Zoran Jaki - Nikadorski hodoasnik

ZNAK SAGITE - biblioteka knjievne fantastike, knjiga 29

Copyright 1992, Izdava IP "FLAMARION"
Urednik: BOBAN KNEEVI
Recenzent: Zoran ivkovi

Sadraj
Gospodin empres
O zebri i ibisu
V.R.T.
Upomo, blago!
"Stormberry Fields Forever"
Nikolajev detektor snova
Teratogenija
Haj Ho
Folden Vas
Paragraf sedmi
Ugasite mesec
Moj Ti Ja Kae
Avioni, diriabli, rakete
Veliki kavez
Grethen je iza vrata
Pakao svitanja
Praznici u gradu
Ja sakupljam sate
Ko uzjae dugu
Prodavac kie
Dijamantina
Dani pod brestom
Muharem i kvantne make
Gde je Artur
Paukova tubalica
Afrika
Ljubimac
Uz Aneliju
Raj, navigatore
Ljudi i vukovi
Drite Viljema!

GOSPODIN EMPRES
Joakim je sanjao naricanje bilja: lave jasmina, riku trandavilja, vrisak kopriva. Nije to
bio san prepun dramatinih obrta i mranih nagovetaja, kao to bi se moglo oekivati:
samo hlorofilna tuga, bez poetka i kraja. Neko drugi sve to moda bi smatrao dosadnim.
Jadikovka se odvijala uz pratnju spokojnih i na svoj milenijumski nain sveanih
hrastova kitnjaka, a Joakimova plua ispirali su mirisi sveine. Kada je budilnik zazvonio
spava se probudio, a dah ume i dalje je ostao s njim.
Joakim zamirka i pridie se u krevetu. Prozor njegove sobe koji je gledao na bulevar
Esperancija, grad Sveta Klara, bio je prekriven aluzinama i u sobi je vladala prijatna
polutama. Nekoliko trenutaka Joakim je samo sedeo i udisao vlani, prijatni miris
zelenila, ne razmiljajui odakle ovaj potie. Prolo je izvesno vreme pre nego to je
shvatio da mu neko stoji kraj kreveta i netremice ga posmatra.
Okrenuo je glavu oprezno, kao da oekuje da vidi kako mu na jastuku lei zmija
otrovnica i odmerava ga sa zanimanjem. Mir i tiina nastavljali su se kao da se san o
hrastovima produio na javi. U krevetu nije bilo gmizavaca. Umesto toga, Joakim ugleda
na sredini sobe neto tamno i toliko visoko da je dopiralo gotovo do same tavanice.
Nije ovek, pomisli on i oseti kako ga pred siluetom u polumraku proimaju trnci.
Oprezno je ustao iz kreveta, zakoraio i tek onda shvatio u ta gleda. Jedno vreme samo
je stajao otvorenih usta, ne pokuavajui da pojmi ta se deava.

Na sredini spavae sobe uzdizala se palma tamnih, koastih listova. Joakim spusti pogled
i vide da joj korenovi izbijaju ravno iz parketa spavae sobe i da su uz put rascepili
skupocenu prostirku. Obilazio je biljku, siguran samo da je prethodne veeri nije bilo.
Utinuo je sebe do krvi da bi se uverio da to hrastov san ne produuje dalje nego to ima
pravo, ali prizor se nije menjao. Aha, govorio je Joakim sa puno razumevanja, aha, ba
kao da se radi o arobnoj rei koja sve razjanjava i dovodi na svoje mesto. Potom
dohvati jedan list, lepezu ravnih i kao navotenih krakova, ovaj mu papirnato zauti pod
prstima. Naglo povue, a list se uz rezak zvuk otkine i ostane mu u ruci. Miris zelenila
bio je neto jai.
Onda je uo glasove.

Sa ulice su dopirali uzbueni amor i prepirka. Nekoliko trenutaka Joakim je samo

sluao, pokuavajui da razazna pojedinane govornike. Onda primeti da se ne uje ni
jedan jedini automobilski motor. Uzbueno je podigao aluzine i otvorio prozor.
Zapahnu ga miris sveine i zelenila, mnogo jai nego do tada. Joakim zatrepta, ne
verujui oima.
Podno prozora pruala se uma. Visoko, senovito drvee dizalo se iz asfalta i irilo
kronje izmeu fasada bulevara Esperancija. Stoletna debla probijala su se iz plonika i
automobila, a puzavice se obavijale oko parking satova i ulinih svetiljki poput mlaih
sestri pitona. Jedan saobraajac zbunjeno je tumarao izmeu stabala sa stop znakom u
ruci.
Joakim urno navue mantil preko piame i pohita iz spavae sobe. Na izlazu iz stana
saplete se o kupinov bun koji se irio preko golog betona hodnika i umalo pade. Ubrzo
potom obreo se na ulici.
Dan je bio sunan i kristalno prozraan. Joakim je omamljeno hodao ulicom, a oko njega
ljudi su urili, gestikulirali i raspravljali. Pokua da zapodene razgovor sa nekoliko
prolaznika, ali niko nije obraao panju na njega. Drvee je virilo iz fordova i evroleta i
njihalo granje nad njegovom glavom. On ugleda kako neki brka sa runom testerom pod
mikom eka glavu pred desetmetarskim kestenom koji mu je zatvarao vrata garae.
Pesmu je zauo kada je stigao do raskrsnice sa Tekumsehom. Glas pevaice bio je mlad,
devojaki, pun spokojstva i dobrog raspoloenja. Joakim poe napred, radoznao da vidi
prvu osobu koja nije izgubila glavu pred zelenom invazijom na Svetu Klaru. Izmeu
stabala ugleda devojku u bluzi kaki boje, sa crvenom trakom oko glave. On joj prie
blie. Devojka je drala noge u fontani sa lokvanjima i gledala kako joj ribice grickaju
prste.
"Teksaki sabal", ree devojka i pokaza prstom. Joakim spusti pogled i vide da u ruci jo
dri otkinuti list palme iz spavae sobe.
"Zdravo", ree on. "Ti kao da jedina ima predstavu ta se ovde deava."
Nasmeila se detinje, iroko i rekla: "Moda i imam."
"Zato ne kae i meni? Ko si ti?"
Ponovo se razoruavajue nasmeila.
"Amelija Kasima, student botanike... postaemo vrlo traeni ovih dana, zna?" ree ona.
"Kai mi, kuda odlazi bilje kada umre?"
"Molim?"

"uo si ta sam te pitala. Kada ih poseemo, stabla ne nestaju, ve idu u drugu dimenziju.
Nisi to znao?"

"Ne", ree Joakim, ne skidajui pogled sa nje.

Namrtila se.
"Nemoj da me gleda kao da sam aknuta. Zar nisi sluao radio od jutros? Nisam to ja
izmislila. Sve vrvi od izjava umnih naunikih glava. Navodno su nedavne probe novog
oruja neto poremetile u odnosima dimenzija vremena i prostora. Kako god bilo, na
radiju kau da nam se vraa sve ono bilje koje je umiralo milionima godina."
"Da li je to istina?" ree Joakim. "Hoe da kae da emo biti zatrpani zelenilom?"
Uzdahnula je. "Ako je tano to to kau, onda je ovo verovatno kraj sveta kakav
poznajemo. Kada sam dolazila videla sam neto to je liilo na praistorijsku preslicu...
Zna li ta je to? Biljka koja je ivela u doba dinosaura. Moda emo se ponovo sresti sa
oevima naslaga uglja." Praaknula se, a ribice sa razbeae od nje.
Zajedno su utali neko vreme. Joakim iz daljine zau glas spikera sa radija koji je
dramatinim tonom govorio kako se invazija biljaka spustila sve do Januarske Reke.
Ljudi su pijano promicali preko trga.
Pa to je propast civilizacije, pomisli Joakim. Saobraaj, proe mu kroz glavu, da li je sve
ovo silno drvee ita ostavilo od saobraaja? Ima li mesta koja su poteena?
On ostavi devojku na fontani i poe dalje prema raskru Sarpenteus.
Trebalo bi da sam oajan, pomisli Joakim. Bilo bi prirodno da drhtim pred dolaskom
drugog sveta. Ali zbog neega to se ne dogaa.
On zamisli bombe i projektile obrasle brljanom, topovske cevi iz kojih raste eboj.
Tenkove olistalih gusenica. Da, moram paljivo da razmislim ta se menja na gore, a ta
na bolje, pomislio je. Moda nije sve tako crno.
Kada je zaao u estar raskra Sarpenteus, Joakim za leima ponovo zau devojinu
pesmu. Dok je razmicao kruto, lisnato granje oko sebe, radio na ulici govorio je kako
izviaki sateliti javljaju da severni pol lagano zeleni.

O ZEBRI I IBISU
Bila je nedelja, rano jutro, kada su etvorica doljaka stigla putem od dungle da vode
Nuamvegija.
Bez pitanja banuli su u kolibu i zaputili se prema lealjci u kojoj je spavao, sve gazei po
brojnim unucima i praunucima. Nisu se ni osvrnuli na psovanje Ulale i Hare,
Nuamvegijeve dve najmlae ene. Njihov predvodnik bez mnogo uvoda dohvati starca i
protrese ga tako da ovome smesta iz glave izlete san o flamingosima i sakri se negde
meu kokosima.
Nuamvegi se zagleda u pridolice sa vie razumevanja nego ozlojeenosti. Po ukusno
araniranim ukrasima od ljudskih kostiju odmah je prepoznao stanovnike grada.
"Nevolja?" upita, upotrebivi pravu re za izraze u njihovim oima.
"Velika", zabubnja predvodnik. Bio je ogroman ovek, sam sebi spomenik, vrata gotovo
da nisu bila dovoljna da ga propuste. Odmah se videlo da je znaajna linost: ak se i
mrtio sa mnogo autoriteta. "Mora neodlono poi sa nama do grada, Nuamvegi."
Starac se polako iskobelja iz lealjke, skide sa grudi buba vabu koja je tamo dremala
zajedno s njime i sa puno potovanja spusti je na pod. Onda opae pregau, prstima
obrie krmelje iz oiju, uzme tap u ruke i bio je spreman za put.
Do grada su se vozili zemljanim putem pored zasada banana i manioke. Ili su u starom
armijskom dipu koji je kaljao, izbacivao oblake plavog dima i toliko tandrkao da je u
njemu bilo gotovo nemogue razgovarati. Svejedno je Nuamvegi, kao i uvek, sve vreme
stremio neostvarivom i shodno tome propitivao posetioce o prirodi njihove nevolje, a
potom se naprezao se da uje svaku re.
"Prole noi doli su nam posetioci", zagrmi predvodnik, kome je ime bilo Zula; i kada je
galamio, inio je to dostojanstveno.
"Posetioci", potvrivali su revnosno pomonici.
"Sili su sa neba na glavni gradski trg sve koraajui po vazduhu", mrgodio se Zula dalje.
"Ko zna odakle su stigli. Jedan od njih ima telo oveka i glavu zebre. Drugi izgleda kao
ruiasti ibis, ali ume da govori."
Jednom kada je uhvatio zamah, Zula kao da je jo vie rastao od autoriteta. Dip je
opasno pretezao na njegovu stranu i Nuamvegi je bio siguran da tokovi na drugoj
uglavnom veslaju vazduh.
"Kau da su demoni", takmiio se Zula sa motorom dipa, "i da su doli da nas podvrgnu
kunji. Zato nam je potrebna tvoja pomo."
"Moja pomo." Starac se ekao po glavi.

"Dva demona rekoe da dovedemo jednog obinog oveka koji bi dao glas i presudio u
vezi sa sporom izmeu njih. Kau da emo platiti krvlju ako ne posluamo. Sudija Aulu
savetovao je da poemo po tebe, jer se nekoliko puta uverio u tvoju mudrost."
"Ali ta e biti ako pogreim?" upita Nuamvegi.
Na to pitanje veliki ovek samo je treptao i naroito znaajno gledao u starca.
Kada su stigli, oko trga ve se okupilo mnogo sveta. Policija i vojnici napravili su kordon
i megafonom davali nepotrebne i zbunjujue naredbe masi. Dvojica demona sedeli su na
travnjaku podno spomenika revoluciji izraenog u dalekom Nikadoru i askali. Kada
Nuamvegi stie, masa se utia, a kordon se razdvoji da ga propusti.
Dan je bio neobino vreo. Nuamvegi se sporo zaputi prema dvojici demona koji, im ga
opazie, prestadoe da razgovaraju i poee netremice da ga posmatraju. Izgledali su
upravo onako kako ih je Zula opisao: ibis i zebra. On prie i isprsi se koliko god mu je to
doputao teret godina obeen na oba ramena.
"Ti si ovek iz naroda ija mudrost treba da presudi u naem sporu?" ree Zebra. Glas mu
je bio njiskav i zvuao je kao da se ruga.
"Ja sam taj", odgovori Nuamvegi.
"Onda znaj da smo doli ovamo sa neba zato to jedan od nas treba da postane kralj svih
vaih zemalja. Obojica bismo krunu mogli dobiti silom, jer nae moi su neizmerne",
ree Zebra. On mahnu rukom, a krljavo stablo lungana pored njega pretvori se u
termitnjak. Odatle pokuljae ugojeni beli mravi. "Ali zakoni neba zahtevaju da ovek iz
naroda odlui koga bi od nas za vladara."
"Upozoravamo te da je jedan od nas aneo sree, a drugi demon bola", dodade Ibis.
"Ukoliko izabere prvog, iveete u blagostanju, rod na poljima umnogostruie se i deca
e vam biti vesela i debela. Ukoliko izabere drugoga, na zemlju e se spustiti vatrena
oluja koja se nee gasiti deset godina."
"Razume se, odluku mora doneti sam. Takav je Zakon." ree Zebra.
"A zar nije trebalo", ree Nuamvegi zamiljeno, "da nas neko najpre pita hoemo li
nebeskog vladara?"
"Pa evo, upravo pitamo", odvrati Zebra. Demonov glas je sada nepobitno bio
podsmeljiv.
"Moe i ti nama postaviti pitanja, i to tri", nastavi Ibis. "Posle toga mora odluiti."
"Takav je Zakon", ponovi Zebra.

"U redu", ree starac. "Zebro, reci mi ovo: ko je od vas demon bola?"
"Naravno, on", ree Zebra. Svetlo u oima vragolasto mu se caklilo. "Ja sam, sa druge
strane, olienje dobrote. Zar se to ne vidi na prvi pogled?"
"Ibise", ree starac. "Ko je demon bola?"
"On", zakreti uvreeno Ibis. "Kako se usuuje da misli drugaije?"
"Bojim se da ti je preostalo samo jo jedno pitanje", saopti mu Zebra.
"Ve oseam miris vatrene oluje", ree Ibis.
"Tu je, iza samog obzorja", potvrdi Zebra.
"Naravno, vama je poznato da niste prvi", ree Nuamvegi kao da se radi o nevanoj
primisli koja mu je tek sad pala na pamet.
Ibis zausti da neto kae i zastade. Zebra ga nesigurno pogleda.
"Nismo prvi?"
"O, pre vas su dolazili mnogi", ree starac i odmahne rukom. On se obazre oko sebe,
pljucne na zemlju i nastavi:
"Prvi je bio Aneo patnje. Doao je uz veliku pompu i galamu da bi narod Maulu
podario, kako je rekao, blagoslovom podela i razdora. Za njim su stigli Demon Oajanja,
Vetica Tatine i Aneo Pohlepe. A potom i mnogi drugi, dolazili su i odlazili. Da vam
pravo kaem, bilo ih je toliko da smo ve izgubili raun."
Starac napravi pokret kao da e da se okrene i ode.
"Stani, stani", zabrza Zebra. Starac se ponovo okrene.
"Zar... nee postaviti poslednje pitanje?" upita Zebra. Glas mu je bio nesiguran. Ritual
na koji je navikao poao je kako ne treba. Umesto da se ponaa pokorno, starac je
razgovarao sa dvojicom demona kao sa sebi ravnima.
"Zato?" upita starac i zakikoe se. "ta vas dvojica moete uiniti to drugi ve nisu pre
vas?"
"Stari", narogui se Ibis, sakupivi sav autoritet. "Pripazi na ponaanje ako ti je stalo do
glave."
Nuamvegi ga je gledao kao da je upravo ispriao dobru alu.

"Nije valjda da si ozbiljan? Nego, dosta je bilo. istac odavde, obojica. I, apljo! Gubi
se, magarea glavo!"
Starac okrene demonima lea, pun prezira. Na trgu zavlada tajac. Onda, jedan po jedan,
dvojica demona posramljeno se rastope u vazduhu i nestanu, ostavivi za sobom zadah
sumpora.
Preko parka stizao je Zula, krupniji i gojazniji nego ikad, valjao se preko sparuenih
travnjaka i staza.
"Graanine Numa... Namu... no, kako god, valjano si obavio svoju dunost. Naravno,
znao sam ja da iskustvo starosti deluje britkije od maa."
"Tja", ree Nuamvegi. "Odmah sam video da su varalice."
"Ali kako?"
Nuamvegi slee ramenima i ne odgovori. Polako, sve se oslanjajui o tap, on poe
prema kordonu, ostavivi Zulu samog na trgu. Tam tamovi ve su poinjali da slave,
palmino vino toilo se i meu narodom i meu policijom.
Zaista, pomisli Nuamvegi, ovu dvojicu bilo je lako prepoznati. Ali bilo je sluajeva kada
je to bilo mnogo tee, jer njihovi prethodnici znali su ono to Zebra i Ibis nisu.
Da bi bili uspeni, pravi demoni moraju imati ljudski lik.

V.R.T.
(pretposlednja revizija stvarnosti)
Vojnu koranicu iz razglasa smeni tiha muzika Naa Novalisa, zvezde urbijanskih
teatara. Maral Gavrilo Adamant, naelnik generaltaba vojske Urbije, prihvati to kao
izraz dobre volje domaina. Iako do otvorenih sukoba nikada nije dolo, do skora nije
bilo ljuih neprijatelja od Ujedinjenih Drava Urbije i Republike Horbije. Decenijama su
fabrike u dalekom Nikadoru proizvodile za obe strane razne anihilatore, zemljogute,
nebotrese, oruje obino i geoloko. Rat zastraivanjem protivnika daleko je dogurao i
ponekad je donosio ploda.
Sve je poelo prodajom postrojenja za nagrizanje, razdvajanje i preradu vremena.
Nikadorski proizvoa digao je u Horbiji pogone za poliranje vremena, uz ispravljanje
sitnih istorijskih nepravdi i previda. U Urbiji je izgradio kapacitete za podeavanje i fino
badarenje postojanja. Ve prilikom probnog rada oba postrojenja dolo je do prvih
nesporazuma, jer je i jedna i druga strana elela prvenstvo u obradi trajanja. Sukobi e se
tokom godina iriti i granati, dobijajui istovremeno na sloenosti i ozbiljnosti.
Kulminirae gomilanjem svakovrsnog oruja i potpunim zahlaenjem odnosa; u Horbiji
su ak zabranjeni urbijanski geografski pojmovi kao takvi.
Prvi ozbiljni pregovori po svemu sudei donee dosta novosti, pomisli Adamant. Ovog
puta stari dobri neprijatelj oigledno misli ozbiljno. Maral je sa zanimanjem posmatrao
zastave Horbije koje su se vijorile na vetru i marince u koama tuljana u stavu poasnog
pozdrava. Zatim ue za vodiem u tapske odaje ukraene mapama za taktike
simulacije.
U sali ga je ekao krupni ovek u uniformi general lajtnanta armije Horbije. Ovaj isprui
ruku sa veto odglumljenom srdanou najpre maralu Adamantu, zatim njegovom
posilnom Grigoriju.
"General Adolf Simon Ust, mornarika avijacija", ree domain. Lice mu je bilo
prekriveno sitnim grakama znoja, iako je u komandnoj odaji nosaa brodova bilo
prohladno. Neto ga opako titi, zakljui maral.
"Poto su sada sve protokolarne formalnosti gotove", ree marinski general, "moemo
prei na stvar, gosp... ovaj, keku marale. Ali najpre se raskomotite." On pokaza koni
naslonja pred sobom.
General Adolf Simon prie kompjuterskoj konzoli i na trenutak zastade.
"Razlog ovog susreta prilino je neuobiajene prirode", ree on. "Moda je najbolje da
ponem podseanjem na nezgodu koja se dogodila pre dva dana u pustinji Kandida."

"Ugljeni meteorit sruio se u, sreom, nenaseljeni kraj i ostavio za sobom krater od dve
stotine pedeset metara u preniku", podseti ih revnosni Grigorije. Maral Adamant die
pogled prema domainu.
"tampa je uglavnom postavljala pitanje zbog ega presretaki sistem 'Lepa Maa' nije
funkcionisao", ree on. "Ali prema balistikim podacima lako je zakljuiti da je meteorit
naprosto bio preveliki."
General Adolf Simon klimnu i promeni temu:
"Da li se seate projekta V.R.T?" Ne ekajui odgovor, on nastavi:
"Prva horbijska sonda za dubinsku analizu prostora, upuena prema sistemu Lulubaldijas.
Pored ureaja za nauna ispitivanja, sadravala je podatke o naoj istoriji, umetnosti.
Snimke raznih biljnih i ivotinjskih vrsta. Poruka mira za Lulubaldijasa. Evo primera
uzoraka koje je poneo V.R.T."
On nacrta prstom komandu i jedan prozor se osvetli, prikazavi snimak glavice krasuljka
na crnoj pozadini.
Adamant primeti da se Grigorije mrti.
"Priznajem", ree maral oprezno, "da ne vidim kakve veze ima sluaj Kandida sa ovim
lepim darom majke prirode."
"Ova slika", ree general Adolf Simon, "snimljena je sa nae isturene baze 'Maak', sa
rastojanja od gotovo sto osamdeset hiljada kilometara."
"Poznato je da je 'Maak', opremljen izvanrednim faznim teleskopima, koji..." poe
Grigorije, ali ga Adamant uutka pokretom ruke.
"Kaite nam sve", ree on.
"Cvet na slici ima osam hiljada metara u preniku i teinu od priblino sedam miliona
tona", ree Adolf Simon. "Posada 'Maka' sluajno ga je otkrila prilikom rutinskog
snimanja neba. Primetili su ga jer je pomraio Mars i najpre mislili da se radi o asteroidu.
Razoren je pre ulaska u atmosferu nad Horbijom.
Drugi takav sruio se u Kandidi. Otkriven je prekasno, i zato su ga nae rakete i laseri
samo delimino razorili. Teko je to priznati, ali sve do skora vojne slube za sistematsko
osmatranje neba i nadzor meteorita praktino nisu postojale. Uvek smo pre svega pazili
jedni na druge.
No, vratimo se na kandidski hondrit. Dakle, jedan njegov deo izgoreo je u atmosferi, ali
itav cvet bio je naprosto previe masivan da bi bio uniten u potpunosti. Ostaci u krateru
jasno su prepoznatljivi. Radi se o ugljenisanom delu tuka dugom sto ezdeset metara."

Grigorije najednom zaboravi da su mu usta irom otvorena. General zastade i duboko

udahnu vazduh.
"Kao to ste do sada svakako i sami ispravno zakljuili, zovemo vas radi pomoi.
Marale, posle udara u Kandidi izvrili smo sistematsko snimanje dela neba u kvadrantu
Lulubaldijas. Nad naim glavama trenutno se nalazi dve hiljade trista sedamdeset cvetova
te veliine: krasuljaka, rua, ljubiica, hrizantema. Najvei deo buketa stii e u toku
sledee dve nedelje."
On die pogled prema gostima.
"Stanje je alarmantno. itav sistem za odbranu i potencijali Republike Horbije nisu
dovoljni da ga unite. Arsenal Ujedinjenih Drava Urbije mora nam pomoi. Neophodno
je da se ujedinimo u borbi protiv opte opasnosti."
"Pominjali ste V.R.T", ree Adamant tiho.
General klimnu glavom. "Oba cveta predstavljaju tane kopije snimaka sa sonde, uveane
mnogo puta, razume se. Marale, ova kia organskih asteroida dolazi nam sa
Lulubaldijasa. Da li se radi o prirodnoj pojavi? Ili su tamonji itelji eleli da nam uzvrate
poruku?"
On slee ramenima.
"Ima u tome ironije. Zar da nam simbol mira doe glave? Ali boriemo se protiv tih
udovinih biljaka. Makar to bio najudniji rat u istoriji."
Zastao je na trenutak.
"I recite hvala to nisu hrastovi."
Posilni prie Adolfu Simonu i neto mu tiho saopti. General se die, izvini urbijanskim
kolegama i na trenutak izae. Adamant ostade zagledan u snimak megakrasuljka.
"ta mislite, keku marale? Hoe li Vrhovni savet pristati na saradnju?" ree Grigorije.
Adamant je i dalje gledao u ekran.
"Nema sumnje", ree on odsutno. "Dugo smo se borili jedni protiv drugih. Nije li logino
da se udruimo u ratu protiv cvea?"
Posilni ga pogleda bez razumevanja. Napolju, sirene po nosau brodova poee da
zavijaju. Razglas je najavljivao kiu ljubiica od po milion tona.

UPOMO, BLAGO!
U rano jutro osuenog Dojina Vitomirova provedoe uskim prolazom ispod grudobrana
i uvedoe u dvorite ispred grofovijskih kaznionica.
Nebo iznad Belih Voda bilo je okovano oblacima i sve je mirisalo kao da e sneg. Dojin
Vitomirov, nedovreni student prava, nedovreni deparo, meu kolegama iz birtija
poznat i kao Bolani Dojin, stajao je izmeu dvojice andara bosim nogama na kamenu, a
sa zglavaka visili su mu lanci. Badem-oi imale su mu onaj smlaeni izgled kakav se
zadobije posle nekoliko dana i pre svega noi meu probisvetima po kazamatima
grofovije Urbina.
Bolani Dojin znao je da su se uvari namerno zaustavili pred kaznionicama da bi ga to
temeljitije obradili za izvoenje presude. Neizvesnost je opako oruje: nita gore ne
omekava oveka od sopstvene mate. Zato, ili ba nasuprot tome, noen krilima
zakasnelog prkosa, trudio se da nijednim gestom ne otkrije strah i samo su mu oi
izdajniki skakutale, kolutave kao u iljeeta pred klanjem.
Izgledalo je da zidine kaznionica domaaju oblake i pruaju se jo malice dalje. Litice
od zdanja, bez ijednog prozora, svodile su oveka u podnoju na pravu meru po miljenju
neimara, to jest na dimenzije triavog insekta. Iz unutranjosti dopirali su tutnjava i
dumbaranje mainerije. Bili su to zvuci zakona, a Bolani Dojin bio je na njihovom
udaru.
Urbinske kaznionice nazvane su Gradom Pravde. Letopisci belee da je dvadesete godine
vladavine pravdoljubivi grof Arsenije Olujski naredio da se u predvorju Staropolja
zapone gradnja pravnog mehanizma koji e automatski donositi presude nad nitkovima.
Decenijama su najvetiji zidari i mehaniari podizali jedinstveno zdanje na ivici bespua,
a majstori automatiari dovedeni u to svrhu pravo iz Nikadora smiljali naprave kakve
ljudsko oko nije videlo. Strunjaci za sudstvo i muenje boravili su dan i no na
gradilitu, pod budnim okom vojvode Arsenija lino.
Kada je stari vladar umro, poslove oko dizanja kaznionica nastavio je njegov najstariji
sin, ne tedei svoje blago i tu znoj. Najzad je Grad Pravde dinastije Olujski bio gotov i
ljudi su iz dalekih krajeva hodoastili da vide remek delo i da mu se dive.
Maine za kanjavanje prostirale su se na vie od stotinu jutara: sloene i prefinjene,
svaka za sebe savrenstvo precizne mehanike, bile su u stanju da samostalno procene
krivicu i odmere pravednu kaznu. Od najsitnijih prestupa do tekih zloina, nije postojalo
nedelo koje su pravni automati grofa Arsenija previali. Prekritelj koji bi se naao u
predvorju Grada Pravde nikada nije znao koja ga kazna oekuje -- ali bio je siguran da
nee proi nekanjeno. Neka cveta vladavina zakona i reda, rekao je sin Arsenija
Olujskog putajui u pogon zakonsku maineriju koja e sve sudije carstva svesti na
nebitno.

"Osueni Dojine Vitomirove", ree uvar sa leve strane, koga su osuenici zvali Mama
Huanita, "jesi li spreman da se suoi sa svojom krivicom?"
Bolani Dojin umesto odgovora samo paljivo poe da istrauje pogledom bosa stopala
umrljana blatom.
"Optuen si da si trgovcu Mratiiu ukrao kesu sa zlatom", nastavi Mama Huanita. "Da li
porie to nedelo?"
Dojin je i dalje mudro utao.
"Secikesa", prezrivo pljunu desni uvar, koji mu je prethodne veeri u nastupu lepog
raspoloenja nabio ljivu na oko. "U vreme starog grofa takvim bednicima sekli su aku
kradljivicu."
"Postupak ti je poznat", ree Mama Huanita. "Ui e u Grad Pravde i pokuati da ga
proe itavom duinom. Negde uz put stii e te kazna -- ili e se domoi izlaza
nedirnut, ukoliko si nevin."
Tek to prioe dverima Grada Pravde, one se same otvorie. Dojin Vitomirov
podozrivo zaviri u unutranjost, a Mama Huanita izvadi svitak pergamenta na kome su
mu bili detaljno ispisani gresi i gurnu u prorez pored ulaza.
Bolani Dojin tek to napravi par koraka, a dveri se sa treskom zalupe iza njega i odseku
zvukove spoljanjeg sveta.
Unutranjost Grada Pravde vredno je zujala i kuckala i osuenik je mogao da zamisli da
se nalazi unutar gigantskog satnog mehanizma. Svuda okolo bile su cevi, zupanici,
poluge, sve se micalo i uopte mehaniki grad iveo je sopstveni tajni ivot. Bolani
Dojin napravi korak, dva, zatim se sporo i preko volje zaputi kroz hodnike sa
mehanizmima. Svaki put kada bi proao neku odaju, vrata iza njega sama bi se zatvorila,
a posle izvesnog vremena druga, nova, otvorila bi se ispred.
Bolani Dojin je krivicu oseao, ali ju je prihvatao kao neminovnost. Uzeo je zlato, istina
je. Uzeo bi ponovo kada bi imao priliku. Uvek kad ugleda zlato osetio bi drhtavicu i
jednostavno je znao da ga mora imati. Nije to bila elja za bogatstvom, bila je to prosta i
ista strast. Da su ga uvari zakona videli kako lei u zapianom sobiku u predgrau
Belih Voda i miluje ukradene zlatnike, tepa im kao da su ivi, verovatno bi im bilo jasno.
Bolani Dojin zaista je bio bolan, ali od udnje za zlatom, zarobljen unutar svoje elje
poput puaa opijuma.
Vrata iza Dojina Vitomirova zatvore se neujno poput daha, ali nijedna se ne otvore
pred njime. Stajao je i ekao, oslukujui apat mehanikog naslea grofa Olujskog.
Najednom se zveket i dumbaranje promenie, poprimie zloslutan prizvuk. Mladi die
glavu prema cevima naikanim po tavanici i okrenutim prema njemu i znao je bez mrve
dvoumljenja: presuda je doneta.

Metalni zvuk, negde iz daljine: neto je dolazilo kroz cev iznad Bolanog Dojina. On se
skloni, a nekakav mali i okrugao predmet ispade iz cevi i uz zvon zakotrlja se podno
mladievih nogu. Ovaj se sae i die predmet: bio je to zlatnik sa likom grofa Arsenija.
Novi zveket, ovoga puta iz nekoliko cevi. Jo desetak zlatnika zatri se po kamenom
podu i ostane svetlucavo podno mladievih nogu.
Zar je to kazna, upita se Bolani Dojin. Donja vilica sila mu je u prizemlje. Trepui
slueno, pridigao je nekoliko zlatnika i prislonio ih uz grudi u kojima je srce izvodilo
piruete.
Dvadeset etvorokaratna kia nastavljala se: uta, blistava, uz zveket kao od praporaca.
Sada su zlatnici sve odvanije nadirali, pljutali su po podu, pravili hrpe oko Dojina. On
stade ispod jedne cevi, pusti da ga kia metala pogaa po licu, grudima, iz grla dopirali su
mu zvuci uivanja na pogotke slatkog bola.
Kia se prirodnim tokom stvari pretvarala u pljusak, polako je postajalo teko stajati pod
tovarom koji se survavao iz trubaste cevi. Mladi se odmakne na sredinu prostorije, noge
su mu ubrzo bile do listova u zlatnom pokrivau.
Lagano u Bolanom Dojinu poee da se bude crne slutnje. Pljusak blaga pojaavao se,
radost njegovog ivota sada je dosezala preko kolena i nije liilo na to da e prestati.
Odaja se orila od pesme zlata, zidovi drhtali pod metalnom bujicom. Dojin pokua da
izvue nogu i ne uspe. Zlato je vrlo teak metal, dragoceni okovi stegli su mnogo
kvalitetnije od bilo kakvih lanaca. Doe trenutak za paniku. Dojin poe da grabi zlato
pregrtima i baca ga od sebe ne bi li se otkopao, ne primeujui da time samo ubrzano
gubi snagu, ali zlatnici su se kotrljali nazad i obruavali, a teina je bila sve vea.
Preznojen, Dojin Vitomirov shvati lekciju: konstruktori su smatrali najprirodnijim da
dragoceni metal sam zgnjei u prekriocima svaku elju za buduim otimainama.
Najzad, desetine tona su desetine tona, bilo to zlato ili ne. Ko zna koliko puta je slian
postupak ponavljan u toj maloj odaji.
Teina zlatnika pritiskala ga je sve opakije, dopirala do stomaka, do grudi, stezala kao
mengele. Dojin Vitomirov oseti da ne moe da udahne, zlatni pokrov gnjeio ga je poput
prese. Pokua da se otme, ali sa isto toliko uspeha mogao se siliti da podigne planinu ili
dve. Uini mu se da e mu grudi pui; novac ga je polako i neumitno drobio. Kroz misli
mu proe: ljubav ubija. On poslednji put pokua da se oslobodi i vide da su mu i ruke
zarobljene. Uto izgubi svest.
Pljusak se prekidao polako, curilo je sve slabije, najzad potpuno prestade. Potom
automati otvorie rupe u podu i zlato poe uz huku da se odliva iz prostorije. Sav modar i
izgruvan, mladi je i dalje bio u nesvesti kada su se vrata otvorila, a dvojica andara
upala unutra.

"Spreman je", ree ibadija. "Mislim da je opomena bila delotvorna. Uostalom, sledei
put nee ga potedeti zbog mladosti."
"Da", ree Mama. "Siromah, mora da se ba nagutao straha. Verujem da mu nikada vie
nee pasti na pamet da krade... ali gle! ta je ovo?"
On pokaza na osuenikove depove, pretrpane neim tekim. Drugi straar uhvati
tkaninu i potegne, depovi se rascepe i po podu se prospe njihov sadraj -- pregrti
zlatnika sa likom grofa Arsenija, novii blistavi, kao da su tek izali iz kovnice.

