Naslov originala

Night Rise
Anthony Horowitz

Original Copyright © 2007 Stormbreaker Productions Ltd

Copyright © 2008 za srpsko izdanje portaLibris

 ŠTA SE DOGODILO DO SADA...

U Zvezdi zla Met i Pedro nisu uspeli da zatvore drugu kapiju, koju su
pronašli u pustinji Naska, a Drevni - sile zla - konačno su kročili na svet.
Pošto je izgubio ovu bitku, Met je shvatio da mu je jedino ostalo da
pronađe preostala tri čuvara kapije: dva dečaka i devojčicu. Samo ako
se udruže, dobiće potrebnu snagu da poraze Drevne i sačuvaju svet od
haosa i uništenja.
Buđenje noći, treća knjiga u nizu, počinje u junu nekoliko nedelja pre
završetka Zvezde zla. Drevni znaju za moć Petorke i njihove sluge ih već
sada traže odlučne u nameri da ih drže razdvojene.
U ovoj knjizi postoje tri sveta. Svet sadašnjice. Svet kakav je
postojao pre Mračnog doba pre nekih deset hiljada godina. I neobičan
svet snova koji povezuje oba navedena sveta.
 CIRKUS UMOVA

Dva muškarca u crnoj limuzini već su jednom obišli oko pozorišta.

Sada su se zaustavili s druge strane ulice, preko puta glavnog ulaza.
Napolju je temperatura bila oko dvadeset i pet stepeni, a oni su
rashladni uređaj stavili u pun pogon pa je u kolima bilo kao u ledari.
Sedeli su u tišini. Godinama su radili zajedno, a nisu se podnosili. Nisu
imali ništa da kažu jedan drugome.
Pozorište se nalazilo na severnom kraju Rina, u Nevadi. To je bila
četvrtasta zgrada od crvenih cigli bez prozora i sa samo jednim
vratima. Vrlo lako bi moglo da se pretpostavi da je u pitanju banka ili
čak kapela zbog neonskog natpisa iznad ulaza. Na njemu je trebalo da
stoji POZORIŠTE KINO, ali je polovina slova pregorela, pa su dvojica
muškaraca s mesta na kojem su bili parkirani u ulici Virdžinija videli
dve reči koje su se raspoznavale kroz sve slabije dnevno svetlo: OVDE
GUBITE.
Ovo svakako nije predstavljalo najprimamljiviju pozivnicu za grad
koji živi od kockanja, u kom su, kako se činilo, po jedan kazino na
svakom koraku i gde su hoteli, barovi, pa čak i radnje za hemijsko
čišćenje bili pretrpani kockarskim mašinama. Pa, i pored imena koje je
nosilo, na daskama pozorišta Rino nije odigrana nijedna predstava
otkako je izgrađeno. Umesto toga, ovo pozorište predstavljalo je dom
drugorazrednim izvođačima: pevačima i igračima, mađioničarima i
komičarima koji su svi mnogo godina ranije zablistali i bili poznati, ali
o kojima se posle toga ništa nije čulo. Takvi ljudi nastupali su iz noći u
noć i pokušavali da zabave publiku koja je samo razmišljala o novcu
koji došla da osvoji, ili još gore, o novcu koji je već izgubila.
Sledeće izvođenje trebalo bi da počne za otprilike sat vremena.
Dvojica muškarca već su kupili karte, ali želeli su nešto da vide pre
nego što uđu. Trebalo je da sačekaju samo nekoliko minuta. Čovek za
volanom odjednom je odrveneo.
„Evo ih”, rekao je.
 Dva dečaka samo što su izašla iz autobusa. Išli su pločnikom,
obučeni u vrećaste farmerke i široke majice, a jedan od njih nosio je
ranac. Istog trena bilo je očigledno da su blizanci od oko četrnaest
godina. Obojica su bila veoma mršava, zapravo delovali su
neuhranjeno. Kosa im je bila tamna i ravna, visila im je niz vratove i
obojica su imala tamnosmeđe oči. Jedan je bio nekoliko centimetara
viši i nekoliko kilograma teži. Rekao je nešto, na šta se drugi dečak
nasmejao. Zatim su zašli iza ćoška i samo trenutak kasnije nestali.
„To su bili oni?”, pitao je onaj koji je sedeo na mestu suvozača.
„To su bili oni”, potvrdio je vozač.
Onaj prvi je slegnuo ramenima. „Meni uopšte ne deluju ništa
posebno.”
„To uvek kažeš, gospodine Hovej. Ali nikad se ne zna. Možda su ova
deca ona za kojom tragamo...”
„Hajdemo na piće.”
Trebalo je da ubiju sat vremena. U Rinu je bilo pregršt barova u
kojima su još i mogli da ubace poneki novčić u slot mašine. Dan je bio
dug. Vozač je još jednom bacio pogled na pozorište i klimnuo glavom.
Imao je dobar osećaj. Ovoga puta će pronaći ono za čim su tragali.
Ubacio je u brzinu i krenuli su.

