i kontakt
informacije za devojke i njihove porodice. Zabeležila sam šta sam mogla.”
“To je bilo pametno. Trebalo je da i ja to učinim. Ali, Grejsi, te informacije
mogu biti zastarele. I njihovi kontakti mogu biti u Londonu ili u inostranstvu.”
“Ne svi. U jednom dosijeu je bio zapisan broj u Merilendu. Možda bih, ako ga
pozovem, mogla da razgovaram s nekim, možda čak s nekom od devojaka koje su
preživele rat.”
“Svakako možeš da pokušaš. Hajdemo mojoj kući pa telefoniraj odande”, pred-
ložio je. Grejs je oklevala, iznenada svesna da sedi uz nju, preblizu. Nije bila sigur-
na da je to dobra ideja. Ali Mark je već dao taksisti svoju adresu. Taksi je naglo
skrenuo levo i krenuo u novom pravcu.
Vozili su se kroz krajeve grada koji su Grejs bili nepoznati, s velikim granitnim
zgradama, a onda kroz četvrti s gradskim kućama i prodavnicama. “Džordžtaun”,
objasnio joj je, dok se put uzdizao u lagani nagib. “Živim odmah pored keja, neda-
leko od reke Potomak.” Klimnula je glavom kao da joj to nešto znači.
Nekoliko minuta kasnije taksi je skrenuo u luksuznu ulicu i zaustavio se ispred
uske gradske kuće od crvene cigle. Mark je platio vozaču a onda otvorio vrata.
Kuća je unutra bila uredna, s podovima od hrastovine i bez fotografija i ličnih
predmeta, izuzev starinskog gramofona u uglu. Grejs je gledala tražeći znake žen-
skog prisustva, ali nije ih našla. Izgledalo je kao da Mark tu ne provodi mnogo vre-
mena. Uveo ju je u radnu sobu s telefonom na zidu. “Idem da nam napravim
kafu”, kazao je i ostavio je samu.
Grejs je prišla pisaćem stolu, a onda izvadila ono parče papira na kojem je zapi-
sala broj. Pozvala je centralu i izdiktirala ga operateru. Radijator iza Markovog stola
tiho je šištao dok je čekala.
Pozvonilo je jednom, pa opet. Ovo neće ići, pomislila je Grejs razočarano dok
je telefon zvonio. Krenula je da vrati slušalicu i prekine vezu. Ali baš pre no što ju
je spustila na aparat, čula je neki zvuk s druge strane. Brzo je prinela slušalicu uhu.
“Alo? Volela bih da razgovaram s gospođicom Eni Rajder.”

118
 “Samo trenutak.” Čuo se tup udarac spuštanja slušalice, a onda koraci, najpre
glasniji pa sve tiši. Grejs je zamislila neki pansion poput njenog u Njujorku, gazda-
ricu koja ide po stanarku.
“Da?” U slušalici se začuo drugačiji ženski glas, ovoga puta promukao i s jasnim
engleskim akcentom.
“Gospođica Rajder?”
“Ko je traži?”
Grejs se nakašljala. “Zovem se Grejs Hili. Izvinite što vas uznemiravam, ali po-
kušavam da nađem Sali Rajder. Eni Rajder je navedena kao kontakt.”
“Sali?” Žena je iznenađeno podigla glas. “Šta s njom?”
“Pokušavam da dođem do nje. Mislila sam da biste vi možda znali gde je.”
“Sali je bila moja sestra.”
Bila. “Žao mi je, nisam znala da je preminula.” Sali nije bila na spisku devojaka
koje su nestale u ‘Magli i noći’. “Da li je poginula u ratu?”
“Nije. Poginula je posle rata, u saobraćajnoj nesreći.” Kao i Tom. Grejs se sto-
mak zgrčio.
Prisilila je sebe da se usredsredi na razgovor. “Izvinite što vas uznemiravam.
Nešto bih vas pitala o onome što je vaša sestra radila za vreme rata.” Zastala je. Či-
nilo joj se suviše lično da o tome razgovara preko telefona. “Sad sam u Vašingtonu,
ne mnogo daleko od vas. Da li bismo se mogle sastati?”
“Ne znam…” U glasu te žene čulo se oklevanje.
“Molim vas, veoma je važno. Mogu doći ja kod vas ako je tako lakše.”
“Ne”, brzo je odgovorila ova, kao da joj ne odgovara dolazak u njenu kuću.
“Večeras moram da budem u Vilardu. Ako hoćete, možemo se naći u tom baru u
sedam.”
Grejs je oklevala. Ako će se sastati te večeri, to znači da će propustiti poslednji
voz za Njujork i morati ovde da prenoći – o tome nije razmišljala.
Ali to je jedina prilika da sazna nešto o onim devojkama.
“Hvala vam. Biću tamo.”
Kad je spustila slušalicu, Grejs se lecnula pomislivši na Frenkija i još jedan dan
izostanka s posla. Pomislila je da ode i pita Marka može li da obavi još jedan razgo-
vor, a onda je zaključila da Mark ne bi imao ništa protiv, pa je pozvala operatera i
zatražila vezu s drugim brojem. Telefon u kancelariji zvonio je dvaput i Grejs je
pomislila da je Frenki otišao kući. Ali već narednog trenutka začuo se glas s druge
strane veze. “Bliker i sinovi.”
“Frenki, ja sam.” Nije morala da izgovori svoje ime.
“Mala, kako si?” Glas mu je zvučao udaljeno. Zbog pomalo nejasno izgovore-
nih reči, zapitala se da li je pio.
“Ne zvučiš mi dobro, Frenki. Šta se desilo?”

119
 Zavladala je tišina na vezi. “Semi. Vratio se. Neki stariji klinac u rođakovom sta-
nu pokušao je da mu uzme novac koji sam mu dao. Semi se borio i prebijen je.”
“O, ne! Je li dobro?”
“Aha, ima modricu na oku i rasečenu usnu. Preživeće.” Srce joj se kidalo pri po-
misli na onog dečačića koji je toliko toga prošao i sad mora ponovo da pati.
“Ali ne može da se vraća tamo. Bila si u pravu, mala. Ne treba da bude sam u
tom uzrastu. Popunjavam papire da ga ubacim u državni sistem.”
Siroti Semi, na kraju će ipak završiti u domu za dečake. “Žao mi je, Frenki.
Teško je u to se upuštati. Možda ćemo smisliti nešto drugo.”
“Mislim da u ovom slučaju nemamo izbora. Ali možemo razgovarati o tome su-
tra, kad se vratiš.”
Grejs je zastala. “Kad smo kod toga… Treba mi još jedan dan.”
S druge strane se začuo zvučan uzdah i gotovo da je mogla da mu vidi pokunje-
no lice. “Gde si, mala? Mislim da zaslužujem da znam.”
I ona je tako mislila. “U Vašingtonu sam”, priznala je.
“Šta ćeš tamo, za ime sveta?”
“Pokušavam da saznam nešto o ženi po imenu Elenor Trig. To je ona što su je
pre neki dan udarila kola ispred Grand centrala.”
“Zašto? Jesi li je poznavala?”
“Nisam.”
“Pa šta ti je onda ona?”
Dobro pitanje, pomislila je Grejs. “Komplikovano je, Frenki. Našla sam njen
kofer s fotografijama na kojima je dvanaest mladih žena. Uzela sam fotografije, a
kad sam otišla da ih vratim, kofera više nije bilo. Pokušavam da dokučim ko je ona
bila i ko su bile te devojke, i da vratim fotografije. Vratiću se sutra i obećavam da
ću ti tada podrobnije objasniti, važi? Izvini što ti nisam rekla kuda putujem”, doda-
la je, istinski skrušeno. Frenki je tako dobar prema njoj; trebalo je da ga u sve uputi
još od samog početka.
“U redu je”, kazao je odmah joj oprostivši. “Ako ti treba pomoć, mogu da
dođem tamo dole. Umem da se probijam kroz birokratiju.”
Grejs se osmehnula. “Znam da umeš”, kazala je i pomislila koliko ga voli zbog
te ponude. Ali mora to sama da proveri. “Ali mislim da si potrebniji tamo, našim
klijentima.” Najednom joj je nešto palo na pamet. “Ali ima nešto. Elenor je dopu-
tovala iz Engleske u Njujork nešto pre nesreće. Možeš li da proveriš kod svojih pri-
jatelja u imigracionom i na carini, i da saznaš nešto o njoj? Znaš već, kad je došla
ovamo, šta je napisala u formularima, takve stvari.”
Znala je da je to drsko, da pored slobodnog dana traži još i uslugu. Ali Frenki
nije odbio.
“Važi, mala. Smatraj to završenim. Samo požuri nazad… I budi oprezna.”

120
 Grejs je spustila slušalicu na aparat pa se vratila u dnevnu sobu. “Ugovorila sam
za večeras sastanak sa sestrom jedne od devojaka.”
Mark se osmehnuo i pružio joj šolju vruće kafe. “Znači da ostaješ do sutra?”
Otpila je gutljaj. “Najverovatnije. Mislim da više neće biti vozova kad završim
sastanak s njom. Naći ću neki hotel da prenoćim.” Pokušala je da u sebi izračuna
koliko će je to koštati.
“Ostani ovde. Shvatam zašto, posle svega što se dogodilo, ne želiš da ideš”,
brzo je dodao. “Ali imam gostinsku sobu, znači potpuno pristojno.”
Pogledala ga je pitajući se da li ima skrivene namere. “Ne bi baš bilo prikladno.”
Podigao je ruke. “Kako ti odlučiš, ali to je savršeno dobra soba. Iznajmljivao sam
je za vreme rata, kad su svi vladini službenici bili ovde i nije bilo dovoljno sta-
nova za izdavanje. Osim ako ne misliš da ne možeš da se pristojno ponašaš.”
“Mogu…”, zaustila je, a onda shvatila da je zadirkuje. Obrazi su joj planuli. “To
bi bilo lepo. Hvala ti.”
Te noći u sedam izašli su iz taksija ispred Vilarda. Preko parka Lafajet, nebo iza
Bele kuće bilo je sumračno. Mark joj je pomogao da izađe iz kola, osetila je njego-
vu toplu i sigurnu ruku u dnu leđa. Unutra je bio raskošan foaje. Pod je bio u mo-
zaiku od rozeta, a na tavanici su bili detaljno naslikani grbovi svih pedeset država.
Od poda do tavanice uzdizali su se mermerni stubovi. Lusteri su bili fantastične
kugle, a svaku su obavijale po četiri bronzane ženske figure. Stolice su bile tapacira-
ne finom kožom, a iz saksija su se uzdizale velike palme. Grejs je poželela da je po-
nela i obukla neku bolju haljinu.
Na ulazu u bar je zastala i nesigurno prešla pogledom po prostoriji. Unutra je
bilo more muškaraca u poslovnim odelima, pušili su cigare ili cigarete, i samo šači-
ca žena raštrkanih među njima. Da li je Eni jedna od njih? Nije je pitala za lični
opis.
Uočila je bar u naspramnom uglu foajea i pošla ka njemu. Mark je krenuo za
njom. Grejs se okrenula. “Mark, mnogo sam ti zahvalna za sve što činiš, ali…”
“Želiš da sama razgovaraš sa Eni”, dovršio je umesto nje.
“Imaš li nešto protiv?”
Osmehnuo se. “Nemam. Mislim, sad se već osećam umešano, ali razumem.”
“Samo mislim da će slobodnije razgovarati sa mnom ako budem sama.”
Klimnuo je glavom. “Slažem se.” Seo je na jednu plišanu stolicu. “Čekaću te
ovde.”
Grejs je ponovo krenula ka baru, osećajući da je Mark gleda. Preplavila ju je
vrelina. Šta je to u njemu što tako deluje na nju? Nije joj svojstveno da je tako sav-
lađuju jake emocije i to mora da prestane. Grejs je prišla šefu sale misleći da je Eni
rezervisala sto. “Tražim ženu po imenu Eni Rajder.”
On joj je bez oklevanja pokazao bar. “Eno je tamo u baru Raund Robin.” Vide-
la je žensku priliku u uniformi konobarice za koktele, između dva muškarca.

121
 Eni nije gošća u Vilardu. Ona tu radi. Pomislila je kako je glupa što je i pomislila
nešto drugo. Ali kako je mogla da zna?
Bar je bio pun muškaraca i ispunjen duvanskim dimom, pa je za trenutak pože-
lela da je prihvatila Markovu ponudu da pođe sa njom. Ali nastavila je sama.
“Izvinite”, kazala je i jedan krupan čovek se sklonio da prođe. Podigla je ruku i
Eni joj je prišla. “Ja sam Grejs Hili. Razgovarale smo telefonom.” Eni nije mogla
imati više od trideset godina. Ali izbliza, lice joj je bilo umorno, s dubokim borama
ispod pudera, šminke i iscrtanih obrva.
Eni je najednom postala nesigurna i Grejs je pomislila da neće razgovarati s
njom. “Dajte mi samo nekoliko minuta, pa ću uzeti pauzu. Možete me tamo sače-
kati.”
Pokazala je vrata na bočnom zidu bara. Grejs je ušla kroz njih. Obrela se u osta-
vi odmah pored kuhinje, s policama prepunim namirnica i s nekoliko drvenih stoli-
ca. Videvši kako je miš projurio između kutija, Grejs je pomislila kako treba da za-
pamti da nikad ne jede u Vilardu ako joj se za to ukaže prilika.
Eni joj se pridružila trenutak kasnije. Sela je na jednu drvenu hoklicu i pozvala
Grejs pokretom ruke da i ona sedne. “Rekli ste da želite da me pitate za moju ses-
tru.”
“Da, i za ženu sa kojom je radila – Elenor Trig.”
Eni su se oči suzile, a obrve primakle kao neki čudni znak interpunkcije. “Zako-
ju je radila”, oštro ju je ispravila. “Elenor je bila glavna za sve.” Ustala je, kao da
želi da ode.
“Čekajte!”, rekla je Grejs. “Žao mi je što sam vas uzrujala.”
Eni se polako vratila na stolicu. “Prokleta Elenor”, promrmljala je u pola glasa.
Grejs se pitala čime ju je Elenor tako naljutila, ali zaključila je da je najbolje da
promeni temu. Izvadila je fotografije iz tašne. “Znate li bilo koju od ovih žena?”,
upitala ju je.
“Videla sam neke dok sam bila u SIO.”
“I vi ste radili za SIO?”
“Da, kao službenica. Htela sam da idem i preko, kao agent, ali Elenor je rekla da
nisam za to.” Eni se setno nasmešila. “Bila je u pravu. Poznavala sam po imenu
većinu devojaka na terenu.” Pokazala je fotografije. “Ovo su bile Elenorine devoj-
ke.”
“Šta podrazumevate pod tim kad kažete da su bile njene?”, upitala je Grejs, bla-
go vraćajući razgovor na osetljivu temu.
Eni je izvadila iz tašne paklo cigareta. “Elenor je vodila operacije ženskih agena-
ta za SIO. Znate, slali su žene u Evropu. Bile su kuriri i radio-operateri.”
Eni je pripalila cigaretu i povukla dim. Posegnula je slobodnom rukom ka foto-
grafijama. “Ovu ovde zvali su Džozi. Imala je samo sedamnaest godina kad je

122
počela.” Grejs se setila sebe u sedamnaestoj – razmišljala je samo o zabavama, letu
i odlasku na plažu. U tim godinama ne bi umela ni da prođe Menhetnom.
A ove devojke su bile same u Parizu i borile se protiv nacista. Grejs je preplavilo
strahopoštovanje, a istovremeno i osećaj sopstvene nesposobnosti.
“Koliko je otprilike bilo ženskih agenata tamo?”
“Nekoliko desetina”, odgovorila je Eni. “Mada ne više od pedeset.”
“Čemu onda fotografije ovih dvanaest?”, upitala je Grejs.
“Te se nisu vratile.”
“Kako su umrle?”
“Užasno, stvarno užasno. Pogubljenja. Injekcije.” Te žene je trebalo tretirati kao
ratne vojne zarobljenike, a one su umesto toga pobijene.
Ali u okviru programa Nacht und Nebel Nemci nisu želeli da iko sazna šta se
dogodilo s devojkama. “Kako ste saznali?”
“Procurilo je do komande”, odgovorila je Eni. Naglo je izbacila oblak dima na-
više. “U većini slučajeva nezvanično. Od drugih agenata koji su videli devojke u lo-
gorima ili čuli da se priča o njima. Do kraja rata nije bila nikakva tajna da su pobije-
ne.”
Časovnik u hotelskom foajeu zvonko je otkucao osam; Enina pauza će se usko-
ro završiti. “Recite mi nešto više o Elenor”, obazrivo je kazala Grejs. “Kakva je
bila?”
“Nije bila kao druge”, rekla je Eni. “Bila je starija. Strankinja. Iz Rusije ili možda
Poljske, odnekud sa istoka.” Grejs je primetila kako se to nije moglo zaključiti po
prezimenu Trig. Da ga nije namerno promenila? “Došla je u SIO kao sekretarica”,
dodala je Eni.
“Pa ipak se popela sve do komande SIO”, ubacila se Grejs. “Mora da je bila ve-
oma sposobna.”
“Bila je najbolja. Elenor je imala enciklopedijski um, znala je u detalje životne
priče svake od njih, iz glave. I umela je da pročita ljude, da odmah odredi da li je
neko sposoban za taj posao. I bila je drugačija, zatvorena. Uvek si imala osećaj da
nešto taji. Pretpostavljam da je samo radila svoj posao.”
“Da li vam se dopadala?”, upitala je Grejs.
Eni je naglašeno zavrtela glavom. “Elenor se nikom nije dopadala. Ali sve smo
je poštovale. Bila je takva da poželiš da se ona stara o tebi kad si na terenu.
Ali ne bi s njom otišla na piće. Znate šta hoću da kažem. Bila je čudna ptica,
uštogljena, stroga, s njom nije bilo lako ćaskati. Pitam se šta sad radi.”
Grejs se nakašljala. “Žao mi je što moram da vam kažem, ali preminula je.” Od-
lučila je da poštedi Eni sumornih detalja. “Pre nekoliko dana u Njujorku.”
“U Njujorku?”, ponovila je Eni, po svemu sudeći više iznenađena nego uznemi-
rena. “Šta je radila u Sjedinjenim Državama?”

123
 “Nadala sam se da možda vi to znate”, odvratila je Grejs. “U konzulatu su mi
rekli da pokušavaju da nađu nekog od porodice, nekog da je preuzme.”
Eni je ugasila cigaretu u pepeljari koja ja stajala na ivici jedne police, ostavivši na
opušku savršen krug ruža za usne. “Neće. Mislim neće naći. Elenor je bila sama,
barem pošto joj je majka umrla. Nije imala nikog.”
“A njen lični život?”
“Nije ga imala. Nije se družila ni sa kim niti je ikome pričala o sebi. Činilo se da
nije zainteresovana za muškarce, kad to kažem, ne mislim onako kako zvuči. Nije
bila zainteresovana ni za žene. Zanimao ju je samo posao. Bila je sama svoje ostr-
vo. Veoma je čuvala svoju privatnost. Prosto si imala osećaj da… da u njoj ima
nečeg više nego što se golim okom može videti.”
“Recite mi nešto o Specijalnim operacijama.”
“Bilo je problema od samog početka”, odgovorila je Eni. “Ne možeš uzeti go-
milu mladih devojaka i smatrati – zato što si ih poslala na obuku u škotske visove
nekoliko nedelja, i pokazala im kako da pucaju – da su sposobne da se snađu u
ratu. Potrebne su godine da se razvije nagon za samoodržanjem i jaki nervi.
To se ne može naučiti.”
Eni je nastavila: “A onda i veličina. Svi su znali da je tajna operacija s tri učesni-
ka manje bezbedna od one sa dva. Ali uzmite, na primer, Vesperovu mrežu. Bila je
velika, jedinica koja je operisala i u Parizu i u njegovoj okolini. Vodio ju je Vesper,
ili Kardinal, mislim da mu je to bilo šifrovano ime. On je imao sigurno na desetine,
ako ne i na stotine agenata pod svojom kontrolom. Što je mreža veća to je veći ri-
zik od izdaje i da će informacije procuriti.”
“Žao mi je”, kazala je Grejs. “Na šta mislite kad kažete ‘izdaja’?”
“Na izdaju tih devojaka, naravno.” Kao da se čitava prostorija okrenula oko
Grejs. “Niste valjda mislili da ih je toliko uhapšeno slučajno? Ne”, nastavila je Eni,
odgovarajući na sopstveno pitanje. “Neko ih je sigurno izdao.” Iako se iznenadila,
Grejs je uspela da ne reaguje; nije htela da Eni prestane da priča. “Pohvatao ih je
SD, Ziherhajtsdinst, nemačka obaveštajna služba, kad su se spustile ili ubrzo posle
toga, u onome što je trebalo da budu sigurne kuće. I to ne samo u Parizu već u ce-
loj Francuskoj. Neko ih je odao. Barem je tako Elenor mislila.”
“Elenor? Otkud znate?”
“Videla sam je jednom posle rata. Došla je da vidi Sali, tražila da razgovara s
njom nasamo. Nije trebalo da budem u sobi, ali slušala sam. Znate, morala sam da
pazim na sestru. Sali se bila vratila iz rata u vrlo krhkom stanju i nije joj trebala
Elenor da je ponovo remeti. Postavljala je bezbroj pitanja o devojkama koje su nes-
tale za vreme rata, kao i vi.” Grejs je osetila grižu savesti; Eni nije bilo lako da raz-
govara o ratu i o poslu svoje sestre. “Nedelju dana kasnije moja sestra je stradala u
nesreći.”

124
 “Dakle, Elenor je želela da razgovara i onome što se dogodilo tim devojkama?”,
upitala je Grejs.
“Ne šta se dogodilo, nego kako. Samo je o tome pričala. Kazala je da ima neke
veze s radio-aparatima, da je odašiljao neko drugi, neko ko se pretvarao da je
određena radio-operaterka. Htela je da proveri da li Sali zna nešto o tome. Sali, na-
ravno, nije znala. Elenor je bila rešena da sazna šta se dogodilo s devojkama i ko ih
je prodao.”
Grejs je kod poslednje rečenice zaustavila dah. Da nije Elenor upravo zbog toga
došla u Njujork?
“Moram da se vratim na posao”, kazala je Eni i ustala.
“Hvala vam”, odvratila je Grejs. “Znam da za vas ovo nije bilo lako.”
“Nije. Ali neće biti uzalud ako saznate nešto. Javićete mi, zar ne?”, upitala je
Eni.
Grejs je klimnula glavom. “Hoću. Obećavam.”
“Hvala vam. Te devojke su bile Sali kao sestre.” Grejs je pomislila kako bi za-
pravo trebalo da ona zahvali Eni, a ne obratno. Ali pre nego što je uspela to da uči-
ni, Eni se sa njom čvrsto rukovala i vratila se svome poslu za šankom.

125
 Šesnaesto poglavlje
Elenor

London, 1944.

Elenor je stajala na vratima Direktorove kancelarije s papirom u ruci. “Gospodine,

nešto nije u redu.”
Deset minuta ranije preko radija je stigla poruka. “To je Mari”, kazala je opera-
terka Džejn. Elenor je dojurila s drugog kraja prostorije dok je Džejn dešifrovala
poruku.
Nije bilo reči o tome da je Marina poruka izostala, kao što je bio slučaj po nje-
nom dolasku u Francusku. Devojka se redovno javljala – u nekim slučajevima i
češće nego što su očekivali. I neke njene poruke zvučale su sasvim u redu. Ali Ele-
nor je još mučila ona prva poruka, koja je bila nekako neobična. Elenor je pokuša-
vala da ubedi sebe da je to zato što je Mari nova na terenu, pa zbog napetih nerava
ne kuca glatko. Sigurno nema nekih većih problema, ne može ih biti.
Međutim, dok je sad prelazila pogledom po papiru, srce joj se steglo. Poruka je
navodno bila od Ejndžel. Ali sama suština njenog pitanja bila je pogrešna:
“Čekamo oružje za Maki. Molim vas javite lokaciju sledećeg spuštanja oružja.”
Poruka je bila suviše otvorena, obučeni operater nikad ne bi tako pitao.
I nije bio posredi samo sadržaj poruke; u zaglavlju poruke nedostajao je pečat
Bezbednosna provera potvrđena, koji bi potvrdio da su u šifrovanoj poruci prisut-
ne obe Marine sigurnosne provere – i ona što je blef i ona prava.
“Dođavola!”, opsovala je Elenor pa zgužvala poruku u loptu. Džejn je samo
trepnula na to što je Elenor, neuobičajeno, izgubila pribranost. Nije se brinula
samo za Mari, nije problem bio samo u tome; provaljeni radio mogao je da izazove
veće curenje informacija ili slom operacije.
Elenor je htela da baci izgužvanu poruku. A onda se predomislila, poravnala pa-
pir i krenula u Direktorovu kancelariju.
Dok je prilazila Direktorovim vratima, po njegovom pogrbljenom stavu videla
je da nije pravo vreme i da neće biti dobrodošla. Ali neće je ni vratiti. Umorno je
podigao pogled sa izveštaja i spustio lulu. “Trig?”
“Reč je o jednoj devojci, gospodine.” Naravno, za nju je uvek bila reč o devoj-
kama. “Odnosno o njenim radio-transmisijama.” Elenor inače nije volela da nepo-
trebno upada i rizikuje da Direktor na nju istrese svoje nestrpljenje. Želela je da

126
bude samostalna, sposobna da vodi jedinicu koju je stvorila. Ali sad je bila previše
zabrinuta i nije je bilo briga za to. “Pogledajte”, kazala je, prišavši njegovom stolu, i
spustila onaj papir pred njega.
“To je iz Rua”, zapazio je. “Pre nekoliko nedelja brinuli ste što se ne javlja. Ovo
je sad dobra vest, zar ne?”
“Bojim se da nije, gospodine.” Elenor je prošla prstom ispod poslednjeg reda
poruke. “Molim vas javite lokaciju sledećeg spuštanja oružja.” “Mari to nikad ne bi
pitala tako direktno, a ne bi ni Vesper, niti pak bilo ko drugi za koga bi poslala po-
ruku.”
Direktor je sumnjičavo podigao pogled sa papira. “Uvek ste govorili da je ta de-
vojka zelena. Možda je pogrešila, ili je žurila.”
“Rekla sam da je bezazlena, možda čak i naivna. Ne da je nemarna. Ovo je više
od toga, gospodine.” Gledao ju je sa iščekivanjem dok je mucala da nađe više do-
kaza za svoju tvrdnju. “Nešto nije u redu. Ova poruka nema smisla. A nema ni nje-
nih bezbednosnih provera.”
“Šta je sa transmisijama ostalih devojaka? Da li su one loše?”
“Samo njene.” Elenor je oklevala. “Ostale deluju u redu. Ali ako se Mari nešto
desilo, to bi moglo da utiče na čitavu mrežu. Protok informacija bi bio prekinut.
Moglo bi doći do remećenja, prekida, čak i curenja informacija.”
“Možda je do aparata”, rekao je Direktor. “Ako pošaljemo naređenje da rekali-
briraju…”
“Ne može biti to, gospodine. Transmisije su tehnički u redu. Nešto nije u redu
sa samim porukama. S načinom na koji ta devojka emituje.”
“Šta vi mislite o tome?”
“Iskreno, ne znam.” Elenor je mrzela što mora da prizna sopstvenu nesigur-
nost. “Ili uspostavlja vezu pod veoma teškim okolnostima ili pod prisilom, ili…”
Zastala je, bilo je gotovo neverovatno izgovoriti te reči. “Ili taj koji je s nama u
vezi zapravo nije Mari.” Duboko je udahnula. “Brinem se, gospodine, da nismo
provaljeni.”
On se razrogačio. “Kako je to uopšte moguće? Prošli smo taj scenario na stoti-
ne puta kad smo podešavali radio-aparate. Čak i ako zaplene neki radio, Nemcima
će trebati kristali i šifre i bezbednosne provere. Nijedan pravi agent to ne bi nikad
odao.”
Ili agentkinja, pomislila je Elenor, u nadi da je on u pravu. “Ko god da je u pita-
nju, taj nema bezbednosne provere, ako je suditi po ovoj poruci. Ali radio i kristali,
ako su zaplenjeni zajedno, pružaju stvarnu mogućnost.”
“Pokušavate da gatate, Trig, kao da gledate u šolju. Moramo se držati činjenica,
onoga što znamo.” Elenor je često želela da ima kristalnu kuglu poput veštičine iz
onog američkog filma Čarobnjak iz Oza da vidi šta se dešava na terenu. Jednom je
čak i sanjala da je ima, ali bila je zamućena i tamna.

127
 Direktor se zavalio na naslon stolice i odbijao dimove iz lule. “Čak i ako ste u
pravu, šta želite da preduzmem povodom toga? Da li predlažete da potpuno preki-
nemo s transmisijama?”
Elenor je oklevala. To bi značilo da odseku agente na terenu, da im uskrate ko-
munikaciju i bezbedan povratak u komandu. Da ih ostave same. “Ne, gospodine.”
“Pa šta onda?”
“Mislim da Marin radio treba zatvoriti dok se potpuno ne proveri.”
“Ali ona emituje iz Vesperove mreže, koja je najveća u zemlji. To bi nas osakati-
lo. Zatvorilo bi operacije.” Elenor je s ponosom zapazila koliko su devojke za krat-
ko vreme postale suštinski važne u borbi. Pre samo godinu dana muškarci su sum-
njali u to da žene uopšte mogu ikako pomoći – a sad ne mogu da funkcionišu bez
njih.
“Mislio sam da ste rekli da su devojke dorasle zadatku, Trig. Verovao sam vam,
založio sam svoj ugled za to.” U glasu mu se čuo optužujući ton. Elenor je poželela
da istakne da i muškarci greše i da se upravo zbog toga i ukazala potreba za žen-
skom jedinicom. Ali žene su za poslednjih godinu dana sve češće i sve više preuzi-
male dužnosti radio-operatera, pa je to sad stvarno delovalo kao ženski problem.
“I bile su, gospodine. To jest, jesu.” Elenor je bila nesigurna prvi put otkad je
znala za sebe. “Nije do devojaka. Tamo nešto nije u redu.”
Direktor je nastavio: “Vest o vašoj jedinici stigla je do Čerčila, znate. Veoma je
zadovoljan njome.” Za premijera je to bila velika pohvala.
Ali pohvala nije uništila problem. “Gospodine, situacija je takva da nemamo
načina da proverimo da li informacije koje šaljemo zaista stižu do naših agenata.
Ako ne možemo da prekinemo transmisije, onda mislim da neko treba da ode
tamo i proveri. Da lično obiđe jedinice.”
“Pretpostavljam da mislite kako to treba da budete vi.”
“Zaista želim da idem”, priznala je Elenor.
“Već smo o tome razgovarali, Trig”, huknuo je Direktor. “Pošto ste obnovili
molbu za sticanje državljanstva, ne mogu da poguram vaše papire. Pa čak i da
mogu, ne bih vas poslao na teren. Previše znate.”
“Pošaljite me svejedno”, ponovo je zamolila Elenor. Direktor je iznenađeno
trepnuo. Elenor je obično bila racionalna i uzdržana. Sad je u njenom glasu bio ton
očajanja. Mora da vidi šta se stvarno tamo dešava, da li su devojke dobro. A onda
je shvatila da je napravila pogrešan korak. Suviše se približila – on će je odbiti već
samo zbog toga.
“Ne dolazi u obzir”, odvratio je odlučno.
“Moram da vidim šta je pošlo naopako. Ako nećete da me pošaljete, onda bar
prekinite njene transmisije dok ne proverimo u čemu je stvar.” Nije joj odgovorio.
“Kad sam preuzela ovu dužnost, obećali ste mi potpunu kontrolu.”

128
 “Da, nad devojkama. Ali ne nad celim prokletim ratom. Ovo je deo nečeg
većeg. Invazija se bliži i propuštamo priliku svaki put kad po punom mesecu ne iz-
bacimo opremu ili ljude.”
“Ali, gospodine, ako informacije o spuštanju ljudi i opreme šaljemo preko kom-
promitovanog radija, naši agenti i oprema pašće u pogrešne ruke. Moramo ovo da
prekinemo!” Na kraju je povisila glas.
“Ne mogu da prekinem čitavu operaciju zbog slutnje”, usprotivio se. “Sve mora
da se nastavi.” Nagnuo se napred i naslonio na sto, spuštajući glas. “Do invazije su
nedelje… ne, dani. Ne možemo da priuštimo ometanja.”
Elenor je ključala od osujećenosti i borila se da zadrži pribranost. “Otići ću u
Ministarstvo rata”, zapretila je kad je već otišla predaleko da bi se zaustavila.
Direktor je pocrveneo u licu. “Ići ćete mimo mene?” Za njega je to bila vrhun-
ska izdaja. A onda mu se izraz lica ublažio. “Ne biste to učinili.” Blefirala je i on je
to znao. “Podržavao sam vas, Trig, više nego jednom.”
I ja sam podržavala vas, poželela je da kaže. Ali obuzdala se. Nije smela da rizi-
kuje da se sukobljava s njim. Uvlačiti Vajthol u sve značilo bi umešati iste one ljude
koji su još na početku mislili da devojke ne mogu to da rade, i priznati da su u pra-
vu. Na kocki je bilo više od njenog ponosa. U Direktorovim rukama bila je sudbi-
na njene molbe za državljanstvo, koja joj je očajnički potrebna.
Nije mogla ništa da uradi osim da posmatra i čeka.
Elenor je bez reči izjurila iz Direktorove kancelarije.
Osvrnula se preko ramena, u želji da se vrati i da ga još jednom zamoli, da ga
preklinje da interveniše, da zahteva da preduzme nešto u vezi s njenim bojaznima.
Ali znala je da se ne bi pokolebao. Potpuno ju je odsekao. To ne liči na njega.
Da li gubi poverenje u nju? Znala je da najverovatnije nije tako. Pre će biti da ga
pritiskaju da ubrza operacije. Usporiti ih iz bilo kojih razloga bilo bi nezamislivo.
Umesto da se vrati u svoju kancelariju, izašla je u uličicu iza Nordžbi hausa. Bio
joj je silno potreban svež vazduh, ali visoke i uske zgrade oko nje izgledale su kao
da se nad njom sklapaju, previše blizu. Uhvatila se za ogradu požarnog stepeništa i
krenula da se penje, jedan sprat, pa drugi…
Stigla je do ravne krovne ploče. Iako zgrada nije bila dovoljno visoka da pruži
pravi pogled na London, videla je vrh kupole Katedrale Svetog Pavla i deo Lon-
donskog mosta. U prvom planu štrčali su čađavi dimnjaci kao beskonačni svećnja-
ci, pa se činilo kao da su zapalili neobično rasplamsali zalazak sunca.
Duboko je udahnula. U vlažnom vazduhu je, kao i uvek, bilo mešavine mirisa
uglja i benzina. Sva je drhtala od besa i bespomoćnosti, pod dejstvom adrenalina
zbog neslaganja s Direktorom, koji se sad oslobodio. Znala je da tamo nešto nije u
redu. Njene devojke su izgubljene i same, a ona ih je izneverila baš kao što je izne-
verila i svoju sestru. Ali niko je ne sluša, čak ni Direktor.

129
 A onda se iza nje začuo neki šušanj, struganje koraka. Elenor se trgla i naglo
okrenula. U suprotnom uglu krova stajao je neki čovek, licem upola okrenut od
nje, ka pogledu na južni London. Kad ga je osmotrila, njegov profil joj se učinio
nejasno poznat, ali nije mogla da se seti odakle. A onda je ostala bez daha.
“Vesper.” Nije klimnuo glavom niti je na bilo koji način potvrdio svoj identitet,
ali njegovo ćutanje nagoveštavalo je potvrdu. Znala je Vespera samo po čuvenju,
otkad je stigla slušala je kako se po dvoranama Bejker strita šuška o njegovim po-
dvizima i pominje njegovo ime. Videla je samo jednu njegovu fotografiju, u njego-
vom ličnom dosijeu, i premda je sad izgledao drugačije, odmah je prepoznala nje-
gove nepravilne crte. Posmatrala je čoveka o kojem je toliko slušala.
Bio je visok i lavljeg izgleda, s jakom vilicom i širokim ramenima, što je odgova-
ralo teretu koji nosi na svojim plećima. Bio je mnogo mlađi nego što je zamišljala,
neobično mlad za nekog ogrnutog plaštom takve veličine.
Najdirektnija i najbliža moguća veza s jednom od devojaka stajala je tačno pred
njom. Nije mogla da poveruje sopstvenim očima.
Prišla mu je bliže. “Otkud vi ovde?”, upitala ga je pa odmah shvatila svoju
grešku. Nema nikakvog razloga da odgovori potpuno nepoznatoj osobi. “Ja sam
Elenor Trig.” Proučavala je njegovo lice i pitala se hoće li joj prepoznati ime. Ali
njegov izraz se nije promenio. “Zadužena sam za žensku jedinicu.”
“Znam. Mari vas mnogo hvali.” Elenor se lecnula zamišljajući Mari kako govori
suviše i krši protokol. Istovremeno, nije mogla da obuzda osećanje ponosa.
Iako je bila stroga prema Mari, i to s razlogom, Elenor se često brinula da je de-
vojka ne omrzne. To je možda bilo prvi put u njenom životu da brine o tako
nečem. “Kako je ona?”
On se i preko volje osmehnuo. “Briljantna je. Šarmantna. Izluđujuća.”
Elenor je prigušila smeh setivši se kako je na obuci neprestano postavljala pita-
nja. Ona je, međutim, pitala za Marin posao, a Vesperov odgovor je sugerisao
nešto sasvim drugo. Njega je bio glas na terenu da je vuk samotnjak, pomalo izolo-
van od agenata kojima rukovodi. Zapitala se da li prema Mari oseća nešto više.
“A ostale?”
“U mojoj mreži je samo nekoliko vaših devojaka.” Elenor je klimnula glavom.
“Džozi je nezaustavljiva. Trenutno je na terenu sa maquisards. Zovu je La Petite.”
Malena. “Ali mislim da je se plaše. Bolje puca od svih. U nju imaju više povere-
nja nego u bilo kojeg muškarca.”
“Šta radite u Londonu?”, upitala ga je Elenor. Ostavio je agente same na terenu
da bi došao ovamo. Mora da je nešto od ključne važnosti. Primetila je, pomalo ljuta
ali ne i iznenađena, da je trebalo da je obaveste o njegovom dolasku. Da li je Direk-
tor namerno sakrio od nje Vesperov dolazak? Ili možda ni sam nije znao.
“Ne ovde”, rekao je i pokazao joj rukom ka delu krova iza ugla, daleko od pro-
zora sa kojih bi ih neko mogao prisluškivati. Pošla je za njim. “Pozvan sam da pod-

130
nesem izveštaj na sastancima komande”, rekao je u odgovor na njeno pitanje o svr-
si dolaska.
“Zašto?”
“O tome stvarno ne mogu da govorim.” To nije bila oblast njenih dužnosti, on
nije podnosio izveštaje njoj, pa nije morala ni da zna.
Ali svejedno je insistirala. “Mari i druge devojke su moje. Odnosno, ja sam ih
regrutovala i obučila. Moram da znam šta se dešava.” Vesper je klimnuo glavom,
uvažavajući je kao jednaku sebi, ali ipak ništa nije rekao. “Kako teku operacije?”,
upitala je, pokušavajući drugim putem.
“Sve dosta dobro ide, rekao bih. Ne savršeno, naravno, ali dobro koliko se
može očekivati.” Elenor je pitala da li je to tačno ili on pokazuje hrabro lice pred
komandom. “Imali smo poteškoća sa sabotažom depoa prošle zime, ali oporavili
smo se. Trenutno smo usredsređeni na rušenje mosta u Mant la Žoliju.”
Elenor je klimnula glavom. Čula je za to na svakodnevnim sastancima u koman-
di; upravo zbog priprema za tu akciju pristala je da pošalje Džozi ranije. Taj most je
bio najvažnije usko grlo koje će zadržati nemačke tenkove kad budu krenuli zbog
invazije. Ali dići ga u vazduh opasno je – i rizično za čitavu mrežu agenata.
“Imate sve što vam je za to potrebno?”
“Nedostajalo nam je eksploziva. Ali jedan agent iz Marseja uspeo je da usposta-
vi kontakt pre nekoliko nedelja. Mogao je da nam nabavi ono što nam je potrebno,
dodatni TNT u zamenu za neka skladišta municije. Snalazimo se.”
“Da li je moguće da ste provaljeni?”, upitala ga je otvoreno. Pitanje je bilo tako
iznenadno, postavljeno iznebuha, ali to je morala da zna kako bi odredila šta da
radi s Mari i njenim transmisijama, pa nije bilo nikakve svrhe kriti.
On se nakostrešio. “Nikako”, odgovorio je, prebrzo. Ali nije delovao tako izne-
nađeno kako je Elenor očekivala.
“Ali razmatrali ste tu mogućnost, zar ne?”
“Uvek postoji mogućnost”, odvratio je, ne želeći da prizna ništa više.
Tad su je ponovo preplavile sve njene brige od prethodnih nedelja, strepnja
zbog neredovnih transmisija i zbog toga što ne zvuče kao da poruke šalje Mari.
“Njene transmisije”, usudila se da kaže. “Neke njene poruke ne zvuče baš kao
da je to Mari.”
“Uveren sam da su samo nervi u pitanju, kao i to što je nova na terenu”, odgo-
vorio je. “Dobro je ona – ili je bar bila dobro kad sam je poslednji put video pre
nekoliko dana.” Dok je govorio o Mari, u glasu mu se čula toplina koja je odgovo-
rila Elenor na prethodno pitanje kakva su njegova osećanja prema toj devojci. Sad
se zapitala da li i Mari oseća isto i da li će išta biti od toga. “Donela mi je paket s
Monmartra”, dodao je.
Pariz. “Gospode bože! Ne koristite je valjda kao kurira?” Mari odlično govori
francuski, ali tako je neiskusna. Nema razvijene veštine da održi tajnost, da se utopi

131
u okruženje i ne pravi greške zbog kojih mogu da je uhvate.
“Bolja je nego što mislite.”
“Možda.” Sad se Elenor nakostrešila na pomen da neko bolje poznaje njene de-
vojke od nje.
“Bilo kako bilo, na terenu se situacija stalno menja, šaljemo ljude tamo gde je
potrebno.”
Elenor se vratila pitanju koje ju je mučilo. “Ali transmisije su neredovne. Šta se
stvarno dešava tamo?”
Vesper je pogledao naniže, u svoje čizme, i nije odmah odgovorio. “Ne znam.
Mari je dobro. Ali sa ovom misijom je nekako drugačije. Nešto nije u redu.”
“Jeste li to kazali komandi?”
“Ne slušaju me. Misle da sam pukao jer sam predugo na terenu, da mi je rasuđi-
vanje zamagljeno. Jedino što sam mogao bilo je da ih ubedim da me vrate nazad.
Ali i vi to znate. Zašto vi ne kažete?”
“Pokušala sam. Ali ne slušaju ni mene.” Njena nemoć joj se ukazala u punoj ve-
ličini i preplavila ju je frustriranost. Moćnike sad zanima samo jedno: invazija.
Ne žele da čuju nikoga ko bi je mogao usporiti ili joj stajati na putu – bez obzira
na bezbednost agenata. Elenor je shvatila da su devojke u mnogo većoj opasnosti
nego što je pretpostavljala.
“I šta sad?”, upitala je.
“Nazad u Francusku, da pokušam sam da dokučim o čemu se radi.”
“Mogli biste da obustavite akciju.” U deliću sekunde u njoj se rodila nada. Da
sve otkažu, izvuku devojke i vrate ih na bezbedno. Mogu se ponovo organizovati.
Ponovo pokušati.
“Ne mogu.” Ne može, naravno. Invazija je suviše blizu – baš kao što je i Direk-
tor rekao. “To je kao teretni voz, prebrz i prejak da bi se zaustavio. A ako ja to ne
uradim, neće niko drugi.” Krenuo je nazad preko krova. “Moram da se vratim u
Francusku što pre.”
“Mogu da vam pomognem u tome”, doviknula je za njim. Okrenuo se. “Ako su
vam naređenja za pokret spremna, biće mi drago da lično ugovorim prevoz.” Ele-
nor je mogla da iskoristi svoj položaj da preko reda sredi Vesperu da odmah ode.
“Hvala vam.” Međutim, neće to učiniti samo za njega. Želela je da pošalje poru-
ku svojim devojkama, nešto što bi im pomoglo da preguraju iskušenja sa kojima se
suočavaju, ili bar da ih obavesti da u komandi neumorno radi za njihov bezbedan
povratak. Da nije digla ruke od njih. Mučila se da nađe reči poruke koje bi u sebi
sažele sve to, njenu brigu i njeno staranje, njenu pohvalu i njeno upozorenje. Ali
reči su je izneverile.
“Recite Mari”, počela je. Najverovatnije je da će, od svih devojaka, Vesper videti
nju. “Recite Mari da se brinem jer mi njene transmisije ne izgledaju kako treba. Oni
mi neće dozvoliti da prekinem radio-komunikaciju s njom, ali recite joj da sam za-

132
brinuta.” Pokušala je da nađe reči ne samo opreza već i saveta koji bi mogao da po-
mogne devojci da opstane u tim varljivim vodama u kojima se snalazi. Ali činilo se
da više nema šta da se kaže.
I Vesper je već bio otišao.