"STORMBERRY FIELDS FOREVER"

Kia
vatrenih
jagoda
dolazi
jednom
u
U dolini zvanoj Divlja Zora to je dan kada se snovi obistinjuju.

dvadeset

godina.

Starac je koraao speenom zgurom pustinje, a senke su plesale oko njega. Samo bi
ponekad podigao pogled prema oblanom nebu po kome su se prelivale boje i nejasni
obrisi, nebu koje kao da je progutalo sve demone sveta. Postoji neka veza, razmiljao je,
izmeu ove doline i prolosti, neto to ih ini celinom, zbog ega se Divlja Zora
pretvorila u metu hodoasnika iz svih krajeva sveta.
Niko do sada nije uspeo da utvrdi pravu prirodu sezonskih kia koje jednom u dvadeset
godina pogaaju taj pustinjski kraj i na kratko ga preobraze u blistavi raj. Samo je
nepobitno utvreno da neto, nezamisliva sila koja se budi sa kiama Divlje Zore,
oivljava uspomene ljudi koji se izbore da dou u dolinu i za trenutak, dok traje ploenje
lokalne vegetacije, pretvara ih u krv i meso. Preminuli roaci, nestala deca, najdrai
supruzi materijalizovali bi se pred zaprepaenim oima oaloenih. Nije bilo vano
koliko godina se nisu videli, bilo je bitno samo da uspomena bude dovoljno jaka.
U prvo vreme pojavu su pripisivali halucinantnom delovanju toksina biljaka kakve rastu
samo u dolini, dok nije utvreno da su prikaze stvarne, da ive sopstvenim ivotom, da
ostavljaju traga na zapisima i snimcima iako se ve nekoliko sati posle toga rasplinu i
nestanu, kao da ih usisa opaka pustinja. Govorilo se da su za povratak kolona mrtvih
moda odgovorni kolonisti iz Nikadora koji su nekada davno izgradili naselje u Divljoj
Zori; zaista, ruevine starih nastambi jo su se mogle videti na ulazu u dolinu, napola
zatrpane peskom. Hodoasnici nisu marili za rasprave o poreklu efekta, oni su hrlili,
pristizali u milionima, spremni na sve samo da se izbore za malo razgovora sa
najdraima, onima kojih vie nema niti e ih ikada biti.
Starac se uspe na vrh breuljka. Dok mu je dah itao u grudima, gledao je talasasti
krajolik pustare. Ve se kilometrima udaljio od starog naselja. Tu ga niko nee
uznemiravati tokom posete prolosti. inilo mu se kao svetogre da za to kratko vreme
bude prisiljen da se tiska sa ostalima.

Kao da uzdah proe okolinu, uzavreli oblaci zamutie se i postae slabije vidljivi, a na
kamenjar spusti se kia. Starac zadrhta od studeni. Nije to bio pljusak -- kapi su bile fine,
gotovo rasplinute, rosile su mu lice i ruke i donosile miris sveine u mrtvi vazduh
pustinje. Osvrtao se po predelu obavijenom mlenom maglom. Kia je prestala naglo kao
to je i dola, ostavivi tlo jednako suvo kao i do tada. Oblaci svih boja kovitlali su se nad
pejsaem praznim i mrtvim poput Meseevog.
Da li je mogue da ovog puta nije bilo dovoljno kie, da prikaze nee doi u posetu
ivima, pomisli starac i oseti gotovo fiziki bol u grudima. Predugo je ekao, nije mogao
sada da propusti priliku. Gotovo je jeknuo od gneva -- a onda primeti da pustinja poinje
da svetli.
Kao da su prekrivene upola ugaenim arom i svicima boje krvi, stene su poele da ire
odsjaj -- blistale su sve jae i jae, crvenilo je teklo po njima, razlivalo se, pretvaralo u
usijane rubine. Starac prinese ruku oima pred sjajem koji je prekrivao breuljkasti
predeo sve do obzorja, pretvorivi ga u vilinski i sablasni vrt. Tada ih je spazio: kolone
mrtvih koraale su u daljini, po bregovima koje kao da su prekrivale jagode, ali jagode
sainjene od ognja, od svetlosti. Polja olujnih jagoda za venost, pomisli on. Srce mu je
kucalo kao da e iskoiti iz grudi. Zaboravivi na umor i starost, potrao je.
"Katarina!" jeknu. "Katarina!"
Iz kolone izdvoji se detinja prilika i potra mu u susret.
"Katarina", pokua ponovo da vikne, ali to je sada bio samo promukli apat. I evo, dete je
bilo tu, prislonilo je obraz uz njegov kikoui se, stvarno, ivo. "Dedice, dedice",
zacenjivala se devojica od radosnog smeha i migoljila se uz njega, a kasnije, kada je
dola do daha: "Znala sam da e doi." Tada je sve postalo nestvarno, nesrea na ArejGantu i dve deje ruke, najednom tako mlitave, tako mirne.
Grlio ju je i ljubio, stezao to krhko, dragoceno telo kao da mu je nikada niko ne sme
oduzeti.
"Najmilija moja, ponovo smo zajedno", govorio je. "Vodiu te da vidi Lavernis i
raspevane cvetove i nikada se neemo razdvajati."
Priao joj je i aputao, a mala Katarina gledala ga je ozbiljno, kao odrasla. Govorio joj je
dok su hodali sablasnim predelom vatrenih jagoda, u trenutku otkinutom od venosti, bez
straha od kobi prolosti.
"Priaj mi jo o raspevanim cvetovima", molila je devojica, a on je govorio i govorio,
dok je vreme lagano isticalo.
"Zar ne bi bilo lepo da poemo negde iza pustinje, daleko od Zore?" aputao je. "Negde
gde bismo zauvek bili zajedno."

Mora da je bilo neeg neobinog u njegovom glasu, jer dete ustuknu i pogleda ga svojim
ozbiljnim oima.
"Ne boj se", ree starac pretiho. Neto ga natera da se obazre. Sjaj vilinskog predela
postao je upola slabiji nego pre.
"Doi -- zar se plai svoga dedice?"
Ponovo mu je prila i zagrlila ga, lica vrlo ozbiljnog. Oseti deju kosu na obrazu i stee
unuku kao da nikada nee otii.
"Ne boj se, najmilija."
Vetar dunu Divljom Zorom i die oblaak praine. Kada je Katarina ponovo progovorila,
glas joj je bio udno dalek i priguen.
"Ako ipak ode, da li e se opet vratiti?"
Plaio se da je pogleda.
"Hou, najmilija moja. Sigurno hou."
Zvezde su se gasile po stenju.
Starac stisnu vee. Preao je rukom preko lica. Obrazi su mu bili mokri. Od kie. Otvorio
je oi, a grimiz po roavom licu stenja iezao je. Samo se oblano nebo kovitlalo iznad
predela.
Ruke su mu bile prazne. Bio je sam.
Oseao je umor, teak, razoran. itavo breme starosti svalilo se na njega dvostrukom
teinom. Vreme uda zauvek je prolo.
"Videe me, najmilija", aputao je. "Brzo u ti se vratiti."
Kia vatrenih jagoda dolazi jednom u dvadeset godina.

NIKOLAJEV DETEKTOR SNOVA

1
MALA STARINARNICA U ULICI SNEGOVA
Meu pranjavim abaurima, tapaciranim stolicama za ljuljanje i drugim ostacima
prolosti cenjenih porodica izloenim na rasprodaji u pola cene, Avram nae napravu sa
rukom za navijanje i dugakom trubom na kraju. Najpre je pomislio da se radi o
predratnom gramofonu, a onda mu panju privue zlatna, izgravirana ploica na postolju
ureaja na kojoj je pisalo: "Nikolajev detektor snova". Gonjen radoznalou, Avram uze
napravu u ruke i paljivije je zagleda. Na drvenom kuitu vide ugaeno maje oko i
veliko, okruglo dugme za podeavanje. U podnoju se nalazila proizvoaka ploica na
francuskom ili moda italijanskom jeziku, sa koje je neko paljivo sastrugao godinu i
zemlju proizvodnje.
Naslutivi priliku, prodavac prie Avramu i ree:
"Izuzetna vrednost, zaista. Samo za prave poznavaoce. Gospodin ima otro oko, smesta je
primetio. Originalni i neponovljivi detektor snova, nije varka. Nikadorski proizvod, i to
savreno ispravan, gospodine moj, kao da je tek izaao iz radionice."
Avram die glavu i sretnu se sa pogledom vlasnika starinarnice, stariem sedog brka i
majeg oka.
"Pitate se kako radi? Kao i veina drugih detektora snova, moe se podesiti prema
spavau i vrsti snova koju elite da primate. Veseli i strani, setni i vragolasti snovi na
raspolaganju su jednim jedinim pokretom ruke. Hvata sve u krugu od dva kilometra. Po
elji moete usniti san na koji ste podesili ureaj, ili ga odloiti za kasniju upotrebu.
Idealan za stvaranje privatnih zbirki snova, mada ujem da su ovakve modele ponegde
koristili i za iznajmljivanje snova i matarija. To vam, razume se, bolje od iega govori o
robustnosti modela. I verovali ili ne, sve to za samo dvadeset forinti."
Neko vreme, samo zato to je takav red, Avram se pogaao i prepirao ne bi li spustio
ionako bagatelnu cenu i najzad izaao iz starinarnice sa detektorom za osamnaest forinti
upakovanim u crni pak papir.

2
NIKOLAJEV DETEKTOR
Popodne je bilo sunano i kao stvoreno za etnju, ali Avram je eleo da oproba
novosteeni imetak i zato je navio detektor snova, svukao se i legao da spava. Probudio
se dva sata kasnije, sav mamuran i izguvan, a pod prozorom vrapci su najavljivali vee.
Namrtio se, ali nikakvi snovi nisu mu dolazili na um. Ljutit, onako u pidami prie
ureaju i pritisne dugme.
Snovi nahrupe u sobu poput jata leptirova. Vraali su se Avramu tano onakvi kakve je
sanjao u prethodna dva sata i on se zaudi kako je mogao da ih zaboravi makar na
trenutak. areni i ivi, kao da su se slivali iz neugledne trube ureaja i pravili dugin luk
oko njegove glave. Poznate slike potom ustupie mesto novim, nevienim, i on shvati da
je detektor zabeleio i prizore snova drugih stanara koji su poli na popodnevni poinak
kada i on. Video je bate prepune boura koji govore, gutere ljudskih lica kako hodaju u
stroju, jata mrtvih ptica na crvenom nebu. Svaka boja bila je tri puta sjajnija, svaki miris
tri puta zamamniji nego u pravom ivotu.
Slike se prekinue polako, razlie u vazduhu, a Avram ostade zadihan, oamuen.
Lagano, drhtavim rukama otvori vrataca na detektoru snova, a u otvoru leala je vreica
sa uredno spakovanim snom odloenim za buduu upotrebu. Dugo ju je drao pred
oima, blesavo se smeio, kao da su u njoj skrivena sva zadovoljstva ovog sveta.
Te veeri, pre nego to e ugasiti svetlo, navio je detektor i podesio ga na maksimalni
domet. Jedno vreme sluao je kako naprava zuji i angrlja dok se opruge u njenoj utrobi
lagano odmotavaju i dok se snovi njegovih sugraana gomilaju u arenu hrpu.
Neposredno pre nego to e i sam utonuti u san, reio je da napravi sopstvenu zbirku
snova koju e uvati do kraja ivota.
U danima koji su usledili, Avramov ivot postepeno je poprimao ustaljenu rutinu. Svako
vee pre nego to e lei navio bi detektor snova i stavio ga na prozor da hvata najlepe i
najneobuzdanije snove. Ponekad bi ostajao budan po itavu no i oprobavao snove
sugraana u istom trenutku kada ovi stignu do naprave, uivao u njima kao u raznolikim i
retkim mirisima. Potom je svakog jutra vadio vreice sa snovima, paljivo ih obeleavao
i sortirao i zatim odlagao po policama i vitrinama, po ormanima i ispod kreveta.
Ubrzo je Avramova mala soba postala pretesna za raznobojne i raznolike primerke
kolekcije. Snovi su se vukli po podu, iza pei i ispod stolica, bili su naslagani oko
postelje. On poe da ih nosi u podrum i da ih slae po daanim gajbicama oko starih
kanalizacionih cevi. Susedi su se pretvarali da nita ne primeuju, a njemu se zbirka
pretvarala u pravu opsesiju. Bilo je dana kada od jutra do veeri uopte nije izlazio iz
pidame i samo je ekao da oproba kakav slasni i egzotini primerak. Ponekad se pitao
kako je ranije uopte mogao da ivi bez detektora.

3
STAZE TVOJIH SNOVA
Jedne noi, Avrama probudie udni zvuci. On se obazre i namah ga zahvati zla slutnja.
U daljem uglu sobe kljocao je i zujao Nikolajev detektor, ali Avram je znao da se ne radi
o tome. Najednom potpuno rasanjen, digao se i prebacio ogrta preko ramena, kada
odjednom shvati da zvuci koje je uo, ukanje i neto kao doaptavanje, dopiru iz
podruma.
Odmah je pomislio da su provalnici upali da mu odnesu mukotrpno sakupljanu zbirku.
Uzeo je ara u ruke i poao niz klimavo stepenite, oprezno se osvrui pod svetlou
kiljave sijalice. Odkrinuo je podrumska vrata, a zvuci koje je uo najednom ga
podsetie na naroito iv san od pre nekoliko dana, u kome se radilo o nekakvoj potrazi
kroz dunglu prepunu zaguljivih mirisa cvea i otealih povijua. Proturio je ruku u
podrum i upalio sijalicu.
Pod narandastom elektrinom svetlou zbirka mu je izgledala ogromno. Kartonske i
drvene kutije bile su naslagane do tavanice, prepune uredno obeleenih vreica. Majko
mila, mora da sam ovde sakupio snove itavog grada, pomisli on. Da li je ikome preostao
ijedan? On se osvrnu, ali u podrumu nije video nikog ivog. Zbunjeno shvati da se
umovi i dalje uju.
"Ko je?" upita, ali nije bilo odgovora. Zverao je oima od jedne kutije do druge, ali
podrum je bio potpuno prazan. Onda Avram shvati da se vreice kreu.
Svaki primerak njegove zbirke micao se slabim, jedva primetnim pokretima, kao da je
unutra zatvoreno neto ivo. Kesice su se uporno uvijale, treperile i delovalo je da snovi
pokuavaju da izau napolje. Avram dohvati najbliu vreicu, luckastu matariju o
arenoj zverici zvanoj apinjao, i rascepi je.
San se razvi i zavijori poput posivele zastave, zalepra kao sen na vetru. Avram
preneraeno vide da su se boje i mirisi potpuno izgubili i da je ostao samo zadah na
memlu i neodreena, plesniva boja koja je od nekadanjeg prizora nainila karikaturu. On
oajno poe od jedne do druge vreice, stade da ih cepa otrim pokretima i da oslobaa
snove. Ali svaki od njih bio je jo blei i runiji od prethodnog, kao da je stajanje u tami i
vlazi uinilo da propadnu i budu nalik larvama pronaenim ispod cigle, bezbojni i gnusni.

"Ne", povika Avram dok su se snovi vitlali oko njega, razlivali kroz prozorie i
podrumska vrata prema gradu da usnulim ljudima donesu more i snove o guenju. Poput
erupcije, senke nekadanjih rajskih ptica ikljale su na sve etiri strane sveta sve dok i
poslednja vreica nije bila prazna.

Sa suzama u oima Avram okrene lea podrumu, popne se uz stepenice i odrvenelim

prstima stane da pipa za ostacima snova po spavaoj sobi, ali ih nigde nije nalazio.
Zeleno maje oko naprave podsmeljivo ga je gledalo u polutami i on shvati ono to su
konstruktori detektora znali, a on je uporno odbijao da pojmi.
Svakom oveku na svetu pripada njegov udeo lepih snova, a Avram je svoj upravo
potroio.

TERATOGENIJA
Kada je pegaz skupio krila i kliznuo ka ardaku na vrh stene, Aniku Makavejev i protiv
volje prooe trnci.
Kao dopisnik i izveta iz mitolokih krajeva prola je sito i reeto, ali ni jedno mesto nije
na nju ostavilo takav utisak. Ve satima letela je iznad okamenjenih uma Srebrnog
Vilajeta; to iskustvo nije nimalo doprinelo njenom raspoloenju. Onda je ugledala
boravite Evdokije Kolarov i shvatila da i od zla postoji gore.
ardak je stajao usred ume kamenih grana na kokoijoj nozi, a zidove su mu inila
klupka pernatih zmija koja su se micala i komeala. Anika oseti kako joj se munina
prikuplja podno grudi, ali bilo je kasno da se okrene nazad.
Krilati dorat zanjita i zaroni ka sletnoj stazi pokrivenoj ponjavom mahovine. Niko nije
izlazio da prati sletanje, prebivalite na kokoijoj nozi delovalo je mrtvo koliko i predeo
koji ga je okruivao. U drugim krajevima skakali bi jedni drugima na glavu samo da vide
nekoga ko dolazi iz spoljanjeg sveta. Mora da sam luda, pomisli Anika, kada oekujem
da ovde intervjuiem ikoga ivog.
Ne znai da i u suprotnim sluajevima nije imala iskustva. Na pamet joj pade putovanje
od pre koju godinu, kada je uspela da izvue ekskluzivni razgovor sa slavnim arkanom
Savanoviem, mrtvim a neupokojenim; naravno, za svaki sluaj opremljena glogovim
kocem i svetom vodicom. Dakle, to je bila senzacija.
Ali osoba koja je ivela u ovom ardaku na rubu vremena bila je od sasvim drugaije
sorte: dr Evdokija Kolarov, najvei strunjak u oblasti teratologije jo od Paracelzusa.
Govorilo se da ni sama nije sasvim sigurna koliko stotina razliitih vrsta homunkula je
izalo iz njenih alhemiarskih posuda; mnogi od njih na tritu Ars Demonopedije
dostizali su astronomsku vrednost. Osobenjak bez kraja, neprestano je iznenaivala svet
probranim bizarnostima. Kada je jednog dana doputovala na Vilajet i objavila da e ga
naseliti nakazama iz svoje kuhinje ne bi li mu obnovila mitoloku osnovu, javnost je to
primila sa uobiajenom dozom zgranjavanja.

Problem je bio to se govorilo da je Vilajet pod kletvom koja nije dozvoljavala da se na

njemu zapati bilo kakva vrsta ivih stvorenja, ukljuujui i homunkule slavne doktorke.
Deset godina je alhemiarka provela u Vilajetu, odseena od sveta, i upornou koja
zastrauje ponavljala pokuaje mitogeneze unapred osuene na neuspeh.
Onda, jednog dana, kao da se uspeh smei onima koji nisu u stanju da prepoznaju
promaaj, sve se promenilo.
Anika je ve dugo matala o razgovoru sa slavnim teratologom. U njoj je proradilo ulo
za senzacije, ono koje je hipertrofirano kod novinarskog soja i omoguava da pronau
senzacije i tamo gde obian svet ne primeuje nita. Iz dana u dan u njoj je jaala
uverenost da je tu, usred Vilajeta, eka velika pria.
Pegaz zaklopara po sletitu i sklopi krila. Dok je Anika skidala bisage sa lea oznojenog
ata, jedini zvuk u okolini bio je zviduk vetra. Pola je prema graevini na pileoj nozi
vodei pegaza za povodac i neprestano se osvrui. Kada se spremala za put, zamiljala
je da homunkuli vrve na sve strane, da poput ptica pevaju na drveu i migolje se pod
nogama prolaznika. Oseala je neodreeno gaenje pred stvorenjima koja u jedan mah
deluju toliko ljudski i neprirodno i svejedno je pola, moda iz nekog prkosa prema sebi
ili skrivene elje za samokanjavanjem. Ali sve ima granice, pomisli ona. Kada bih
nagazila nekog, verovatno bih vrisnula.
Pred samim vratima ardaka ivotinja se uzjoguni i gotovo istre povodac iz Anikine
ruke. Novinarka se jedno vreme natezala, a zatim pusti pegaza da uzleti, znajui da e se
ovaj, kada bude trebalo, ve sam pojaviti. Krilati konj stade da oblee kupolu ardaka i
najzad slete na gvozdeni krst na samom vrhu, glasno njitei.
Ugledao je homunkula, pomisli Anika mrko i pokuca tekim zvekirom. Mora biti da
okolo sve vrvi od njih. Kada joj ni posle punog minuta ekanja niko ne odgovori, ona
odkrinu vratnice i uvue se unutra. Tek poto joj je brava kljocnula za leima i odsekla
zvuke spoljanjosti, ona dopusti sebi da odahne.
Mrmor i itanje ula je posle nekoliko sekundi. Obazrela se i u slaboj svetlosti ulaznog
hodnika ugledala nizove pletenih kaveza. U svakom od njih nalazio se primerak neke
vetake vrste Vilajeta.
ovekolike prilike sa krljutima poskoka i arki, majune ene sa abljim glavama, zeleni
pilii sa rukama i zubima skakali su na pregrade od prua i pokuavali da se probiju.
Anika vide kako se niz zidove slivaju kapljice otrova, itanje je ispunjavalo vazduh.
Novinarka polako natera sebe da poe dalje izmeu malih ljudi koji su mahnitali iza
reetki. Put je vodio pored stolova prekrivenih teglama sa formalinom u kojima su se
belasali preparirani homunkuli. Anika je videla stolove za seciranje isprskane crnom
krvlju, kataloge demona razbacane po podu, na sve strane okruivale su je ljuspave glave
i ravasti jezici.

"Ah, gospoice Makavejev", ree neko sa jakim naglaskom. Anika se okrete i vide iza
sebe staria sede brade u prostoj odori.
"Dobro doli, blagorodna, dobro doli. Ja sam Pantelejmon Vitkovi, upravnik ovog
svratita. Zar vas niko nije izvoleo dopratiti?" upita on.
Anika odmeri pridolicu. Nekako joj je delovao naopako, kao da je dao sve od sebe da se
prilagodi menaeriji polustvorova u holu.
"Nema veze, blagorodna, nema veze", ree Pantelejmon Vitkovi, "ja u vas odvesti do
vaih prostorija. Nadam se da se niste uplaili naih tienika. Ba su se neto
razgoropadili, zar ne? Blagorodna, dr Kolarov trenutno je jako zauzeta, ali moi e da vas
primi kroz otprilike dva sata. Znate, ona umire od elje da porazgovara sa vama."
Upravnik ardaka povede novinarku lavirintom hodnika.
"Morate nam oprostiti na izvesnom neredu. Ima toliko posla, a svakog dana sve je vie
novih pripadnika roda daimon, to jest teratos."
Anika se okrenula stariu i zastala.
"Upravo je to stvar povodom koje sam dola. Kako ste uspeli da to postignete? ula sam
da je dr Kolarov pokuala...
Izraz na licu upravnika prekide je. Osmeh mu nije ni za trenutak zatitrao, ali je pogled
najednom bio neopisiv.
"Ah, to je duga pria... duga i tuna. Ne verujem da ste mogli da je ujete tamo odakle
stiete. Moda ne bi trebalo da vam dosaujem..."
Sve na njenom domainu delovalo je pogreno. Napregnuto ga je prouavala, ali nije
mogla da dokui zbog ega.
"Molim vas", ree mu ona. "Ja sam zbog toga dola."
Pantelejmon Vitkovi ju je odmeravao.
"Poto e vam to verovatno pomoi da se postavite prema dr Kolarov, ispriau vam.
Zaista, na poetku je ovde sve to bi izalo iz retorti gotovo smesta ugibalo. Blagorodna,
da li ste znali da je dr Kolarov imala porodicu?"
"Da", odvrati Anika, zbunjena iznenadnom promenom teme. "Mu i sin poginuli su joj u
nesrei koja se odigrala negde u ovim krajevima."

Vitkovi klimnu. "Glupa nezgoda, koja u drugim prilikama moda ne bi imala posledica.
Zaprega sa etiri pegaza prevozila je dr Kolarov i njenu porodicu iznad basena
Katunskog... to vam je jedno gorsko jezero na zapadu Vilajeta. U zaprezi se, igrom
sluaja, nalazio i tovar nikadorskih hemikalija namenjenih ubrenju uzgajalita
homunkula...
Uglavnom, nesrea. Moda je koija pogreio, moda su popustili vezovi, tek zaprega se
svalila pravo u jezero. Dr Kolarov se spasla, ali mua i sina nisu joj pronali. Rekoh,
glupa tragedija."
Vitkovi skide naoari i obrisa ih krajem odore.
"Ali to nije bio kraj", ree on. "Zapravo se moe rei da su neke stvari tek tada poele.
Jezero je stalo svakodnevno da izbacuje na stotine, na hiljade novih vrsta homunkula. Oni
kao da su se stvarali ni iz ega, puzali su ispod kamenja na obali, isplivavali iz talasa,
raali se u pesku oko jezera. Neke nove vrste nicale su po drveu, poput voki, druge su
klijale pravo iz zemlje."
On zavrte glavom. Tean pokret, kao da prkosi normalnom rasporedu vratnih prljenova.
"Minijaturni ljudi sa zamecima krila i po dve ili tri glave, hibridi oveka i poskoka, abe i
petla, dovoljno da svi teratolozi sveta polude", ree on. "Rairili su se po Vilajetu i u
nekoliko meseci od njega stvorili stabilnu mitoloku celinu koja e iveti jo dugo. Otrov
homunkula transportuje se na istok, gde postoje pogoni za njegovu preradu u lekove."
Svetlo mu neobino zatitra u oima i Anika shvati ono to je sve vreme bilo oigledno.
Pa on je homunkul, proe joj kroz glavu. Zar je mogue da budu toliko razvijeni, upita se
ona. I gde se onda moe povui granica?
Uhvati sebe kako eli da opipa sopstveno lice, isto onako, provere radi.
"Zvanini stav glasi da je kontakt hemikalija sa jezerom otpoeo mitoloki ciklus koji je
stvorio sve nove vrste", nastavi nasmeeni homunkul Vitkovi. "Slube vojvode Melkiora
Sloenskog nisu objavile demanti. Ali gospoa doktorka ne veruje u takvo objanjenje.
Znate, blagorodna, ja mislim da je u pravu."
Pantelejmon Vitkovi zastade pored nove grupe kaveza u kojima su homunkuli mrmorili
i otrili zube.
"Ona je ubeena da su njen sin i mu opstali u nekom obliku, moda ba zahvaljujui tim
hemikalijama, tako da namerno stvaraju nove vrste i alju ih njoj. Jo za ivota znali su
koliko joj rad znai i sada se trude da ga olakaju."
Anika je mogla da se zakune da je pogled u oima homunkula bio tuan.

"Kao to vidite, svi smo ovde jedna velika porodica. Ono to se dogodilo naem tvorcu
istinska je tragedija. Zbog toga nam je drago to joj je stigla bar takva vrsta posmrtnog
poklona da joj ispuni dane.
Umesto mua i sina dr Kolarov je dobila na dar pokrajinu punu svojih linih demona."

HAJ HO
PIJANINO
Tog subotnjeg jutra trg Novog Niapura osvanuo je okien barjacima, a preko puta
gradskog doma rairila se pozornica okruena lampionima. Glasove gugutki i vrabaca
zamenili su udarci ekia i struganje testera, a dovikivanje radnika koji su pripremali
predstavu ulo se nadaleko.
Vaar je u gradu, govorili su prolaznici jedni drugima i zadravali se tek toliko da upiju
mirise piljevine i katranisanog platna, a zatim urili kui da jave novost porodicama.
Jakova, starog gradskog andarma, vetar donese do trga. Sav mrgodan, ufitiljenih brkova,
kao sluajno zavirio je iza pozornice. Sa rukama
na leima sumnjiavo je vrteo glavom na reklamne transparente olistale po okolnim
lipama, dok mu jedan posluitelj pod nos ne poturi hartiju sa ogromnim tambiljom na
kojoj je urednim rukopisom bila ispisana dozvola za nastupanje.
Do podneva ispred magistrata sakupilo se dosta sveta. Jakov je etkao izmeu njih, u
utirkanom mundiru bio je suta strogost i dostojanstvo, ali svakog asa bacio bi kradom
poneki pogled prema vaarskim dogaanjima. Tu i tamo ispod brka izvukao bi mu se
osmejak, da bi, razume se, brzo nestao, jer andarm mora da se mrgodi i, uopte, ne sme
se ponaati neprilino.
A na trgu bilo je svaega. ongleri su izvodili za decu besplatne ekvilibristike take sa
unkovima i loptama, klovnovi sa ogromnim kravatama boje jorgovana smeno su se
saplitali po masi, zadirkivali starije dame i kreveljili se. Jakov primeti na pozornici stari,
izudarani pijanino koji kao da je aktivno uestvovao u poslednja tri ili etiri svetska rata.
Tano u podne, posluitelji se povukoe, a scena poprimi sveani izgled.
amor okupljenih na trgu smesta se utia kada se na pozornicu pope ovek sa oreolom
prosede kose oko glave. Oni koji su mu bili blie opazie da u pogledu ima neto otro,
orlovsko. On die elo, kao da eli da privue panju i inae zainteresovane publike, i
prozbori:
"Potovane graanke, dragi graani! Mene zovu Svira. ast mi je da vam predstavim,
prvi put u vaem gradu, neverovatni nikadorski satni pijanino!"

Svira se obazre po publici kao da eli da proveri da li ga svi prate, proe rukom kroz
kosu, a onda nastavi:
"Ima li meu vama onoga ko se nekada od muzike nije osetio mlai? Setni tonovi
podseaju nas na davne dane, melodije esto umeju da nam ukradu suzu iz oka. Muzika
kao da je uvek bila u stanju da vrati zaboravljene sate, dovede lica za koja smo mislili da
su zauvek izgubljena.
Ali satni pijanino ide korak dalje! On zaista vraa vreme!" On tada kao da se zagleda
pravo u Jakova i nasmei se. andarm primeti da su oi govornika ostale ozbiljne.
"Dobro osmotri, graanine", ree Svira. "Za deset para omirisae prolo leto, za pola
dinara ljubie prvu ljubav u gimnaziji. Jedan dinar moe ti vratiti dane detinjstva, ha, ha,
kladim se da nisi verovao da e ih ikada ponovo videti. Jo dalje, oseti seanja svojih
roditelja! Okuaj zaboravljene mirise, probaj slasti iz prolosti!"
Svira vetim, odsenim pokretom sede za pijanino i trenutak kasnije prsti poee da mu
vezu po klavijaturi od poutele slonovae. Negde iz pranjavih nanosa seanja Jakovu
stadoe da se vraaju nostalgini doivljaji, on oseti kao da mu se neto otapa u grudima i
nezadrivo tee ka povrini.
Jedna devojica kliknu i upre prstom u cvetne vence u podnoju kipa gradskom junaku na
sredini trga. Uvele latice dizale su se i vraale boju, glavice su se uspravljale, treperave
na vetru, kao da je cvee tek ubrano. amor ponovo proe kroz gomilu. Uzbuenje je
raslo, prelazilo u oduevljenje. Ljudi se polako pokrenue prema pozornici, jedno telo sa
hiljadu pruenih ruku, nudili su dinare, mahali da privuku panju na sebe i trg ubrzo
oive od veselih poskoica i setnih balada koje su se izvijale ispod prstiju Sviraa.
Javorovi oko trga naizmenino su se kitili utim resama prolenih cvasti i oblivali
plamenim crvenilom jesenjeg lia. Tonovi neijih davno zapamenih radosti odzvanjali
su meu fasadama. Publika je pljeskala, oduevljeno vikala. Tiho, neprimetno, kao da zna
da Zakon nema ta da trai sred tolike radosti, Jakov se izdvoji i poe prema svojoj kui u
predgrau.
Kasnije tog dana, telefon gnevnom zvonjavom obznani Jakovu svoje prisustvo. Zvao je
ef policije da naredi Jakovu da se postara za obezbeenje na prijemu za visoke zvanice u
gradskom domu. Starom andarmu ponekad se inilo da po osionosti i nestrpljivom besu
zvonjave telefona moe da prepozna pozive svog stareine. On se opasa, stavi uprtae i
kapu i poe na dunost.
Kada je Jakov stigao blizu doma, suton je ve zabojio zapadno obzorje i izgledalo je da
po prozorima zgrada gore nebrojene vatre. andarmu se uini da iz gradskog doma uje
poznate zvuke: igra dirki, melodija za opinjavanje vila, ispletena sama oko sebe.
Oblinje kronje zaodevale su se liem i gubile ga, da bi prskanjem pupoljaka nanovo
otpoinjale ciklus. Greke nije bilo: bio je to satni pijanino.
andarm Jakov ue u hol, a muzika ga zapljusnu poput prolene kie. U balskoj dvorani
doma okupila se itava gradska elita: gradonaelnik sa enom, general i generalica, sitni i

krupni bankari i trgovci, sudija, lekar, pop i jo mnogo drugih. Razmaena deca u
skupocenim odelima jurila su se izmeu stolova, a gospoe su utirkano sedele i
oijukale sa uparaenim oficirima.
Svira je vezao kao opinjen. Tonovi su se dizali ispod prstiju, oiveli, pretvarali vazduh
u kristal, lepetali kao jata ptica. Jakov je gledao kako se jednoj dami u najboljim
godinama bore izravnavaju, oima vraa sjaj. Neki plemeniti gospodin odloi tap bez
koga do tada nije mogao da hoda. "Sviraj! Sviraj!" galamile su zvanice, a Svira je
sluao.
Moderne melodije ustupale su mesto fokstrotu i tangu, ovi valceru i menuetu.
Gradski dostojanstvenici sve su vie grlili trenutke zaborava ili pak priseanja, pie je
vrcalo niz grla, ae po podu; ruke su skakale pod balske haljine, stiskale znojava tela. Uz
raskalani smeh dama prvih i onih sledeih Jakov shvati da neto nije u redu. On se
zagleda u lica vrlih i zaslunih, oblivena zaboravom pred prizorima ponovo otkrivenog
biserja prolosti.
Kao na filmu rolne okrenute unatrag i uz to putene prebrzo, gledao je kako se frizure
menjaju, enske pune narastaju sve masivnije, muki zulufi dui. Psovke zastarele,
pokreti pozorino izvetaeni i svejedno sirovi; civilizacija je odlazila istom ekspresnom
kompozicijom kao i sra malopreanjih kristalnih aa. Jakov vide kako par zvanica
odmerava srebrne viljuke i kaike, upotrebljava vrtoglave misaone domete ne bi li
odgonetnulo emu bi takva skalamerija mogla da poslui, a onda se, bez mnogo
dvoumljenja, rukama maa za akonije po stolovima, pregrtima grabi iz posuda za liker i
pun. Kose su se pretvarale u perine, usta ostajala tupo poluotvorena, pogledi divljani.
"Stoj!" ree Jakov i posegnu prema Svirau. "Prekini!" Ali ovek za nikadorskim
pijaninom samo je pojaavao tempo.
Jakov poe prema njemu, pokua da se probije izmeu parova koji su manje igrali, a vie
se hvatali na podijumu sada prekrivenom ostacima hrane, strgnutim kravatama,
razbijenim posuem, ali mu se vrli i voljeni ispreie i zatvorie prolaz.
"Pustite me", govorio je, "vi ne znate ta vam on radi!" Pogledi su se okretali prema
njemu, tupa ravnodunost prelivala se u jetkost i mrnju. On oseti kako ga neka ruka vue
za uprtae, druga mu smae kapu. "Odbij!" ree i poe da se gua. Neko ga grubo gurnu i
on posrnu. Na trenutak ugleda lice Sviraa, uglova usana iskrivljenih u prezriv osmeh, a
onda dobi silovit udarac po glavi i noge mu popustie.
Probudio se uz bol dovoljno jak da popuni dve glave. Opipao je teme i video da su mu
prsti krvavi. Neko ga je odvukao do ulaza gradskog doma i ostavio tamo, presamienog i
besvesnog. Osovio se oprezno i tek tada opazio da zvuci pijanina i dalje odzvanjaju.