Predstava koja se trenutno davala u pozorištu Rino, na čijim je

daskama bila u proteklih šest meseci, zvala se Cirkus umova. Odmah do
ulaznih vrata nalazilo se stakleni poklopac iza kog se video crno-beli
poster na kom su počivale oči i čelo nekoga ko je mogao da bude
hipnotizer ili mađioničar. Njegove ruke, razdvojene od tela, lebdele su
iznad njega, a prsti su bili upereni u onoga ko je gledao. Pisalo je:
Već oko dvadeset do sedam, manja grupa ljudi okupila se na trotoaru
ispred čekajući da se otvore vrata. Bilo ih je oko pedeset. Većinu su
privukli leci koje su im davali recepcioneri u hotelima u kojima su
odseli. Na letku je stajalo obećanje „popust od pet dolara - samo ove
nedelje”. Zapravo, popust od pet dolara postojao je svake nedelje. Isti
letak delio se otkako je postavljena predstava Cirkus umova. A
recepcioneri su je preporučivali samo zato što su za to bili plaćeni.
Dobijali su pet dolara po svakoj ulaznici koju bi prodali.
Publika je već počela da se pita hoće li ih šou zaista zaprepastiti.
Prašnjavo zdanje od cigala, polomljen znak i jedan amaterski urađen
poster baš i nisu obećavali. S druge strane, u Rinu nije bilo mnogo toga
što bi mogli da urade za trideset dolara, a verovatno je već bilo i kasno
da traže vraćanje novca. Začula se larma i vrata su se naglo otvorila.
Gomila je kao jedan ušla unutra. U foajeu je na prodaju bilo svega
nekoliko pića i kutija slatkiša, ali sve je bilo preskupo, pa niko ništa i
nije kupio. Skoro nevoljno, pokazali su svoje ulaznice i prošli kroz uzan
hodnik koji je vodio do glavne sale.
Pozorište je imalo dve stotine mesta koja su bila postavljena u
obliku potkovice oko izdignute drvene scene. Crvena zavesa, sva
iscepana i izbledela, visila je s plafona. Tačno u pola osam iz zvučnika je
grunula pop muzika, zavesa se podigla i otkrila mračnog zabrađenog
muškarca s naočarima za sunce i turbanom.
„Dobro veče, dame i gospodo”, oglasio se.
„Zovem se Svami Luvišni i veliko mi je zadovoljstvo što sam došao
ovamo čak iz Kalkute.”
Ništa od ovoga nije bilo istina. Rila je to samo prva od mnogih laži.
Indijski fakir je, naravno, bio lažan. Njegovo pravo ime bilo je Frenk
Kirbi i nije koraknuo istočnije od Njujorka. Svoje umetničko ime
preuzeo je iz priče o Tintinu, a trikove iz knjige koju je ukrao iz
biblioteke kada je imao devetnaest godina. Bobi Brus bio je glumac bez
angažmana i nikada nije dospeo ni blizu zvezdama. Gospodin Marvano,
iluzionista, takođe je bio Frenk Kirbi, koji se bez brade i naočara služio
drugim izmenjenim glasom. Zoro je bio pijanica.
Teško bi se moglo reći da je večerašnja publika bila oduševljena.
Leto je bilo u jeku, a rashladni uređaj u zgradi jedva da je radio upola
snage. Gledaoci su padali u san zavaljeni u svoja sedišta. Učtivo su
aplaudirali kada je fakir legao na svoj krevet od eksera i kada je čovek
koji se oslobađao od lanaca i katanaca iskočio iz svog zaključanog
kovčega. Ali, jedva da su reagovali na iluzionistu, čak i onda kada je u
praznom kavezu iznenada stvorio ogromnog psa. Možda su znali da su
mađioničari u Las Vegasu, koji je bio udaljen svega nekoliko stotina
kilometara, izvodili iste trikove samo sa slonovima i belim tigrovima.
Kada su poslednji izvođači stupili na scenu, bilo je jasno da je
publici dosta svega. Mnogi su već otišli. Ali, dok se muzika menjala i
svetlo bivalo sve prigušenije da bi se pojačalo poslednji put, nešto se
promenilo u pozorištu Rino. To se dešavalo svake noći. Kao da su ljudi
mogli da osete, a da im niko pre ništa nije rekao, da će konačno dobiti
trunčicu onoga što im na posteru obećano.
Pojavili su se blizanci, sada obučeni u tamne pantalone i crne
majice otvorene na vratu. Onaj viši neprijateljski je piljio u bleštavo
svetlo. Imao je izgled uličnog borca i zaista, na jednom obrazu imao je
ogromnu modricu. Njegov brat delovao je malo pitomije, pristupačnije.
Moguće da je uživao samo u tome što se tu nalazi. Upravo on je i
progovorio.
 „Dobro veče”, počeo je. „Zovem se Džejmi Tajler.” Pokazao je na
drugog dečaka koji se nije micao. „A ovo je moj brat Skot. Otkako znam
za sebe, obojica smo znali šta se odigrava u glavi onog drugog. To baš i
nije jednostavno kada neki od nas pokušava da priđe devojci...”
Ovo nisu bile njegove reči. Bile su to reči koje je naučio da izgovara,
a pri tom nije smatrao da je šala ni najmanje smešna. Ali, prisilio je
sebe da se osmehne. Publika ga je slušala s malo više pažnje. Videli su
poster. Blizanci telepate. Ali, niko nije spomenuo da će biti toliko mladi.
„Tek smo nedavno otkrili istinu”, nastavio je Džejmi. „Nije poenta u
tome što znamo šta misli onaj drugi. Mi smo prave telepate, povezani
smo međusobno na način na koji nauka to ne može da razume niti da
objasni. I upravo ćemo vam to večeras i pokazati. Počevši od ovoga.”
Dok je govorio, neki od pomoćnika na scenu je izneo gomilu novina.
Tu se nalazilo dvadeset različitih novina sa svih strana Amerike. Bilo je
i drugih pomagala. Ona će na red doći kasnije.
Džejmi je pokupio novine i otišao do prednjeg reda. Zaustavio se
pred krupnom ženom kovrdžave kose koja je nosila roze dokolenice i
majicu na kojoj je pisalo „Ja ♥ Rino”.
„Da li biste odabrali neke od ovih novina?”, pitao je. „Možete da
izaberete koje god želite.”
Žena je bila sa suprugom. Klimnuo je glavom u znak odobravanja i
ona je izvukla jedne iz sredine gomile. Bila je to kopija Los Anđeles
tajmsa.
„Hvala vam”, rekao je Džejmi. „Ove novine imaju nekoliko delova.
Da li biste izabrali neki i dodali ga svome mužu.”
Žena je uradila onako kako je dečak od nje tražio. Odabrala je deo s
pregledom po datumima. Muž ga joj je uzeo.
„Hoćete li, molim vas, pocepati jedan deo stranice i dodati ga osobi
koja se nalazi iza vas”, Džejmi je davao uputstva.
Imao je sreće da je neko zaista sedeo u redu iza. Na loše posećenim
predstavama znao je da će morati da ide i tri-četiri reda unazad kako bi
došao do trećeg gledaoca.
Stranicu je držao korejski turista koji je na predstavu došao sa
ženom i ćerkom. Džejmi se nadao da će razumeti engleski. Izvadio je
olovku. „Imate stranicu na kojoj se nalazi više od hiljadu reči sa svake
strane”, rekao je. „To znači da imate barem dve hiljade reči da
izaberete. Hoćete li, molim vas, da zaokružite neku. To može da bude ili
naslov ili reklama. Nema veze šta ćete odabrati, izbor u potpunosti
prepuštam vama.”
 Korejac se nasmešio i promrmljao nešto svojoj ženi. Uzeo je olovku
i zaokružio nešto, a onda novine vratio Džejmiju. Džejmi je spustio
pogled. Pročitao je:

Poslednji trend u Los Anđelesu su ekološke sahrane. Poznate

ličnosti u sve većem broju staju u red kako bi se pobrinule da
ostanu u saglasju sa zakonima prirode i onda kada ih više ne
bude.