133
 Sedamnaesto poglavlje
Mari

Francuska, 1944.

Džulijan ih je ostavio. “Nedelju dana”, rekao je, a prošlo je deset dana. Kao čitava
večnost.
Mari je obavila ruke oko sebe i zadrhtala, mada je zapravo bilo toplo, vlažan
vazduh je više ličio na rano leto nego na proleće. Nebo je bilo neuobičajeno sivo,
tamni oblaci su nagoveštavali oluju. Zamišljala je Tes u staroj parohiji i nadala se da
joj prolećne radosti u pustari pomažu da manje misli na sve one nedelje kad mama
nije došla.
Pogledala je kroz prozor, u polje koje se pružalo iza bezbedne kuće. Poželela je
da se na horizontu ukaže snažna Džulijanova silueta. Ali on je i dalje u drugoj zem-
lji. Pokušala je da zamisli šta sad radi u Londonu. Nekoliko noći pre toga sanjala je
da korača Kensington haj stritom i da ga je videla, ali je on nije prepoznao. Oseća-
nja koja se toliko trudila da potisne dok je bio ovde eksplodirala su za vreme nje-
govog odsustva, i znala je da ih neće moći poricati kad se vrati.
Mari je verno čekala pored radija emitovanje iz Londona, slušala je Bi-Bi-Si na
običnom radiju svake večeri, očekujući neke šifrovane messages personnel, koje su
ponekad koristili kao alternativna sredstva signaliziranja dolaska pošiljke, molila se
za signal da budu spremni za lisander. Ali ništa. Podigla je pogled da proceni da li
je mesec dostigao fazu zenita ili će morati da čekaju još koju noć dok ne bude sa-
svim pun. Sedam dana pre toga i sedam posle toga ima dovoljno svetlosti za leto-
ve. Ako ne dođe sad, možda će morati da čeka sve do sledećeg meseca. Ta pomi-
sao bila joj je neizdrživa.
Nije samo njoj nedostajao; Džulijanov odlazak ostavio je prazninu u mreži.
Osećala je to po porukama koje su joj kuriri donosili da ih emituje – bilo ih je ma-
nje i imale su manje siguran ton. On je njihov vođa i ne mogu da funkcionišu u
potpunosti bez njega. Džulijanovo odsustvo nije bilo jedini problem.
Situacija u severnoj Francuskoj se pogoršavala. Kolale su glasine, prenosili su ih
agenti koji su joj donosili instrukcije: još jedno hapšenje u Overnju.
Jedan kurir se nije pojavio. Delići informacija koji su, kad se sklopi slika, nago-
veštavali da se situacija pogoršava, da je Sicherheitsdienst sve bliže, da zateže

134
omču. I sve to baš sad kad treba da izvedu dosad najopasniju akciju: da dignu most
u vazduh.
Odozdo se začula neka buka. Mari je ustala, brzo preletela pogledom po stanu
da se uveri da je sve sakriveno i da je radio pretvoren u gramofon, za slučaj da uđe
policija. Otvorila je vrata i videla da je hodnik prazan.
Trenutak kasnije, iznad ograde stepeništa pojavila se Vilova glava. Iznenadila se
kad ga je videla; nije dolazio lično još od onog jutra kad je bio došao po Džulijana
da bi ga prebacio avionom. Ušao je u stan nepozvan i zatvorio vrata za sobom. Iz-
raz lica mu je bio neobično ozbiljan i njoj se dah presekao u očekivanju loših vesti.
Da li su o Džulijanu ili o nečem drugom? “Noćas se očekuje nečiji dolazak”, izja-
vio je bez pozdrava. Smeđe oči su mu bile ozbiljne.
Ona se trgla i preplavilo ju je iščekivanje. Ali na radiju nije bilo ničeg o isporuci.
“Otkud znaš?”
“Poruku je doneo kurir iz mreže Akolita.”
Bilo je čudno da poruka stigne od mreže agenata na istoku a ne preko njenog
radija. “Je li to Džulijan?”
Vil se namrštio, nije bio siguran. “Kažu da je poruka bila izvitoperena, ali on je
jedini kog očekujemo. Mora da je on. Kad bih ja trebalo da letim po njega, znao
bih.”
“Tražio si da letiš po njega?”
“Naravno. Stalno. I stalno su odbijali moj zahtev.” Vil se namrgodio. Možda je
zato tako mračno raspoložen. “Kazali su da sam potreban ovde na terenu dok je
Džulijan u Londonu”, dodao je. Vil je postao nešto kao drugokomandujući, vođa
dok je njegov brat odsutan. Inače je bio samotnjak, pa mu nova uloga nije bila pri-
jatna.
“Dakle, Džulijan će se vratiti noćas, a ti se možeš vratiti letenju”, kazala je ve-
dro.
Ali lice mu je ostalo turobno. “Ima još nešto, Mari.” Glas mu je bio sumoran.
“Znaš za železnički most?”
Klimnula je glavom. “Naravno.” Sve što su radili, uključujući i njen po život
opasan put s Monmartra, sa eksplozivom, vodilo je do ovoga.
“Detonacija treba da bude sutra uveče.”
“Tako brzo?”
“Saznali smo da jedan veliki nemački konvoj treba da ga pređe prekosutra. Pa
moramo ranije.”
“Ali Džulijan je rekao da ne nastavljamo bez njega.”
“Pa i nećemo. Postavićemo punjenje, a onda, pre nego što eksplodira, pokupiti
njega s mesta gde će se spustiti. Ne bi trebalo da bude problema.”
Nije shvatala zašto mu je ton tako sumoran. “Pa šta je onda?”
Oklevao je. “Agent koji je trebalo da postavi punjenje sutra… nestala je.”

135
 Ona. Samo je jedna žena u mreži kadra da obavi takav zadatak. Mari se samo
spustila na ivicu kreveta, u nadi da ga je pogrešno čula. “Vile”, kazala je,
“ko je to?”
“Džozi je nestala”, potvrdio je otvoreno i seo pored nje. “Ona, Albert i jedan
gerilac Marsen isporučivali su oružje pokretu Maki pre četiri dana, i progutao ih je
mrak. Ne znamo tačno jesu li uhapšeni”, brzo je dodao. “Možda su se samo pritaji-
li.”
“Ili su povređeni, ili mrtvi”, iz Mari su potekle užasne mogućnosti. “Jesu li pro-
verili lokaciju njene poslednje transmisije? A u gradiću u kojem je poslednji put
viđena? Moramo javiti komandi…” Kad bi znao, Džulijan bi se raspitao u Londo-
nu.
“Jesmo. I tim za izviđanje radi sve što je u njihovoj moći.” Po zvuku njegovog
glasa Mari je znala da je uzalud. Da je dobro, Džozi bi našla načina da se vrati, ili
bar da sa nekim stupi u vezu. Ne, jedino bi je hapšenje moglo sprečiti da obavi za-
datak. Ili smrt.
Pred očima joj je iskrsla Džozi u Arisejg hausu, onako jaka i prkosna. Očiju pu-
nih suza, okrenula se ka Vilu. “Kako se to moglo dogoditi?” Naslonila se na njega i
zaplakala kvaseći mu suzama košulju. Nije oplakivala samo Džozi, već sve njih.
Džozi je bila nesalomiva. Ako su Nemci nju uhvatili, kakve onda šanse imaju ona i
ostali?
Osećala je da je tuga parališe, da je spremna da odmah tu od svega odustane. Ali
Džozi se ne bi ponosila njome kad bi je videla kako se zarozala. Naterala je sebe da
smiri disanje i jecaji su polako prestali. Nekoliko minuta kasnije uspravila se i izbri-
sala oči.
“Ne možemo ništa osim da čekamo”, dodao je Vil.
“I da uništimo most”, kazala je primoravajući se da se fokusira na zadatak pred
njima. Džulijan je rekao da se akcija mora izvesti po svaku cenu. “Ko će sad posta-
viti punjenje?”
“Ne znam. Obići ću nekoliko bezbednih kuća u blizini da vidim ko bi odgova-
rao. U najgorem slučaju, sam ću to učiniti.”
“Ja ću.” Reči su joj izašle iz usta same od sebe. Šta je, za ime sveta, mislila? Gle-
dao je u nju nekoliko sekundi kao da ne razume. “Postaviću punjenje.
Umem to da uradim.”
“Mari, ne. Nisi obučavana za to. Ti si radio-operater.” U Arisejg hausu je prošla
samo površnu obuku iz rukovanja eksplozivom. Postaviti punjenje za čitavu deto-
naciju bilo je zapravo nešto sasvim drugo. “Džulijan to nikad ne bi dozvolio”, do-
dao je.
“Zašto?”
Vil je slegao ramenima. “Zaštitnički je nastrojen.” Prema meni, poželela je da
pita, ili prema svim ženskim agentima? Bio je savršeno voljan da pusti Mari da rizi-

136
kuje život onim putovanjem u Pariz, po eksploziv. Šta se promenilo? Setila se bli-
skosti među njima one noći pre nego što je otišao u London. Zapitala se da li je i
Vil to osetio narednog jutra. Ili mu je možda Džulijan rekao nešto o tome pre nego
što je otišao.
Ali to nije imalo nikakve veze sa onim što je pred njima. “Džulijan sad nije tu. I
nema nikog drugog ko bi to uradio. Ti moraš da budeš na polju za sletanje.
Idi i dočekaj ga”, nastavila je da izlaže plan koji joj se formirao u glavi. “Ja ću
postaviti punjenje i sastaću se sa vama. Džulijan zna tajne puteve za bekstvo iz ove
oblasti. Dočekaćemo Džulijana, a kad punjenje eksplodira, bićemo daleko.”
Vil je oklevao. Džulijan bi se protivio ovom planu do poslednjeg daha i oboje su
to znali. Ali na licu mu se polako ukazao izraz da shvata kako je ona u pravu. Pa
čak i da greši, nije bilo vremena za drugi izbor.
“Dobro onda. Hajde sa mnom, brzo.” Izašli su iz stana, pa niz stepenice, pa
preko polja, ovoga puta pešice. S Vilom je bilo teško držati korak kao i s njegovim
rođakom, imao je kraće noge, ali zato korake brze kao uzastopna vatra iz oružja.
“Šta da radim?”, upitala je. “Mislim, pošto postavim punjenje.”
“Moraćeš da pređeš most da bi stigla do ugovorenog mesta. Idi obalom na jug,
do krivine koju ću ti pokazati na mapi, a onda na istok, do polja na koje smo sleteli
kad si došla.” Rekao je to tako da zvuči lako. “Možeš li da ga nađeš?” Klimnula je
glavom.
Nastavili su ćuteći. “Čime si se bavio pre rata?”, konačno je upitala.
Očekivala je da je prekori, kao što bi učinio Džulijan, jer nepotrebno rizikuje da
ih primete. “Trkama.”
“Automobilskim?”, iznenadila se.
“Motociklističkim zapravo.” S obzirom na njegovu ljubav prema letenju, to je
nekako imalo smisla. I jedno i drugo je uzbudljivo. “Krajnje frivolno, znam.
Ali istinito.” Svi su oni bili toliko drugačiji ljudi pre rata, shvatila je.
Šuma je uskoro počela da se proređuje. Pred njima se pojavio železnički most,
njegovi obrisi nalik džinovskom crnom kosturu u mraku. Mari je srce zalupalo
brže. Bio je mnogo veći nego što je zamišljala. “Imamo li dovoljno eksploziva da
ga srušimo?”
“TNT je postavljen na najmanje dvanaest tačaka duž mosta”, rekao je. “Ne mo-
ramo da ga srušimo celog, samo toliko da bude neprohodan. Jesi li zapamtila sa
obuke kako se podešava punjenje?”
“Jesam…” Mari je oklevala. Nije poklanjala pažnju eksplozivima koliko bi tre-
balo. Nju su poslali ovamo kao radio-operatera; od nje, jednostavno, nikad nisu
očekivali da radi takav posao kao što je dizanje objekata u vazduh.
“Nije prekasno da se predomisliš”, rekao je kao da joj čita misli.
Ona je prkosno isturila bradu. “Mogu ja to.”

137
 Izvadio je detonator iz torbe pa pokazao prstom u jedan ugao mosta. “Treba da
ga staviš tamo gde se spajaju noseći elementi. Čekaj da se potpuno smrkne.
Voleo bih da mogu ja to da uradim umesto tebe”, dodao je.
Odmahnula je glavom. Ona je sitnija i teže ju je spaziti. A tečan francuski po-
moći će joj ako je uhvate. “Ti treba da ideš da pripremiš polje za sletanje za Džuli-
jana.”
“Moramo se tamo sastati pre nego što Džulijan stigne”, brinuo se, sad videvši
sve slabosti njihovog na brzinu skovanog plana. “Čim avion sleti, moramo skloniti
baklje i pobeći.”
“Znam.” Položila je ruke na njegova ramena i pogledala ga pravo u oči. “Biću
tamo.”
“Bolje bi ti bilo”, progunđao je. “Džulijan bi me ubio kad bi se tebi nešto dogo-
dilo.”
“Vile…” Osetila je da možda treba da se izvini, ili bar da kaže nešto o svojim
osećanjima prema Džulijanu. Ali kako da mu objasni ono što ni sama ne razume?
Odmahnuo je rukom. “Nije važno.” Glas mu je zvučao kao da mu je nelagod-
no. “Samo obavi posao.”
“Hoću. Veruj mi”, kazala je odlučno. “Idi sad.”
Pošto je Vil nestao u mraku šume, Mari je samopouzdanje opalo. Šta radi ovde,
za ime sveta? Gore na nebu videla je lica onih koji su sumnjali u nju – najpre oca, a
onda Ričarda. Onih zbog kojih je poverovala da nikad neće biti dovoljno dobra,
dovoljno sposobna. Potisnuvši sumnje, umesto njih je zamislila Džulijana kako ula-
zi u lisander, nestrpljiv da se vrati svojim agentima. Nije mogla da poveruje da će
ga videti za samo nekoliko sati.
Činilo joj se da je čitavu večnost čekala da se smrkne, da se sumrak odužio više
nego obično. Kad je konačno pala noć, Mari se išunjala iz skrovišta i tiho, pognuta,
pošla rubom blago zavojite reke. Njene usnule obale nisu odavale nikakvog znaka
da je rat.
Dok se prikradala sve bliže, Mari je u sebi zahvalila bogu što ne nosi opet TNT
kao onda. Postaviti detonator, naravno, nije mala stvar. Spoj na konstrukciji mosta
koji joj je Vil pokazao i gde treba da ga postavi bio je visok skoro šest metara. Za
Džozi, koja se u Arisejgu onako lako penjala na brda i uz stenje, to ne bi bio nika-
kav problem, ali Mari je izgledalo kao planina. Šunjala se ispod mosta sve do tačke
koju joj je Vil pokazao, kod jedne od glavnih greda.
Hladna voda niskog rečnog vodostaja neprijatno joj je prodirala u čizme. Pipala
je u potrazi za velikim, grubim zavrtnjima koji su štrčali iz čelika i mogli poslužiti
kao oslonci za penjanje. Gurnula je detonator u bluzu i počela da se penje.
Kad je posegnula za višim zavrtnjem, stopalo joj se okliznulo i oštar metal joj je
posekao članak. Nije mogla da obuzda jauk od bola i taj zvuk je oštro odjeknuo u

138
mirnom vazduhu. Ugrizavši se za usnu, mučila se da se ponovo osloni na zavrtanj i
da ne padne.
Konačno je stigla na mesto ispod mosta gde se spajaju grede konstrukcije.
Držeći se čvrsto jednom rukom za most, uspela je da izvadi detonator iz bluze.
Proučavala ga je trudeći se da se seti onoga što je na obuci naučila o detonatori-
ma. Drhtavim rukama je spojila žice. Tiho se pomolila da je uradila kako treba i da
će funkcionisati.
Gurnula je detonator na mesto. Dok je to činila, čula je neku tutnjavu iz daljine.
Vazdušni napad, pomislila je pošto ju je taj zvuk podsetio na one užasne godine u
Londonu. Međutim, dok je zvuk postajao sve glasniji i kad je most počeo da se tre-
se, shvatila je da to dolazi voz. Nije bilo vremena da se spusti.
Sad je bio blizu, čitav se most tresao i pretio da izbaci detonator s njegovog
mesta. Mari je jednom rukom čvrsto držala detonator, a drugom se uhvatila za za-
vrtanj, očajnički nastojeći da se održi. Makar jednom u životu neće pobeći i neće se
plašiti. Voz je tutnjao iznad nje. Snažno je zažmurila, moleći se u sebi da izdrži.
Voz je najzad prešao most i podrhtavanje je postepeno prestalo. Mari je proveri-
la da li je detonator obezbeđen, pa je sišla s mosta drhtavim nogama. U podnožju
je zastala da uhvati dah. Pogledala je u oba smera i pošla preko mosta. Znala je da
mora da ide polako, da se drži senke stubova i pazi da je niko ne vidi. Ali nije bilo
staze za pešake i voz je mogao naići svakog trenutka. Potrčala je kolosekom, sa
osećanjem da je gola i izložena, pa dospela na drugu stranu.

***
Stigla je na polje za sletanje na vreme.
Kad se konačno domogla ravne, gole trake zemljišta, izgledala joj je pusto, pa se
zapitala da nije zakasnila i da Vil nije već pokupio Džulijana pa su otišli bez nje. Ali
na tlu su bile male hrpice granja spremne da se zapale kad se avion približi. Onda
je ugledala Vila u zaklonu od drveća.
“Ima li kakvih znakova?”, upitala je prišavši. Vil je odmahnuo glavom. Preplavi-
lo ju je razočaranje. Džulijan je dosad već trebalo da bude ovde. Potisnula je nemir
koji joj se javio u grlu. Nekoliko sati ne znači ništa. Uvek ima vremenskog odstupa-
nja kad se očekuje sletanje aviona. Možda je nešto zadržalo pilota, ili je kružio zbog
magle ili straha da ga ne primete.
“Treba da čekamo u zaklonu.” Poveo ju je sa otvorenog prostora ka drveću. Iza
jednog palog drveta teren se spuštao u malu jarugu. Vil se tamo spustio i pozvao je
rukom da učini to isto.
Vazduh je postao hladniji i ona je zadrhtala, ježeći se od rečne vode koja joj se
zadržala u čizmama. Poželela je da bude pored vatre, mada to, naravno nije bilo
moguće. Prišla je bliže Vilu ne mareći da li mu to smeta ili ne. Zurila je preko

139
mračnog polja i čeznula za znakom Džulijanovog dolaska. Ali njega nije bilo. Go-
tovo je videla njegov obris kako stupa iz senki, sa smeškom na usnama iako mu je
u očima oštar i oprezan pogled. Ali to je bila prikaza, tvorevina njenog uma. Prošlo
je deset minuta, pa petnaest, i nada se pretvorila u razočaranje, a onda u zabrinu-
tost.
Naslonila se na drvo i sklopila oči, suviše nervozna da bi spavala. A onda se tr-
gla i naglo pridigla u sedeći položaj začuvši neki zvuk odozgo, nečeg tananog i pro-
zirnog što pada s noćnog neba.
Padobran!
Skočila je na noge i nesmotreno potrčala na poljanu. Mora da su ga izbacili jer
nije bezbedno sleteti. Dok se padobran spuštao, odmakla se da ne padne na nju.
“Rekao sam ti da ću se vratiti”, rekao je Džulijan.
Iznenada ju je probudilo neko brujanje odozgo. Naglo je otvorila oči. Zaspala je
u mračnoj šumi. Ponovni susret bio je samo san. Džulijana još nema. Malo je skliz-
nula sa stabla i sad je bila naslonjena na Vilovo rame. On ju je obgrlio jednom ru-
kom da joj bude toplije. Brzo su se razdvojili i uspravili. “Ima li nečeg?” On je za-
vrteo glavom.
Noćno nebo je i dalje bilo tamno, ali na horizontu se ukazala nijansa ružičastog.
Bilo je prekasno. Džulijanov avion neće se pojaviti.
Pogledala je gore, u prazninu, tražeći odgovor za ono što se dogodilo. “Da nije
informacija o spuštanju pogrešno protumačena?”, bila je uporna.
“Nije mi poznato da se to ikada dogodilo. Bila je sasvim određena.” Iako nije
rekao ništa više, jasno mu se video strah u očima. Nešto je pošlo strašno naopako.
Mari je zurila u nebo, koje je postajalo sivo kako se dan bližio, i želela da je sve
to samo ružan san. “Možda će avion i doći”, rekla je s lažnom nadom.
Ali Vil je znao protokole i nije bio voljan da se pretvara, pa je zavrteo glavom.
“Nema dovoljno goriva. Zora je suviše blizu.” Brzo i odsečno je nabrajao razloge
zbog kojih je to nemoguće.
“Rekao si da je isporuka potvrđena. Šta se moglo desiti?”
“Ne znam. Bilo kako bilo, više ne možemo da čekamo. Ako za njega nije bilo
bezbedno da se spusti, onda najverovatnije ni za nas nije bezbedno da budemo
ovde.” Mari se sva naježila od straha. “Moramo da idemo.” U glasu mu se čula od-
lučnost.
Ustao je i krenuo između drveća. Otići i vratiti se sutradan u isto vreme; tako je
glasio protokol kad ne dođe do zakazane isporuke ili sletanja. Mari se još malo za-
držala. Uprkos opasnosti, nije želela da ode sa mesta na kojem je najverovatnija – a
možda i jedina – mogućnost da se sastanu s Džulijanom.
Pred njom su se pružali sati, mračni i ispunjeni agonijom, dok ne budu mogli
ponovo da pokušaju. Ali Vil je u pravu. Svaka sekunda ovde znači sve veći rizik od

140
hapšenja i smrti, i to ne samo za njih nego i za druge agente i za meštane koji im
pomažu.
“Možda je dobio naređenje da ostane”, nagađala je Mari kad je sustigla Vila u
šumi.
“To ne bi sprečilo Džulijana”, odlučno je odgovorio Vil. “On bi se svakako vra-
tio.”
Ali nije se vratio. To može da znači samo da nešto nije u redu, da je nešto pošlo
vrlo, vrlo naopako.
“Doći će drugom turom”, rekao je Vil trudeći se da zvuči samopouzdano.
“Ali mi ne možemo da čekamo”, shvatila je Mari. “Most. Podešen je da eksplo-
dira večeras.” Videla je paniku u Vilovim očima. Podesila je tajmer na eksplozivu
onako kako ju je uputio, da detonacija bude za dvadeset četiri časa, što znači te
noći pošto se smrkne.
Po planu, trebalo je da dočekaju Džulijana i da ih on odvede na skrovito mesto.
Ali to sad više nije bilo moguće. Ne mogu pobeći bez Džulijana; ne poseduju
njegovo podrobno znanje o tome kome se može verovati, gde mogu bezbedno da
se sakriju. “Idi ti u stan”, naložio joj je Vil, kao da mu se u glavi rađa plan dok go-
vori. “Neka stan izgleda kao da nikad nisi živela tamo. Uništi sve što ne možeš da
sakriješ ili da poneseš.”
“Zašto?”
“Zato što ću te noćas prebaciti avionom iz Francuske.”
“Ali ne možemo tek tako da odemo”, pobunila se. “Moramo biti ovde da doče-
kamo Džulijana.”
“On neće doći, Mari”, rekao je Vil, prvi put priznajući istinu i samome sebi kad
je to glasno izgovorio.
“Možda će…”, bila je uporna.
Vil se zaustavio i okrenuo se ka njoj, a onda je snažno zgrabio za ramena. “Ne
možemo sebi priuštiti taj luksuz da čekamo. Kad most eksplodira, niko od nas više
neće biti bezbedan. Gotovo je, Mari. Ispunila si svoju dužnost, i više od toga. Vre-
me je da se vratiš ćerki dok još možeš.”
“Ali kako?”, upitala je obamrla, poražena.
“Mreža Džagler ima lisander na tlu nedaleko od Versaja, koji je oštećen pre ne-
koliko meseci, kad su prilikom spuštanja na njega pucali iz protivavionskog na-
oružanja, pa ga u tajnosti popravljaju. Mogu otići tamo i osposobiti ga za let, pa da
večeras poletimo.” Pokazao je rukom kroz drveće, u suprotnom smeru od onog
kojim su išli. “Oko pet kilometara na istok ima još jedno polje za sletanje. Ako bu-
deš išla kroz šumu na istok, naići ćeš na njega. Sakrij se pored polja dok me ne vi-
diš. Naći ćemo se u devet i poletećemo pre detonacije.” Rekao je to tonom kao da
je sasvim lako.

141
 I ne čekajući odgovor, okrenuo se i pošao. Čekaj, poželela je da ga pozove. Hte-
la je da se ponovo pobuni, da kaže kako ne mogu otići iz zemlje ako još uvek pos-
toji šansa da se Džulijan vrati. Ali znala je da ništa ne bi postigla tim argumentom.
A znala je i da je za Vila najbolje da sad ode, dok je još pod okriljem tame pre sva-
nuća. Posmatrala ga je kako nestaje između drveća.
Te večeri, pošto je pao mrak, Mari je stajala u vratima stana. Dan se otegao i
sporo prolazio. Uprkos Vilovim rečima, odlučila je da ne pakuje ono malo stvari
koje je posedovala. Ako iko dođe da proverava, najbolje je da izgleda kao da je
otišla nakratko. Pokušala je da uspostavi radio-vezu s Londonom i javi da se Vil i
ona vraćaju, i da sazna zašto Džulijan nije došao. Ali nije bilo odgovora. Trebalo bi
da sa druge strane bude dežurnog operatera iako po rasporedu nije bilo vreme da
se ona javi. Zapitala se da nisu Nemci uspeli da ometaju signal. Ili je možda do vre-
menskih prilika. Nije bilo važno. Do sutra će biti u Londonu. Sigurno će ih Džuli-
jan tamo čekati i sve će im objasniti.
Zaustavila je pogled u uglu gde je bio skriven radio maskiran u gramofon. Ne
može ga poneti sa sobom. Znala je da Vil misli da treba da ga uništi; to je naučila i
na obuci. Prišla mu je i otvorila kofer, a onda se osvrnula po sobi tražeći pogledom
nešto tvrdo. Najbolje će poslužiti gvozdeni lonac pored vatre. Uzela ga je i podigla
iznad radija.
A onda je stala, s loncem na pola puta u vazduhu. Spustila ga je. Trebalo bi da
pokuša da uspostavi vezu s Londonom još jednom pre polaska. Brzo je pronašla
kutijicu sa svilenim tkaninama i odabrala najpouzdaniji ključ za šifrovanje poruke.
Izvukla je iz džepa kristale i ubacila ih u radio, pa podesila skalu transmisije na pra-
vu frekvenciju. “Ejndžel zove Kuću”, otkucala je.
Odgovor je stigao brzo. “Ovde Kuća.” Mari je počela da kuca vesti o detonaciji,
ali pre nego što je uspela da otkuca, stigla je druga poruka: “Potvrdite prijem Kar-
dinala.”
Dok je dešifrovala poruku, kao da joj se kamen stvorio u stomaku. Poruka je u
vezi s Džulijanom. London ga je poslao u Francusku i sad žele potvrdu da je sti-
gao.
Ali nije stigao. Brzo je otkucala šifrovani odgovor: “Kardinal nije primljen. Po-
navljam: Kardinal nije primljen.”
Više nije bilo odgovora. Signal se izgubio ili je bio ometen. Nije znala da li je
njena poruka stigla ili ne.
Mari je jedva disala dok je razmišljala o toj informaciji. London misli da se Džu-
lijan spustio. Gde je on? Da li mu se nešto dogodilo tokom leta ili na zemlji? To
nije mogla znati, ali jedno je bilo sigurno: ako postoji mogućnost da je Džulijan
došao, ona nikako ne može otići iz Francuske.
Mari je htela da sačeka, da vidi hoće li biti još odgovora iz Londona, ali nije se
usuđivala da zbog nje Vil sedi u avionu na zemlji duže nego što je neophodno i ri-

142
zikuje da bude uhapšen. Još jednom je pogledala u radio. To je bio njen jedini izvor
informacija o Džulijanu i nije mogla podneti da ga uništi. Ionako ga niko ne može
koristiti bez kristala.
Ponovo je uzela kristale i komade svile, okrenula se i istrčala iz stana da se nađe
s Vilom.
Izašavši napolje, Mari je prisilila sebe da korača normalno i popravila je džem-
per kad je kročila na ulicu. “Mademoiselle!”, pozvao ju je muški glas jačim šapa-
tom. Sledila se, uverena da je to policija ili neki Nemac. Ali to je bio samo onaj
knjižar, pozivao ju je pokretom ruke s druge strane ulice.
Mari je oklevala. Nije imala vremena da se zaustavlja. Mahnula mu je, u nadi da
će to biti dovoljno. Ali on je nastavio da je poziva pokretom ruke. Strepeći da bi to
mogao da vidi još neko, Mari je užurbanim korakom prešla preko, u radnju.
“Bonsoir”, rekla je učtivo kad je ušla u radnju. Bila je u knjižari dva-tri puta ot-
kad je stigla, da bi našla nešto za čitanje da prekrati beskonačne samotne časove.
Nikad nisu ni jednom jedinom rečju pomenuli ono prvo veče, kad ga je molila za
pomoć. Šta sad hoće od nje?
Gurnuo joj je u ruke neki roman Radjarda Kiplinga. Ali pre no što je stigla da
izrazi svoju zbunjenost, otvorio ga je i otkrio šupljinu u knjizi. Ipak joj nudi po-
moć.
Samo što je bilo prekasno. Pomislila je da mu to i kaže, ali onda se predomislila.
“Biće veoma korisna”, kazala je. Starčevo lice je sinulo i malo se uspravio, po svoj
prilici ponosan jer pomaže. “Hvala vam, monsieur.” Spustila je ruku na njegovu, a
onda žurno izašla iz radnje.
Izašla je iz grada, mostom preko kanala, kao i one prve večeri kad ju je Džulijan
doveo ovamo. Sat kasnije stigla je na polje za sletanje. Avion je nepomično stajao
nasred poljane i za trenutak se ponadala da je to Džulijan, da se vratio. Ali Vil je
stajao na vratima letelice i zaklanjao oči od svetlosti dok je osmatrao ne bi li je spa-
zio. Licem mu se najpre raširio izraz olakšanja kad ju je video, a onda nestrpljenje.
“Ulazi, brzo. Detonator će uskoro aktivirati eksploziju. Moramo odmah da krene-
mo.”
Sklonio se u stranu da je propusti u avion, ali ona je stajala nepomično i trudila
se da povrati dah od trčanja. “Vile, čekaj. Primila sam poruku iz Londona, kažu da
su poslali Džulijana.”
“Ali to je nemoguće.” Na licu mu se ukazala mešavina iznenađenja i zbunjenos-
ti. “Bili smo na polju za sletanje u dogovoreno vreme.”
“Osim ako ga nisu spustili negde drugde.”
“Ja sam lično odredio lokaciju. Kako je to moguće?”
“Ne znam. Sigurno je neko na neki način promenio lokaciju. Ali to znači da je
Džulijan ovde, u zemlji. Mogao bi da bude bilo gde, povređen ili uhapšen ili…”

143
Nije mogla da dovrši misao. “Ne mogu da odem dok ne saznamo šta se s njim do-
godilo.”
“Misliš…” Zaćutao je. “Ne nameravaš da pođeš sa mnom?”
“Ostaću ovde i nastaviću da ga tražim. Ti idi u London i reci im da je nestao.
Pokušala sam da im to javim, ali ne znam da li je poruka prošla, ili mi možda nisu
poverovali.”
“Mari, ovde neće biti bezbedno posle uništenja mosta. Nikome nije stalo do
moga rođaka više od mene, ali ovo je ludo. Ostati ovde ravno je smrtnoj presudi.”
Mari je odmahnula glavom. “Doći ću sledećim transportom.”
“Možda neće biti sledećeg transporta.”
“Naći ćeš načina da se vratiš. Uvek nađeš. A dok si ti odsutan, ja ću nastaviti da
tragam za Džulijanom. Moram biti ovde kad se vrati”, insistirala je.
“Bez prevodioca i bez radio-operatera, biće bez ičega.”
“On je vođa mreže, za ime boga!”, prasnuo je Vil. “Snalazio se mnogo pre tvog
dolaska. Snaći će se i sada.”
“Ne mogu da odem dok ga ne nađem – ili bar dok ne saznam šta se dogodilo.”
“Džulijan bi želeo da pođeš”, navaljivao je Vil. “Ne bi mogao da nastavi dalje
kad bi se tebi nešto dogodilo. Džulijan gaji osećanja prema tebi”, dodao je, izgova-
rajući glasno ono što se ona jedva usuđivala da prizna i sebi samoj. “Stalo mu je do
tebe onako kako mu nije bilo stalo još otkad je izgubio svoju ženu.” Džulijan gaji
osećanja prema tebi. Stalno je iznova čula te reči u mislima. “A imaš i ćerku na koju
moraš da misliš, Mari. Preživela si. Mnogima to nije uspelo. Zašto jednostavno ne
uzmeš taj dar?”
“Zato što ne mogu.” Jednostavno nije mogla da ode znajući da je Džulijan
spušten nazad u Francusku. Morala je da ga nađe. Pogledala je Vila pravo u oči.
“A ne možeš ni ti. I upravo zato ćeš se i vratiti po mene za nedelju dana.”
“Ali kuda ćeš?” Zastao je, razmislio. “Bordel u Latinskoj četvrti. Jesi li čula za
njega?”
“Džulijan ga je jednom pomenuo. Rekao je da ta žena tamo krije naše agente.”
“I više od toga. Javna kuća služi kao centar za razmenu raznih informacija. To je
jedna od naših najdragocenijih sigurnih kuća u okupiranoj Francuskoj, i ne koristi-
mo je osim u slučaju krajnje nužde i hitne potrebe.” Mari je pomislila kako se ovo
sigurno računa u takve situacije. “Vlasnica Lizet poznaje pola Pariza preko posla.
Ako iko može da se raspita i da ti pomogne da nađeš Džulijana, to je ona.”
“Otići ću pravo tamo”, obećala je.
Ali Vil je gledao u horizont i namrštio se, još nije bio zadovoljan. “Kad invazija
počne, više neće biti letova.” Očajan, okrenuo se ka avionu. Jasno je videla da se
opire da pođe bez nje i da ga to razdire.
“Znam”, kazala je. “Ali to je samo nedelju dana, najviše dve.”

144
 “Jedna nedelja”, odvratio je on odlučno. “Našla ga ili ne, poći ćeš sa mnom.
Slušaj radio-emisije, za slučaj da se moram spustiti na drugo polje. I šta god radila,
samo se ne vraćaj u onaj stan.”
“Moram da se vratim da vidim ima li iz Londona vesti o Džulijanu”, usprotivila
se.
“Ne smeš. Kad most eksplodira, tamo više neće biti bezbedno. Nećeš moći da
pomogneš Džulijanu ako te uhapse. Shvataš li?” Klimnula je glavom. “Jednu nede-
lju”, ponovio je. “Hoću da za nedelju dana budeš u ovom avionu bez obzira na
sve. Obećavaš?”
“Obećavam.” Oči mu je zamaglio oblak sumnje. Da li je pomislio kako će ona
opet odbiti da ode ili jednostavno nije verovao da će Mari preživeti do sledeće ne-
delje?
Ali nije imala vremena da ga to pita. Bilo je skoro deset sati. Most samo što nije
odleteo u vazduh.
Mari ga je brzo poljubila u obraz i potrčala ka zaklonu između drveća.

145
 Osamnaesto poglavlje
Elenor

London, 1944.

Elenor se ukočila, a onda sela u krevetu boreći se za dah. Napipala je noćnu lampu
u mraku i upalila je, ne obazirući se na to da li je na snazi zamračenje i da li su za-
vese navučene. Ponovo je u košmaru trčala i bežala od nečega. Nešto ju je jurilo, a
prostor pred njom bio je crnilo.
Tako mi i treba, pomislila je trljajući oči. Spustila je noge na pod pa se protegla
da razgiba ukočene kukove i ramena. Nekoliko sati ranije poslušala je Direktorovo
naređenje da ode kući i malo se odmori posle tri dana neprekidnog boravka u Nor-
džbi hausu. To joj je bila prva greška. Nikad nema košmare kad samo odrema na
poslu, jer joj je glava puna detalja i organizovanja svega što treba uraditi. Samo
ovde sanja o nesrećama, hapšenjima i nekom bezimenom i mračnom mestu u ko-
jem su sve njene devojke i zovu je u pomoć ali ona ne može da dospe do njih.
Unutarnji sat joj je govorio da je prošlo četiri. Ustala je i pošla u toalet i pustila
toplu vodu u kadu. Prošlo je pet dana otkad je Direktoru iznela svoje sumnje, pet
dana otkad ju je odbio. Više nije bilo poruka od Mari. Saznali su da je akcija ruše-
nja mosta uspela, ne od same Mari, ali iz kratke poruke od susedne mreže agenata
koji su čuli vesti o eksploziji i odmazdama u susednim oblastima. Sve to su mogli
da potvrde i snimcima iz aviona, most je desetkovan i neupotrebljiv. Međutim, iako
su dizanjem mosta i vazduh postigli taktički uspeh, to im nije pružilo nikakvu pot-
vrdu o bezbednosti Vesperove mreže, a činjenica da im je javljeno s drugog mesta
samo je dodatno produbila Elenorine brige. Mari bi sigurno poslala poruku da je
mogla.
A Direktor i dalje neće da je sluša. Iako se čini da mu uopšte nije stalo do age-
nata, Elenor je znala da to nije istina. Samo su jednostavno potrošna roba, kolate-
ralna šteta od voza koji prebrzo juri tračnicama i pretežak je da bi se zaustavio. U
mislima se vratila na onaj razgovor s Vesperom na krovu, njegovoj zabrinutosti i
frustriranosti. Ako moćnici ne slušaju svog najstarijeg agenta, koji je svedok svih
dešavanja na terenu, kako se onda ona može nadati da će ih ubediti?
Briga ne donosi ništa dobro. Elenor je potisnula nemir i ušla u kadu. Puštala je
vodu predugo i sad je bila mnogo viša od nivoa dozvoljenog ratnim propisima.

146
 Uživala je u tom luksuzu s mešavinom griže savesti i prkosa. Međutim, nije
odugovlačila, već se brzo okupala. Vreme je da se vrati u Bejker strit, da ponovo
čeka. Nije se brinula samo za Mari. Već dve nedelje nisu imali vesti ni od Džozi, a i
Brijina poslednja transmisija bila je slaba. Imala je osećaj da joj devojke klize kroz
prste, kao da su im glasovi sve slabiji u mraku oluje.
Izašla je iz kade i obrisala se, a onda posegnula za bademantilom. Upravo je bila
počela da se oblači kad je odozdo začula kucanje. Oslušnula je da odredi jesu li po-
sredi uobičajeni ranojutarnji zvuci – mlekadžija što menja boce, kamioneti što ispo-
ručuju robu dole u ulici. Međutim, bilo je to pravo kucanje na vrata. Zatim glasovi,
glas njene majke, tih i zbunjen, pa muški, napet i žuran. Dods, poslužitelj u koman-
di, koji je služio i kao njen vozač. Došao je po nju najmanje sat pre vremena – i on
nikad ne izlazi iz kola da je odvede. Elenor se brzo obukla, još je zakopčavala dug-
mad dok je silazila stepeništem.
Dods je prvi put stajao na vratima i izgledao je kao da mu tu nije mesto i kao da
mu je nelagodno. “Šta je?”, upitala je Elenor.
Dods je zavrteo glavom, nije hteo da govori pred njenom majkom, koja je raz-
rogačila oči konačno shvativši da njena kći ne radi u nekoj od prodavnica na glav-
noj ulici. Elenor je zgrabila tašnu s čiviluka pored vrata i istrčala napolje za Dod-
som, bez reči. Kosa je slobodno vijorila za njom, i tek kad je sela na zadnje sedište
automobila, počela je da je vezuje u punđu. “Recite mi.”
“Direktor je rekao da vas brzo dovezem. Nešto u vezi s transmisijama.” Elenor
se srce steglo dok je zamišljala hiljadu različitih scenarija, sve što je moglo poći na-
opako. Ali stalno se vraćala na jedno.
“Dođavola”, opsovala je. Nije trebalo da napušta komandu. Pritiskala je stopa-
lom pod kola kao da će time naterati Dodsa da vozi brže, iako su se već dovoljno
brzo vozili ulicama klizavim od kiše.
Kad su se kola zaustavila ispred Nordžbi hausa, na vratima ju je čekao lično Di-
rektor – što je bilo još zlokobniji znak nego da dođu po nju pre zore. “U pitanju je
poruka koju ne razumem sasvim”, rekao je odbacivši svoju uobičajenu diskreciju i
progovorivši još u hodniku, dok su koračali ka radijskoj dvorani.
“Poslala ju je jedna od južnih mreža.” Znači nije iz Vesperove mreže, pomislila
je sa olakšanjem. “Izgleda da nešto nije u redu.”
Pružio joj je list papira, već dešifrovanu poruku u kojoj pitaju za detalje isporu-
ke oružja. Ali radio-operater koji ju je poslao bio je muškarac, a ne neka od njenih
agentkinja. Elenor je jedva primetno odahnula. “Izvinite, gospodine, ali ovaj opera-
ter mi nije poznat.” Zapitala se zašto je Direktor zvao nju u ovo doba i to zbog
transmisije koja nema nikakve veze s njenim devojkama. “Ako hoćete, mogu da
uporedim poruku s obrascem kucanja dotičnog agenta.”
Direktor je sumorno odmahnuo glavom. “Nema potrebe. Jedan od radio-opera-
tera označio je tu poruku jer ju je navodno poslao agent po imenu Rej Tompkins.”

147
 “Tompkins je uhvaćen u sigurnoj kući nedaleko od Marseja pre gotovo tri nede-
lje”, kazala je Elenor pošto je prepoznala ime.
“Tačno tako. Ova poruka nikako ne može biti od njega.”
Elenor je niz kičmu prošla ledena jeza dok je ponovo pregledala poruku. “Mo-
gao bi biti neko drugi iz njegovog tima”, usudila se da kaže iako je zvučalo šuplje,
znajući da te reči nisu istina već dok ih je izgovarala.
Direktor je odmahnuo glavom. “Ostalo dvoje članova te grupe, oni koji su
umeli da rukuju radiom, uhapšeni su nekoliko dana pre njega. Ne, bojim se da
možemo da pretpostavimo najgore – da se neko domogao radija i da ga koristi.”
Elenor je pustila da se ta tvrdnja slegne. Jedan od njihovih radio-aparata zaple-
njen je pre nekoliko nedelja i neko (verovatno Nemci) se domogao kristala i šifara
da bi nam slao poruke kao da je aparat i dalje operativan. Ali da li bi se Nemci
stvarno usudili da tako koriste radio-odašiljače uhapšenih agenata, znajući da
možda nemaju bezbednosne provere i da rizikuju da ih provale? Da, zato što je već
jednom upalilo. Setila se onih transmisija koje su joj se činile kao da nisu baš kako
treba. Najpre su bile kratka, obazriva pitanja. Tek kad je odgovorila, počeli su da
pitaju za lokacije isporuka oružja i druge dragocene informacije. Toga se najviše
plašila, mada nije baš sasvim razumela – ili možda nije želela da shvati.
Elenor je proučavala transmisiju, tražeći odgovore kojih nije bilo na stranici. U
njoj je rasla osujećenost. Skrenula je pažnju Direktoru i izrazila zabrinutost za ra-
dio-odašiljače još pre nekoliko nedelja. Zašto je onda nije slušao?
“To može imati posledice na čitavo Odeljenje F”, rekao je Direktor. “Potrebna
mi je vaša pomoć, da procenite štetu i da smislite kako da je umanjimo.”
Elenor je uspaničeno pomislila na sve one poruke koje je London možda slao
na teren preko tog radija, svih informacija koje su nenamerno isporučili Nemcima
u ruke. Možda su otkrili sigurne kuće, tajna skladišta oružja – ili još gore, identitet
samih agenata. Južne mreže joj nisu bile toliko poznate jer nijednu od svojih devo-
jaka nije tamo poslala. Moraće da prečešljava izveštaje. Potrajaće satima – ne, dani-
ma.
Sledila joj se krv u venama kad se setila razgovora s Vesperom one večeri na
krovu. Pomenuo je agenta u Marseju koji je stupio u vezu s njegovom mrežom i
pomogao im da nabave TNT. Ako je marsejska mreža provaljena i ako su stigli do
Vespera, onda i ova druga mreža može biti provaljena isto tako.
Mora da ih upozori. Potrčala je. “Čekajte…”, Direktor je doviknuo za njom. Ali
Elenor nije stala, trčala je punom brzinom niza stepenice, u radijsku sobu.
“Mari Ru”, naredila je. “Moram da joj pošaljem poruku.”
Džejn se zbunila. “Ona je na rasporedu za dvadeset minuta.” Protokol je zabra-
njivao transmisije van rasporeda agentima na terenu. Ako agentkinja nije za radio-
aparatom, neće biti u stanju da primi poruku.
Ali Elenor je bila očajna i morala je da pokuša. “Uradite to.”