Svako podseanje na melodiju sada je nestalo. Tonovi su bili otri, surovi, puni tamnog
ritma. Otre disonance i opojno pulsiranje prizivali su pred oi oznojena, crna tela u plesu
oko vatre negde u dubinama dungle.
Vrata ulaza bila su potpuno mrana; Jakov shvati da mora da je bez svesti nekoliko sati.
Teturavo, kao da gazi po palubi broda usred bure, on prie balskoj dvorani i otvori vrata.
Najpre ugleda Sviraa. Pogrbljen nad klavijaturom, ovaj je lebdeo u inima sopstvene
muzike, plavio svet zvunim arolijama. Izgledalo je da je jedino on ostao van uticaja
nikadorskog instrumenta. Sve zvanice koje su sluale muziku bile su preobraene.
Horda ovekolikih majmuna urlala je uz zvuke pijanina, previjala se uz divlje plemenske
ritmove. Praistorijske zveri u smokinzima, gorile u veernjim haljinama mahnitale su oko
Sviraa, a ovaj je, poput paganskog boanstva, i dalje svirao, oznojen, kao da nema
nameru da ikada prestane.
Jakov htede da vikne, da naredi da se sve to prekine i shvati da ne sme. Klupko vremena
odmotavalo se, ubrzano klizilo u prolost. Pijanino je tonuo sve dublje kroz tamu vekova.
Moda e se zaustaviti kada stigne do samog dna.

FOLDEN VAS
1
LUTRIJA U VAVILONU
Kada je prila i naslonila mu glavu na grudi, pomislio je: Niifore Goluboviu, danas je
tvoj srean dan.
"Da li bi voleo da me poljubi?" upita ga tihim, gotovo deakim glasom i nasmei se. To
je uinilo da joj lice izgleda jo lepe nego do tada. Proao joj je rukom kroz kosu, neno
dotakao pupove grudi...
Polumrana odaja u kojoj su se nalazili najednom se jarko osvetlila. Devojka se jo
nekoliko trenutaka pripijala uz njega, a onda nestade kao kada se ugasi svetiljka.
Zatreptao je, mrzovoljan kao ovek koga su upravo probudili iz najslaeg sna.
Jednolini muki glas poe da govori:
"Hipnotika projekcija je gotova. Ovo je kraj ispitivanja. Molim vas da preete u susednu
odaju i saekate rezultate psihoanalize."

ET CETERA
Da li vam se ikada uinilo da bi vam ivot
mogao biti zanimljiviji nego do sada?
Da li ste bilo kada pomislili da jo niste doiveli
'onaj pravi i neponovljivi trenutak'?
Ukoliko je tako, znajte:
FOLDENOV CENTAR
ZA ISPUNjAVANjE ELjA
RADI ZA VAS!

Preko pedeset samostalnih jedinica sa potpuno automatizovanom uslugom ve dve

decenije dokazuje istinitost tvrdnje:
Folden vas nikada nee izneveriti!
Dovoljno je da odete u najblii centar koji se nalazi moda i u vaem gradu i da se
prepustite sintetikim prodavcima ije su programe radili najbolji nikadorski strunjaci.
Ispitaemo vas i iz vae podsvesti pronai ono to ste eleli itavog ivota, a niste ni
pomislili da ostvarite.
Ne brinite za ispunjenje: Foldenov centar povezan je sa preko pet hiljada poslovnih
agencija irom sveta, trgovina, putnikih agencija i mnogih drugih. Vaa podsvesna elja
bie ostvarena, ma kako neobina i ma kako duboko skrivena u vaem mozgu.
Proverite: mi prelazimo granice mogueg.
Posetite nas ve danas i upamtite:
Folden radi za vas.

3
SLOBODNA VOLjA KONTRAVERZE
Ekran se osvetlio i prikazao holografsku projekciju njegovog lica ispod koje je u vazduhu
bilo ispisano njegovo ime i broj kreditne kartice.
"Niifore Goluboviu", progovori sintetiki prodavac, "ispunjavanje vae elje uskoro e
poeti. Biete uspavani i potom prebaeni do stanice gde e poeti izvrenje. elite li da
pre toga postavite neko pitanje?"
"Ne", ree on. "Jedino... zar ba nikako ne mogu da saznam koja je to podsvesna elja
koju ste otkrili?"
Kratko zujanje.
"Licenca nikadorskog programa ne dozvoljava odavanje pre obavljanja procesa.
Iznenaenje je bitan momenat ispunjavanja elje. Imate li drugih pitanja?"
"Ne."
"Pruite ovde ruku", ree sintetiki prodavac.
Posluao je. Minijaturni raspriva poprskao mu je dlan sredstvom za uspavljivanje i
ruka mu je smesta utrnula. Nije ni znao kada ga je ophrvao san.

4
POVRATAK EDVARDA HAJDA
"... Goluboviu, probudite se. Niifore Goluboviu, probudite se. Proces je okonan.
Niifore Goluboviu..."
Otvorio je oi i seo, oseajui se krajnje smeteno. Usne su mu bile malo ispucale i bolele
ga. On primeti pokret ispred sebe. Kroz prorez u tavanici u sobu se sputala ogromna
pravougaona ploa. Video je da joj povrina blista poput uglaanog metala. Svetla u sobi
postadoe za nijansu sjajnija.
"Niifore Goluboviu, vaa elja je ispunjena", ree kompjuter sveano.
Niifor Golubovi se okrenu ne bi li ugledao zvunik iz koga je dopro glas, ali ovaj se
nigde nije video. Kada je vratio pogled ispred sebe, video je da se metalna ploa konano
spustila. Na njenoj sredini nalazila se holografska slika devojke koju je video u
hipnotikoj projekciji tokom ispitivanja. Sedela je naga, prekrtenih nogu, u pozi slinoj
onoj u kojoj je i sam bio.

Oseti se razoarano.
"Nije mogue da sam to eleo itavog ivota! Holografski portret devojke koju nikada
nisam ni upoznao? Smeno!"
Kompjuter je zazujao i rekao:
"To nije portret. To je ogledalo."

PARAGRAF SEDMI
Granulo Sunce, zapevala eva, dan kao stvoren za suenja i parnice. Gospoda popovi i
oficiri, kuevlasnici i trgovci na veliko izali na ulice u punom sjaju prazninih odela,
okieni epoletama, ordenjem i uopte svim dovoljno blistavim drangulijama koje seaju
na minule dane. Deca tre i mau zastavicama sa grbom Lubgrada, a za njima kripuu
utirkane i utegnute mame u korzetima.
Priaju da se toga dana na trgu pred magistratom zaarenio kompletan krem Lubgrada,
a i veina obinog sveta izvirila je mije iz okolnih ulica ne bi li bar izdaleka bacila
pogled na proces decenije. Odvojeni kordonom brkatih i mrgodnih andarma, zavirivali
su nita ne shvatajui, no svesni da se deava neto nesvakidanje.
Kada je zvono na magistratu otkucalo osam, pred zgradu izau porotnici, kao i uvek
tani kao sat: koraka odlunih, oiju u kojima samo seva beskompromisna vrstina i
odanost zakonu. Na prvi pogled vidi se da su to sve sami kraljevi pravde, orlovi
paragrafa. Sledili su ih gospodin sudija sa ogromnom perikom, ata nagizdan poput
pauna i itava bulumenta raznih sudskih piskarala koja su tu bila samo da bi proces
uinila bespotrebno komplikovanim i samim tim ozbiljnijim.
Muk je popao svetinom kada se procesija poreala pred magistratom i kada je pred njih
izaao telal sa limenim doboem u rukama. On bez ikakve potrebe udari nekoliko puta
palicama po svome instrumentu za utiavanje svetine, uvue jedan naroito veliki dah,
nakalje se i pone da ita:
"Dame i gospodo, ujte i poujte.
Zbog toga to je dana trideset prvog estog ove godine u sedamnaest i trideset
jugoistoni vetar, u naim krajevima jo poznat i kao koava, bez ikakvog objanjenja, a
nadasve maliciozno, dunuo i zbacio eir gospodina magistranta u jendek onkraj glavne
ulice, te to je reeni istom prilikom nepristojno zadigao suknju supruge mu, gospoe
magistrantkinje, magistrat grada Nikadora doneo je

ZAKON

protiv jugoistonog vetra i njemu srodnih atmosferskih nepodoptina.

LAN PRVI: Zabranjuje se lubgradskom vetru jugoistonome, poznatom jo i kao
koava, da duva ulicama bez odobrenja komisije iji e se sastav odrediti podzakonskim
aktima.
LAN DRUGI: Zakon ima stupiti na snagu odmah, a njegovo pravovaljanost je
retroaktivna."
Telal na trenutak zastane da udahne vazduha, a za to vreme iz arolike skupine gradskih
velikodostojnika zauje se potvrdno mrmljanje: "Dakle, ve je i bilo vreme." "Ta govorio
sam ja odavno, treba to zabraniti, i ne zabraniti, nego zatvoriti." "Vetrovi su bruka naa i
sramota vekovima, lino sam ja pomiljao da neto preduzmem protiv te napasti."
"Zamislite samo, tur magistrantkinji da otkrije, ma ne samo tur, nego i..."
Telal nastavi:
"Budui da je vetar jugoistoni reenog dana prekrio Zakon, zakazuje se suenje zbog
njegovog neprilinog ponaanja. Suenje se
ima odrati odmah, a sudnica je otvorena za javnost."
Kao to se samo moe pomisliti, sudnica je bila dupke puna. Govori se da je za mestima
u publici vladala takva jagma da je na kraju za veinu sedita pokrenuta tombola na kojoj
je sluaj hteo da pobede najsreniji i pre svega najbogatiji pripadnici lubgradskog krema.
Kada su se gospoe sa perjanim eirima i gospoda u frakovima i sa utirkanim
okovratnicima izvoleli smestiti, zauje se amor: u publici se pojavila i sama gospoa
magistrantkinja sa pozorinim dvogledom i lepezom, a pratila ju je svita najvernijih
ulizica. Bilo je jasno da to nee biti obino suenje.
Velianstven pod dinovskom perikom, sudija udarcem ekia otvori suenje. Svi su
jedva ekali da se iscrpu dosadne uvodne formalnosti i da na scenu stupi branilac
prvooptuenog, slavni advokat g. Petronijevi, za koga se govorilo da je studije prava
zavrio u dalekom Nikadoru, jednako kao i gospodin magistrant. Njegovi sluajevi
nikada se nisu zavravali na obian nain.
U meuvremenu, slavni sud utvrdio je da su svi uslovi za proces ispunjeni, a zatim je
tuilac za govornicom dugo bacao munje i gromove na adresu prekrioca. Najzad se sve
to okona i bi prozvana odbrana optuenog, a sala se pretvori u uho.
Advokat Petronijevi stie za govornicu sigurnim korakom.
"Gospodine sudijo, svetli sude", poe on.

"Sluaj je hteo da se tueni, to jest jugoistoni vetar, danas opravdano nije mogao pojaviti
pred sudom, budui da je polje visokog vazdunog pritiska nad Karpatima znatno
oslabilo, te nije dovoljno da ga prenese do naih krajeva." U sali je vladao tajac i ulo se
samo udaranje lepeze gospoe magistrantkinje. "Tueni mi se zakleo na ovoj knjizi",
nastavi advokat i mahnu debelim tomom koga je u sudnicu pod mikom. Samo su prvi
redovi bili u stanju da vide kako njen naslov u zlatotisku nije Lubgradski zakonik, ve
Kneevi i severni vetar."Predlaem stoga", nastavi Petronijevi posle teatralne pauze,
"predlaem da se opravdanje za nedolazak tuenog prihvati."
Udarcem ekia sudija pokaza da se slae.
"Neu ulaziti u to da li je proces zasnovan de jure ili nije", ree Petronijevi. "Suenje bi
se moglo odloiti..."
Udarcem ekia sudija pokaza da se nikako ne slae.
"... odloiti, kaem, ali predlog odbrane je da se ono nastavi in absentio optuenog."
Trei udarac ekia. Klimanjem glava porotnici i velikodostojnici pourie da potvrde
svoje slaganje sa slaganjem sudije.
"Zbog toga pozivam prvog svedoka odbrane", nastavi Petronijevi, "naeg slavnog gosta
sa dalekog istoka, preasnog Dai Vunga."
andarm otvori vrata i dovikne:
"Neka ue svedok Daji Fong!"
Jedan trenutak, pauza. Onda neto poput apata doe kroz irom otvorena vrata za
svedoke. Hartije po stolovima zaukae, a prisutni osetie kako im kosa na kratko
zalepra kao na promaji.
"Preasni Dai Vung roak je prvooptuenog po majinoj strani, a pauzu do njegovog
dolaska iskoristio bih da kaem nekoliko rei o njemu." ree Petronijevi.
Vetar je postajao sve jai. Prikupljao se oko sudnice, huao po pukotinama, gotovo
opipljivo pribirao. Dvojica pratilaca istovremeno pridrae gospoi magistrantkinji
skupoceni eir od paunovog i nojevog perja.
"U svojim krajevima svedok je vrlo poznat", nastavi advokat. "Ime je dobio u Kini, iako
je zapravo u punom smislu rei graanin sveta. Naime, na kineskom Vung znai vetar,
dok je Dai snani."
Na poslednji izgovoreni slog kroz vrata za svedoke bljune teki, olujni vetar i napravi
haos po sudnici. Najednom svuda polete eiri, lente, epolete. Salom se zaori zviduk,
divlje zavijanje orkana, papiri se rasprsnu kao od eksplozije.

Dok je publika sa manje ili vie uspeha lovila line stvari po vazduhu, branilac je
postojano nastavljao. Na alost, kroz halabuku koju je proizvodio nalet vetra, glas mu je
bio jedva ujan.
"Iz Kine, preko Grke, njegovo ime stiglo je i do nas", vikao je Petronijevi. "Dai Vung,
ili Tai-Fung... Dame i gospodo: TAJFUN."
Urlik, toliko jak da je delovao poput grmljavine, prolomi se salom. Vetar jednim potezom
izbi okna sa svih prozora u sudnici i nastavi divlje da premee predmete. Nastane vriska,
panika, svako je pokuavao da se dokopa vrata pre ostalih, dostojanstvenici su se
nedostojanstveno pesniili ne bi li se prvi doepali bezbednosti otvorenog prostora.
Magistrantkinja bez eira i valjano oerupana izleti na vrata praena jednako
raupanom bulumentom pratilaca.
"Mir! Mir u sudnici!" nadvikivao se sudija sa orkanom koji je sve vie divljao, onda mu
jedan silovit nalet odnese periku i dostojanstvo. Brzim glasom on objavi prekid suenja, a
onda je sala, kako je kasnije saoptio jedan od slubenih izvetaa sa suenja, ispranjena
u izvesnom neredu.
Gradski krem poput jata svee oerupanih gusaka rastri se na sve strane oko sudnice.
Naroda nije bilo nigde; vini neoekivanim nevoljama, svi su se ve posakrivali po
raznim sklonitima, pa su virili na dogaanja oko magistrata.
Iznad zgrade sudnice sabrao se oblak crn poput noi, tu i tamo osvetljen bleskovima
munja. Iz njega spustio se levak, pijavica kovitlaca koja je divlje plesala, svakog trenutka
menjala oblik. Tamo gde bi dodirnula zemlju put neba prtali su komadi zidova, stabla,
vozila, pisai stolovi, ate, porotnici, podzakonski akti, registratori i mnoge druge
zanimljive stvari i linosti. Onda orkan udari dvostrukom estinom, a bakrom okovani
krov magistrata izleti kao zapua iz boce ampanjca i odjezdi negde prema jugoistoku
poput ogromne, tamne ptiurine. Prekosutra e ga lovci nai u ritu dvadeset i dva
kilometra od Lubgrada.
Oluja se smirivala postepeno, vazduh je ostajao pun praine i zadaha ozona. Dok se oblak
taman, ubitaan, selio prema jugoistoku, sudija se pojavi iz sklonita sav raupan i
pranjav. U ruci je drao ostatke slubene perike koje je naao na ogradi magistrata. On
prie telalu i ree mu:
"Uzmi dobo i objavi narodu: suenje se prekida do daljnjeg. Moramo montirati novi
krov na sudnici." Onda se okrene magistratu i poee po glavi. Kao za sebe doda: "A taj
Petronijevi... uvek nevolje sa njim. Lepo sam govorio gospodinu magistrantu: nema
oklevanja. Kad-tad moramo doneti i dekret kojim se zabranjuju advokati."

UGASITE MESEC
Prometej je ukrao vatru bogovima.
A ja... ja u im je vratiti.

1
HEROJI ALFONSA BERETRIBE
Lakomb Ukpik oprezno zastane u podnoju stene i oslune. Sav pretvoren u
koncentraciju, svejedno je uspeo da uje samo ubor oblinjeg potoka. On oblizne usne i
izvadi iz nedara boicu od tamnog stakla ispunjenu bezbojnom tenou. Jedno vreme
gledao ju je kao da se premilja da li da je vrati u nedra ili da je hitne to dalje od sebe.
Onda ju je otvorio i jednim potezom sasuo itavu sadrinu u usta. "Za otadbinu!" ree
on i skljoka se podno kamenite gromade.
Nikako se ne moe tvrditi da je Lakomb Ukpik bio tip ratnika i junaka bez mane. Do
skora radio je kao inovnik u uredu za prodaju mehanikih ptica Alfonsa Beretribe & Co.
i uvek se trudio da kroz ivot proe uz to manje dizanja praine. Nevidljivost mu je bila
moto.
Kada se nedavno prijavio kao dobrovoljac za opasnu vojnu misiju, iznenadio je sve
poznanike, a najvie, izgleda, samoga sebe. Tvrdoglavo je odbijao da se povue, kao da
se naprasno patriotski osvestio.
Ni za ivu glavu ne bi priznao da se naprosto radi o dobrom starom nepostojanju izbora.
Putovanja na zapadnu i severozapadnu stranu vremena otvorila su oveku nova obzorja.
Sa obzorjima, sasvim sluajno, otvoren je i front sukoba sa Sainurima, iteljima rubova
postojanja i mutnih razvoa stvarnosti.
Ratovi u ime prava i progresa razmahali su se punom estinom i ubrzo poli sa zla na
gore. Tekli su punu deceniju i kraj se najzad nazirao: izgledalo je da ovek mora izgubiti.
Iako bi to znailo i kraj postojanja vrste kao takve. Svako dete znalo je za ivopisne
rituale u kojima su tuinci pogubljavali sve zarobljenike bez izuzetka, rtvujui ih svom
bogu sunca.
U sukobima te vrste ljudi poput Lakomba Ukpika teko da su imali ta da trae, osim kao
rtve. Ali onda je doao aferol.
Bila je to droga stvorena u nikadorskim laboratorijama za preradu i dopunu svesti. Inae
je bila gotovo bezopasna, ali neto u prirodi rodne grude Sainura menjalo ju je i inilo
dovoljno monom da potpuno preuredi ljudske umne sposobnosti. Kada se ispije u
kolevci ovekovog najgoreg neprijatelja, pojaavala je parapsiholoke sposobnosti

milionima puta -- ili je na mestu ubijala. Nikada se nije moglo sa sigurnou tvrditi u ta
e se podvrgnuti ovek pretvoriti.
Oajnom generaltabu Zemlje najednom su zatrebali obini ljudi, poput Lakomba
Ukpika. Skovan je plan da se na svet Sainura prebace hiljade domaica, kuvara,
inovnika i slinih komandosa smrti i tamo podvrgnu aferolu. Medijumi, telepate,
prekognitivci i telekinetiari moda e uspeti ono to redovne trupe nisu. Bilo je to
razmiljanje staro koliko i oveanstvo: tamo gde ne pomae ni razum ni oruje, obrati se
magiji i natprirodnim silama.

2
METODE VEBANjA BAJONETOM
Lakomb se probudio kada je ve pala no, uz glavobolju spektakularniju i iskriaviju od
vatrometa za praznik 31. septembra. Razume se, pomenuta glavobolja bila je dobar znak,
jer je predstavljala neoboriv dokaz da je jo iv.
Znai, postao sam esper, pomisli on. Kljuno pitanje koje se odmah postavlja glasi:
kakav? A nalaenje odgovora ne trpi odlaganja.
Pogled mu pade na kamen kraj leve noge. Proba da ga podigne mislima. Grake znoja
izbie mu po licu, ali se kamen nije pomerao ni za dlaku. Mora da je neto drugo,
pomisli, i pokua da predvidi ta e se desiti sutra. Uspevao je da misli samo na to kako
mu je hladno i kako je gladan. Razoarano sede na tlo i zagleda se u mesec koji se upravo
dizao ovenan sa tri ili etiri prstena.
Da li je mogue da je droga promaila, upita se. To bi bilo sasvim nalik na mene. Ili mi je
moda promenila telo umesto uma?
Izvadio je upalja i pri njegovoj svetlosti dobro pogledao svoje ruke, ali nije bilo
nikakvih promena. A kada bih poeleo bilo ta, pomisli gledajui u plamen, kada bih
poeleo da...
Cak! Plamen se ugasi.
Jesam li to ja uinio, upita se. Protrese upalja i ponovo ga upali. Ugasi se, naredi mu
mislima.
Cak.
Dakle, to je moj dar, pomisli. Umem telepatski da gasim svetlo. I kakva korist od toga?
Lakombe Ukpiku, i kao esper nula si kakva si bio i kao obian ovek.
Pokuao je da eksperimentie. Utvrdio je da mora da gleda u plamen da bi ga ugasio,
inae nita od uda. Kako bih time mogao da nakodim Sainurima, pomisli. Da im

upadnem u logor i ponem nemilosrdno da gasim sijalice? Uostalom, dokle se prostire

moja mo?
Pun mesec je sada dobrano zaao na put po nebu. Lakomb uzdahnu. ta ako poelim da
se ugasi, ovako, pomisli on.
Cak.
Zapanjeno je zurio u najednom tamni predeo. Jesam li to... ja? upita se. Najednom je
poeo da stie pravi uvid u svoje moi. Oseti strah.
A sa strahom, obuze ga jo neto: grozniava elja da nakodi Sainurima. Sada je najzad
poeo da veruje da je tako neto mogue. Ako upadnem meu njih i zamraim njihov
generaltab, itavu prestonicu? Kako e se boriti u mraku?
Nije ni video kada mu se patrola tuinaca privukla iza lea. Njihove maje oi svetlucale
su u totalnom pomraenju. Sainuri vide u tami.
Udarac pogodi Lakomba u potiljak i utrnu mu sve pred oima.

3
NO IJE ZVEZDE SU ODBILE DA IDU SVOJIM PUTEM
Probudio se polako, bolno i shvatio da je okovan za kameni zid. Svaki deli tela pekao ga
je: to to je bio bez svesti nije smetalo Sainurima da se temeljito iive na njemu.
Oigledno nisu eleli da gube vreme. Bio je izudaran i iseen, a sudei po bolu koji mu je
zadavalo disanje, najmanje jedno rebro bilo mu je slomljeno.
Zatvorio je oi. Srea da bar njih nisu dirnuli. itao je da su mnoge zarobljenike odmah
oslepljivali.
Udahnuo je duboko vazduh i to odasla kroz njega itavu reku bola. Tako ti i treba,
budalo, pomisli. Ti i tvoji veliki planovi o unitenju Sainura. Mora da si privukao patrolu
igrajui se upaljaem.
I ta sada, pomisli. Noni vetar hladio mu je oteeno lice. Samo da razmislim. Ulozi su
tako veliki... Postepeno je shvatao ta ga eka i mirio se sa sudbinom.
Koliko god to udno delovalo, nije oseao ni najmanji strah pred izvesnou smrti.
Mnogo je sluao o ritualima tuinaca i imao je sasvim jasnu sliku kako e se sve zbiti. U
samo svitanje prii e mu ratni prvosvetenik Sainura i njegovi pomagai. Okrenue
Lakombovu glavu prema nebu istoka da bi ovaj, trenutak pre nego to mu bodeom
iupaju srce, pogledao u lice njihovog nemilosrdnog boga, sunca koje ivot daje i uzima.
I ta e tada biti?

Cak!

MOJ TI JA KAE
Jutros sam poao u lov na sebe. Dugo sam to odlagao, jer u principu izbegavam
nepotrebna krvoprolia. Sve mislim, neu danas, sredie se stvari same od sebe, ne treba
da urim sa onim to bih posle mogao da zaalim. Konano shvatim da od zaludnih
mozganja nema drugih rezultata do glavobolje i da sam sve vreme samo proputao sjajne
prilike da zajebem sebe. Ponekad ovek naprosto ne sme da okleva, a odluan udarac
noem u lea predstavlja jedino reenje.
Odluku za napad bilo je teko doneti, ali jo tee isplanirati lov na samoga sebe. Nevolja
je u tome to me u ovom alosnom sluaju, kao to je i prirodno, neprijatelj poznaje u
duu. Nije lako upustiti se u boj gde je protivnik u stanju da predvidi svaki tvoj potez.
Zakljuio sam stoga da moram iskoristiti faktor iznenaenja i pustiti oruje da progovori
pre nego to budem shvatio ta me je snalo.
Najpre sam odabrao valjano mesto za zasedu, tamo pod dudovima na okuci pored
Todorovog potoka, dovoljno skrovito da niko ne bi ni posumnjao. Znao sam da svakog
jutra prolazim tuda bez ikakve pratnje prema kui popa Simeuna; ako paljivo udarim iz
potaje, niko nee posumnjati da sam se ja lino otarasio mrskog neprijatelja, to jest sebe.
Napunio sam magacin sa dvanaest metaka i poneo za svaki sluaj jo par kutija kuruma;
drim se one stare da od vika glava ne boli. To jest, mene nee boleti. Spakovao sam i
bocu muenice ako mi se boravak u busiji odui, za zlu ne trebalo i da smiri ruke u
odsutnom asu. Puku sam odloio pored desnice, da bude spremna u svakom trenutku i
razbakario se u ipragu. A onda ekaj.
Obino sam svakog jutra prolazio Todorov potok izmeu osam i pola devet, ali tog dana
kao za inat nigde nikoga. Jednom sam se ponadao da sam se ugledao u daljini, ali bio je
to uitelj Spasa koji je terao bicikl i neto uno diskutovao sam sa sobom. Sve su mi se
dlanovi znojili kada je proao.
Pa ta radi ta budala, to jest ja, proe mi kroz glavu. Zato ne nailazi? Pade mi na pamet
da mu se moda neto desilo, ali seao sam se da sam se sino oseao zdravo kao dren, a
ja sam i inae izdrljiva zverka. On mi to namerno radi, pomislih, dok su se asovi
razvlaili. Najgore, pomislih, ne moe ni cigar duvana da zapali: svak zna da sam ja
ovek osetljivih ula, prefinjen, namirisau dim i smesta zaditi, svestan da neto nije u
redu. Ukratko, nije lako sa takvim protivnikom.
Proe podne, bogami i senke poee da se oduuju, a od mene nita. Zunzare navalile,
osladile im se dudinje, pa se sve u oi zaleu. Umesto da odustanem, spakujem kofer i
poem kui, mene uhvati neki inat: sedeu makar do ponoi, ali ima da doakam protuvi. I
ta se deava: upravo tada ugledam sebe, idem puteljkom od umice i sve veselo

zviduem, nita ne sumnjam. ak i puka nije u ruci kao obino, ve prebaena preko
ramena, cevi okrenute prema zemlji. Ah, sada e ti da vidi svoga boga, pomislim,
gucnem muenice i ubacim metak u cev.
Nisam raunao na svoj sluh i reflekse. Na kljocanje zatvaraa moj ti ja digne glavu kao
umska zverka i na sve etiri baci se u zaklon. Ja opalim, metak mu prozvidi na santim
od uva, umesto mrske elenke rasprti nedunu granu i to je bilo sve. Neprijatelj prhnuo u
jarak s preke strane, unuo meu punoglavce i abokreinu, pa ni nos da pomoli.
"Hej ti tamo!" drekne. "Koji ti je avo?"
Ozbiljno sam se razbesneo. Zar je mogue da se toliko pravim lud? Nategnem ti lepo
zatvara i potpraim jo jedan metak u njegovom optem smeru.
"Dobro ti zna!" poviem.
"To si ti, Antonije", ujem sebe sa druge strane puta, prepoznavanje u njegovom glasu.
"Da, ja sam. Mislio si da te neu otkriti?"
"Nemam pojma o emu govori", odgovori mi ja.
Opalim i trei kurum i on otkosi evar pokraj Antonijevog abljeg sklonita. Izgubio
sam faktor iznenaenja i sada je bilo pitanje kako e se sve zavriti.
"Moe prestati da glumi", poviem. "Razotkrio sam sve tvoje planove. Znam koliko
vremena si mi radio o glavi. Odavno ja znam da me mrzi."
U jarku, utanje. Neka se preznojava, pomislim. Neka razmilja o tome kakvu sam mu
sudbinu pripremio kada sam otkrio njegove spletke.
"Dugo sam sumnjao, dragi moj Antonije", poviem. "Najpre nije bilo odreenih znakova,
uinilo bi mi se da me je lik u ogledalu pogledao ispod oka dok sam se okretao, senka mi
nije pratila pokrete ba onako kako je trebalo."
Zastao sam da mu uteram jo malo straha.
"Ali zna li kada sam se uverio? Sea li se, Antonije, kada sam zastao pored bunara
nikadorskog da uzmem vedro vode? Dole u dubini video sam svoj odraz. Mislio si da te
nisam opazio zbog toga to je bilo prilino mrano. Ali video sam ja tvoj podlaki i
prezrivi smeak i od tada znam da mi radi o glavi. Tada sam poeo paljivo da te
posmatram, da vrebam svaki tvoj pogrean korak i najzad shvatio: moje roeno ja eli mi
unitenje!"
"Laove!" drekne ja. Po tonu glasa opazio sam koliko je Antonije uzbuen. To je moralo
znaiti da sam pogodio istinu. Moje reakcije kada me razotkriju uvek su teile

prekomernosti, dobro sam to znao. Ama, bar sebe poznajem kao... dakle, kao samoga
sebe.
"Laove", ponovi ja. "Tisi planirao da doaka meni!"
Neto psikne nad mojom glavom, a dudinje se raspre nada mnom i zabrabonjaju okolo
kao kia. Okasnelo, sa preke strane zaori se gromoglasno: 'Bang!'
Ama, pomislim, skot se usudio da puca na mene! To svakako zahteva estok odgovor.
"Antonije!" zaujem ga kako kreti kada je pukaranje prestalo. "Ti si... Ti si... prase!"
Prozaino i nematovito, pomislim. Taj nije shvatio finu umetnost vreanja.
"Umukni, Antonije, izmetu!" dobacim mu, tek da ne ostanem duan.
"Crkotino!"
"Pomijaro!"
Umesto da nastavi pregovore, ja, to jest Antonije, opet opali.
I tako se nastavljalo. Nisam se usuivao da izaem iz sklonita, znajui da me moje ja
eka sa druge strane puta, ubitano, reeno da mi ekspresno urui metak u lea. Taj je
spreman na sve, razume se. Ko e to bolje znati od mene?
Dok no polako pada, razmiljam o tome na ijoj strani je prednost. Gladan sam,
naravno, i edan, ali tei me da je i on gladan, a tu su onda i komarci koji mora da su ga
izjeli u tom abljem sklonitu. Dalje, razmiljam ne bez ponosa, njemu je svakako tee i
zbog toga to nije oekivao napad, pa sledstveno tome nije izvrio psihike pripreme: ja
bar imam muenicu, prijateljicu iz mnogih ovakvih neprilika. Nekako mi lake pada da
izdrim kada znam da je njemu gore.
Prolazilo mi je kroz misli da iskoristim okrilje mraka i donesem
neto teeg oruja: sa onim to imam kod kue mogao bih da ga oduvam sve sa
abokreinom. Zadralo me je to to bi verovatno i on, to jest ja, pokuao slino, to bi
nas u krajnju ruku opet dovelo u pat poziciju. Moda bi bilo pametno prikupiti ljude iz
sela, podeliti im oruje, pa da vidimo ko e koga. Jer sada je to ve i pitanje asti;
preorau itav grad ako treba, samo da sredim nitkova.
Jedno je sigurno: protiv mene moj ti ja nema anse. Snagu mi daje i to to znam da sam ja
u pravu i da je Antonije prvi poeo ovu ludu igru.
Bez obzira na to ta je rekao, ovde se zna ko je pravi prasac.

AVIONI, DIRIABLI, RAKETE

Budunost oveka je na nebu

1
KNjIGA STRAHA I NADA
Tu, u ujakovoj biblioteci, meu mermernim holovima i kabinetima od mahagonija,
Vladimir pronae spise koji e mu izmeniti ivot.
Knjiga je bila do krajnosti neugledna. Stajala je na stoiu za kafu, a ispod nje je bilo
nekoliko nerazrezanih pisama. Vladimir je najpre moda petnaestak puta proao kraj nje
ne videi je, opijen velelepnou zdanja, ali ovek se posle izvesnog vremena zamori od
uda i prikloni panju obinim stvarima. Usred sve raskoi Vladimir najednom postade
svestan da u rukama dri pohabani koni tom ispunjen ujakovim sitnim, pedantnim
rukopisom i gleda poruku na koricama:
Za mog Vladimira.
Dugo je drao knjigu u rukama, najednom osetivi elju da brizne u pla.
Prolaz kroz ujakovo imanje imao je svojstva puta kroz zemlju bajke: bio je okruen
drvoredima lipa tekih kronji i japanskim ribnjacima, konjunicama i pomonim
zgradama za itavu vojsku posluge. Kada je Vladimir sve to prvi put video, osetio se
zgromljeno.
Deo zapanjenosti poticao je od same veliine ujakovog bogatstva: nije ni sanjao da jedan
ovek moe da poseduje toliko. Znao je da je ujak zaradio dobre pare tokom godina
slubovanja u Nikadoru, ali ono to je video prevazilazilo je sve.
Najvei deo Vladimirove neverice imao je drugi izvor. Ujak je itavog ivota slovio za
ovekomrsca: poslednjih deset godina odbijao da se vidi ak i sa najbliim srodnicima i
iveo je u potpunoj izolaciji na svom imanju. Mnogi nagovetaji kazivali su da je
Vladimir na samom vrhu liste osoba naroito mrskih ujaku. A onda, nekoliko dana posle
stareve smrti, stiglo je obavetenje advokatske komore da je ovaj njemu, Vladimiru,
zavetao celokupno vlasnitvo: ovek koji ga je prezirao jednim potezom uinio ga je
bogatijim od Kreza.
Vladimir otkri da ne moe da gleda u natpis na koricama a da ne pocrveni.