Bila je zaokružena samo jedna reč. Pogledao ju je. Na sceni, Skot se

prvi put oglasio.
„Sahrana”, rekao je.
Džejmi je stavio novine pred Korejca. „Da li je to ta reč?”, pitao je.
„Da... Da!” Čovek je bio zapanjen.
Prvi put te večeri aplauz je bio glasan i iskren. To je, naravno,
trebalo da bude trik. Sve što je publika imala priliku da vidi bio je trik.
Ali, kako je taj trik izveden? I kovrdžavoj ženi, kao i njenom mužu,
ostavljeno je pravo izbora. Čovek iza njih mogao je da izabere bilo koju
reč. Možda su dva dečaka nosila sakrivene mikrofone. Mogli su da budu
i u radio-kontaktu. Ali, kako bi im to bilo od pomoći? Džejmi ništa nije
rekao. Jedva da je i pogledao na stranicu novina.
Džejmi se već vratio na scenu, a aplauz još uvek nije minuo.
„Želeo bih da pozovem nekoga da mi se pridruži”, rekao je. Pokazao
je na čoveka koji je već učestvovao. „Da li biste imali nešto protiv,
gospodine?”
Čovek se popeo na scenu. Skot se nije pomerio. Osim onog pokreta
koji je napravio malopre, bio je miran poput statue. Dečak izrezbaren
od drveta. Džejmi se kretao okolo, sakupljao rekvizite koji su mu bili
potrebni i dočekao je čoveka na sceni.
„Staviću povez preko očiju moga brata”, objasnio je. „A od vas želim
da se uverite da on ne može da vidi. Dok ste ovde, voleo bih i da
proverite da nigde nema skrivenih mikrofona. Da nema ničega ni u
jednom njegovom uvetu.”
Čovek je otišao do Skota i prstom prešao preko oba uveta. Samo na
trenutak zasjao je plamen u dečakovim očima. Bilo je to poniženje koje
je morao da izdrži dva puta tokom večeri, svake večeri - i s tim nikako
nije mogao da se pomiri. Čovek to nije primetio.
„Čist je!”, rekao je.
Nekoliko ljudi se nasmejalo. Uživali su u ovome. Želeli su da vide
šta će se sledeće dogoditi.
Pod Džejmijevim nadzorom, čovek je postavio dva novčića preko
Skotovih očiju. Posle toga mu je stavljen povez, a na kraju mu se crna
kapuljača našla preko glave. Kapuljača je ličila na one koje se koriste
prilikom pogubljenja. Sasvim mu je prekrila oči, nos i kosu, ali su mu
usta ostala slobodna.
Džejmi je sišao u publiku. Zaustavio se pored jedne plavuše u
uzanoj haljini. Njen dečko je sedeo pored nje. Ruka mu je bila na njenoj
butini.
„Možete li mi dati nešto iz svoje torbe?”, zamolio ju je Džejmi.
„Želite nešto iz moje torbe?”, žena se zakikotala, a onda pogledala u
svog dečka. Klimnuo je glavom, odobravajuće, posle čega je izvukla
mali srebrni predmet. Džejmi ga je uzeo i držao ga na dlanu.
„To je privezak za ključeve”, rekao je Skot.
Džejmi je podigao privezak tako da su svi mogli da ga vide. Publika
je ponovo aplaudirala. Nekoliko gledalaca sada je počelo da govori,
došaptava se odmahujući glavama u neverici.
„Hajde da celu stvar zakomplikujemo”, povikao je Džejmi. „Pitam se
da li iko od vas poseduje vizitkartu. Imate li je vi, gospodine?”
Zaustavio se ispred dva čoveka koji su sedeli jedan do drugoga. Sve
što je do sada primetio bilo je da su obojica nosila braon lanena odela,
što je samo po sebi bilo čudno jer se niko u Rinu nije oblačio otmeno. S
druge strane, uvek se trudio da kada dođe do tog dela tačke pronađe
nekoga ko je bio u sakou. Iz iskustva je znao da je verovatnije da će neki
muškarac imati novčanik u kojem drži vizitkartu. Ženama je uvek
potrebno više vremena dok pretraže svoje torbe. Njihova tačka je
trebalo da traje osamnaest minuta. Ukoliko prekorače to vreme,
dobijali bi ćuške. Ili nešto još gore.
Džejmi je čekao da čovek posegne rukom prema džepu i kada se to
nije dogodilo, oborio je pogled. Tada je shvatio da je napravio grešku. U
tom trenutku je poželeo da je otišao u bilo koji drugi red, a ne u taj.
Džejmi se borio da izgura tačku do kraja u ovom vlažnom pozorištu.
Rashladni uređaj kao i obično nije bio od pomoći. Ali, sam pogled na
ovog čoveka u njemu je izazivao osećaj kao da ga je neko polio
hladnom vodom.
Nije u pitanju bilo samo to što je čovek bio ružan. Džejmi je imao
prilike da se sretne s mnogim ljudima neprijatnog izgleda tokom
izvođenja svoje tačke, ali se ponekad pitao da li postoji nešto u
pozorištu Rino što ih privlači. Ali ovaj čovek bio je više nego ružan. Oči
su mu bile svetlo-plave, skoro bezbojne, a u pogledu koji je uputio
Džejmiju bilo je nečeg nečovečnog. Bio je ćelav, ali kosu nije gubio
godinama, niti ju je obrijao. Sjajna ćela bila je bez ijedne mrlje, kao da tu
nikada i nije bilo ničega. I lice mu je bilo isto takvo. Nije imao obrve.
Nije bilo nijedne dlačice na njegovim obrazima ili bradi. Celo lice mu je
izgledalo kao maska zategnuta preko koštane strukture koja mu je
davala oblik, ali na kojem se nisu mogle primetiti bilo kakve emocije.
Imao je veoma sitne bele zube. Izgledali su veštački.
„Želi tvoju vizitkartu”, progovorio je čovek koji je sedeo do njega.
Govorio je blagim, piskutavim glasom s južnjačkim akcentom.
Ovaj drugi je imao kosu, tamnu i umršenu, vezanu u konjski rep, kao
i retku bradicu koja se pomaljala u obliku trougla ispod njegove donje
usne. Nosio je plastične naočare za sunce, na kojima se umesto očiju
nazirao odraz kao u ogledalu. Mirisao je na jeftini losion posle brijanja,
kojim svakako nije uspeo da sakrije pravu istinu. Trebalo bi češće da se
presvlači. I da se kupa. Bilo je nemoguće reći da li je mlađi ili stariji od
svog kompanjona. Obojica su delovala kao da ne stare.
Džejmi je shvatio da je prošlo već nekoliko sekundi i da se ništa nije
dogodilo. Progutao je knedlu. „Vizitkartica”, ponovio je.
Tišina se nastavila. Džejmi je bio spreman da se skloni od njih.
Sigurno će pronaći nekoga ko će mu više biti od pomoći. A onda se
ćelavac povio i rukom posegnuo prema jakni. „Naravno”, rekao je.
„Imam vizitkarticu.”
Izvadio je novčanik, otvorio ga i izvadio belu karticu koju je
provlačio među prljavim i neurednim noktima, što je odavalo utisak
kao da se premišlja. Zatim ju je dodao Džejmiju. Džejmi ju je držao
ispred sebe. Na njoj je pisalo ime ispod kog je stajalo ime kompanije:

Kolton Bejns
KORPORACIJA BUĐENJE NOĆI

Ispod svega bila je adresa i broj telefona. Slova su bila suviše mala da bi
Džejmi mogao da ih razazna u polumraku.
Čovek ga je gledao ispitivački kao da je želeo da prodre u njega.
Teško, Džejmi se okrenuo prema pozornici. Pokušao je da progovori,
ali su mu usta bila suviše suva. Progutao je, pa pokušao ponovo.
„Skote, možeš li mi reći za koga radi ovaj čovek?”, rekao je.
Na sceni je vladala tišina. Šta se događalo sada?
Skot je progovorio. „Naravno, Džejmi. Radi za Korporaciju Buđenje
noći.”
Čovek se nasmešio. „To je savršeno tačno”, rekao je glasno, tako da
celo pozorište može da čuje. Njegov ton kao da je ismevao Džejmija.
Izgledalo je kao da mu nije stalo da li je trik uspeo ili ne. „Dečko je
pogodio iz prve.”
Aplauz je ovoga puta bio još glasniji. U pozorištu je bilo još svega
četrdeset i petoro ljudi, ali svi koji su ostali bili su iskreno zadivljeni.
Bila je to jedina prava misterija koju su videli te večeri. I u danima koji
slede, sigurno će se pitati kako je dečacima to pošlo za rukom.
Niko od gledalaca nije mogao da uvidi jednostavnu istinu, iako je to
bilo jedino moguće objašnjenje koje im je bilo pred očima. Nije bilo
mikrofona. Nije bilo skrivenih signala. Nije bilo šifri ni poruka koje je
neko slao izvan scene. Trik je bio u tome da trika nije ni bilo. Dva
dečaka su zaista mogla da čitaju misli jedan drugom.
Za to je znala Korporacija Buđenje noći i upravo su zbog toga
večeras poslali ta dva čoveka. Poslali su ih da bi se uverili.
Bilo je vreme da Skot i Džejmi Tajler nestanu.
 IZA SCENE