148
 Džejn je podesila pred njom frekvencije i kristale za stupanje u vezu s Mari.
Poslala je probni poziv da vidi da li je Mari na vezi. Samo tišina. “Ništa.”
“Pokušaj ponovo.” Elenor je zadržala dah kad je Džejn probala još jednom, pa
opet, da pozove Mari preko radija.
Trenutak kasnije začulo se kuckanje. “Na vezi je”, kazala je Džejn vedro.
Za razliku od operaterke, Elenor nije osetila olakšanje. “Pitaj je ima li suncobra-
na u Hajd parku.” To je bila šifra za pitanje da li je primljena isporuka.
Želela je da pita za Vespera direktnije, da pita da li se bezbedno vratio. “Poruka
glasi: ‘potvrđeno’”, kazala je Džejn polako, dok je dešifrovala slova.
“Samo to? ‘Potvrđeno’?” Džejn je klimnula glavom. Odgovor je bio uznemiru-
juće kratak. Elenor je želela nešto više, nešto što bi potvrdilo da je to zaista Mari.
“Kako izgleda obrazac kucanja?”
Džejn je slegla ramenima. “Nemoguće je odrediti u tako kratkoj poruci.”
Naravno. Elenor je oklevala. Morala je da zna više ali nije se usuđivala mnogo
da kaže. “Pitaj da li su suncobrani crveni ili plavi.” Plavo je bilo šifra za ljude, a cr-
veno za opremu. Džejn je brzo šifrovala poruku i poslala je. Odgovor su čekale
malo duže i nemir je obuzeo Elenor kao hladna jeza. Nešto nije u redu.
“Moraćemo uskoro da prekinemo komunikaciju”, podsetila ju je Džejn. Nije
bilo bezbedno za agente da budu na vezi duže od nekoliko minuta.
Ali Elenor nije mogla da prekine. “Pošalji joj ovo.” Napisala je poruku na parče-
tu papira i pružila ga Džejn, a ova je razrogačila oči. “Jesi li videla Arlin O’Tul?”,
glasila je poruka. Bilo je zabranjeno koristiti prava imena preko radija. Arlin je bila
regrut na obuci i otpuštena je iz Arisejga a da nije ni završila kurs. Ona nije bila na
terenu i obe su to znale – a znala je i Mari.
“Jeste li sigurni?”, upitala je Džejn. Elenor je sumorno klimnula glavom i Džejn
je počela da šifruje.
Odgovor je stigao brzo pošto je poslala poruku. Elenor je čitala preko Džejni-
nog ramena dok je ova dešifrovala tekst: “Videla Arlin. Sve je u redu.”
Elenor se krv sledila u žilama. Radio koristi uljez.
Pogledala je preko ramena, ka mestu gde je stajao Direktor, i pogledi su im se
sreli. Oboje su bili svesni punih razmera tog užasa. Radio je kompromitovan… ali
koliko dugo? Elenor je u mislima pretresala sve poruke koje su u poslednje vreme
slali Vesperovoj mreži, procenjujući kolika bi mogla biti šteta. Možda nekoliko is-
poruka oružja. Srećom, nije bilo poslato mnogo agenata.
Samo se Džulijan vratio. U mislima se vratila na onu noć kad ga je videla na
krovu Nordžbi hausa. Pošto mu je obećala da će prioritetnom transmisijom javiti
za njegov povratak, otišla je pravo u radijsku sobu. “Moram da ugovorim isporu-
ku. Recite Mari: Romeo grli Đulijetu.” To je bila šifra za dolazak agenata.
Mari tad nije bila za radiom. Ali nekoliko sati kasnije stigao je odgovor: “Ne ko-
ristite uobičajeno mesto. Spustite ga na polje kod Le Miroa. Originalna lokacija je

149
kompromitovana.” Želela je da pita šta se dogodilo s originalnom lokacijom. Le
Miro je bio na zapadu, dalje od mesta gde su obično dovozili agente, nije bio blizu
nijednoj sigurnoj kući. Ali nije bilo načina da to učini otvoreno a bezbedno preko
radija. Džulijan će saznati kad se vrati.
Elenor su misli letele kao munje kad se setila poruke o promeni lokacije za ispo-
ruku. “Džulijan”, kazala je glasno. Direktor je razrogačio oči shvativši značaj tog
imena. Nisu dobili potvrdu da je stigao u Francusku. Jesu li Džulijana bukvalno is-
poručili u neprijateljske ruke?
“Pitaj da li se Kardinal spustio”, naredila je sad. Džejn ju je upitno pogledala.
Poruka nije bila dovoljno diskretna, bila je previše otvorena. Ali Elenor nije marila.
“Pošalji!”
Džejn je šifrovala i otkucala poruku. Nije bilo odgovora. Prošao je minut, pa još
jedan. “Kuća zove Ejndžel”, otkucala je, šaljući signal. “Kuća zove Ejndžel.”
Džejn je stalno iznova kucala šifrovani poziv, s pauzama između, i pažljivo os-
luškivala. Nije bilo ni traga od odgovora.
Mari ili taj ko se za nju izdavao nije više bio na vezi.

150
 Devetnaesto poglavlje
Mari

Pariz, 1944.

Pet dana. Toliko je bila u podrumu javne kuće. Prešla je pogledom po malom pros-
toru, a po mraku i skučenosti podsećao je na onu baštovansku šupu u kojoj ju je
Džulijan ostavio one prve noći. Spustila je glavu na prljav naparfemisani jastuk,
previše umorna da bi marila za to ko je pre nje koristio taj škripavi madrac. Odeća
joj je bila prljava i osećala je vlastiti smrad ispod nje. Na drugom kraju prostorije
nalazila se korpa za veš i preko nje nemarno bačen korset s grudnjakom koji je
imao isečene vrhove. Kako je samo dospela ovamo?
Pošto je ostavila Vila pored lisandera, krenula je nazad kroz šumu. Nekoliko mi-
nuta potom čula je tutnjavu, preteću i duboku. Most. Okrenula se i usudila se da
stane samo za sekundu, da vidi kako eksplozija osvetljava noćno nebo. Detonacija
je ipak uspela. Za trenutak ju je obuzeo ponos, a onda ga je brzo zamenila panika.
Nemci će odmah početi da traže odgovorne za eksploziju. Mora da nastavi dalje.
Uprkos obećanju datom Vilu, Mari nije odmah otišla u onaj bordel u Parizu.
Morala je najpre da proveri ima li traga od Džulijana u okolini. Očajnički je želela
da se vrati u sigurnu kuću u koju ju je Džulijan doveo ujutru pošto je stigla, u nadi
da je možda tamo otišao. Ali dvorac je bio prazan. Stara biblioteka bila je napušte-
na u žurbi, na stolovima su bili prljavi tanjiri s pokvarenom hranom. U kaminu se
nalazila hrpa pepela, neko je spaljivao papire. Mari je spustila ruku na njega, nada-
jući se da je možda još topao. Ali vatra je bila ugašena pre nekoliko dana. Stolice su
bile isprevrtane pa se zapitala da nisu Nemci pretresali kuću. Činilo se da su ostali
agenti jednostavno iščezli.
Mari je onda krenula u Pariz i sišla s voza u predgrađu. Besane sate između su-
mraka i zore provela je skrivena u jednoj uličici kako je ne bi uhapsili što krši poli-
cijski čas. Sutradan ujutru je stopirala bezubog kamiondžiju, kog je više zanimalo
da pilji u njene noge nego da postavlja pitanja.
Najzad se domogla leve obale, klupka uzanih, prepunih uličica koje su već same
po sebi bile pogodne da se izgubiš i nestaneš. Da je imala dovoljno novca, mogla bi
da negde boravi sama, a ne da ide u neki nepoznati bordel po Vilovom uputstvu.
Konačno je stigla u javnu kuću u Ulici Malbranš i popela se bočnim stepenica- ma
gore, iznad bistroa. Vrata joj je otvorila žena koja nije bila starija od nje, s više

151
šminke na licu nego što je Mari ikada videla. “Ja sam Rene Demar”, započela je,
predstavljajući se lažnim imenom. “Vil me je poslao.” Nije imala nikakvu šifru i na-
dala se da će njegovo ime biti dovoljno. U ženinim očima blesnulo je prepoznava-
nje.
“Gde je on?”
“Odleteo je avionom nazad u London.”
“Trebalo je da odete s njim. Situacija je sad veoma opasna”, prošištala je. “Već
su mi dva agenta kucala na vrata u protekla dva dana.”
“Ko je to bio?”, upitala je Mari.
“Agenti iz Montreja, tražili su zaklon. Morala sam da ih odbijem.” Mari je očeki-
vala da će i nju poslati dalje. “Ja sam Lizet”, dodala je.
“Treba mi sklonište za narednih pet dana, dok se Vil ne vrati po mene.” Jasno je
videla da Lizet u sebi procenjuje rizik, odmerava ga nasuprot lojalnosti Vilu.
Konačno je klimnula glavom. “Pet dana. Ne više.”
Lizet ju je povela dole, u podrum. “Samo još nešto”, rekla je Mari. Lizet se
okrenula ka njoj, ruku skrštenih na grudima. “Vesper se nije vratio kao što je oče-
kivano. Ali mislimo da je negde u zemlji. Treba da ga nađem.”
“Nemoguće”, odbrusila je Lizet. “Imate li vi uopšte predstavu o tome šta se
dešava napolju, na ulicama, u poslednja dvadeset i četiri časa? Više od dvanaest
agenata je uhapšeno i razotkrivene su gotovo sve sigurne kuće.” Mari se u mislima
vratila u napuštenu vilu. Da li su agenti i tamo pohapšeni? Ako su Nemci znali za
tu lokaciju, možda znaju i za njen stan. Zažalila je što je ostavila radio netaknut ako
su došli da je traže i otkrili ga. “A meštani koji su nam pomagali sad se plaše i poče-
li su da prijavljuju ljude. Pravo je čudo što ste uspeli da stignete dovde”, dodala je.
“Postavljati pitanja sada bilo bi samoubistvo za sve nas.”
“Molim vas.” Mari je impulsivno pružila ruku i dodirnula Lizet po nadlaktici.
“Morate me razumeti – nisam odletela s Vilom zato što moram da nađem Vespera.
Ne mogu samo da sedim ovde.” Ali Lizet je naglašeno zavrtela glavom. “Ako
budete ovde, morate biti sakriveni. Inače će ova kuća biti u opasnosti – i moje de-
vojke.”
“Onda ne mogu da ostanem”, uzvratila je Mari.
“U redu”, konačno je popustila Lizet. “Raspitaću se umesto vas. Ali morate os-
tati skriveni.”
Mari je htela da se usprotivi, da kaže da ona sama mora da ga potraži. Ali kakve
šanse ima, bez ikakvih veza i kontakata sa ovdašnjim ljudima? Ne, Lizet je njena
najbolja i možda jedina šansa da ga nađe. “Hvala vam”, rekla je konačno.
“Raspitaću se, ali ne gajite mnogo nade”, upozorila ju je Lizet. “Posle svih ovih
hapšenja, sad je gotovo.”
I tako je Mari bespomoćno čekala u podrumu pet dana, a nada da će naći Džu-
lijana postepeno je gasnula. Lizet je svake noći dolazila da joj kaže da nije ništa saz-

152
nala. Nije bilo nikakvih vesti o tome gde bi mogao biti. Stalno je videla njegovo
lice u mislima, pitala se gde je i da li je povređen.
Iz misli ju je prenulo neko škripanje odozgo. Koraci, suviše teški da bi bili Lize-
tini. Prošao je minut, pa drugi. A onda tišina. Mari je probio hladan znoj. Ali pod
je ponovo zaškripao pod koracima, a zatim se začuo neki štropot i zveckanje stak-
la. Malo se opustila. Verovatno Andre, barmen, stavlja čiste čaše, oprane od pret-
hodne noći. Javna kuća je preko dana bila tiha i živela sporim ritmom, u priprema-
ma za terevenke koje slede.
Onda se neočekivano začulo prodorno zvono iznad vrata bara, kad su se otvori-
la. Mari je ponovo postala napeta. Sve devojke su koristile neupadljivi zadnji ulaz i
gotovo niko nije dolazio ovamo preko dana. Prišunjala se stepenicama iz podruma,
odškrinula vrata i provirila. U bar su ušla dva žandarma.
“Jeste li videli ovu ženu?” Jedan policajac je podigao fotografiju. Andreov izraz
lica nije se promenio, ali Mari je bez ikakve sumnje znala da traže nju.
“To nije nijedna od naših devojaka.” Mari se u sebi molila da je barmen ne oda.
“Mari Ru”, navaljivao je policajac. Znali su njeno pravo ime. Ali kako?
“Nije ovde”, rekao je Andre i izvadio ispod šanka bocu skupog konjaka. “Za-
tvoreno je”, dodao je i pružio mu bocu. Mari je zadržala dah. Hoće li mito upaliti?
“Vratićemo se večeras”, kazao je policajac zloslutno, uzimajući bocu od Andrea,
pa krenuo nazad ka vratima.
Kad su se vrata za žandarmima zatvorila, Mari se skljokala uz dovratak. Ali nje-
no olakšanje bilo je kratkog daha: nečije ruke su je zgrabile otpozadi i povukle je u
podrum; gotovo su je bacile niz stepenice. Otimala se iz stiska.
Bila je to Lizet, lica crvenog od besa. “Idiote!”, zarežala je, dubokim, gnevnim
glasom. “Šta si radila tamo gore? Hoćeš da nas sve pobiju?” Mari je tražila dobar
odgovor i nije ga našla. “Evo ti.” Lizet joj je gurnula u ruke komad tvrdog bageta.
“Hvala”, kazala je Mari pokunjeno. Prožderala je hleb ne mareći za manire. Hte-
la je da traži vode, ali nije se usudila. “Oni policajci su mene tražili.
Otkud znaju ko sam ja i zašto me traže ovde?”
Lizet je slegla ramenima. “Izgleda da sve znaju u poslednje vreme.”
“I još ništa niste čuli o Vesperu?”
“Non. Proverila sam sve svoje uobičajene izvore. Kao da se nije ni spustio.” Ili
je možda nekako nestao, pomislila je Mari. “Od njega nigde nema ni traga ni glasa,
a nema nikog drugog. Možda nije ni otišao iz Londona.”
Mari je zavrtela glavom. “Jeste. Toliko su javili preko radija.” A ko zna i koliko
se sad može verovati transmisijama? Ali bar taj deo je zvučao istinito.
Džulijan se vratio ali nije uspeo da stigne do njih. “Sigurna sam u to.”
“Voliš ga, zar ne?”, upitala je Lizet otvoreno. Mari je bila zatečena tim ličnim pi-
tanjem od žene koju jedva poznaje. Pripremila se da porekne. Međutim,

153
 Lizetin izraz lica odavao je mešavinu tuge i razumevanja; Mari se zapitala koga
je ta devojka izgubila i da li se to dogodilo pre no što se okrenula ovakvom životu.
“Da.” Ljubav je zvučala kao prejaka reč za nekog kog poznaje tako kratko.
Međutim, kad ju je čula glasno izgovorenu, znala je da je to istina.
“E pa, kuda god da je otišao, od njega nema ni traga ni glasa. Sad je opasnije
nego ikad”, kazala je Lizet tihim glasom. “Juče su na univerzitetu uhapšena tri stu-
denta. A nestao je i vlasnik hemijske čistionice koji nam je nekada pravio doku-
menta.” Otkad je došla u bordel, Mari se divila razmerama Lizetine mreže veza,
načinu na koji sve to koristi da dođe do informacija i pomogne pokretu otpora. Ali
Lizetina umešanost samo je povećala opasnost. Nemci stežu obruč i pitanje je vre-
mena kada će shvatiti da se Mari ovde krije.
“Sad kad si dobila hranu, ostani dole i ne pojavljuj se”, naredila joj je Lizet. “Ili
ima još nešto?”
Mari je oklevala. Lizet je videla to u njoj i pre nje same. “Moram da idem”, ka-
zala je.
“Da ideš? Ali lisander je zakazan tek za dva dana.”
“Ne mogu više da ostanem ovde. Sve vas dovodim u preveliku opasnost.”
“A kuda uopšte možeš da odeš?”
“Moram nazad u onaj stan.”
“Luda devojko, tamo sad nije bezbedno. I ako te uhvate, rizikuješ živote svih
koji su ti pomogli.”
“Nemam izbora. Moj radio je još tamo. Trebalo je da ga uništim pre nego što
sam otišla, ali kad sam odlučila da ostanem zbog Džulijana, ostavila sam ga netak-
nutog za slučaj da London javi nešto o njemu. Sad kad odlazim zauvek, moram ga
uništiti.” Očekivala je da joj se Lizet suprotstavi, ali ova to nije učinila. “Hvala vam
za sve što ste učinili.”
Lizet ju je otpratila do stepenica iz podruma. “Sa srećom. I budi oprezna. Ves-
per mi nikad ne bi oprostio ako ti se nešto desi.”
Mari je zakoračila napolje, škiljeći na dnevnom svetlu, najjačem koje je videla za
skoro nedelju dana. Oklevala je pitajući se da li bi možda bilo mudrije sačekati da
se smrkne. Ali kretati se posle policijskog časa bilo je još teže. A ako ne ode sada,
znala je da možda nikad neće.
Popravila je frizuru, nadajući se da ne štrči tako neuredna. Ali prolaznici su bili
pešaci i umetnici, u eklektičnoj mešavini odeće. Onda je krenula bulevarom i po-
smatrala kuće u Latinskoj četvrti. Prošla je pored katedrale i vrata crkve bila su ši-
rom otvorena. Osetila je poznati težak miris vlage i drevnog kamena.
Zastala je. Nekad su Tes i ona svake nedelje, držeći se za ruke, odano odlazile u
Crkvu Svetog Tomasa Mora u Svis Kotidžu. Sad je ušla u crkvu i pala na kolena
osećajući hladni, tvrdi kamen ispod sebe. Molitva je potekla iz nje kao voda, za
Džulijana i ostale agente koji su možda još na slobodi, za svoju porodicu.

154
 Trenutak kasnije ustala je i krenula ka vratima, žaleći što nema vremena da upali
sveću u crkvenom brodu. Ali već je dovoljno ludo i to što se zaustavila da se po-
moli. I tako, pomalo osnažena, nastavila je dalje.
Sredinom popodneva stigla je u Rozni sir Sen. Skupljene kuće izgledale su male
i skučene posle pariskih ulica prepunih ljudi. Ali kad se približila sigurnoj kući, pre-
plavila ju je toplina. Tih nedelja koje je provela u ovom selu, to joj je nekako posta-
lo dom.
Ali nije bilo vremena za sentimentalnost. Kad je osmotrila zatvoreni kafe u pri-
zemlju kuće, u Mari se javila sumnja. Ne bi trebalo da bude ovde. Žurila je ulicom i
klimnula glavom knjižaru kroz izlog njegove radnje. Da li joj se to učinilo ili mu je
izraz lica uznemireniji nego obično? Zastala je ispred sigurne kuće. Kafe u prizem-
lju bio je skoro prazan, Nemci koji su često svraćali uveče sad su spavali od pića
prethodne noći. Prozorski kapci stanodavčevog stana na prvom spratu, obično ši-
rom otvoreni, bili su navučeni. Prošla je oko kuće, do zadnje strane, a onda pono-
vo stala.
Zadnja vrata su bila odškrinuta. Zurila je u zemlju. Sloj debelog mrkog blata u
obliku otiska đona muške obuće odudarao je na ulaznom stepeniku koji je stano-
davka, madam Turu, uvek besprekorno održavala pa je uvek bio čist. Blato je bilo
sveže. Neko je bio tu u poslednjih sat vremena.
Mari je pogledala preko ramena. Znala je da treba da se okrene i ode. Vil je bio
u pravu, suviše je opasno vraćati se. Ali nije mogla da ostavi radio i da rizikuje da
ga nađu. Pošla je uz stepenice.
Kad je stigla na najviši sprat, izvukla je kalauz i odmah ga ispustila. Udario je
bučno o drveni pod. Žurno ga je podigla i ponovo pokušala da ga uvuče u bravu
drhtavim rukama. Šmugnula je u stan, pitajući se da li je prekasno.
Stan je izgledao isto onako kao i kad ga je ostavila nedelju dana pre toga, naiz-
gled nedirnut. Gramofon u kojem je radio izgledao je obično, kao toster ili neki
drugi kućni aparat. Dok ga je posmatrala, iznenada joj je nešto palo na pamet: tre-
balo bi da pošalje u London jednu kratku poruku, da signalizira Elenor da Džulija-
na još uvek nema i da se ona vraća kući. Mari je znala da ne treba da se ovde za-
država. Ali morala je da pokuša.
Stavila je kristale i podesila skalu. Ništa. Svuda po telu izbio joj je hladan znoj.
Ovo neće ići. Proverila je zadnju stranu radija pitajući se da ga nije neko oštetio.
Kroz glavu joj je proletelo sve što je znala o popravljanju radio-aparata. Ali jednos-
tavno nije bilo vremena. Morala je da ide. A nije mogla da ga ponese sa sobom a da
ne privuče pažnju. Ne, ako ne može da izvede transmisiju još jednom, poslednji
put, jednostavno će ga uništiti kako niko drugi ne bi mogao da ga koristi. Uzela je
onaj gvozdeni lonac kojim ga umalo nije razbila prethodnog puta, i podigla ga iz-
nad glave.
Začulo se tiho kucanje, Mari se sledila. Neko je ovde.

155
 Skrenula je pogled sa vrata na prozor četvrtog sprata, žaleći što ono drvo napo-
lju nije dovoljno jako da izdrži njenu težinu. Ali nije bilo izlaza. Kucanje se ponovi-
lo. “Da?”, uspela je da prozbori spuštajući lonac.
“Mademoiselle?”, rekao je tanušni glasić s druge strane vrata. Mari se opustila
prepoznavši gazdaričinog sedmogodišnjeg sina Kloda. “Dole je poruka za vas.”
Srce joj je poskočilo. Da nije poruka od Džulijana? “Moment, s’il vous plat“,18 ka-
zala je i spustila lonac. Zatvorila je kofer s radiom, podigla ga, pa krenula ka vrati-
ma. “Klod, molim te, reci majci…”, započela je otvarajući vrata.
A onda se obrela pred uperenom cevi policijskog pištolja.
“Mari Ru”, rekao je policajac koji je držao pištolj. “Uhapšeni ste.”
Drugi milice progurao se pored nje i počeo da pretresa stan.
Podigla je jednu ruku u znak da se predaje. Drugom je spustila kofer s radiom
pokušavajući da ga stavi iza vrata. Ali drugi policajac ga je šutnuo nogom.
“Polako”, prekorio ga je kolega. Nasmešio se hladno Mari. “Rečeno mi je da će
ti trebati.”

156
 Dvadeseto poglavlje
Grejs

Vašington, 1946.

“Hajde”, rekao je Mark i izveo je iz Vilarda kad se završio njen sastanak sa Eni.
Napolju, Grejs je udahnula svež vazduh da pročisti duvanski dim iz pluća.
Mark je krenuo ka nizu taksija na stanici, ali Grejs je pružila ruku i dotakla ga
po rukavu. “Čekaj”, rekla je i povukla ga. “Imaš li nešto protiv da malo prošeta-
mo?” Tu naviku je stekla u Njujorku, da dugo pešači gradom, jedan blok za dru-
gim, kad je tužna ili kad želi o nečemu dobro da razmisli.
On se osmehnuo. “Voleo bih. Jesi li ikada videla spomenik noću?” Odmahnula
je glavom. “Onda moraš.” Htela je da se pobuni – izgledalo joj je predaleko, pre-
kasno. Više nego što je nameravala. Ali vazduh je bio svež i divan, a spomenik
Vašingtonu pozivao ju je iz daljine. “Stalno sam to radio dok sam bio na studijama
prava”, dodao je dok su prolazili pored mračnih zgrada vlade. “A onda više godina-
ma nisam mogao zbog zamračenja i policijskog časa.” Poveo ju je na jug, Petnaes-
tom ulicom duž ruba Elipse. “Dakle, je li razgovor sa Eni išta pomogao?”
“U izvesnom smislu jeste. Potvrdila je ono što smo zaključili iz arhive – Elenor
je rukovodila ženskom jedinicom agenata SIO. Ali ima još nešto.” Grejs je stala i
okrenula se ka Marku. “Kazala je da je te devojke neko izdao.”
“Kako izdao?”
“Nije znala.”
“To zvuči prilično neverovatno”, odgovorio je Mark.
“Možda, ali delovala mi je prilično sigurno u to. I kazala je da je Elenor dolazila
da vidi njenu sestru i ispitivala je jer je takođe bila ubeđena u to.
Ti ne veruješ?”
Mark je slegao ramenima. “Ne znam. Mislim, svako voli dobru teoriju zavere,
zar ne? Onima koji su izgubili bližnje i voljene, kao Eni sestru ili čak kao Elenor,
možda je tako lakše nego da prihvate istinu.”
“Te devojke su nestale za vreme rata”, razmišljala je Grejs naglas, dok joj se u
glavi počela formirati slika. “A Elenor, koja ih je regrutovala, krenula je da traži od-
govore.” Sigurno je otkrila, kao i oni, da su devojke stradale u Nacht und Nebelu.
Ali saznala je i još nešto, nešto zbog čega je posumnjala u izdaju. Taj deo im ne-
dostaje.

157
 “U Njujorku?”, upitao je Mark, sumnjičavim tonom. Obišli su privremene zgra-
de vlade, podignute na Vest Molu da bi smestile veliki priliv zaposlenih za vreme
rata. Mark ju je uhvatio za lakat da joj pomogne na izlomljenom pločniku. “Ne čini
mi se baš verovatno da je u Njujorku našla ono što je tražila.”
“Onoliko verovatno koliko je bilo i da ćemo mi naći nešto u Vašingtonu.” Izgle-
da da više ništa nije tamo gde bi trebalo da bude. “U svakom slučaju, to možda nije
bio njen prvi korak.”
Sad su bili na rubu Mola. Mark joj je pružio ruku i ona ju je prihvatila, vuneni
rukav njegovog kaputa ogrebao joj je nadlanicu. Poveo ju je desno, ka Linkolno-
vom spomeniku.
“Ne možeš da se ostaviš toga, zar ne?”, upitao ju je.
Grejs je odmahnula glavom. “Ne mogu.” Negde usput, sve je od radoznalosti
prešlo u potragu. Postalo je lično.
“Šta tačno želiš da znaš? Devojke su stradale. Zar to nije dovoljno?”
“U tome i jeste stvar. I Elenor je to znala ali nije joj bilo dovoljno. Nastavila je
da traga. Nije samo tražila da sazna šta im se dogodilo. Htela je da zna zašto.”
“Zar je važno zašto?”
“Te devojke se više nisu vratile svojim porodicama, Mark”, odgovorila je Grejs
pomalo povišenim glasom. Izvukla je ruku iz njegove. “Naravno da je važno.
Možda ima još nečeg u toj priči, nečeg važnog ili čak herojskog. Kad bismo ma-
kar jednoj od tih porodica mogli da ispričamo šta je dovelo do smrti njihove kćeri
ili da njen život nije uzalud izgubljen, zar to ne bi nešto značilo?”
“Želiš to za Toma, zar ne?”, upitao je Mark. “Da ti neko kaže da njegova smrt
nije bila uzaludna.” Markove reči posekle su je kao nož.
Pogođena, Grejs se okrenula i počela da se udaljava od njega, pošla je uz stepe-
nice Linkolnovog spomenika. Stigla je do masivne statue predsednika koji sedi na
vrhu, kao da stražari nad prestonicom i nacijom. Pluća su je pekla od penjanja.
Mark ju je ubrzo sustigao. Grejs se okrenula prema gradu i gledala dole, u Mol,
u dugu traku memorijalnog bazena što vodi ka Vašingtonovom spomeniku, dok je
Džefersonov bio manji ali vidljiv dalje na jugu. Ćutali su. Mark joj je prišao bliže,
kaputi su im se dodirnuli i on ju je ovlaš zagrlio. Grejs je zadrhtala.
Ali nije se odmakla. Priznala je sebi da joj se on sviđa – više nego što bi trebalo
da joj se svidi za tako kratko vreme koliko su zajedno proveli, i više nego što je že-
lela. U njemu je bilo nekog mira koji joj je pružao težište. Ali u njenom životu sad
nema mesta za to.
“Za vreme rata bio sam još uvek na studijama”, konačno je kazao i ona je u kosi
osetila njegov topli dah. “Ali izgubio sam dva brata u Normandiji.”
“Oh, Mark.” Odmakla se i okrenula licem prema njemu. “Mnogo mi je žao.”
“Dakle, mislim da znam kako te boli”, dodao je.

158
 “Valjda”, odgovorila je ona. Međutim, kad je reč o oplakivanju, prava je istina
da je svaki čovek ostrvo za sebe, sam. Naučila je to na teži način. Pokušala je da se
pridruži grupi ratnih udovica ubrzo pošto je stigla u Njujork. Nadala se da će naći
neku povezanost koja bi joj pomogla da probije zid koji joj se stvorio oko srca, ali
dok je sedela među tim žalosnim ženama koje su navodno znale kroz šta ona pro-
lazi, nikad se nije osećala usamljenije.
Ali nije želela da se upušta u taj razgovor. “Iscrpljena sam”, rekla je konačno.
“Bio je ovo naporan dan”, složio se on. “A i kasno je. Hajdemo.”
Pola sata kasnije taksi koji su pozvali na ivici Mola dovezao ih je nazad do Mar-
kove kuće u Džordžtaunu. Ušli su i on je naložio vatru u kaminu, pa im je oboma
sipao po brendi, baš kao onda u restoranu, one noći kad su se sreli. “Sačekaj
malo”, rekao je i ostavio je da sedi i razmišlja. Grejs je sedela u prevelikoj kožnoj
fotelji, otpila je veliki gutljaj pića i prijalo joj je kad ju je zapeklo.
Mark se za nekoliko minuta vratio s dva tanjira na kojima su bili sendviči sa šun-
kom i sirom. “Izgleda izvrsno”, primetila je, iznenada shvativši koliko je zapravo
gladna.
“Nije ništa luksuzno”, rekao je pružajući joj salvetu. “Ali naučio sam da se zado-
voljim onim što imam u frižideru, pošto sam sâm.”
“Je li uvek bilo tako?”, upitala je. “Da si sam, mislim.” Pitanje je bilo previše
lično.
Slegao je ramenima. “Manje-više. Izlazio sam s nekoliko devojaka na koledžu i
na pravnom fakultetu, ali nikad mi ni do jedne nije bilo stalo kao što je Tomu bilo
stalo do tebe.” Grejs je bila polaskana i tužna u isto vreme. “Pošto sam diplomirao,
otišao sam pravo u Kancelariju za ratne zločine, a onda ovamo. Izgleda da me ži-
vot prebrzo nosi da bih se skrasio, a nisam našao devojku koja bi držala korak sa
mnom – bar ne još. U suštini, tu smo samo moj posao i ja.” Osmehnuo se. “Od-
nosno, tako je bilo do sada”, dodao je otvoreno.
Grejs je odvratila pogled, zatečena tim priznanjem. Osetila je, naravno, da Mark
gaji neka osećanja prema njoj. Među njima je bilo nešto što je prevazilazilo onu
noć koju su proveli zajedno, pa čak i Toma koji ih je povezivao. Ali upravo zbog te
povezanosti bilo je tako teško razmišljati o tome.
Zašto sada?, pitala se. Pristojna udovica čeka godinu dana pre nego što počne
da izlazi s muškarcima. Tom bi želeo da nastavi sa životom i bude srećna, ili je bar
ona tako mislila; umro je tako mlad i tako iznenada, nikad nisu imali priliku da raz-
govaraju o takvim stvarima. I silno je cenio Marka. Ne, nije se uzdržavala zbog us-
pomene na Toma. U Njujorku je izgradila sopstveni mali svet, neku vrstu tvrđave u
kojoj se oslanjala na samu sebe. Nije bila spremna da u nju pusti nekoga.
“A ti? Šta si ti radila za vreme rata?”, upitao ju je.
Grejs se malo opustila, brišuću usta salvetom. “Bila sam poštanski cenzor neda-
leko od Vestporta, gde mi žive roditelji. Samo da bih se bavila nečim dok je Tom u

159
borbi. Trebalo je da se preselimo u Boston i kupimo kuću kad se vrati.” Ti snovi su
sad izgledali tako daleko, kao papirna maramica zgužvana i odbačena. Nakašljala se.
“I sad živiš u Njujorku.”
“Da.” Nije ni slutila koliko će joj grad odgovarati.
“Ima li tvoja porodica nešto protiv toga?”
“Oni ne znaju da sam tamo”, priznala je. “Misle da sam kod svoje prijateljice
Marše i da se oporavljam.” Jer to treba da radi dobra udovica – a Grejs je oduvek
bila dobra devojka.
“Znači, pobegla si?”
“Da.” Mada se ne može reći da je učinila išta loše. Odrasla je, nema dece o kojoj
bi morala da se stara, a nema ni muža. Jednostavno se spakovala i otišla.
“I ne želim da se vraćam.”
“Zar je situacija kod kuće tako loša?”
“Nije.” U tome i jeste stvar. Oni zaista uopšte nisu loši. “Samo što nije za mene.
Pravo iz roditeljske kuće otišla sam kod Toma i ne razmišljajući šta bih želela za
sebe.” A kad je Tom poginuo, s grižom savesti je shvatila da se oseća kao da poči-
nje život iznova.
Iznenada joj je sve to bilo previše. “Umorna sam. Idem na spavanje”, kazala je i
pošla u gostinsku sobu na kraju hodnika, koju joj je prethodno pokazao.
Zatvorila je vrata i legla obučena na nepoznati krevet, na hladne, čiste čaršave.
Na tavanici je igrala svetlost farova kola u prolazu. Čula je kako teče voda, čula je
kako se Mark tušira. I kako je zaškripao madrac kad je legao u krevet.
Grejs je sklopila oči i pokušala da se odmori. A onda su joj u mislima iskrsnule
Elenor i one devojke, kao da je dozivaju, kao da žele nešto da joj kažu.
Izdaja, kazala je Eni. Neko je izdao devojke Nemcima. Možda neki drugi agent
na terenu. Ali devojke koje su uhvaćene nisu sve delovale u okolini Pariza niti su
sve bile pripadnice Vesperove mreže, pa čak ni susednih mreža. Bile su raštrkane
po celoj Francuskoj. Informacije o svima njima mogao je imati samo neko na viso-
kom položaju – ili možda čak onaj ko je svime rukovodio.
Grejs se trgla i naglo uspravila u sedeći položaj. Skočila je s kreveta i izjurila iz
sobe, kao da je nešto goni. U trenutku se obrela na vratima Markove sobe. Pokuca-
la je. Vrati se, pomislila je panično. Ali bilo je prekasno. Vrata su se otvorila i pred
njom je stajao Mark u dopola zakopčanoj košulji. “Je li sve u redu? Treba ti nešto?”
“Elenor”, kazala je bez uvoda. “Sve vreme smo mislili da je tražila odgovore o
devojkama. Šta ako je već bila otkrila istinu?” Duboko je udahnula. “Ili ju je možda
već znala zato što ih je ona izdala?”
On je oklevao nekoliko sekundi, razmatrajući tu ideju. “Hoćeš da uđeš?” Grejs
je klimnula glavom.
Spavaća soba mu je bila u neredu. Sofa je bila prekrivena odećom, a ormar pre-
pun. Oslobodio joj je mesto na jedinoj fotelji u sobi, sklonivši akten-tašnu na tabu-

160
re ispred nje.
“Dakle, misliš da je Elenor izdala devojke?”, upitao je kad je sela.
“Ne znam. Ali ako jeste, možda je pokušavala da sakrije istinu, a ne da je nađe.”
“To je teorija, zar ne? Eni je rekla da je Elenor imala tajanstvenu prošlost i da
nije imala prijatelja. Bila je iz istočne Evrope. Šta ako je radila za Nemce?”
Grejs se zavrtelo u glavi. Nije želela da razmatra tu ideju, ali nije mogla ni da
odvrati pogled.
“Ovo je da poludiš”, kazala je. “Šta ako je Elenor od samog početka bila izdaj-
nica, poslata da se infiltrira u SIO? Koristila bi devojke kao šahovske figure da po-
mogne Nemcima da se domognu informacija. Umesto da im bude zaštitnica, pos-
lala ih je u smrt.” Zastala je, trudeći se da sastavi delove slagalice.
“Ali, Eni je rekla da je Elenor došla kod njene sestre posle rata, i da je postavlja-
la pitanja. Ako je ona izdala devojke, zašto bi to činila?”
“Ko zna? Možda je htela da se uveri da niko ne sumnja u nju.” Iznenada više
ništa nije bilo kao što je prethodno izgledalo. Čak ni Elenorina smrt, obična sa-
obraćajna nesreća, izgledala je kao da je obavijena tajnom. Da nije Elenor, mučena
osećanjem krivice zbog onoga što je uradila, namerno zakoračila pred vozilo da se
ubije?
“Jednostavno ne mogu da verujem da bi Elenor izdala devojke”, rekla je Grejs.
Mada… ta žena je bila strankinja, sve je moguće. “Ne mogu više noćas o tome da
razmišljam. Treba da idem”, kazala je umorno. Ali ostala je da sedi.
Njegovim licem prešao je izraz razumevanja. “Ponekad”, rekao je, “čovek jed-
nostavno ne želi da bude sam.” Prišao je s drugog kraja sobe i seo pored nje, pre-
blizu. Okrenuli su se jedno ka drugome. Grejs je sklopila oči, sigurna da će on po-
kušati da je poljubi i gotovo želeći to. Ali nije. Samo je prešao palcem po njenom
obrazu, uhvatio suzu za koju nije ni znala da je pala.
Već sledećeg trenutka ustao je i prišao komodi. Vratio se s flanelskom košuljom
i pružio joj je. Grejs je otišla u kupatilo da se presvuče, osećajući njegov miris u
tkanini čak i kroz svežinu deterdženta za pranje veša.
Kad je izašla iz kupatila, u prevelikom gornjem delu pidžame, on je nameštao
čaršave na fotelju i tabure pa je pretpostavila da namešta postelju za nju.
Ali on se smestio u fotelji i ispružio noge, prilagođavajući mršavu i visoku figu-
ru skučenom prostoru.
“Ne mogu da ti zauzmem krevet”, pobunila se.
“Insistiram. Ja mogu da spavam bilo gde.” Grejs je sela na ivicu kreveta, obuze-
ta nelagodnošću zbog neprilične situacije, ali istovremeno i ne mareći.
Deo nje želeo je da joj se pridruži.
Naslonila se na uzglavlje kreveta. “Maločas smo pričali o mome životu pre
rata… Volela sam Toma.” Bilo je čudno govoriti o mužu ovde, u spavaćoj sobi nje-
govog najboljeg prijatelja, ali osećala je da mora da objasni. “I još ga volim.

161
Samo… taj život, znaš, život udate žene u predgrađu. Nikad se nisam uklapala u
to.”
“Razumem”, odgovorio je Mark. “Kao ni ja na Jejlu.” Grejs se iznenadila; odu-
vek je smatrala Marka zlatnim momkom. “Studirao sam tamo zahvaljujući stipendi-
ji.
Pretpostavljam da Tom to nije pomenuo.” Grejs je odmahnula glavom. “Nije,
naravno, ne bi to nikad učinio. Stalno sam radio, služio hranu u studentskoj menzi i
još mnogo šta samo da bih nešto zaradio i sastavljao kraj s krajem. Tomu to nikad
nije bilo važno, ali neki momci su se starali o tome da mi daju do znanja da nikad
neću biti jedan od njih. Na kraju nije ni važno. Dosta sam postigao i dobro
prošao”, dodao je pokazujući rukom po sobi. “Mastilo na mojoj diplomi isto je kao
i na njihovim. Ali nikad neću zaboraviti taj osećaj.”
Grejs je zavrtela glavom. “U pitanju je nešto više od osećaja da se ne uklapam.
Kad je Tom završio oficirsku školu, hteo je da dođem dole u Džordžiju na prosla-
vu diplomiranja i da budemo nekoliko dana zajedno pre nego što ode u rat. Ali ni-
sam otišla. Našla sam neke izgovore da moram ostati u Vestportu zbog posla. Ali,
u stvari, to putovanje je bilo previše za mene. Mrzela sam da budem tamo sa svim
tim oficirima i njihovim ženama, takav bračni život. Kad sam rekla da ne mogu da
dođem, Tom je sredio da on dođe u Njujork i da me vidi pre nego što ode. Zato je
bio u tom džipu. Zato je poginuo.” To što nije otišla u Džordžiju bila je najveća
greška u njenom životu.
Mark je seo pored nje i obgrlio je rukom oko ramena. “Nisi mogla da znaš,
Grejsi. Nikad ne znamo.” Sedeli su tako ćutke neko vreme. Konačno se ispružio
pored nje na krevetu. Nisu se dodirivali, samo ju je čvrsto držao za ruku. Nisu više
govorili. Prošlo je nekoliko minuta, tišinu je remetilo samo otkucavanje sata na
noćnom stočiću. Okrenula se da ga pogleda. Ležao je samo tridesetak centimetara
od nje, nogu prebačenih preko ivice kreveta. Oči su mu bile sklopljene i disanje mu
je postalo duboko i ravnomerno, spavao je. U njoj je navrla čežnja. Pružila je ruku
u želji da ga probudi.
A onda se zaustavila. Već je dovoljno loše ono što se dogodilo u Njujorku, ali
ovo… ova žudnja, potpuno je pogrešna. To mora da prestane.
Iznenada su je preplavili osećanje krivice i sumnja. Šta ona radi ovde? Došla je
da sazna sve što može o Elenor i onim devojkama, i sada zna. Ovde više ništa ne
može saznati. Nema razloga da ostaje. Vreme je da se vrati u Njujork, svome poslu
kod Frenkija, i da smisli šta dalje da radi sa svojim životom.
Grejs je tiho sela i ustala s kreveta. Zbližila se s Markom i protiv svoje volje.
Ruka joj je oklevala pored njegovog vrata. Osetivši njeno prisustvo, on se pro-
meškoljio u snu. Opet ju je obuzela potreba da ga probudi iz pogrešnih razloga.
Ne, sad mora da ode.

162
 Još uvek u njegovoj flanelskoj pidžami, Grejs je pokupila svoju odeću i na vrho-
vima prstiju izašla iz sobe. Presvukla se u kupatilu, a onda otišla u radnu sobu da
telefonom pozove taksi. Tamo joj je bila tašna, a ispod nje dokumenta koja je uzela
iz Pentagona. Trebalo bi da ih ostavi ovde, da bi ih Mark vratio u arhivu. Međutim,
uzela je fasciklu i otvorila je.
Tu su bila ona dokumenta o radio-transmisijama i kancelarijski memorandumi
koje su Mark i ona već pregledali u taksiju kad su se vraćali iz Pentagona.
Ali sad ih je videla drugim očima. Da nije među njima dokaz da je Elenor izdala
devojke?
Među papirima je bio i jedan telegram. “Hvala vam na saradnji i oružju koje ste
nam poslali. SD.” Grejs je osetila kako joj se steže srce u grudima. SD je značilo
Sicherheitsdienst, nemačka obaveštajna služba. Poruka je bila jasna potvrda da su
Nemci koristili jedan od britanskih radio-aparata i da su bezobrazno, možda i bu-
dalasto, obavestili London o tome.
Uz to je bio pripojen još jedan list hartije, sa stola E. Trig. “Poruka nije prošla
potvrdu autentičnosti”, pisalo je na njemu. “Nastaviti sa transmisijama.”
Memorandum je nosio datum 8. maj 1944. – neposredno pre nego što su poče-
la hapšenja.
Eto, tu je crno na belo – dokaz da je Elenor znala da su radio-odašiljači kom-
promitovani i da je nastavila da odašilje kritične informacije koje su omogućile
Nemcima da pohapse devojke. Grejs je zurila u papir. Bilo je to Elenorino prizna-
nje, izvesno kao da je priznala napismeno i potpisala.
“Ne…”, prošaptala je tiho. Mark se promeškoljio u snu. Samo nekoliko minuta
pre toga, pomisao da je Elenor izdala devojke delovala joj je nemoguće. A sad je
pred njom bio neoborivi dokaz.
Pomislila je da probudi Marka, da mu kaže istinu za Elenor, ali nije bilo svrhe.
Njene najgore sumnje o Elenor, one koje mu je već iznela, bile su zapravo tačne.
Tad je poželela da nikad nije došla u Vašington, da se nije bavila time i saznala
užasnu istinu. Savladana onim što je otkrila, Grejs je gurnula fasciklu pod ruku.
A onda je, ne osvrćući se, otišla.