2
BUDUNOST OVEKOVA
Knjiga je posedovala svojstvo magnetne privlanosti za Vladimira. Svaki put kada se
umori od razgledanja svog novog imanja on joj se vraao i listao iskrzane stranice. U
samouverenosti tona kojim je pisana bilo je neega to ga je neizmerno smirivalo; iako je
sadrina bila gotovo besmislena, knjiga kao da je irila auru samopouzdanja i spokoja.
Budunost oveka je na nebu, pisalo je na poetku. Kao to okovi ljuske jajeta nee
zadrati ptie, tako ni okovi sile tee nee zaustaviti oveanstvo. ovek je kao orao:
sudbina mu je u visinama.
Vladimir je paljivo okretao stranice, kuao dah ujakove samouverenosti kao neko retko i
izvanredno vino. Ujak je svakako bio lud, ali takvo ludilo je opinjavalo.
ovek je do sada uvek koristio pomagala da bi se vinuo u vazduh: avione, diriable,
rakete. Zaboravljao je osnovnu stvar: ovekov um jai je od materije. Ova knjiga sadri
moj dar oveanstvu, rezultat dugih godina istraivanja sprovedenih u Nikadoru: ko
ponovi proste vebe navedene u ovoj knjizi moi e da se digne u vazduh snagom misli.
Vladimir se upita da li je starac zaista verovao u to to je ispisao u knjizi. Svako je znao
da levitacija predstavlja neostvariv san; pa ipak, rei u knjizi nisu doputale sumnju.
Vladimir se seti da je meu retkim vestima o ujakovom boravku u Nikadoru bilo
nagovetaja da se ovaj u slobodnim asovima bavio okultnim naukama, egzotinim
filozofijama, to su svi koji su ga poznavali primali kao samo jo jedan dokaz
osobenjatva.
"Da bi se prikupila energija za letenje, potrebno je uiniti neke jednostavne pokrete..."
pisao je ujak. I protiv svoje volje, Vladimir zatee sebe kako ponavlja gestove
redosledom kakav je dat u knjizi. Razume se, znao je da se radi o gluposti, pa ipak je to
inio, kao to ovek i nesvesno izbegne da proe ispod merdevina ili ponekad proita
nedeljni horoskop. Primeti da mu je srce zatreperilo kada je stigao do zavrnih delova.
Kada je sve okonao, suspregao se kao da oekuje udarac.
Posle nekoliko sekundi ponovo se opustio i dozvolio sebi da slobodno die. Razume se,
nita se nije dogodilo. Zavrteo je glavom zbunjeno i malo posramljeno. "ta si
oekivao?" ree sebi. "Da pone da lepra po sobi kao lastavica? Ujka je bio lud poput
mrmota i to si znao. Uostalom, i ti si od njegove krvi", zakljui zlovoljno. "Iver ne pada
daleko od klade."
Ta no bila mu je prva na novom posedu. Bio je napet do krajnosti i satima nije mogao da
zaspi, ve se samo bacakao kao da se bori sa nevidljivim dusima. U mislima je ponovo
prolazio beskrajnim imanjem i prebirao po bogatstvu. Vladimir nikada nije bio imuan
ovek i ono to ga je zadesilo bilo mu je nezamislivo; neprekidno je morao da ubeuje
sebe da je sve to stvarno. Zaspao je tek pred svitanje, oseajui se kao da se nalazi u ii

neizmerne sile, kao da ogromno oko uliva u njega snagu hiljada ljudi i zatim njom zrai
na sve strane po svetu.

3
... NALAZI SE NA NEBU
Vladimira probudi sunce koje mu je kroz otvoreni vrtni prozor sjalo pravo u lice. Otvorio
je oi i zagledao se po spavaoj sobi prostranoj poput dvorane za ples. Njegovoj spavaoj
sobi. "Ti si Krez", ree sebi i nasmeja se. Prui ruku da dohvati pokrivae i ne napipa
nita. Mahinalno spusti pogled i sledi se.
Telo mu je lebdelo na otprilike trideset centimetara iznad kreveta.
ok je bio toliki da mu se najpre inilo da e izgubiti svest. Tako dakle, ujka, imao si
pravo, pomislio je. Visio je nad posteljom poput balona, plutao poput pastrmke na sredini
vira.
Polako u srce stade da mu se uvlai oduevljenje kada je poeo da shvata znaaj onoga
to se upravo dogodilo. Ja sam ptica i nebo je moje, proe mu kroz glavu. ta e ovo
uiniti sa svetom, letenje prema receptu koji svako moe nauiti? Kako e izgledati
transport, gde su granice brzine, visine? Mahnuo je rukama i zaplivao kroz vazduh odaje,
a zatim se lako vinuo kroz otvoreni prozor ka vrtu.
Lie breza pomilova ga po obrazima, meko mu zauka o piamu. Ja sam orao, mislio
je. Proba da se vine jo vie i vide da klizi kroz vazduh poput vidre, dizao se sa lakoom,
kao da uopte nema teine.
Plutao je na vetru, okretao se oko sebe, oduevljenje ga je sve vie zahvatalo. Imanje se
pod njim polako pretvaralo u skupinu dejih igraaka i figurica od eerleme, ali on
svejedno nije oseao vrtoglavicu, gledao je uperke empresa i stoletnih lipa pod sobom i
oseao se poput omanjeg boanstva.
Lako se okrenuo da se vrati, razaznao prozor kroz koji e ui u sobu. Pokuao je da se
pokrene, a onda shvatio da ne moe.
Koliko god se trudio, nije mogao da smanji visinu ni za milimetar. Vetar nad imanjem
drao ga je kao zarobljenika, nosio ga poput balona, nikakav svestan napor nije pomagao
da izmeni poloaj.
Oduevljenje u trenutku zameni najistija panika. Batrgao se, bacakao, vikao, jaukao, ali
visina se nije menjala. "Nemogue", pomisli, "ovo se ne deava. Kako u da se vratim?
Da li obratna arolija uopte postoji?" I onda, zatim, besno: "Ujka. Uvek me je mrzeo. To
mi je namerno uradio!"

Paniku smeni ledeni bes. Odluio je da nae naina da se izvue iz nemogue situacije.
Nee njega nadmudriti odrtaveli mizantrop. Reio je da poe do grada, gde ima dovoljno
visokih zgrada i da se rukama zadri na nekoj od njih. Spustie se do zemlje i hodati po
njoj, makar morao itavog ivota da nosi olovne tegove u depovima.
Pustio se niz vetar poput papirnatog zmaja, jedrio u gotovo opipljivom besu. Prve zgrade
pojavie se ispred njega poput udaljenih stubova: pred tim prizorom osetio je olakanje.
Magla je visila nad gradskim tornjevima poput kupole. Nadmudrio sam te, stare,
pomisli.
Onda shvati da sa maglom neto nije u redu.
Kupolu nad gradom inili su ljudi. Mukarci, ene i deca lebdeli su nad zgradama poput
velikog, tamnog oblaka. Koliko ih je bilo: deset hiljada, dvadeset? Bespomono su se
koprcali, praakali, rojili nad gradom, bube na leima, riblja mla i punoglavci na suvom.
Vazduhom su odzvanjali zapomaganje, vika, pla. Vladimir zastade, sleen.
Preobraaj se nije zaustavio na meni, pomisli on. Ja sam ga samo otpoeo. Da li je to bio
nain osvete ujaka mizantropa, Pandorina kutija na dar za sve one koje je prezirao?
Gotovo je mogao da uje glas starca: eleli ste nebo, dragi moji: uzmite ga.
A mene, najomraenijeg, izabrao je za orue, pomisli on. Najslai dar pomahnitalog
ovekomrsca: Za mog Vladimira, pribor 'Uradi sam' amaterskog egzekutora oveanstva.
Budunost oveka je na nebu, govorili su ujakovi zapisi; ali kome je moglo da padne na
pamet da e to biti na ovakav nain?
Sa istoka ula se priguena tutnjava groma: Vladimir se okrete i vide kako su obzorjem
polegli mrani oblaci gonjeni olujnim vetrom. Nebo je ekalo oveka, crnje i stranije
nego ikada.

VELIKI KAVEZ
U sredu Veronika poele da otputuje iz Berna za Veneciju. Spakovala je stvari u kola i
dala se prema jugozapadu, retko kada usporavajui ispod sto pedeset na sat, ak i kada je
prolazila kroz naseljena mesta. Ponadala se da e joj promena boravita doneti spokoj, ali
je po obiaju greila. U ponedeljak je bila u Bratislavi, u utorak u Frajburgu i svuda je
bilo isto.
Zato se zavarava, upita ona sebe. Nigde nee nai mir.
Prazne ulice velikih gradova kroz koje je prolazila kao da su zraile tugom jaom od
ivota. Lozana, Bergamo, Verona: beli tornjevi i starinske palate nemo su je posmatrali
dok je vratolomnom brzinom presecala ulice, uletala u raskra i izbijala na mostove.

Nigde nije videla nijednog oveka. U Padovi njen prolazak preko gradskog trga preplai
ogromno jato golubova koji se digoe i stadoe da krue nad vozilom. Kada ih je videla,
najpre je poela da se smeje do zacenjivanja, iako, razume se, u svemu nije bilo ba
niega zabavnog. Potom je briznula u pla.
Bilo je potrebno samo devetnaest dana od njenog dolaska da nestane i poslednji ovek na
svetu. Proces je ve doao gotovo do kraja pre nego to je shvatila da je ona iskljuivi
krivac za sve to se odigralo.
U daljini opazi jato tamnih ptica i prikoi da bi ih bolje osmotrila. To svakako nisu bili
golubovi. Krupne ptice gotovo da nisu micale krilima dok su u formaciji letele prema
jugu. Veronika nekoliko puta pritisne sirenu, ali ptice nisu menjale ravnomerni let:
trideset hodoasnika na pohodu prema Simurgovoj planini. Posle nekoliko trenutaka nebo
ostade prazno i Veronika nastavi da vozi. Znala je da su to bili ljudi -- tanije, ono to je
ostalo od ljudi.
Ono to je trebalo da bude rutinsko istraivanje kompasne rue vremena pretvorilo se u
najveu tragediju oveanstva. Tragediju bez ijednog mrtvog, pomisli ona.
Svako zna da su na severozapadu vremena postojanja divlja i neistraena. Ipak, kada je
Veronika otputovala kolima nikadorske proizvodnje na istraivanje nepostojee reke
Eridanus, izgledalo je da nikakve opasnosti nema niti je moe biti. U mesec i po dana
izmeu oktobra i novembra obila je Dragoniju sa njenim trostrukim zidovima od vatre i
Erevonland, planinu crnu kao da je ugljenisana, obavila sva potrebna ispitivanja i vratila
se kui. inilo se da je zadatak obavljen bez greke. Dvonedeljni boravak u uobiajenom
karantinu posle putovanja malo ju je ohladio, ali smatrala je da je to mala cena za ono to
je doivela. Kada se najzad ponovo nala meu ljudima, eljno poput deteta upijala je u
sebe sve mirise i boje doma.
Onda je sve poelo.
Kao usled neke udovine arolije, ljudi oko nje poeli su da se preobraavaju. Proces se
irio geometrijskom progresijom. Prvih dana bila je ubeena da sanja ili ludi, ali proces
se nastavljao, sledei sopstvenu naopaku logiku, prkosno ispreen zdravom razumu.
Ljudi su se pretvarali u ptice.
Na oi putnice, mukarcima, enama i deci narastalo je perje, irila im se krila i nicale
kreste. Svet oko nje najednom je bio pun gakanja, kretanja, lepetanja. Gledala je kako se
oveanstvo die u nebo, zaboravlja na svaki trag civilizacije, svija gnezda po
oblakoderima, epuri se po kronjama. Za njim su ostajala naputena vozila, prazni
restorani, opustele kole. ovek je preselio prebivalite u oblake.
Prolo je jo nekoliko dana, a tada je Veronika poela da sumnja. Do tog trenutka broj
normalnih ljudi bio je sasvim mali i postojano je opadao. Nadala se da e bar neko biti
poteen, ali promena je nepogreivo zahvatala svakog oveka, enu, dete.

Izuzev nje.
Crv sumnje sve je upornije grizao Veroniku. Kada vie nije bilo nijednog normalnog
ljudskog bia u okolini, ona rei da obavi provere koje e joj potvrditi ili opovrgnuti
strahove. Provalila je u veliku dravnu laboratoriju za bioloka istraivanja negde u
okolini Liona i dala se na ispitivanje sopstvene krvi. Od putnika nikadorskim plovilima
zahteva se iroka erudicija: provere je izvela sa lakoom. Ono to je nala potvrdilo joj je
najgore strahove.
Ona lino bila je kriva za usud koji je zadesio oveanstvo.
Prilikom boravka na Erevonu, na ko zna koji nain, njena krv zaraena je virusommikromainom, veto izraenim tako da ostane uspavan u Veronici, ali da se aktivira u
osobama koje dou sa njom u kontakt i da im izmeni telesnu konstrukciju i genetski kod.
Veronika se pitala ko je u praini Erevonlanda ili Dragonije ostavio Trojanskog konja
koji e zbrisati oveka, ali to u krajnjoj liniji i nije bilo vano. in je bio izveden, a ona
je, mada nesvesno, bila direktni pomaga.
Mogli su napraviti virus tako da uniti i mene, pomisli Veronika dok se vozila mostom
iznad reke Brente. Ali izabrali su da me potede. Da veno ivim sa saznanjem da sam
unitila ljudski rod.
U Veneciju je stigla kasno popodne i provela neko vreme u vonji izmeu drevnih palata
i otmenih etalita. Gondole su leale pokraj kanala, a mostovi i prolazi bili su prekriveni
prainom.
Veronika zaustavi pred zgradom hotela 'Piko dela Mirandola' i zaputi se prema predvorju
da se malo odmori i neto pojede. Sada, dok motor nije radio, grad joj se uini prepun
vreve i ivota. Deca-ptice gukala su u potkrovlju, iz parka je ula zaljubljeno dozivanje
pernatih parova. Tamna jata uz lepet krila gonila su se nebom iznad nje.
Veronika stade pred samim ulazom u hotel i sklopljenih oiju stade da oslukuje zvuke
ivota oko sebe, gukanje i lepet kraja oveanstva.
"'Slobodan kao ptica na grani', tako su govorili", pomisli ona bledo. "A ja jedina znam da
nije tako. I primam svu krivicu na sebe, ako se tako neto ikako moe preuzeti. Ja sam
odgovorna za sve vas", ree ona ptijem svetu, "ja sam uvar velikog kaveza."
Zaljubljeni par zalepeta iznad Veronikine glave i spusti se na mansardu hotela. Deca u
potkrovlju biskala su perje i pripremala se da usnu sa glavom ispod krila. Ove jeseni neke
udne ptice letee na jug.

GRETHEN JE IZA VRATA

1
ANDELON, KRILATI NOSOROG
Dr Aron Nemirovski saznao je za svoj udes iz jutarnjih novina.
Tog jutra je na miru dorukovao, izaao iz hotelskog apartmana i zaputio se na kratku
etnju parkom. Iako je putovanjem u potpunosti poremetio svoj uobiajeni vremenski
redosled, oseao se izuzetno orno. Priao je najbliem kiosku, bacio novi prodavcu,
dohvatio prve novine sa gomile i rairio ih. Tada je u samom dnu naslovne strane ugledao
sledei tekst:
DR ARON NEMIROVSKI POGINUO U
AVIONSKOJ NESREI KRAJ ABERDINA
Dr Nemirovski mirkajui skine naoare i ponovo ih namesti na vrh nosa, kao da e mu
to pomoi da lake svari informaciju koju je upravo primio. Namrtio se i stao da ita
agencijsku vest.
Tekst je bio lakonski i poto ga je razbistrio dr Nemirovski nije bio mnogo pametniji
nego pre. Sino oko 22 asa lirdet kojim je slavni biolog iao na simpozijum u Aberdinu
sruio se nadomak aerodroma. Telo dr Nemirovskog prebaeno je u rodni kraj. Izrazi
sauea udovici poginulog pristiu iz svih krajeva sveta.
Dr Nemirovski pokua da se priseti dogaaja od prethodne veeri. Posle rutinskog leta
lirdet se bezbedno spustio na aberdinski aerodrom. Ni traga uzbuenjima ovekoveenim
u lanku. Izuzev...
Nemirovski se iznenada priseti naoko beznaajnog detalja. Nekoliko minuta pre sletanja,
kada su ve bili iznad aerodroma, uinilo mu se da je krilo aviona zlatasto sevnulo, kao
zahvaeno snopom reflektora.
Ili kao da je naletelo na pramen zlatne magle i brzo ga rasprilo, shvati on i oblije ga
hladan znoj. Tada mu to nije privuklo panju.
Zlatne magle! Da li je mogue da je pilot bio toliko nepaljiv?
lanak poprimi sav zloslut sveta.

2
PARALEUS, MIRISNI FLAMINGO
Na poetku bee drugi petrolejski rat. Kada niko nije pomislio da bilo ta poinje ili se
zavrava. Sukob se razbuktao i ugasio pre nego to je iko shvatio emu. Kruilo je tih
dana po svetu mnogo nikadorskih projekata, od kojih je jedan bila i licenca za
proizvodnju vremena u gasovitom stanju. to su iritlije, pomisli Aron, iskoristile na
nadaleko poznati iritlijski nain: Ono to ne ume da sagradi, umee da razbije.
I tako, zbog toga to se svet tako okree, reeni rat ostao je upamen po prvoj ratnoj
upotrebi zloglasne temporalne bombe. U pijanstvu slobodarskog zanosa, smatrane su
idealnim orujem. Ne samo zbog toga to su nastale prepravkom uglavnom bezazlene
nikadorske naprave, ve i stoga to su delovale samo na ivu silu, dok su oruje, oprema i
slino ostajali netaknuti.
Kao u svakom pijanstvu, problemi su nastali posle.
Pokazalo se da se arite temporalne bombe nikada ne gasi. Ono veito plovi vremenom i
nasumice iskrsava sad tu, sad tamo u stvarnosti, zadrava se nekoliko dana i nosi nove i
nove otkose rtava, spomenik ratu koji nikada nee nestati.
Zahvaena oblast moe se prepoznati po slabom fosforesciranju koje potie od toga to je
postojanje podvrgnuto naprezanju: sve zajedno izgleda kao magla boje zlata. Ko zae u
arite poremeaja izgubljen je. Izbaen iz stvarnosti, do beskraja e lutati napola ili
nimalo realan, bez nade da se vrati.
Da li je mogue, upita se dr Nemirovski, da je poremeaj iskrsnuo toliko naglo da pilot
nije stigao da reaguje? Razlike na poetku putovanja trebalo bi da su male: ovek i ne
primeti da je mrtav. Neopomenut kroi na vrata haosa. Kasnije se sve umnoava,
ubrzava.
Granica, ako postoji, neznana je.

3
HURBAT, JAJE KOJE PEVA
Maka obrasla perjem stade ispred dr Nemirovskog i nakostrei se: upravo je izvodila
mlade u etnju. "Boe", ree naunik i okrete glavu.
Pre nekoliko sati pokuao je da se vrati u apartman, samo da bi utvrdio da vie nema ni
hotela. Od tada je lutao ulicama Aberdina i posmatrao kako se postojanje obesmiljava
uurbanim tempom.

Na um mu pade Greta, njegova ena. Ona koju je stvarnost verovatno prvu sa veseljem
izbrisala. Dini spomenik ratu ne bi propustio da se tako naali. Njih dvoje znali su se jo
iz studentskih dana. I voleli sa istrajnou pred kojom bi varljiva stvarnost ostala
zgranuta. Ili je bitna re bila razumevanje. Kako god bilo, pomisli on, ostali smo zavisni
jedno od drugog.
Ali Greta je ukinuta. Ovde nema mesta za saoseanje.
Pre izvesnog vremena pokuao je da sa automatske govornice pozove El Paso i, razume
se, nije umeo ni da ubaci novi u mutiranu nakazu aparata. Ni pominjati da novac u
njegovom depu vie nije vredeo prebijene pare. Slavni biolog iao je aberdinskim
ulicama i gledao izloge ispunjene proizvodima iju svrhu nije umeo da nasluti i pozorine
panoe ispisane imenima mrtvih i neroenih glumaca. Pokuavao je da smisli sto i jedan
nain za goli fiziki opstanak.
Sa druge strane ulice rogata starica prodavala je pecivo. Miris mu se uini zamamnim -ili ga je tako preradila glad.
On propusti motocikl tapaciran tigrastim krznom i pree ulicu. Ma gladi okrene mu
utrobu, na trenutak neizdriv. Pokojnik Aron prie kiosku, a kada prodavaica pogleda na
drugu stranu, on posegne rukom za kesom u koju tek to je sila vrua zemika.
Zeleni, krljutavi prsti rastvore se nad pecivom. Aron prigueno krikne i trgne ruku.
Prodavaica ga sumnjiavo pogleda.
"Gospo'n?" ree ona.
"To nisu ljudski prsti", pomisli on. "U ta sam se pretvorio?" Gotovo potra, a vetar ga
zaslepi, donosei sa sobom miris umbira, lipe i praine. Nae se nad jednu lokvu i
paljivo pogleda.
Nezgrapno, zeleno telo. Siuna glava i oi bez kapaka. ovek-guter, monstrum iz
jeftinog filma: atrakcija za vaar u vaem gradu.
Ne treba pominjati, udovite je odeveno u elegantni sako u kom je dr Aron N. krenuo iz
hotela.
Gde N, razume se, stoji za 'Nakaza'.
Stranac u svakom pogledu, pomisli Nemirovski, izmeu ostalog i u sopstvenom telu.
Samosaaljivo, pih, iz crvenog oka kane suza, namreka baricu i ukloni sliku.

4
LULAGAG, PIRINANI MAAK
Zeleni Aron trao je aberdinskim ulicama: danse macabre za sve bive dane sa naznakom
smisla. Budunost nee biti tako sentimentalna. Kao privienje i nesvet doktor e krenuti
dalje.
Oko njega, pogledi su se odbijali ili ga glatko prozirali -- ak ni prezirali: ravnodunost,
mrzovolja, umor. Da li su u ovim krajevima monstrumi obina stvar?
Dr Frankentajn i njegov monstrum, u kompletu, sjedinjeni za venost.
Krajiak oka uhvati pokret na balkonu izdano opervaenom ruama, ki razglednica za
svet sa one strane ogledala. Meu cveem, naopaka Julija eka goreg Romea: zelena,
groteskna, mae maramom, skree panju dragana.
Njegovu panju.
Trenutak stoji, neodluan. Zelena Julija, mogla bi mu biti sestra po stravi. Zbog ega
izgleda toliko poznato?
"Hej", dobaci on.
"Arone", vikne udovite poznatim glasom.
Suvie poznatim.
"Greta!" proapue dr Nemirovski.
I ve juri uz stepenite zgrade, u grudima tuku srce ili su moda dva. Greta, koja nikada
nije elela da se rastaje od njega. Greta, suta istrajnost ili moda razumevanje. A gde je
tu ljubav, dr Frankentajne?
Sigurno je, pomisli on, pohitala u Aberdin im joj je javljeno za nesreu. Potraila je
arite zlatne magle u kojem sam nestao i ula u njega. Nije elela da budemo razdvojeni
ni u smrti.
Stigao je na balkon i zagrlio zelenu Juliju. "Greta, Greta", aptao je. Voleo ju je kao
prvog dana, kao uvek, rasplakao se na njenom ramenu, stezao je u naruju. Bio je
prognanik. Bio je udovite. Bio je srean.

PAKAO SVITANjA
1
Dlanovi su mi prekriveni neim crnim, sasuenom krvlju ili uljem. Miem se, pokuavam
da odgurnem komade izlomljenog metala i plastike i da ustanem. Leva noga me ne slua,
posrem, rukama sam se oslonila o zid i gledam kako mi se sa butine slivaju kapi krvi.
Marlena se sruila, Fajre.
Zidovi i tavanica crni su, a pod je poprskan neim tamnim i sluzavim. Mislim da je to
moja krv. Ranjena sam. Noga me veoma boli. Imam posekotine po rukama, licu. Ne
znam ta da radim. Zato mi ne odgovara?
Sve je poelo iznad ravnice Doraiba. Ili je to bio Geteb. Napao me je roj deraa. Izgrizli
su kamere, oplatu, motore i ko zna ta sve jo. Letela sam na slepo neko vreme, nisam
mogla da upravljam Marlenom niti da se spustim. Onda sam se sruila. Mogla sam da
poginem. Negde na Doraibu. Ili je to bio Geteb.
Dugo sam bila u nesvestici. Kada sam se probudila bio je mrak i leala sam na podu.
Moda mi je mrak spasao ivot. Fajre, ta sada da radim? Ti si negde daleko odavde, a ja
bih sve dala da si uz mene. Potrebna mi je tvoja pomo.
Pokuavam da previjem rane. Ruke mi drhte i posao sporo odmie. Fajre, znam da uje
ove misli. Ako ostane uz mene, sve e biti u redu. Moda ne razume. Bojim se.
Prilazim prozoru i gledam kroz njega. Napolju je sve mirno. Pod svetlou zvezda itav
predeo izgleda kao izliven u plastici. Marlena lei usred mora tamnog peska. Deluje kao
da je vetar nabacao polumeseaste dine svuda unaokolo. Smeno, jer sam taj pesak je
vetar. Smrznuti vazduh. Kada se Sunce ugasilo, nebo je u trenutku potamnelo i prekrilo
se oblacima. derai su se razbeali. Vazduh je padao poput meave. Igra pahuljica,
valcer za pulsirajuu zvezdu. ekaj. Ako nema vetra, ta je oblikovalo dine?
Eto, htela sam da izbegnem takva razmiljanja i nisam uspela. Ne mogu da smetnem s
uma oseaj da oko broda sve vrvi od ivota. Sve to prigueno svetlucanje belih i plavih
potoka leda izgleda mi poput maske koja krije pravo lice okoline, nakazno i smrtonosno.
Pokuavam da ubedim sebe kako su takve misli pogrene i ne uspevam. Iako je jedina
stvar u koju mogu biti sigurna to da sam bezbedna sve dok mrak bude trajao.
derai, luciferide, kamene ptice: sve nakaze sveta ive na ovom prevoju udesno od
vremena.
Neko ih je jednom nazvao demonima zore; to je dobro ime. Moda su prilagoeni ivotu
u najgorem paklu koga je ovek ikada posetio, ali ovakvu no ni oni ne mogu da izdre
nezatieni. Stii e tek kad ponovo bude svanulo.

Neto poput zujanja muva bruji mi u glavi. Mnogostruko, roj koji obuhvata svet. Glasovi
telepatika. Poput svega to ovde ivi zavukli su se u rupe duboko pod zemljom i ekaju
da prestane mraz. Vrite u mojoj glavi. Naa veza mora biti jednosmerna.
Oko broda, svetlost zvezda igra u ledu kao po prastarim vitraima. Dine smrznutog
vazduha svetlucaju kao staklo. Skupljene oko Marlene, podseaju na krdo grbavih nakaza
okrenutih prema brodu.
ivci se udno poigravaju sa mnom: mogla bih se zakleti da se jedna dina malo pomerila.
Paljivo posmatram, ali ona naravno ostaje nepomina.
U kabini je sve do maloas bilo vrlo tiho. Sada se uje zvuk koji podsea na grebanje
malih kandi po metalu. Izgleda kao da dopire sa svih strana. Iako znam da se to
Marlenin oklop hladi i skuplja, obuzima me sve vea teskoba.
Opet mi se uinilo da se dina pomerila. Verovatno se sneg obruio. Ipak ne skidam
pogled sa nje. Nita se ne deava, sem to pred oima poinje da mi igra. To je jalov
posao. Sada izgleda kao da se sve dine kreu. Trudim se da ne obraam panju, pa ipak se
sve vreme osvrem prema prozoru i gledam u snenu dinu, oekujui da se desi ni sama
ne znam ta.
I evo, deava se. Dina se pomera. Jasno vidim. Sneg se mie kao da neto pokuava da
izae iz njega. To ne moe biti nita ivo, ne sada, ali -- gospode, iz snega proviruje
ljudska ruka i mie prstima!
To je nemogue, mora biti da sanjam ili da sam poludela! Mala, gola ljudska ruka razgre
smrznuti kiseonik.
Ona izlazi iz snega, naga devojica stara desetak godina, i otresa led iz kose. Do kolena u
smrznutom vazduhu, ona me mirno gleda.
U uglovima oiju nahvatalo joj se inje. Ona prilazi prozoru i priljubljuje prste uz staklo.
Mie usnama, ali ne uje se nikakav zvuk. Naravno, napolju je gotovo vakuum.
Ne mogu da odvojim pogled od nje. Njeni gestovi, njeno ponaanje, sve to moe da znai
samo jedno: ona me moli da je pustim kod sebe u brod.
ta sada da radim? Pre mesec dana videla sam Salidu Olu, kiberu iz naselja Doraib 3.
Izgledala je veoma slino. Nikadorske kibere za niske temperature veoma esto
proizvode se u takvom obliku, a po ovim krajevima mnogo ih je nestalo. Ona bi mogla
biti ljudsko bie. Moda je to ba Salida Ola. I moda sam joj ja poslednja ansa da
preivi.
Metal oklopa Marlene cvili poput preplaenog teneta. Hladnoa je strana, a to znai da
je zora sve blia. Uskoro e dine eksplodirati pod zracima Sunca koje se raa nasred
neba. Doi e oluja praskozorja, a jaui na njoj stii e sve nakaze sveta, kidae i derati

sve ispred sebe, razdirati ak i same sebe. Devojica e ih ekati ovde, sama i
nezatiena.
Ali moda se radi o opseni. Ovdanje vrste imaju razvijene telepatske osobine. Moda se
radi o nakazi koja samo mimikrira lik iz mog seanja da bi mi se pribliila. Sva stvorenja
zore su monstruozna, a ono koje oponaa druge mora biti monije i opasnije od svih.
Pomisli samo: ono se hrani demonima. Samo najstranija udovita mogu imati ljudski
lik.
Moram da razmislim. Ne smem pogreiti. Ali oluja mi ne doputa da se usredsredim.
Svitanje je sve blie. Moram se odluiti. ta da radim? ta e zatim ona uraditi?
Ona stoji pod prozorom, ruku priljubljenih uz staklo. Usne joj se miu u bezglasnoj
molitvi upuenoj meni, bogu iza elinih vrata. Razume li, Fajre? Moda sam ja njen
ivot i njena smrt.
Gledam u nebo iza nje. Do zore nije preostalo jo mnogo vremena. Njene ruke, bele i
iste, pruaju se prema meni. Moje ruke poseene su i krvave. Krijem se od nje. Ne elim
da gledam to lice koje optuuje.
Kabina kao da se zatvara oko mene. Teko diem. Izgleda da kroz prozor dopire neto
vie svetla nego malopre.
Napolju sve kao da se potpuno primirilo, utialo i ja znam da je vreme isteklo. Mala
snena devojica mirna je poput kipa. Sunce desne strane realnosti poinje da narasta.
Vrhovi dina izgledaju udno razmazani, kao da se napolju podie magla. ini mi se da se
brod malo trese. Ili to ja drhtim.
I onda vie nema vremena za premiljanje. Kao u snu, trim do komandne ploe i
otvaram spoljanju koljku. Vidim kako se kroz oblake pare devojica penje u ulaznu
komoru. Zatim zatvaram vrata i gledam kako automatski ureaji ukljuuju prekidae,
vazdune pumpe, dekontaminatore. Brod odjednom zakripi kao da ga grabi ogromna
aka, zvuk metala podvrgnutog uasnom naprezanju dopire do mene poput neljudskog
kikota. Nakazna oblija iskrsavaju iz uskovitlane magle i prislanjaju njuke uz staklo
prozora. Svanuo je novi dan.
Ispred mene, vrata se lagano otvaraju.

2
utanje ispunjava prostoriju i ubrzo prestaje. Vazduh je na trenutak ispunjen uzavrelim
kolutovima magle. To kiseonik, zapenjen kao kiselina, isparava sa tela devojice. Ona
stoji preda mnom i nita se ne dogaa. Otvara usta, ali se rei ne uju. U levo rame
urezana joj je re:
Kalitofen
To joj je moda ime.
Oprezno je posmatram, ne usuujem se da je dodirnem. Moda je zaista zanemela od
onoga to je doivela, a moda jednostavno nikada nije ni mogla -- zaboga, zato me
takve misli ne ostave na miru? Ona se nalazi u jednoj prostoriji sa mnom, a uopte ne
pokuava da me napadne.
Koa joj je suva i glatka, kao votana. Crte lica malo su ukoene, ali ljudske. To bi zaista
mogla biti androidna ljutura jedne kibere.
Dok koraa po kabini, pokreti su joj nespretni i teturavi. Izgleda kao da je u stanju oka.
To mi se uopte ne ini neobino kada zamislim ta sve mora da je preivela u poslednjih
nekoliko sati. Najvee udo je to je uopte ostala iva.
Ili moda tek ui da upotrebi ono to mi je proitala iz uma.
Napolju se konano potpuno razdanilo. Na neprobojni prozor kabine navueni su metalni
kapci. Ne da bi nas zatitili, ve da ne bismo morale da gledamo ta se deava van broda.
Kapci nas tede pred slikama, ali ne i zvucima. Kroz izolaciju oplate neprestano se
probijaju jezivi urlici nekrifera i deraa, a kabina podrhtava od silovitih udaraca po
zidovima. Nadam se da je Marlenin oklop dovoljno snaan da izdri nalete demona zore.
A Kalitofen: posle svih muka, izgleda da sam nepravedno sumnjala u nju. Do sada je
mogla da me napadne stotinu puta, videla je koliko sam iscrpljena. Ali sve vreme od kako
je ula samo stoji u uglu prostorije i udno me gleda.
Pre neki as, legla sam i pravila se da spavam. Danak paranoidnosti: elela sam da vidim
kako e ona reagovati. Nije uinila nita. Ali dokaza nema, jer ukoliko je itala podatke
direktno iz mog uma, morala je znati da se samo pretvaram.
Dan polako prolazi. Kalitofen polako postaje sve normalnija. Pre minut ili dva poela je
da govori.
Najpre je samo sricala slogove kao zaostalo dete. Brzo napreduje i verujem da e za
manje od sat ili dva moi da govori sasvim teno. Mucavo me pita za ime. Pokuavam da
je nateram da mi kae kako je dospela na ledenu ravnicu, ali ona samo vrti glavom i
ponavlja istih par rei: tvoje ime, tvoje ime. Ubrzo odustajem.