Nastup se završio. Skot i Džejmi imali su još pola sata pre nego što
počne sledeći nastup, pa su se povukli u svlačionicu. Uzan hodnik u
obliku slova L, osvetljen jakim neonskim svetiljkama pružao se celom
dužinom scene, a na samom kraju nalazio izlaz. Kao i obično, morali su
da pronađu put između kostima, korpi i rekvizita koji su već bili
postavljeni za sledeći nastup. Krevet sa ekserima Svamija Luvišnija bio
je postavljen odmah do Zoroovih katanaca i luđačke košulje. Krava
napravljena od papira i lepka bila je sledeća, a odmah iza nje pokvareni
klavir kome je nedostajala većina dirki. Ove dve poslednje stvari
predstavljaju zaostavštinu neke druge predstave koja se izvodila na
ovom mestu. S jedne strane goli cigleni zid pružao se deset metara sve
do plafona. Ovo je zapravo bio bekstejdž. S druge strane, niz hodnik
pružao se pogled na male četvrtaste prostorije. U celom tom rejonu
mogao se osetiti miris pržene hrane. Pozorište se naslanjalo na motel
čija se. kuhinja nalazila tačno naspram njega. Dečaci su često na
odlasku viđali radnike Filipince u svojim keceljama sa belim
papirnatim kapama kako bazaju okolo i puše.
Dok su se probijali do bekstejdža, začulo se iznenadno cviljenje i
pas je iskočio iza jednih vrata. Bio je to desetogodišnji nemački ovčar
koji je imao samo jedno oko. Pripadao je Frenku Kirbiju, koji ga je
koristio kada se pretvarao da je gospodin Marvano, veličanstveni
iluzionista. Dva puta u toku večeri, pas je sedeo iza tajnog ogledala i
čekao da se pojavi u kavezu.
Džejmi se sagnuo i potapšao ga po glavi. „Dobar pas, Džeger”, rekao
je. Pas je dobio ime po pevaču Rolingstonsa. Džejmi nije znao zbog čega
baš tako.
„Hej, Džejmi!”
Frenk Kirbi bio je u svlačionici. Zoro je bio s njim. Sedeo je na stolu
držeći čašu i napola praznu flašu viskija. Džejmi se nadao da Zoro već
nije previše popio. Tokom jednog nastupa Zoro je ostao vezan lisicama
i zaključan u svom kovčegu gde je propisno zaspao. Zbog toga je
izgubio nedeljnu platu. On i Kirbi često su bili zajedno. Obojica su bili
razvedeni. Obojica su imali pedesetak godina. Džejmi nije mogao da se
otrgne utisku da su obojica bili gubitnici.
„U čemu je stvar, Frenk?”, pitao je Džejmi. Oslonio se na vrata i
pustio brata da prođe pored njega. Skot se nije zaustavio.
„Govorka se da ćemo se možda preseliti.” Kirbijev glas je uvek bio
hrapav. Činjenica da dnevno popuši trideset cigareta verovatno mu
nije išla u prilog. „Čujem da ćemo možda otići iz Rina. Da ti ne znaš
nešto o tome? ”
„Ništa nisam čuo”, rekao je Džejmi.
„Možda bi mogao da pitaš svog ujaka Dona. On nama nikada ništa
ne govori!”
Džejmi je bio u iskušenju da kaže da Don Vajt ni njemu nikada ništa
ne govori. Ali, nije bilo svrhe. Frenk je to ionako znao. Džejmi je
jednostavno slegnuo ramenima i otišao u susednu prostoriju.
Skot je već bio tamo. Ležao je na jedinom krevetu na kom se nalazio
prljavi dušek i ishabano ćebe. U sobi su bili još jedan sto i dve stolice.
Sve prostorije izgledale su isto: savršeno četvrtaste s prozorom sa kog
se pružao pogled na parking i motel koji se nalazio s druge strane.
Svaka prostorija imala je lavabo i ogledalo okruženo sijalicama. U
nekim prostorijama te sijalice su čak i radile. Džejmi je pogledao u svog
brata koji je piljio u plafon. Na stolu je bilo nekoliko Marvelovih
stripova i poluprazna flaša koka-kole. To je bilo sve. Njih dvojica nikada
ništa nisu radili između nastupa. Ponekad su razgovarali, ali u
poslednje vreme Džejmiju se činilo da se Skot povlači u sebe.
„Frenk misli da ćemo se preseliti”, rekao je Džejmi.
„Preseliti, gde?”
„Nije rekao.” Džejmi je seo. „Bilo bi sjajno kada bismo otišli odavde.
Daleko iz Rina.”
Skot se nakratko zamislio. I dalje je gledao u plafon. „Ne vidim da bi
to išta promenilo”, rekao je konačno. „Kuda god da odemo, uvek će biti
isto... ili još gore.”
Džejmi je gucnuo koka-kolu iz flaše. Tečnost je bila topla i ishlapela.
Kao da je popio sirup. Okrenuo je glavu i proučavao svog brata kako
leži na krevetu. Skot je otkopčao košulju. Slobodno je visila sa strane i
otkrivala mu stomak i grudi. Košulje su dobro delovale na sceni, ali su
bile od jeftine crne sintetike od koje su se Džejmi i Skot znojili. Skotove
ruke opušteno su počivale uz njegovo telo. U tom trenutku nije
delovalo kao da mu je četrnaest godina. Mogao bi da prođe i kao
dvadesetčetvorogodišnjak.
Džejmi je često morao da se podseća da su obojica istih godina. Bili
su blizanci. A opet, nije mogao a da ne razmišljao o Skotu kao o svom
starijem bratu. Nije u pitanju bila samo fizička različitost među njima.
Još od najranijih dana, Skot se starao o njemu. Nekako, taj odnos
nikada nije išao u drugom smeru. Kada je Džejmi imao noćne more dok
je spavao u nekom ruiniranom hotelu ili prikolici usred Nedođije, Skot
je uvek bio tu da ga uteši. Kada je bio gladan, Skot je bio taj koji je uvek
pronalazio hranu. Kad god bi se Don Vajt ili njegova žena Marsi
razljutili, Skot bi se uvek našao između njih i svog brata.
Tako je oduvek bilo. Druga deca su imala roditelje. Druga deca su
odlazila u školu ili se družila sa svojim vršnjacima. Imali su televizore i
kompjuterske igrice i odlazili su u letnje kampove. Ali Džejmi nikada
nije imao ništa slično. Izgledalo je kao da je stvarni život otišao nekuda
drugde, a njega ostavio za sobom.
Ponekad se Džejmi prisećao života pre nego što se pojavio ujka Don
i predstavio njemu i Skotu Cirkus umova. Na kraju krajeva, to i nije bilo
tako davno. Dani su se spojili u nedelje, a potom i u mesece i sada se
činilo kao da je samo jedan dugačak put pogazio sva druga sećanja i sve
što je ostalo bila su oronula pozorišta i cirkuski šatori, hoteli, moteli i
prikolice. Sati provedeni na prašnjavim autoputevima uzduž i popreko
Nevade, uvek u pokretu, često i usred noći u jurnjavi za novcem, ma
gde da se on nalazio.
Pitao se kako mu je polazilo za rukom da preživi poslednje godine, a
da ne poludi. I znao je odgovor. Bio je ispružen na krevetu. Skot je bio
jedino što je trajalo u njegovom životu, njegov jedini iskreni prijatelj i
zaštitnik. Oduvek su zajedno. I tako bi zauvek trebalo da ostane. Na
kraju krajeva, tek kada su odrasli, pokušali da ih razdvoje i tada se
odigrala Nesreća - početak celog ovog lošeg sna u kom su sada
zaglavljeni. Džejmi je proučavao svog brata. Izgledalo je kao da je Skot
zaspao. Njegove otkrivene grudi lagano su se podizale i spuštale, a
koža mu se sjajila od znoja. Džejmi je pomislio na ono što mu je Skot
rekao one noći u velikom šatoru u kom su nastupali izvan Las Vegasa.
Bilo je to krajem prve nedelje. Prvi javni nastup blizanaca s telepatskim
moćima.
„Ne brini, Džejmi. Prevazići ćemo ovo. Još pet godina i napunićemo
šesnaest. Tada neće moći da nas zadrže. Neće moći da nas nateraju da
radimo bilo šta što ne želimo.”
 „Šta ćemo onda raditi?”
„Pronaći ćemo nešto. Možda ćemo otići u Kaliforniju. Možemo da
odemo i u Los Anđeles.”
„Mogli bismo da radimo i na televiziji.”
„Ne. Mogli bi da naprave nakaze od nas.” Skot se nasmešio. „Možda
bismo mogli da pokrenemo nekakav posao... ti i ja.”
„Barem ćemo znati šta misli konkurencija.”
„Tako je.” Skot je podgrevao priču o tome. „Mogli bismo da
postanemo poput Bila Gejtsa. Da zaradimo milione dolara i onda se
povučemo. Samo čekaj i videćeš. Niko nas neće zaustaviti kada
budemo napunili šesnaest godina.”
Do tog trenutka delile su ih još dve godine. Džejmi je bio svestan
sve prisutnijeg nespokoja. Činilo mu se da sa svakim danom koji
prolazi njihov san postaje sve bleđi. Skot je postajao sve tiši, sve dalji.
Znao je satima da leži miran i lebdi negde između sna i jave. Kao da je
nešto polako crpio život iz njega i Džejmi je strahovao zbog toga. Skot
je bio snažniji. On je uvek znao šta im je činiti. Džejmi je mogao da
nastavi s nastupima. Mogao je da trpi ujka Dona i svakodnevnu
brutalnost. Ali, plašila ga je samo jedna stvar.
Znao je da s tim neće moći sam da se nosi.