163
 Dvadeset prvo poglavlje
Mari

Francuska, 1944.

Dok je stajala u dovratku svoga stana, s cevi pištolja uperenom u rebra, kroz glavu
joj je jurilo sve ono što je naučila na obuci: odupri se, bori se, beži. Iako nije bila
mnogo sposobna za tuču, naučila je od Džozi dovoljno da ume da šutne protivnika
u međunožje i izgrebe mu lice.
Ali u hodniku je stajao mali Klod i nije se usuđivala da rizikuje da dete bude po-
vređeno u metežu. I zato je pošla s policijom bez pogovora.
Odveli su je u Pariz, ne policijskim kolima ni crnom maricom kako je uvek za-
mišljala, već crnim renoom s kožnim sedištima. Jedan policajac je seo pozadi s
njom, pružio ruku i zaključao vrata uz zloslutno “klik”. Dok su u tišini prolazili za-
vojitim ulicama Šesnaestog arondismana, Mari je s mukom obuzdavala neodoljivu
potrebu da vrišti i doziva u pomoć prolaznike na ulici, žene što guraju kolica i
muškarce koji idu na posao, nesvesni da je ona zarobljenica u tim kolima. Umesto
toga, pamtila je putanju kola u nadi da će pobeći iz zatvora u koji je sigurno vode.
Na njeno iznenađenje, kola su se zaustavila ispred široke, elegantne gradske
kuće na Aveniji Foš. Kad su je uveli unutra, jasno je videla da je to nekad bio dom
bogataša, s mesingom i tamnocrvenim zavesama uz koje je neko izabrao odgovara-
juće tepihe s cvetnim dezenom. Vazduh je jako mirisao na ustajali duvanski dim.
Nemački pandan Nordžbi hausu, pomislila je posmatrajući kurira kako žuri iz sobe
u sobu, i dva uniformisana muškarca kako razgovaraju iza upola zatvorenih vrata.
Policajac koji je sedeo pored nje u kolima čvrsto ju je držao za lakat dok ju je
vodio stepenicama na sprat te gradske kuće, pa na još jedan. Na najvišem spratu
otključao je jedna vrata pa su ušli u sobu nalik na spavaonicu, sa iskošenom tavani-
com, šest vojničkih kreveta i policom punom knjiga u uglu. Izbledele tapete s deze-
nom žutih patkica nagoveštavale su da je to nekad bila dečja soba za spavanje ili za
igru. Policajac ju je bacio u praznu sobu, pošto je navodne uljudnosti nestalo sad
kad više nisu bili javno izloženi pogledima. Zatečena neočekivanom grubošću,
Mari se zateturala i udarila cevanicom o okvir jednog od kreveta. Protrljala je nogu
koja je pulsirala od bola, a onda se osvrnula oko sebe i osmotrila prostor koji je mi-
risao na znoj i đubre. Očigledno su ovde bili i drugi, zatvorenici kao i ona. Ali ko?

164
 Policajac je s treskom zatvorio vrata i ostavio je samu. Mari je pregledala sobu
tražeći mogućnost za bekstvo. Vrata su bila zaključana. Odjurila je do prozora i po-
kušala da ga otvori. Bio je zamandaljen, a ekseri kojima je zakovan bili su prefarba-
ni kao da je tako već godinama. Pretražila je sobu u nadi da će naći neki drugi izlaz,
ali nije ga našla. Onda je ponovo prišla prozoru i pogledala preko, u velelepne kuće
u kojima i dalje žive ljudi. U jednoj je bio stariji par i Mari je razmotrila ideju da im
privuče pažnju. Znaju li da ovde drže zatvorene ljude? Možda i znaju, ali ne mare.
U drugom prozoru videla je jednu mladu ženu, možda dadilju, koja je servirala
večeru nekolicini devojčica u uniformama za dugačkim stolom. Mari je osetila
knedlu u grlu kad se zapitala hoće li ikad ponovo videti svoju kćer.
Iz misli su je prenuli muški glasovi odozdo. Kleknula je u priljubila uho uz radi-
jator, kako bi kroz cevi čula šta se govori. Glas s nemačkim akcentom je nešto pi-
tao. Zahtevao. Glas koji mu je odgovorio bio je dublji. Engleski. I nekako joj je
poznato zvučao.
Srce joj se uzlupalo i pokušala je da se smiri. Ponovo je začula onaj nemački
glas, a onda glas Engleza. Razgovor između njih dvojice ličio je na meč u pingpon-
gu. Nemac bi postavio pitanje, a Britanac rekao: “Ne.” Usledilo je nekoliko sekundi
tišine, Mari je čekala da ponovo čuje glas Engleza. Kad se konačno začuo, bio je
očajnički i slomljen, gotovo jecaj.
Mari je obuzeo užas dok se pitala šta li je to Nemac učinio tom čoveku i da li i
nju čeka ista sudbina. Uhvatila ju je panika. Otrčala je do vrata potkrovlja i ponovo
prodrmala kvaku u očajničkoj želji da pobegne, ali bilo je zaključano. Još jednom je
pokušala i s prozorom. Tad se pred njom ukazala situacija u pravom svetlu: zatvo-
rena je u komandi nacističke obaveštajne službe, njen lažni identitet je provaljen.
Nemci znaju ko je ona i znaju da je radila kao radio-operater za SIO, možda čak i
da je ona postavila detonator na mostu. Niko iz SIO, ni u Parizu ni u Londonu, ne
zna da je ona ovde i nema načina da ikoga pozove u pomoć. Setila se svih onih
priča o isleđivanjima i mučenjima, koje je slušala na obuci. Kakva god da je jeziva
sudbina snašla tog čoveka na spratu ispod, sasvim sigurno čeka i nju. Nikada se
odavde neće izvući živa i nikada više neće videti Tes.
Vrata sobe su se iznenada otvorila i Mari je odskočila unazad da je ne udare. U
dovratku je stajao drugi čovek, ovoga puta Nemac. “Madam Ru”, rekao je s po-
drugljivim poštovanjem. Mari se krv sledila u žilama.
Nemac ju je poveo niza stepenice, do sprata ispod. Otvorio je vrata jedne kan-
celarije, a onda se pomerio u stranu da ona uđe, i Mari je jauknula.
Na stolici nasred sobe, vezanih ruku i nogu, sedeo je Džulijan.
Mari je tad znala zašto im se nije vratio kao što je obećao. Nemci su ga već bili
uhapsili.
“Imate pet minuta”, zarežao je Nemac pre no što je zalupio vrata.

165
 “Vesper”, rekla je Mari, ne usuđujući se da koristi njegovo pravo ime. Šta su mu
to uradili? Lice mu je bilo gotovo neprepoznatljivo od batina. Na obrazu je imao
dugačku posekotinu, a levo oko mu je bilo natečeno i zatvoreno. I nos mu je bio
izobličen, gadno slomljen. Ali našla ga je. Pritrčala mu je ophrvana istovremeno ra-
došću, olakšanjem i užasom. Zagrlila ga je tako snažno da umalo nije preturila sto-
licu.
Nagnuo je glavu ka njoj, ne mogavši ništa drugo jer su mu ruke bile vezane.
“Jesi li dobro? Nisu te povredili, zar ne?”
“Dobro sam”, uverila ga je, s grižom savesti što brine za nju iako je on u mno-
go gorem stanju.
“Most?”, prošaptao je. “Je li uspelo?”
Klimnula je glavom. “Srušen.”
Naslonio se nazad na stolicu. “Hvala bogu. Pokušavali su da izvuku iz mene de-
talje o vremenu i mestu. Izdržao sam koliko sam mogao, ali nisam znao hoće li to
biti dovoljno.” Lice mu je bilo mapa posekotina i modrica, njegove požrtvovanosti
da bi misija uspela.
“Akcija je protekla glatko. Ja sam postavila detonator.” U glasu joj se čuo pri-
zvuk ponosa.
“Šta?” Na izmučenom licu mu se najpre ukazalo iznenađenje, a onda bes.
“Prokleti Vil! Nije trebalo da njega zadužim da me zamenjuje.”
“Nije bilo drugog izbora”, odvratila je ona. “Džozi je nestala. Od nje nije bilo
ni traga ni glasa.” Oči su joj se napunile suzama. Ako su Džulijan i ona uhapšeni,
ima li nade da je Džozi možda umakla?
“A Vil?”, upitao je on. Videla mu je u očima brigu za rođaka.
“Dobro je koliko znam. Otišao je u London da obavesti komandu da se ti nisi
vratio. Sutra treba da se vrati po mene.” Samo što ona sad neće biti tamo.
“Hteo je da pođem sa njim, ali ja sam ostala.”
“Nije trebalo da ti to dozvoli.”
“Nije na njemu bilo da odluči. Ja sam insistirala.”
“Zašto?”
Mari je oklevala. “Morala sam da te nađem.” Onda su im se pogledi sreli. Ovde,
u njihovim najverovatnije poslednjim zajedničkim trenucima, nije bilo moguće kriti
osećanja. Ponovo je nagnuo glavu ka njoj i stao jer su ga sprečavali konopci kojima
je bio vezan. I ona se nagla napred, ka njemu, i usne su im se dotakle. Poljubila ga
je nežno, ne želeći da mu pogorša bol od povreda, ali on je tražio više, očigledno se
ne obazirući na to.
Odmakla se za trenutak. “Kako su te uhvatili?”
“Čekali su me na polju za sletanje. Imali su podatke o lokaciji i vremenu dola-
ska. Zašto ste promenili lokaciju?”
“Nismo”, odgovorila je s nevericom. “U stvari, nama su javili iz Londona…”

166
 Zavrteo je glavom. “U Londonu su rekli da ste javili vi njima.”
Onda su oboje shvatili. Nemci su presreli jedan od radio-odašiljača i komunici-
rali s Londonom pretvarajući se da su jedan od agenata. “Sigurno su tako saznali.
Ne samo za mene. Sve su saznali, Mari. Naše beleške, naše izveštaje.” Sinula mu je
spoznaja u očima. “Elenor je to i podozrevala. Tražila je da te upozorim da je radio
kompromitovan i da se čuvaš. Samo što je sad kasno.”
Njoj su kroz glavu letele misli. “Ali ako već imaju sve, šta onda žele od mene?”
“Žele da…” Pre no što je mogao da dovrši odgovor, iz hodnika se začula neka
buka. Koraci, a onda okretanje ključa u bravi. Ušla su dva uniformisana muškarca.
Mlađi, onaj što ju je prethodno doveo ovamo, odvezao je Džulijana i odvukao
ga iz sobe. Mari je poželela da krikne. Ali setivši se obuke, uzdržala se.
Okrenula se ka drugom muškarcu, kog nikada ranije nije videla. Bio je stariji, s
naočarima u rožnatom ramu. Uniformu mu je na grudima krasilo more odlikovanja
pa se Mari zapitala čime li ih je zaslužio.
“Ja sam šturmbanfirer Kriger iz Ziherhajtsdinsta.” Preplavio ju je užas kad je
shvatila da je pred njom vođa službe SD, poznat po svireposti. “Mogu li nešto da
vam donesem?”
Možeš da nas oslobodiš, pomislila je, a onda da padneš mrtav. “Možda čaja?”,
odvratila je, zaprepašćena smelošću u sopstvenom glasu. Podigla je glavu i pogleda-
la ga u oči.
Ustao je, prišao vratima i otvorio ih. “Čaj, bitte“,19 doviknuo je nekome s druge
strane. Čekao je pored vrata. Mari je brzo preletela pogledom po sobi. To joj je
dalo malo vremena. Ali jednostavno nije imala kud.
Malo zatim, Kriger se vratio i pružio joj šolju čaja. Držala ju je, nije pila. “A sad,
na posao”, rekao je. Pozvao ju je rukom da pođe za njim u sobicu iza kancelarije.
Kad je ušla, srce joj se steglo. Na stolu je bio njen radio.
Međutim, prišavši bliže, uočila je da to nije radio koji su zaplenili u njenom sta-
nu, znaci na koferu bili su drugačiji. Pitala se čiji je i koliko dugo je u njihovim ru-
kama. Nemci su slali poruke u London, pretvarajući se da su jedan od britanskih
agenata – i London je poverovao. Tad joj se sve razjasnilo – kako su Nemci glumili
agente i prevarili London da im šalje važne informacije. Radio, koji im je bio linija
što život znači, konopac za spasavanje, pokazao se zapravo kao njihova propast.
“Ali vi već imate radio”, uspela je da kaže. “Šta želite od mene?”
“Treba da razgovarate s Londonom radi potvrde autentičnosti.” Mari je shvatila
da sigurno nešto nije u redu s njihovim porukama, pa žele da ih potvrde kao auten-
tične. Džulijan to nije mogao da uradi čak i da je hteo. Postalo joj je jasno da im je
ona potrebna. Ako im pomogne, možda će spasiti svoj život – i Džulijanov. Ali ako
odbije i ako London shvati da nešto nije u redu, mogla bi da okonča ovu prevaru s
radiom jednom zasvagda.

167
 Videla je Džozino lice kako je gleda odozgo, s neba, zloslutno, preklinjući je da
bude jaka. Videla je i Elenor, koja bi to od nje očekivala. “Ne”, kazala je glasno.
Neće to učiniti.
Major Kriger je zaobišao sto i stao ispred nje. Ne rekavši ništa, ošamario ju je
preko usta, tako jako da ju je podigao sa stolice. Pala je unazad i udarila glavom o
pod. Šolja se razbila, tečnost i krhotine porcelana razletele su se na sve strane.
Ali major Kriger nije znao da to nije prvi put da Mari prima udarce. Njen otac
je bio nasilni pijanac. Kad bi se vratio kući iz paba, Mari ili njena majka, ili bilo ko
drugi ko mu se nađe u blizini, bili su kolateralna šteta njegovog besa. Šamari i udar-
ci pesnicom; jednom joj je i udario glavu o zid. Umakla je očevom gnevu, nije je
porazio, pa neće to sad dopustiti ni Krigeru.
Tako je, dok je ležala na podu kancelarije na Aveniji Foš i videla svoga oca u
monstrumu koji je stajao iznad nje, u Mari je nešto otvrdnulo. Kriger će morati da
je ubije – jer ona nikad neće progovoriti.
Kriger se sagnuo i, neočekivano uljudno, pomogao joj da se vrati na stolicu. Iz
posekotine na usni potekla joj je topla tečnost.
Kad je podigla pogled, major Kriger je držao neki spisak i pružio joj ga. Okre-
nula je glavu, ali on ju je prisilo da ga vidi primakavši joj papir tik uz lice. Konačno
više nije mogla da ga izbegne. Na papiru su bili ne samo delovi informacija nego i
spisak svih agenata u toj oblasti, njihovih saveznika i njihova prava imena. Imali su
i imena svih francuskih kontakata, imena i adrese. Sigurne kuće i skrovišta oružja i
mnogo čega drugog.
Zurila je u papir. Neko ih je izdao; Džulijan joj je to maločas potvrdio. Ali raz-
mera izdaje, na papiru pred njom, bila je zapanjujuća. Ko bi među njima mogao
biti takav izdajnik?
“Znamo sve”, rekao je Kriger samozadovoljno.
“Onda, pretpostavljam”, kazala je prkosno isturivši bradu, “da vam nisam po-
trebna.”
Kriger ju je ponovo tresnuo otvorenim dlanom. Pala je na pod, a kad ju je ovo-
ga puta podigao, učinio je to povukavši je za kosu. Usledili su brzi udarci kao kiša,
jedan za drugim. Prvi put u životu molila se za brzu smrt. Videla je u mislima Tesi-
no lice i držala se za tu sliku, prebacivši se u glavi negde drugde. Zadržavala je dah i
brojala u sebi, snagom volje se obuzdavala da ne vrišti.
A onda je Kriger iznenada prestao. Isto tako naglo kao što su i počele, batine su
se završile. Pokušala je da gleda kroz natečene oči, da diše i da se osnaži za ono što
sledi.
Vrata su se otvorila i ponovo zatvorila. Stražar je u sobu ubacio Džulijana, koji
je pao na pod, toliko pretučen da nije mogao da ustane.
Kad je video njeno izubijano lice, ljutito je kriknuo. Mari se podigla u sedeći po-
ložaj i pokušala da mu se primakne. Između njih je zakoračio Kriger i uperio pištolj

168
Džulijanu u glavu. “Uradi to ili će on umreti.” U očima mu je bio čelični pogled
koji nije odavao ni traga života iza njih. Znala je da će ubiti Džulijana bez i trunke
oklevanja.
“Mari, nemoj…”, molio ju je Džulijan.
Mari je zastala nesigurno; jedno je njen život, ali Džulijan je njihov lider i mora
da se postara da mu se ništa ne dogodi. Opstanak Vesperove mreže, ili bar onoga
što je od nje preostalo, zavisi od njega. “U redu”, rekla je konačno. Ispljunula je
krv koja joj se nakupila u ustima. “Učiniću to.” To se protivilo svemu što je naučila
i za šta je obučavana – ali spasiće mu život.
Stražar ju je otrgao od Džulijana i odvukao je do radija. Pružila je ruku ka apa-
ratu, ali Kriger ju je oterao i sam podesio parametre za transmisiju, podjednako
stručno kao bilo koji operater od onih koji su je obučavali u Arisejg hausu.
Kriger je izvukao njenu kutijicu sa ključevima šifara, koju su joj zaplenili kad je
uhapšena. “Pošalji poruku i obavesti ih da si to ti i da je sve u redu.
A onda pošalji ovo.” Pružio joj je poruku i komad svilene tkanine sa šifrom. U
poruci se zahtevala još jedna isporuka oružja na određenu lokaciju. Ako učini to
što Kriger od nje zahteva, prevara će se unedogled nastaviti. SIO će nastaviti da ša-
lje agente i oružje pravo u nemačke ruke.
Mari je šifrovala poruku, a onda drhtavim rukama našla frekvenciju. Završila je
šifrovanje poruke i pokazala je Krigeru. “I tvoju bezbednosnu proveru”, rekao je
on. Gurnuo je cev pištolja u ranu ispod Džulijanove vilice, a Džulijan je zastenjao
da ne bi kriknuo od bola. “Šta je tvoja bezbednosna provera?”, zahtevao je Kriger.
Mari je oklevala. Ako previše lako oda informaciju, Kriger će znati da je blef.
“Promena trideset petog slova poruke u slovo P”, objasnila je polako, naglašeno.
“Uradila sam to, evo ovde.” Nije pomenula drugu proveru, onu koju je izostavi-
la. Pomolila se u sebi da on ne zna za to i da neće primetiti.
“Pošalji”, zarežao je. Kod kuće, u Londonu, Elenor će čitati poruku. Sigurno će
uočiti izostanak druge bezbednosne provere i shvatiti da nešto nije kako treba.
Radio-vezom je stigao odgovor i ona ga je zapisala. Kad ga je dešifrovala
ključem sa svile, preplavio ju je užas. Poruka je bila upravo ono od čega je najviše
strepela, poruka kakvu je mislila da joj nikad ne bi poslali:
“Nedostaje prava provera.”
Kad je dešifrovala poruku, Mari se ukočila od užasa. Operater u Londonu je
upravo rekao Krigeru da je Mari pokušala da ga prevari. Ali druga bezbednosna
provera je služila upravo tome – da im da do znanja da sa transmisijom nešto nije
u redu. Kako je moguće da operater u Londonu to ne zna? Mari je obuzelo očaja-
nje. Osetila je iza sebe kako Krigerov bes raste. “Čekajte, ja…” Okrenula se ka nje-
mu, u pokušaju da objasni.
On ju je zgrabio za kosu na potiljku i povukao kao da će joj skinuti kožu s gla-
ve. A onda ju je, isto tako naglo, pustio. “Daj drugu bezbednosnu proveru”, pro-

169
siktao je, uperivši opet pištolj Džulijanu u glavu.
“Nemoj, Mari!”, uzviknuo je Džulijan. “Ionako će nas ubiti.”
Ali ona ga je već jednom bila izgubila; ne bi mogla podneti da ga izgubi ponovo,
ovoga puta zauvek. “Slovo K umesto slova C”, izletelo joj je očajnički.
“Svaki drugi put.” Sad su Nemci dobili tačno ono što ima je bilo potrebno da
emituju poruke kao ona i da to ne bude primećeno.
“Popravi poruku!”, naredio je Kriger. Ponovo je šifrovala poruku i ponovo je
poslala.
Stigao je odgovor i ona ga je brzo dešifrovala: “Provera potvrđena. Informacija
sledi.”
“Eto…”, započela je okrećući se nazad ka Krigeru. Njegov pištolj je sad bio
uperen u nju. Videla je iznad sebe Tesino lice kako lebdi, oprostila se i spremila da
umre.
“Trebalo je da nam pomogneš prvi put.” Skrenuo je ruku u stranu, ka Džulija-
nu.
“Nemojte!”
Bilo je prekasno. Odjeknuo je pucanj. Džulijan se trgao, a onda skljokao na pod.
“Ne!”, vrisnula je i pojurila ka njemu.
Kleknula je i uzela ga u zagrljaj. Kriger je ispalio metak sa smrtonosnom preciz-
nošću. Ušao je između slepoočnice i jagodice, i ostao negde unutra. Razumom je
znala da nema šanse da preživi takvu ranu. Ali srcem nije mogla da poveruje u to.
“Izdrži, Džulijane”, molila ga je. Oči su mu i dalje bile otvorene.
Ali pogled mu je odlutao naviše, iz očiju je čilela svetlost.
“Volim te”, prodahtao je. Njihova osećanja konačno su bila priznata. Ili je
možda samo mislio da je ona Reba, njegova supruga. Ali zgrabio ju je za ruku.
“Trebalo je da budemo zajedno, Mari.” U njegovim rečima je čula sve ono što
su mogli zajedno proživeti da su okolnosti bile drugačije. “Volim te”, ponovio je.
“I ja tebe”, kazala je i privila ga uz sebe. Više nije bilo sumnje šta je među njima.
Poljubila ga je ponovo, znajući da je poslednji put.
Telo mu se onda mlitavo opustilo i ona se odmakla. “Vidim ih”, prošaptao je.
Gotovo da više nije bilo glasa u njemu. “Moju ženu i dečake.” Podigao je ruku ka
nevidljivoj slici pred njim.
“Ne ostavljaj me”, preklinjala je sebično, iako je trebalo da bude jaka. Nije znala
kako će se bez njega suočiti sa onim što je čeka. “Ovo nije kraj.”
Setila se onoga što je jednom kazao o mnoštvu drugih koji će ustati da zauzmu
njihova mesta. Sad mu je to videla u svetlosti očiju. Napravio je grimasu a onda mu
se lice opustilo u najspokojniji izraz koji je ikada videla. Prestao je da diše. Zagnju-
rila je lice u njegove grudi.
A onda ga više nije bilo.

170
 Nežno mu je spustila glavu na pod. “Zašto?”, kriknula je i nasrnula na Krigera.
Izgrebala ga je noktima po licu.
“Kučko!”, opsovao je i podigao ruku ka mestu gde je krvario. Dao je znak
stražaru da je odvede.
“Uradili smo šta si hteo!”, vrištala je, sad pomahnitala, dok ju je stražar odvlačio
iz sobe. “Uradili smo šta si tražio! Mi smo ratni vojni zarobljenici po Ženevskoj
konvenciji. Ne možete to da radite!”
“Ratni vojni zarobljenici?”, on joj se prezrivo nasmejao. “Fräulein,20 tamo kuda
idete nećete čak ni postojati.”

171
 Dvadeset drugo poglavlje
Elenor

London 1946.

Elenor je sedela za stolom u Nordžbi hausu, zadubljena u poruke dobijene radio-

transmisijom.
Prošlo je dva dana otkad je shvatila užasnu istinu da je radio kompromitovan.
Još nije bilo vesti ni o Džulijanu ni o Mari. Proučavala je prošle poruke od Vespe-
rove mreže, tražeći još znakova provale i pokušavajući da proceni štetu. Kako je
mogla dozvoliti da se ovo dogodi? Zaštita devojaka joj je bila sve, njeno životno
delo. Pa ipak, izneverila ih je baš kao što je izneverila i rođenu sestru pre par dece-
nija.
Protrljala je oči, ustala i otišla u radijsku sobu. Operateri su sedeli mirnije nego
inače, jedini zvuk koji se čuo bilo je kuckanje poruka.
“Je li sve u redu?”, Elenor je upitala Džejn. Pitanje je bilo blesavo; Džejn je
kompromitovanje Marinog radija doživela isto tako teško kao i sama Elenor.
Devojka je bila bleda i ispijena od dugih sati čekanja i brige otkad su shvatili da
dobijaju lažne poruke od Mari.
Džejn je odmahnula glavom. “Margaret se nije javila po rasporedu.”
“Nije ni Morin”, dodala je druga operaterka.
“Možda imaju problema s transmisijom”, kazala je Elenor u želji da ih uteši. Ali
te reči su zvučale šuplje. Razmere problema su mnogo veće.
Elenor je krenula u Direktorovu kancelariju, prošla je pored sekretarice i nije se
potrudila ni da pokuca. “Gospodine?”
Direktor je podigao obrve. “Trig? Uđite. Upravo sam nameravao da dođem kod
vas.” To je bilo čudno jer je nije pozvao; zapravo, nije je očekivao.
“Zaćutala su još dva radija.”
On je skupio usne ispod brkova, ali nije delovao iznenađeno. “Priča se o novim
hapšenjima u okolini Pariza. I na istoku, i na jugu.”
Elenor je znala da nije samo uništenje mosta izazvalo talas hapšenja. Iako su de-
tonacije uvek izazivale odmazde, koje bi usledile odmah potom, ovo je bilo nešto
više od toga. Činilo se da Kriger i SD odjednom vrlo dobro znaju gde da nađu
agente koje traže. Elenor je podozrevala da su igrali tu igru već mesecima, i puštali
agente da operišu sve dok prevara s radiom funkcioniše. Čim su saznali da su pro-

172
valjeni, Nemci više nisu imali šta da izgube. Skinuli su rukavice, iskoristili informa-
cije koje su nagomilali i počeli da hvataju sve agente. Iako nije bilo vesti ni o Mari
ni o Džulijanu, po svemu sudeći, bilo je neizbežno da i oni budu uhvaćeni.
“Jesu li uhapšeni agenti muškarci ili žene?”, upitala je.
“Verovatno i jedni i drugi”, odgovorio je Direktor. “Još nemam imena.” Elenor
se srce steglo, bila je sigurna da su Margaret i Morin među njima.
“Moramo da preduzmemo nešto, gospodine.” Javili su svim mrežama u Francu-
skoj da se pritaje i nestanu u podzemlju, ali to nije bilo dovoljno. Agente treba opo-
zvati; Elenor je to zahtevala. Ali ostalo je samo još nekoliko dana do invazije i nisu
hteli da započnu masovnu evakuaciju koja bi pobudila pitanja.
“Preduzećemo.” Zastao je. “Vratićemo ih kući kao što ste predložili.” Situacija
mora biti vrlo loša kad su zaista rešili da povuku agente. “Naređenja da se izvuku
preostali već su poslata.” Elenor je osetila kao da ju je ošamario. Zašto ta naređenja
nisu poslata preko nje? “Potrajaće malo duže nego što smo se nadali”, dodao je.
“Koliko dugo?”, htela je da zna. Još jedna nedelja i više neće ni biti preostalih
agenata.
“Ne znam. Nestao je Vil Rork, pilot koji je organizovao Mesečevu eskadrilu. Ja-
vili su da je neki avion oboren iznad Bretanje, pa je moguće da je njegov.
Ali vratićemo ih kući što je pre moguće.”
Elenor je preplavilo olakšanje, a onda ga je brzo zamenila zbunjenost. “Sve
agente?”
Direktor je odmahnuo glavom. “Samo devojke. Zatvaraju vam odeljenje.” Vam,
zapazila je. Ne nam. “Bojim se da su otpisali žensku jedinicu kao neuspeo eksperi-
ment.”
Neuspeo eksperiment. Elenor je proključala na te reči. Devojke su obavile sjaj-
ne zadatke, izvršile svoje misije, učinile sve što su tražili od njih. Ne, nisu devojke
neuspešne, nisu čak ni agenti, nego komanda.
U glavi je vrištala od neverice. “Ali, do invazije ima još samo nekoliko dana. Naš
posao je svakako važniji sad nego ikad.”
“Mreže agenata se reorganizuju, u nekim slučajevima biće eliminisane. Posao će
obavljati muškarci.”
“Jeste li ih sve uzeli u obzir?”, upitala je, već znajući odgovor. “Mislim devojke.”
“Sve osim njih dvanaest.” Broj je bio mnogo veći nego što je očekivala. Pružio joj
je list papira sa imenima. Na njemu je bila Džozi, i Mari. Dvanaest njenih devo-
jaka i dalje je nestalo.
A to je u velikoj meri i njenom krivicom. Dovesti žene u Odeljenje F bila je nje-
na ideja. Elenor je regrutovala te devojke, nadgledala je njihovu obuku i lično ih je
poslala u okupiranu Evropu. I videla je da ima problema, a ipak nije uspela da iz-
dejstvuje da se nešto preduzme. Ne, samo je ona odgovorna za devojke koje su
nestale i koje se neće vratiti.

173
 “Nestali su i neki muškarci”, istakao je Direktor.
“Da, naravno.” Odmah je u sebi odbacila argument koji je čula već hiljadu puta.
“Ali muškarci imaju ovlašćenja. I tretiraće ih kao ratne vojne zarobljenike ako ih
uhvate.” Nije bila reč o tome da ona ne mari za muškarce. Ali muškarci imaju vojna
zvanja i činove – i pod zaštitom su Ženevske konvencije. Vlada će ih tražiti. Pam-
tiće ih. A njene devojke neće.
“Moram otići lično da vidim šta je pošlo naopako na terenu.”
“Mislite, da nađete devojke? Bojim se da je to nemoguće.”
“Ali, gospodine, nema njih dvanaest”, pobunila se. “Ne možemo jednostavno
da odustanemo.”
On je spustio glas. “Elenor, morate prestati da se raspitujete za te devojke. To
će izazvati posledice i po vas i po druge. Sad imate mnogo da izgubite.
Ako ne radi sebe, morate se ostaviti toga radi porodica tih devojaka. Znate isto
tako dobro kao i ja da ih najverovatnije više nema ako su ih Nemci uhvatili.
Vaša pitanja će samo naneti još više bola njihovim porodicama.”
Direktor je uzeo lulu. “Istraga je strogo poverljiva i njome će rukovoditi ljudi s
najviših položaja.” Elenor je znala da je to laž. Kad bi iko tražio devojke, najpre bi
došao da s njom razgovara. Ne, stvar je adaktirana na najvišem nivou. “Jednostav-
no nema potrebe da znate”, dodao je pre nego što je potegla to pitanje.
“Nema potrebe?”, upitala je zapanjenim glasom. To su njene devojke. Ona ih je
regrutovala, ona ih je tamo poslala. “Znači da mi naređujete da prestanem da ih
tražim?”, upitala je s nevericom.
“I ne samo to. Gotovo je sa ženskom jedinicom. Ukinuto je i vaše mesto.”
“Znači, premestićete me nekuda? Kuda idem?”
On je odvratio pogled, nije mogao da je gleda u oči. “Bojim se da nam je na-
ređeno da krešemo kadrove.” Sad je govorio kruto, kao da čita te reči iz dokumen-
ta koji nije on napisao. “Zahvalni smo vam za vašu službu, ali sa žaljenjem moram
da vas izvestim da se vaš posao u SIO završio.”
Tupo je zurila u njega. “Ovo mora da je neka greška.” Radila je za SIO meseci-
ma – ne, godinama – pre nego što je ženska jedinica osnovana. Ne mogu je sada
odbaciti.
“Nemamo izbora. Imate trideset minuta da pokupite lične stvari.” Elenor je
tražila reči ali nije ih našla. U sebi je gorela od besa do belog usijanja.
Ustala je i pobegla u svoju kancelariju, nazad niza stepenice u Nordžbi haus.
Prišla je stolu i počela da slaže fascikle, da izvlači fotografije devojaka koje su
nestale i da ih stavlja u tašnu. Znala je da nema mnogo vremena. Trenutak kasnije,
na vratima se pojavio Direktor. “Ispratiću vas”, rekao je. Posegnula je za još jed-
nom fasciklom, ali on ju je uhvatio za ruku i zaustavio je.
“Možete uzeti samo lične stvari. Nikakve papire”, dodao je kao da je znao i pre
nje da neće prestati da traži devojke. U glavi joj se rodio plan.

174
 “Mogu i sama. Ne morate ostati”, kazala je, u nadi da će time dobiti nekoliko
minuta nasamo da prikupi šta joj je potrebno.
“Naređeno nam je da vas ispratimo”, rekao je on s nelagodom u glasu. Stala je,
iznenađena, s rukom u vazduhu. Za samo nekoliko trenutaka ceo njen svet je okre-
nut naglavce. Gledala ga je u lice, tražeći odgovore ili bar neki znak od mentora
kog je mislila da poznaje. Ali njegove oči bile su bezizražajne.
Okrenula se, obnevidela. “Moram da organizujem dosijee.” Ideja da ostavi do-
kumenta a da ne budu u savršenom redu bila je nezamisliva.
“Nije neophodno”, rekao je on. “Vojska će doći da sve spakuje.”
“Zašto?”, upitala je. “Kuda će to odneti?”
Nije joj odgovorio. Onda je primetila da na vratima njene kancelarije stoji pri-
padnik vojne policije i čeka da je isprati i uveri se da je otišla. Nešto u njoj je očvrs-
nulo. Izbacuju je kao stranog napadača sa mesta koje je sama stvorila.
Odmakla se od stola tresući se od besa. Direktor joj je pružio neke papire.
“Ovo je za vas. Juče je stiglo.” Njeno uverenje o državljanstvu – ono što je oduvek
želela. Sad joj je izgledalo kao bedna utešna nagrada za devojke koje je izgubila.
Pružila mu ga je nazad.
“Žao mi je”, rekao je.
A onda je otpuštena.

175
 Dvadeset treće poglavlje
Grejs

Vašington, 1946.

Kasnije tog popodneva Grejs se penjala stepeništem pansiona u Hels kičenu. Bila
je iscrpljena, koliko zbog svega što se dogodilo u Vašingtonu toliko i od samog
puta, pa joj je bilo drago što je ponovo kod kuće. Bila je toliko nestrpljiva da vidi
Frenkija i da se vrati običnom poslu u svom životu. Međutim, bila je subota, i nije
baš bilo loše što će i tog i sledećeg dana moći da se odmori i sredi pre povratka na
posao.
Stigla je do poslednjeg sprata pansiona i okrenula ključ u bravi svog stana.
Otvorila je vrata, a onda se sledila.
U jedinoj fotelji u stanu, stežući u rukama crnu lakovanu tašnu, sedela je njena
majka.
U glavi joj je nastao kovitlac. Kako je saznala gde ona živi? I koliko dugo je već
ovde? Grejs je brzo preletela pogledom po nerazmeštenom krevetu pa po svojoj
odeći, izgužvanoj od prethodne noći. Tražila je neko objašnjenje kako bi sve delo-
valo manje neprikladno, ali nije ga našla.
“Gazdarica me je pustila unutra”, kazala je majka onim svojim glasom ptičice,
kao da to sve objašnjava. Kosa joj je bila začešljana ispod plišanog kloš šešira boje
lososa, koji se savršeno slagao sa strukiranim kaputom. Grejs je mogla da zamisli
kako je uz ljupki osmejak i malo zvonkog smeha uspela da uđe u stan.
“Znam da je grozno što sam tako upala, dušo”, nastavila je majka gladeći ruka-
vice koje je uredno položila preko tašne. “Ali nisi mi odgovarala na pozive.
Veoma sam se zabrinula.” U stvari, to je bio samo deo cele priče. Majka je želela
da vidi šta se dešava, kako ona živi.
“Kako si znala da sam ovde?”
“Otišla sam u Hartford u kupovinu i naletela na Maršu u garderobi Džej Fok-
sa.” Grejs je pocrvenela na pomen Maršinog imena – svog alibija. Zamislila je sce-
nu u robnoj kući. Marša je sigurno bila nervozna, zatečena neočekivanim susretom.
Majka sigurno nije morala mnogo da insistira da bi dobila adresu, koju je Grejs
dala Marši kako bi joj prosleđivala poštu.
“Žao mi je što ti sama nisam rekla”, kazala je Grejs sedajući na ivicu kreveta.

176
 “U redu je”, odgovorila je majka spustivši ruku preko njene. “Samo smo se bri-
nuli.” Nije se pretvarala – njena majka je istinski brinula. Nekako, izgubljena u ma-
gli sopstvenih problema, Grejs je to izgubila iz vida.
Ali to nije značilo i da želi da se vrati kući.
“Dakle, ovde stanuješ.” Majka je prešla pogledom po sobici, i nehotice nabravši
nos od gađenja. “Ako ti pomognem da se spakuješ, možemo krenuti za sat.
Ako ne želiš da živiš sa ocem i sa mnom, tvoja sestra Bernardet ponudiće ti nji-
hovu slobodnu sobu.” Grejs je pomislila kako bi boravak kod starije sestre s troje
ratoborne dece bio još gori od povratka kući.
“Majko, ne mogu tek tako da odem. Imam posao.”
Majka je odmahnula rukom kao da je Grejsin posao nevažan. “Možeš poslati pi-
samce.”
“To nije koktel-zabava nego posao. A osim toga, tu je i ovo.” Pružila je ruku
pored majke i podigla novine koje je ostavila na noćnom stočiću pre puta u Vašing-
ton. “Videla sam ovo što se dogodilo.” Pokazala joj je članak o Elenor.
“Ta žena je poginula kad su je udarila kola. Užasno. Grad je tako opasan. Ne
znam zašto bi, za ime sveta, uopšte želela da ostaneš ovde.”
“Ta žena što je poginula ostavila je fotografije nekih devojaka koje su nestale u
ratu i ja pokušavam da otkrijem šta im se dogodilo.” Izostavila je iz priče onaj deo
o odlasku u Vašington s Markom.
“I to ti je posao?”
Grejs je oklevala. “Ne baš.” Pomenula je tu priču da bi nekako predočila smisao
svog boravka u Njujorku. Ali to je izgleda samo unelo još više zbrke u situaciju.
“Ako ove devojke nemaju nikakve veze s tvojim poslom, kakve veze imaju s to-
bom?”
To majčino pitanje, kao odjek onog što joj je Frenki prethodnog dana postavio
preko telefona, grickalo je i samu Grejs. Ona nije imala nikakve veze s tim devojka-
ma. Zapravo su neznanke za nju. Tako je pomno sve istraživala da se potpuno une-
la u njihov svet i njihove nevolje, i u izvesnom smislu gotovo zaboravila na svoje.
Možda ju je zato sve toliko privuklo. “Teško je objasniti. U svakom slučaju, sad je
gotovo.”
“Onda ideš sa mnom?”
“Nisam to rekla.” Izgovorila je te reči otresitije nego što je nameravala.
“Mesto ti je s tvojom porodicom”, navaljivala je majka. “Vreme je da se vratiš
kući.”
“Ne želim da se vratim, majko.” Tad je prvi put glasno to rekla nekome osim
Marku. Videla je na majčinom licu da ju je to neizbežno povredilo, pa je sačekala
trenutak da se sabere. “Volim da budem ovde. Imam posao. I svoj stan.” Stan nije
bio bogzna šta, ali je bio njen.

177
 Majčino lice je poprimilo blaži izraz. “Znaš, u dubini duše ti zavidim”, priznala
je. “Oduvek sam želela ovakav život.” Grejs se iznenadila. Nije mogla da zamisli
svoju majku da živi ikako drugačije nego tako kako je živela.
“Jednom sam se prijavila na audiciju za predstavu na Brodveju”, dodala je.
Grejs je pokušala da zamisli svoju uzdržanu majku, koja je samo usnama, bezglas-
no, izgovarala reči rođendanske pesme umesto da je peva, kako izlazi na pozornicu.
Najednom joj je izgledala kao potpuno drugačija žena, sa sopstvenim životom i
sopstvenim snovima, kao neko kog Grejs ne poznaje.
Ćutale su nekoliko sekundi. “Ne moraš da izabereš isti život kao Bernardet ili
Helen”, konačno je kazala majka. “Samo želim da budeš srećna.” Grejs se oduvek
činilo da je njena majka razočarana što ona nije više poput svojih sestara, što se ne
uklapa u život koji od nje očekuje. Međutim, možda su ta očekivanja bila samo u
njenoj glavi.
“Znaš, kad si bila mala i kad bi se povredila ili uplašila, mogla sam da popravim
stvar zagrljajem ili nekim slatkišem. Ali kako deca postaju starija, sve je teže lečiti
im rane. A onda, kad je Tom…” Majka je zastala, kao da nije u stanju to da izgovo-
ri. “Osećala sam se tako bespomoćno, kao da uopšte ne mogu da doprem do
tebe.”
Grejs je spustila ruku na majčinu. “Nisi ti kriva, mama. Niko nije mogao. Mora-
la sam, jednostavno, da kroz sve prođem sama.”
“Donela sam ti ovo.” Majka je podigla sa stola aranžman od narandžastog
voštanog cveća. U njemu je bilo sadržano sve što Grejs nije volela u svom roditelj-
skom domu,
Ali to je bio i gest – i priznanje da bi Grejs možda volela da ostane. “Hvala ti”,
rekla je i uzela cveće.
“Dolazićeš kući o praznicima da nas vidiš”, kazala je majka.
Grejs je klimnula glavom. “Hoću”, odgovorila je, trudeći se da zvuči uvereno.
Božić je bio tako daleko. Ko zna šta se do tada može dogoditi?
Međutim, majka se zaista trudila. “A možda bi i ti mogla ponovo da dođeš za
nekoliko nedelja pa da idemo u kupovinu”, predložila je Grejs u želji da se i ona
potrudi. “Ili bismo mogle da odemo u botaničku baštu kad bude toplije.”
Majka se osmehnula. “Vrlo rado.” Ustala je, zakopčala kaput i popravila šešir.
Zagladila je Grejsinu kosu kao kad je Grejs bila dete, i poljubila kćer u glavu.
“Bićemo tamo kad budeš spremna”, kazala je. A onda je izašla iz stana.
Gledajući za majkom, Grejs je bila ispunjena zahvalnošću i olakšanjem. Dobila
je dozvolu da bude ono što želi, da živi kako hoće. Pomalo se i rastužila na pomi-
sao da će zbog toga možda zauvek biti na distanci s majkom.
Grejs je sedela sama u tišini stana, koji joj je sad izgledao nekako veći. Onda je
primetila beli koverat na krevetu. “Mama, čekaj…” Krenula je za majkom, da joj

178
kaže da je nešto zaboravila. Ali koverat je bio adresiran na Grejs u roditeljskom
domu, a pošiljalac je bila neka nepoznata firma s kancelarijom u Vašingtonu.
Unutra je bilo pismo od advokatske firme u vezi sa imovinom Tomasa Hilija,
zajedno s čekom od njegovog advokata, koji je glasio na njeno ime i na iznos od
deset hiljada dolara. U oči su joj navrle suze i zamaglile joj reči na papiru. Nije zna-
la da se Tom postarao za testament, niti da ju je obezbedio.
Odakle, uopšte, taj novac? Držala je ček, preplavljena tugom. Tom se još stara o
njoj, čak i kad ga više nema.
To joj se učinilo kao neki znak: vreme je da krene dalje. Mora ostaviti priču o
onim devojkama iza sebe i usredsrediti se na svoj posao i život ovde. Nema druge
nego krenuti dalje.
Odlučila je da vrati fotografije u konzulat. Izvadila ih je da ih pogleda poslednji
put. Znala je da su devojke pobijene i da ih je Elenor izdala. Nikad neće saznati
zašto, a istraživala je koliko je to bilo u njenoj moći. Njena uloga u tome je završe-
na. Trebalo bi da joj to bude dovoljno.

***
U ponedeljak ujutru u devet Grejs je ponovo stajala pred britanskim konzulatom.
Vreme je da vrati fotografije i ode na posao. Unutra je za pultom sedela ista ona
službenica. “Ah, gospođo…”
“Hili”, dovršila je Grejs umesto nje, nimalo iznenađena što se ta žena ne seća
njenog imena.
“Vratili ste se”, primetila je i pritom zvučala kao da nije preterano zadovoljna
zbog toga.
“Da. Pitala sam se da li ste saznali išta više o Elenor Trig.” Iako je došla da vrati
fotografije, Grejs nije odolela radoznalosti.
Službenica je oklevala, kao da ne zna kako da odgovori. “Policija nam je vratila
lične stvari gospođe Trig.” Grejs je bila toliko usredsređena na kofer i njegov sa-
držaj da nije razmišljala o stvarima koje je Elenor mogla imati uz sebe kad je stra-
dala. “Još tražimo najbliže srodnike.”
Grejs je osetila treptaj nade i pokušala da ga priguši. Treba da pođe. Vreme je da
ode. Ali već je stigla ovako daleko – morala je da zna. “Mogu li da ih vidim?”, upi-
tala je i protiv svoje volje. “Te stvari, mislim.” Očekivala je da je službenica odbije.
“Zašto? To je njeno lično. Niste u srodstvu.”
“Zato što sam poslednjih nekoliko dana provela pokušavajući da saznam više o
Elenor. Ne tražim da ih uzmem, samo da vidim šta je imala uz sebe.” Službenica je
delovala kao da je to nije dirnulo i Grejs je bila sigurna da će je odbiti. “Molim vas.
Samo minut. Možda vam mogu pomoći da saznate kome da vratite te stvari.”