Minuti su dugi kao godine. Nadam se da e spasilake ekipe uskoro stii. Noga me sve
vie boli i ponovo je prokrvarila. Ne bi trebalo da se toliko kreem. Kalitofen sedi i samo
me fiksira. Sklapam oi.
Zatim mi neto dodiruje poseenu ruku. Trzam se iz polusna i gledam: na kou mi je pala
kap sluzi. Izgleda da je kanula sa Kalitofeninog lica. Fajre, neto nije u redu.
Diem pogled i vidim da snena devojica vie nema lice. Umesto usana sa glave joj vise
slinavi, crvoliki konci. Vidim drhtava vlakna miia i iskeenu eljust. Uzmiem od nje,
bauljam na sve etiri. Demon zore ne sledi me, ve samo posmatra.
Nemam dovoljno snage. Niti mesta za uzmak. Glava mi klone; jauem bez glasa. Onda u
barici sopstvene usirene krvi na podu vidim odraz svoga lica. Konci usana, iskeena
eljust. Kroz glavu mi prolazi samo: a gde su ljudi? I, oh, vritim, Fajre.
Onda ujem neiji glas. Neko me zove po imenu. Shvatam da su mi sve do tog trenutka
oi bile zatvorene. Otvaram ih i pored sebe vidim Kalitofen. Izgleda sasvim normalno.
Smei se dok me gleda i pita da li sam neto sanjala. Sada govori sasvim teno. Zbunjena
sam i ona mora da mi ponovi pitanje. Naravno, sanjala sam. Ona me pita kakav je to bio
san. Sleem ramenima i primeujem da mi je glava na njenom krilu. Kaem joj da sam
zaboravila. Ona odgovara da sigurno nije bilo nita vano i ponovo se smei.

PRAZNICI U GRADU
1
NA IZGRADNjI KINESKOG ZIDA
Gvozdeni drumovi pusti su, a tokovi i zamajci koji ih pokreu vrte se u prazno.
Serpentodromi i trgovi koji govore prekriveni su zavesom sivila. U daljini se naziru
siluete pokretnih zgrada koje kao rode ue iznad magle na metalnim nogama.
Ulica je metalna reka sainjena od mnogo tokia koji se okreu u mestu. Ona tee pod
stopalima Sorena J. dok ga nosi prema cvetnoj bati Nerep-er-Ezlevorskog parka. Ta
bata veoma je stara, nekada je pripadala kraljevskom dvorcu i ak je i sada prepuna
najraznovrsnijeg cvea. Ali Soren ne obraa panju na lepotu Nerep-er-Ezlevora dok ga
ulica nosi svojim tokom. On ovde ivi sasvim sam i prizor divnog parka ne znai mu
mnogo, ba kao i mnoge druge stvari koje nema s kime da podeli. On koraa preko bate,
izmama lomi vrhove euforbija i koleusa, gazi cvetove kalistemona i georgina. Uputio se
prema Nerep-er-Ezlevorskom dvorcu, u ije prostorije se preselio pre nekoliko meseci.
Voli da zamilja kako je ba njemu nekada davno nepostojei car ili kralj zamka uputio
poruku kojom ga proglaava jedinim gospodarom i naslednikom imanja i da je poruka
stigla tek nedavno, kada su nestali i uvari zamka i posetioci.

Soren J. potom se uspinje belim stepenitem od mermera, prolazi kroz dveri zamka i
uskoro stie u svoje prebivalite. Njegova omiljena odaja sva je u duborezima i zlatnim
ukrasima, kristalnim lusterima i arabesknim arama. Nekada je moda bila balska
dvorana ili sala za prijeme i prepuna je naslonjaa raskonog izgleda. Soren J. voli tu
prostoriju, jer mu se meu mnogobrojnim foteljama ini kao da e ga za koji trenutak
okruiti mnotvo ljudi, publika koja e poeti da amori, da se doaptava, eljno ekajui
poetak bala ili moda prijema. Ali podijum, kao i jue, kao uvek, ostaje nem.
Najvei naslonja, tapaciran crvenim pliem, die se u vazduh i poput poslunog psa
lebdi do Sorena. Na njemu je rukom ispisano:
Sorenov naslonja.
Soren J. sputa se na meko sedite, lice je okrenuo zidu. To je zanimljiv zid, na njemu se
mogu videti starinski ukrasni crtei i jo tota drugo, sve pomalo zamueno mrljama od
vlage i plesni. Soren dugo gleda prizore na zidu i mora biti da su ga ovi podsetili na neto
tuno, jer, evo, iz oka mu se odvaja suza i kree niz obraz.

2
NACHTS
Sa prozora Sorenove sobe nazire se, sasvim iskosa, najvei trg Nerep-er-Ezlevora; zamak
se nalazi u prilaznoj aveniji. Kada bi se prozorsko okno malo odkrinulo, itav prizor
video bi se mnogo bolje, ali Soren to nikada nee uiniti, pogotovu ne posle zalaska
Sunca.
On zna: sa sumrakom grad poseuje senka Nonog hodaa. to je ime iz vremena dok je
u Nerep-er-Ezlevoru jo bilo onih koji su marili da koriste nazive. Verovalo se da su je
moda poslali stanovnici dalekog Nikadora, grada stotinu kilometara iza Edgina.
Zatvoreni prozor i zabravljena vrata do sada su bili dovoljni da zaustave pononog
posetioca, a seanje na one koji su se zaticali napolju posle zalaska sunca Sorenu je
dovoljan razlog da nou nikada ne proviri iz uporita. On apue u sebi litaniju protiv
prevelike radoznalosti:
Noni hoda prodire no.
On sada stoji kraj prozora i posmatra grad. Podne je, vetar kotrlja otpatke i opalo lie po
ulicama. Nerep-er-Ezlevor miran je, otpaci i metalni trotoari jedino su to se kree po
njemu.
Ali uvee e slika grada postati sasvim drugaija.
Svake noi neto pre ponoi blistave svetlosti obasjavaju udaljeni trg, a veseli zvuci
dopiru do Sorenovih uiju i pored neprobojnih okana na prozoru. Ponekad lie na veseli
smeh, zvuk treih koraka, podvriskivanje. U drugim prilikama vie podseaju na

muzike odlomke. Svetlosti i senke igraju po metalnim zidovima, dok ono to ih stvara
ostaje skriveno od pogleda.
Soren gotovo da moe da zamisli kako se tamo devojaka tela vrte u mahnitom plesu, sve
bre i bre, oroena znojem. On ponekad sanja da se usred noi iskrada iz sobe i tri do
trga. Tamo ga zatie pustog i mrtvog. Svetlosti nestaju dok on stigne, a svi zvuci zamiru.
Posle toga obino se budi udno obeshrabren, dok kroz prozor i dalje dopiru odjeci
nonih pokreta.
Soren je svestan da su to budalasti, ak opasni snovi, jer na trgu nema nikoga, nikoga i ne
moe biti. To samo mrtve stvari izvode svoju igru posle smrti gospodara, daleko od oka
ma kog posmatraa: automatska vozila, maine za odravanje, reklamni, usluni i ukrasni
robotski sistemi u ludoj igri pokreta, svetlosti i zvuka daju trgu privid ivota, uvaju ga
spremnog za gospodare koji se nee vratiti.
Da li je Noni hoda na kraju podrao i sam daleki Nikador? Da li je svet sada
obitavalite za sveukupno dvojicu hodaa, Nonog i Sorena J?
Da li je odgovor na ta pitanja uopte bitan?
U praskozorje, ponone svetkovine maina zavravaju se, a svetlosti se lagano gase. Za
Sorena J, oveka koji je zahvaljujui pukom sluaju i sopstvenom oprezu ostao jedina
osoba koja i dalje moe da oslukuje odjeke besciljne igre maina u ovom gradu, gotova
je jo jedna obina no.

3
DOMAINOVE BRIGE
Soren koraa predvorjem sa obrokom konzervisane hrane u rukama. Od toga je stvorio
svakodnevnu rutinu, obilazi trgovine i skladita po gradu nemom i kao usnulom, jedini
kupac univerzalnog supermarketa, nosi raznolika dobra do dvorca i skladiti ih po
podrumima i ostavama, kuhinjama i magacinima. Nema posebne potrebe da to ini, sam
zamak bio je i pre njegovog dolaska dovoljno snabdeven zalihama da mu potraju do kraja
ivota i jo neto due, ali potragama sebi bar na kratko vreme zauzima panju, skree
pogled sa svetkovina grada mrtvih.
U jednom trenutku zastaje i mrti se, nekakav podraaj ispod praga osetljivosti provukao
se do njega i sada mu ne da mira. Da li je moda uo um? Glavu je podigao visoko, kao
da njui vazduh. Uini mu se da u hodniku lebdi miris vlane zemlje.
Posetilac neki, misli. Miris zemlje nedvosmisleno je tu. Soren osea kako mu kimom
prolaze trnci. Jer zna, sve posetioce davno je ponjeo Noni hoda. eka na hodniku,
vreba, napet, nee li naslutiti jo makar nagovetaj prisustva.

U sledeem trenutku, bez ikakvog pogovora, bez mogunosti poricanja, do Sorena

razgovetno dopire zvuk koraka.
Hrana se zakotrlja po podu i njegovim nogama, odskae po parketu i persijskim ilimima.
Soren nita ne primeuje dok tri prema balskoj dvorani i apue:
"Ko je to?"
Vriti:
"Ko je to?"
U odaji pred njime sve naslonjae prekrivene su rairenim belim arafima, iako su, kada
je izaao, bile otkrivene. On zbunjeno povlai kraj jednog pokrivaa i otkriva crvenu
plianu stolicu, ova ostaje da se ljuljuka u vazduhu. Onda nasred sobe primeuje
staklenog jednoroga.
Proziran poput aveti, jednorog je oveije visine, napravljen od providne plastike i s
tenim poluprovodnicima. Glava i bokovi ukraeni su mu heraldikim simbolima Nereper-Ezlevora, a u rame ima ugraviran grb kraljevske porodice. Soren u njemu prepoznaje
nikadorski automat za odravanje prostorija: svaka njegova noga sadri razliite aparate
za ienje.
Zaprepaenje na Sorenovom licu menja se u nevericu, neverica u gnev. On lino naredio
je svim uslunim mainama da odu iz dvorca. Prilazi jednorogu i pita: "Zbog ega si se
vratio?" Automat pokazuje pokrivene stolice i oigledno pokuava da kae: "Da uradim
ovo", ali rei koje dopiru iz njega zvue kao: "Ja odradek novo".
Iz Sorenovog grla izbija neto nalik jecaju. On svom silinom udara kristalnu mainu,
komadi se rasprskavaju na sve strane, kotrljaju se po podu pranjave sale, po arafima i
naslonjaima. Nekako sporo, prozrano telo rui se na pod, noge i dalje pokuavaju da se
pokrenu da bi istovremeno obavljale etiri razliita posla ienja, glaanja,
podmazivanja i dezinfekcije.
Posle toga sve je mirno. U polumraku arafi na stolicama podseaju na bezbroj belih
mrtvakih pokrova razbacanih po dvorani. Izmeu njih jo se ljulja naslonja koji je
Soren otkrio. Na njemu pie: Sorenov naslonja.
"Za ime sveta", govori on i stee glavu rukama.
Vetaka svetlost sevne i razlije se sa tavanice. Spustilo se vee.
Soren sedi u nepokrivenom naslonjau i zuri u prazno. Prolazi vreme, a on se uopte ne
mie. Obrazi su mu vlani. Trza se kada do njega dopire zvuk pogona praznog robotskog
vozila koje juri iznad grada kao da ima neki cilj na koji uri. Onda naglo ustaje, poput
oveka koji je doneo vanu odluku. Prsti mu udno podrhtavaju.

On pogleda vrata i takva zapovest dovoljna je da se ova posluno otvore. Izlazi napolje i
udie noni vazduh koji se blago osea na hlor: tragovi poslednjeg prolaska Hodaa. Na
trenutak osea poriv da se vrati, pijano se tetura, kao da e sesti na tlo parka, onda
sigurnije kroi na povrinu avenije. Gvozdena reka kripavo pevui i nosi ga sa sobom.
On najednom potri u pravcu njenog kretanja, iz grudi mu dopiru zvuci nalik na kikot.
Zvezde na nebu Nerep-er-Ezlevora su udaljeni plamenovi svea.
Prvo to vidi na opustelom trgu je raspevana fontana sa kipom ene-zmije koji lebdi u
vazduhu. Jo nije poelo, pomisli on. Nebom proleu grozdovi raznobojnih lopti ulinih
svetiljki. Soren posmatra plastine krljuti ene-zmije, hrapave kao izgriene kiselinom.
Gvozdeni zidovi okolnih zgrada crveni su od re. Na svemu tome, pomilja Soren, negde
se nalazi etiketa na kojoj pie 'Made in N.' Dobre pare date su za to.
Noni hoda, razume se, doao je gratis.
Iznad trga prolee aerobus karoserije prekrivene krznom, rojevi svetiljki razmiu se da bi
mu napravili mesta. Onda je ponovo sve mirno.
"Zdravo", govori Soren samotnim ulicama. "Dugo se nismo videli."
Reklamni plakati izlepljeni po zidovima bude se iz sna, primeuju da trg vie nije pust i
poinju da ga dozivaju, najpre tiho, zatim sve glasnije. Ulicom tre mali krznati oglasi na
metalnim nogama i vuku ga za odeu, nudei mu razne usluge. Jedan opor elektrodece
povezane pupanim vrpcama pretrava trg i skriva se ispod raspevane fontane.
Kip ene-zmije zabruji muzikom i promekolji se, svaka krljut repa zazvoni sopstvenom
gvozdenom notom.
Stilizovani crtei i slova raznih boja premeu se kroz vazduh oko Sorena, plamte svim
bojama i menjaju veliinu i oblik. Senke igraju po zidovima. Sveanost upravo poinje.
Ovoga puta, Soren stoji usred svega toga. Ruke mu se ire, kao da eli da obuhvati svet.
Tiho se smeje. Ali nije mu potreban svet, ve vreme.

Uskoro kao da sva aktivnost trga postaje dalja i tia. Soren se mrti, zagledan u raspevanu
fontanu. I dalje uje zvuk muzike. A zatim -- ne primie li se to zaista pesma devojaka,
vesela, umilna?
Sklopljenih oiju eka da ga odnese no.

JA SAKUPLjAM SATE
Putnik namernik koji krene pustinjskim putem preko Erga Iguidija naii e na niz
vetakih oaza u blizini Ued al Hamre. Ako se zatim spusti juno prema El Eglabu, doi
e do najlepe od njih, dragulja u moru peska. Na tom mestu kraj mnogih izvora pitke
vode rastu visoke urme i smokve, a poj ptica uje se nadaleko. U toj oazi nalazi se dom
Ridvana al Kuvejrija, prekrasna palata od belog peara koja predstavlja ukras pustinje.
Kau da al Kuvejri ne proputa sluajnog putnika a da ga bogato ne pogosti. Slatko od
urme i med, baklava i bokali bistre vode uvek su spremni na njegovoj trpezi.
ovek koji je tog jutra stigao pravo iz Erga Iguidi kao da nije znao ili mario za sve to, jer
je sa najdubljim nepoverenjem odmeravao ljude Ridvana al Kuvejrija koji su izali da ga
doekaju. Bio je odeven u neuglednu, sivu pustinjsku odoru sa ogrtaem protiv sunca,
glavu mu je prekrivao otrcani, tamni burnus, a telo mu je zaudaralo na kremen i prainu.
Crte lica bile su mu orlovske, a oi lisije.
Dolo je do male guve kada su straari pokuali da mu oduzmu dugi, zakrivljeni no
koji je drao zataknut za pojasom, ali onda se pojavio lino Ridvan al Kuvejri i pokretom
ruke otpustio svoje ljude. "Putnik je svetinja, a onaj koji stigne u dom al Kuvejrija dvaput
toliko", ree on prekorno. "oveka ne treba spreavati da ini ta mu srce zaeli." On se
okrete doljaku. "Kako ti je ime, namernie?"
"Idriz", ree kratko stranac orlovskog lika. Oi su mu svetlucale kao da je zbog
malopreanjeg gesta njegovo nepoverenje prema domainu jo vie poraslo.
Al Kuvejri povede Idriza kraj mangala sa kojih se dizao miris tamjana, kroz senovite
vrtove po kojima su rasli narovi i pomorande. Stigli su u gostinsku sobu prekrivenu
ilimima i stali pred trpezom punom najraznovrsnijih akonija.
"Sve je ovo tvoje", rekao je Al Kuvejri. "Izaberi to ti je najdrae."
Putnik poe lakomo da prodire hranu koja se nalazila pred njim, sve vreme se osvrui
kao da se neega plai. Iz vrta je dopirao poj mehanikih slavuja, a raznoliko cvee irilo
je oko sebe zamamne mirise.
"Da li ovde sve pripada tebi?" upita putnik kada je zavrio sa jelom i obrisao usta krajem
zamazane odore.
Al Kuvejri nasmei se i jedva primetno klimnu glavom.
"Nekada nije bilo tako", ree on. "Bio sam siromani beduin bez doma i ikoga svog. Ali
milosrdna sudbina odabrala je da mi prui blagostanje.
"ime se bavi, Ridvane al Kuvejri?" upita Idriz.
"Koji ti je izvor bogatstva?"

"Ja sakupljam sate, gomilam minute i sekunde", ree al Kuvejri. "Ako poe sa mnom,
pokazau ti kako."
Zajedno su krenuli hodnicima od belog mermera u srce al Kuvejrijevog doma, do male
prostorije iji su zidovi bili prekriveni policama sa kristalnim boicama i posudama.
"Ovo je moje blago", ree domain i pokaza rukom. Svetlost se iskrila u prozranoj
sadrini boica i plavila prostoriju
odsjajima.
"Kao to sam rekao", ree al Kuvejri, "ja sam kolekcionar zaboravljenih trenutaka. U
ovim boicama od biljura i rubina drim raznolike zgode i vane dogodovtine.
Sakupljanje vremena retka je i sloena vetina koju sam nauio tokom svog boravka u
dalekom i slavnom gradu Nikadoru i u njoj lei izvor moga bogatstva."
On prie policama i podie jednu posudu.
"U ovoj kutijici od smaragda pohranjeni su poslednji trenuci velikog vladara
Abdurahmana al Rubaija. Ovo je govor slavnog pesnika Abdula Ali Halife na okupljanju
u Velikom Istonom Ergu. Svuda oko tebe nalaze se trenuci vani, dramatini ili
uzvieni, a unutar posuda od dragog kamena oni se ponavljaju i ponavljaju zauvek."
Al Kuvejri uze jednu boicu i otvori je. Prostoriju u istom trenutku ispuni miris mimoze i
trenjevog cveta, a kroz otvorene prozore doe lepravi, proleni vetar. inilo se da se
zidovi menjaju i pretvaraju u granitne gromade prekrivene kapima vode.
"Prolee u podnoju planine Zenuba", ree Al Kuvejri sklopljenih oiju i duboko udahnu
vazduh. "Za tu narudbu plaeno je suvim zlatom." Onda kao da se prenu i zatvori
boicu. Utisci smesta stadoe da blede, da se povlae u dubinu seanja i ile. "Ne smemo
drati boicu otvorenu predugo", objasni on, "jer bismo mogli ostati zauvek zarobljeni u
draima minulih trenutaka."
Idrizovo lice bilo je bledo i kao da je krilo neku stranu tajnu. Hitrim, vetim pokretom
ruke on izvadi zakrivljeni no i uperi ga prema al Kuvejriju. Drugom rukom odrei kesu
koja mu je bila za pojasom i baci je pred svog domaina. "Napuni", rekao je, "onim
najskupocenijim."
Jedan trenutak al Kuvejri se nije micao. "Tako dakle, ti si u stvari najobiniji lopov", ree
on.
Beduinov pogled bio je prepun estine.
"Ja sam Idriz, sin pustinje! Nisam lopov! Nemoj da te nateram da proguta svoje rei,
avolji nakotu! Ako eli da ivi, dae mi blago i pustiti da odem svojim putem."

Al Kuvejri nije odgovarao. On laganim pokretima poe da slae posude od dragulja u

Idrizovu vreu. Kada je zavrio, podigao je napunjenu vreu i spustio je na pod pred
Idriza. Ni jednog trenutka lice mu nije naputao izraz potpune smirenosti.
"ta sada?" upita on.
"Sada e me ispratiti odavde i omoguiti mi da napustim oazu", ree Idriz i naprti vreu.
"Kreni!"
Al Kuvejri se nije micao. Kada Idriz napravi jedan korak prema njemu, pretei dignutog
noa, on blago, gotovo nemarno mahne rukom u kojoj je drao boicu. Iskriava tenost
zapljusne obraz gosta, raspri se i oblije zid, gde se smesta upila u suvu povrinu kamena.
"ta..." ree Idriz i zastade. Plave senke poee da izbijaju iz zida i da se kovitlaju oko
njega, osetio je vetar koji mu je zaleprao krajevima odore, snaan i pun studeni. Okrenu
se, ali Kuvejrija nije bilo nigde. On naslepo izmahnu noem i tada zau glas domaina.
"Najvei greh je ugroziti onoga ko ti je pruio gostoprimstvo, sine pustinje."
Najednom Idriz shvati da vie ne stoji u al Kuvejrijevom domu, ve usred pustinje
obasjane meseinom. Ledeni vetar ibao je oko njega i oblikovao dine, a na nebu je
blistao Mesec, otar i beo kao od kristala. Oseao se miris kremena i jo neega, vonj
neposredne opasnosti.
"Gde si?" vikao je Idriz. "Gde si?"
"Pored tebe", govorio je al Kuvejrijev glas sa svih strana istovremeno. "Ali ne moe me
videti, jer te sve dublje zahvata vreme sauvano u boici kojom sam te zapljusnuo. U
mojoj kolekciji ne nalaze se samo lepe stvari, namernie."
Iz daljine Idriz je zauo huanje. Zagledao se oko sebe, ali peani predeo bio je potpuno
miran. Zvuk je najpre podseao na fina zrnca peska koja sipaju na membranu bubnja, ali
je rastao, bujao naoigled. Ubrzo se pretvori u pravu tutnjavu koja je i dalje jaala,
umnoavala se, meala sa al Kuvejrijevim reima, od nje kao da se tresla itava pustinja.
Vonj opasnosti postao je jai.
"Kakva je to huka?" povie Idriz. "ta je to?"
Uini mu se da u daljini vidi tanku crtu beline koja se rastegla preko obzorja. Iz trenutka
u trenutak rasla je, postajala sve nabreklija i zlokobnija.
"Vreme koje si otvorio svojom lakomou", rekao je al Kuvejri. "Okruuje te no koju e
pamtiti svi stanovnici Erga, no kada je popustila brana El Asaud. Stotine ljudi utopilo se
tada usred pustinje. To je tvoj usud: delie ono to ih je snalo hiljadama puta,
preivljavati njihove poslednje trenutke sve dok to za tebe ne bude jedina stvarnost. Gde
god da poe, bie davljenik u srcu pustinje."

Idriz napravi korak, dva unazad i kao hipnotisan zagleda se u ogromni talas koji se
belasao na meseini, potpuno zatvarajui obzorje, sve vei i vei. Uinilo mu se da unutar
vodene planine nazire lice Ridvana al Kuvejrija, veliki sakuplja se smeio, a onda sve
prekri tama.

KO UZJAE DUGU
itave nedelje teta Marija nije dolazila. Jozef je provodio poslednje dane decembra, koji
su sluajno bili i dani pred njegov sedmi roendan, zamajavajui se po podrumu.
Poznato je da su podrumi vlana mesta puna tajanstvenih senki i da ih se, shodno tome,
treba plaiti. to se Jozefa tie, ovaj podrum predstavljao je izuzetak. Jednim delom zbog
skuenosti, vie iz praktinih razloga. Bio je tu dugo i upoznao otprilike svaku pukotinu.
Ne moe se bojati mesta koje zna kao svoj dep.
esto je Jozef eleo da izae na ulicu i da se poigra sa drugom decom, ali to je bilo
nemogue. Teta Marija mu je rekla da mora da ostane u podrumu i da se krije dok ne odu
vojnici koji su mu odveli roditelje, dok ne proe OKUPACIJA. Teta Marija bila je dobra
prema njemu i on ju je sluao, iako mu ponekad nije bilo sasvim jasno o emu pria.
U glavi mu se nekako povezalo da OKUPACIJA ima veze sa kupanjem. Verovao je da za
vreme OKUPACIJE ljudi moraju stalno da se kriju u kadi kao to njega tetka Marija krije
na podrumu i pitao se kako li je to boraviti nedelje i nedelje u kadi u OKUPACIJI i
nikako ne izlaziti. Mislio je kako on zapravo ima mnogo sree jer mu je umesto kade na
raspolaganju itav podrum, da se ne pominju igrake koje je donela teta Marija.
U noi izmeu tridesetog i trideset prvog decembra Jozefa probudi tutnjava. ae na
stoiu pored leaja zazveale su i otplesale kratku igru.
Deak se uurio u uglu i virio u mrak. Gotovo svake noi zvuci nepogoda bez kapi kie
odjekivali su nad gradom, a kroz podrumsko prozore sevnule bi i brzo nestale varljive
vatre. Delovalo je kao da se dinovi negde u daljini loptaju sa planinama. Posle izvesnog
vremena tutnjava bi prestala i sve je bilo kao pre.
Ali ne i ove noi. Umesto da se okona, larma se primicala. Deak je svakog asa
oekivao da planine ponu da se kotrljaju u samom komiluku. Prui ruku i za hrabrost
opipa tri igrake, dva olovna vojnika i jednog kauboja okrnjenog sombrera, ali one tog
puta nisu htele da puste ni glasa. Zato se skupio u krevetu i stavio jastuk preko glave. Te
noi nije zaspao.
Sve se nastavilo i tokom jutra pred novu godinu. Prozori je zveketao, grede pucketale.
Onda grune negde u neposrednoj blizini, silovito, stvari sa stoia popadaju, a praina
pone da se osipa sa tavanice. Jozef jekne. Znao je da ovoga puta nije kao pre, da je

ovoga puta za ozbiljno. Otprilike tada dola mu je misao koja nikako nije pristajala
malom deaku, ak ni tako zrelom sedmogodinjaku poput Jozefa:
To je, dakle, kraj.
Zatvorio je oi.
Kada ih je ponovo otvorio, neto se izmenilo.
Neposredno ispred rupe u zidu leao je veliki, presavijen komad kartona koji trenutak
ranije nije bio tu. Jozef samo zatrepta. Onda prui ruku oprezno, kao da bi mogao da se
opee i dograbi tajanstveni predmet.
Nije se radilo o kartonu. Materijal je bio gladak, savitljiv i veoma lak. Jozef okrenu drugu
stranu.
U istom trenutku boje mu zapljusnu oi.
Crvena, zelena i plava svetlost briznule su sa lista i na trenutak ga zaslepile. ivopisni
oblici zavrtloili su se i poeli da se prelivaju jedan u drugi.
Jozef je gledao i gledao.
Boje su beale po listu, menjale oblike kao u kaleidoskopu. Odsevi svetlosti plavili su
podrum i igrali po deakovom licu. Najzad pred njime poe da se ocrtava slika.
"Drvo", proapta on zapanjeno. Svetlee boje prikazivale su stablo kronje velike kao
svet, a svaki list blistao je sopstvenim sjajem.
Ispod nje bio je odtampan tekst. Jozef poe da ita polako, sriui:

DRVO MIRA
Ispod se nalazilo jo nekoliko rei, sitnije odtampanih:
Reprodukcija T. Vartabadijana. Fondacija VCJHOL Nikador, Kat. br. 1102131115.
Jozef sve to proita naglas.
Tmua sa druge strane podrumskog prozora najednom kao da je pripadala nekom
drugom, krkljanje eksplozija izgubilo se, ili je postalo nebitno. Kronja je buktala,
pokuavala da iskoi sa hartije, da se razgori put neba. Pupoljci su nicali, otvarali se u
cvee, inilo mu se da gotovo moe da oseti miris.
Na drugom kraju presavijenog lista bilo je rukom ispisano nekoliko reenica:

Dragi ukunujae,
Ova estitka stigla je do tebe nikadorskom ekspresnom potom.
Deda mi je esto priao o tebi i svemu to si nekada preiveo. Sada ti je najtee i zato ti
linijom ispod vremena aljem ovu poruku. Znaj da emo se sresti jednog dana. Izdri!
Srenu novu eli ti
tvoj Moa.
Boje onda poee da zamiru. Drvo Mira kao da se videlo kroz sve guu maglu, svetlost
se gasila.
Jozef shvati da gleda u prazni, etvrtasti komad materijala. Sve boje su iilele, ba kao i
tekst poruke. Bilo je teko poverovati da se ita od svega dogodilo.
Ali as ranije deak je drao nebesku dugu u rukama.
"Hvala, hvala, hvala", micale su se usne bez glasa. Samo je gledao pred sebe.
Novi talas eksplozija, blii od prethodnog. Staklo na stoiu ponovo zazvea. Grmljavina
se valjala u daljini, prozori svetlarnika mraio se iako je napolju bio uveliko dan.
Pretpraznino jutro donosilo je teke oblake.
Ali sada je Jozef znao da e posle svega granuti Sunce.
Kakav poklon je najlepi za dete rata?
Znaj da emo se sresti jednog dana.
Zagleda se u prozori iza koga se valjala tutnjava. U mraz decembarskog jutra proapta
svetu:
"Srena nova godina."

PRODAVAC KIE
1
Yo tuve un nardo una vez...
Stranac je stigao u selo sa severozapada, pravo iz srca pustinje. Bilo je leto, suni period
ve je dugo trajao i kamene kue caklile su se kao glazura na kolaima tek izvaenim iz
pei. Stranac doe do sredine trga, obrisa znoj sa ela i pokretom ruke potera decu koja
su poela da se okupljaju oko njega vritei, dok su hrabrija pokuavala da ga potegnu za
peeve ogrtaa. On ugleda Lopeza koji je sedeo na verandi i sporim korakom uputi se ka
njemu.
"Pasje vreme", ree stranac i bez pitanja sede kraj Lopeza. Vazduh na trgu titrao je od
jare, a po senkama neumorno su gudili zrikavci. "Nije bilo ovakve vruine jo od
devedeset i prve. Ne valja", zavrte on glavom.
Lopez odmeri pridolicu. Doljaci nisu bili mnogo esti u njegovom selu.
"Letina je sva propala. Video sam putem. Kukuruz i manioka nisu ni ovolini", putnik
pokae rukom. "Ako se sve nastavi, ko zna hoe li biti brana za zimu."
Lopez ga je utke gledao. Deca su nastavljala da se igraju u praini i galame.
Stranac ponovo obrie elo pranjavom bandanom. "Zna, domaine, ja mogu da vam
pomognem", ree on. Lopez ga je i dalje gledao.
"Ja prodajem kiu", nastavi ovaj. "U onoj torbi", on pokaza bisage na leima lame na
kojoj je dojahao, "imam sve nepogode ovog sveta. Imam monsunske pljuskove i lake
prolene kiice, letnje provale oblaka i oktobarske tmue. Imam rose, mrazeve i magle,
pljuskove i grad. Mogu da okonam ovu jaru kada god poeli. Ovako." On pucnu
prstima.
Lopez slee ramenima.
"Kome to treba?"
Prodavac se osvrnu. "Kome? Pogledaj malo ovu pusto oko sebe, prijatelju. Goli pesak i
kamen. Sve isto kao pre sto godina, kada su tvoji preci prvi put doli u ovu dolinu. Zar ne
poeli da vidi oko sebe zelene vrtove, livade i panjake? Ovo mesto moglo bi da bude
pravi raj. Zar te progres uopte ne zanima?"
Lopez je utao.

"Moda misli da sam ja varalica kome je samo stalo da izmami koju paru od lakovernih?
Vara se, prijatelju! Zar nisi video odakle sam doao? Severozapadnim putem, iz najljue
pustinje! ta misli, kako sam mogao da preivim bez vode? Osim", on se poverljivo
nae prema Lopezu, "ako nisam stvarao vodu uz put. Da, prijatelju. Kada god bih
oedneo", on pucnu prstima, "voda je sama dolazila sa neba."
On se die i prie lami. ivotinja je ravnoduno gledala u jaru. Prodavac raskopa kai
bisaga, odie krajiak konog pokrivaa, a neto srebrnasto zablista, kao pare ukradenog
sunca.
"Roba pravo iz dalekog Nikadora", ree on. "Takvu svakako nikada nisi video. Vredi
suvog zlata. Onda, ta kae?"
Lopez uzdahnu.
"Ne znam", ree on. "Mom ocu i njegovom ocu bilo je dobro ovako, zato ne bi i meni?"
On die pogled prema nebu. "Mada... ovaj put sua stvarno suvie dugo traje. Ako je to
to si govorio istina... moda bi koja kap na edne useve ipak dobro dola, ko zna?"

2
Pero !ay! una hora de olvido
Seco hasta su oltima hoja.
Zajedno su se popeli do Aneoskog vrha, stenovitog brega koji je nadvisivao selo. Beli
krenjak oko njih treptao je od jare. Prodavac kie iao je ispred Lopeza i vodio za sobom
lamu. Kada su doli do najvie take, prodavac se obazre i ree: "Ovde e biti dobro."
Selo je lealo u udolini na preko pola kilometra ispod njih, bele kuice nalik na kocke
eera, krljavi kaktusi razbacani tu i tamo po sprenom pesku.
"Doi da mi pomogne", ree prodavac Lopezu. Iz bisaga poe da vadi delove neke
udne maine i da ih montira na steni koja je dominirala Aneoskim vrhom. Lopez mu
pritee u pomo i uskoro se pred njima dizala udna skalamerija od srebrnastog metala.
"Eto", ree prodavac. "To je sve."
Lopez sumnjiavo pogleda potpuno vedro nebo.
Prodavac se nasmeja. "Videe", ree i namignu mu.

3
Que el mundo dentrar parese
A vivir en pura calma
Tog jutra Lopez se probudi u znoju, vrelina je bila nepodnoljiva. U snu mu se ukaza
prodavac kie sa svojim ogrtaem boje kremena. Nadneo se nad stenjakom Aneoskog
vrha rairenih ruku i sablasnim glasom prozborio: "Neka letu doe kraj."
Utisak koji je ostavio san bio je veoma jak. Razbuen, Lopez ukloni mreu koja mu je
titila krevet od peckavih muica i prie prozoru, sav mokar. Vetar se igrao metalnim
zmajevima na tavanici verande, vreo i suv, a iza, predeo praskozorja uini se Lopezu
nekako mraan, pretei, bele fasade jedva da su se videle. Die pogled, a nebom se
komeala tamna masa oblaka. Negde u daljini sevnu munja, a posle izvesnog vremena
zau se potmula tutnjava. Onda Lopez postade svestan jo jednog zvuka: ravnomernog,
tihog utanja. Vetar se pojaa i donese do njega miris vlage. Na selo je padala kia.