Na udaljenijem kraju hodnika, u kancelariji na ćošku iz koje se pružao

pogled na obe strane, Don Vajt je sedeo za stolom koji ni u snu nije
mogao da dosegne. Stomak mu je bio preveliki. Bio je neverovatno
debeo čovek i izgledalo je kao da mu se salo presavija samo od sebe,
kao da traži gde bi moglo da se smesti. U prostoriji je bilo ledeno, jer je
ovo bilo jedino mesto u pozorištu gde je radio rashladni uređaj. To nije
pomoglo da mu se na prednjem delu košulje i ispod pazuha ne pojave
vlažni tragovi. Don se neprestano znojio. Za krupnog čoveka kakav je
bio, čak je i deset koraka predstavljalo napor, pa je delovao stalno
iznuren. Ispod očiju je imao tamne kolutove, a usne su mu bile kao u
ribe, jer se uvek borio za vazduh. Upravo je jeo hamburger. Kečap mu je
prolazio između prstiju i kapao na sto.
Preko puta njega sedela su dva čoveka i čekala ga da završi. Čak i
ako su se grozili onoga što su videli, to nisu pokazivali. Jedan je bio
ćelav, a drugi je imao tamnu kosu. Obojica su nosila odela. I obojica su
u tišini strpljivo čekala da Don završi s jelom, poliže prste, a onda ih
obriše o pantalone.
„I šta mislite?”, konačno je progovorio.
 „Dečaci su zaista bili fantastični”, rekao je ćelavac, Kolton Bejns.
„Rekao sam vam, oni to zaista mogu da izvedu. Nema nikakvog
trika. „Od toga podilazi jeza, ako mene pitate. Kao da jedan drugome
mogu da zavire u glavu.” Don je posegao za napola popušenom
cigaretom i upalio je. Opor miris bajatog duvana ispunio je prostoriju.
„Ostale tačke... nisu ništa posebno. Ali, ti klinci su zaista posebni.”
„Interesuje me kako su vama privukli pažnju.”
„Ispričaću vam. Pronašao sam ih pre tri godine. Tada su imali oko
jedanaest. Niko nije imao predstavu odakle su došli. Pronašli su ih ljudi
za zaštitu dece u nekom mestu u blizini jezera Taho. Bez roditelja. U
njima verovatno teče indijanska krv... Znate, urođenici. Paijute ili
Vasho plemena, ili nešto tome slično. U svakom slučaju, bili su u
hraniteljskim porodicama nekoliko puta, ali to nikada nije bilo rešenje
na duge staze. Što me i ne iznenađuje. Da li biste želeli da budete blizu
nekoga ko je sposoban da vidi šta mislite?”
„Mogu da čitaju i misli drugih ljudi, a ne samo međusobno? ”
„Mogu i to da urade. Naravno. Samo se pretvaraju da ne mogu, a ja
ne mogu da ih nateram. Mislim, u redu je kada su na sceni. To je sve
deo trika. Ali van scene nikada. Nikada u stvarnom životu.” Don je
povukao dim cigare. „Lutali su okolo i konačno su završili kod ženine
sestre i njenog muža u Karson Sitiju. Ali ni to se nije pokazalo dobro,
mogu vam reći.”
„Šta se dogodilo?”
„Bili su tamo oko godinu dana, a onda je Ed, muž, izvršio
samoubistvo. Možda to ima neke veze sa dečacima. Ne znam. I tako su
bili na pragu da ih i odatle izbace. Smučili su se svima.” Zaverenički se
nagnuo napred. „Ed je uvek govorio da postoji nešto čudno u vezi s
njima. Na primer, kada biste kaišem istukli jednog, drugi je bio u stanju
da oseti njegov bol. Možete li da poverujete u to? Odalamite Skota, a
malom Džejmiju se pojave masnice na licu. Uvek znaju šta se događa
onom drugom, čak i ako su kilometrima udaljeni. Ed s tim nije mogao
da živi. Imao je običaj da kaže da se osećao kao jedan od aktera Dosijea
X. Planirao je da ih se otarasi, i sledeće što sam saznao je to da je mrtav,
a sestra moje žene ludi zbog toga što niko ne želi da prihvati dečake.”
Pepeo je spao s kraja cigare. Sleteo je na Donov rukav, ali on to nije
primetio.
„Tada sam odlučio da ih prihvatim”, nastavio je. „Vodio sam ove
predstave. U to vreme se zvala Svet iluzije Dona Vajta. Kada sam video
dečake, kada sam shvatio šta mogu da urade, sve sam to promenio.
Nazvao sam predstavu Cirkus umova i postavio njih da nastupaju u
poslednjoj tački. Čudno je što svi misle da mora da postoji nekakav trik.
Tajni signali i šifre, nešto slično tome. Ne misli tako samo publika. Ni
drugi izvođači ne znaju kako dečacima to polazi za rukom. Nije li to
čudno? Marsi i ja mislimo da je to da umreš od smeha.”
Bejns je drugog čoveka predstavio kao Kajla Hovija. Sada je Hovi
progovorio prvi put. „Zašto ih niste odveli na televiziju?”, pitao je.
„Tako biste mogli da zaradite više novca.”
„Da. Pomislio sam i na to. Marsi i ja smo razgovarali o tome. Tako bi
postali poznati i neko bi mogao da nam ih oduzme.” Oklevao je ne
znajući koliko bi toga trebalo da kaže ovoj dvojici. „Znate kako je”,
nastavio je. „Brinemo se o njima samo zato što je sistem hraniteljstva
preopterećen. Previše fajlova, nedovoljno socijalnih radnika. Tako
Marsi kaže. Sada izgleda kao da su svi zaboravili na njih... A možda je i
najbolje da to tako i ostane.” Proučavao je cigaretu nakratko, i piljio u
užareni pepeo. „U svakom slučaju, sve je onako kako sam vam rekao,
oni to neće uraditi. Bilo je dovoljno teško da ih nateram da se pojave na
sceni. Morao sam kaišem da ih teram. Potom sam ih izgladnjivao.
Rekao sam im da ukoliko ne žele da rade, neće ni jesti. Čak su i tada
odbijali.”
„I šta ste onda uradili?”, pitao je Bejns.
Don Vajt se osmehnuo. „Iskoristio sam jednog na štetu drugog.
Rekao sam Skotu da ću tući Džejmija do krvi ukoliko ne pristane na ono
što od njega tražim. Rekao sam mu da sam u stanju da uradim i gore od
toga. Tako se i složio, samo da bi zaštitio brata. A Džejmi se povinovao
samo zato što mu je Skot tako rekao. I to je bilo to. Sada se dobro
slažemo. Sada sam njihov ujka Don. Oni nastupaju, a ja se brinem o
njima.”
„A škola?”
„Išli su u školu u Karson Sitiju dok su stanovali sa Edom, ali ni to
nije išlo. Sada se školuju kod kuće. Država ne pravi probleme oko toga.
Čak i dobijamo novac kako bismo brinuli o njima. Marsi je pametna. Uči
ih svemu što treba da znaju.” Od cigarete je ostao možda jedan
centimetar. Don je povukao još jedan, poslednji dim, a onda je ugasio
na tanjim na kom su bili ostaci hamburgera. „Možda ste u pravu”,
priznao je. „Možda bi trebalo da ih proguram na televiziju. Dosta mi je
ovog pozorišta. Niko više nije zainteresovan. Niko više i ne dolazi.
Pogledajte ovo mesto! Imamo više bubašvaba nego posetilaca. Želim
da izađem iz svega ovoga.”
 „Bio sam u baru i čuo nekoga kako govori o korporaciji koja je
spremna da plati dosta novca za informaciju o ’posebnoj’ deci. Otišao
sam do njih i ostavio im svoje ime. Pozvao sam, i sada... Vi ste ovde.
Videli ste Skota i Džejmija. Znate da su nadareni. I šta kažete?”
Kajl Hovi je pogledao u svog partnera koji je praznog pogleda
posmatrao Dona. Kalton Bejns je klimnuo glavom.
„Želimo da ih preuzmemo”, rekao je Bejns.
„Da ih preuzmete? Tek tako?”
„Deca stalno nestaju, gospodine Vajt. Kako ste nam i sami upravo
rekli, ova deca nemaju ni porodicu ni prijatelje. Država Nevada se više
ne interesuje za njih. Mi ćemo od sada brinuti o njima i ne postoji
nijedna mudrija odluka.”
„A šta ćemo s novcem?”
„Platićemo vam sedamdeset i pet hiljada dolara.”
Don Vajt se oblizao. To je bilo mnogo više novca nego što je mogao i
da pretpostavi da će dobiti. Međutim, to i dalje nije bilo dovoljno.
„Sedamdeset i pet hiljada po dečaku?” pitao je.
Kolton Bejns je na trenutak napravio pauzu. Već je odlučio.
„Naravno. Sto pedeset hiljada dolara za oba dečaka. Postoji jedna stvar
koju morate da razumete. Ovaj iznos je konačan. Ne smete da se ikada
više raspitujete o njima ili nama. Ukoliko bilo koga obavestite o
transakciji, i vi i vaša žena takođe ćete nestati. U pustinji postoji
ogromna količina peska, gospodine Vajt. Ne biste želeli da se nađete
pod njim.”
„Kada ćete ih povesti sa sobom?”
„Večeras. Gospodin Hovi i ja bićemo u pozorištu. Napulju će nas
sačekati još dvojica kolega. Bilo bi nam od pomoći ukoliko biste
zamolili dečake da se malo zadrže nakon predstave, sve dok ostali
izvođači ne odu. Onda ćemo ih skloniti, a vama isplatiti ovaj iznos u
kešu. Da li je to prihvatljivo?”
„Da, naravno da jeste.” Donova usta bila su suva. Međutim, bilo je
još pitanja koja je morao da postavi. „Ko ste vi, zapravo? Mislim, znam
za koga radite. Ali, šta planirate da uradite s njima? Za šta su vam
potrebni?”
„Mislim da niste čuli šta sam rekao”, odgovorio mu je Bejns. „Mi
smo niko. Nikada nas niste upoznali. A ni dečaci više ne postoje.”
„Naravno. U redu. Kako god vi kažete...”
Izvan kancelarije odzvanjala je pop muzika iz pozorišnih zvučnika.
Zvono koje je upozoravalo izvođače oglasilo se samo jednom.
Drugi šou te večeri samo što nije počeo.
 NEONSKI ZATVOR