179
 “Dobro”, konačno je popustila službenica. “Ako nađete nekog, pretpostavljam
da će nas to poštedeti papirologije oko umrlice i takvih stvari.” Za nju Elenor i da-
lje nije bila ništa više od birokratske neprilike. Izvadila je veliki koverat. “Vratite sve
na svoje mesto.”
Grejs je otvorila koverat. Unutra su bili nekoliko dolarskih novčanica i naočari
za čitanje, razbijene od siline udarca. Tamnoplavi pasoš je bio gotovo prepolovljen.
Grejs ga je uzela i pažljivo prelistala. Uprkos oštećenju, pasoš je izgledao kao da je
relativno nov. Nosio je granične pečate iz Francuske i Nemačke s datumima od
samo nekoliko nedelja pre njenog dolaska u Ameriku. Elenor je danima putovala
pre nego što je stigla ovamo. Ali zašto?
“Hvala vam”, rekla je i vratila pasoš u koverat. Izvadila je fotografije i krenula
da ih pruži službenici. Ali nešto ju je navelo da zastane.
“Hoćete da ih zadržite?”, upitala ju je ova primetivši Grejsino oklevanje.
Grejs je odmahnula glavom. “Više nisu moje.” Ali onda se predomislila. Pružila
joj je sve osim slike one tamnooke devojke Džozi kao uspomenu na svoje neočeki-
vano putovanje.

180
 Dvadeset četvrto poglavlje
Elenor

London, 1946.

Na vratima Elenorine kuće začulo se kucanje pre zore. “Došla su kola po tebe, če-
kaju te dole!”, doviknula joj je majka. Godinu i po dana pre toga Elenorina majka
bila je milostiva i nije komentarisala odlazak svoje kćeri s državnog posla, koji ni-
kad nije ni smatrala prikladnim za nju. Iznenađena, Elenor je pogledala kroz pro-
zor. Kad je ugledala poznati crni ostin, srce joj je zakucalo brže. Zovu je nazad u
komandu. Ali zašto, nakon ovoliko vremena?
Obukla se pažljivo i brzo, prsti su joj drhtali dok je zakopčavala besprekorno
belu bluzu koja je, uz marinskoplavu suknju, služila skoro kao uniforma dok je ra-
dila za SIO. Prišla je crnom ostinu koji je bešumno stajao uz ivičnjak pred njenom
kućom. Tanki pramen dima izvijao se kroz vozačev prozor i mešao se s maglom.
“Dodse”, izgovorila je njegovo ime u znak pozdrava. Osmehnula se poznatoj silu-
eti, s crnim šeširom navučenim na sede šiške, koje nije videla devetnaest meseci,
koliko je trajao njen izgon iz Bejker strita. “Otkud ti ovde za ime sveta?”
“Direktor”, rekao je vozač jednostavno, i to je za Elenor bilo dovoljno. Ušla je
na zadnje sedište i zatvorila vrata. Ovako isto bilo je i poslednji put kad je Dods
neočekivano došao po nju, onoga dana kad su otkrili da je Marin radio kompromi-
tovan i da se sve raspalo. Ali ženske jedinice više nema, svedena je na fusnotu u is-
toriji SIO. Nije mogla da dokuči šta Direktor hoće od nje.
Dods je ubacio u brzinu i kola su krenula. Kao i uvek, nije govorio i nije odva-
jao pogled od puta pred sobom, vešto skrenuvši kod crvene govornice na uglu.
Kola su bešumno vijugala zamandaljenim ulicama Severnog Londona, pustim
izuzev povremenih kamioneta u koje vozači utovaruju robu za ranu jutarnju ispo-
ruku.
Premda su se zamračenja završila pre više meseci, ulična svetla su i dalje bila
prigušena, kao navika koje se teško otresti. Bio je četvrti januar i na nekim prozori-
ma su još visili božićni ukrasi. Praznici su bili neveseli – kao da se niko ne seća
kako se slavilo u mirnodopskim okolnostima. Elenor je pretpostavljala da je teško
osećati se praznično kad su osnovne namirnice, poput kafe i šećera, i dalje bile ret-
ke – i kad je mnogo ljudi dočekalo praznike bez svojih dragih koji se nikad neće
vratiti kući.

181
 Tek kad su stigli do ugla Bejker strita, ugledala je taj prizor: Nordžbi haus je
uništen u požaru. Krov od škriljca oguljen je kao kod otvorene konzerve, a prozor-
ski okviri stajali su šuplji, spektakl čađavih ivica, nagorelih plamenom. Na zemlji su
se pušili kamen i drvo, koji kao da su isijavali toplotu čak i kroz zatvorena vrata
kola.
“Šta je ovo, zaboga?”, izgovorila je glasno, pitajući se kad je požar izbio, pro-
računavajući hoće li vesti stići za jutarnje novine i zaključivši da neće.
Iako nije znala šta se tačno događa, odmah je shvatila da mora imati neke veze s
tim što ju je Direktor tako neočekivano pozvao.
Očajnički je želela da izađe i pogleda pobliže, ali Dods nije zaustavio kola. Nas-
tavio je Bejker stritom do broja šezdeset tri, glavne upravne zgrade SIO.
Uveo ju je u zgradu koja se, mada tek nešto malo veća od Nordžbi hausa, odli-
kovala mnogo strožom i ozbiljnijom atmosferom. U predvorju je pored nje prošla
grupica starijih oficira. Iako su joj neka lica bila poznata, niko je nije pozdravio.
Dods ju je poveo uz tri niza stepenika do predsoblja jedne kancelarije i bez reči
zatvorio vrata za sobom, ostavljajući je samu. Elenor nije okačila kaput na čiviluk u
uglu, već ga je savila i prebacila preko ruke. Peć je preteći šištala i osećao se prodo-
ran miris ne sasvim ugašene cigarete iz neke pepeljare koju nije videla. Prišla je
prozoru s kojeg se pružao pogled iza zgrade. Preko nadstrešnice je jedva razabrala
ostatke spaljene građevine, sale s mapama u kojoj su se svakodnevno održavali sas-
tanci. Delići iscepanih mapa i fotografija, koji su nekad bili strogo čuvane tajne, sad
su leteli kroz razbijeni prozor kao konfete.
Zar je zaista prošlo godinu i po dana otkad je poslednji put bila ovde, sa šeši-
rom u ruci, i tražila da ide da pronađe svoje devojke? Toliko se toga dogodilo od
tada, Dan D, pobeda u Evropi i konačno završetak rata. Kad je poslednji put bila
ovde, Direktor ju je otpustio, bezdušno je izbacio s mesta koje je nekad bilo njeno.
Čak i sad ju je bolelo kad se toga setila; bol je bio svež kao da se juče dogodilo.
Elenor je iz uspomena prenuo zvuk otvaranja vrata. Imodžen, službenica za pri-
jem, odmerila ju je hladno, kao da se nikad nisu upoznale. “Sad može da vas pri-
mi.”
“Elenor.” Direktor nije ustao kad je ušla. Ali u očima mu je, iza službenog drža-
nja, bilo topline, koju je pokazao u njihovom nekadašnjem odnosu. Nije bilo dis-
tance koju je pokazao onoga dana kad ju je otpustio, ako je takva distanca ikada i
postojala. Elenor se malo opustila.
Direktor ju je pokretom ruke pozvao da sedne. Sad izbliza, videla je danak koji
je na njemu odneo rat – kao što ga je videla i na sebi. Rukavi su mu bili zavrnuti,
okovratnik otkopčan, a jednodnevna brada na obrazima pokazivala je da je tu od
prethodnog dana. Uvek je bio besprekorno uredan, ali sad je izgledao kao da su ga
izbacili iz koloseka.

182
 Pratio je njen pogled kroz prozor, ka ostacima Nordžbi hausa koji su se pušili.
“Olimp je, izgleda, pao.” Glas mu je bio krut od neverice.
Elenor je rekla sebi da to nije njen problem. Izbacili su je pre mnogo meseci.
Njen svet je razoren, ne u plamenu što guta prašnjavu zgradu u Bejker stritu nego
negde u tami okupirane Francuske, kad je izneverila svoje devojke i mnogo njih za-
uvek izgubila. Ali Nordžbi haus je bio simbol svega što je tu izgradila.
I sad ga više nije bilo. Oči su je zapekle.
Sela je na rub stolice koju joj je pokazao. “Šta se dogodilo?”
“Požar”, odgovorio je izjavom očiglednog.
“Možda je nesrećan slučaj”, nagovestila je. Nordžbi haus, s beskrajnim gomila-
ma hartije i operaterima koji su neprekidno pušili, bio je kao kutija zapaljivog mate-
rijala koja samo čeka da plane.
“Možda”, odvratio je, ali po njegovom tonu bilo joj je jasno da sumnja u to.
“Uslediće istraga.”
Što ne znači – pomislila je Elenor – da će biti i rezultata istrage. “Zašto ste me
zvali, gospodine?”
“Prokleta zbrka”, promrmljao je, ali nije znala da li time misli na požar ili na još
nešto. Sipao joj je čaj s poslužavnika koji je Imodžen ostavila na rubu pisaćeg stola.
“Zatvaraju nas. Celi SIO. Po naredbi direktno iz Vajthola. Kažu da im, pošto se rat
završio, više ne trebamo. Opozvali smo sve agente.”
“Sve agente koje ste mogli da nađete”, ispravila ga je. “Ima li vesti o drugima?
Mislim na moje devojke.”
“Dobili smo izveštaje za devet devojaka”, odgovorio je. U Elenor se na trenutak
probudila nada. Ali onda joj je dao spisak i videla je zabeleške: Aušvic 1945, Raven-
sbrik 1944. Mesta na kojima je potvrđeno da su devojke mrtve.”
Mrtve. U Elenor se podigao talas žalosti i osećanja odgovornosti za ono što se
dogodilo, preteći da je udavi. “A preostalih pet?”
“Za njih se ne zna mesto. Nestale. Pretpostavlja se da su mrtve”, rekao je otvo-
reno. Bila je to užasna presuda, zloslutna iako neizvesna.
“To nije dovoljno reći porodicama. One su bile nečije supruge, kćeri, majke, za
ime boga.” Bilo je tačno da su neke porodice pustile da počivaju u miru, spustile
prazne sanduke u zemlju ili održale službu za pokoj duše. Ali druge su jako pogo-
dila pitanja na koja nisu dobile odgovor. Kao na primer majku Rode Hobs, koja je
sedela i jecala kad ju je Elenor posetila da joj postavi pitanja, samo nekoliko dana
pre toga. “Roda je bila daktilografkinja”, protestovala je njena majka, kad joj je Ele-
nor nagovestila da je možda stradala u ratu. “Kad sam poslednji put s njom razgo-
varala, rekla mi je da nosi neke papire dole u Plimut.” Elenor je u mislima videla
Rodu kako se ukrcava u lisander koji će je preneti preko Kanala da se nikad ne vra-
ti.

183
 Majke kao što je Rodina zaslužuju da znaju za junaštvo svojih kćeri – i šta se
dogodilo s njima. U sebi je gorela od besa do belog usijanja kad je videla da su te
devojke, koje su dale sve od sebe, izdane.
“I o njima nema vesti?”
“Ne bi trebalo da govorim o takvim stvarima, sad kad više niste poverljiva oso-
ba ovde.” Iako to za nju nije bila novost, ta rečenica ju je pogodila kao udarac. “Ali
valjda zaslužujete da znate – imamo izveštaje iz logora. Ne pisane, naravno, nego
od svedoka očevidaca. Kažu da su te žene odmah pogubljene.”
Elenor je pozlilo i odvratila je pogled. “Osim toga, nema nikakvih indikacija da
je ijedna od njih živa. Mislim da je uzaludno nadati se. Moramo pretpostaviti da su
mrtve.” Da ju je pre više meseci poslao na kontinent kao što je tražila, možda bi
neku našla živu. Sad je bilo prekasno.
Elenor se trudila da smiri ruke. Uzela je šolju erl greja koju joj je ponudio i ose-
tila toplotu napitka čekajući da on kaže više. “Još uvek ne znamo kako su uhvaće-
ne. Odnosno, kako su Nemci izveli onu prevaru s radiom pre svega.”
Direktor se nakašljao. “Pretpostavljam da imate beleške sa svojih istraživanja?”
Ona se naglo promeškoljila, čaj se prelio preko ruba šolje i opekao joj kožu.
“Gospodine?”, kazala je, kao da ne zna o čemu on to govori. Bila je spremna da
poriče da i dalje u svom posedu ima bilo kakva dokumenta pošto je otpuštena i
pošto joj je rečeno da se okane svega. Ali, naravno, Elenor nije prestala da traži.
Nastavila je da kopa po starim novinama i javno dostupnim dosijeima u Javnoj ar-
hivi u Kju Gardensu, i da se raspituje preko svojih veza u vladinim službama. Ne
samo da je prečešljala sve dosijee kojih je uspela da se domogne već je razgovarala
sa svima u Britaniji koji su imali bilo kakve veze s devojkama, uključujući i agente
koji su se vratili, kao i porodice onih koji nisu. Bilo je komplikovanih priča o
hapšenjima, o desetinama slučajeva bezizlaznih situacija, ali ništa od toga nije nima-
lo osvetlilo misteriju šta se dogodilo nestalim devojkama, niti pružilo istinu o tome
kako su, pre svega, uhvaćene.
Moguće je da je nešto o tim njenim istragama procurilo do Direktora. Ona je
sad civilno lice i slobodna građanka, pomislila je. Kakvo pravo imaju da joj to za-
brane?
Ali Direktora ne može zavarati. Elenor je spustila čaj i izvadila iz tašne dosije
koji je uvek nosila sa sobom, pa ga osmotrila. A onda mu je predala fasciklu sa
svim informacijama kojima ona ne bi trebalo da raspolaže – upravo ono što, znala
je, on želi da vidi.
Direktor je prelistao njene beleške i po njegovom izrazu lica mogla je da za-
ključi da u njima nije našao ništa što već ne zna. “Uvek sam govorio da je prokleto
šteta za te devojke.” Direktor joj je vratio fasciklu i Elenor ju je čvrsto stisnula, nje-
ne oštre ivice su joj se urezale u jagodice prstiju pune ožiljaka. “Spreman sam da
vas pošaljem.”

184
 Nije mogla da poveruje sopstvenim ušima. “Gospodine?”
“Ako još uvek želite da idete, naravno. Da otkrijete šta se desilo s nestalim de-
vojkama – i kako su uopšte uhvaćene.” Znao je da i te kako želi da ide.
Izjedala ju je pomisao na te devojke i očajnički je želela da sazna nešto o njima.
U glavi joj se javilo desetak pitanja. “Zašto sada?”, konačno je uspela da kaže.
Mesecima pošto su je odbacili i pošto ju je mesecima bolelo, morala je da razume.
“Već neko vreme sam pomišljao da vas pozovem. Prvo, neko je počeo da pos-
tavlja pitanja.”
“Ko?”
“Togden Barnet.” Vajoletin otac. Elenor je razgovarala s Barnetom manje od
dve nedelje pre toga, i osetila je da je on bešnji od svih drugih roditelja, da je naj-
manje spreman da na sve zaboravi. Stoga mu je suptilno i neprimetno prenela svo-
je sumnje i zapitanost šta se dogodilo devojkama, i time ubrzala ideje koje su mu se
rojile u glavi. Kao neko van službe, on bi sa time mogao da ode svom poslaniku u
parlamentu i da gura čitavu stvar onako kako ona ne može. Izgleda da joj se po-
kušaj isplatio. “Većina porodica se, kao što znate, potrudila da ostavi prošlost iza
sebe”, nastavio je Direktor. “Ali gospodin Barnet postavlja pitanja o tome šta se
dogodilo njegovoj kćeri i kako je umrla. Kad mu niko nije dao zadovoljavajuće od-
govore, otišao je svom predstavniku u parlamentu. Prete parlamentarnom istra-
gom. Moram biti u stanju da im kažem kako su devojke umrle – ili bar da im pre-
dočim na koje smo sve načine nastojali da to otkrijemo.”
Ali pitanja ožalošćenog roditelja svakako ne bi bila dovoljan razlog Direktoru za
tako drastičan korak – da pošalje po nju. “Rekli ste ‘prvo’. Ima li i neki drugi raz-
log?”
“Da, ovaj požar.”
“Ne shvatam vezu.”
“A možda je i nema. Sećate se kako se od vas tražilo da ostavite dosijee?”, upi-
tao ju je. Elenor je klimnula glavom. Naređena su bila jasna: ništa ne dirati.
“Rekli su da će dokumentacija biti spakovana i odneta. Elenor, mesecima su te
fascikle ostale gde su i bile. Niko nije došao po njih. Gotovo kao da su zaboravlje-
ne. A onda, pre dva dana, poručeno mi je da danas ujutru dosijei treba da budu
spakovani i spremni za parlamentarnu istragu. I onda se ovo dogodilo.”
Pokazao je rukom u pravcu Nordžbi hausa.
“Mislite da je neko namerno izazvao požar da bi uništio dokumenta?”
Zagunđao je u znak prećutnog odobravanja. “Policija kaže da je bilo previše sta-
re hartije na malo prostora. Ali naši inspektori su otkrili ovo.” Podigao je ogaravlje-
ni komad metala. Prepoznala je jednu od sprava za tempirano izazivanje požara;
podučavali su agente da ih koriste.
“Nije to običan požar”, nastavio je Direktor. “Isplaniran je. Želim da znam ko
je to učinio i zašto.” Onda je shvatila zašto tako iznenada želi da je pošalje u inos-

185
transtvo. Misli da požar – koji je izbio neposredno pre no što će dokumentacija biti
odneta – možda ima neke veze sa agentima koji su nestali. Naročito s devojkama.
Ako pošalje nju da nađe odgovore na to, i sam će ih dobiti.
“Mislite da to ima neke veze s mojim devojkama?”
“Ne znam. Požar je izbio neposredno pre nego što je trebalo da predamo dosi-
jee parlamentu. Imam ljude koji to ovde istražuju.”
Ali jedini način da sazna jeste da se ode u Francusku, zaključila je Elenor u sebi,
tamo gde se mreža urušila i gde su devojke pohapšene. “Moramo saznati kako su
uhvaćene, kuda su odvedene, šta se dogodilo s njima”, rekao je, pretresajući ista
ona pitanja koja je i sama odavno postavila. Ali najveće od svih bilo je – zašto.
“Otpisali ste me”, kazala je, ne mogavši da prikrije prekor u glasu.
“Nismo imali razloga da istražujemo”, odvratio je on, a onda pokretom glave
pokazao ka čađavim ostacima Nordžbi hausa. “Sad imamo.”
Elenor je pomislila kako bi životi dvanaest devojaka trebalo da budu dovoljan
razlog. “Dakle, želite da me pošaljete da saznam šta se dogodilo?”
“Ne mogu.” Stomak joj se zgrčio. Opet će reći “ne”. Je li ovoga puta posredi
neka okrutna šala? “Bar ne zvanično, kao službeno lice”, žurno je dodao. “Znači,
ako vas pošaljem, biće to nezvanično. Šta kažete, Trig?”
Oklevala je. Poslednjih samotnih meseci traganja na svoju ruku, već je bila na
rubu da izgubi svaku nadu i da prihvati kako nikada neće saznati istinu.
A sad joj on ovim maše ispred nosa. Samo to je i želela, za to je lobirala. A sad
kad je dobila, uplašila se.
“U redu”, rekla je konačno. “Otići ću.”
“Želim odgovore. Nađite ih”, rekao je, “po svaku cenu.” Oči su mu plamtele,
sad je govorio bez rukavica. Sad kad odbacuju celu službu, jednostavno nema šta
da izgubi. Nažvrljao joj je nešto na parčetu papira. “Uspeo sam da vam obezbedim
svojstvo oficira Ženske pomoćne vazduhoplovne službe. Mogu da vam obezbedim
finansijska sredstva i neophodnu dokumentaciju za putovanje. Imamo dve nedelje
dok nas ne zatvore. Posle toga neću biti u stanju da vas plaćam – niti da vam
pružam potrebnu podršku”, dodao je brzo, znajući da njoj novac gotovo ništa ne
znači.
Klimnula je glavom. “Poći ću noćas, ako se sve može srediti.”
Podigao je britanski pasoš. “Vaš je. Trebaće vam.” Oklevala je. Britansko držav-
ljanstvo, koje je nekad tako očajnički želela, bilo je tek nešto više od podsetnika na
sve što je izgubila. Ali sad će joj trebati. Potisnula je sentimentalnost i uzela pasoš
od njega.
“Odakle ćete početi?”
“Od Pariza.” Mogla bi da ode u Nemačku i počne potragu u logorima. Ali de-
vojke su sve bile poslate u agentske mreže u francusku prestonicu ili u njenu okoli-

186
nu. Tamo su operisale i tamo je sve pošlo naopako. “A ako mi bude potrebno da
stupim s vama u kontakt, kako da telegrafišem?”
Direktor je zavrteo glavom. “Nemojte.” I izjava i ton bili su jasni. Veze nisu si-
gurne. Ustao je. “Doviđenja, Trig.” Čvrsto joj je stisnuo ruku pri rukovanju.
“I srećno.”
Elenor je izašla iz njegove kancelarije i pošla dole stepeništem, a onda izašla
kroz glavni ulaz štaba. Na uglu ju je čekao Dods pored kola. Hitro je skrenula na
drugu stranu, pa između kuća, da je ne vidi. Prikradala se uličicom ka ostacima
Nordžbi hausa. Vatra je potpuno uništila unutrašnjost gornjih spratova.
Koračala je kroz ostatke prizemlja, gde je nekad bila njihova sala za sastanke, a
gde je sada šut do članaka bio još topao. Stigla je do mesta gde su se nekad nalazila
vrata u podrum. Stepenište koje je vodilo u njenu podrumsku kancelariju i u radij-
sku sobu bilo je, srećom, netaknuto.
Krenula je pažljivo niza stepenice. Odozgo je padao malter, kao da će se sve za
koji trenutak urušiti. Elenor je najednom obuzeo užas. Nije se plašila smrti, samo
nije želela da sve izgubi sada, pre no što možda uspe da nađe odgovore koje je
tražila.
Požurila je, pa zastala ispred ormara u nekad njenoj kancelariji. Prišla je kartote-
ci. Svi dosijei su nestali. Izvukla je fioku do kraja i posegnula rukom skroz nazad,
gde se nisu setili da pogledaju oni što su odneli sve iz njene kancelarije. Čelična ku-
tija je bila tamo gde ju je i ostavila, neoštećena u požaru. Tu su devojke ostavljale
svoje najdraže lične stvari pre odlaska u Francusku. Trebalo je da uzme tu kutiju i
ponese je sa sobom onog poslednjeg dana, ali naređeno joj je da se spakuje i ode
tako naglo da nije imala vremena. Podigla je kutiju. S nje je spao poklopac i ispala
je sićušna bebina cipelica.
Elenor ju je podigla i vratila, prigušujući suze.
Odozgo se začuo nečiji glas. “Je li neko tamo dole?” Svetlost baterijske lampe
prošarala je tamne zidove. Elenor nije odgovorila, samo je nastavila da skuplja ono
po šta je došla. A onda se popela stepenicama.
Na njihovom vrhu stajao je mladi policajac i iznenadio se što je stvarno bilo ne-
kog dole. “Ne možete to uzeti, gospođo”, rekao je pokazavši rukom kutiju u nje-
nom naručju. “To je dokaz za istragu o požaru.”
“Onda me uhapsite”, odgovorila mu je i prkosno prošla pored njega pa se uda-
ljila, punog naručja.
Bar je toliko dugovala devojkama posle onoga što je učinila.

187
 Dvadeset peto poglavlje
Elenor

Pariz, 1946.

Slučajni posmatrač bi se pitao: ko je ova žena što svake večeri sedi sama u baru ho-
tela Savoj, s martinijem u rukama, nekad i po pet sati? Možda ju je momak ili lju-
bavnik ostavio da čeka, ali lice joj nije bilo tužno. Niti je izgledala kao da joj je nela-
godno što je sama žena u baru. Sedela je mirno i proučavala reku ljudi što su, posle
radnog vremena, ulazili i izlazili kroz obrtna vrata. Prošlo je tri nedelje otkad je
Elenor stajala u Direktorovoj kancelariji i dobila dozvolu da krene. Iako je želela da
pođe što pre, nije mogla krenuti u Pariz odmah kao što se nadala; morala je proći
papirologiju, brojne birokratske propise i formalnosti, neophodne čak i za nepos-
tojeću misiju. Potom je morala da smisli kako da stigne u Evropu, da se gura za
mesto među ljudima i robom na feribotu preko Kanala, koji je ponovo počeo da
saobraća otkad se rat završio. Konačno je obezbedila prelazak na jednom teretnom
brodu. Stajala je na palubi, ne mareći što je more prska po licu i kvasi joj odeću.
Zamišljajući devojke kako se tajno spuštaju padobranom usred noći, divila se rela-
tivnoj lakoći s kojom sad ona može da uđe u Evropu.
Otkad je stigla, Elenor je obilazila državne službe i ambasade trudeći se da nađe
nekog ko možda zna nešto ili je nešto čuo o njenim devojkama, o bilo kojoj od
njih. Mari i Džozi su, ako ništa drugo, poslate u oblast Pariza i tu su operisale.
Hapšenje britanskih ženskih agenata sigurno je bilo neobično i vredno pažnje.
Neko bi se valjda setio.
Međutim, državne službe su se još uvek trudile da se ponovo konstituišu posle
oslobođenja, i nisu bile u mogućnosti da joj pomognu. “Tražim dosijee ovdašnjih
nemačkih hapšenja”, kazala je u privremenoj zgradi vlade dva dana pre toga. “Ili
možda Gestapoa ili nemačke kontraobaveštajne službe?”
Ali službenik je odmahnuo glavom. “Nemci su pre oslobođenja Pariza uništili
najveći deo arhive. Čak i kad bismo imali to što tražite, dosijei bi bili strogo pover-
ljivi. Van granica pristupa strancima.” Izašavši praznih ruku, Elenor je pokušala na
drugim mestima: u gradskoj mrtvačnici, u izbegličkom logoru u okolini grada.
Ništa. Razlog je bio u još nečem, ne samo u njenom nedovoljno važnom statusu.
(Legitimacija predstavnika Jedinice za istraživanje ratnih zločina, kojom ju je snab-
deo Direktor, ni na koga nije ostavljala utisak.) Odgovori na njena pitanja bili su

188
hladni, gotovo neprijateljski. Nadala se da će možda naići na neku zahvalnost zbog
uloge koju su britanski agent imali u oslobađanju njihovog grada. Međutim, upravo
suprotno od toga, De Gol i njegovi ljudi želeli su da oslobođenje bude upamćeno
kao pobeda koju je izvojevao samo Francuski pokret otpora. Neka žena iz Britani-
je, koja se raspituje i podseća ljude na to koliko su im stranci pomogli, nije bila do-
brodošla.
Svake noći vraćala se u hotelski bar i čitala zabeleške, planirala sutrašnju akciju.
Namerno je uzela sobu u Savoju, mada je znala da Direktor ne može da pokrije
troškove. Ne zbog toga što se velelepni hotel nalazi u centru grada, niti zato što je
to bio jedini hotel čija se kuhinja gotovo potpuno vratila predratnom jelovniku, već
stoga što je Savoj za vreme rata bio poznat kao stecište agenata i pokreta otpora.
Nadala se da neko od tih ljudi i dalje navraća u bar.
Dok je prelazila spisak tragova koje je iscrpela, shvatila je da više nema svrhe da
čeka u Parizu. Ovde je već gotovo nedelju dana i Direktor više neće biti u stanju da
joj duže pruža podršku. Razmatrala je povratak kući. Međutim, ako prestane da
traga, biće kraj svakoj potrazi za tim devojkama. Muškarce će i drugi tražiti; postoje
spiskovi i službe i istrage. Bez nje, njene devojke će zauvek iščeznuti. Ne, neće
odustati, ali možda treba potražiti i negde drugde, iznajmiti kola i putovati na sever,
u druge oblasti van Pariza, gde su agenti takođe operisali.
Na drugom kraju bara, zapazila je muškarca mlađeg od sebe, s blizu usađenim
očima, u sivom vunenom sakou. Pretvarao se da čita Mond. Udarni naslov glasio
je: Procès pour crimes de guerre! Suđenje za ratne zločine. Ali Elenor je osećala da
je taj čovek posmatra preko ruba novinske stranice. Osetila je napetost u mišićima.
U Arisejg hausu su ih od početka učili da primete kad ih neko prati, ali ovo je bilo
prvi put da Elenor to oseti na sopstvenoj koži.
Brzo je popila piće i potpisala račun, a onda krenula kroz predvorje, ka liftu.
Ušla je u svoju sobu, nekad elegantnu prostoriju u kojoj je sad krevet bio ulegnut, a
tapete su se ljuštile.
Začulo se kucanje na vratima. Elenor se trgla, a onda pogledala kroz špijunku.
Za trenutak je pomislila da se ne javi. Ali taj čovek ju je očigledno video da ide na
sprat, i možda ima neku informaciju o onome za čim traga. Odškrinula je vrata.
“Da?”
“Ja sam Anri Dike. Bio sam u Francuskom pokretu otpora.” Doskora je izgovo-
riti te reči značilo smrtnu presudu, a sad ju je nosio kao počasno odlikovanje.
Oklevala je, i dalje ne znajući kako ju je našao, a ni šta želi od nje. “Ja sam Ele-
nor Trig”, prozborila je oprezno i otvorila vrata.
Kročio je unutra i spustio na bar novine koje je maločas čitao. Pogledao ju je
hladno. “Video sam vas u ministarstvu, radim tamo. Raspitujete se svuda po Pari-
zu. Ljudi nisu time zadovoljni.”

189
 “Koji ljudi?” Nije odgovorio. “Jeste li poznavali agente Vesperove mreže za vre-
me rata? Rene Demar?” Refleksno je upotrebila devojčino lažno ime, a onda se se-
tila da to više nije važno. “Mislim, Mari Ru? Znate li šta im se dogodilo?” Sve je to
moglo biti blef. Trudila se da se ne uzbuđuje. “Ako je stvar u novcu…”, započela
je, računajući koliko može da mu da od sopstvenih para, a da joj ostane dovoljno
za put kući.
“Non!”, odvratio je žestoko, pa se zabrinula da ga nije uvredila. Iznenada ju je
zgrabio za ruku. Pogledala ga je u oči i shvatila da je besan. “Hajde”, rekao je.
“Hoću da vam pokažem krv kojom ste isprljali ruke.”

***
Četrdeset minuta kasnije Elenor je stajala usred komande Gestapoa u Parizu.
“Ja isprljala ruke krvlju?”, ponovila je upitno dok ju je Anri Dike izvodio iz ho-
tela. “Nemam pojma o čemu govorite.” Elenor se zaista osećala krivom što nije
brže preduzela nešto u vezi s radio-transmisijama, što nije primorala Direktora da
je sasluša. Ali ovaj Francuz to nikako nije mogao znati.
Dok ju je vodio ka renou koji ih je čekao, Elenor je postala napeta. Nikad ne
dozvoli napadaču da te odvede od prvobitne tačke susreta; to je bilo jedno od naj-
važnijih pravila u špijunaži. Čim te odvoje od poznate teritorije, postaješ ranjiva i
slaba. Nema ona nikakvog razloga da ide ko zna kuda sa ovim neznancem koji je
očigledno prezire.
“Kuda me vodite?”, htela je da zna. Nije joj odgovorio. Pomislila je da pruži ot-
por, možda čak i da napravi scenu kako bi ga zaustavila. Ali možda ima neku infor-
maciju o njenim devojkama.
Anri nije govorio dok je vozio pariskim ulicama u sumrak. Elenor nije obraćala
mnogo pažnje na sam grad dok je jurila od jedne do druge državne institucije tih
prvih dana potrage. Sad je kroz prozor posmatrala okolinu, delimično da bi smirila
nerve, a delom i da bi zapamtila putanju za slučaj da bude primorana da se brzo
vrati. Na ulicama je bilo živo; iza velikih izloga kafea ćaskali su moderno obučeni
parovi, trgovci su navlačili kapke na radnjama preko noći.
Ali svuda je bila nekakva izmaglica kao trag rata, zadržala se na svemu i priguši-
vala nekad vesele boje.
Kola su konačno skrenula u jednu široku ulicu sa stambenim zgradama. Na ta-
bli na uglu pisalo je: Avenija Foš. Elenor je odmah znala kuda idu. Stomak joj se
zgrčio. U izveštajima kontraobaveštajne službe čitala je o kući broj 84 na Aveniji
Foš. To je za vreme rata bio glavni štab nemačke kontraobaveštajne službe.
Polako, pomislila je i naterala sebe da diše kad su se kola zaustavila pred grad-
skom petospratnicom s balkonima od kovanog gvožđa na svakom spratu. SD više

190
ne postoji. Anri Dike je pripadnik pokreta otpora. Saveznik je, ili je bar nekad to
bio. Sigurno ju je doveo ovamo radi odgovora.
Elenor je izašla iz kola. Februarski vazduh je bio ljuto hladan, ošinuo ju je oštar
vetar koji je duvao širokim bulevarima. Fasadni nosač zastave iznad ulaza, na ko-
jem se bez sumnje vijorio kukasti krst pre samo godinu dana, bio je prazan. Anri je
otključao ulazna vrata, a ona se zapitala otkud mu pristup zgradi. Unutra, u foajeu,
bilo je mirno. Izgledala je kao svaka kuća koja je prerađena za službene potrebe, ali
Elenor je čitala, i to suviše često, o grozotama koje su se ovde odvijale tokom is-
leđivanja zatvorenika. U sebi je zadrhtala, a onda se očeličila dok se penjala stepeni-
cama za Anrijem.
“Evo, ovde.” Otvorio je jedna vrata na prvom spratu i propustio je da uđe. Bila
je to kancelarija, ne veća od Direktorove u njihovom štabu kod kuće, s pisaćim sto-
lom i još jednim stočićem sa stolicama. Prošli su meseci otkad su je Nemci napusti-
li, ali zidovi su i dalje smrdeli na duvanski dim i mokraću i na još nešto, nešto me-
talno i trulo.
A onda ga je ugledala u uglu – jedan od njihovih radio-aparata, bez sumnje onaj
koji je uzrokovao propast čitave operacije. “Radio… Kako su ga se domogli?”
“Verujemo da su se Nemci najpre infiltrirali u marsejski sektor. Pošto su agenti
iz Marseja pohapšeni, Nemci su zaplenili radio. A onda, izdajući se za razne opera-
tere, uspeli su da saznaju lokacije dostavljanja oružja, čak i ljudi. Nova hapšenja i
novi radio-aparati. Ovaj ovde je, mislim, stigao kasnije.”
“Ali kako su se izdavali za agente? Aparati su opremljeni merama bezbednosti.
Imaju određene šifre, kristale i bezbednosne provere.”
“Proveo sam mnogo vremena trudeći se da to dokučim. Neki kristali su ponov-
ljeni. A šifre izgleda nisu bile jedinstvene. Tako je bilo moguće emitovati kao da si
agent čak i ako nemaš komade svile i kristale baš tog određenog agenta.” To je bio
detalj koji svedoči o aljkavosti i Elenor je ukorila sebe što nije to popravila kad je
imala šansu. “A bezbednosne provere?”
“Ne znam. Recite vi meni.”
Elenor je prišla radiju. Prešla je prstima po njemu. Jedna tipka je bila ulubljena.
U mislima se vratila u onaj dan u Arisejg hausu kad je razmontirala Marin radio,
kad ju je testirala da vidi ima li potrebne osobine. Sad je bez i traga sumnje znala da
su Mari uhapsili Nemci.
“Jeste li videli operatera?”
Anri je odmahnuo glavom. “Nisam bio ovde lično. Ali imali smo vezu, ženu
koja je kuvala i čistila za Nemce. Ispričala nam je za jednu Engleskinju koju su do-
veli ovamo, ali je odbijala da sarađuje i da emituje poruke preko radija. Izdržala je
koliko je mogla.”
Elenor se nakašljala. “Je li i Vesper bio ovde?”
Na pomen tog imena, Anrijevo lice je poprimilo tvrd izraz. “Jeste.”

191
 “Gde su ih držali?”
Poveo ju je iz prostorije, pa uz usko stepenište, potom uz još jedno. Trenutak
kasnije obrela se u sasvim maloj tavanskoj sobi. Uopšte nije izgledala kao prostorija
kakvu je očekivala kao ćeliju u štabu SD, gde su uglavnom dovođeni na isleđivanje
najtraženiji begunci. Unutra se nalazilo šest kreveta kao u spavaonici, poput onih u
kojima su devojke spavale za vreme obuke u Arisejg hausu. U jednom uglu je staja-
la prašnjava polica prepuna knjiga. Soba je sad bila gola, bez čaršava i odeće i osta-
lih ličnih predmeta. Ali bilo je sitnih znakova o onima kojih tu više nije bilo, slova i
drugih obeležja urezanih u gvozdene krevetske okvire. Madrac njoj najbližeg kreve-
ta imao je mrlje od krvi. Elenor je pogledala kroz prozor. Iznad krovova se jedva
nazirao vrh Ajfelove kule. Zamišljala je kako su se osećali oni koji su ovde proveli
svoje poslednje dane, s pogledom na blistavi Pariz tako blizu, a opet zatvoreni u
sopstvenom očaju.
“Ovde su ih držali tokom isleđivanja. Nekoliko dana, možda najviše jednu ne-
delju. A onda bi završili s njima.”
“A kuda su ih slali odavde?”
“Neki su otišli u zatvor u Frenu. Ostale, kao što je bio Vesper, ubijali su ovde,
metkom u glavu.” Rekao je to bezizražajno.
Elenor je znala da je Vesper mrtav, ali do tog trenutka nije znala kako je umro.
“A radio-operaterku?”
“Ne znam. U Fren, pretpostavljam. Kad su ispraznili taj zatvor, one koje su u
njemu držali poslali su u Nacvajler”, dodao je.
Elenor je zadrhtala čuvši naziv koncentracionog logora na francuskom tlu, gde
su, po njenim saznanjima, preminuli mnogi agenti muškarci. Ali nešto ju je zbunilo.
“Zašto ne u Ravensbrik? Nacvajler je bio samo za muškarce, zar ne?”
“Možda zato što nisu očekivali da ih dugo drže žive. Nemci su ih ubijali bez evi-
dencije. Nacht und Nebel.”
Noć i magla. Elenor je u komandi čula za taj program, osmišljen da zatvorenici
nestanu bez traga. Potisnula je suze koje su je snažno zapekle ispod kapaka.
“Koliko je prošlo?”, upitala je Anrija. “Koliko je prošlo do invazije pošto su ih
odveli odavde?”
“Ne više od nekoliko nedelja.” Dah joj se presekao. Bili su tako blizu uspeha.
“Znate da oni nisu jedini koji su umrli”, naglo je rekao Anri.
Klimnula je glavom. “Znam. I vi ste izgubili ljude.” To je bila druga strana ono-
ga što se dogodilo; iako su agenti sve činili da oslobode Evropu, civili su bili
uhvaćeni u unakrsnu vatru. Ne samo gerilski borci već i obični ljudi, žene i deca.
Neki su stradali kao kolateralna šteta u akcijama sabotaža – fabrički radnici prili-
kom dizanja u vazduh fabrika, ili mašinovođa voza skrenutog s koloseka. Drugi su
izgubili živote u nemačkim odmazdama protiv pokreta otpora. Čerčil im je rekao
da zapale Evropu, ali strašna istina je da su u toj vatri goreli i nevini ljudi.

192
 Elenor je stajala nasred tavanske sobice, videla je Mari ispod škripavih greda, u
hladnom, samu. Ili je s njom bilo još nekoga? Nikad to neće saznati.
Kako su je uhapsili? Nešto je gadno pošlo naopako na terenu i niko nije preži-
veo da to ispriča. Elenor je prodorno zurila u zidove, kao da snagom volje doziva
Mari da progovori kroz vreme. Ali u sobi je i dalje bilo tiho. Možda je Mari umrla
ni sama ništa ne saznavši.
Ili je možda ostavila neki trag. Elenor je prelazila pogledom po sobi, tražeći
skrovita mesta. Prelazila je rukom po panelima na zidovima.
“Uveravam vas da smo temeljno sve pretražili”, rekao je Anri. Elenor ga je ig-
norisala, nastavila je da opipava pod ne obraćajući pažnju na prljavštinu od koje su
joj pocrnele ruke. On nije znao njene devojke onako kako ih je ona poznavala, niti
je shvatao kako bi se ponašale u želji da nešto sakriju.
Ruke su joj prešle preko neravne podne daske, pa ju je podigla i otkrila šupljinu.
Pogledala je u Anrija i na njegovom licu videla iznenađenje iako se obuzdavao. Ali
šupljina je bila prazna.
Prešla je rukama po ivici krevetskog okvira, po grubim linijama koje su agenti i
drugi zatvorenici urezali u metal kao ožiljke. Kleknula je da ga ispita.
Neki su urezivali recke kao da broje dane, drugi pak imena. Bila je urezana i jed-
na reč: veruj. Nije videla Marino ime. Prešla je na sledeći krevetski okvir i tu je
našla reč urezanu poznatim rukopisom: Bodler. Francuski pesnik.
Elenor se setila izveštaja o Marinom regrutovanju, kako je tom prilikom čitala
poeziju u kafeu. Prišla je polici s knjigama i pregledala naslove, uglavnom na fran-
cuskom. Izvadila je knjigu francuske poezije i u sadržaju potražila Bodlerovu pe-
smu Cveće zla. Brzo je našla stranu s početkom pesme. I da, neka slova su bila ble-
do podvučena. Pratila je redosled: L-O-N-D-O-N. Mari je pokušala da signalizira
nešto o komandi, ali šta? Nekad bi to izgledalo kao poziv u pomoć. Ali sad, čuvši
odjek Anrijevih reči, činilo joj se kao nešto sasvim drugačije: Marina optužba oni-
ma koji su izdali nju i druge agente. Da li je htela da kaže da je za to kriv neko iz
Londona?
Zadrhtala je i zatvorila knjigu, pa podigla pogled ka Anriju. “Rekli ste večeras da
je krv na mojim rukama.” Anri je izgleda bio manje ljut nego kad su se upoznali,
pa nije htela da ponovo poteže to pitanje. Ali morala je da zna. “Šta ste pod tim
mislili?”
“Dok sam radio kao kurir, često sam nosio poruke odavde u komandu Gesta-
poa. Nemci su emitovali radio-poruke nasumice. Zašto niko to nije primetio i
sprečio?
Nemci ne bi mogli sami da rukuju radio-aparatima. Bila im je potrebna pomoć,
gospođo Trig. Mora da je to bio neko s vaše strane. Suviše lako su emitovali poru-
ke i dobijali informacije.” Glas mu je sad bio gotovo molećiv. “Neko je sigurno
znao.”