4
Otono melancolico y lluvioso,
?Que dejaras, otono, en casa este ano?
Dolo je podne, a kia nije prestajala. Deca su istrala na trg, skakala po kii, pravila
kolae od blata, prskala se i smejala, sve dok ih roditelji nisu jedno po jedno odveli
kuama. Stariji stanovnici sela stajali su pod strehama, gledali avgustovsko nebo i vrteli
glavama u neverici. Kia je nastavljala da pada.
Zelenilo je poelo da buja. udne travke, sonih, tamno zelenih listova, za koje Lopez
nije znao ni da postoje u tim krajevima, izbijale su izmeu domaih biljaka i rasle
neverovatnom brzinom. Cvetne krunice otvarale su se i pruale latice neopisivih boja u
susret vlazi. Povre je napredovalo gotovo naoigled, mahune su bile nabreklije i vee
nego to je Lopez ikada video u ivotu. Sredinom seoca, kroz jarak od pamtiveka suv,
potee bistar potoi. A kia nije prestajala.
Tog popodneva Lopez potrai prodavca kie. U rukama je nosio bocu pia za poklon.
Stanodavka kod koje je odseo ree mu da je stranac pre sat ili dva osedlao lamu i
otputovao u pravcu jugoistoka. Dok je govorila, pogled joj se neprestano vraao nebu.
Lopezu se uini da u izrazu stanodavke primeuje tragove zebnje.
Dani su prolazili. Padavine su se nastavljale. Ponekad je samo sipilo, ponekad je lilo kao
iz kabla, ali se kia nikada nije prekidala. Biljke koje su pre samo par dana bujale sada su
poinjale da dobijaju nezdravu boju i da kopne. Bele zidove seoskih kua zahvatala je
plesan, sve vie se irila i jaala, selo je zadobijalo bolesnu, jesenju boju. Pogledi ljudi
okrenuti nebu sada su bili zabrinuti i ogoreni. "Hoe li ovome doi kraj?" govorili su
oni. Kia je spirala boju sa zidova, drvenarija je trulila, a hrana se kvarila.

Onda su dole hladnoe. Ledeni vetar, jedva koji stepen iznad nule, fijukao je selom i
bacao po prozorima kua kine kapi otre poput iglica. Ljudi, nenavikli na takvo vreme,
tresli su se od hladnoe. Poele su bolesti i umesto da se povuku postajale su sve ee i
opasnije.
U oajanju Lopez se gotovo svakog dana peo na Aneoski vrh, a srebrna mainerija
stajala je tamo poput kakvog zlokobnog totema. Nije bilo prodavca kie koji bi mu rekao
ta da uini sa njom. Lopez je nasumce vukao poluge i pritiskao prekidae, ali bez
rezultata.
Ledeni vetrovi pretvorili su se u oluje. Zvidali su po prozorima, prodirali u najmanje
pukotine i donosili ubitanu hladnou. Sve bilje sagnjilo je i propalo i po selu se mogla
videti jo samo po koja poutela travka.

5
!El que hoy tan pobre me vea
Tal veza no crer todo esto!
Jednog jutra Lopez iz kutije sa alatom izvadi veliki eki i uputi se na Aneoski vrh.
Silovit pljusak doeka ga na izlazu iz sela, praen estokim vetrom, kao da priroda eli da
ga zaustavi i vrati nazad. Lopez stade da se penje kozjom stazom, a oblaci su se sputali
sve nie, kao da e ga dohvatiti. Kada je dospeo na vrh, selo se gotovo nije videlo u
tamnim velovima kie. Lopez prie srebrnoj maini i svom snagom zamahnu ekiem.
Prvi udarac zapara metalnu povrinu i neto otro zaprata unutar maine. Kia se smesta
promeni, a vetar zazvida dvostrukom silinom. Lopez ponovo zamahnu ekiem, pa
ponovo, i svaki put je kia menjala jainu onim ritmom kojim su udarci padali. Maina se
pod njegovim zamasima pretvarala u bezoblinu masu lima, a iz utrobe joj je izbijao sve
deblji stub crnog dima. Lopez izmahnu poslednji put i u tom trenutku gromoglasna
eksplozija potrese Aneoski vrh, a njega udar baci u vis. Kada je otvorio oi, od maine
je preostalo samo nekoliko iskrivljenih metalnih paradi, a gust, smrdljiv dim kovitlao se
nad kamenjarom. Lopez die pogled i nije mogao da poveruje oima.
Kia je prestala. Crni oblaci komeali su se, vijorili i pretapali jedan u drugi, ali vie nije
bilo ni kapi kie. Otar, jesenji vetar, kao da je novembar a ne avgust, jo je brisao
kamenjarom i to je bilo sve.
Lopez se pridie polako, bolno i zaepa nazad kozjom stazom. Posle izvesnog vremena
oseti meki, paperjasti dodir po obrazu. Digao je pogled i ugledao prve pahuljice kako se,
lelujave na vetru, sputaju na nezatieno selo. Varljiva jesen najzad je dola do kraja.

DIJAMANTINA
I
Marina je koraala stazom ispod empresa: korak pred korak, polako i sigurno, sve vreme
sveta pripada njoj. ljunak je treperio na jari podneva, zasadi sa bojama jarkijim od
ivota prostrli se na sve strane.
Oko Marine bili su ljudi u crnom: mir, uzvienost tugovanja. Gotovo ih je dodirivala,
svejedno je niko nije primeivao. Deca su u rukama drala struke eboja i visibabe,
njenog omiljenog cvea. Ni ona je nisu videla.
Pokraj rake leao je otklopljeni koveg okruen vencima i buketima cvea. Svetenik je
stajao kraj uzglavlja pokojnika i sve je bilo tiho. Marina prie kovegu i pogledala
unutra, u lice sklopljenih oiju, bledo kao latice urevka koje su ga okruivale.
Bilo je to njeno lice.
"Poivaj u miru, Marina Didrih", ree Marina Didrih. Prigueni jecaji oko nje;
doaptavanje. Mili i voljeni drali su se dostojanstveno.
I dalje se niko nije osvrtao.
U neposrednoj blizini, svetenik poe da govori. Nije se okrenula. Nagnuta nad sobom,
rekla je:
"Budi srena tamo kuda ide."
Slika pogreba izblede, nestade, a Marina se obre u sopstvenom apartmanu. Snimak je
doao do kraja.
Bila je pono, as trideseti u podzemnom naselju Tilmarion. Marina izvadi traku i podra
je u ruci. VR snimak bio je istkan toliko verno da su bile pogoeni ak i mirisi. Ono to je
sadravao dodue nije se dogodilo, ali da je bilo pravde na svetu, sahrana bi bila izvedena
upravo na takav nain. U stvarnosti sve je uinjeno nematovito, automatski. Marinino
telo nalazilo se u nekoj neobeleenoj grobnici u blizini Magu Martonoa.
Marina Didrih veoma se dobro seala trenutka svoje smrti. esto je, na Nailovo
zgraavanje, govorila kako je pogibija najznaajniji momenat njenog ivota.
itava stvar desila se ubrzo posle venanja. Njene misli nebrojeno puta su se vraale tom
trenutku. Bila je kina no, ledena i turobna, kao stvorena za umiranje. Marina je vozila
kola spoljanjom trakom autoputa, u urbi da to pre stigne u grad. Stotonski teretnjak
izgubio je kontrolu i sa suprotne strane zaorao pravo kroz odbojnike, kosei sve pred
sobom. Kada se naao pred Marininim i Nailovim vozilom kretao se brzinom od gotovo

dve stotine kilometara na as. Poslednje ega se Marina seala bilo je blistanje trostrukih
farova vozila velikog poput zgrade.
Vaskrsla je u oblasnoj bolnici nedaleko od mesta nesree. Nail joj je bio kraj uzglavlja.
Izluena od bola daleko jaeg nego u trenutku pogibije, sluala je njegova objanjenja o
tome kako se sve zbilo.
Silina sudara bila je takva da od tela nije mnogo ostalo, govorio je. Bilo je nemogue
popraviti ga. Zato su lekari nainili novo. On je bio bolje sree i proao samo sa
povredama, budui da su ga titnici na vreme izbacili.
Praznih oiju, kao da govore o nekom drugom, sluala je dok joj je objanjavao tehnike
detalje vaskrsenja.
Plastini simulakrum Marine Didrih u koji je prenesen zapis svih modanih aktivnosti
spolja se gotovo nije razlikovao od originala. Bio je to izvanredan model, raen u
najboljim nikadorskim fabrikama ljudskih tela i stoga vrlo skup. Ali isplatilo se, govorio
je Nail Marini. Bilo je vano da je ona ponovo s njim i da e tako ostati zauvek.
U prvo vreme inilo se da e tako i biti.
"Tuga i radost, ba kao i sva druga oseanja, predstavljaju samo skupine elektrinih
impulsa u nervima oveka, i zato ih je lako vetaki simulirati", rekao joj je jedan od
lekara. "Ali ak ni nikadorska dostignua ne mogu nita protiv obinih psiholokih
problema, jer, prirodno, svaka dovoljno verna kopija ukljuie i njih. Nema naina da se
to izbegne, ni pre ni posle smrti."
I jo:
"Pogibija i prelazak u novo telo predstavljaju veliku traumu, uporedivu s traumom
roenja. Zbog toga se nemojte plaiti ukoliko povremeno budete oseali izvesne smetnje.
One su sasvim normalna posledica onoga to vam se dogodilo i ubrzo e nestati.
Meutim, obavestite nas ukoliko do njih doe." Bila je zahvalna na umirujuim reima,
iako nije rekao nita to ve nije znala.
Lako je poludeti kad zna da si mrtav.
Kao i u mnogim drugim krizama, pravo reenje verovatno je bilo osloniti se o nekoga.
Izgledalo je da joj je od svih preostao samo Nail. Seala se kako je bio detinje srean
kada je prvi put posle smrti otvorila oi. A kada se oporavila, trudio se oko nje, vodio je
na putovanja, pazio i uvao. Iako je na izradu njenog tela potroio bogatstvo, i dalje je
rasipao samo da se ona ne bi oseala drugaije. Ona je smatrala da Nail tu temeljito grei:
ako se nita nije promenilo, nita ne treba vraati na staro.

I tako se sve nastavljalo: Nailova panja kao da nije imala granice. A Marina se, ni sama
ne shvatajui zato, pri tom oseala sve gore.
Onda se jednog dana konano sve sruilo.

III
Poelo je pogrenom ifrom.
Te veeri bila je sama u apartmanu u podzemnom gradu. Sela je za pult nikadorskog
domopjutera da bi poruila neku robu i promrmljala pozivnu ifru. Zbunila se kada su se
u vazduhu pred njom, umesto oznake nabavne slube, pojavila slova nekog pisma.
Pogledala je paljivije. Bio je to slubeni dopis koji je Nail jo pre est meseci dobio od
izvesnog g. Botuka Bundiktaa, slubenika firme Cub LaZar. Nije imala obiaj da ita
Nailovu prepisku, ali bilo je to pismo iz vremena njenog drugog roenja, a videla je da se
u tekstu pominje vaskrsavanje.
Dragi gospodine Didrih,
Zadovoljstvo mi je obavestiti Vas o pozitivnom reenju Vaeg zahteva u vezi sa izradom
mehanikog tela po eljenoj specifikaciji. Detaljni podaci, kao i cena, dati su u prilogu.
ao nam je to ne elite da prihvatite kloniranje tela za reinkarnaciju jer, gledano na
due staze, na taj nain postie se mnogo bolje prilagoenje, dok je cena neto nia -- ali,
kao to i sami navodite u tekstu narudbe, izrada traje mnogostruko due. Tokom Vaeg
boravka u bolnici nae slube izradile su kompletan tekst ugovora i smatram da moemo
zakljuiti posao im budete mogli da potpiete dokumente.
to se tie drugog zahteva, smatramo da nema razloga da se brinete: nai umetnici u
stanju su da izrade kopiju lica i tela svake preminule osobe uz veoma visok stepen
vernosti originalu.
Iskreno va
B. Bundikta
Najpre ju je ono to je proitala zbunilo. Kakve su to prie o kloniranom telu? Nail je
rekao da zbog nekog organskog poremeaja kloniranje nije dolazilo u obzir i da je
vetako telo bilo jedino reenje.
Ali Nail je bio toliko srean kada je prvi put otvorila oi. Tu se neto nije slagalo. Uvek je
udeo da joj ugodi. Zato bi insistirao na loijem reenju?
Pokuala je da vie ne razmilja o tome, ali bilo je kasno. Sumnja se ugnezdila i bio bi
potreban egzorcista da je odagna.

U danima koji su usledili poela je da se povlai u sebe. Nailova preterana briga i panja
nisu pomagali da se stanje ispravi. Sve ee je gledala snimak sahrane koja se nikada
nije odrala. ekala je -- ta zapravo, nije bila sigurna.
Tako je to ilo sve do te veeri -- a onda je dola na zakljuak koji joj se inio jedino
mogu.

III
Po ko zna koji put vratila je traku sa snimkom sopstvenog pogreba na poetak. eboj i
visibabe ispunie prostor oko nje.
U istom trenutku neto sevnu i prizora pogreba nestade. Na vratima apartmana stajao je
Nail, ruka mu je jo bila na prekidau projektora.
"Obeala si da to nee vie raditi", ree on blago. "Vie nikada, Dijamantina."
"Priaj mi, Naile", ree Marina.
"O emu? Opet ti je loe? Prokleti lekari, rekli su da nikakvih..."
"O Cub LaZaru."
"Nisam siguran da razumem, Dijamantina."
"Proitala sam pismo koje si dobio od njih. Grekom si ga ostavio na optem kanalu."
"Kakvo pismo?"
"O reinkarnaciji... i kloniranom telu."
"Zaboga, neemo valjda opet o tome."
"Ali hoemo, Naile."
"Zna i sama da je to bilo..."
"Jedino reenje, svakako. Toliko si mi puta ponavljao. Samo to pismo kae suprotno."
"To pismo nije..."
"Da?"
"... ono to misli."

"Nije?" Zastala je. Nemoj to initi, rekla je sebi. Ako ga povredi, bolee te vie nego
njega.
Sa istim uspehom mogla je pokuati da zaustavi lavinu golim rukama.
"Zna, mislim... mislim da si me lagao."
"Dijamantina! Pa zna da to nikad ne bih uradio. S kojim razlogom, uostalom?"
Stani, govorila je sebi. Budi mirna i razlona. Dok jo nije kasno.
Razum odloen na stranu.
"I sama sam dugo razmiljala o tome." Uivala je u bolu koji je zadavao njen glas. Nailu,
njoj. Njoj. "Ali odgovor postoji."
"ta to veruje da si pronala? Zato sam to uinio?" Zaudilo ju je to mu je glas jo bio
pun strpljenja. "Zato to si me voleo. Hou da kaem, Marinu", nastavila je. Uz bol,
ovek bar osea da je ovek. "Nisi mogao bez nje. Zato si napravio mene. Duplikat od
plastike. Da bi stvar bila to bre gotova. Da ne bi dugo patio bez svoje drage. Pa si se jo
toliko trudio oko mene. Da zaboravim nesreu. Jada zaboravim." Nasmejala se: severac u
pustari. "Ti nisi eleo da ti pati, u tome je stvar."
"Marina, kako... kako moe da govori takve stvari?" Glas mu je bio ravan. "ta za tebe
znai ljubav?"
Gledala ga je.
"Ljubav. Ili samilost. Velike rei, uglavnom. Oiveo si mrtvaca, ba plemenito. Da li ono
najovenije radi da bi izgledao veliki u sopstvenim oima?"
"Marina, ja te ne razumem." Delovao je povreeno. Van filma i virtuelne stvarnosti,
dobra gluma ju je uglavnom razdraivala. "ta je za tebe znailo itanje tog pisma? Koje,
uzgred, uopte nije ono to ti misli? Zar je sve to toliko bitno?"
A po glasu videlo se da ga je razgovor uznemirio. Pogodila si, Dijamantino najdraa. Sve
redom.
"Jeste", ree ona. "Zna, nisam iva. Nego seanje nikadorskih maina na osobu koja se
zvala Marina Didrih."
"Lani snimak sahrane..."
"Da, lani snimak sahrane." Iznenada je oseala gaenje. "Jedina iskrena i potena stvar
koju sam imala od samog poetka."

"Kada bi znala koliko grei..."

"Ni rei! Meni je bilo svejedno. Bila sam ionako mrtva. Ne bih patila da si me tako
ostavio. Ali ti bi. Znam, voleo si Marinu. Ali, ona je poginula, Naile. Mora da je to
zanimljivo, voleti mrtvaca. Ali zaboravio si jednu bitnu stvar."
"ta to?" Sada je zvuao uzdrmano. "Kakvu stvar?"
"Mene. Nikadorske maine nainile su na Marini toliko izmena... a za dobar deo toga ti si
odgovoran... da bih bila stvorena. Sada sam iva. Postojim. I vie nisam Marina!"
"Ti ne zna ta govori."
"Ja ne znam... ili ti? Koga voli? Tvoja ena poginula je na autoputu broj 666. Da li voli
mrtvaca? Marina ve mesecima truli u grobu koga niko i ne obilazi. Ili voli mene?
Skupinu nikadorskih vradbina i bajalica? Do koga ti je vie stalo?"
"Ti si luda. Vrlo dobro zna da mi je stalo samo do tebe. Nita vie nije istina."
"Naile! Koga... ta voli? Ovo?"

Zabila je prste u svoju lanu kou i povukla to je jae mogla. Materijal je jedno vreme
izdravao pritisak, a onda se rascepio i otkrio plava vlakna vetakih miia i zelene trake
senzora.
Divlje: "ta to radi!?"
"elim da ti je pokaem... Marinu Dva. Tvoju venu ljubav."
Pocepala je nonu haljinu i zarila nokte u rame. Koa se odvajala polako, ljutila sa mesa
poput gumene opne. Najzad se veliki komad, zajedno sa jednom dojkom, otkine i padne
na pod.
Nail je piljio.
Sa licem je bilo malo tee. Koa je bila vie zategnuta i vra. Tek posle nekoliko
pokuaja levi obraz, zajedno sa delom kose na slepoonici i onim kapcima, otkinuo se i
pao.
"Evo me", ree i pogleda Naila. "Doi, zagrli me sada."
Ispustio je prigueni zvuk, neto kao: Guk! i isteturao se iz sobe. Izlazei za njim, videla
je sebe u ogledalu na vratima: polovina lica pretvorila se u masu bledoplave plastike sa
koje su se beleli ogoljena ona jabuica i red zuba. Druga polovina bila je kao nekad.

Ono to joj je izbilo izmeu ostataka usta istovremeno je liio i na prigueni smeh i na
jecaj. Oseanja. Moda jedini preostali deo jedne poginule ene.
Naila nije bilo na hodniku. Pola je ka susednim vratima i tada se pojavio: pribranog i
mranog lica, sa neim crnim u ruci -- revolver? "Njegova ljubav, Dijamantina",
pomislila je.
"Nemoj mi prilaziti", ree on.
Nije ekala da Nail ita uini. Skoila je na njega. Iupala mu je predmet iz ruke i ne
pogledavi ta je, bacila ga preko hodnika, a zatim obuhvatila Naila. Zakoprcao se, ali su
njeni vetaki miii bili jai. Zajedno su se sruili na pod. U padu zakae plou sa
ukrasima i prevrnu je. Sve se razleti oko njih, pare jedne kristalne figurice duboko
rasee Nailov dlan. Trenutak pre nego to je stegao ranu akom videla je, ili joj se samo
uinilo da vidi, plavo tkivo sa zelenim prugama. Setila se Nailovog boravka u bolnici
pomenutog u pismu.
"Tako", rekla je, ali su rei bile nerazumljive zato to joj je nedostajala polovina usana.
"Tako."
Spustila je glavu i dotakla licem Nailovo, u imitaciji poljupca. Nije ga putala, niti
govorila. Oi vrsto zatvorene.
Do trenutka kada je u podzemlju ponovo otkucao as trideseti, nije se pokrenula.

DANI POD BRESTOM

"Hiljadu godina nespokoja
Sledi hiljadu godina mira."
Posle izvesnog vremena dr Lizbet Korvin prestala je da pljucka kada bi joj tokom obroka
pesak zakripao pod zubima i umesto toga gutala je hranu zajedno sa neoekivanim
zainom. Arheologija trai rtve, mislila je dok je pesak kripao pod vrhom naliv-pera
kojim je vodila dnevnik i upadao ispod kapaka, zbog ega su joj oi neprekidno bile
nateene i crvene kao da je danima plakala.
Bog zna, pomiljala je ona, zbog ega su se tolike vojske krstaa, Turaka, Arabljana i
mnogih drugih vekovima tukle oko ovih pranjavih zabiti. Zahvaljujui tome, mislila je, u
arheolokom pogledu ovi krajevi su slavljeni kao moda najbogatiji u svetu. Ljudi izgleda
tee da zaborave da se do bogatstva istorije dolazi samo preko mora krvi.
ula je kako je neko zove sa radilita i stala da se sprema za izlazak na kop. Paljivo je
omotala lice maramom i odmakla atorsko krilo, a otri vetar smesta je oine po licu.

Govorilo se da fereda na licu oznaava uzornu muslimanku, umorno je pomislila. I ona

je u to verovala i zato najpre nije nosila maramu. Tih dana najela se peska za itav ivot.
vre je stegla maramu i polako krenula pranjavom stazom do radilita.
Dr Lizbet Korvin vodila je istraivaku ekipu koja je ve treu nedelju radila na
lokalitetu tridesetak kilometara severoistono od Iskenderuna. Nalazite verovatno
nikada ne bi bilo pronaeno da u toj oblasti nikadorske ekipe nisu zapoele radove na
izgradnji hatajskog ogranka srednjeistonog autoputa. Prilikom pripremnih iskopavanja
graevinci su naleteli na delove starih ruevina i o tome hitno obavestili nadlene.
Ba smeno, pomisli dr Korvin, da poslednjih decenija do najveih arheolokih otkria
dolazi upravo na takav nain; kao da sve vea urbanizacija dovodi do boljeg
upoznavanja prolosti.
Videla je da joj sa kopa neko mae. inilo se da je prilino uzbuen. Prepoznala je vou
smene Ibrahima ben Haduku i pourila da mu se pridrui. ovek ne izusti ni re, ve
samo pokaza na jutronji rezultat.
Od onoga to je ugledala zastao joj je dah.
Meu gomilama iskopane zemlje, u dnu kamenog zida koga su otkrili radnici, poivala je
ploa od peara sa uklesanim znacima. Prvo to joj je palo u oi bio je stilizovani crte
grane bresta, ispod koga se nalazio ispis.
"Mogila", ree ona ben Haduki, a ovaj uzbueno klimnu. "Sudei po izgledu, tu je
sahranjen neki velika, moda ak jedan od kraljeva." Nije mogla da shvati da su imali
toliko sree. Osetila je poznatu staru grozniavu radost koja ju je obuzimala kad god bi
se nala na tragu neeg znaajnog.
"Reife, mome, dovedi kopae! Hasane, reci momcima da pripreme pijuke i svetiljke.
Donesite to vie konopca. I pourite!"
Skoila je sa humke, nala se u rupi kraj mogile i unula; ba neenstveno, pomisli, ali
koga je briga?
Rukama je istila pesak sa ojedenih ispisa i trudila se da prepozna rei.
Ja, ratnik Namr'ov i gospodar ovih krajeva, sricala je Lizbet, mukotrpno prevodila, dobih
od bogova tajnu ivota to veno traje. Gledao sam kraljeve kako dolaze i nestaju u
zaboravu, monike kako se izdiu i padaju u prah. Video sam silna udesa, obleao
mnoge ene, okuao nebrojene slasti. Sada je dolo vreme da otpoinem. Hiljade godina
nespokoja slede hiljade godina mira. Kada doe trenutak ponovo u se dii i krenuti
svetom. Vreme me ne moe dotai, raspadanje me nee povrediti.

Ostatak natpisa bio je oteen i nije se mogao proitati. Dr Korvin stade oprezno da pipa
po kamenovima, da ispituje spojeve. "ta mislite, koliko natpis moe biti star?" upita ben
Haduka. Nije se osvrnula kada mu je odgovorila: "Dve hiljade i dvesta godina, moda
dve hiljade i trista."
Iza njihovih lea zau se amor radnika i zveket alata. "Hasane, ovde", povie i pokae
jednu sekciju kamenog zida. Radnici sa pijucima buno se spustie u jamu i dadoe na
posao.
Hodala je od jednog kopaa do drugog, pokazivala koji kamen treba da uklone i kojim
putem da se probiju i uskoro se pred njima ukaza otvor tunela koji je vodio u unutranjost
grobnice. "Ibrahime, sledi me", rekla je, otela baterijsku lampu iz ruku jednog od
pomonih radnika i zaputila se unutra.
Na samom ulazu ugledala je razne ukrasne predmete, od kojih su neki oigledno bili od
zlata. Iza sebe ula je ben Hadukin prigueni povik divljenja.
Zalazila je dublje u grobnicu, a predmeti su predstavljali udnu meavinu razliitih
stilova i starosti. Kao da su simboli svih civilizacija koje su se ikada stekle u tom
nevelikom kraju bili okupljeni u grobnici velikaa u koju su prodrli. Bilo je tu
mesopotamskih, arapskih, egipatskih, ak i rimskih predmeta najraznovrsnijih namena.
Dr Korvin morala je unekoliko da izmeni procenu o starosti mogile. Samo je treptala, ne
shvatajui, i etala snop lampe po neverovatnoj meavini dragocenosti i trivijalnosti oko
sebe. Ali, naravno, trivijalnosti starije od milenijuma prestaju da budu trivijalnosti,
pomiljala je.
Uskoro meu raznolikim predmetima naioe na nekoliko kostura. Zapravo se radilo o
srazmerno dobro ouvanim telima, pustinjski vazduh nije dozvolio raspadanje i na svima
su se jo zadrali kosa i sparuena koa, kao i najvei deo gizdavih odora koje su blistale
crvenim i utim tonovima u svetlosti lampe.
"Sluge", ree dr Korvin. "Ubili su ih da bi ih sahranili sa velmoom."
Dublje u grobnici nali su jo tela posluge. Dr Korvin vrtela je glavom na neverovatnu
ouvanost svega to ju je okruivalo. Mogila je samo varka, pomiljala je. Ovde imamo
neto mnogo vee. Koliko veliko, tek ostaje da se vidi.
Tunel se produavao desetinama metara, skretao vie puta, i to su dublje silazili, ona je
sve bolje videla da neobinu arhitekturu grobnice ne moe da svrsta ni u jedan poznati
stil.
Onda su naili na odar. Napravljen od prostog peara, razliit od nakinurene okoline,
ali smeten na sredini prostorije i tako izraen da se smesta videlo da je pripadao kralju.
Podnoje mu je bilo ukraeno crteom bresta. Na odru je lealo telo vlasnika grobnice.
Ogroman je, pomisli Lizbet Korvin dok je odmeravala figuru velmoe.

Kralj je bio u oklopu i sa titom preko grudi. U rukama je drao divovsku sekiru koju
naizgled ne bi mogla podii ni dva odrasla oveka. Dr Korvin prie, stade da isti prainu
sa njega, zagleda se u smeurano lice obraslo ogromnom kosom i bradom poput grive.
Telo mu je bilo bolje ouvano nego kod slugu, kao da je mumificirano specijalnim
postupkom, a koa tamna i sjajna kao premazana uljem. Ona die vizir sa njegovog lica,
zagleda se u upale one duplje koje ipak kao da su jo uvek sadravale jabuice i
sasuenu kou prilepljenu za jagodice. Ako je natpis na ulazu bio taan, taj junoa
dozvolio je da bude iv zakopan. Na njegovom licu ipak nije bilo ni najmanjeg znaka
uasa pred izvesnou takve smrti, niega izuzev punog spokoja.
Lizbet zau slabi um i okrenu se. Vide kako Ibrahim ben Haduka stoji razrogaenih
oiju iza nje i upire prstom. Lampa mu ispade iz ruke i razbi se o kameni pod. Prolo je
neko vreme dok nije shvatila.
Sekira u rukama dina pomerila se.
Polako, kako prilii runim snovima, prilika ratnika stade da se kree. Glava mu se die
prema arheolozima, noge dodirnue pod. Sekira kresne o kamen i zazvoni. Dr Korvin
upre lampu u sasueno lice mumije, najednom oseajui kako nema vazduha. Poele da
vikne radnicima da zatvore prolaz i nije mogla. ta smo to probudili, pomislila je, ta smo
to upravo pustili na slobodu?
Videla je kako se oi mumije otvaraju, bradate usne otkrivaju zube koje su izbeleli
vekovi. Drevni velmoa se smeio.
"Zdravo", ree on na eme gir dijalektu starosumerskog. "Moje ime je Gilgame. Reci mi,
koji je sada vek?"

MUHAREM I KVANTNE MAKE

Albert Ajntajn voleo je da krade kobasice.
Stao bi pored stola sa nevinim izrazom, rep bi mu trao kao uvek kada je zadovoljan.
Bio je suta umiljatost i nevinost, draesna pufna belog krzna sa crnom pegom na levom
oku, a onda, u sledeem trenu, hop -- i od kobasice ne bi bilo ni nagovetaja.
Vlasnik slavnog maora jo slavnijeg imena bio je prof. dr Jaroslav Medina, eki fiziar
koji je u pedesetoj iveo na imanju na rubu pustinje sa nepokretnom majkom i desetak
maaka sve samih fiziarskih imena -- Medina ih je zvao svojim kvantnim makama. Ima
onih koji smatraju da je dr Medini sasvim neopravdano izmakla Nobelova nagrada za
istraivanja na polju kvantne mehanike, i priznajem da u potpunosti delim njihovo
miljenje. Ima i drugih, koji smatraju da je ekog fiziara jo neopravdanije mimoilazila
druga Nobelova nagrada, naime ona za osobenjatvo -- u raspravu o toj temi radije ne
zalazim.

Albert Ajntajn II, poput slavnog ljudskog imenjaka tano vek ranije, zapoeo je jednu od
najveih fiziarskih kontroverzi modernog doba -- a rasprave o njenoj prirodi i danas
traju. Budui da sam se sticajem okolnosti naao u samom sreditu dogaaja, oseam se
pozvanim da i sam kaem koju re.
Za mene sve je poelo u landroveru na peanom prilaznom putu koji se slalomom
izmeu kaktusa sputa prema imanju Medina. U vozilu su se jo nalazili Muharem Hadi
Silvester i Tomislav Majerhofer, 'Neverni Toma' -- kau da je taj nadimak dobio jo na
prvoj godini, zbog navike da posle ogleda po desetak puta proverava da li je pogasio
instrumente. Obojica su, poput mene, bili doktoranti sa Univerziteta Morgentern i
vatreni oboavaoci dr Medine. Ve nedeljama dogovarali smo zajedniku posetu starcu i
najzad nekako utanaili termine i dali se na put.
utke smo trpeli bacakanje i ritanje rovera koga je Neverni Toma sa tipino
majerhoferovskim sadizmom terao preko svake mogue brazde u okolini. Onda Hadi
Silvester drekne: "Stoj!" a Neverni Tomislav nagazi na konicu i sa lakoom nas poobara
sa sedita.
"ta, ta?" ree on glasom koji je zvuao kao: 'Gde gori?' dok se uskovitlana praina
slegala oko vozila.
Muharem upre prstom negde pored puta. "Tamo", ree.
Najpre sam video samo stablo saguaro kaktusa, lep primerak svoje vrste, ali svakako ne
vredan tolikog uzbuenja. Onda opazih pri samom vrhu neto sitno i belo. "Gle", ree N.
T.
Na vrhu kaktusa sedeo je Ajntajn i drao se iz sveg glasa.
"Kako je uspeo da stigne gore?" ree Tomislav.
"Oigledno je u panici: potrebna mu je pomo da sie", rekoh. "Ali zato ga je stari
pustio tako daleko od imanja?"
"Zar ste obojica slepi?" ree Muharem. Neverni Toma sa indignacijom bolje namesti
naoari debelih soiva. "Zar stvarno ne vidite?" A onda shvatih.
Na saguaru su zapravo sedela dva Alberta Ajntajna, slini kao jaje jajetu i zbijeni jedan
uz drugoga onako kako to samo umeju male i preplaene make.
"Zaboga", ree Neverni Toma.
"Da nije Albert imao blizanca?" upitah nesigurno.
Neto se proeta ispred dipa i stade da nas odmeri, maje oprezno: bela pufna krzna,
crna taka na oku.