„Otkako me pamćenje služi, znali smo šta se odigrava u glavi onog

drugog. To svakako nije zabavno kada jedan od nas pokušava da se
približi nekoj devojci...”
Koliko je samo puta ponovio ove rečenice? Kada je Džejmi te večeri
otpočinjao drugi nastup, najednom ga je obuzeo umor. Mrzeo je Rino.
To je bio njegov zatvor. Bilo je to ostrvo na koje se nasukao. To nikada
neće biti njegov dom.
Uvek je delovalo kao da je sve prazno. Ulice su nekako bile suviše
široke za sva vozila koja su prolazila njima, razvučena u pravu liniju
koja se pružala sve dokle vam je pogled sezao. Prodavnice i kancelarije
bile su previše udaljene, razdvojene praznim mestima koja su mogla da
prerastu u građevine, ali na njima se nikada nije gradilo. I nikada
nikoga tu nije bilo. Dolazili su svakog petka, turisti i soleri, ali čim
kroče iz svojih automobila ili aviona, uvuku se u kazina iz kojih izlaze u
nedelju uveče mutnog pogleda i bez prebijene pare.
U Rinu ne postoji ništa drugo što biste mogli da radite. Čak je i reka
Traki, koja prolazi kroz centar, bila siva i neinteresantna koliko je to
god moguće da reka bude: zaglavljena između dva cementna zida voda
je tekla brzo kao da je pokušavala da izađe iz grada što je brže moguće.
Džejmi je često imao običaj da posmatra planinske vence koji su se
prostirali na horizontu, udaljeni nekih dvadeset ili trideset kilometara.
Čak i kada bi upeklo letnje sunce, na njihovim vrhovima je i dalje bio
sneg. Ponekad je zamišljao kako šapuću obećanja o nekom boljem
životu koji bi trebalo da usledi. Kada bi samo mogao da pređe preko
planina na drugu stranu... Ipak, znao je da se to nikada neće dogoditi.
Bio je zarobljen tu gde jeste. Da sednete u kola i počnete da vozite u
bilo kom smeru, naći ćete se u pustinji kroz deset minuta, u nedođiji i s
peskom preko glave. Skot je bio potpuno u pravu i to je rekao samo
nekoliko dana nakon što su došli ovamo.
„Mi smo usred nedođije, Džejmi. I upravo smo se tamo i uputili.”
 Sada je u Pozorištu Rino bilo još manje ljudi nego na prethodnom
nastupu. Nije ih bilo više od četrdeset. Bobi Brus je zaboravio svoj
tekst. Zoro se zaglavio s jednim parom lisica. Čak se i Džeger kasno
pojavio u svom kavezu. Džejmi je mogao da oseti loše raspoloženje
publike. Nisu se čak nasmejali ni na njegovu uvodnu šalu.
Nastavio je po dobro uvežbanom scenariju, dozvolivši scenskom
svetlu da ga zaslepi, što mu je bilo dovoljno da ne mora da gleda u
publiku. Ovoga puta, dobrovoljac je izabrao Hjustonsku kroniku i sev
što se moglo čuti bio je veznik „I”. To je uvek bio loš znak. Kratke,
jednostavne reči uvek su činile da trik deluje manje impresivno. Dok se
Džejmi vraćao na scenu, setio se reči „sahrana”, koja se pojavila ranije
te večeri. Možda to i nije jedna od najprijatnijih reči, ali je barem
odjeknula među publikom.
Kratko je preleteo pogledom po publici tražeći nekoga ko bi mogao
da mu se pridruži na sceni i pomogne mu da veže oči bratu za sledeću
tačku. I tada ih je ugledao. Ćelavac koji mu je pozajmio vizitkarticu
sedeo je pet redova od scene. Crnokosi čovek bio je odmah pored
njega. Džejmi je govorio, ali je sada osećao jezu i morao je da se
zaustavi. Osetio je da je i Skot zastao i da gleda u njega. Džejmi je znao
šta je radio njegov brat, a da čak nije morao ni da se okrene. Zašto su se
dvojica muškaraca vratila? Ponekad su se ljudi vraćali na još jedan
nastup. Najčešće su i sami bili mađioničari: mislioci i čitači misli koji
su pokušavali da shvate kako su dva brata izvodila trik, ali ova dva
čoveka u identičnim tamnobraon odelima sasvim sigurno nisu bili
zabavljači. Način na koji su ga posmatrali... Mogli su da budu i naučnici
pred zamorcima koje je trebalo proučiti. Džejmi se setio svoje
nelagode kada ih je prvi put video. Ponovo ju je osetio, samo je ovoga
puta njihovo prisustvo učinilo da se ta nelagoda udvostruči.
„Ja... pa... Potreban mi je dobrovoljac da mi pomogne na sceni.” Reči
su na silu prelazile preko njegovih usana, čak i uprkos njegovoj želji.
„Hoćete li da mi pomognete, gospodine?”, Džejmi se zaustavio ispred
muškarca od dvadesetak godina. Sedeo je pored devojke koju je obgrlio
jednom rukom. Imao je frizuru nalik Elvisu Prisliju.
„Zaboravi!” Mladić je odmahnuo glavom i podrugljivo se osmehnuo.
Nije želeo da napusti svoje sedište.
To se događalo prilično često. Bilo je dosta ljudi kojima je bilo draže
da ne učestvuju, jer im je bilo neprijatno ili su smatrali da cela stvar
nije vredna toga da se spuštaju na taj nivo. Uobičajeno, Džejmi bi s
lakoćom prevazišao tu situaciju i nastavio dalje. Večeras se nije osećao
kao da sve drži pod kontrolom. Strahovao je da bi jedan od dvojice
muškaraca, onih u braon odelima, mogao da se prijavi kao dobrovoljac,
i ma šta da se dogodi, nije ih želeo u svojoj blizini. I šta sad? Borio se da
pronađe prave reči.
„Ja ću ti pomoći!”
Žena, udaljena nekoliko sedišta, najednom je ustala. Bila je
tamnokosa, mršava i privlačna: imala je oko trideset godina kako je
Džejmi pretpostavljao. Ponovo je osetio da se nešto tu baš i ne uklapa.
Žena je bila lepo obučena. Nosila je farmerke, svilenu belu košulju i
tanku zlatnu ogrlicu. Pretpostavljao je da je verovatno direktor u nekoj
firmi. Ali, šta je radila ovde i povrh svega je još bila i sama?
Ipak, nije ostavila Džejmiju pravo izbora. Sačekao ju je kako bi je
ispratio do scene i nekoliko sekundi kasnije oboje su stajali pod
svetlima pozornice. Skot je stajao po strani, nije ih gledao i čekao je da
Džejmi počne.
„Zavezaću oči svom bratu...”, počeo je Džejmi.
„Kako si to uradio?”, prekinula ga je žena. „Onaj trik s novinama.
Nikada nisam videla ništa slično.”
„Pa...”, Džejmi nije znao šta da kaže. Dobrovoljci su retko kada
razgovarali s njim i nikada nisu postavljali slična pitanja, bar ne dok su
na sceni. Zašto večeras sve ide naopako? Okrenuo se, a da to nije ni
nameravao i ponovo piljio u dva muškarca iz petog reda. I oni su
gledali u njega. Bili su tu zbog njega. Ipak, još uvek nije mogao da se
otrgne utisku da su bili potpuno drugačiji od ostatka publike i da su bili
zainteresovani za njega iz nekog potpuno drugog razloga.
Džejmi se primorao da se pribere. Dvojicu muškarca su okruživala