193
 “Jeste li zato došli da me nađete?” Izgleda da Anri nije došao da joj pomogne
nego da i sam dobije odgovore.
“Moj brat je bio jedan od pripadnika pokreta otpora koje su pohvatali u naletu
hapšenja odmah pre invazije, pošto je provaljena Vesperova mreža. Nije se vratio.”
“Mnogo mi je žao. Ali ne krivite valjda nas za to.”
“Čudno je što se raspitujete o tim devojkama”, nastavio je on. “Hoću reći, vi ste
im svima bili pretpostavljena. A s obzirom na vašu prošlost, to biste mogli biti i vi.
Možda ste vi ta koja je sve vreme znala.”
“Molim?” Elenorine obraze oblila je vrelina. “Ne mislite valjda…” Rekao je da
nije samo London, nego ona lično prodala svoje devojke. “Nisam ih ja izdala.”
Ali već je dovoljno loše što ih je izneverila. “Moram da idem”, rekla je, iznenada
osetivši potrebu da se udalji od Anrija Dikea i njegovih optužbi. Strčala je niz ste-
penice, pa napolje iz te kuće na Aveniji Foš, i nastavila da trči ulicom bez zastaja-
nja. Osvrnula se i laknulo joj je kad je videla da je Anri ne prati.
Zašla je za ugao i usporila, počela da korača. Bio je mrak, ulične svetiljke su ba-
cale žutu svetlost na pločnik. Misli su joj se kovitlale u glavi. Izdaja u štabu. Ta za-
misao joj je bila gotovo nezamisliva. Ali Vesper je nagovestio upravo to kad je re-
kao da ne može da veruje nikome u Londonu zbog sumnji i straha od curenja in-
formacija. A čini se da je i Mari to signalizirala u svojoj poslednjoj očajničkoj poru-
ci u knjizi poezije. Elenor je zamislila sastanke u Nordžbi hausu, najuži krug ljudi
koji su tako pažljivo planirali rad agenata na terenu. Da li je moguće da je neko od
njih izdajnik?
Stigla je blizu Trijumfalne kapije. Već je bilo prošlo vreme nastupanja policij-
skog časa i ulice su bile gotovo puste. Na stanici u Ru de Prezbur stajao je jedan
taksi pa je ušla u njega i zatražila da je odveze u Savoj. Ako je neko iz štaba izdao
devojke, to bi objasnilo njihovo lako hapšenje, kako su ih pohvatali jednu za dru-
gom, kako su kompromitovana njihova skrovišta za poruke i sigurne kuće. To bi
objasnilo i zašto bi neko želeo da Nordžbi haus izgori sa svom dokumentacijom.
Vratila se u bezbednost hotelske sobe i spustila se u fotelju. Anri je potvrdio da
su Nemci kontrolisali radio-aparate i komunicirali s Londonom. Ali i dalje nije zna-
la kako su uspeli da izvedu tu igru. Morali su imati neku pomoć. Bila je, naravno,
svesna toga da ona sama nije insistirala na proveri svojih sumnji i da ih zato nisu
sprečili dok nije bilo prekasno. Ali sama ideja da je namerno izdala te devojke po-
sekla ju je kao nož. Nije bila ništa bliže odgovorima nego ranije.
Na stolici u njenoj sobi ležale su novine koje je Anri čitao u baru. Podigla ih je i
preletela pogledom po članku o suđenju za ratne zločine u Nemačkoj.
Iznenadila se što francuske novine daju tome toliko prostora; tih suđenja je bilo
toliko da su postala uobičajena. Ali ovo je bilo drugačije; optuženi je SD oficir koji
je mesecima terorisao severnu Francusku. Hans Kriger. Kriger je bio glavnoko-
mandujući službe SD – a sasvim moguće i kreator pada Odeljenja F. Videla je Kri-

194
gerovo lice u dosijeima u Nordžbi hausu, čitala o njegovom sadističkom tretmanu
zatvorenika.
Elenor je čvršće stegla hartiju. Kriger je živ i sprema mu se suđenje. On sigurno
zna Marinu sudbinu – i identitet onoga ko ju je izdao.
Rešila je da ode u Nemačku i to otkrije.

195
 Dvadeset šesto poglavlje
Mari

Francuska, 1944.

Mari je otvorila oči na hladnom betonskom podu zatvora u Frenu i pogledala kroz
maglu, trudeći se da izoštri fokus. U glavi joj je bubnjalo i usta su joj bila suva od
žeđi. Zapanjila se kad je ugledala Elenor kako stoji pred njom.
“Elenor…” Kako ju je našla? Elenor joj je pružila pljosku i Mari je počela da
pije hladnu, svežu vodu, prolivajući je niz bradu dok je gutala.
Sagla je glavu osetivši bol svežih, nezaceljenih rana na vratu ispod potiljka. “Iz-
neverila sam vas”, kazala je tiho. “Žao mi je.”
“Obuci se. Vodim te kući.”
Kad je Mari ponovo otvorila oči, prikaza je izbledela. Pružila je ruku i zatvorila
šaku u praznom prostoru. Elenor nije bila tu. Prostrelio ju je bol kad se setila gde
je i svega što se desilo i što ju se dotle dovelo. Ujutru posle ispitivanja u Aveniji Foš
odveli su je iz sobice u potkrovlju i bez ikakvih protokola prebacili u ovaj zatvor.
Nije znala kuda su odneli Džulijana i šta su uradili s njegovim telom.
Bilo je to pre gotovo mesec dana. Gotovo svake noći od tada sanjala je kako je
Elenor spasava i vodi kući kćerki.
Iz sna ju je prenula vika. “Raus!”,21 uzvikivali su glasovi. Ne na uobičajenom
francuskom milicije koja je upravljala zatvorom, već na nemačkom. Nešto tvrdo je
udaralo o metalne šipke svake ćelije dok su se vrata otvarala.
Mari se brzo podigla u sedeći položaj. Šta se događa? U sekundi se zapitala da
nije možda oslobođenje. Invazija je počela otkad su je ovde zatvorili, saznala je, i
savezničke trupe su polako napredovale prema Parizu. Ali lica oko nje bila su su-
morna, zenice tamne i raširene od straha. Mršave, izgladnele žene u velikoj ćeliji
skupljale su ono malo svojih stvari, zapisivale beleške na sićušnim komadićima pa-
pira. Jedna je grozničavo pokušavala da proguta komad nakita koji je uspela da za-
drži. Bile su to poslednje pripreme koje je svaka od njih stotinama puta uvežbavala
u mislima, znajući da će doći ovaj dan.
Bile su tačne glasine da prazne zatvorske ćelije.
Mari je ukočeno ustala. Ona je došla u ćeliju među poslednjima, i više nije bilo
tankih madraca napunjenih slamom, za spavanje. Umesto toga, više od tri nedelje
spavala je na podu. Tešila se mišlju da će izbeći gnjide ako ne bude ležala na tim pr-

196
ljavim slamaricama. Ali vaške su bile neminovne zbog toliko mnogo ljudi na tako
malo prostora. Teme ju je svrbelo od sićušnih insekata i češala se, zgađena.
Posmatrala je žene kako se užurbano kreću tamo-amo, pripremajući se za de-
portaciju kako znaju i umeju, kao da će to nešto promeniti. Oko dvanaest njih bile
su ovde duže od nje, i tela su im bila kosturi, prekrivena ranama od stenica i modri-
cama od batina. Mari je saznala da su sve Francuskinje, pripadnice pokreta otpora
ili supruge gerilaca, ili obične žene uhapšene zbog pružanja otpora Nemcima. Je-
vrejki je bilo malo; te sirotice su već bili poslali na istok, ali njihovo prisustvo se za-
držalo u improvizovanoj mezuzi koju je jedna od njih urezala u zid blizu vrata.
Žene su se sad kretale hitro. Proturale su ceduljice kroz uzane proreze na za-
tvorskim prozorima, bacajući ih u kaskadama na zemlju, kao konfete. Bile su to be-
leške ispisane ugljenom, a ponekad i krvlju, kojima se raspituju za rođake ili po-
kušavaju da pošalju poruke. Ili jednostavno Je suis là (“Ja sam ovde”) potpisano
imenom, jer ih uskoro neće biti i neko treba da ih se seća.
Ali Mari je stajala nepomična, usred vrtloga aktivnosti, dok se pripremala da je
ponovo odvedu protiv njene volje na neko nepoznato mesto. Razmotrila je mo-
gućnost da odbije da pođe. Nemci bi je sigurno ustrelili na mestu, kao što su ubili
Džulijana. Srce joj je vrištalo kad se seti njegovih poslednjih trenutaka, kad je život
isticao iz njega. Izgledao je tako spokojno. Bez njega su nestale sve nade. A možda
je tako i najbolje.
Ne, ne sve nade. Ako se saveznici približavaju Parizu, Nemci će sigurno hteti da
premeste zatvorenike pre toga. Oslobođenje ne može biti daleko. Ako ima šanse da
se jednog dana vrati svojoj ćerki, mora da pokuša.
Vrata ćelije, koja su bila zaključana od njenog dolaska nedeljama pre toga, sad
su se uz tresak naglo otvorila. “Raus!” Žene oko nje pojurile su napred.
Nijedna nije htela da bude poslednja. Žene su izlazile iz drugih ćelija u vlažan
centralni hodnik i mešale se s ostalima, sve dok potok nije postao reka tela, gusta i
topla.
Kako ju je gomila gurala napred, Mari se saplela o nešto i umalo nije pala. Bila
je to žena na podu hodnika, sklupčana u loptu, suviše bolesna ili povređena da bi
mogla da nastavi dalje. Mari je oklevala. Nije želela da zaostane. Ali ta žena će go-
tovo sigurno umreti ako ostane na podu. Brzo je kleknula pored nje i pokušala da
joj pomogne. A onda je jauknula kad ju je prepoznala.
Bila je to Džozi.
Mari se sledila, pitajući se da li je to iluzija ili neki novi san. A onda se spustila
na kolena i zagrlila prijateljicu. “Živa si!” Ali Džozi je bila kostur, jedva prepoznat-
ljiva, nije se micala. “To sam ja, Mari”, dodala je kad joj Džozi nije odgovorila niti
dala znaka da ju je poznala.
Džozi je otvorila usta, ali nijedna reč nije izašla kroz njih. Uprkos užasnim uslo-
vima, Mari je preplavila radost. Džozi je živa. Ali kako? Pre mesec dana prijavili su

197
da je nestala, najverovatnije mrtva. Mari je želela i da je pita toliko toga, ali činilo se
da Džozi nema snage da govori, a još manje da opiše užase kroz koje je prošla.
Mari je želela da joj ispriča sve što se dogodilo, uključujući i Džulijanovu smrt.
Sad više nije bilo vremena. Prazne ceo zatvor, naređuju ljudima da idu napred,
napolje, u kamione. Preostalo im je ili da se povinuju ili da budu pregažene ili us-
treljene. “Hajde”, podsticala je Džozi da se digne na noge. “Moramo da krenemo.”
“Ne mogu”, kazala je Džozi promuklim glasom. Mari je pokušala da je podigne,
ali gotovo se srušila pod teretom. Iza nje je odjeknuo pucanj i podsetio je na to šta
će se desiti ako odbiju da idu.
“Možeš ti to.” Mari se sagla i ponovo pokušala da je podigne. Setila se onoga
dana kad ju je Džozi nosila niz onu škotsku padinu kad su trčale, što joj se činilo
kao da je bilo u nekom drugom životu. Sad je na Mari došao red da bude jaka.
“Hajde”, kazala je prijateljici. Gotovo da je osećala škotski planinski vetar kako
ih goni napred. Polako su napredovale zajedno, prema sudbini koja ih je čekala.

***
Kroz proreze između letvica na prozorima vagona Mari je razabrala slabu svetlost.
Više nije znala da li je posredi izlazak ili zalazak sunca.
Iz Frena su ih kamionima prebacili u Gar de Panten, pa ih utovarili u teretne va-
gone, po četrdeset u jedan. Voz je satima stajao na stanici i pekao se na letnjem
suncu. Kad je konačno krenuo, išao je na istok sporo kao puž, povremeno se zaus-
tavljao i stajao tako satima, pa opet kretao isto tako neobjašnjivo.
U jednom trenutku putovanja Mari je pretpostavila da su prešli granicu, iz Fran-
cuske u Nemačku. Vrata su se otvorila jednom, da ubace kofu vode i malo bajatog
hleba, ni blizu dovoljno za sve njih. Usta su joj bila suva i ispucala od žeđi.
Neke su žene ječale; druge su ćutale, osuđene na svoju sudbinu. Smrdelo je na
klozet i na nešto još gore. Neko je umro u vagonu; sudeći po zadahu, možda i više
od jedne žene. Mari je bilo jedino podnošljivo da stoji uspravno, nosa priljubljenog
uz prozorčić. Ali Džozi je bila na podu pored nje.
Mari se trgla kad je u stomaku osetila silovit grč. Na drugom kraju vagona nala-
zila se kofa koju je trebalo da koriste da se olakšaju. Međutim, čak i ako bi stigla na
vreme, ne bi se usudila da ostavi Džozi samu. Za trenutak se uplašila da će se une-
rediti. A onda je osetila kako joj niz nogu curi topli, ponižavajući potočić krvi.
Menstruacija. Zgužvala je haljinu i gurnula je među noge, osećajući kako se tkanina
natapa. Jednostavno nije mogla ništa više da učini.
Sagla se prema Džozi i stavila ruku ispred njenih usta da se uveri da još diše.
Džozi je gorela u groznici, zračila je toplotu. Mari je uzela mokru krpu, koju je us-
pela da pokvasi kad je kofa s vodom prolazila kroz vagon, i stavila je na Džozino
vrelo čelo. Nije znala šta je s njenom prijateljicom; na njoj nije bilo vidljive rane.

198
Možda tifus, ili dizenterija. Nagla se bliže, ne mareći za to da se i sama može zara-
ziti. “Džozi, živa si. Tako mi je drago što sam te našla. Sve vreme smo mislili…”
Džozi se slabašno nasmešila. “Išla sam da se povežem s pripadnicima Maki-
ja…” Zastala je da obliže usne i s naporom udahne vazduh. “Ali to je bila klopka.
Nemci su znali da dolazim, znali su za sastanak i čekali su. Znali su ko sam, moj
pravi identitet, čak i da sam polujevrejka. Taj koji nas je izdao još je na slobodi.
Moramo naći načina da javimo Džulijanu.”
Džozi nije znala. Mari je u sekundi poželela da sakrije od nje istinu, u strahu da
bi joj to bilo previše. Ali nije mogla. “Džulijan je mrtav.”
Džozi se trgla. “Sigurna si?”
“Videla sam svojim očima.” Mari se niz obraz skotrljala suza. “Držala sam ga u
zagrljaju dok nije izdahnuo. Ja sam za to kriva”, priznala je. “Nemci su imali jedan
od naših radija i tražili su od mene da emitujem poruke u London umesto njih,
kako oni u Londonu ne bi ni u šta posumnjali i kako bi nastavili da šalju informaci-
je. Pokušala sam da pošaljem poruku bez sigurnosne provere, da znaju da je lažna.
Ali Nemci su otkrili šta sam uradila i ubili su Džulijana.”
“Uradila si kao što su te učili na obuci”, uspela je da kaže Džozi, tešeći Mari
iako bi trebalo da bude obratno. “Ne smeš sebe da kriviš. Tako bi i Džulijan želeo.
Ne bi želeo da zbog njega odustaneš od operacije.”
A onda je Džozino lice postalo bezizražajno. “Znači, gotovo je”, rekla je tiho.
Legla je nazad na leđa, nestalo je i ono malo snage koju je uspela da smogne.
Mari je želela da se usprotivi, ali nije mogla. Spustila se na pod vagona, stisnula
se na mesto pored drugarice. Potražila je Džozi ruku i sedele su tako, bez reči, dok
je voz kloparao šinama, a jadne žene na umoru ječale.
Džozi je sklopila oči, kao da spava. Dok ju je posmatrala, u Mari se nešto slomi-
lo. Džozi je bila najbolja među njima. Pa ipak, evo, leži ovde, skrhana, jedva diše i
pati, nalik lešu. Osamnaestogodišnja devojka bi trebalo da ima devojačke snove a
ne da se suočava s krajem života.
“Mogle smo da plešemo u Londonu sada”, razmišljala je Mari glasno. Bila je to
stara šala, tako su se šalile uveče posle najnapornijih dana u Arisejg hausu.
“Noć u Ricu s jednim od onih zgodnih Amerikanaca.”
Džozi je upola otvorila oči i uspela da se ponovo slabo nasmeši, samo što je to
ovoga puta više nalikovalo grimasi. Pokušala je da govori, ali nije se oglasila. Umes-
to reči, iz Džozinog grla se začulo krkljanje, zvuk koji je nepogrešivo ukazivao da
se bliži kraj.
“Džozi…” Mari je želela da je pita toliko toga o njenom životu, o onome što je
videla na terenu kao agent. Džozi bi znala kako dalje, kako preživeti šta god da je
čeka. Ali već je bila daleko i nije mogla da odgovori.
Iznenada se u daljini začula tutnjava. Nekakva eksplozija. Vagonom se raširio
žamor. “Saveznički bombarderi”, prošaptao je neko. Jedna žena je uzviknula od ra-

199
dosti, druga je zapljeskala rukama. Da li je stvarno moguće da se bliži oslobođenje?
O tome se šuškalo toliko dugo da Mari gotovo više nije ni verovala da je moguće.
Ali njihova radost bila je kratkog veka. Odjeknula je druga eksplozija, ovoga
puta bliže. Popadale su daske s krova vagona. Mari je pokrila Džozi sopstvenim te-
lom, da je zaštiti od komada drveta koji su padali kao kiša. “Pogođeni smo!”, vik-
nuo je neko. Ne još, pomislila je Mari, ali samo je pitanje vremena.
Vagon se zatresao i počeo da se prevrće u stranu, pa se Mari borila da zadrži
plimu tela koja su u kaskadama padala na njih.
A onda su eksplozije prestale i vagon se umirio, opasno nagnut. Otvorila su se
vrata i unutra je nahrupio svež vazduh donoseći olakšanje. “Raus! Mach schnell!“,22
začulo se naređenje za evakuaciju. Mari se zbunila. Zašto bi Nemce bilo briga ako
vagon pun zatvorenica padne ili bude pogođen bombom? Međutim, kad se podigla
i provirila kroz prozor, videla je da je pruga ispred vagona uništena i da se ne može
proći.
Ostale žene su se penjale uz nagib poda vagona, slušajući naređenje da izađu.
Ali Džozi je ležala na podu i nije se micala. Je li mrtva? “Hajde, Džozi”, molila ju je
Mari, očajna i uplašena. Pokušala je da je vuče, ali to je bilo nemoguće jer je vagon
bio nagnut pod oštrim uglom.
Spazivši dve žene koje su ostale u vagonu, jedan od Nemaca ušao je unutra.
“Napolje!”, dreknuo je približavajući se.
“Bolesna je i ne može da se kreće”, kriknula je Mari, moleći za milost. Istoga
trena je shvatila da je pogrešila. Ranjeni i nejaki bili su Nemcima višak i nisu zas-
luživali pomoć već ih se trebalo odmah rešiti.
Nemac je podigao nogu da šutne Džozi, i tako je snažno udario da joj je gotovo
podigao celo telo. “Ne!”, kriknula je Mari i bacila se preko prijateljice.
“Kreći ili ćeš i ti dobiti isto”, naredio je Nemac. Mari nije odgovorila, samo je
čvršće zagrlila Džozi. Neće je prepustiti takvoj sudbini. Bol joj je eksplodirao u re-
brima, koja su još bila u modricama od batina u Aveniji Foš. Sklupčala se preko
drugarice i pripremila se za novi udarac, pitajući se koliko će ih uslediti. Krajičkom
oka je videla da je Nemac posegao za pištoljem. Znači tako će se završiti. Bar će
biti sa Džozi a ne sama.
“Žao mi je”, prošaptala je, misleći na svoju kćer koju nije trebalo da ostavlja.
A onda se začula neka lupa i drugi Nemac je ušao u vagon. “Ne troši municiju”,
rekao je onom prvom. “Ako hoće da umru ovde od bombe, neka ih.”
Ali prvi vojnik bio je uporan, grubo je uhvatio Mari i povukao je sa prijateljice.
Kad je Mari pogledala naniže, videla je da su Džozine oči otvorene, a pogled bistar
i miran. Najednom su ponovo bile u Škotskoj, samo njih dve su ležale budne i raz-
govarale u tami. Džozi je bezglasno, samo usnama, izgovorila jednu reč, nepogreši-
vo razumljivu: beži.

200
 Mari je onda osetila nešto okruglo i tvrdo između njih. Džozi je na grudima ste-
zala tamno metalno jaje. Ručna bomba, poput onih s kojima su obučavane u Ari-
sejg hausu. Nije mogla da zamisli kako je uspela da je sačuva za sve to vreme. Ali
znala je da ju je Džozi čuvala baš za ovaj trenutak – za svoju poslednju akciju.
“Ne!”, kriknula je, ali bilo je prekasno. Džozi je već izvukla iglu.
Mari se podigla s Džozi kao da je nose neke nevidljive ruke i probila se između
Nemaca koji su se okupili oko njih.
Skočila je ka vratima i dnevnom svetlu iza njih. Nemoćna je da učini išta više.
Može ona to. Za Tes. Za Džulijana. Za Džozi. Za sve njih.
Vagon je eksplodirao i Mari je poletela napred, u tamu.

201
 Dvadeset sedmo poglavlje
Elenor

Nemačka, 1946.

Tri dana kasnije Elenor je zaustavila iznajmljeni džip pred ulazom u bivši koncen-
tracioni logor Dahau.
Pošto je otišla iz Savoja, ukrcala se u gotovo prazan voz u Gar de l’Est i ceo dan
i noć putovala kroz Francusku. Kad su se približili nemačkoj granici u mraku,
ukočila se. U mislima su joj se pojavili veliki obrisi Nemačke iz rata, izvora velike
patnje i velikog zla. Nije bila ovde otkad je prešla Nemačku prilikom bekstva s maj-
kom i Tatjanom. I sad se, kao i onda, osećala kao da je neko juri, kao da će je neko
svakog trenutka stići i zaustaviti. Ali prelazak granice prošao je glatko, stražar je
samo površno pregledao pasoš i nije je pitao zašto je došla.
Stigla je u Štutgart i ukrcala se u drugi voz, na jug. Voz je polako vijugao bavar-
skim brdima obraslim borovima, često se zaustavljajući da zaobilazno prođe oko
mesta na kojima su još uvek popravljali prugu oštećenu savezničkim bombardova-
njem. Konačno je izašla na mestu gde se nekad nalazila minhenska železnička sta-
nica, sad ljuštura od zgrade, sa samo jednim klimavim peronom. Čitala je o unište-
nju Nemačke bombardovanjem poslednjih dana rata, ali ništa je nije pripremilo na
tako ogromno razaranje: u poređenju s čitavim blokovima bombardovanih zgrada,
s pustoši gomila ruševina i šuta, Blic je izgledao kao bleda slika. Želela je da oseti
zadovoljstvo zbog nemačkog bola. Najzad, njihova je zemlja izazvala sva ratna stra-
danja. Ali ovo su bili obični ljudi što na najjačoj zimi žive na ulici, bez ičega sem
tanke odeće da ih zaštiti od hladnoće. Naročito kad je videla decu kako prose na
železničkoj stanici, srce joj se steglo kao malo kad ranije. Jedna moćna nacija, koja
je bila agresor, svedena je na prah.
Niko nije znao da Elenor ide u Nemačku. Nakratko je razmatrala mogućnost da
javi Direktoru, da mu kaže kuda ide i da traži da joj autorizuje ovlašćenja.
Ali on joj je rekao da ostane u mraku. Čak i kad bi želeo da joj pomogne, teško
da bi to više mogao. A možda bi i odbio. Jedno je raspitivati se u Parizu, nešto sa-
svim drugo čačkati u tribunalima u Nemačkoj.
Međutim, pošto mu nije rekla, to znači da ovde nema nikakav zvanični status,
razmišljala je dok je sedela u džipu ispred ograde od bodljikave žice u Dahauu.

202
 Logor je izgledao tačno onako kao i na fotografijama: niske drvene zgrade na
hektarima površine, sad prekrivene sitnim snegom. Nebo je bilo nisko i sivo.
Gotovo da je mogla da vidi žrtve koje su držali ovde pre samo godinu dana, će-
lave kosture od muškaraca, žene i decu u tankom, prugastom zatvorskom odelu.
Oni što su preživeli odavno su oslobođeni, ali skoro da je osećala na sebi pogled
njihovih upalih očiju, kojim zahtevaju da znaju zašto svet nije došao ranije.
“Dokumenta”, rekao je čuvar.
Elenor mu je predala dokumenta koja joj je Direktor dao pre no što je krenula
iz Londona. Zadržala je dah dok ih je pregledao. “Ovome je istekla važnost juče.”
“Zaista?” Elenor se pretvarala da je zbunjena. “Oh, bože, bila sam ubeđena da
je danas dvadeset sedmi.” Pokušala je s najumilnijim osmehom. Žensko lukavstvo
joj je bio stran kostim. “Sigurna sam da ćete videti da je sve u redu ako proverite
kod svog pretpostavljenog”, blefirala je. Stražar se nesigurno osvrnuo ka masivnoj
zgradi od cigle koja se protezala od ulaza do logora. Bila je podeljena na dva dela
širokim lukom sa zloslutnim četvrtastim tornjem koji se uzdizao nad njom. Dahau
je nekad bio fabrika koja je proizvodila municiju. Dok je vozila ka logoru ledenim
kamenim drumom, izgrađenim na tresetnom tlu, divila se kućama sa obe strane
puta i pitala se šta su ovdašnji ljudi videli i znali i mislili za vreme rata. I šta su pre-
duzeli povodom toga?
Stražar je proučavao njena dokumenta, po svemu sudeći ne znajući šta da radi.
Da li zato što se plašio da uznemirava šefa u vreme večere, ili zbog dugog pešače-
nja po snegu, ili iz straha da napusti stražarsko mesto – nije mogla da odredi.
“Znate šta”, predložila je. “Pustite me unutra, pa ću se vratiti odmah ujutru i sve
ćemo srediti.” Nije bila sigurna šta će raditi kad uđe, znala je samo da mora da
prođe pored stražara ako hoće da nađe Krigera.
“U redu.” Elenor je malo odahnula kad joj je vratio dokumenta. Ipak će je pus-
titi da prođe.
Međutim, dok je okretala ključ za paljenje motora, začula je povik nekog drugog
glasa. “Stanite!” Kolima je prišao neki čovek i otvorio vrata. “Molim vas izađite,
gospođo.” Govorio je južnjačkim američkim naglaskom, koji je prepoznala iz fil-
mova. Bio je stariji od stražara, a oznake na ramenima uniforme pokazivale su ofi-
cirski čin majora. “Izlazite”, ponovio je. Poslušala ga je i zapahnuo ju je oblak du-
vanskog dima. “Nikad ne puštaj nikog ko nema jasna ovlašćenja”, prekorio je
stražara. “Čak ni lepe žene.” Elenor nije znala da li da bude polaskana ili da se na-
ljuti. “I uvek pregledaj vozilo. Jasno?”
“Da, gospodine.”
Major je zatoptao nogama da strese sneg sa čizama. Iako je sigurno bilo bar de-
set stepeni ispod nule, nije nosio šinjel. “Sad ja preuzimam.” Kad se stražar povu-
kao u kućicu, major se okrenuo prema Elenor. “Ko ste vi zapravo?”

203
 Po njegovom prodornom pogledu shvatila je da nema svrhe da laže. “Elenor
Trig.”
Preleteo je pogledom po dokumentima koja joj je pružio. “Pa, ovo svakako ima
sve pečate koje treba da ima, iako je isteklo pre dva dana. Ja sam Mik Vilis iz Is-
tražnog sektora Grupe za ratne zločine. Čovek za plast sena.” Elenor je upitno na-
herila glavu, ne trudeći se da se pravi da je razumela. “To su lovci na naciste. Tako
nas zovu zato što nalazimo iglu u plastu sena. Hvatam nacističku đubrad, ili sam
bar to radio. Sad sam raspoređen ovamo iz Pravosudne pomoćne službe Vojske
SAD da pomognem u pripremi suđenja.” Lice mu je bilo grubo i s jednodnevnom
prosedom bradom. “Šta želite?”
“Ja sam britanska državljanka, iz Službe izvršnih operacija. Regrutovala sam
naše agente, slala ih iz Londona i rukovodila njihovim operacijama.”
“Mislio sam da su vas zatvorili.” Rekao je to odlučno i ozbiljno.
“Da, ali moj bivši šef pukovnik Vinslou poslao me je da istražujem.” Zavukla je
ruku u tašnu i izvadila fotografije. “Ženski agenti, izgubljeni, bez ikakve informaci-
je o tome gde se nalaze”, nastavila je uporno. “U Francuskoj sam saznala da su
neke od njih možda poslate ovamo.” I onda se zaustavila da ne bi rekla koji joj je
pravi razlog dolaska.
Major je bacio cigaretu i zgazio opušak. “Ovde više nema žrtava Rajha. Svi su
poslati u kampove za raseljena lica. Ali vi to već znate.” Pogledao ju je pravo u oči.
“Šta stvarno želite?”
S Mikom Vilisom očigledno nije bilo šale. “Ovde držite Hansa Krigera. Želim
da razgovaram s njim, da ga pitam za te devojke.”
“To je nemoguće. Po naređenju glavnog tužioca Čarlija Densona lično, nikom
nije dozvoljen pristup Krigeru.” Elenorina frustriranost je porasla. Odbili su je
prvo Britanci, a onda Francuzi, već desetak puta, možda i više. Ali Amerikanci su
predusretljivi i dobronamerni; mislila je da će kod njih bolje proći.
“Čujte, morate ići, ali nema šanse da se vraćate noćas. Mogu da vam ponudim
obrok i prenoćište. A onda, odmah ujutru, da odete. Jasno?”
Elenor je zaustila da se pobuni. Nije imala nameru da ode. Razgovaraće s Kri-
gerom. Ništa manje od toga. Ali videla je po Mikovoj sumorno stisnutoj vilici da se
s tim neće složiti. A noć ovde daće joj vremena da nešto smisli. “To je lepo od vas,
hvala vam.”
Mislila je da će tražiti od nje da pođe s njim pešice, ali umesto toga, obišao je
džip i prišao vozačkoj strani. “Smem li?” Klimnula je glavom i sela na suvozačko
mesto. “Naša kasarna je skoro kilometar odavde”, objasnio je dok je vozio kroz lo-
gor. “Smešteni smo u jednoj od bivših kasarni za esesovce.”
Elenor su zapanjili veličina i obim logora, koji se prostirao pred njom dok ju je
vozio. Bio je mnogo veći nego što je zamišljala.

204
 Zaustavio je kola ispred dugačke, prizemne drvene građevine koja je, na Eleno-
rino veliko olakšanje, bila van bodljikave žice oko logora. “Pođite za mnom.”
Poveo ju je unutra. Ušli su u kancelariju slabo osvetljenu lampom na metalnom
radnom stolu. Jedna konzerva bila je puna pepela i opušaka. Neko je na zid pričvr-
stio groznu galeriju fotografija Nemaca koji su još na slobodi. “Idem da se posta-
ram da vam obezbedim sobu za prenoćište. Sačekajte me ovde – i ništa ne dirajte.”
Elenor je s nelagodnošću stajala nasred prostorije. Očajnički je želela da prelista
papire na stolu i dosijee, ali nije se usudila.
Mik se vratio za nekoliko minuta. “Naći će vam nešto. Treba da ugrabimo nešto
hrane dok se menza ne zatvori.” Krenuo je iz kancelarije ne rekavši ništa više, pa je
pretpostavila da treba da pođe za njim. Ušli su u trpezariju s dugačkim stolovima,
sličnim onima u centru za obuku u Arisejg hausu. Gotovo da je čula smeh svojih
devojaka.
Međutim, ova menza je bila na bazi samoposluživanja. Mik joj je dao poslužav-
nik i poveo je u red, gde su joj jednostavno sipali neko meso i krompir, bez pitanja.
“Smeštaj nam nije loš”, primetio je Mik kad su našli dva mesta za stolom. “Sve je
bolje od zime koju smo proveli u rovovima u okolini Bastonja.
Hrana je, naravno, i dalje užasna.” Elenor se stomak zgrčio pri pomisli na onu
izgladnelu decu koju je videla blizu minhenske železničke stanice, tako ispijenu da
su im se videle kosti ispod blede kože. Sve je to, pomislila je, sigurno bledo u po-
ređenju s patnjom Jevreja koji su bili zatvoreni u Dahauu, manje od petsto metara
od mesta gde oni sada sede.
Mik je bez oklevanja navalio na svoju hranu. “Izvinite što sam bio nepristojan”,
rekao je između zalogaja. “Čitava ova operacija je totalna zbrka. Dok se krupne
zverke bave važnim slučajevima u Nirnbergu, i sude onim zverima, ovde su čuvari
koji su izvršavali naređenja i zapravo ubijali. A imamo malo personala. Jedno suđe-
nje počinje sledeće nedelje i radimo non-stop. Svi smo iscrpljeni.” Zastao je i od-
merio je od glave do pete. “Ni vi baš ne izgledate najbolje”, dodao je otvoreno.
Ignorisala je nenamernu uvredljivu primedbu. “Putovala sam iz Pariza od juče
ujutru. A sad ću, izgleda, odmah nazad.”
“Čim svane”, potvrdio je, žvaćući. Shvatila je da nije hteo da bude nepristojan.
Više je bilo u pitanju to što je jeo u žurbi tipičnoj za ljude koji su živeli u borbama i
nisu znali ni kad će morati da završe obrok, a ni kad će imati sledeći. “Ništa se ne
sme mešati u pripremu suđenja.” Zastao je. “Čuo sam za žene agente.” Elenor se
iznenadila. Malo je ljudi izvan SOI čulo za njen program. “Čitao sam u izveštajima
da su neke uhapšene zajedno s muškarcima.
Ne znam, naravno, da li su to vaše devojke”, dodao je brže-bolje.
“Sve su bile moje. Ispričajte mi”, naredila je, zaboravljajući da treba da bude
učtiva.

205
 “Ispitivali smo jednog čuvara koji je razgovarao s nekim ženama koje su doveli
ovamo.”
“Kada?”
Počešao se po glavi. “Možda juna ili početkom jula četrdeset četvrte. Nije bilo
neobično da ovde bude i žena. Tamo, preko brda su bile barake za njih.”
Pokazao je rukom prema mraku napolju. Elenor se stomak zgrčio. Shvatila je da
se, u nameri da dođe do Krigera, našla upravo na mestu gde su njene devojke za-
uvek izgubljene. “Ali te žene nisu nikad zavedene u registre, nikad nisu ušle u žen-
ske barake. Odvedene su pravo u ćeliju za isleđivanje.” Elenor je zadrhtala. Čula je
za takva mesta patnje pred smrt. “Niko ih više nije video. Osim jednog zatvorenika
koji je radio u tom bloku. Imamo njegovo svedočenje.”
“Mogu li da ga vidim?”
Oklevao je. “Pretpostavljam da neće biti nikakve štete ako vam pokažem trans-
kript. Ionako odlazite sutra. Možete videti posle jela.”
Elenor je gurnula poslužavnik preko stola i odgurnula stolicu uz glasno struga-
nje. “Ja sam gotova.”
Mik je uzeo još jedan zalogaj hrane, a onda je ustao i sklonio poslužavnike sa
stola. Odveo ju je nazad u onu kancelariju gde ga je pre toga čekala. Svuda je bilo
naslaganih papira i Elenor – koja je uvek svoje dosijee držala u besprekornom redu
– učinilo se da tu ništa neće moći da nađe. Ali on je prišao kabinetu s kartotekom i
bez oklevanja otvorio jednu fioku. Izvadio je tanku fasciklu i pružio joj je.
Elenor ju je otvorila. Bilo je to svedočenje nekog Poljaka koji je prinudno radio
u Dahauu. Preletela je pogledom po stranicama sa opisom užasnog posla na koji su
ga primoravali – ubacivanja tela u peć pošto su zatvorenici ubijani.
Pogled joj je privukao jedan red. “Jedne noći su transportom dovedene tri žene.
Isticale su se među ostalima zato što su bile Francuskinje i veoma dobro obučene.
Jedna je imala riđu kosu.” To je sigurno bila Morin. Nastavila je da čita:
“Nisu pokazivale strah, već su koračale kroz logor ruku podruku, iako su im
puške bile uperene u leđa. Te žene nisu zavedene kao zatvorenice, odvedene su
pravo u medicinske barake, odmah pored mesta gde sam ja radio. Čuvar im je nare-
dio da se skinu radi pregleda. Čuo sam kako ženski glas pita: ‘Pourqoi?’”
Zbog čega? Elenor je prevela u glavi pre nego što je nastavila da čita: “Odgovor
je glasio: ‘Zbog tifusa.’ Posle toga više ništa nisam čuo, a onda su mi doneli tela.”
Elenor je spustila fasciklu. Dali su im neku injekciju i rekli da je lek. Znala je da
su devojke mrtve, ali sad se pred njom ukazala slika onoga što se tačno dogodilo.
To joj je bilo previše.
Ali i dalje nije znala kako su uopšte uhvaćene. Potisnula je osećanja i usredsredi-
la se na ono što sledi. “Moram da vidim Krigera.”
“Dođavola, Eli”, opsovao je Mik. Niko je nikad u životu nije tako nazvao. Htela
je da mu kaže da je ne oslovljava tako, a onda se predomislila. “Stvarno si navalent-

206
na.” Izvadio je paklo cigareta i ponudio joj jednu. Odmahnula je rukom u znak od-
bijanja. Pušila je samo onih noći kad je ukrcavala devojke u avione za Francusku;
od onda nije povukla nijedan dim. On je pripalio cigaretu. “Već sam ti rekao i više
nego što treba. Tvoje devojke su pobili Nemci.
Prokleto je šteta, ali bar sad zasigurno znaš. Zar to nije dovoljno?”
“Meni nije. Želim da znam sve – uključujući i to kako su devojke pohvatane.
Zato moram da razgovaram s Krigerom. Pola sata. To je sve što tražim. Tvrdite da
vam je stalo da privedete te ljude pred lice pravde. A šta je sa onima nad kojima su
počinili te zločine?”
Mik je povukao dim pa ga snažno izbacio. “Ženski agenti nisu imali zvanični
status i, osim ovog izveštaja koji sam ti pokazao, ima toliko toga što ne znamo o
svemu što se dešavalo. Kao da su dokazi nestali zajedno s njima.” Što su Nemci
upravo i želeli, pomislila je Elenor. Samo još jedan oblik uskraćivanja pravde za
njene devojke. “Shvatam tvoju lojalnost tim devojkama, i za divljenje je”, nastavio
je Mik. “Ali moraš da sagledaš širu sliku. Ti ljudi su pobili na hiljade – ne, milione
ljudskih bića. A Kriger je jedan od najgorih među njima. Ne mogu da rizikujem
njegovo suđenje samo da bih tebi pomogao. Naročito pošto još nismo spremni…”
Zaćutao je, kao da shvata da je rekao previše.
“U tome je stvar”, rekla je Elenor nadovezavši se. “Vaš slučaj protiv Krigera –
nije dovoljno jak, zar ne?”
“Nemam pojma o čemu govoriš.” Ali u glasu mu se čulo kolebanje.
“Kriger.” Elenor se uhvatila za to. “Neće da progovori. Nemate sve što vam je
potrebno da ga osudite, zar ne?”
“Čak i da je to tačno, slučaj optužbe je strogo poverljiv. Znaš da ne mogu da
kažem.”
“Imam sva najvažnija ovlašćenja iz Vajthola.” Imala sam, ispravila se u sebi.
“Ako mi kažeš, možda mogu da pomognem.”
Major je podigao ruke. “U redu, u redu, shvatam. Ne ovde.” Pozvao ju je ru-
kom da izađu iz kancelarije pa su pošli hodnikom. Elenor se zbunila: njoj se kance-
larija sa zatvorenim vratima činila kao savršeno mesto za razgovor. Zapitala se da li
Mik misli da ih neko sluša, i ko?
“Kriger je problem”, rekao je kad su se obreli napolju. Bilo se potpuno smrklo i
kao da je vazduh postao još hladniji. Veliki oblaci pare izlazili su mu iz usta dok je
govorio. “Slučaj protiv njega nije toliko jak kao što bismo voleli da bude”, priznao
je konačno. “Kriger je izuzetno dobro sakrio tragove, a nekolicina njegovih po-
dređenih koje držimo u pritvoru nije voljna da svedoči protiv njega.” Pripadnici
službe SD su bili vrlo povezana, disciplinovana grupa. Radije bi otišli u grob nego
da izdaju svog bivšeg šefa. “Potrošili smo mnogo vremena da bar nešto izvučemo
iz njega. Pritegli smo sve šrafove.

207
 Pritisnuli smo ga. Neće se slomiti.” Kriger je i sam bio majstor isleđivanja pa je
bolje i od kog znao kako da izdrži. Elenor u stvari nikad nikog nije isleđivala. Ali
provela je dovoljno vremena u SOI da bi znala šta treba raditi da rasturiš svedoka.
Mik je nastavio: “Tribunal za ratne zločine misli da je slučaj previše krupan za
nas ovde. Žele da ga prebace u Nirnberg. A nas iz štaba Treće armije u Minhenu
pritiskaju da zadržimo slučaj ovde i dobijemo zasluge za suđenja u Dahauu.”
“Mogu da pomognem”, ponudila je Elenor, ne razmišljajući o tome da li zaista
može. Nagla se bliže. Zamislila je Krigerov dosije u Londonu, setila se njegove svi-
reposti. “Treba vam pozadina o Krigeru, smernice isleđivanja, detalji za unakrsno
ispitivanje. Ja to imam.” Elenor je za vreme rata iz Londona posmatrala kako se
odvijaju potezi Krigera i SD bande, kao partiju šaha. Iako još nije imala odgovore
za kojima je tragala, kao što je podatak kako su devojke izdate, vrlo dobro je znala
zločine koje su počinili Kriger i drugi. “Mogu da vam nabavim dokumenta.” Još je-
dan blef; dokazi koje je mogla da ponudi svi su izgoreli zajedno s Nordžbi hausom.
I nije mogla da ih pribavi za suđenje do kojeg je ostalo još dva dana. “Ja ću sve-
dočiti za vas, daću izjavu i potpisaću je. A vi treba da mu uđete u glavu, da dokučite
šta mu je najvažnije, gde su mu slabe tačke.”
“Reci mi kako.”
Zavrtela je glavom. “Ne dok mi ne daš ono što mi treba. Deset minuta nasamo
s njim.”
“Zašto misliš da će razgovarati s tobom?”
“Zato što ga poznajem”, odgovorila je, i sama shvatajući koliko smešno to
zvuči.
“Nikad ga nisi srela.”
“A nacisti koje lovite širom Evrope? Ni vi njih nikad niste sreli, zar ne? Ali ih
poznajete, znate njihove porodične istorije, njihovo poreklo, njihove zločine.” Mik
je klimnuo glavom. “Tako je i s Krigerom i sa mnom.”
“On je drugačiji. Neće se slomiti.”
“Nije zgoreg pokušati.”
“Ovo je ludo!”
“Vrlo neuobičajeno”, složila se. “Želiš li suđenje ili ne?” Nije odgovorio. “Čuj,
nemam vremena za ovo. Ako mi ne dozvoliš pristup, idem da pratim drugi trag.”
To je bio sračunat blef. Dahau joj je bio poslednja šansa. Samo je molila boga da
on to ne zna.
“Ionako nije moguće da ti odobrim pristup. Odmah ujutru prebacuju ga u Nir-
nberg.”
Elenor je shvatila da je stigla baš na vreme. U Nirnbergu joj nikad ne bi dozvoli-
li pristup Krigeru. “Onda mi dozvoli da razgovaram s njim sada.”
“Deset minuta”, popustio je. “I moram biti prisutan.”
“Petnaest”, usprotivila se. “I možeš da slušaš pred vratima.”