"Momci, ovde se deava neto vrlo udno", izjavi Neverni Toma, zaboravivi na as
uroenu skeptinost.
etvrti Ajntajn provirio je iza saguara i mjauknuo vrlo ozlojeeno, kao da se osea
strano zapostavljenim.
"Da li mislite to i ja?" rekoh polako. Onda smo sva trojica utrali u dip i poli ka
imanju kao da nas avoli gone.
Putem smo viali razne Alberte Ajntajne: male, zbunjene, radoznale, nespretne kako to
samo male make umeju da budu. Vozili smo se bez ijedne rei, previe obuzeti
uenjem i trudom da se odrimo u seditu da bismo ita prozborili. Neverni Toma je
vozio poput avola i ritanje dipa prevazilo je sve to smo iskusili do tada -- najtee je
bilo spreiti digericu da ne izleti veselo na zube.
Broj maaka se poveavao.
Sada ih je sve vie bilo i po putu, desetine su se pretvarale u stotine, ove u hiljade. Alberti
Ajntajni prekrivali su pustinjski pejsa, make su se pele po stenju i nespretno padale sa
njega, sumnjiavo nas gledale, tukle se sa tipino majom zlobom.
Ubrzo je postalo preteko izbegavati pufnasta tela koja su gotovo zatvorila put, mjaukavi
tepih iji su glasovi dopirali do nas i pored tandrkanja motora. Neverni Toma parkira
podno saguara naikanog Ajntajnima i sva trojica nastavismo put peke.
Koraali smo nasuprot reci maaka koja se postepeno pretvarala u brzake. Iz mjaukavih
slapova dopirao je neopisiv zvuk, pla milijarde maia, piska od koje se tlo treslo, koja
je odzvanjala duboko u lobanji. Koraali smo kao opinjeni, a brzaci su nam se
umiljavali, preli oko nas, lickali krzno.
Delovalo je kao da smo zalutali u neiji ludi maji san. Zverke razrogaenih oiju valjale
su se jedna preko druge, i same valjda iznenaene onim to se deava. Bizarnost prizora
spreavala nas je da shvatimo koliko bi sve to moglo biti opasno.
Sve to je nepoznato u sebi potencijalno krije opasnost; a ovakva vonja svakako se ne bi
mogla oznaiti kao tipino putovanje za piknik. Moda je u srcu fiziara zaplamsala ona
iskra koja oveka pretvara u avanturistu -- u svakom sluaju nema ni najmanje dileme da
smo sasvim svesno kroili u susret neznanom haosu.
Priznajem da sam se pomalo udio kada smo bez posebnih nevolja dospeli do sredita.
Kao to se dalo oekivati, epicentar dogaanja bio je u dvoritu dr Medine.
Makopad se survavao iz take u vazduhu, Nijagara belih pufni sa crnim okom ispadala
je na pesak pustinje pravo ni iz ega i prostirala se u koncentrinim krugovima. Nedaleko
odatle stajala je naprava nalik hibridu crkvenih orgulja i aparature iz japanskog filma o

Frankentajnu, sve zajedno okrueno kalemovima bakarne ice, poludelim indikatorima i

brojanicima. Verujem da bi neki ljudi ve na osnovu izgleda naprave glatko
hospitalizovali tvorca, ali mi smo znali bolje.
Nasred itave skalamerije bilo je stakleno zvono i izgledalo je da je delovanje
elektronskog komara bilo usredsreeno na njega. Pod zvonom sedeo je Albert Ajntajn i
oigledno se pitao ta e on tu. Neverni Toma dreknu tako da bi postideo porodini hor
beni vetica i odjuri prema napravi. Muharem i ja posmatrali smo dok se borio sa
komplikovanim mehanizmima za zatvaranje i rezama. Onda Toma podie zvono i izvadi
maku.
Lavina u istom asu prestade.
Toma Majerhofer stajao je pored naprave i drao u rukama belog maka koji nas je
gledao sveano poput Madone. U taki iz koje se do maloas survavao vodopad maaka
migoljilo se neto, titralo poput vazduha iznad usijane pei, nevidljivo, a ipak primetno.
Tako bi moda izgledalo mesto sa koga je upravo iezla Alisina eajrska maka, tren
posle utrnua njenog osmeha.
Neverni Toma prie napravi i stade pomno da je razgleda.
"Da li bi neko bio ljubazan da me uputi u to ta se ovde, kog avola, dogaa?" rekoh ja
glasom ne bez drhtanja. Pranjavi Alberti Ajntajni prekrivali su predeo oko nas i
mirkali na jari.
Neverni Toma nije obraao panju na svet oko sebe, glave zagnjurene u komar
poludelog elektronskog dizajnera. Pogledah Muharema i shvatih da e on biti od jo
manje pomoi: imao je pogled oveka koga eka poten trud ukoliko bude eleo da
makar uoblii u rei sve to mu nije jasno.
"Tomislave", rekoh glasnije. Mislim da mi je glas zvuao donekle panino, jer na
nepoverljivi prijatelj pojavi se iz skalamerije, trepui kao Doroti koja je upravo
doputovala ekspres linijom iz Oza.
"Zar to nije jasno?" Stao je da eta pred napravom, odmeravajui Muharema i mene i
trljajui ruke jednu o drugu poput ajloka koji je naslutio mastan zalogaj.
Gledao nas je pomno neko vreme, a onda uzdahnuo.
"Ne, vidim da nije."
Nastavio je da etka ispred mainerije, a ja se na trenutak pozabavih milju kako bi to
bilo zadaviti jednog starog prijatelja.
"Obojica delujete kao dugogodinji rezidenti Marsa", objavi Neverni Toma. "Zato za
promenu ne pokuate malo da munete glavom? Ako eliminiete sve to je nemogue,

kako ree moj slavni prethodnik iz Bejker Strita, onda ono to preostane mora biti
istinito. Da, dame, gospodo i maii. Imate pred sobom prokleti kvantni replikator
materije! Napravu koja umnoava predmete postavljene u njeno polje!"
Prolo je neko vreme dok mi u glavu nije dospelo znaenje rei Nevernog Tome. Posle
ega je, pretpostavljam, bio na mene red da ponem da etam u krug i trljam ruke. Stari je
ve podue radio na problemu repliciranja materije, neka vrsta njegovog linog
filozofskog kamena i jedan od glavnih razloga ismevanja kod njegovih kolega redovnih
profesora. Naruivao je kamione nikadorskih naprava sve nejasnijih namena i
komplikovanijeg dizajna. S vremena na vreme sveano je izjavljivao da je, to vreme
protie, sve dalje od cilja.
Ali Ajntajn dignut na n-ti stepen bio je uz nas...
"Zbog ega onda nema dr Medine?" upita Muharem. I dalje je blaeno boravio u svojoj
marsovskoj republici.
"Pogledajte ovde", nastavi Neverni Toma, ponovo gurnuvi glavu u napravu. "Ovo je
klju. Mora da se maak upetljao u ice i napravio kratak spoj. Zbog toga je stvar poela
da radi."
"Gde se izgubio stari?" ree Muharem.
Neverni Toma se okrete Muharemu kao da ga prvi put vidi. Na trenutak sam pomislio da
e ga uhvatiti za revere i temeljito promukati.
"ovee, zar ne razume kad ti se govori? Ne znam gde je stari. Moda uopte nije kod
kue! Nije bitno. Ne bi imao pojma ta se ovde zapravo dogodilo."
"Ali maina..."
"Upravo sam objasnio da je maina poela da radi zbog toga to se maka zapetljala u
ice i neto promenila. Sluajno. Razume li to? Imamo pred sobom statistiko
odstupanje, nasuminost koja se ponavlja jednom u milijardu milijardi. Puf -- Albert
Ajntajn tek tako se upleo u stvar i napravio ono za ime fizika decenijama traga. Da je
Medina radio sam, moda svet nikada ne bi doao do... ovoga."
"Moda nikada i nee", prekidoh ga. Dok je govorio, priao sam napravi i poeo da je
razgledam.
"Ha?" ree Neverni Toma.
"Pogledajte ovo: instalacija je oigledno ve dugo preoptereena", rekoh. "Kontakti se
tope. Bio je to avolski posao, napraviti milijardu ili dve Ajntajna. Jo koji minut i od
srca naprave nee ostati nita."

Neverni Toma ugura glavu pored moje. Mora da smo izgledali zanimljivo, dva noja glava
uguranih kolektivno pod haubu futuristike skalamerije umesto u pesak. Kad promislim,
glave su valjda ono zbog ega nas je Morgentern i angaovao.
"Ali..." Muharem poe da se osvre. Lampice su najzad poele da se pale, makar i posle
temeljitog kanjenja. ovek je gotovo mogao da uje kako mu relei u glavi jedan za
drugim rade: 'Klik!' "Mora biti da neto moemo da uinimo. Da je nekako iskljuimo...
Ili moda da nacrtamo veze, da zabeleimo..."
"Ne. On je u pravu", ree Neverni Toma zamiljeno. "Ne umemo da to uinimo bez
oteenja, a nema ni vremena da nauimo. Kontakti se tope i replikatoru je ostalo jo
najvie nekoliko minuta ivota."
"Pa zar emo pustiti da tek tako propadne?" Preobraaj je bio okonan. Muharem je
ekspresnom brzinom iz krajnje zbunjenosti stigao u stanje misionarskog ili moda
mahdijevskog raspoloenja. "ta bi se sa takvom napravom dalo uiniti! Kraj gladovanja,
beskrajni izvor sirovina. Govorim o svetu, momci! Bunar elja, eto ta je pred nama, a mi
gledamo kako nestaje i ne inimo nita!"
Jedan trenutak utali smo. Ajntajni su hujali i brujali oko nas, zvuk kao da se primie
opaka maja oluja.
"Bunar elja, zaista", ree Neverni Toma polako. "Ali ko kae da ba nita neemo
uiniti?."
Videh da na dlanu dri neto sjajno: bio je to stari panski zlatnik iz vremena
konkvistadora, amajlija za sreu od koje se nikada nije odvajao.
On obie napravu koja je odbrojavala poslednje trenutke i prie mestu pod zvonom gde
je do skora stajao Albert Ajntajn.
"ta se radi sa bunarom elja?" ree. "Pa, najpre poeli neto. Onda ubaci novi..."

GDE JE ARTUR?
Svi alarmi ukljuili su se odjednom i slono zavritali.
Strahinja Dobrinac prene se iz sna i skoi, umalo preturivi stolicu. Uini mu se da se
zemlja ispod njegovih nogu malo trese, ali ako je neeg i bilo, smesta je prestalo.
Bunovno podie pogled -- sat nad radnim stolom pokazivao je tri izjutra. Proklete kolske
uzbune, pomisli. Pukovnik Pratalo, deurni baze, po Strahinjinom miljenju koje je delio
veliki deo osoblja, imao je suptilan i izuzetno bogat talenat da trenira ivce svojih pilota.
Rutinskim pokretima Strahinja navue letaki kombinezon i uputi se u hodnik u kom su
treptale crvene svetiljke. Iz glasnogovornika brundao je stari Pratalo i delio nareenja, a
Strahinja shvati da pukovnik zvui isto toliko bunovno i iznenaeno koliko i osoblje koje
je tralo hodnikom. Gle, pomisli on, znai da ni matora korpija nije znala. Stvar bi
mogla da postane zanimljiva.
Izbio je u lansirni tunel i zavijanje sirena postade za nijansu tie. Letako osoblje
rastralo se oko Strahinjinog supersonika, uklanjalo je podmetae za tokove i rezervnu
opremu, raiavalo hodnik. Strahinja se pope u kabinu, a jedan mehaniar zalupi
poklopac, pokaza palac za sreu i on mu uzvrati. Potom rutinski izvri proveru glavnim
komandnih sistema i, kada je posluitelj na izlazu mahnuo zastavicom, ukljui turbine i
naglo dodade gas.
Ubrzanje ga prilepi za naslon sedita. Supersonik uz urlik izlete iz otvora podzemnog
tunela i promae neposredno nad vrhovima hrastova. Strahinja je pretraivao pogledom
plaviasti polumrak dok ne ugleda crvena i plava signalna svetla na krilima okolnih
aviona: svi iz njegove grupe bili su na broju. Negde daleko sa njegove leve strane
reflektori su obasjavali Studenicu.
Strahinjin pogled privue neto iznad manastira. Dok su iz slualica dopirala Pratalova
nareenja, kao i uvek toliko nalik na kevtanje, Strahinjina usta lagano se otvorie i
ostadoe u tom poloaju. Pukovnik je i dalje neto govorio, ali ga Strahinja nije uo.
itava njegova panja bila je obuhvaena onim to je video iznad Studenice.
Tamna masa, poput planine obeene u vazduhu, visila je iznad ruevina. Svetlost
reflektora arala je po njenoj povrini i bacala metalne odsjaje. Njena mrana grba
hvatala je prve zrake jo neroenog sunca i Strahinja shvati da se vrh probija iznad
oblaka. Bila je to letelica, ali kakvu ljudsko oko jo nikada nije videlo. Strahinja pomisli
da se vara, da ga je bunovni pogled zaneo, a onda pogleda na meteoroloki radar. Ureaj
je pokazivao masiv od preko tri kilometra u preniku. Prema jaini odraza, stvar je mogla
biti samo metalna.
"Ako je verovati izvetajima metana, udo se podiglo iz zemlje pre pola asa i usput
sravnilo selo Latkovac", saopti Pratalo. "Nemamo izvetaja o rtvama. Ne postoje
podaci o emu bi se moglo raditi. Va zadatak je da ostanete u blizini, ali da ne inite
nita to bi moglo biti protumaeno kao napad. Ponavljam, nita..."

Ba lepo, pomisli Strahinja, a ta bismo i mogli da uradimo sa tolikim debelokocem? Da

se okomimo na njega biranim psovkama?
Njegova radio veza najednom se prekide kao noem odseena.
Strahinja promrsi tri lepe rei o modernoj elektronici i pokua da prebaci vezu na
pomoni sistem. utanje je i dalje bilo potpuno. Takve stvari deavale su se s vremena na
vreme i pored uveravanja specijalnih slubi da su, razume se, teorijski nemogue.
Nos Strahinjinog aviona bio je uperen pravo prema orijakoj letelici kada se zau glas.
Bio je moan i savreno ist. Kratka provera bila je dovoljna da pokae da se podjednako
dobro uje na svim talasnim duinama. Obamro, Strahinja poe da slua, shvativi da se
radi o glasu sa tajanstvene letelice.
"Pilotu koji se zatekao u mojoj blizini", ree glas na istom engleskom. "Nemoj
pokuavati da me napadne. Tvoje oruje nije dovoljno jako da probije ovaj oklop."
Veza je utala kao kada je dvosmerna. Strahinja lagano progovori u mikrofon: "Ko si
ti?"
Glas uzvrati sa pevuckavim prizvukom: "Moe me zvati Artur. Ja sam gospodar sveta."
Strahinja se zagrcnu. Mogao je da zamisli haos u radio sali ukoliko se signal sa
studenikog kolosa probio i do njih.
"Odakle dolazi?" upita pilot oprezno.
"Uvek sam bio tu."
"ta eli od nas?"
"Svet."
Gospode, pomisli Strahinja.
"Moete rei da sam va predak. Od davnina se nalazim u ovoj napravi u stanju
obustavljenog ivota i ekam signal svoje rase. Nekada davno, oni su napustili Zemlju i
ostavili mene kao uvara koji e im pripremiti prostor za povratak. Taj trenutak je doao.
Otkako je signal stigao i probudio me iz sna oslukujem vae emisije i znam da ste
nemoni da nam se suprotstavite bilo kakvim orujem. Vaoj rasi doao je kraj."
"Zato onda razgovara sa mnom, Arture? Ko ste vi? Atlantiani?"
"Mi smo stariji od Atlantide. Ti si mi potreban kao glasnik, pilote. Doi e na moju
letelicu i preneti ultimatume vladama petorice. Sluaete me ili vas nee biti."

Strahinja shvati da mu se ruke malo tresu. Do skora je bio u krevetu i inilo se kao da
ovaj razgovor na nebu iznad Studenice predstavlja deo komara koji je poeo jo pre
uzbune. Obletao je masiv koji je visio nad manastirom poput tekog olujnog oblaka.
Hrbat posetioca goreo je zlatnom bojom izlazeeg Sunca.
Kao u snu, Strahinja vide kako se na boku orijaa otvaraju vrata. Bilo je dovoljno
prostora za desetinu njegovih aviona. Posluno je okrenuo bonu palicu i supersonik na
minimalnoj brzini uleti u utrobu letelice.

Ko su oni, pitao se dok su njegove ruke automatski obavljale komplikovani manevar

pristajanja. Avion je rulao nekoliko stotina metara i najzad se zaustavio usred staze.
"Izai", ree Arturov glas. "Ne mora se niega plaiti."
Strahinja skide slualice, odloi ih na stalak i izae.
Prostor oko aviona bio je prekriven debelim slojevima re po kojoj su njegovi tokovi
ostavili dugake tragove. Oseao se zadah starine i jo neega, nalik blatu iz srca
movare. Pilot zastade kraj aviona i nelagodno se osvrnu.
kripanje koje kao da je dopiralo iz dna sveta potrese sletite. Strahinja se zagleda u
divovska vrata koja su se odizala pred njim u oblaku praine. Onda vide Artura.
Oi mu se irom otvorie. On napravi korak unazad. Zamiljao je drevnog posetioca, ali
ne toliko drevnog. Artur je u naruju nosio etvrtastu plou na kojoj su verovatno bile
njegove poruke zemaljskim vladama. Strahinja je gledao, visoko podignute glave, u lice
svog sagovornika, oseajui kako se rui sve u ta je ikada verovao.
Arturova eljust bila je poluotvorena; dovoljno velika da proguta pilota zajedno sa
opremom, klatila se na nekoliko metara iznad Strahinjine glave. Rep posetioca lenjo se
njihao dok se divovsko telo primicalo pilotu. Sitne, zle okice posmatrale su oveka, a
eljust kao da se smeila.
"Pitao si ko smo mi", ree Artur. "Eto, sada zna. Pilote, dinosauri nisu izumrli.
Otputovali su."

PAUKOVA TUBALICA
Trifun Munara prvi put je uo za pauka koji govori dok je delio plen posle obrade trgovca
Emanuela Koke.
Za reenog zglavkara oevici su priali da je veliki kao urbijanski Slavoluk pobede i da
mu se u mree hvataju ak i veprovi kapitalci i slina divlja. Na nain potpuno netipian
za paukove i zapravo primereniji ljudima, vladao je despotski nad selima i zaseocima
upanije Pri-Vlah i hranio se tek stasalim devicama i sitnom decom.
Tiranski zglavkar nazvao je sebe, iz ko zna kog razloga, Demokratskim Paukom, a
stanovnici koji su mu iveli pod mreom verovali su da ima mo da opini svakoga ko ga
due slua. Bilo je onih koji su govorili da je Pauk nekada bio sitno i neugledno
stvorenje, dok nije pukom igrom sluaja izloen otpacima iz nikadorske fabrike za
proizvodnju samozadovoljstva.
itavu priu Trifunu je ispripovedao momak koji je pre par nedelja utekao iz Pri-Vlaha
da se pridrui njegovoj ekipi. Posledica je bila da se u Munari probudila velika
radoznalost i, zato to ne rei, oseaj suparnitva.
Poput Demokratskog Pauka, moglo se rei da je i Trifun bio lovac. Nikadorski uenik,
predano i ne alei sebe tragao je du trgovakih puteva S. D. Urbije za dovoljno
neopreznim osobama plave krvi i sistematski ih liavao bremena imetka. Omiljeno mesto
za zasede bio mu je potez ravnice izmeu Bojtarovog Dola i Obzovika.
Nadaleko su doli glasovi o urbijanskom haraliji koji bi najpre nesrenog plemia u as
posla sveo na plebs, to jest pokupio mu otprilike sve osim slezine i para bubrega, a
potom, dok bi ovaj stajao gole guzice do kolena u blatu i pitao se ta li ga to snae,
pouno govorio: "Ako, sine, ako. Vano je samo da si ti meni iv i zdrav."
Ukratko, u okviru svog zanata Trifun Munara bio je velemajstor i rejting u andarskim
postajama irom drave bio mu je zavidan. Sigurno bi dogurao u gornji deo liste pedeset
velianstvenih u apsolutnoj kategoriji, samo da je takva ikada napravljena.
ovek je dakle mogao postaviti sebi pitanje ta je to uspenog poslenika i nikadorskog
uenika Trifuna Munaru moglo navesti da se zainteresuje za spodobu poput Pauka koji
govori. Ali odgovor je bio sasvim jednostavan.
Ljudi esto veruju da su zlato i bogaenje sutina poteza ljudi slinih Munari. Trifun je
takvo miljenje smatrao glupou, a one koji su ga primenjivali u praksi pre sluajevima
za patoloka ispitivanja nego pravim predstavnicima svoje vrste. Po njegovom dubokom
uverenju, onaj gral skriven iza elje za bogaenjem bila je mo. Svako normalan eli da
sopstveni lik naslika preko lica belom svetu, rezonovao je on. Blago mu u itavu emu
doe kao dobrodoli bonus.

Privuen dakle istom vrstom sjaja kojom je i sam zraio, Trifun jednog dana privremeno
raspusti druinu i dade se na put zapadno prema Pri-Vlahu. Nikadorski kompas koji je
istovremeno merio preene vrste i osvetljavao put tokom naroito mranih noi bio mu je
od neizmerne koristi, i zbog toga je do mosta na granici zemlje Demokratskog Pauka
stigao ve posle etrdeset dana. Posle mosta naiao je na raskre, a nikadorski kompas
posavetova ga da skrene levo. Nedugo potom hodoasnik naie na oglodane ljudske
kosti, to je bilo dobar znak da je na pravom putu.
Ujutro etrdeset i prvog dana, bogat za mnoga nova iskustva, Trifun Munara ue na
vratnice glavnog grada Pri-Vlaha.
to se njega tie, na vratima prestonice slobodno je moglo pisati velikim, svetleim
slovima: 'Ali-Babina peina'. Nasred trga sa spomenikom Demokratskom Pauku nalazio
se vodoskok iji je bazen, umesto vodom, bio do vrha ispunjen zlatnicima.
Zabljesnut, Trifun je neko vreme samo posmatrao prizor. Glas koji je zauo iza sebe
pomalo ga je lecnuo.
"ta takav cenjeni gospodin trai u naem kraju?"
Rei su se slivale kao pretoene iz upa s medom. Uspeni poslenik i nikadorski uenik
okrene se.
Ali-Babine vratnice popunjavala je rutava telesina vea od odraslog vranca. Munara
izbroji est nogu i najmanje deset oiju koje su gledale istovremeno u nekoliko pravaca.
"Dobro doao, namernie", ree Demokratski stvor. "Sreno stigao u zemlju radosti. Ja
sam pauk zadovoljstva, gradonaelnik prestonice Pri-Vlaha."
Nastade kratki ples slonih koraka: koliko je crni domain napredovao prema
hodoasniku, toliko je ovaj uzmicao. Sve se okona kada Munara izjavi:
"Ta daljina sasvim je odgovarajua, hvala."
U pet ili est oiju zaiskri tuga.
"Ah, nepoverenje, nepoverenje", ree Pauk i rairi zglavke prema nebu. "Ali prei emo
preko toga, kako ve prilii dobrom domainu. Budi slobodan, namernie, da se meu
mojim graanima osea kao kod kue."
Trifun Munara se osvrne.
"A gde su ti graani, Paue?" zainteresova se on.
"Vidi, i za mene je to misterija", zbunjivao se grdni sagovornik. "Jo jue svi su bili tu i
radovali se slono i zajedniki, ba kako to prilii. I onda, odjednom, nigde nikog." On

setno uzdahne. "U stare dane napravili bismo ti doek sa zastavicama i vatrometom, ali,
kao to vidi, vremena se menjaju..."
"Vidim. Nemoj prilaziti", ree Trifun i pametno se povue za jo korak.
"Kako ti je cenjeno ime, putnie?"
"Zovu me Trifo Munara."
Crna spodoba poskoi.
"Nije valjda onaj Munara? Uvek sam eleo da sretnem tog znamenitog graanina.
Poastvovan sam, poastvovan. Eto ta znai sudbina." Glas mu je zraio sreom, preo
eernu svilu. Ali telo Pauka najednom je bilo u poloaju za napad: prepoznao je sebi
slinog i znao da sledi sukob.
"Ne prilazi", trei put opomenu Trifun. "Arkebuzom u te...!"
"Da priem? Na kraj ganglije mi ne pada!"
Iz sada ogoljenog trbuha trcne tanuna nit i padne Munari preko lica. Drugi kraj prilepi
se za zid. Trifun napravi polukruni pokret, a pauina se obavije oko njega.
"Oprobaj mi mreu, stari!", slavodobitno e Pauk.
Jo jedna nit pokrije Munarine ruke, sledea mu obujmi trup, sve zajedno raspredu se oko
njega poput aure za svilenu bubu. Ubrzo se pravilna mrea nalik krstaevoj zastavi
protegla sa kraja na kraj ulice, a u sredini bila je, sasvim nepomina, lutka u optem
obliku Munare, koja e uskoro prerasti u posmrtnu masku. Oprotajni poljubac samo to
nije usledio.
Pauk se priblii korakom lovca. Oprezno dotakne lepljivo tkanje. Iz zgruane bele
materije virio je kraj Munarine nikadorske arkebuze, beznadeno upleten.
aokom nalivenom nervnim otrovom Pauk naniani mesto koje je odgovaralo vratu i
potrai karotidu ne bi li brzopotezno prebacio rtvu do rajskih poljana.
Kao za inat, nita se ne dogodi.
aoka prodre bez otpora, otrov se samo slije niz niti poput biserne kie.
"Gde si?" prodahe crni stvor. "Gde si se sakrio?"
Nestrpljivim pokretima rascepi mreu, navali da baca lepljiva vlakna u stranu, ali ispod
njih nije bilo niega osim novih niti. Klopka za ljude bila je prazna.

"Kako?" zaurla Pauk, sada van sebe od besa. "Kako?" Jezik i ljubav prema moi nisu bile
jedine stvari koje je nasledio od oveka.
On jednim pokretom razdere mreu od vrha do dna, ostavi krajeve da vise u bezvetrici
poput starih krpa. Poe bikovski na jednu, pa na drugu stranu, aoka mu je opasno
blistala. Uto oseti udar.
Trifun Munara skoio mu je iz prikrajka na lea i uhvatio se obema rukama za ekinje.
Na to Pauk potpuno pomahnita. ipao je u vis poput poludelog paripa, bacao se sa jedne
strane na drugu, pokuavao da strese neeljenog gosta. Nije smeo da skoi na lea da ne
bi time otkrio osetljivo nervno vorite u grudima; zglavci mu nisu mogli dohvatiti
protivnika. Zato je izgarao u bespomonom besu, sve dok ne oseti kako mu preko glave
padaju koni vezovi: uzde.
"Kako?" urlao je.
Glas Trifuna Munare bio je sav eeran, kao Paukov pre izvesnog vremena.
"Zar si mislio da u ti doi u jazbinu, a da se ne pripremim? Pre nego to sam uao u PriVlah, dobro sam se namazao uljem." Pauk zauje kikot. "Budimo iskreni prema sebi: ko
e bolje da sredi protuvu nego jo vea protuva?"
Uzde preko glave Pauka zategnu se; noge jahaa zabiju mu se u bokove i stvor oseti kako
mu otre mamuze prodiru u meso; bol ga prisili da se pokrene. Jo korak, dva: i evo, ve
tri ulicama Pri-Vlaha, kao vetar promie podno kolonada u slavu sebi velianstvenom,
pentra se po spomenicima, sa zvonika baca u ponore izmeu zgrada: sve uzalud. Muitelj
se dri kao srastao.
Spolja gledano, Paukovo telo nalik je mehanizmu: ne pokazuje znake umora. Ali granice
izdrljivosti postoje, a njegov gonilac to zna i tera ga probranim asortimanom paklenih
muka da sve bre tri.
"Ovo je moja mrea", govori Trifun Munara i jae podbada crnog stvora, satire ga pod
beskrajnim nebom. "Ja sam sin jahaa iz ravnice: krotio sam i divljanije atove od tebe."
I jo kae: "Matao si o moi. Pohitaj joj u susret, Paue. Volj' ti da krene kud god eli.
iroki svet sada je tvoj."

AFRIKA
Makar to delovalo nemogue, no je bila jo sparnija od prethodnih. Hranislav Davidov,
noni uvar u termonuklearnoj centrali i toplani Panevaki rit, izvadi maramicu i obrisa
vrat prekriven grakama znoja, a zatim se tromim korakom uputi prema portirskoj kuici.
Ve je gotovo uao u prostoriju u kojoj je ventilator neumorno radio itave noi i
naizgled samo doprinosio da pregrejani vazduh jo vie uvea sparinu, kada odjednom
zastade, ruke poloene na kvaku i oslunu. Hor zrikavaca a capella nadjaavao je sve
umove u okolini, ali ono posebno ulo u Hranislavu koje ini sutinski deo svakog
valjanog uvarkue najednom je bilo ubeeno da neto nije u redu. uvar polako
raskopa futrolu za pojasom, izvadi slubeni revolver i vrati se putem kojim je proao pre
nekoliko trenutaka.
Glavna reaktorska hala bila je osvetljena ivinim svetiljkama, a na stotinak metara okolo
bila je istina prekrivena crvenicom. Vidik je bio sasvim jasan, pa ipak je Hranislavu bilo
potrebno nekoliko sekundi da opazi priliku oveka odevenog u dugi, crni mantil koji je
stajao kraj glavnih vrata i neto petljao oko njih.
Hranislav poe da se prikrada majim korakom, trudei se ak i da die to je mogue
tie. Jednim delom uma udio se kako je bilo mogue da ita vee od bubavabe upadne u
krug centrale, a da ne aktivira neki od stotinak razliitih alarma naikanih na sve strane.
ak i ako se pretpostavi da su se vrli trojitelji muva u glavnom odeljenju za nadzor
toliko zadubili u trebljenje pilova za kanastu da im je noni posetilac tek tako proetao
ispred nosa. Pa i sam se svako malo saplitao na idiotske naprave i dizao pritisak kako
personalu, tako i samom sebi. Centrala je bila opremljena kao da joj je prvenstveni
zadatak bio da nesuene teroriste i njima sline nesrenike pretvori u prvoklasni umur
jo u okolini perimetra.
Kada se naao na desetak koraka od neznanca, Hranislav podie revolver i uperi mu ga u
glavu.
"Ni makac", ree on.
Stranac se polako okrete i pogleda Hranislava. Ravna, crna kosa padala mu je preko
oiju. Lice mu je bilo neobino bledo i mladoliko. Postojalo je jo neto, zbog ega se
Hranislavu uljez uini otprilike isto onoliko prirodno koliko i krtica sa pileim krilcima,
ali nije mogao smesta da dokui o emu se radi.
"Podigni ruke i nasloni ih na zid. Tako." Hranislav prie i poe pretres. Mladi nije nosio
nikakvo oruje. Sa zakanjenjem noni uvar shvati ta mu je to delovalo toliko
neprirodno. I pored avolske sparine na posetiocu nije bilo ni kapi znoja. Sa svoje strane,
Hranislav je poteno obavljao dunost i znojio se kao prase i pored kratkih rukava
uniforme.
"Ko si ti?" upita on.

"Moje ime nita ti ne bi znailo", ree mladi. "Ja dolazim iz svemira."

Jedan trenutak Hranislav ga je samo gledao.
"Drago mi je", ree on. "Ja sam Boi Bata. Poi tamo." Stranac je posluao. Pogledom
iskosa pratio je cev Hranislavljevog revolvera.
"Tvoje oruje ne moe me povrediti, Boiu", ree on Hranislavu. "Bolje ga skloni da se
ne ozledi."
Hranislav se narogui. Tip oigledno nije shvatao koliko je njegov prekraj ozbiljan.
"Kako si uao ovamo?" upita on.
"Materijalizovao sam se. Ja sam..."
"Vanzemaljac, da, znam. Ali zato si ovde?"
Mladi je iao prema portirskoj kuici ne osvrui se.
"Naa rasa vrlo je drevna", govorio je on. "Nekada davno, dok ljudi jo nisu postojali,
zapoeli smo projekat naseljavanja drugih svetova. Mi lutamo prostorom milionima
godina, sve dok ne naemo svet koji moemo pripremiti za prelazak." Mladi zastade
pred vratima portirske kuice, a Hranislav mu pokaza da ue. "Poto uinimo sve
potrebne pripreme, za nama stie glavni talas naseljenika. Mi sejemo zvezde, Boiu."
"Luta milionima godina, eh?" ree Hranislav. "Onda ti nee predstavljati problem da
saeka jedno pola sata, dok ne dou patrolna kola? Dao sam signal da krenu", objasni
on. Onda zainteresovano pogleda mladia. "Tolike godine, ha? Dobro se dri, zna?"
"Mi smo energetska bia", objasni mladi. "Mi jaemo na sunanim vetrovima i idemo od
zvezde do zvezde, pripremajui svetove za nau brau. Nemamo telo u pravom smislu
rei."
"Ma nemoj", ree Hranislav odmeravajui ga od glave do pete. "Ba mi ne izgleda
mnogo energetski."
Mladi se samo nasmeja. "To je samo ljutura, razume se. Vidi."
Pre nego to Hranislav shvati ta ovaj radi, mladi uhvati svoj obraz i povue ga nadole.
Koa se rascepi poput papira, a iz otvora briznu beli plamen. Hranislav je gledao sekundu
ili dve pre nego to shvati ta se dogaa. Onda vrisnu.
Otvor se irio, plamen obuhvati itav desni obraz i polovinu grudi. Zau se otegnuto
praskanje i vazduh se ispuni mirisom ozona. Najednom itava prostorija kao da oive,

varnice poee da igraju po radio stanici i neonskoj svetiljci, a odmah zatim ventilator se
rasprta u stotinu komada.
Hranislav podie revolver i ispali jedan, zatim drugi metak u telo iju su polovinu glave i
ruku obuhvatali elektrini plamenovi. Hici prostrelie grudi stranca naizgled bez ikakvog
otpora i rasprtae stakleni prozor iza njega. Bela vatra stade da izbija kroz otvore koje su
nainili meci. Stranac se izvi zaslepljujuom brzinom i rukom koja je jo bila ljudska
dograbi Hranislavljev revolver. Noni uvar gledao ga je kako prinosi oruje licu od
ognja. Metal cevi zablista i sekundu potom kapi rastopljenog gvoa poee da padaju na
pod, ostavljajui nagorele rupe za sobom. Stranac baci na pod deformisane ostatke oruja
koji su se jo puili. Hranislav poe da se povlai sve dok ne oseti tvrdou zida za leima.
Neonska svetiljka pregorela je i samo je sjaj stvorenja obasjavao prostoriju.
"ta... ta hoe?" upita Hranislav apatom.
"Ve sam ti rekao", odgovori stvorenje. Njegov glas sada je bio utav, nejasan, kao da
izbija odasvud. Zguvani, nagoreli ostaci neega leali su na podu pod njim. "Doao sam
da ovaj svet prilagodim uslovima ivota svoje rase. Iako smo sainjeni od energije,
postoje uslovi koji su najpogodniji za nas. Teko mi je da drim oblik u ovakvoj okolini."
"Reaktor", proapta Hranislav. Najednom je shvatio da nita od onoga to je mladi rekao
nije bila ala. "Zato si doao ovamo?"
Treptavi, plameni oblik kao da ga je paljivo gledao.
"Boiu, meni i mojoj brai bie potrebno mnogo energije da otmemo Zemlju od ljudi i
pretvorimo je u ono to nam je potrebno."
"Ali u ta?" Hranislav najednom oseti elju da zaplae. "Zar niste mogli da se obratite
vladama? Svakako bi vam dodelili jedan deo sveta. Mnoge oblasti na Zemlji su
nenastanjene. Mogli ste da odete do njih i prilagodite ih sebi. Zato to inite ovako?"
"Bojim se da to ne bi bilo lako izvodljivo", ree stvorenje.
"Toplota", ree Hranislav. "Ovo leto je nemogue sparno. To ste vi uinili, zar ne?
Dolazite sa sveta koji je topliji od Zemlje i poeli ste i nju da zagrevate."
Uini mu se da je blistavi lik jedva primetno klimnuo.
"Za boga miloga, zar ste morali da doete ovde? Zar niste mogli da odete u Afriku?"
Stvorenje je utalo.
"Zato ne odgovara? Reenje mora da postoji", ree Hranislav briui znoj. "U ta to
elite da pretvorite Zemlju? Odakle dolazite?"

Svetlucavi lik energetskog bia kao da se razlivao i nestajao. Njegov glas sada je bio
jedva razumljiv.
"Da li si ikada uo za naziv 'uti patuljak'?" ree on. "Mi stiemo sa Sunca."

LjUBIMAC
Nama koji smo roeni na Navalzdormu uvek je bilo lako da verujemo u uda. Leta na
ovom mestu u nedrima kriju bar po neku aroliju. Verujem da e se sa ovim sloiti svako
ko se makar jednom proetao naim parkovima i posmatrao kako se letei cvetovi roje
nebom pred suton poput jata ar ptica.

Tog dana etao sam parkom sa Renatom, ili, bolje reeno, ja sam etao dok je ona
razdragano jurcala, pokuavala da ugrize glavice cvea koje su se u nemim rojevima
sputale gotovo do tla i uz sve to mahnito kevtala. Renata je moja pudlica, dola je na
svet na Navalzdormu ba kao i ja i verovatno je najpametnije pseto na svetu, a u lebdeim
cvetovima ima neto to je izluuje.
U jednom trenutku zakljuio sam da je za danas dosta etnje pa sam zviznuo, a Renata je
ostavila naroito veliki, crveni cvet koga je najzad uspela da epa i posluno dotrala
pred mene. Sela je, nauljila ui i zagledala se u mene.
"Idemo kui, malecka", rekoh. Jezik joj je virio iz usta, crven kao cvet kojim se maloas
igrala. unuo sam i digao je u visinu svog lica. "Ponekad mislim", rekoh joj, a ona me je
pametno sluala, "da samo to ne progovori."
"Ali ja umem da govorim", ree Renata.
Nisam je ispustio. I dalje sam je drao i gledao. Kao to sam ve rekao, svi na
Navalzdormu pomalo verujemo u uda.
"Kako to?" pitao sam.
Njena mala njuka kao da se smekala.
"Lako", rekla je Renata. "Jednoga jutra probudila sam se i shvatila da razumem ljudski
govor. I da mogu da uzvratim. Ima od tada ve nekoliko dana. Htedoh odmah da ti
kaem, ali posle sam odluila da uvrebam pravi trenutak. Nisam znala kako e da
reaguje. Zna, ponekad si takav namor..."
"Ja namor?"