prazna sedišta. To je bio jedini razlog što su delovali kao da tu ne
pripadaju. Bili su ovde iz istog razloga kao i svi ostali: da se zabave.
„Voleo bih da mi pomognete”, rekao je Džejmi.
„Naravno!” Žena je klimnula glavom.
Džejmi je podigao povez, kapuljaču i engleske penije. „Želim da se
uverite da nigde nema sakrivenih mikrofona.”
„Kako ste uspeli u tome?”, žena je još jednom postavila pitanje.
„Možete li zaista da čitate misli jedan drugome?”
Publika je postajala uznemirena. Nisu došli da slušaju objašnjenje
kako su izveli trik. A bilo je i kasno, skoro pola jedanaest. Spremali su
se da odu. Ne želeći više da čeka, Džejmi je pritisnuo novčiće na
Skotove oči. Na trenutak je osetio Skota kako diše, toplinu na svojim
prstima. Kasnije, mnogo kasnije setiće se toga. Sada je hitno morao da
završava posao. Novčiće je obezbedio povezom za oči. Prekasno se
setio da nije zamolio ženu da to i proveri. Nije ni bilo važno. Zar je to i
bilo važno? Stavio je kapuljaču preko glave svoga brata.
„I, šta sada?”, pitala je žena.
„Treba mi nešto iz vaše torbe”, rekao je Džejmi. Bila je to još jedna
greška. Obično bi se u tom trenutku spustio ponovo u publiku. Poželeo
je da se ova žena nikada i nije ponudila da mu bude asistent.
„Ja nemam torbu”, rekla je žena.
Na to se publika nasmejala. Taj smeh je bio preteći. Smejali su se
njemu.
„Onda mi dajte nešto drugo”, rekao je Džejmi. „Samo nemojte da
kažete šta je to.”
„Može li ovo?” Žena je posegla u džep i izvukla fotografiju veličine
razglednice. Džejmi ju je uzeo. Gledao je u crno-belu fotografiju
devetogodišnjeg ili desetogodišnjeg dečaka. Bilo je očigledno da je to
ženin sin. Mogao je da vidi sličnost. Dečakova kosa bila je mnogo kraća,
ali je imao iste pronicljive oči i pomalo ženske usne.
Džejmi je držao fotografiju. Shvatio je da čeka Skota da progovori.
Obično bi Skot prepoznao predmet u trenutku kada bi ga Džejmi stavio
u ruku. Nekada je to bio novčanik, špil karata, vozačka dozvola i sve bi
se završilo za tili čas. Ovoga puta Skot nije progovarao.
„Skote, šta držim u ruci?”, pitao je Džejmi. Prekršio je pravila kojim
ga je učio Don Vajt. Ukoliko bi bilo šta progovorio, publika bi uvek
sumnjala da se služi nekakvom šifrom. Uvek je bilo bolje da ništa ne
kaže.
„Ne... Ne znam.” Skot je okrenuo glavu kao da je pokušavao da vidi
kroz povez i kapuljaču.
Džejmi je mogao da oseti kao da se zemlja pod njim otvara. Nešto je
pošlo naopako. Pogledao je u brata i osetio napetost. Skotove ruke bile
su priljubljene uz telo, a pesnice stisnute.
„To je slika.” Potpuno očajan, Džejmi je pokušao da mu pomogne.
„Šta se nalazi na slici?”
Onda je Skot po vikao. Podigao je ruku i prstima dotakao čelo kao
da mu je bolno. „Zove se Danijel”, rekao je. „Nestao je. Sve je to tvoja
greška. I dalje kriviš sebe što si im dozvolila da ga uzmu.”
Bio je to Skotov glas, ali nije zvučalo kao da je on. Nikada se ništa
slično nije dogodilo.
Žena je koraknula napred i zgrabila fotografiju. Kada ju je Džejmi
pogledao, video je istinski bes kako plamti u njenim očima. „Gde je
on?”, tražila je da zna. „Šta znaš o njemu?”
„Ne znam ništa!” Delovalo je kao da se celo pozorište okreće. Svetla
su bila uperena u njih. Džejmi je samo želeo da siđe sa scene.
„Kaži mi sve što znaš!”
„Rekao sam vam...”
„Dame i gospodo... Skot i Džejmi Tajler, blizanci telepate!” Frenk
Kirbi ih je posmatrao kroz periku i dalje obučen u kostim gospodina
Marvina, velikog iluzioniste. Odlučio je da je vreme da im pritekne u
pomoć. Prilazio je i istovremeno aplaudirao. Negde oko polovine
gledalaca mu se u tome pridružilo. Prisustvovali su nečemu, ali ni sami
nisu bili sigurni šta je to bilo. Bilo je sigurno da je trik s novinama bio
prilično ubedljiv. Trik s fotografijom nije bio uspešan. Ili jeste? Žena u
beloj košulji izgledala je potreseno. Jesu li blizanci ispravno
identifikovali dečaka s fotografije, i ukoliko je to bilo tako, gde se dečak
nalazio?
Predstava je bila završena. Džejmi je zgrabio Skota i povukao ga iza
scene istovremeno mu skidajući povez s očiju. Frenk je ispratio ženu sa
scene i nastavio sa završnim govorom posle kog se uvek spuštala
zavesa.
„Hvala vam, dame i gospodo. Večeras ste zajedno s nama putovali
do najudaljenijih delova ljudskog uma...”
Niko više nije slušao. Žena se vratila na svoje mesto, duboko
zamišljena. Bejns i Hovi bili su nekoliko redova udaljeni od nje, nisu se
micali. Nekoliko ljudi iz publike već je počelo da sakuplja svoje jakne i
torbe i već su bili na izlazu. Muzika se ponovo začula i prigušivala je
Frenkove reči. Taj deo predstave uvek je bio razočaravajuć, čak i onda
kada bi nastup dobro prošao. Večeras je to bio kompletni fijasko.
Don Vajt je čekao van scene.
Kada je Džejmi sišao sa pozornice, namrgođeno lice „ujka Dona”
bilo je prvo što je video. Shvatio je da je Don bio tu tokom celog
nastupa i ustuknuo je očekujući pljusku preko lica ili možda da će ga
debeli prsti ščepati za vrat. Don sasvim sigurno nije delovao
zadovoljno. „Šta se to dogodilo na sceni?”, zahtevao je da zna. Njegove
debele usne bile su povijene nadole od besa.
„Ne znam”, odgovorio je Džejmi. „Sve je pošlo naopako.”
„Tvoj brat je kriv. On je zeznuo celu stvar,”
„Da. Tako je. Ja sam kriv.” Skot je koraknuo unapred. Instinktivno,
našao se između Dona i svog brata. Tako je oduvek radio.
Džejmi je čekao da vidi šta će se dogoditi. Večeras neće biti nasilja.
Don je slegnuo svojim ogromnim ramenima, a ruke su mu se podizale i
spuštale, dlanovima okrenutim ka spolja. „U redu. Hajde sve da
zaboravimo”, rekao je. „Videćemo se kasnije. Idite i sačekajte me u
svojoj sobi.” Okrenuo se prema drugim izvođačima koji su se okupili i
sami zbunjeni zbog toga što je sve pošlo naopako. „Ostali, želim da
odete odavde. Da zatvorimo sve za večeras.”
Džejmi je pratio svog brata do svlačionice. Izgledalo je kao da na
kraju krajeva neće biti nikakve nevolje. Da je Don nameravao da ih
udari, to bi tamo i učinio. Zajedno su ušli u prostoriju, nisu se čak ni
potrudili da zatvore vrata za sobom. Vreme su iskoristili tako što su se
presvukli. Kuća u kojoj su živeli s Donom i Marsi bila je na dvadeset