208
 “Jesi li uvek tako teška?”
Ignorisala je tu primedbu. Veći deo života govorili su joj da je teška samo zato
što je postupala kao muškarci. “Neće progovoriti ako i ti budeš tamo”, objasnila je.
Zurio je u nju jedan trenutak, pa još jedan. “Ne vidim kako ćeš moći to da ura-
diš”, rekao je. Elenor je zadržala dah, čekala je da kaže “ne”, da je odbije kao što su
je odbili toliko puta u proteklim mesecima i godinama. “Ali nemam drugih opcija.
Sad više ne”, rekao je polako. “Ulazak usred noći privući će previše pažnje. Kre-
nućemo u pet ujutru. Treba da budemo tamo pre nego što dođu da ga prevezu u
Nirnberg.” Elenor je želela da vidi Krigera odmah. Ali klimnula je glavom, znajući
da je bolje da ne navaljuje.
Mik ju je uveo u drugu zgradu pa poveo hodnikom. Videla je da je očišćena i
sveže okrečena, da bude pogodna za smeštaj savezničkih oficira, da bi se uklonili
tragovi onoga što se tu dešavalo. Otvorio joj je vrata uske sobe s krevetom i umiva-
onikom. “Vidimo se ujutru”, rekao je pre no što je zatvorio vrata.
Elenor nije spavala u hladnoj, sterilnoj zgradi, samo je čekala da prođu sati.
Ležala je budna, zamišljala kako devojke stižu u logor i sve što je opisao onaj rad-
nik u svom svedočenju. Našla je malu utehu u tome da je njih nekoliko došlo za-
jedno. Kako su se našle? Činilo joj se neverovatno da su uhapšene na istom mestu.
Stalno se iznova pitala šta bi se dogodilo da im je ranije javljeno da je radio kom-
promitovan i da je to zamka. Možda bi se razbežale i sakrile. Umesto toga, po-
hapšene su i, u najvećem broju slučajeva, pobijene. Za to je ona kriva. Mogla je da
proveri svoje sumnje, da natera Direktora, ili nekog iznad njega, da je sasluša ranije.
Ali nije to učinila – i devojke su platile cenu.
Kad je nebo konačno počelo da dobija ružičastu nijansu nad bavarskim brdima
obraslim borovim šumama, Elenor se oprala koliko je mogla i presvukla se. Izašla
je napolje. Vazduh je bio čist, s nagoveštajem vlage, kao da će ponovo padati sneg,
ali ne odmah.
Mik ju je čekao u tišini praskozorja, s cigaretom iz koje se izvijao dim kad joj je
otvorio vrata džipa. Elenor je obuzdala želju da mu zatraži cigaretu.
Ušli su u džip, opet ga je pustila da on vozi, pa ih je odvezao do kapije pred
koju je stigla prethodnog dana. Izvadila je krajeve suknje koje je bila zadenula u čiz-
me, i pošla za njim. Sad su bili u logoru. Proveo ju je bez reči ispod luka sa stražar-
skom kućicom, samo je škripanje snega pod njihovim čizmama remetilo tišinu. Po-
tražila je pogledom zloglasni natpis Arbeit Macht Frei23 iznad ulaza, ali nije ga bilo. S
druge strane kapije nalazili su se redovi i redovi baraka. Zurila je oko sebe kao da
će neka od devojaka svakoga časa izaći iz neke zgrade. Gde ste?
“Pokaži mi”, rekla je Miku. Mada joj to ništa neće otkriti, morala je da vidi gde
su devojke umrle. “Pokaži mi sve.”
Rukom je pokazao prolaz pred njima, sleva nadesno. “Stizali su ovim putem,
kroz ulaz kod železničke stanice pored SS kasarne.” Elenor je zamislila svoje devoj-

209
ke, iznemogle i ošamućene, kako ih teraju da marširaju stazom. Sigurno su hodale
podignutih glava, kao što su obučavane, ne pokazujući strah.
Mik ju je poveo polukružno od baraka i stao kod poslednje. “Ovo je blok za is-
leđivanje, gde su ih ispitivali i ubili.” Glas mu je bio bez emocija, iznosio je činjeni-
ce. “Tamo pozadi je krematorijum, gde su odnosili tela.” Elenor ga je sve pitala i
on je ničeg nije poštedeo. Užasnuta, dodirnula je cigle.
“Je li to ono?” Pokazala je rukom ka niskoj zgradi s rečitim dimnjakom.
“Krematorijum. Da. Zatvorenici su ga nazivali ‘najkraći put za bekstvo’.”
“Hoću da vidim.” Obišla je okolo da vidi iskrivljeni, pocrneli metal, a onda
kleknula na zemlju, zahvatila šakom šljunak i propustila ga kroz prste.
“Hajde”, rekao je on konačno, pomažući joj da ustane. “Imamo malo vremena
dok Krigera ne odvedu na ispitivanje. Niko ne sme da zna da sam te pustio unu-
tra.”
Poveo ju je udesno, gde je niz baraka bio ograđen bodljikavom žicom. “Tu ga
držimo, i njega i ostale zatvorenike koji čekaju suđenje.”
“Znači ne u ćeliji za isleđivanje?”, upitala je. To joj se činilo baš prikladno.
“Kamo sreće. Nju moramo da čuvamo kao dokaz.”
Vojnik koji je čuvao barake nesigurno ih je odmerio pogledom. “U redu je”, re-
kao je Mik i pokazao mu isprave. Čuvar je odstupio. Mik se okrenuo ka njoj.
“Jesi li sigurna da ovo želiš?”
Elenor je prekrstila ruke na grudima. “A šta misliš?”
“Dugo se bavim ovim i sve vreme je teško, slama ti srce svaki put. Istina je po-
nekad”, dodao je mračno, “sasvim suprotna od onoga što očekuješ.”
A kad jednom izađe na videlo, pomislila je Elenor, ne možeš je više vratiti kao
ni kapljice parfema pošto si ih prsnula iz boce. Još je mogla da ode. Ali pomislila je
na Mari i na njena beskonačna pitanja, na to kako je uvek htela da zna istinu, kuda
će agenti ići i šta će raditi. Istinu o tome zašto. “Spremna sam.”
“Hajde onda.” Elenor se uspravila. U baraci je pod bio prljav i kameni zidovi
odisali su smradom truleži. Poveo ju je hodnikom i zaustavio se pred jednim zatvo-
renim vratima. “Ovde je.” Vrata su bila drugačija od ostalih, ojačana čelikom i sa
špijunkom na sredini.
Elenor je provirila kroz nju. Kad je ugledala i prepoznala Hansa Krigera, dah joj
se presekao i ustuknula je. Lice koje je toliko puta videla u izveštajima i na fotogra-
fijama sad je bilo samo nekoliko metara od nje. Izgledao je isto, možda samo malo
mršaviji, i na sebi je imao žućkastosmeđu zatvorsku odeću.
Slušala je priče o osveti savezničkih trupa nad zatvorenicima. Kriger, međutim,
nije izgledao loše, osim bledoružičastog ožiljka na levom obrazu. I bio je tako
običan, kao neki prodavac knjiga ili trgovac kakvih je bilo na ulicama Pariza i Berli-
na pre rata. Nimalo nije ličio na monstruma kakvog je zamišljala.
Mik joj je dao znak glavom. “Možeš da uđeš.”

210
 Elenor je zastala, neočekivano sleđena u mestu. Zurila je u muškarca koji,
možda jedini, ima sve odgovore za kojima je tragala. I prvi put jednim delom sebe
nije želela da sazna istinu. Može da se vrati i da porodicama ispriča bar to da je saz-
nala gde su i kako devojke umrle. Toliko je bilo istina i većini bi to bilo dovoljno.
Ali onda je pred sobom videla roditelje tih devojaka, agoniju u njihovim očima kad
su je pitali zašto. Zarekla se da će otkriti šta se dogodilo i zašto se dogodilo. Ništa
manje od toga nije dovoljno.
Ćelija je bila soba barake, mala i pravougaona. U njoj su bili krevet sa ćebetom,
mala lampa. U uglu je bio lončić s kafom. “Ovako su nam smešteni zatvorenici?”
“Tako je po Ženevskoj konvenciji, Eli. Ovo su oficiri s visokim činovima. Tru-
dimo se da sve bude po propisu, da ne bude optužbi za loš tretman.”
Elenor je zavrtela glavom. “Prema mojim devojkama sigurno nisu imali takvih
obzira.”
“Bolje uđi”, požurivao ju je Mik. Osvrnuo se preko ramena uznemireno. “Ne-
mamo još mnogo vremena.”
Elenor je duboko udahnula i prošla kroz vrata. “Herr Krigeru”, kazala je,
obraćajući mu se kao civilu, odbijajući da koristi titulu koju nije zaslužio.
On se okrenuo ka njoj, neutralnog izraza lica. “Ja sam Elenor Trig.”
“Znam ko ste.” Ustao je učtivo, kao da su u nekom kafeu, gde su se dogovorili
da se nađu na kafi. “Baš lepo što sam vas konačno upoznao.” Ton mu je bio
opušten, bez straha, gotovo srdačan.
“Znate ko sam?” Nije se mogla uzdržati da ne pokaže da je zatečena.
“Naravno. Mi sve znamo.” Zapazila je da govori u sadašnjem vremenu. Pokazao
je rukom lončić s kafom. “Ako želite, mogu zatražiti da donesu još jedan.”
Pre bih otrov popila nego kafu s tobom, poželela je da kaže. Umesto toga, od-
mahnula je glavom. On je otpio gutljaj pa napravio grimasu. “Ništa nije kao kafa
kod kuće, u Beču. Moja kći i ja voleli smo da idemo u jedan mali kafe odmah kod
Štefanplaca, na zaher tortu i kafu”, primetio je.
“Koliko godina ima vaša kći?”
“Sad ima jedanaest. Nisam je video četiri godine. Ali niste došli da razgovaramo
ni o deci ni o kafi. Želite da me pitate za devojke.”
Izgledalo je kao da ju je očekivao, i to ju je uznemirilo. “Za agentkinje”, ispravila
ga je. “One koje se nisu vratile kući. Znam da su mrtve”, dodala je, ne želeći da
čuje kako on izgovara te reči. “Hoću da znam kako su umrle – i kako su uhvaće-
ne.”
“Od gasa ili metka, ovde ili u nekom drugom logoru, zar je to važno?” Preble-
dela je zbog njegovog bezosećajnog tona. “Bile su špijuni.”
“Nisu bile špijuni.” Nakostrešila se.
“A kako biste ih nazvali?”, odvratio je. “Bile su u civilnoj odeći, operisale su na
okupiranoj teritoriji. Zarobljene su i ubijene.”

211
 “To znam”, odvratila je oporavivši se. “Ali kako su uhvaćene?” On je skrenuo
pogled, i dalje nekooperativan. “Znate da su te žene i same imale decu, kćeri kao
što je vaša. Ta deca više nikad neće videti svoje majke.”
Onda je videla da mu se u očima nešto promenilo, probio se neki titraj straha.
“Ni ja moju više neću videti. Visiću zbog onoga što sam učinio”, rekao je.
Ako ima Boga, hoćeš. “To ne možete zasigurno znati. Ako budete sarađivali,
možda ćete dobiti kaznu doživotne robije. Zašto mi onda ne biste rekli istinu?”,
pritisnula ga je. “Ono što ja želim da znam nema nikakve veze sa suđenjem”, doda-
la je, za trenutak zaboravljajući svoje obećanje Miku da će mu pomoći.
“Nemate čega više da se plašite. Svi ostali su pohapšeni ili mrtvi.”
“Zato što postoje tajne koje čovek mora odneti sa sobom u grob.” Kakve taj-
ne?, pitala se. I zašto bi čovek koji je na kraju života izabrao da ćuti?
Odlučila je da proba drugačije. Zavukla je ruku u tašnu i izvadila fotografije.
Pružila ih je Krigeru i on ih je pregledao jednu za drugom. Onda je zastao i jednu
podigao.
“Mari”, rekao je s bleskom prepoznavanja u oku. Pokazao je na svoje lice, na
loše zarastao ožiljak. “Borila se noktima, ovde i ovde.” I ostavila mu beleg koji ni-
kad ne može izbrisati. “Ali na kraju je uradila šta smo od nje tražili. Ne da spase
svoj život, nego njegov.”
“Vesperov?”
Klimnuo je glavom. “Ionako sam ga ustrelio.” Onda se, izgleda, ohrabrio. “Nije
to bilo ništa lično”, dodao je, bezosećajnim glasom. “Nisam više imao koristi od
njega… A ni od nje.”
“A Mari?”, upitala je, strepeći od odgovora.
“Prebačena je u Fren, sa još četiri žene.”
“Kada?”
“Krajem maja.” Odmah pošto se Džulijan vratio iz Londona. Mnogo ranije
nego što je Elenor pretpostavljala.
“Znači da ste tad već imali radio?” Klimnuo je glavom. “Ali mi smo i dalje pri-
mali poruke.” I odašiljali ih, pomislila je Elenor. Svi njeni strahovi za vreme rata
bili su tačni.
“Poruke od nas. Vidite, prvog radija smo se domogli u Marseju. Ali pošto je
London već znao da je ta mreža provaljena, nije bilo svrhe odašiljati sa njega.
Pa smo se malo igrali frekvencijama, dok nismo otkrili onu koju je koristila Ves-
perova mreža. Mogli smo da se predstavljamo kao operater i da navedemo London
da nam šalje informacije.”
Prevara s radiom, baš kao što joj je Anri rekao u Parizu. Elenor se setila svojih
sumnji, setila se kako su neke Marine poruke zvučale sasvim u redu, a druge nisu
bile nimalo nalik njoj. Podozrevala je da je ove druge zapravo slala nemačka oba-
veštajna služba. Elenor je svoju zabrinutost najpre zadržavala za sebe, a kad je kas-

212
nije progovorila, Direktor je sve odmah odbacio. Ali, evo, sad su otkrivene pred
njom, jasno kao kad se pobedničke karte rašire na stolu. Da je samo učinila nešto
povodom svojih sumnji i više navaljivala na Direktora da otkrije šta se događa.
Međutim, nije bilo vremena za grižu savesti; brzo su otkucavali njeni dragoceni
trenuci da ispita Krigera. “Ali kako? U Parizu sam saznala da ste imali radio i da ste
mogli da šaljete poruke u London. Niste imali bezbednosne provere. Kako ste to
uspeli?”
“Nismo se nadali da će upaliti.” Licem mu je preleteo osmeh, a ona je spustila
ruku i jedva se uzdržala da ga ne ošamari. “Bilo je mnogo toga po čemu su nas Bri-
tanci mogli prozreti. Isprva smo mislili da su samo nemarni, prezauzeti. Tek kasnije
smo shvatili da neko u Londonu zapravo želi da primimo poruke.”
“Molim? Kako možete to da kažete?”
“Sredinom maja četrdeset četvrte, jednom prilikom sam bio odsutan iz štaba.
Jedan od mojih zamenika, pravi dummkopf,24 bio je kočoperan. Poslao je Londonu
poruku u kojoj im je dao do znanja da smo mi s druge strane veze. Kad sam saz-
nao, odmah sam ga osudio za izdaju.”
“Kome tačno u Londonu?” Elenor je i sama poslala mnogo poruka. Ali svaka-
ko nije znala za prevaru s radiom.
“Nemam pojma. Neko je znao i nastavio da odašilje poruke bez obzira na to.”
Elenor se u mislima vratila na ljude koji su imali pristupa komunikaciji sa Vespe-
rom. Ona, Džejn, Direktor. Bila je to vrlo mala grupa iz koje – u to je bila sigurna
– niko to nije učinio.
Pre no što je uspela da pita još nešto, na vrata je zakucao Mik, i dao joj znak ru-
kom da izađe. “Vreme je isteklo”, kazao joj je kad je preko volje izašla u hodnik.
“Jesi li dobila ono što si tražila?”
“Valjda jesam.” U glavi joj se stalno vrtela Krigerova izjava da su Nemci kazali-
Londonu da su oni na radiju. Da je London znao. Bila je preneražena – i zbunjena.
Bila je tamo, u štabu, svakog bogovetnog dana dok je trajala operacija, i nikad nije
ni slutila, a još manje čula za tako nešto.
Mik ju je posmatrao sa iščekivanjem, čekao je informacije koje su mu bile po-
trebne. Elenor je, u očajanju zbog devojaka, zaboravila da pita Krigera ono što je
obećala Miku. Ali nije ni važno. Imala je odgovore koji su mu odavno trebali.
“Priznao je ubistvo Džulijana Brukhausa. Rekao je da ga je lično on ustrelio u šta-
bu službe SD u Parizu, maja četrdeset četvrte.”
Mik je razrogačio oči. “I sve si to saznala za deset minuta?”
Klimnula je glavom. “Ako bude poricao, recite mu da sam tajno snimala razgo-
vor. I da sam spremna da svedočim na suđenju protiv njega.” Prvi deo je bio laž,
drugi nije.
Mik se okrenuo ka ćeliji. “Moram sad da uđem i da razgovaram s njim pre nego
što stigne transport. Ako nećeš da me čekaš, narediću nekom posilnom da te vrati

213
u bazu.”
“Sačekaću”, odgovorila je. Sad je imala vremena.
Mik je za nekoliko minuta izašao iz ćelije. “Kriger traži da te vidi još jednom.”
Iznenađena, ponovo je ušla da se suoči s jednim od najgorih ljudi koje je u životu
srela.
“Sarađivaću sa Amerikancima.” Sad mu je lice imalo sumoran izraz i ona je zna-
la da mu je Mik predočio dokaz o ubistvu Džulijana. “Ali pre nego što to učinim,
želim da mi pomognete.” Znala je da je to laž, da želi da tajnu o devojkama odnese
u grob. Mada… u očima mu je sad bio strah. “Ako to uradim, hoćete li reći nešto
meni u prilog?”
“Da.” Nikad ne bi oprostila Krigeru, niti bi ga pustila da ponovo bude slobo-
dan. Međutim, dug i samotnički život sa svešću o zločinima koje je počinio činio
joj se kao veća kazna.
Nemcu su oči sevnule. Gurnuo je nešto ka njoj preko stola. Bio je to ključić.
Kako je uspeo da ga zadrži tokom hapšenja i ispitivanja bilo je van njenih moći po-
imanja. “Kreditna švajcarska banka u Cirihu”, rekao je. “Sef broj 9127.”
“Šta je to?”, upitala je.
“Polisa osiguranja, da tako kažem”, rekao je tajanstveno. “Dokumenta sa odgo-
vorima za kojima tragate.” Elenor se ubrzao puls. “Nikad više neću biti na slobodi,
ali daću vam odgovore za Mari i ostale četiri koje ste poslali – i za njihove kćeri.”
Bio je to možda neki sasvim mali znak kajanja.
A onda joj je sinulo nešto u vezi sa tim što je rekao. “Rekli ste da je bilo pet de-
vojaka?” On je klimnuo glavom. “Jeste li sigurni?”
“Sve su zajedno otišle iz Pariza. Lično sam potpisao naređenje. Jedna je umrla u
eksploziji vagona.”
Trebalo je da stignu četiri. “Ali u izveštajima svedoka pominju se samo tri devoj-
ke. Šta se desilo sa četvrtom?”
“Nije zabeleženo. Mogla je da umre na desetine načina. Ali prema onome što ja
znam, mogla bi da bude i živa.”
Elenor je skočila i istrčala iz ćelije, pa projurila pored Mika.

214
 Dvadeset osmo poglavlje
Elenor

Cirih, 1946.

Sneg je polako vejao dok je Elenor prelazila Paradeplac, pa ušla u masivnu kamenu
zgradu Kreditne švajcarske banke. Dok su zvona Crkve Frauminster iz daljine
objavljivala da je pola deset pre podne, ona je prolazila među bankarima koji su išli
na posao.
Elenor je napustila Nemačku ošamućena i otputovala vozom na jug. Prešli su
snegom pokrivene švajcarske Alpe, koje su samo godinu dana pre toga predstavlja-
le prirodnu barijeru. Mnogi su tuda pobegli bez incidenta. Sve vreme puta stezala
je u ruci ključ koji joj je Kriger dao.
Kad je izletela iz Krigerove ćelije, Mik je potrčao za njom. “Misliš da je to isti-
na?”, pitala ga je. “Šta misliš, da li je jedna od mojih devojaka možda još živa?”
“Teško je reći.” Mik je oklevao. “Želeo bih da kažem ‘da’. Ali i sama znaš koliko
su slabi izgledi za to. Taj čovek je lažljivac. Čak i ako govori istinu o tome da je
petu devojku stavio u voz u Parizu, to još uvek ne znači da je ona i živa. Da jeste,
do sada bi se već pojavila. Može biti na desetine razloga zbog kojih se nije pojavila
u logoru, i nijedan od njih nije dobar. Samo ne bih želeo da budeš povređena.”
“A možda ni u onom sefu nema ničega.” Čekala je da joj se suprotstavi, ali on
to nije učinio.
“Nemoj onda da ideš”, rekao je umesto toga. “Ostani ovde. Pomozi nam oko
suđenja.”
“Da ti je Kriger dao trag za nekog od tvojih ljudi, da li bi to propustio?”
“Ne, verovatno ne bih.” Shvatao je da je za nju nemoguće da ostavi makar i naj-
manji tračak nade da će naći one koje je izgubila. “Onda idi i vidi šta je to tamo, pa
se brzo vrati. Ti si đavolski fina žena, Elenor Trig. Koristio bi nam neko poput
tebe ovde za stalno. Ti bi nam koristila”, insistirao je.
“Tvoje iskustvo bi veoma obogatilo naš tim.”
Da li on to stvarno pokušava da je regrutuje? Polaskana, Elenor je razmotrila
ponudu. Nije imala posao otkad je otpuštena iz SIO, kod kuće je više ništa nije če-
kalo. Taj posao bi joj odgovarao.
Onda je odmahnula glavom. “Počastvovana sam”, rekla je. “Ali nadam se da ćeš
mi oprostiti ako kažem ‘ne’, ili bar ne za sada. Tvoj posao je veoma važan, ali ja

215
imam svoj i nisam ga još obavila.”
“Još mnogo milja pre no što usniš”, odvratio je on sa razumevanjem. Te njego-
ve reči odnosile su se na stihove američkog pesnika Roberta Frosta.
“Tačno tako”, odgovorila je i osetila kako joj je još simpatičniji. Srodne su duše,
oboje sami i tragaju. Premda ga je koliko juče upoznala, činilo se da Mik bolje i od
kog shvata kako se ona oseća. Bilo joj je žao što ga ostavlja.
U odlasku iz Dahaua, očajnički je želela da traži devojku koja je nestala i za koju
je Kriger kazao da je možda živa. Ali nije imala ni jedan jedini trag, nijedan doku-
ment niti svedoka, ništa od čega bi krenula, ništa osim njegove reči. A zvao ju je
sef u Cirihu, za koji je nagovestio da možda sadrži odgovore o radiju koje je tražila.
Ušla je u banku, odjek udaraca njenih čvrstih potpetica o pod odbijao se o tava-
nicu. Zidove su krasile tamne uljane slike u zlatnim okvirima, na kojima su prikaza-
ni neki tmurni muškarci. Prošla je između dva ogromna stuba i ušla u prostoriju
označenu kao Tresorraum. Trezor.
Iza pulta s mermernom pločom stajao je muškarac sa prugastom kravatom i po-
gledao ju je preko naočara. Bez reči, pružio joj je beli list hartije. Elenor je napisala
na njemu broj sefa pa mu je vratila papir.
Dok je on čitao informaciju, Elenor se pripremala za pitanja ko je i da li je ona
vlasnica sefa. Međutim, čovek se samo okrenuo i nestao kroz vrata iza sebe. Znači
tako to ide, razmišljala je. Bez imena, bez pitanja. Lepota i zlo švajcarskih banaka.
Kroz vrata iza pulta videla je visok i širok zid u metalnim kutijama, nalik malim
kriptama u mauzoleju. Kakve li sve tajne kriju, pitala se, tajne koje su tu pohranili
ljudi što nisu doživeli da vide kraj rata?
Nekoliko minuta kasnije, bankarski službenik se vratio sa zapečaćenom dugu-
ljastom kutijom koja je na vrhu imala dve brave. Elenor je izvadila ključ koji joj je
Kriger dao. Kako je uopšte uspeo da ga sačuva u zatvoreništvu?
Drugi ključ je imao bančin službenik. balkandownload. Ubacio ga je u jednu
bravu, a onda pokretom ruke dao znak Elenor da učini isto sa svojim ključem. Po-
kušala je, ali činilo se da ključ ne odgovara bravi. Srce joj se steglo. Mik je bio u
pravu; Kriger ju je prevario. Međutim, kad je pobliže osmotrila ključ, uočila je da je
izlizan i pomalo zarđao. Izbrisala ga je, pokušala da ga ispravi, a onda je uspela da
ga uvuče u bravu.
Elenor i bančin službenik okrenuli su ključeve istovremeno. Kutija se otvorila i
poklopac je malo odskočio, pa ga je činovnik otvorio i izvadio drugu, manju kutiju.
Zatim je uzeo svoj ključ i izgubio se, ostavljajući je samu.
Elenor je drhtavim rukama otvorila sef. Unutra je bio svežanj rajhsmarki, sad
bezvrednih, i zaseban svežanj dolara. Elenor je uzela ovo drugo i gurnula u džep.
Iako je to bio krvav novac, nije marila. Postaraće se da ode porodicama devojaka
koje su imale decu, sad decu bez majki.

216
 Ispod novca nalazio se koverat. Elenor ga je pažljivo otvorila. Unutra je bio list
papira, tanak kao papir za uvijanje poklona, toliko da je pretio da će se pocepati
kad ga je uzela. Pažljivo je razvila list i preletela pogledom preko njega. Nije mogla
da poveruje svojim očima. Pred njom, crno na belo, nalazili su se odgovori za koji-
ma je tragala. Kao što je Kriger i obećao, tu je bilo sve.
Na papiru je bila radio-transmisija iz Pariza u London, s datumom 8. maj 1944:
“Hvala vam na saradnji i oružju koje ste nam poslali. SD.”
To je bila poruka koju je Kriger pomenuo, koju je poslao neki od njegovih po-
dređenih, otvoreno signalizirajući Londonu da je radio kompromitovan. Papir je
nosio pečat Empfangen London. Primljeno u Londonu. Ona je nikad nije videla.
Ali neko u Londonu je dozvolio da se transmisije nastave iako je znao da je radio u
nemačkim rukama.
Zašto joj je Kriger ovo dao? Sigurno ne zato što se predomislio ili iz iznenad-
nog altruizma. A ni strah od suđenja ne objašnjava sasvim ovo otkriće. Ne, posredi
je istina o zločinima koje je počinila britanska vlada, krv na njihovim rukama. Ot-
krivanje ovog dokumenta predstavlja njegov poslednji ratni čin: šta bi s njim učinio
da ona nije došla u Dahau? Našao bi neki drugi način da to obznani. Ili bi možda
odneo tajnu sa sobom u grob.
Ali šta ona da radi s tim? Mora naći načina da obelodani istinu. Da istina stigne
do onih kojima je najvažnija. A kad jednom izađe na svetlost dana, istina će značiti
kraj – za Direktora i za nju samu, za sve njih.
Pa ipak, Elenor je dala reč svojim devojkama. Nema izbora. Mora sve da ispra-
vi.
Brišući suze, izašla je iz trezora.

217
 Dvadeset deveto poglavlje
Grejs

Njujork, 1946.

Grejs je zasladila kafu i gledala kako šećer nestaje ispod površine crne tečnosti. Po-
digla je pogled i našla utehu u prizoru Frenkija pognutog nad dosijeom, na drugom
kraju kancelarije, i u zujanju radijatora.
Prošlo je celih nedelju dana otkad je ostavila fotografije u britanskom konzula-
tu. Zapitala se hoće li biti teško vratiti se u normalu, kao da se sve ono s devojkama
nikad nije ni dogodilo. Međutim, skliznula je nazad, u svoj stari život kao u par
udobnih cipela. Soba u pansionu, sad ukrašena plastičnim hortenzijama koje joj je
donela majka, činila joj se još više kao dom.
Pa ipak, često je mislila na Marka i na to kako se sigurno zbunio kad se probu-
dio i otkrio da je nema. Unekoliko je očekivala da je pozove, ali poziva nije bilo.
Razmišljala je i o devojkama, i o Elenor, i o razlogu zbog kojeg ih je Elenor izdala.
Potisnuvši pitanja zašto je uopšte i krenula u tu potragu, Grejs se vratila preku-
cavanju pisma Gradskom odboru za smeštaj izbeglica. Frenki je ustao, prišao i
pružio joj fasciklu. “Možda bi mogla da mi popuniš ovo.” Otvorila je fasciklu.
Unutra su bila dokumenta iz Socijalne službe za brigu o deci, koja su se odnosila
na smeštaj deteta u porodicu. Grejs se iznenadila; obično su takve predmete slali
Sajmonu Vajsu, preko u Ladlou, koji je bio stručnjak za porodično pravo. A onda
je videla imena u formularu i shvatila zašto ovaj dokument predaje Frenki. Dete
koje se daje na starateljstvo bio je Semjuel Altšuler. A staratelj kom se dodeljuje –
Frenki lično.
“Uzimaš Semjuela kod sebe?”, upitala je, gotovo ne verujući.
“Taj mali zaslužuje pravi dom, znaš. A ono što si rekla, ono kako je teško ne
umešati se… ostalo mi je u pamćenju.” Grejs se u mislima vratila na njihov tele-
fonski razgovor dok je bila u Vašingtonu. Kazala je to kao upozorenje. Ali on je
shvatio drugačije i odmah uskočio. “I tako, uzeću ga. Odnosno, uzeću ga ako do-
zvole da stari neženja ima dete.”
Grejs je pružila ruku ka njegovoj i stisnula je, s velikim divljenjem. “Hoće, Fren-
ki, dozvoliće. Sigurno hoće. Taj mali ima veliku sreću s tobom. Odmah ću ovo po-
puniti i lično ću odneti da predam.”

218
 Bilo je gotovo dva sata po podne kad se Grejs vratila iz suda. Kancelarija je bila
prazna, ali Frenki je nažvrljao pisamce: “Otišao sam da nabavim nešto za dečju
sobu. Vraćam se brzo.” Iz njegovih reči su čak i na papiru vrcali uzbuđenje i reše-
nost.
Stomak joj je zakrčao, podsećajući je da nije ručala. Uzela je vrećicu u kojoj je
bio sendvič sa salatom od jaja, i krenula ka vratima. Bilo je vreme da nešto na brzi-
nu pregrize na krovu dok se Frenki ne vrati.
Otvorila je vrata kancelarije i stala kao ukopana. U hodniku je stajao Mark.
“Zdravo…”, rekla je nesigurno. Njihov susret na ulici poslednji put bio je
slučajnost. Sad je došao namerno, nju je tražio. Kao da su u njoj odjednom istovre-
meno navrli i iznenađenje i sreća i bes. Kako ju je našao? Možda preko njene maj-
ke, ili preko gazdarice u pansionu; to i nije tako teško.
“Otišla si”, rekao je, glasom više povređenim nego optužujućim.
“Žao mi je.”
“Jesi li otišla zbog nečeg što sam rekao ili učinio?”
“Ne, nikako.” Shvatila je koliko je sigurno bio zbunjen. “Sve se između nas…
pa, iskomplikovalo. A onda sam našla ovo.” Zavukla je ruku u tašnu i izvadila pre-
pis radio-transmisije koji dokazuje Elenorinu krivicu. Umalo ga nije uništila pošto
se vratila u Njujork. Ali nije to učinila, i premda se trudila da sve to ostavi iza sebe,
zadržala je dokument. “Saznala sam istinu o Elenor, a onda i ono među nama…
sve mi je to bilo previše. Savladalo me je.”
“Pa si otišla.”
“Otišla sam.” Ali bekstvo nije ništa promenilo. Elenor je i dalje kriva i dokaz za
to i dalje je na papiru. Kao što i dalje postoje i njena osećanja prema Marku. “Žao
mi je što sam otišla bez reči.”
“U redu je. Svi imamo nešto što krijemo. Mnogo štošta ni ti ne znaš o meni.”
Zastao je. “Kad smo bili u Vašingtonu, pitala si me za onaj period kad sam radio u
Tribunalu za ratne zločine. Tada nisam bio spreman da pričam o tome, ali sada je-
sam. Znaš, bio sam pri kraju studija prava kad je izbio rat. Želeo sam da se prijavim
u vojsku, ali moj otac je insistirao da prihvatim poštedu i završim studije pa da
onda krenem preko okeana. On je u moje školovanje uložio sve što je imao, pa je
trebalo da živimo od mog advokatskog posla. Stoga sam udvostručio predavanja
da bih završio ranije. Prijavio sam se u vojsku istoga dana kad sam diplomirao, pa
su me rasporedili u vojno pravosuđe i poslali me preko. Ali tad se već bilo sve za-
vršilo, preostalo je čišćenje.
Jedan od prvih slučajeva s kojima sam se susreo u Frankfurtu bilo je suđenje
Obensu. Jesi li čula za to?” Grejs je odmahnula glavom. “Kao što sam pretposta-
vio.
Mnogo su se trudili da ne izlazi u štampi. Obens je bio američki vojnik u jednoj
od trupa koje su oslobodile Ravensbrik. Njemu i ostalima pozlilo je od onoga što

219
su videli, nisu bili pri sebi. Kad su zarobili nekog Nemca koji je bio čuvar u logoru,
Obens ga je hladnokrvno ustrelio i prekršio ratna pravila.”
Grejs je prebledela zamišljajući dobre ljude, poput Toma, kako prelaze granicu.
“Želeo sam da se pokrene postupak protiv njega. Nije bio u pitanju ratni sukob,
borba, već jednostavno ubistvo. Ali moji nadređeni nisu hteli ni da čuju za to. Oni
su se fokusirali isključivo na suđenja Nemcima i nisu želeli da bacaju senku na sa-
vezničku pobedu.
Nisam hteo da pustim da to prođe tek tako. Onda su pustili priču o tome kako
to radim zato što mi je porodica poreklom iz Nemačke.” Grejs se setila da se Mark
preziva Dorf. I mislila je da je nemačkog porekla, samo nikad nije htela da pita.
“Nazvali su to izdajom.”
“I onda si dao otkaz?”
“Da me ne bi izveli na sud, da. Sigurno misliš da sam kukavica. Žao mi je što ti
nisam ranije ispričao.”
“Ne, mislim da je to što si učinio hrabro. Ali zašto mi sad to pričaš?”
“Zato što mislim da kriviš sebe za Tomovu smrt i da zato stalno bežiš. Ali ništa
nije crno-belo. Ni tvoji izbori, ni moji izbori, a ni Elenorini izbori.
Siguran sam da postoje razlozi zbog kojih je to učinila.”
“Možda.”
“Ne veruješ mi?”
“Više ne znam u šta da verujem. Ali veoma mi je drago što si ovde.” Te reči su
joj izletele i pre no što je shvatila šta govori. Osetila je kako joj obraze obliva rume-
nilo.
“Stvarno?” Prišao joj je korak bliže. “I meni je.”
“Čak i ako je komplikovano?”
“Naročito zato. Nisam ovde zbog lakog provoda.”
Privukao ju je u zagrljaj i stajali su tako, nepomični, nekoliko sekundi. Podigla je
glavu i pogledi su im se sreli. Izgledao je kao da želi da je poljubi i ovoga puta je za-
ista, stvarno to i sama želela. Sklopila je oči kad se sagnuo ka njoj. Usne su im se
spojile.
A onda se iza njih začulo nešto. “Grejs, možeš li da veruješ: kupio sam Semiju
bicikl i…” Zaćutao je kad su se Mark i Grejs razdvojili, prekasno.
Grejs se nakašljala. “Frenki, ovo je Mark Dorf. Bio je prijatelj moga muža.” To
objašnjenje je samo još sve dodatno pogoršalo.
Posmatrala je kako Frenki prelazi pogledom s nje na Marka pa opet na nju, i
spremila se da čuje šta će reći. Po njegovom izrazu lica nije mogla da proceni da li
je ljut ili se zabavlja.
“Nisam te očekivala tako brzo”, kazala je.
“Aha, pa… Sećaš se da si me molila da se raspitam za onu ženu?” Frenki je ne-
sigurno pogledao u Marka, ne znajući sme li da govori pred njim.

220
 “U redu je. Mark sve zna.”
“Završio sam sve u imigracionom, proverio sam neke stvari potrebne za Semije-
vo usvajanje. Video sam onog ortaka na carini. Našao je zapis o njenom ulasku u
zemlju.”
“O Elenor?”
“Nema bogzna šta. Stigla je u Ameriku dva dana pre nego što je poginula, došla
je avionom.”
Grejs je klimnula glavom, srce joj se ponovo steglo. Toliko je i ona znala, na os-
novu podataka u pasošu, koji je videla u britanskom konzulatu. Šta je uopšte očeki-
vala? Teško da joj carinski formular može reći šta je bilo u Elenorinoj glavi, šta je
radila u Njujorku i da li to ima neke veze s njenom izdajom devojaka. “Hvala ti”,
rekla je Frenkiju, svejedno zahvalna na pomoći.
“Osim toga, u formularu je bilo još samo ovo.” Frenki je izvadio iz džepa sakoa
malu beležnicu i otvorio je, pa joj pokazao šta je zapisao. “Ovu adresu je navela
kao svoje odredište u Americi.” Grejs je pogledala. Prošli su joj žmarci niz kičmu.
Adresa stana u Bruklinu. A ispod toga, Frenkijevim švrakopisom prepisano: “Oso-
ba koja prima.” Kad je pročitala ime ispod toga, sledila joj se krv u žilama.
“Moram da idem”, kazala je i uzela tašnu. “Hvala ti!” Poljubila je Frenkija u
obraz tako jako da je pao nazad na stolicu.
“Hoćeš da pođem s tobom?”, doviknuo je Mark za njom.
Ali Grejs je već izašla. Ima stvari koje žena mora da obavi sama.

221
 Trideseto poglavlje
Elenor

London, 1946.

“Elenor.” Direktor je podigao pogled sa stola. Prošla su četiri dana otkad je Elenor
napustila Cirih. Sad je stajala na vratima njegove kancelarije, nenajavljena, s papi-
rom u ruci. “Nisam vas očekivao tako brzo. Kako je prošao put u Francusku?”
“U Francuskoj nisam ništa našla.”
On se zavalio na naslon stolice i posegnuo za lulom. “Dakle, šteta. Zahvalan
sam vam što ste pokušali, ali oduvek smo znali da bi to mogla biti uzaludna potra-
ga posle toliko vremena. Nadam se da ste konačno prepustili prošlosti neka svoja
pitanja.”
“Nisam rekla da ništa nisam otkrila”, ubacila se ona. “Rekla sam samo da u
Francuskoj nisam ništa našla. Ali ukazala mi se prilika da odem u Nemačku i da
razgovaram s Hansom Krigerom.”
“U Nemačku.” Direktor je zastao, sa neupaljenom lulom na pola puta do usta.
“Krigeru se sudi u Nirnbergu, zar ne? Kako ste to uspeli?”
“Uspela sam. Bila sam u mogućnosti da razgovaram s njim u Dahauu, gde su ga
držali pre nego što je prebačen. On me je odveo do ovoga.” Pružila mu je doku-
ment iz trezora. “Znali ste da Nemci imaju radio. I nastavili ste da šaljete strogo
poverljive poruke.”
Direktor je uzeo papir. “Elenor, to je besmisleno!”, rekao je naglo, malo prebr-
zo, pre nego što je uopšte pročitao. “Nikad u životu nisam video ovaj dokument.”
Elenor je pružila ruku. Ali ne zato da bi joj vratio dokument. “Knjigu zapisa
transmisije. Dajte mi da je vidim. I nemojte mi reći da je izgorela u požaru”, dodala
je pre nego što je mogao da joj odgovori. “Znam da imate svoj primerak.” Direk-
tor ju je gledao nepokolebljivo. A onda mu se na licu ukazao izraz rezignacije.
Okrenuo se ka kabinetu s kartotekom, okrenuo kombinaciju brave na sefu i pritis-
nuo ručku. Fioka se otvorila i malo iskočila, pa je izvadio iz nje jednu fasciklu.
Elenor je prelistavala stranice i stranice transmisija između Londona i Odeljenja
F, zapisanih po datumu. A onda je našla kopiju transmisije koju je dobila od Krige-
ra. London je ipak dobio tu poruku. Bila je potpuno ista kao na papiru koji joj je
Kriger dao, identično sve osim pečata – a uz nju je bio priheftan jedan list papira.
“Nije potvrđen identitet pošiljaoca”, pisalo je na njemu, sa oznakom upozorenja

222
koju je stavio operater koji ju je primio. A onda zasebna zabeleška: “Nastaviti sa
emitovanjem prema rasporedu.” Neko je izdao direktivu da se transmisije nastave
bez obzira na upozorenje o prevari. I mada ga nije videla nikad u životu, naređenje
je bilo odštampano na memorandumu koji je nosio zaglavlje njene kancelarije.
“Skrivali ste ovo od mene.”
“Nisam vas uključio”, ispravio ju je. Kao da je to neka bitna razlika. Nastavila je
da prima i šalje poruke, potpuno nesvesna toga da su Nemci zapravo sami potvrdi-
li njene sumnje koje je neprekidno iznosila Direktoru. Ali njeni nadređeni, Direk-
tor i bogzna ko još, sakrili su tu informaciju od nje kako bi mogli da nastave sa
transmisijom. I zato su devojke uhapšene, to ih je koštalo života. Dugo je podozre-
vala da nešto nije u redu, da poruke nisu autentične.
Ali od same pomisli na to da bi njena služba voljno žrtvovala sopstvene ljude
zavrtelo joj se u glavi.
“Znali ste da bih potpuno stopirala transmisije kad bih znala za ovo. Trebalo je
da ih vi stopirate. Slali ste poruke Nemcima, osetljive informacije koje su dovodile
naše agente u rizik.”
Direktor je ustao. “Nisam imao izbora. Postupao sam po naređenjima.” Koliko
puta je to pročitala u izveštajima o zarobljenim Nemcima ratnim zločincima koji su
govorili da su bili nemoćni, da nisu imali drugog izbora do da počine grozote svo-
jim rukama? Onda se Direktor uspravio na stolici. “Ali čak i da to nije bio slučaj,
opet bih to uradio. Kad smo shvatili da su Nemci zaplenili radio, bila je to prilika
da ih hranimo informacijama koje bi usmerile njihovu odbranu u suprotnom sme-
ru od invazije. I uspelo je – da Nemci nisu mislili da koncentrišemo snage na ne-
kom drugom mestu, saveznički gubici bili bi mnogo veći. Da taj prokleti radio-
operater nije označio kao sumnjivu poruku koja je trebalo da potiče od Tompkin-
sa, sve bi išlo glatko. I upalilo je”, ponovio je, kao da uverava samoga sebe.
“Za moje devojke nije”, oštro je odvratila Elenor. “Nije za dvanaest devojaka
koje se nisu vratile kući, a ni za druge agente, poput Džulijana, koji su ubijeni.” In-
formacije koje je London slao Nemcima preko radija otkrivale su gde se oni nalaze
i njihove aktivnosti, što je direktno dovelo do njihovog hapšenja.
“Ponekad se nekolicina mora žrtvovati za veće dobro”, odvratio je on hladno.
Elenor se prenerazila. Radila je za Direktora, podržavala ga je. Kod njega je, iz-
među ostalog, najviše cenila i poštovala to kako je strateški pristupao teškom poslu
koji su obavljali, slali agente u okupiranu Evropu kao figure na šahovskoj tabli. Ni-
kad nije mogla ni naslutiti da je takav: hladan, ciničan.
“Ovo je nečuveno. Otići ću u Vajthol.”
“I šta ćete im reći? To je bio tajni program, potpuno odobren. Šta mislite, odak-
le je uopšte odobrenje došlo?” Nije u pitanju samo Direktor, već najviši nivoi vlade
koji su odobrili plan. Onda je sagledala puni obim izdaje.
“Otići ću u novine.” Nešto se mora uraditi.

223
 “Elenor, jeste li ikada zastali i razmislili o svojoj ulozi u svemu tome? Znali ste
da su transmisije sumnjive. Nastavili ste da šaljete informacije preko istih frekven-
cija istom operateru.”
Elenor se pomela. “Ne mislite valjda…”
“Čak ste poslali informaciju o tome da se Džulijan vraća na teren. A kad ste do-
bili poruku o promeni lokacije dolaska, i to ste odobrili. Vi ste poslali Džulijana u
smrt, Elenor. Niste dalje insistirali jer ste na mnogo nivoa znali da se, bez obzira na
sve, s misijom mora nastaviti.”
“Kako se usuđujete?” Elenor je osetila da su joj se obrazi zacrveneli od gneva.
“Nikad ne bih učinila ništa da dovedem u opasnost ni Džulijana ni svoje devojke.”
Ali Direktor je nastavio: “I nemojte imati nikakvih sumnji u to da je vaše ime na
svim poslatim porukama. Ako to izađe u javnost, svet će znati da ste vi krivi.
Nikad nisam želeo da dođe do ovoga.” Direktorov glas je postao blaži. “Mislio
sam da je sve to sad prošlost, pošto ste otišli iz SIO. Ali niste se mogli ostaviti toga.
A onda i ono s Vajoletinim ocem. Odneo je pitanja svom predstavniku u parla-
mentu, pa su rekli da će biti parlamentarne istrage. Sva dokumenta koja sam mo-
gao poslao sam u Vašington.”
“A ostatak ste spalili”, kazala je ona. Nije joj odgovorio. Istina je bila gotovo su-
više strašna da u nju poveruje. “I mene ste poslali u inostranstvo”, polako je kazala
kad je shvatila zašto.
“Stalno su me izveštavali o tome kako se raspitujete”, priznao je. “Niste hteli da
prestanete. Mislio sam da ću dobiti na vremenu ako vas pošaljem iz Londona, da
tragate u Francuskoj.” Nije računao da će Elenor stići do Nemačke i razgovarati s
Krigerom. Ali to se dogodilo, i ono što je saznala promenilo je sve.
“I šta ćemo sad?”, upitala je.
“Nema se tu više šta učiniti. Parlament će sprovesti istragu i ništa neće naći i sve
će pasti u zaborav.”
“Kako to mislite? Moramo obznaniti istinu, reći parlamentu.”
“Zbog čega? Da bi i dalje mogli da nipodaštavaju sve što smo radili i SIO? Stal-
no su govorili da smo neuračunljivi i nesposobni, čak štetni, pa ćemo im sad pruži-
ti i dokaz tih njihovih tvrdnji? SIO je moja zaostavština, kao i vaša, takođe.” Učinio
bi sve da to ostane netaknuto. “Istina ne menja ništa,
Elenor. Tih devojaka više nema.”
Ali njoj je istina bila važnija.
“Onda ću ja to učiniti.” Te reči su bile odjek one pretnje koju je izgovorila kad
je posumnjala u autentičnost radio-prenosa. Da je tada to učinila, neke od devojaka
bi danas možda bile žive. Ali nije. Ovoga puta pretnja nije bila prazna. Nije imala
šta da izgubi. “Otići ću lično pred komisiju.”
“Ne možete. Biće vaša reč protiv moje. Šta mislite, kome će verovati – otpušte-
noj bivšoj sekretarici ili odlikovanom pukovniku koji je izvanredno vodio službu?”