"Ne ba uvek. Danas si, recimo, ba lepo raspoloen. Kada si mi jutros dao onako lepu,
sonu niclu..."
Polako je spustih na tlo, a ona poe da trka oko mene.
"Zna", rekla je, "svesna sam da si sada vrlo zbunjen. Psi ne poinju tek tako da govore,
ak ni ovako pametni psi kao ja. Ali ja imam teoriju..."
"Ti ima teoriju", rekoh.
"Da. Radi se o prirodi Navalzdorma. Na ovom mestu ljudi ve ive dosta dugo, doneli ste
svoje stvari, svoje obiaje, ak ste doveli i nas, ali zapravo ne poznajete sutinu stvari."
"Ne? A ti sve to zna?"
"Eto, znam. A sutina je, makar se to kosilo sa tvojim saznanjima, da na Navalzdormu
postoji odreena koliina razuma, a ona je do sada pripadala iskljuivo oveku. A eto,
sada sam ja dobila jedan njen deo. Razum ne moe unititi niti stvoriti. On postoji
nezavisno od oveka, krui u prirodi kao... kao oblak. Kad neko izgubi, drugi dobije."
"ekaj malo!" pobunih se. "Ne ide to tako!"
"Na Navalzdormu ide", smejuljila se Renata.
Stala je, nakrivila glavu i gledala me. Oigledno je ekala da je povedem kui.
Posle nekoliko dana navikavao sam se na novosteenu Renatinu sposobnost. Mora se
priznati da je i ona sama bila vrlo paljiva i pomagala da prelazno doba proe to
bezbolnije. Na primer, nikada nije govorila u prisustvu gostiju, vrlo esto ak ni kada
smo sami u stanu. Ograniavala se na nae svakodnevne etnje parkom, kada je bila
sigurna da nadaleko nema nikoga ko bi mogao da prislukuje. Izgledalo je da je pamet
koju je zadobila otra bar koliko i nekadanji sluh i njuh.
Petog dana zatekoh je kako ita haiku poeziju. Odvukla je knjigu na pod i okretala listove
apicom, pomaui se zubima. Kada me je ugledala, zastala je u pola okreta, sa listom
hartije meu zubima. "U naem susedstvu ivi ovek koji se bavi prouavanjem japanske
knjievnosti", objasnila je.
Setio sam se na koga misli. Radilo se o profesoru koji je iveo u susednom bloku
apartmana, devedesetogodinjaku iji je ivot bio posveen iskljuivo knjigama. Dan
ranije odveli su ga u bolnicu, seam se da sam od njegovog unuka saznao da je starca
zahvatila progresivna senilnost. Uplakani mladi rekao mi je da se profesor po itav dan
valjao po podu i samo cvileo. Otiao je u bolnicu nesposoban da prepozna ak i
sopstvenu kerku.
"Hoe da kae da je njegovo znanje prelo na tebe?" upitah.

"A moje na njega. Razum se ne moe unititi niti stvoriti, zar ti to nisam ve jednom
rekla?"
"Pa to je strano, Renata", uzviknuh. "Nije li ti ao jadnog oveka?"
Nakrivila je glavu.
"Jeste. Ali ja tu ne mogu nita da uradim. Ovu promenu nisam ja zapoela i ne umem da
je zaustavim."
Postepeno mi je do uma dolazilo ta je zapravo rekla.
"Zapoela? Ali kod tebe je svreno, zar ne? Uzela si profesorov um i ostavila mu svoj.
ta znai 'zapoela'?"
utke me je gledala. ovek bi prosto pomislio da je preda mnom ona stara, nemuta
Renata.
"Radi se o drugima, zar ne?" pitao sam.
Samo je treptala.
Bio sam uporan:
"Pokuava da kae da e proces zahvatiti i druge ljude i ivotinje?"
Zakleo bih se da joj je pogled bio tuan.
"Zna, to naprosto tako ide", rekla je. "Kada proces jednom otpone, nepovratan je. Vae
vreme bilo je i prolo. Sada je doao trenutak za nas."
"Ali to nije poteno", rekao sam. "Ljudi imaju svoju kulturu, nauku. Zna li koliko nas
ivi na Navalzdormu? Oprosti, ali ne mogu nas zameniti vrapci i kuii koji govore.
Kakva je vaa svrha na ovom svetu?"
"A kakva je vaa?" pitala je ozbiljno.
Okrenuo sam se od nje. Najednom nisam mogao da je gledam.
"I sada?" rekoh. "Zar ne moe pomoi ako pozovemo kolonijalne brodove iz Nikadora i
hitno organizujemo evakuaciju sa Navalzdorma istim putem kojim smo i doli?"
"Proces je nepovratan", podsetila me.
Jedan trenutak stajao sam i razmiljao. Onda polako poe da mi se prikrada misao, runa,
siva, nepodnoljiva.

"A ja, Renata? ta e biti sa mnom?"

Shvatih da sam gotovo vikao.
Samo je utala.
"Poslednjih dana poeo sam da zaboravljam stvari", rekoh. "Tako to ide, zar ne?"
"ao mi je", ree Renata. "Ti zna koliko sam te uvek volela. Ali ne mora se niega
plaiti. To nimalo ne boli. A posle, ostae sa mnom i neemo se nikada rastajati. Paziu
te kao to si ti pazio mene. Uvek e mi biti ljubimac."

UZ ANELIJU
1
IGDRASIL
Blato pod Konstantinovim nogama bilo je sve plie i on se ubrzo obre na suvom i zagazi
po debelom sloju mahovine. Vie ne mogu biti daleko, pomisli i obrisa znoj. Zatim je
smotao ogrta koji ga je titio na poslednjoj deonici puta i spakovao ga u ranac. Njegovo
dugo potucanje bespuima delte Barutne reke najzad e biti okonano.
Kada je u daljini ugledao prvu graevinu nesvesno je usporio korak. Naputeno zdanje se
sastojalo iz nekoliko blokova od pocrnelog metala i odavalo je utisak neverovatne
starosti. Neobino, ali prvo Konstantinovo oseanje kada je ugledao mesto za kojim je
tragao gotovo pola ivota nije bilo trijumf. Grad sablasti, pomisli on i nastavi da koraa.
Kada se pribliio, Sunce je upravo tonulo za obzorje i duge senke prostrle su se po tlu. U
nastupajuem sumraku graevina podseti Konstantina na orijaki ivotinjski skelet
pocrneo od starosti.
Iza prvog zdanja prualo ih se jo i on uz neto oklevanja zae meu njih. Vide da mu se
u rukama nalazi pitolj, nije ni primetio kada ga je izvadio. Ali, pomisli, zar mi takva
zatita nije neophodna?
Zato? odmah se upitao. Protiv ega? Nisi li sam udeo da doe ovamo? rekao je sebi.
Vetar dune izmeu graevina, zalepra peevima Konstantinovog blatom umazanog
odela, leden kao da ga zraci dnevnog svetla nikada nisu dotakli.
Metalne konstrukcije zakripae.

Konstantin se povue korak unazad. Imao je utisak da se iznad njega podigla nejasna,
svetlucava izmaglica i brzo se rasprila.
Uini mu se da uje zvuk nalik uzdahu.
Stegao je drku pitolja i okrenuo se u krug, ali u okolini nije bilo ni znaka ivota.
"Ko je to?" pitao je.
Tiina. Vetar mu klizne preko lica. Nije mogao da se otme utisku da izmeu zdanja sada
lebdi neto mono, bestelesno i motri na svaki njegov pokret. Natera sebe da zadene
oruje za pojas.
"Dolazim kao prijatelj", ree drhtavim glasom. "Imam posao za tebe. Da li me uje?
Imam posao za tebe."

2
VATRA NjEGOVE GOSTE SEA NA PAKAO
Legende su govorile da je grad u delti Barutne reke sazdan za samo jedan dan. Podigli su
ga nikadorski arobnjaci u znak zahvalnosti kralju Delte. Da bi obavili posao na vreme,
sazdali su sluge od iste energije i odaslali ih po itavom kontinentu da pronau materijal
i dignu zdanja kakva dolikuju bogovima. Iz svog uporita kralj Delte je upravljao
pravedno i mudro. Ali proe vreme i njegova deca rasue ono to je otac sticao. Najzad
grad bogova ostade naputen, a prekrasni parkovi koji su ga okruivali pretvorie se u
divlje barutine, ruglo nekadanje lepote.
Govorilo se da su bestelesne ovekove sluge ostale u naputenom gradu. Mone,
besmrtne, one lutaju praznim ulicama i ekaju dolazak nekadanjih gospodara, spremne
da uslie svaku elju.
Mnogi su namernici odlazili do naputenog grada u movari. Malo njih se odatle vraalo.

3
A AKO JE PRESTAO SANjATI O TEBI...
Konstantinu se uini da je kraj njega neto sevnulo i brzo se ugasilo, kao kad svitac
promakne na rubu vidnog polja. Zakiljio je, pokuavajui da prodre oima kroz tamu
koja se prikupljala po prolazima grada. Svetlost ponovo blesnu, pa ponovo, i Konstantin
shvati da pred njim poinju da se ukazuju crte lica mlade ene.

Pojavljivala se pred njim kao da korak po korak Ulazi u stvarnost, dok najzad ne usplamti
u punom sjaju, odevena u belo, devojka ije kose su se vijorile na vetru. Titrava svetlost
prosipala joj se iz lica i ruku. Konstantin je samo gledao.
Ime mi je Anelija, ree prikaza ne otvarajui usta. Ja sam uvar Delte. Govori ta eli,
gospodaru ovee, i bie ti ispunjeno.
Dakle istina je, pomisli Konstantin. Stare legende nisu lagale. Hajde, ree sebi, nemoj
sada oklevati.
"Proputovao sam mnoge svetove, seni", poe on tihim glasom, "razgovarao sa mnogim
ljudima, ali niko nije znao kako da ostvarim ono to me mori.
elim da ponovo doivim mladost. Pedeseta mi je godina, i kraj ivota mi je sve blii.
elim da pobedim smrt."
Ako je to ono to eli.
Konstantin ne stie ni da zausti odgovor, a bledi prsti prikaze, istkani od same svetlosti,
dotakoe mu glavu. Na trenutak oseti silinu zapretenu iza tog krhkog lika, koja kao da
nije imala nikakvih granica. Znao je da prsti Anelije imaju mo da razdvajaju
kontinuume, njen dah da zaustavlja vreme.
Konstantin sklopi oi, a kada ih je ponovo otvorio prikaze vie nije bilo.
I onda oseti kako promena dolazi.
Oko Konstantina po ulicama uskovitlala se vekovna praina. Neto se primicalo, miris
napetosti razgranavao se po vazduhu.
Obnovljena mladost stizala je u talasu, valjala se poput olujnog oblaka. Jo samo trenutak
i dodirnue ga po elu, zaroniti mu u srce, kao as ranije prsti Anelije.
Zvuk kapanja vode koji se sve vreme uo negde iz blizine najednom prestade.
Konstantin se polako okrete. Kap vode otkinula se sa izboine na bliskom zidu i sada je
sve sporije putovala prema tlu. U jednom trenutku zaustavila se usred vazduha, srebrna
muica unutar ilibara, a onda, kao da okleva, poe nazad.
Posmatrao je kapi kako padaju uvis iz lokve na glinovitom tlu i nestaju na zidu.
Konstantin shvati na koji nain e dobiti uenu mladost.
Vreme e za njega potei unatrag.

Poele da vrisne, ali glas ga nije sluao. Zar sam to ekao itavog ivota, pomisli. Da
gledam kako vodopadi padaju uzbrdo, a reke teku prema izvoru?
Promena sada samo to ga nije zahvatila. Sunce na nebu spremalo se da izae na zapadu,
vetar je ispravljao retku travu u podnoju zidova.
Shvati da e od sada biti prisiljen da ponavlja svaki pokret koji je ikada uinio i svaku re
koju je u ivotu izgovorio retrogradnim putem od groba do kolevke, sve dok se na kraju
ne rastoi u nitavilo.
Talas ga zahvati punom snagom. U poslednjim trenucima seanja na ono to e uskoro
biti jednom doivljena i nepovratna budunost uini mu se da uje rei prikaze.
Anelija e ti pomoi da dobije ono to si uvek eleo, oboavani ovee.
Uz nju e stei mladost i vie nikada nee biti star.

RAJ, NAVIGATORE
LOVCI U BLATU
Kada je Jakov otvorio oi, video je da se nalazi u zemnom gradu.
Zemlja je bila kljuna re. Veim ili manjim delom nalazila se u svemu to ga je
okruivalo. Jakov je stajao do kolena u njoj, ukastom kalu koji je neopisivo zaudarao.
Zidovi oko njega, ako su se uopte mogli tako nazvati, bili su sainjeni nabijene ilovae.
Zemlja je bila na sve strane, raskvaeno je curila, zaklanjala Suneve zrake, odavala iz
sebe vlanu studen. Tek je uska traka plavog neba ravno iza Jakovljeve glave
nagovetavala da negde postoje i drukije okoline.
Stajao je na raskru prolaza izmeu blatnjavih zdanja, usred zadaha mokrae i
pokvarene hrane. Rojevi muva kovitlali su se oko njega, pokuavali da mu upljuju usne.
Ako negde postoji pakao, pomisli on, zar ne bi mogao makar malim delom da podsea na
ovo mesto?
Gde je to? upita se zatim. Vlana zemlja gore i dole: idealan odgovor na tu zagonetku bio
bi grobnica.
Kada se na prolazu pojavie ljudi, uopte nije bio iznenaen njihovim izgledom. Svi
stanovnici zemnog lavirinta imali su zdravu sivkastu boju blata.
Gledao je kako koraaju zgureno, sve postrance, kao da se zaklanjaju od njegovog
pogleda. Na pamet mu pade da boja izmeta kojom su toliko velikoduno bili umazani
moe imati zatitnu ulogu: tako oslikani kao da su se slivali sa podlogom.

Gde sam? ponovo pomisli.

U njegovim mislima negde je oigledno nastao kratak spoj. Prolih dogaaja seao se
nejasno, kao da je iz svake slike izvueno onih sutinskih devedeset posto bez kojih se ne
moe ni naslutiti smisao. Moda bi se uplaio, ali nije znao dovoljno ak ni da bi sebi
obezbedio ma kakvu razumnu osnovu za strah.
Zemni ljudi pritajili su se po uglovima i senkama i uporno piljili u Jakova.
Ako su se mogli nazvati ljudima. Bili su za glavu nii od njega, gotovo goli, izoblienih
lobanja i udova. Narod mieva, pomisli Jakov.
Lica ljudi iz blata izraavala su teskobu -- ne: propustio je taj posebni sjaj u njihovim
oima. Bilo je to strahopotovanje, nita manje. Gledali su ga poput boanstva koje je tek
doputovalo ekspres linijom sa njihove verzije Olimpa, pa sada ne znaju da li da od njega
oekuju milost ili pokore.
Razume se, ni na kraj pameti im nije bilo da se primaknu makar za korak.
"Ko ste vi?" zausti i napravi gotovo neprimetan pokret kao da e poi ka njima.
Isto bi bilo da je pripucao orujem velikog kalibra. Uz vrisku razbeali su se na sve strane
i uskoro je bio potpuno sam.
Na trenutak je osetio besmisleni poriv da potri za njima, da krene u poteru i silom istrese
potrebna objanjenja; bio je egzekutor, a oni rtve. Onda se prene i nasmeje. Toliko
prirodno su igrali ulogu podreenih, kao da su generacijama posebno odgajani upravo za
to. Jakov ne udara slabije od sebe, pomisli i napravi korak po zapianom kalu.
Ali oni me se svejedno plae, pomisli. Kao da su se nali pred neim opakim, pogubnim.
I onda, ko si ti, Jakove?
Uz sve veu uznemirenost shvati da ne zna odgovor na to pitanje.

MONSIEUR LE BRIGADIER
Vazduh ispred Jakova zapucketa, obli se statikom: kao da se kalovita staza preobrazila u
unutranjost munje. Postojanje uzdahne, preokrene se i iz praznine ispljune pred Jakova
visokog oveka odevenog u crno.
Odmah se videlo da je pridolica suta suprotnost blatnom narodu: on se svakako nije
ubrajao u mieve. inilo se da mu odea skriva mone, gotovo nadljudske miie, a stav
mu je bio oputen i lagan. Za trenutak Jakov ga je samo gledao.
ovekovim bledim licem proe osmejak i on isprui desnicu.

"Ja sam Adrijan. Dobrodoao, ratnie", ree on.

Meu glinenim zidovima posetilac je delovao gotovo kao demon, ali umesto da ustukne
Jakov uzvrati stisak. Tek tada primeti da je i sam u slinoj crnoj odei. Adrijan ga je
gledao u oi.
"Tvoje je ime Jakov", rekao je. "Nekada si bio navigator invazionih trupa. Nemoj se
plaiti privremenog gubitka pamenja, on je prirodna posledica prelaska."
Nejasne misli poee da se provlae kroz Jakovljev um, napola dovrena seanja,
odgovori na nikad postavljena pitanja. Prelazak, pomisli on. Zanimljivo pitanje bilo bi
izmeu ega... i ega.
"Ko sam ja... sada?" upita on. "Gde se nalazimo?"
Umesto odgovora, Adrijan se okrete i otro zviznu. Istog trenutka, Jakov vide da iz
zaklona iza glinenih zidova poinju da se pojavljuju blatnjavi ljudi nasuprot sopstvenoj
volji i strahu koji kao da se udesetostruio.
"Ti! Doi!" ree Adrijan niskoj eni tamne kose koja im je bila najblia. ena ga poslua
krotko poput domae ivotinje. Iz oiju joj je vrcao najistiji uas.
Adrijan naglo izmahnu golom rukom prema njoj i udari je iznad kljune kosti: pokret je
imao silovitost udara maine. Krv se rasprti u maloj eksploziji i enina glava odleti u
kaljugu pod njihovim nogama. Jakov oseti nalet munine. Obezglavljeno telo gotovo
mirno sede u blato.
"Ovo je odgovor na tvoje pitanje, ratnie", ree Adrijan zagledan u svoje prste, sada
oblivene krvlju. "Ti si bog... za ove ljude i ko zna jo koliko drugih. Nalazi se u Ligi
Veterana."

A KARNEVAL IDE BEZ KRAJA

"Vidi", ree Adrijan, "ovaj lokalitet naziva se Bhar'r'nurr i jedno je od naprednijih
naselja svoga doba... kroz gotovo osam milenijuma bie poznat pod nazivom Lepenski
vir.
Razume se, ti si roen u moderno doba. Bio si navigator kompasnog broda u elitnim
trupama republike Sigurnije. Borio si se hrabro i dranjem zasluio nagradu. Kada je
doao trenutak za zaslueni odmor, data ti je sposobnost kretanja kroz istoriju i moi
daleko vee od obinih ljudskih. Kau da je tajnu gospodarenja trajanjem na kancelar
dobio lino od velikog vojvode Nikadora, Melkiora Sloenskog i velikoduno je podario
Ligi Veterana, svojim najzaslunijim borcima...
Kako god bilo, rezultat je da si dobio neogranienu slobodu da raspolae ivotima svih
ljudi ikada roenih. eli li da ubije Julija Cezara? Poi u stari Rim i bie Brut! eli da

bude Napoleon? Poeli i ostvarie se. Tehnika gospodina Sloenskog radi bez greke.
Istorija je tvoje imanje.
ta je ono najvee to jedan bivi ratnik moe poeleti? Mo! I evo moi, u najistijem
obliku, koju ti niko ne moe zakinuti. Nalazi se u raju, navigatore!"
"Ali to je ludo!" ree Jakov. "Tok istorije..."
"Tok istorije je onakav kakav jeste i ti tu nita nee promeniti. Sve to ini, to se nekada
davno dogodilo i vie mu nema pomoi. Mrtvi su mrtvi. Istorija je ono to je bilo, to je
davno proteklo i tu ne moe nita promeniti. Obazri se oko sebe. Koga vidi? Svi ti ljudi
u nae doba davno su se ve pretvorili u prah. Ne moe biti etian prema mrtvacu."
"Ali ako ja uinim neto da promenim..."
"Ne postoje promene onoga to se ionako ve nekada odigralo! Sve to je bilo, bilo je: to
je istorija, ratni drue! Umeaj se u sve patnje i sve divote sveta... nita nee nikada
preokrenuti!"
Jakov zatvori oi.
"Moram da razmislim", ree on.
"Svakako. Na raspolaganju ti je sve vreme sveta. Stigao si u raj i moe da ostane koliko
eli. Moe biti aneo ili avo, kako god ti se dopada. Ovde ima mnogo nas veterana, mi
stvaramo sudbinu sveta. Pridrui nam se, nee verovati koliko je zabavno.
Sutra, na primer, zapoeemo trei svetski rat."

LjUDI I VUKOVI
Danas sam proao signal Radio Londona, emitovan 1939. godine. Ve neko vreme
emisije doma dolaze mi u susret, sve novije kako je moj brod blii kui. Izvitoperene su
efektima vremenske fizike i jedva razumljive, ali ja ih ipak neprekidno oslukujem. Oni
su dobrodoli vesnici doma i ne znam ta bih bez njih.
Oko mene na trenutak galame odjeci drugog svetskog rata, a onda ostaju za krmom
broda. Svakim trenutkom moje dugo putovanje sve je blie kraju.
Kako sam brojao svaki dan svog putovanja po kompasnim ruama postojanja. Zbog
udnog hira prirode, nemogue je slati poruke do istraivakih brodova u zemljama iza
vremena. Radio talasi lako se probijaju, ali su prespori, sa sobom donose samo dah
davnina, glasove minulih decenija. Zbog toga sam godinama bio potpuno odseen od
novosti iz stvarnosti.
Sve do danas.
Pohlepno oslukujem signale koji su sve noviji i sve moniji i uskoro nailazim na emisije
odaslate posle dana mog poletanja. Dom mi se smei i iri ruke da me doeka.
Prekid dolazi naglo, neoekivano. Najednom svi radio i televizijski signali nestaju, nema
vie radarskih snopova i subtalasnih komunikacija. Oko mene su samo radio talasi sa
Sunca i velikih planeta, divlja igra prirode, pesma magnetnih bura i solarnih vetrova.
oveanstvo je zanemelo i ne puta vie od sebe ni glasa.
Onda vidim da se i Sunce promenilo. To vie nije topla, uta zvezda koju sam ostavio.
Naduveno je, crveno, pretee. Neizrecivi uas poinje da se uvlai u mene: ta se to
dogodilo dok nisam bio kod kue?
Ulazim u stvarnost brzinom nekoliko puta veom od svetlosne i usporavam punom
snagom monih motora. Detektori na brodu urlaju opomene o opasnom zraenju
promenjenog Sunca, rojevi opakih estica preplavili su prostor. Moji titovi nemoni su
da ih zaustave, ali ja svejedno idem napred. Spustiu se na Zemlju makar mi to bilo
poslednje u ivotu.
Sleem na Tihi okean kraj bezimenog koralnog atola u blizini Novog Zelanda. Iz orbite
nisam video svetlosti gradova, a na moje radio pozive odgovarala je samo gluva tiina.
Izbacujem amac iz letelice i ukljuujem njegov motor, obale Novog Zelanda ravno su
ispred mene.
Sunce je u zenitu, naduvano i crveno, ogromni kotur boje starog zlata i zaarenog bakra,
njegove protuberance vidljive su i golim okom. Otac oveanstva razbuktao se i za
nekoliko godina preao put za koji su inae potrebni milioni godina. Da li je kia
smrtonosnih estica sa neba ostavila makar jednog ivog oveka?

Okean je obliven hromnim utilom. Imam elju da viem, plaem. Zar je ovo povratak
kui? Da budem pustinjak usred sopstvenog doma? Nimalo ne elim da budem osuen na
vlasnitvo nad celokupnom Zemljom.
Na pozlaenim talasima Pacifika preda mnom ukazuje se mrlja koja brzo narasta i
poprima poznati oblik. Gledam u neverici. Prema meni dolazi brod.
Diem se na noge u amcu, maem im, viem, iako je oigledno da su ve opazili moj
dreavo obojeni amac, jer su skrenuli pravo prema meni. Van sebe sam od uzbuenja.
Onda mi se uini da mi neko sa broda uzvraa mahanjem. Grozniavo preturam po
stvarima na amcu ne bih li naao dvogled, a zatim dugo gledam pridolicu. Ono to
vidim ispunjava me oajem.
Paluba je prekrivena vukovima.
Sa srcem pod grlom posmatram kosmate zveri koje mi se primiu. Na brodu nema ni
jednog jedinog oveka. Vukovi jurcaju s kraja na kraj broda i izgleda kao da ih je obuzela
neopisiva pomama. Zapravo, moda je bolji izraz vukodlaci, jer kreu se na zadnjim
nogama, iako imaju vuje glave, a prednji udovi slue im kao ruke.
Oni se skupljaju kraj ograde i pokazuju na moj amac. ak i sa tolike daljine do mene
dopire njihovo kevtanje, zavijanje i reanje.
Van sebe od straha, bacam se na komande, motor proradi i moj amac zaree talase u
zaludnom pokuaju da izbegne poteru. Njihova maina bra je, sustiu me bez po muke i
pristaju uz mene. Gledam iskeene njuke koje su se nadvile nad ogradu. Nekoliko
vukova silazi do amca, oseam njihove kosmate ape na sebi, napola me vuku a napola
nose do broda.
Najzad sam na palubi. Kao u runom snu gledam zveri okupljene oko sebe, one mi se
smee, pruaju mi ape i pokuavaju da se rukuju sa mnom. U njihovom reanju i
tektanju razabiram rei: "Dobrodoao, putnie. Srean povratak."
Ispred mene postrojio se vod vukova odevenih u uniforme. Oni pevaju neku pesmu
dobrodolice, iako sve to vie lii na zavijanje prema Mesecu. Prati ih vojna muzika.
Teturam kraj njih kao u polusnu.
"Ovo mora da je ok za tebe", govori mi jedan od njih, general-vuk u paradnoj uniformi.
"Gde su ljudi, ovakvi kao ja?" jauem. Vukodlak alosno vrti glavom. "Bojim se,
putnie, da si jo samo ti preostao..."
itav svet vrti se od mene poput igre bez ravnotee i ja gubim svest.

Budim se u kolicima u nekakvom hodniku. Gura me mlada vuica sjajne, gotovo crne
dlake, odevena u belu uniformu. Moj lini doktor, predstavlja se i ja glupavo prihvatam
pruenu apu.
"ta se dogodilo?" apuem. "ta je bilo sa svetom?"
"Dolo je do naglog pojaanja aktivnosti Sunca", govori vuica. "Zraenje je preplavilo
Zemlju. I pored sklonita i zatitnih sredstava, ljudi su umirali kao muve. Onda je finski
naunik dr Maleukenen otkrio da postoji jedna vrsta kojoj zraenje nimalo ne smeta, a to
su vukovi. On i njegova ekipa strunjaka smislili su spasonosni lek: operativnim putem
dae ljudskom telu osobine vujeg i pri tom e mu sauvati um. Preobraaj u Homo
lycanthropusa sauvao je nebrojene ivote i, zapravo, spasao civilizaciju."
"Hoe da kae..." apuem ja.
"Svi smo mi nekada bili ljudi, naravno", govori moja domaica, ena-vukodlak. "Ja sam
na primer imala plavu kosu i pege na licu. Govorili su da sam lepa. Ali lako sam pristala
na operaciju. Izbor je bio jednostavan: preobraaj ili smrt. No mi smo se zapriali, a evo,
stigli smo na cilj."
"Kakav cilj? pitao sam. "ta je to?"
"Operaciona dvorana, razume se", mazno govori vuica. "Srenie. Operisae te lino
doktor Maleukenen."

DRITE VILjEMA!
ta da uinim, upita se po moda hiljaditi put ser Aldernon Volstonkraft III. Najbolje da
dam ostavku, pomisli on. Neopozivu ostavku na sve funkcije, poev od mesta direktora
kompanije. To kao prvo. Za ime sveta, ta sam uinio!
Ser Aldernon Volstonkraft III sedeo je u kabinetu na desetom spratu zgrade televizijske
kompanije RBC, glavu je nalaktio nad prostranim radnim stolom. Tog jutra dao je nalog
sekretarici da nikoga ne prima i povukao se u svoje odaje da odboluje jade.
Na vratima se zau kucanje i u kabinet proviri Karel Golupka, glavni upravnik
kamermanskih ekipa. Ser Volstonkraft samo na kratko podie pogled, a onda nanovo
utonu u bezdane svoje muke.
"Nije sve ba tako crno", ree kamerman.
"To ti kae", brecnu se Volstonkraft. "Stvar se nije desila tvojom krivicom. Oh, proklet
bio dan kada mi je stvar uopte i pala na um!"

Golupka oblizne usne i iskosa pogleda poslodavca.

"Ja i dalje mislim da je to bila avolski dobra ideja."
"avolski dobra, avola!"
"Sluaj, Aldi", ree kamerman i sede na radni sto ispred Volstonkrafta. "Namislio si da
poto-poto dovedemo pravog, ivog Viljema ekspira u nae vreme. Dobro. Ideja zlata
vredna i mislim da e ti mnogi istoriari knjievnosti biti do groba zahvalni. Jata, mnogi
su pokuavali, ali ti si uspeo.
Volstonkraft je samo sedeo i gledao u sto.
"Ne, ne, bez lane skromnosti. A opet, to u stvari i nije bilo vano. Vano je ta dolazi
posle. To to si uinio sa bardom, za to je, oprostie mi izraz, bila potrebna ica pravog
genija. Nemoj samo vrteti glavom. Trebalo se setiti!"
Golupka pripali cigaretu i obazre se za pepeljarom.
"Ah, kad samo pomislim na to! Kada su naune glave iscedile i poslednju informaciju iz
starog Vilija, kada su okonani silni intervjui, ispitivanja i preispitivanja, izgledalo je da
je predstava gotova. I bila bi, da je ma ko drugi vodio projekat. Ali ta si ti uradio?
Obukao si barda u savremenu odeu i odveo ga na londonski sajam knjiga, a zatim ga
pustio da sam luta izmeu tandova i sve snimao skrivenom kamerom.
Izvini, ali bilo je velianstveno! Sve te sone pojedinosti, njegovi razgovori sa izlagaima
dok mu kamere zuje nad glavom nad glavom i belee svaki detalj... Pregledao sam samo
mali deo snimljenog materijala i mogu ti rei da je to nevieno. Ri, ima u ruci sve
svetske televizijske stanice i asopise! Moe im decenijama davati na kaiicu blago
koje si snimio tokom samo jednog popodneva!"
"Ti uopte ne shvata, Karel."
"Ne shvatam, avola! Jesi li ti kriv to licenca nikadorske kompanije za preradu vremena
dozvoljava jedan jedini prelazak izmeu era u toku ivota putnika? Jesi li ti kriv to je
Viljem ekspir zahvaen u devetnaestoj godini, kao golobrado mome takorei? Sve je to
splet okolnosti. Uene glave frktale su i psovale, iako su i tako popunili ogroman broj
biografskih upljina i nepoznanica o pesniku. Zamisli, dobiti barda dok jo nije napisao ni
jedan pesmuljak! Ali to tvoje snimke ini jo vrednijim. Psihologija, pravi lik genija..."
"Karel, dobro zna da se ne radi o tome."
"Ne, ne govori! Seti se samo prizora!" On digne oi prema tavanici kao da se tamo
upravo ukazala slika. "Golobradi bard u crvenom demperu i farmerkama, sve se osvre
kao seljai u velikom gradu to je, oprostie na izrazu, zapravo i bio. Viljem ekspir
proba milkejk i sladoled od kivija! Izraz na njegovom licu, Ri!"

Kada se seti prizora, na Volstonkraftovo lice probije se osmejak i brzo nestane.

Kamerman nastavi:
"Jadniku se sve brada tresla od uzbuenja. A tek kada je uzeo da lista prospekt o optikim
memorijama, koji oglaava upisivanje hiljadu knjiga takorei na vrh glavice iode!"
"Karel, uopte nisam pominjao to!" ree ser Volstonkraft. "Taj deo protekao je kako smo
samo mogli sanjati. Ali posledice..."
"Ono to je video ne moe menjati istoriju."
"Karel!"
"Pa ta hoe? Dobio si zvaninu dozvolu za sve to si radio. Jesi li prekrio ikakav
zakon? Nisi! Ima pismenu dozvolu Kue lordova. Kraljica lino je izjavila:
"oveanstvo je va dunik." Sve to se desilo, njihova je krivica koliko i tvoja."
"Misli li da mi je zbog toga lake?"
"Gledaj na to ovako. Istorija knjievnosti je uvek sebi postavljala pitanje da li je ekspir
lino napisao svoja dela. Sumnjalo se, je li, da ih je prepisao od Bekona. Kakve su se
rasprave vodile oko toga! A sada znamo da nije."
"Nisam od tebe oekivao takav cinizam, Karel."
Kamerman rairi ruke. "A ta bi bilo da nisi ni video kraj snimka? U tvom seanju ostao
bi ozareni bard koji tek to ne poe nazad u sopstveni ivot i govori: 'Oh, blaenstva
moga. Ja kao da u rajska vrata zavirih', a onda uz te rei nestaje. Dok mu svi pratioci
pljeu."
"Proklet bio."
"Uz to, ne moramo nikome ni pokazati kompromitujui snimak. Zbog ega bi
oveanstvo ikada moralo da sazna istinu? Nemojmo ruiti legendu."
"Misli...?"
"Mislim da je to najbolje reenje." Ponovo slee ramenima. "To je samo par sekundi
materijala, niko nee primetiti prekid."
"Ne znam, Karel. Sve je ispalo tako... neoekivano. Pusti snimak jo jednom, pa emo
odluiti ta da radimo."
Video ekran zablista na drugom kraju kabineta.

"Zatvorio sam taj deo u petlju, tako da se neprekidno ponavlja", ree Karel. "Mada
nemamo da vidimo bogzna ta novo."
"Da, da", ree nestrpljivo ser Volstonkraft i zagleda se u ekran.
Neko vreme njih dvojica bez rei su gledali kako se veliki pesnik osvre kao lopov na
jednu, pa na drugu stranu, a onda munjevitim pokretom krade knjigu sa police i gura je
ispod dempera, pre nego to e to iko zapaziti. Na koricama toma jasno se video naslov
u zlatotisku:
Sabrana dela Viljema ekspira