224
Bio je u pravu. Sasvim je verovatno da je ona izdala devojke. Jednostavno nema is-
tine kojom bi mu se mogla suprotstaviti.
Osim ako ne postoji svedok. “Kriger je rekao da jedna devojka nije stigla u kon-
centracioni logor u kojem su ostale preminule. Da je možda još uvek živa.
Znate li nešto o tome?”
Na Direktorovom licu ukazao se izraz uznemirenosti. “Jedna od devojaka došla
je ovamo ubrzo posle rata. Želela je da joj pomognem da dobije vizu za Sjedinjene
Države. Pomogao sam joj jer mi se to činilo u redu.”
Pre bi se reklo da je bio srećan da je pošalje što dalje. “Koja je to bila?”, upitala
je Elenor.
“Čudno, ali upravo ona za koju ste mislili da neće biti sposobna za taj posao.
Ironijom sudbine, baš ona čiju su transmisiju preuzeli Nemci – Mari Ru.”
Elenor je pokrila usta rukom. Ono što joj je Kriger rekao bilo je istina.
“Preživela je i isleđivanje službe SD i zatvor u Frenu. Na kraju je ispalo da je
čvrsta kao stena, a i da je imala prokleto mnogo sreće.”
Elenor je preplavila radost, ali ubrzo ju je zamenio gnev. Direktor je to sve vre-
me znao, a nije joj rekao. “Šta ste joj kazali? Mislim, o hapšenjima.”
Direktorovim licem preleteo je treptaj. “Nisam joj rekao ništa.”
Više nije mogla da veruje ni u šta što joj on kaže. “Gde je ona?”
“Ostavite je na miru. Pustite je da nastavi sa životom.”
Ali Mari je bila jedina koja je znala da Elenor nema ništa sa izdajom devojaka.
Ona je jedina koja može potvrditi istinu o Vesperovoj mreži. “Adresu.”
Po njegovom licu je videla da će je odbiti. “Ili odavde idem pravo u parlament.”
Pružila je ruku.
Zaustio je da joj protivureči, ali onda se umorno okrenuo prema kabinetu s kar-
totekom iza sebe. Izvadio je list papira i pružio joj ga. “Žao mi je, Elenor.”
Uzela je papir i ništa mu nije odgovorila.
Potom je stavila hartiju u tašnu i krenula na poslednju etapu putovanja.

***
Bilo je skoro pola devet u utorak ujutru kad je Elenor stajala nasred stanice Grand
central i uznemireno čekala. Pre no što je krenula iz Engleske, telegrafisala je Mari:
“Dolazim u Ameriku i potrebna mi je tvoja pomoć. Molim te da se nađemo kod
šaltera za informacije na stanici Grand central osamnaestog u pola devet ujutru.”
I sad je tako stajala, nesigurna, nasred stanice, s koferom u ruci. U avionu je bilo
vruće i bučno, presedala je u Šenonu, Džanderu i Bostonu dok konačno nije dos-
pela u Njujork. Stigla je avionom prethodne noći i uzela sobu na aerodromu. Kad
su kazaljke na satu pokazale pola devet, uznemireno se osvrnula oko sebe. Navela

225
je neutralno mesto sastanka radije nego da ode na adresu koju joj je Direktor dao,
pribojavajući se da bi to bilo previše.
Prošlo je pet minuta, pa deset. Zašto se Mari nije pojavila? Zar nije primila po-
ruku? Možda je adresa koju joj je Direktor dao zastarela ili pogrešna.
Ili je možda ljuta na Elenor zbog onoga što misli da je uradila, pa ni ne želi da
se sastane s njom.
Elenor je spustila kofer, koji joj je postajao sve teži, i gurnula ga ispod klupe.
Prešla je pogledom po stanici, razmatrajući opcije. Pored ovalnog pulta za informa-
cije nalazila se tabla s porukama na koju su bile prikačene ceduljice. Prišla joj je.
Bile su to slike nestalih vojnika ili izbeglica koje traže njihove porodice. Bilo je i pi-
samaca, o sastancima i o otkazivanju sastanaka. Prešla je pogledom po tabli, ali nije
našla ništa što se odnosilo na nju.
Srce joj se steglo i odmakla se od table s porukama. Bilo je skoro devet, prošlo
je zakazano vreme sastanka s Mari. Preostala je samo jedna mogućnost – da Mari
neće doći.
Mora dospeti do nje. Izvadila je iz tašne papir koji joj je dao Direktor, sa adre-
som stana u Bruklinu. Mogla bi da ode tamo i pozvoni na vrata. Ali šta ako Mari
ne želi da je vidi? Kad je saznala da je Mari živa, to je u njoj pobudilo davno izgub-
ljenu nadu. Ali pomisao da je Mari živa i da ne želi da je vidi za Elenor je bila ne-
podnošljiva.
Ceo minut se osvrtala po stanici, u želji da odustane. Ako Mari ne želi čak ni da
je vidi, kakva je onda svrha u tome da nastavlja sa čitavom stvari?
A onda je ispravila ramena i ohrabrila sebe. Mora da vidi Mari i da joj objasni
šta se dogodilo. Reč je o nečem većem od Marinih osećanja ili njenog oproštaja;
Mari joj je potrebna da dokaže šta se stvarno dogodilo za vreme rata. Uz njenu
pomoć mogla bi da obelodani istinu o izdaji zbog koje je stradalo mnogo njenih
devojaka.
Odlučila je da ode kod Mari u stan i da insistira da je ova sasluša. Krenula je
kroz stanicu.
Napolju, pred stanicom, zastala je da se pribere. Gledala je u prolaznike, name-
ravajući da nekog pita kojim pravcem da ide. Prišla je grupi ljudi koji putuju u grad
na posao i koji su stajali kod autobuske stanice. “Izvinite”, obratila se jednom čo-
veku koji je čitao novine. Ali on je izgleda nije čuo.
Kad se okrenula da nađe nekog drugog, ugledala je telefonsku govornicu na
uglu. Možda bi operater na centrali mogao da joj da Marin broj telefona.
Prešla je ulicu i prišla telefonskoj govornici. A onda je stala; možda je najbolje
samo otići i naći Mari, a ne da je zove i da joj pruži priliku da je odbije. Stajala je,
neodlučna, između telefonske govornice i autobuske stanice. Kad se ponovo okre-
nula prema autobuskoj stanici, pogled joj je zapeo za nešto. Blesak plave kose iz-

226
nad bordo šala, poput onog koji je Mari nosila prvog dana kad je došla u Nordžbi
haus.
Ipak je došla! Srce joj je poskočilo. “Mari!”, viknula je i krenula preko ulice. Pla-
vokosa žena je počela da se okreće i Elenor je, ispunjena nadom, pošla ka njoj.
Začula se prodorna automobilska sirena, koja joj se učinila kao rika, i Elenor se
okrenula, prekasno, da vidi kako prema njoj jure neka kola.
Podigla je ruke kao da hoće da se zaštiti. Čula je zaglušujuću škripu kočnica,
osetila eksploziju bola.
A onda je više nije bilo.

227
 Trideset prvo poglavlje
Grejs

Njujork, 1946.

Grejs se dah presekao kad su se vrata otvorila. “Mari Ru?”

Ženi su oči blesnule. U pogledu joj je bilo malo straha, ali i još nečeg… rezigna-
cije. “Da.”
Grejs je za trenutak bila paralisana od neverice. Toliko puta je prethodnih nede-
lja gledala Marinu sliku, najpre na onoj izbledeloj fotografiji, a i posle u mislima,
pošto ju je vratila. Sad je ta žena stajala pred njom, živa, glavom i bradom. Nije se
mnogo promenila otkad je snimljena ona fotografija, samo je imala nekoliko jedva
primetnih bora oko usana i očiju. Obrazi su joj bili malo više upali, kosa oko slepo-
očnica postala proseda pre vremena, kao da je ostarila za samo nekoliko godina.
“Ko ste vi?”, upitala ju je. Govorila je engleskim akcentom, školovanim ali ne
suviše otmenim, baš kao što je Grejs i zamišljala.
Grejs je oklevala, ne znajući kako da objasni svoju ulogu u svemu tome. “Ja sam
Grejs Hili. Našla sam neke fotografije pa sam mislila…” Zaćutala je i izvadila je
onu jednu fotografiju koju je zadržala.
“Oh!” Mari je pokrila usta rukom. “To je Džozi.”
“Smem li da uđem?”, blago ju je upitala Grejs.
Mari je podigla pogled. “Izvolite.” Uvela je Grejs unutra, do male sofe. Stan nije
bio veći od Grejsine sobe u pansionu, čist i svetao, ali oskudno namešten i bez fo-
tografija i drugih uspomena. Kroz jedna otvorena vrata videla je malenu spavaću
sobu. Zapitala se da li je Mari ovde odnedavno ili, poput nje same u njenom stanu,
jednostavno nije uložila napor da pretvori taj prostor u svoj dom.
Mari je podigla fotografiju. “Je li ovo jedina?”
“Bilo ih je još, uključujući i vašu, ali ostavila sam ih u britanskom konzulatu. Po-
kušavala sam da ih vratim kome treba”, objasnila je Grejs. “Jeste li to vi?”
“Ne znam.” Mari je izgledala kao da zaista nije sigurna. “Pretpostavljam da sam
ja jedina preostala.”
Kako?, Grejs je poželela da je pita. Mari je bila na spisku onih što su ubijene u
programu Nacht und Nebel. Ali pitanje joj se činilo suviše nametljivo.
“Možete li mi reći šta se dogodilo za vreme rata?”, upitala je umesto toga.

228
 “Znate da sam bila agent SIO?”, upitala je Mari. Grejs je klimnula glavom. “Re-
grutovala me je žena po imenu Elenor Trig, zato što sam dobro govorila francu-
ski.”
Grejs je najpre pomislila da je prekine i da joj kaže da je Elenor mrtva, ali onda
je odlučila da to ipak ne učini. “Posle obuke, prebacili su me u severnu Francusku,
da delujem kao radio-operater za deo Odeljenja F, zvani Vesperova mreža.” Mari se
izražavala lirski i u složenim rečenicama, pa nije bilo teško zamisliti da tečno govori
francuski. “Vođa nam je bio čovek po imenu Džulijan. Pre savezničke invazije digli
smo u vazduh jedan most, kako bismo otežali kretanje Nemcima.
Ali naša mreža je nekako provaljena i svi smo pohapšeni, ili barem ja i Džulijan.
Džulijana su ustrelili.” Kod poslednjih reči Mari se lice zgrčilo, kao da ponovo
preživljava uspomene. Grejs je duša zabolela zbog te žene koja je prošla kroz takve
užase. “Mene su isleđivali u Parizu, a onda su me poslali u zatvor. Tamo sam pono-
vo našla Džozi, ali ona je bila preslaba da bi preživela.” Glas joj je bio natopljen ža-
lošću kao da to nikad ranije nije nikome ispričala.
“I Džozi je bila agent?”
Mari je brisala oči maramicom. “I moja najbolja prijateljica. Ukrcali su nas u voz
za neki od logora. Džozi je uspela da detonira ručnu bombu i da digne vagon u
vazduh. Izgubila sam svest posle eksplozije. Probudila sam se nedeljama kasnije u
nekom ambaru. Nemci me nisu videli, ili su mislili da sam mrtva.
Jedan nemački seljak me je našao ispod gomile šuta i sakrio me. Ostala sam
tamo sve dok nisam dovoljno ojačala. Do tada se već dogodila i invazija, pa sam
našla jednu britansku jedinicu i kazala sam im ko sam.”
“A onda?”
“Onda sam otišla kući. Stigla sam vozom na Kings kros. Nije bilo nikog da me
čeka. Nisam očekivala paradu, niko nije znao da dolazim. Stoga sam otišla po ćerku
Tes. Odmah smo se ukrcale na brod za Ameriku.”
“Znači niste otišli u SIO?”
“Samo jednom. Zamolila sam Direktora da mi pomogne u dobijanju dokume-
nata za Ameriku. Niko nije ostao. Elenor je otpuštena. Ostali su svi pomrli.”
Iznenada se začuo neki štropot na vratima u stan i ušla je devojčica koja nije
imala više od osam godina. “Mama!”, kazala je s nagoveštajem engleskog akcenta i
bacila se u zagrljaj majci, koja ju je dočekala raširenih ruku.
Onda se odmakla i upitno pogledala Grejs. “Ti si sigurno Tes”, kazala je Grejs.
Dete je toliko ličilo na majku da je Grejs morala da se osmehne. “A ja sam…” Ok-
levala je, ne znajući kako da objasni devojčici svoje prisustvo.
“Prijateljica”, dovršila je Mari umesto nje.
Činilo se da je Tes zadovoljna tim objašnjenjem. “Mama, moja drugarica Ester
iz stana 5J pozvala me je kod nje da se igramo i da ostanem na večeri. Smem li da
idem?”

229
 “Budi kod kuće do sedam”, odvratila je Mari. “I prvo me zagrli.” Dete se za-
držalo sekundu u majčinom naručju, a onda odjurilo ka vratima. “Nikad ne uzi-
mam zdravo za gotovo to što mi je svakoga dana pred očima”, kazala je Mari kad
je Tes otišla.
Mari je ustala. “Imam još fotografija”, dodala je, naglo menjajući temu. Prišla je
jednom ormaru i izvadila požuteli album. Pružila ga je neodlučno. Za razliku od
statičnih fotografija koje je Elenor posedovala, ove su bili nasumični, nepripremlje-
ni snimci i prikazivali su, poput filmskih kadrova, vreme koje je mreža agenata pro-
vela zajedno. Snimak mladića što igraju ragbi na polju, pa grupna slika agenata
kako piju vino za stolom. Mogli su biti snimljeni i u Oksfordu ili Kembridžu, a ne
u tajnoj misiji u Francuskoj. “Snimili su ih momci, onim sićušnim kamerama koje
su nam dali na obuci. Uzela sam film od Džulijana poslednjeg dana. I držala sam
ga tamo gde se nikad ne bi setili da pogledaju. Razvila sam ga tek kad sam stigla u
Ameriku.”
“Zar nije bilo opasno snimiti ih?”
Slegla je ramenima. “Svakako. Ali vrlo je teško opisati kako su izgledali ti meseci
u okupiranoj Francuskoj. Vredelo je rizika. Neko je morao znati za to.”
Za slučaj da niko od njih ne preživi, pomislila je Grejs. Zamislila je usamljenost
i strah, i koliko su ti delići drugarstva sigurno značili. “To je Džulijan?”, upitala je
Grejs.
“Da. A pored njega je Vil, kao i uvek. Nikad ne biste pogodili da su rođaci”, ka-
zala je Mari. Dva mladića ne starija od dvadeset i nešto godina. Jedan je bio plav, s
pegicama i vedrim osmejkom. Drugi je bio visok, sa istaknutim jagodicama i tam-
nim, prodornim očima. Na drugoj slici gledao je dole u Mari, s ljubavlju. “Izgleda
da vam je bio privržen”, primetila je Grejs.
“Jeste”, odgovorila je Mari brzo, gotovo posramljeno. “Tad to nisam znala. Vi-
dela sam tek posle, i shvatila koliko su jaka moja osećanja prema njemu. Umro mi
je pred očima.”
“To je sigurno bilo strašno.” Grejs je pomislila koliko je užasno bilo izgubiti
Toma. Ali još i prisustvovati tome, kao što se desilo Mari, bilo bi nepodnošljivo.
“A njegov rođak Vil?”
“Stvarno ne znam. Trebalo je da doleti nazad, u Francusku, po mene, ali uhapsi-
li su me. Pre nego što sam otišla u London, pokušala sam da saznam šta se desilo s
njim. Ali nestao je.” Lice joj je bilo sumorno i Grejs je videla da je misterija Vilove
sudbine proganja isto koliko i gubitak Džulijana i Džozi.
“Kad je sve to bilo?”
“Maja četrdeset četvrte.”
“Samo nekoliko nedelja pre Dana D.”
“Nismo potrajali toliko da to vidimo.” Akcije Vesperove mreže, kao što su diza-
nje u vazduh železničkih pruga i naoružavanje maquisardsa, sigurno su sprečile

230
mnoge nemačke trupe da brže stignu u Normandiju i do drugih obala. Spasli su ži-
vot stotinama, ako ne i hiljadama pripadnika savezničkih trupa, koje bi inače Nem-
ci dočekali pri iskrcavanju. Ali većina ljudi nikad neće saznati koliki je bio njihov
doprinos.
“Izdali su nas”, izletelo je Mari. “Kad su me uhapsili i odveli u Aveniju Foš,
imali su jedan od naših radio-aparata i prisilili su me da šaljem poruke u London.
Pokušala sam da izostavim svoju pravu bezbednosnu proveru, šifru kojom pot-
vrđujem svoj identitet, kako bih signalizirala Londonu da nešto nije u redu. Ali oni
su ignorisali moj signal – zapravo odgovorili su da sam izostavila šifru, pa su Nem-
ci zbog toga ubili Džulijana. Kao da su Britanci znali da je radio kompromitovan,
ali su hteli da se transmisija nastavi bez obzira na to.”
“Imate li neku ideju ko bi mogao biti izdajnik?”, upitala je Grejs. Užasavala se
toga da kaže Mari da je to Elenor, i nadala se da ova to već zna ili da nagađa.
“Pre nego što sam otišla iz Londona, pitala sam pukovnika Vinsloua – on je bio
direktor SIO, Elenorin šef. Najpre je pokušao da porekne da je bilo izdaje u ko-
mandi. Međutim, kad sam mu predočila sve što znam sa terena, nagovestio je da je
to bila Elenor. Pokazao mi je memorandum sa Elenorinog stola, s naređenjem da
se nastavi s radio-transmisijama čak i pošto je otkriveno da su poruke presretane.”
Mari su se oči napunile suzama. “Ne mogu to da zamislim. Nema nikakvog smis-
la.”
“Dakle, niste poverovali da je to bila Elenor?”
Mari je naglašeno zavrtela glavom. “Ne, nikad. Ni za milion godina.” Grejs se
zbunila. Mari je lično videla dokument koji ukazuje na Elenor. Da li je tako ubeđe-
na zato što je zaslepljena lojalnošću? “A zašto ne?”
“Kad sam poslednji put videla Džulijana, u štabu službe SD, upravo se bio vra-
tio iz Londona, gde se video sa Elenor. Pre no što je umro, rekao mi je da je Ele-
nor bila zabrinuta zbog radija. Posebno ju je brinulo što nešto nije u redu s tran-
smisijama i upozorila me je da budem oprezna. Tad je, naravno, već bilo prekasno.
Ali pokušala je da me upozori. Tako znam da ne stoji ona iza toga.”
“Ali ako nije ona, ko je onda?”
“Ne znam. Pukovnik Vinslou mi je rekao da idem u Ameriku i počnem iz
početka, da se ne osvrćem na prošlost. Pa sam tako i učinila. Poslala sam mu svoju
adresu, kao što je tražio, a on meni mesečno šalje ček sa malom svotom za izdrža-
vanje. Mislila sam da sam sve to ostavila iza sebe. Do prošle nedelje.
Tad mi je stigla poruka od Elenor.” Mari je prišla plakaru, otvorila ga i ukazao
se onaj kofer koji je Grejs poslednji put videla na stanici Grand central.
Zapanjila se. “Sve vreme je bio kod vas.”
“Elenor mi je telegrafisala da dolazi u Njujork.”
“Kako vas je našla?”

231
 “Preko Direktora, pretpostavljam. On je znao da putujem u Njujork i sredio mi
dokumenta. Ne bi bilo mnogo teško pronaći me. A Elenor je bila vrlo sposobna.”
Grejs je klimnula glavom. Konačno je razumela zašto je Elenor došla u Njujork.
“U telegramu me je zamolila da se nađemo na Grand centralu. Jednim delom sebe
nisam želela da je vidim”, dodala je Mari. “Bilo je to veoma bolno poglavlje mog
života i okrenula sam se od njega zauvek – ili sam bar tako mislila.”
“Znači, niste otišli da se sastanete s njom?”
“Ne, otišla sam. Nisam mogla da se držim po strani. U telegramu je navela pola
devet kao vreme sastanka. Ali Tes se razbolela i ostala je kod kuće, nije otišla u ško-
lu. Već je bilo prošlo devet kad sam našla nekoga da je pričuva kako bih mogla da
odem na stanicu, ali tada Elenor više nije bila tamo. Pomislila sam da će pokušati
da ponovo stupi u vezu sa mnom. Elenor je bila takva, veoma uporna. Ali nisam je
našla, pa sam otišla. Kasnije istog dana, kad sam saznala šta se desilo, vratila sam se
na stanicu.”
“Tad ste uzeli kofer.”
“Da. Videla sam ga i tog jutra, ali nisam mu prilazila pa nisam ni videla da pri-
pada Elenor. Tek kasnije, kad sam čula vesti, sabrala sam dva i dva i shvatila da je
njen. Posle toga što se dogodilo, nisam mogla da ga ostavim tamo.”
“Imate li nešto protiv da pogledam u kofer?”
Mari je zavrtela glavom. “Nisam ga još otvarala. Nisam mogla podneti da ga
otvorim.”
Grejs je spustila kofer na bok i otvorila klapne. Unutra su i dalje bile Elenorine
stvari, uredno složene, netaknute. Grejs je pregledala sadržaj, pazeći da ne napravi
nered. U zadnjem delu kofera, gotovo skrivene, bile su dve bele cipelice za bebu.
“To je moje”, rekla je Mari iznenada i pružila ruku da ih uzme. “Odnosno, pri-
padale su mojoj kćeri. Elenor nije imala dece. A ovo je zadržala da meni sačuva.”
“Znači da ih je ponela sa sobom zbog sentimentalne vrednosti?”
Mari se nasmešila. “Elenor nije bila sentimentalna. Sve je radila sa svrhom.”
Okrenula je cipelice naopačke pa je iz jedne od njih ispao metalni lančić.
Mari ga je podigla s poda. “Moja ogrlica.” Podigla je lančić s medaljonom u
obliku leptira. “Elenor mi ga je ipak sačuvala.” Obuzdavala je suze dok ga je za-
kopčavala oko vrata. A onda je ponovo osmotrila cipelice i na licu joj se ukazao iz-
raz kao da je nešto iznenada shvatila. Ispitivala je male đonove uvežbanim prstima.
“Cipele su najbolja skrovišta.”
U đonu jedne cipelice našla je papirić. Pažljivo ga je odvila i pokazala Grejs. Bio
je to šapirografski primerak naređenja koje je Grejs našla u onoj fascikli.
Grejs je posegnula u kofer da vidi šta je još Elenor možda donela. Izvadila je
malu svesku. “Uvek je kod sebe imala svesku”, primetila je Mari i nasmešila se na
tu uspomenu.

232
 Grejs je prelistavala stranice. “Biće parlamentarne istrage o tome šta se dogodilo
s devojkama. A gledajte…” Pokazala je jednu Elenorinu zabelešku: “Potrebna Mari
da potvrdi Direktorovu ulogu.”
“Dakle, nije došla da mi kaže šta se desilo. Trebala joj je moja pomoć da dokaže
da ona nije imala ništa s tom prevarom s radiom.”
“Verujete joj?”
Mari je sklonila kosu sa očiju. “Apsolutno. Direktorova priča nikad nije imala
smisla. Džulijan mi je, pre nego što je umro, rekao da je Elenor zabrinuta zbog ra-
dija i da joj ne dozvoljavaju da obustavi transmisije. Ko god da je to učinio, nije
Elenor.” Mari se snuždila. “Bila sam joj potrebna i izneverila sam je. A sad je pre-
kasno.”
“Možda i nije”, iznenada je rekla Grejs, sa novom idejom u glavi. Najzad, Ele-
nor je poginula boreći se za svoje devojke, baš kao što je činila i u životu.
“Ali jeste, naravno da jeste. Elenor je mrtva.”
“Da. Ali šta je želela više od bilo čega?”
“Da sazna istinu.”
“Ne nego da se postara da svet sazna istinu. Poginula je pre nego što je uspela u
tome. Ali zato mi možemo da učinimo to za nju.” Ustala je i pružila ruku Mari.
“Pođite sa mnom.”

233
 Trideset drugo poglavlje
Grejs

Njujork, 1946.

Mesec dana kasnije, Grejs je predveče izašla iz kancelarije Bliker i sinovi i krenula
metroom do ugla Četrdeset druge ulice i Leksingtona. Stigla je i zatekla Marka
kako je čeka. “Stvarno imaš naviku da se pojavljuješ iznenada”, zadirkivala ga je.
Bila je to šala, naravno; ovoga puta ga je očekivala.
Pošto ga je onako ostavila u Frenkijevoj kancelariji da bi otišla da nađe Mari, i
potom shvatila kako da joj pomogne, Grejs se vratila na posao, ali njega tamo više
nije bilo. Morao je da se vrati u Vašington radi posla, tako je rekao Frenkiju. Pozva-
la ga je telefonom da mu se izvini. Nije želela da pomisli da ju je onaj poljubac od-
bio (zapravo je bilo suprotno). Bio je pun razumevanja i, mada su ga očekivali te
noći u Vašingtonu na poslu, obećao joj je da će joj se javiti kad sledeći put bude
dolazio u Njujork.
Mark je čovek koji drži reč: telefonirao joj je prethodne noći da joj kaže da će
biti poslovno u gradu i da je pita da li bi htela da ode nekud s njim na piće. Grejs je
odmah odgovorila da hoće, pa se gotovo ceo dan na poslu trudila da ne pokvari
uvojke i ne razmaže šminku. Bila je iskreno uzbuđena što ga vidi. Mogla bi da se
navikne na te zabavne sastanke svakih nekoliko nedelja, bez obaveza i bez izne-
nađenja.
“Dakle, britanska vlada je izdala devojke?”, upitao ju je Mark.
Grejs je klimnula glavom. “Želeli su da Nemci misle da je sve u redu i da je
agentska mreža još uvek aktivna. Pa su nastavili da emituju poruke i da šalju agente
i oružje. Hteli su da radio-aparati ostanu aktivni kako bi mogli da ubace lažnu in-
formaciju o vremenu i datumu invazije.”
“Ali to je značilo da šalju agente u zamku.”
“Da.” Čak i pošto su se suočili sa apsolutnim dokazom, i dalje je bilo teško po-
verovati. Grejs je zadrhtala. Devojke su pohapšene i SIO je dopustio da nestanu,
baš kao što se i nameravalo s programom Nacht und Nebel. “Da vlade rade tako
nešto sopstvenim ljudima…” Ali, naravno, to je bila ratna lekcija.
Ljudi su jedva verovali i u to šta su Nemci radili sopstvenim ljudima. I u drugim
zemljama, kao što su Austrija, Mađarska i druge, ljudi su se okretali protiv svojih
suseda Jevreja, koji su stolećima živeli pored njih.

234
 “A ko kaže da su samo Britanci?”, rekao je Mark. “I Amerikanci su imali velikog
interesa u tome da obmanu Nemce pre početka savezničke invazije. I oni su mogli
izvesti istu takvu prevaru. Verovatno nikad nećemo saznati.”
Ili možda hoće?, razmišljala je Grejs. Ako ih Rakel ponovo pusti u onu arhivu u
Pentagonu… Izbacila je tu misao iz glave. “Zašto istina nije izašla na videlo posle
rata?”
“Niko nije želeo da misli na prošlost. Znaš, sve se promenilo, i igrači i strane.
Rusi su odjednom postali Sovjeti. Nemački naučnici, koji su pomogli da stradaju
milioni ljudi, dovedeni su u Sjedinjene Države umesto da im se sudi, kako bi radili
na proizvodnji atomske bombe. Britanska vlada je rado ostavila sve skriveno.”
“Izuzev Elenor. Ona nije htela da se ostavi toga. Namerno su održavali prevaru
s radiom, podrivajući sve što je ona izgradila – i želela je da svet sazna za to.”
“Šta se desilo pošto si se videla s Mari?”
“Kad sam saznala istinu o onome što se dogodilo i da je Elenor nevina, bilo mi
je jasno da moramo dovršiti ono što je ona započela – predati istinitu priču u prave
ruke. Pomogla sam Mari da sastavi izjavu o onome što se događalo za vreme rata.
Frenki je upotrebio svoje veze da dospemo do britanskog ambasadora u Vašingto-
nu i da Marina izjava stigne do parlamenta.” Grejs se pitala hoće li Mari morati da
se vrati u London da bi svedočila. Nije bila sigurna u to da ta jadna žena ima snage
za povratak u zemlju koju je napustila. Srećom, javili su da je pisana izjava dovolj-
na. Nisu znale ni da li će to doneti nešto dobro.
Međutim, samo nekoliko dana pre toga, Frenki je našto saznao. “Status devoja-
ka je promenjen. Više se ne vode kao ‘nestale, verovatno mrtve’, nego kao ‘stradale
u borbi’.” Te tri reči su značile toliko mnogo. “Džozi će biti predložena za odliko-
vanje Džordžov krst.”
“A Elenor?”, upitao je Mark. Grejs je odmahnula glavom. Ona će ostati fusnota
u istoriji, poznata samo malobrojnima. Ali, naravno, to je oduvek i sama želela.
Mnogo toga je umrlo sa Elenor i nikad se neće saznati cela istina. Mnogo šta,
naravno, nikad neće saznati. Ko je znao među Britancima? Da li je MI6 doneo pro-
računatu odluku da svesno žrtvuju agente, ili je služba SIO izdala svoje ljude?
Ali ipak je to neki početak.
“Dva šampanjca, molim vas”, rekao je Mark konobaru kad su seli za sto u Ta-
verni stajls, jednostavnom, nepretencioznom lokalu nedaleko od stanice Grand
central. “Imamo šta da proslavimo.”
“Jesi li došao u Njujork zbog nekog slučaja?”, upitala ga je pošto su im doneli
piće. Podigla je čašu.
“Ne baš. Ponudili su mi mesto u Tribunalu za ratne zločine. Ne u Nirnbergu
već u jednom od odeljenja.”
“Oh, Mark, pa to je divno!”

235
 “Za to treba tebi da zahvalim. Pomažući tebi da otkriješ istinu o Elenor i devoj-
kama, shvatio sam koliko mi nedostaje ta vrsta posla. Pa sam odlučio da ponovo
počnem.”
Grejs je podigla čašu. “Za tvoj novi posao”, kazala je.
“Za pružene druge prilike”, odvratio je on, s dubljim značenjem tih reči. Kuc-
nuli su se čašama. “Želeo sam tebe da vidim.”
Da je vidi pre nego što ode, shvatila je. Ruka joj je zastala u vazduhu. Mark od-
lazi u Evropu za stalno. Otpila je gutljaj, mehurići su je zagolicali u nosu. Ona
nema nikakvo pravo da bude protiv toga. Imali su nekoliko kratkih zajedničkih tre-
nutaka i ne može očekivati više od toga. Pa ipak, navikla se da on bude tu, i pomi-
sao na njegov odlazak rastužila ju je više nego što je očekivala.
“Pitao sam se…” Zastao je. “Pitao sam se da li bi volela da pođeš sa mnom.”
“Molim?” Pomislila je da ga je pogrešno čula. Da ide u Vašington je jedno, ali
da potpuno preokrene svoj život i preseli se u Evropu, s njim…
“Mogao bih da ti sredim posao u Tribunalu. S tvojim istražiteljskim sposobnos-
tima, bila bi za njih pravi dobitak.” Razmotrila je to za trenutak.
“Mogla bi čak da saznaš više o SIO i o drugim devojkama te službe.” Stavio je
pred nju šansu da nastavi Elenorino putovanje kao primamljivu mogućnost.
Grejs je delimično želela da je prihvati, da pođe sa njim u Evropu, da nastavi
ono što je započela. Ali to bi ipak i dalje bilo bežanje.
“Grejsi, između tebe i mene postoji nešto posebno.” Zastao joj je dah. Glasno
je izgovorio ono što oboje osećaju, a što se nisu usudili priznati do sada.
“Osetio sam to istog trena kad sam naleteo na tebe pre nekoliko nedelja. A ti?”
“Da.” I ona je to osetila i nije mogla da porekne čak ni da je želela.
“Život je prekratak da bismo propustili tako nešto”, nastavio je uporno. “Zašto
ne bismo pokušali?”
Ponudio joj je ne samo posao već i zajednički život. Pomisao da se pokupi i s
Markom preseli u Evropu bila joj je strana, čak luda. Ipak, jednim delićem sebe že-
lela je da pristane. Završila je s pričom o Elenor i o devojkama. Tu je više ništa nije
zadržavalo.
Osim što je došlo vreme da napiše svoju sopstvenu priču. “Počastvovana sam,
Mark, i ništa ne bih želela više od toga.” Lice mu je obasjala nada, a njoj se srce ste-
glo dok se pripremala da kaže sledeće. “Ali ima stvari za koje moram da se posta-
ram ovde.” Kancelarija je svakim danom sve više vrvela od klijenata.
A Frenkiju, sad zaokupljenom Semijevim prilagođavanjem na školu, bila je po-
trebna više nego ikad. “Ne kažem ‘ne’, samo ne sad odmah. Možda za nekoliko
meseci kad se sve sredi.”
Međutim, oboje su znali da budućnost nikom nije obećana. Odmakao se od
stola, prihvatajući stanje stvari.

236
 “Samo još nešto”, kazala je kad su izašli iz bara. “Volela bih da platim Elenorinu
sahranu. Odnosno, ako je to još uvek moguće.” Elenor je zaslužila pravi grob sa
svojim imenom na nadgrobnom spomeniku, da bi ostalo sećanje na nju – sećanje
koje je onim devojkama uskraćeno. Grejs je izvadila iz tašne ček od Tomovog
advokata i dala mu ga.
Mark ga je pogledao i tiho zviznuo. “Biće to i te kakva sahrana.”
“Bila bih ti zahvalna ako ostatak pošalješ Mari da ga iskoristi za podizanje svoje
kćeri.” Iako joj je Mari bila zahvalna za sve što je učinila da ispravi nepravdu prema
Elenor i devojkama, Grejs je videla da u dubini duše želi da se oslobodi prošlosti.
Odlučila je da je više ne uznemirava, da je ostavi na miru, da živi svoj život.
“Postaraću se za sve.”
“Doviđenja, Grejsi”, rekao je, netremice je gledajući očima boje lešnika. Polju-
bio ju je jednom, i poljubac je bio divan i dug taman koliko treba.
Obuzdavala je želju da ipak popusti, znajući da nikad neće otići ako ne ode
sada. “Srećno, Mark.”
Prešla je aveniju i pošla prema Grand centralu, neopterećena i bez straha, ušla
na stanična vrata i zaputila se ka životu koji ju je čekao.

237
 Beleška autorke
Pre nekoliko godina istraživala sam teme za svoju sledeću knjigu i otkrila nevero-
vatnu istinitu priču Vere Atkins i žena koje su služile kao agentkinje za Službu iz-
vršnih operacija (SIO) pod njenom komandom u Britaniji za vreme Drugog svet-
skog rata. Odmah su me privukli herojski podvizi tih hrabrih žena, koji su bili ne-
priznati mnogo godina posle rata. Osim toga, pogodila me je i činjenica da se neke
od njih nikad nisu vratile kući.
Kao autorka istorijske literarne proze, neprekidno sam primorana da mane-
vrišem i postižem delikatnu ravnotežu između potreba priče i obaveze da ona bude
istorijski verodostojna. Premda su neki likovi u ovom romanu zasnovani na činje-
nicama, roman je prevashodno i najviše delo fikcije. Nije bilo načina da adekvatno
prikažem herojstvo mnogih žena koje su služile u SIO, pa sam zato kreirala Mari i
druge agentkinje inspirisane njima. Elenor Trig, pukovnik Vinslou i drugi likovi u
mojoj knjizi izmišljeni su. Uzela sam veliku slobodu u opisima obuke tih žena i nji-
hovog slanja na okupiranu teritoriju. Mesta u kojima deluju i misije koje izvode
kreirani su prema ciljevima priče. A da ne bih rekla previše i pokvarila čitanje oni-
ma koji su najpre pročitali ovu moju belešku autora, reći ću samo da je to što se sa
devojkama dogodilo takođe plod fikcije, mada inspirisano brojnim vrlo artikulisa-
nim teorijama.
Za one koje zanima da pročitaju nešto više o stvarnim ženama iz SIO, prepo-
ručujem A Life in Secrets: Vera Atkins and the Missing Agents of World War Two
(“Život pod velom tajne: Vera Atkins i agenti izgubljeni u Drugom svetskom
ratu”) autorke Sare Helm, kao i Spymistress: The True Story of the Greatest Fema-
le Secret Agent of World War Two (“Glavna špijunka: Istinita priča o najvećoj taj-
noj agentkinji u Drugom svetskom ratu”) autora Vilijama Stivensona.

238
 Izjave zahvalnosti
Dok sam pisala ovaj roman, morala sam da istražujem pojedinačne priče tri žene u
tri različita vremenska konteksta i u pet zemalja. Bio je to istovremeno plodonosan
i veoma naporan trud, najnaporniji koji sam ikad uložila kao spisateljica, i ne bi bio
moguć bez moje urednice Erike Imranji. Rad sa Erikom bio je pravi kurs iz pisanja
romana svakog bogovetnog dana (obično imejlovima u pet ujutru), pa stoga njeno
vreme, talenat i strpljenje ubrajam u velike blagoslove svog života. Erika je kapiten-
ka mog sjajnog tima u kućama Park Row/Harlequin/HarperCollins, koje nakon
jedne decenije postaju samo sve bolje i bolje. Posebnu zahvalnost dugujem svom
izdavaču Emeru Flaundersu za njegov neumoran rad. Najdublje hvala i Kregu, Lo-
rijani, Brentu, Margaret, Dajani,
Suzan, Šari, Ejmi, Heder, Rendi, Merdžan i Natali.
Zauvek sam zahvalna istinskoj pokretačkoj sili u mom spisateljskom svetu –
svojoj agentkinji Suzan Ginzberg. Suzan, njena pomoćnica Stejsi i njihov tim u
agenciji Writers House svakodnevno unose energiju, projektuju budućnosti i
pružaju gorljivu podršku mojoj spisateljskoj karijeri. Zahvaljujući Suzaninoj viziji i
veri obistinili su se moji najdublji snovi i zaista ne znam gde bih danas bila da nije
nje.
Pisati knjigu je samotnički posao. Zaista imam sreće što sam deo zajednice koja
ceni i podržava knjige. To obuhvata moje lokalne knjižare, Džuli u Inkwood Books
u Hedonfildu, u Nju Džerziju, i Ritu u knjižari Manasquan u Nju Džerziju (pred-
stavnici brojnih divnih nezavisnih knjižara širom zemlje), kao i mnoge bibliotekare
u bibliotekama Čeri Hila i Kamden Kauntija. A svet knjige podstaknut je kao nika-
da ranije internetom i društvenim mrežama. Duboko sam zahvalna svojim sadruzi-
ma piscima, prijateljima čitaocima i velikodušnim blogerima i čitalačkim veb-sajto-
vima. Bojim se da ću nekog izostaviti ako počnem da ih navodim poimence. Po-
sebno mi je draga Andrea Kac, moja velika propagatorka, na sajtu Great Thoughts.
Veoma sam zahvalna i čitavoj zajednici u kojoj živim. Nakon decenije života ši-
rom sveta, povlašćena sam što živim na manje od dva kilometra od mesta u kojem
sam odrasla i što svakodnevno viđam ljude koje poznajem celog života. Posebno
sam zahvalna svojim kolegama sa Pravnog fakulteta Rutgers zbog njihove stalne
podrške, zatim nastavnicima, administrativnom osoblju i porodicama naše osnovne
škole, kao i ljudima iz JCC koji dolaze da se raspitaju za moju novu knjigu dok sam
polugola u svlačionici.
Nekad sam govorila da je potrebno selo da bi se napisala knjiga. Što vreme više
prolazi, zaključila sam da je potrebnija vojska. Mnogo sam zahvalna svome mužu

239
Filipu, koji sve deli sa mnom; svojoj mami Marši i bratu Džeju, koji su stalno aktiv-
ni i preuzimaju razne dužnosti zbog čega nam je život svakoga dana sve lepši; sve-
krvi i svekru, En i Vejnu, koji su dragocena prva rezerva; i mojim večnim prijatelji-
cama u rovu, Stef i Džoani.
I konačno, hvala mojim trima malim muzama koje me nevoljko dele sa svetom
pisanja, možda ne shvatajući uvek zašto to moraju, ali veruju mi da je tako najbolje.
Bez njih ništa od ovog ne bi bilo moguće niti vredno truda.

240
 O autorki
Pem Dženof je američka spisateljica, a njeni romani su bestseleri Njujork tajmsa,
uključujući i poslednji roman Devojke iz pariskih senki. Pre nego što je počela da se
bavi pisanjem radila je u američkoj državnoj službi za međunarodne odnose, kao
asistent sekretara odbrane u Pentagonu i kao pravnik u velikoj kompaniji. Diplomi-
rala je na odseku za međunarodne odnose na Univerzitetu “Džordž Vašington”,
završila je master iz istorije na Kembridžu i doktorirala prava na Univerzitetu u
Pensilvaniji. Živi sa suprugom i troje dece blizu Filadelfije.

241
 Napomene
1 Engl.: SOE, Special Operations Executive. (Prim. prev.)
2 Fr.: Légion des volontaires français. Legija francuskih volontera za borbu protiv boljševizma, ili samo Legija fran-
cuskih volontera. (Prim. prev.)
3 Engl.: FANY, First Aid Nursing Yeomanry. Dobrovoljne bolničarke. (Prim. prev.)
4 Fr.: “Na francuskom!” (Prim. prev.)
5 Viljem Šekspir, Henri Peti, Celokupna dela Viljema Šekspira, knjiga 8, Kultura, Beograd 1966. Preveli Živojin
Simić i Trifun Đukić. (Prim. prev.)
6 Fr.: Milicija. (Prim. prev.)
7 Fr.: Dobar dan. Drago mi je. (Prim. prev.)
8 Maki, francuska ruralna gerila za vreme Drugog svetskog rata. (Prim. prev.)
9 Fr.: Škola. (Prim. prev.)
10 Fr.: Knjižara na Marni. (Prim. prev.)
11 Fr.: Ne. (Prim. prev.)
12 Fr.: Gospodine. (Prim. prev.)
13 Fr.: Gospođice. (Prim. prev.)
14 Fr.: Zbogom. (Prim. prev.)
15 Fr.: Lična poruka. (Prim. prev.)
16 Fr.: Dobro veče. (Prim. prev.)
17 Pripadnici pokreta Maki. (Prim. prev.)
18 Fr.: Samo trenutak, molim. (Prim. prev.)
19 Nem.: Molim. (Prim. prev.)
20 Nem.: Gospođice. (Prim. prev.)
21 Nem.: Napolje! (Prim. prev.)
22 Nem.: Napolje! Požurite! (Prim. prev.)
23 Nem.: Rad oslobađa. (Prim. prev.)
24 Nem.: Blesan, budala. (Prim. prev.)

242
 Pem Dženof
DEVOJKE IZ PARISKIH SENKI

Za izdavača
Dejan Papić

Lektura i korektura
Maja Milenković Pejović, Živana Rašković

Slog i prelom
Saša Dimitrijević

Dizajn korica
Lidija Šijačić

Tiraž
2000

Beograd, 2020.

Štampa i povez
Artprint MEDIA, Novi Sad

Izdavač
Laguna, Beograd
Resavska 33
Klub čitalaca: 011/3341-711
www.laguna.rs e-mail: info@laguna.rs

243
Sadržaj
DEVOJKE IZ PARISKIH SENKI 1
Prvo poglavlje 4
Drugo poglavlje 9
Treće poglavlje 15
Četvrto poglavlje 24
Peto poglavlje 33
Šesto poglavlje 40
Sedmo poglavlje 46
Osmo poglavlje 56
Deveto poglavlje 59
Deseto poglavlje 68
Jedanaesto poglavlje 78
Dvanaesto poglavlje 92
Trinaesto poglavlje 99
Četrnaesto poglavlje 104
Petnaesto poglavlje 117
Šesnaesto poglavlje 126
Sedamnaesto poglavlje 134
Osamnaesto poglavlje 146
Devetnaesto poglavlje 151
Dvadeseto poglavlje 157
Dvadeset prvo poglavlje 164
Dvadeset drugo poglavlje 172
Dvadeset treće poglavlje 176
Dvadeset četvrto poglavlje 181
Dvadeset peto poglavlje 188
Dvadeset šesto poglavlje 196
Dvadeset sedmo poglavlje 202
Dvadeset osmo poglavlje 215
Dvadeset deveto poglavlje 218
Trideseto poglavlje 222

244
 Trideset prvo poglavlje 228
Trideset drugo poglavlje 234
Beleška autorke 238
Izjave zahvalnosti 239
O autorki 241
Napomene 242

245