minuta vožnje odatle i uglavnom su se vraćali s Donom. Samo kada bi
Don odlučio da ostane da pije, ili da troši novac u nekom od kazina, oni
bi autobusom broj jedanaest otišli do Viktorijan trga i otpešačili
ostatak puta.
Frenk Kirbi prošao je pored vrata na izlasku. Radili su s njim dve
godine, a jedva da su išta znali o njemu. Nije govorio mnogo i nikada se
nije smejao. Previše je pušio. Obično je poslednji odlazio.
„Laku noć, deco”, zagrebao je.
Čuli su ga kako odlazi niz hodnik. Vrata koja su vodila na scenu
zaškripala su dok su se otvarala, a onda se bučno zatvorila. Don Beli bi
trebalo da je u svojoj kancelariji, ispija poslednje piće, razgovara
telefonom s Marsi. U suprotnom, bili su prepušteni sami sebi.
Džejmi se sagnuo i zavezao pertle. Na patici mu se nalazila rupa.
Mogao je da vidi sve do stopala. „Šta se dogodilo?”, pitao je. „Šta si
video... tamo na sceni?”
„Ne znam”, Skot se ugrizao za usnu.
„Rekao si da si video nekoga po imenu Danijel. Rekao si da je
povređen.”
„Džejmi, ne želim da razgovaram o tome. U redu?”
„Naravno...”, Džejmi je obeshrabreno pogledao brata. Skot je teško
uzdahnuo. „Žao mi je. Nisam nameravao da vičem na tebe.” Odmahnuo
je glavom. „Nešto se desilo. Ne znam šta je. Ali nešto nije u redu...”
„Na šta misliš?”
„Na večeras. Ta žena. Sve.” Skot je rukom prešao kroz kosu. Bila je
slepljena od znoja. „Slušaj, Džejmi, imam loš predosećaj. Možda ćeš
morati da se brineš sam o sebi...”
„Zašto, Skote? O čemu se radi?”
Pas ih je upozorio.
 Trebalo bi da je pozorište prazno. Pozorište je bilo prazno, jer su svi
ostali izvođači otišli, a samo su blizanci ostali. Ono što je Don Vajt
zaboravio jeste da je Frenk Kirbi boravio u pansionu u kom nije bilo
dozvoljeno držati pse, pa je svake večeri ostavljao Džegera u svojoj
svlačionici. Nemački ovčar je spavao na otiraču i obično niko ne bi ni
primetio da je bio tamo.
Nešto ga je uznemirilo. Skot je čuo tiho režanje koje se najednom
pojačalo i postalo glasno i preteče. Dolazilo je iz hodnika. Džejmi je
pogledao naviše. Nikada nije čuo Džegera da tako reži. Skot je podigao
ruku, dajući znak bratu da ostane tu gde je, a onda izvirio iza vrata.
Tada ih je ugledao.
Dvojicu muškaraca. Jednog ćelavog i jednog tamnokosog. Obojica
su bili u tamnim odelima. Skot je u šoku i neverici primetio da ćelavac
nosi pištolj neobičnog izgleda.
Skot je piljio u njih. Ugledali su ga istog trenutka kada se pojavio u
hodniku, ali nisu mogli da ga ščepaju. Pas se nalazio između njih,
iskeženih i ogoljenih zuba. Džeger je imao deset godina. Vreme je
uglavnom provodio spavajući. Ali sada, odjednom, sve to se promenilo.
Kao da je otkrio u sebi divlju zver kakva je nekada bio. Spremio se da
napadne. U to nije bilo sumnje.
Skot je odmah shvatio da su on i njegov brat u opasnosti. Nije znao
ko su dotični muškarci niti je znao zbog čega su tu, ali je znao da mora
da pobegne i da je za to imao svega nekoliko sekundi.
Džejmi! Dođi ovamo!
Nije uopšte vikao. Mislima je poruku preneo bratu. Efekat je bio isti.
Džejmi je izleteo iz sobe i video dva muškarca neposredno pre nego što
je Džeger poslednji put zarežao i skočio ka uljezima. Odmah ih je
prepoznao. Bejns je opalio iz pištolja - ne metak, već nekakvu strelicu.
Pogodila je Džegera u vrat. Pas je zacičao. Skot je pogurao Džejmija
ispred sebe i njih dvojica su počeli da trče. Iza njih, Džeger je i dalje
skakao na dva napadača. Kraj strelice obložen crnim perjem virio je iz
krzna ispod njegovog uveta, ali je pas i dalje bio svestan, besan na
dvojicu muškaraca, režao je i lajao. Kajl Hovi je zavapio kada mu je pas
zario zube u ruku i počeo da mu kida meso. Tada ga je Bejns ščepao.
Rukama je snažno zgrabio glavu psa i držao je priljubljenu uz pod.
Džeger je pokušao da ga dohvati, da se uspravi ponovo. Ali je tada lek ili
već ono što je bilo u strelici počelo da deluje. Pseće oči su se zacaklile i
sada je mirno ležao.
Dečaci još uvek nisu došli do ćoška hodnika. Bejns je ispustio pištolj
dok se bavio psom, ali ga je sada zgrabio, naciljao i opalio. Strelica je
promašila Skota za nekoliko centimetara i odbila se o zid. Bejns nije
imao vremena da opali ponovo. Dečaci su nestali. Pobeleo od besa,
okrenuo se prema Hoviju, koji je držao svoju ruku napola sakrivenu
ispod životinje koja je ležala bez svesti.
„Za njima!”, prošištao je.
Hovi se jedva pridigao. Bejns je napunio pištolj utisnuvši još dve
strelice u komoru. Dva muškarca uz dosta buke prošla su kroz vrata
koja su vodila na scenu.
Džejmi je došao do parkinga, koji se nalazio između pozorišta i
motela. Jedan deo vodio je do ulice Virdžinija, u kojoj se nalazio jedan
od kazina Cirkus, cirkus. Drugi kraj zalazio je u uzani sokak koji je vodio
do tihih ulica. Nikoga nije bilo na vidiku. Nekoliko automobila koji su
pripadali gostima motela stajali su na parkingu. Kancelarija motela,
prostorija nalik na kutiju, gledala je na glavni put. Bila je zatvorena i na
prozoru je stajao natpis NEMA SLOBODNIH MESTA. Džejmi se
zaustavio da se odmori. Kao da je težak noćni vazduh padao na njega i
isisavao mu snagu. Šta se to događalo? Skot ga je dozivao, ali je to činio
telepatski. Izgledalo je kao da mu se nož zariva u glavu. A onda i dva
čoveka iz publike. Jedan od njih nosi pištolji. Džeger...
„Skot!”, povikao je i istog trena bio je besan na sebe zbog toga. Nije
bio od pomoći. Nije imao predstavu šta da uradi. Kao i obično, u
potpunosti je zavisio od svog brata.
Skot ga neće izneveriti. Dok je Džejmi stajao i nije radio ništa, Skot
je zgrabio namotaj električne žice koji je stajao iznad kante za otpatke.
Već je zalupio vrata od scene i sada je obmotavao žicu oko drške. Sada
se vrata neće otvoriti s unutrašnje strane. Kupio im je malo vremena.
Dva čoveka, ko god da su bili, moraće da idu okolo da bi izašli.
„Ko su oni?”, zacvileo je Džejmi. „Video sam ih. Bili su u pozorištu.
Dva puta su dolazili.”
„Nemoj sada”, brecnuo se Skot. „Moramo da idemo...”
Već je bilo prekasno. Čak i dok je Džejmi posmatrao, automobil, crni
„mustang” se pojavio, jureći niz uličicu prema njima. U automobilu je
bio vozač i još jedna osoba na mestu suvozača i nije bilo sumnje da su
čekali da dečaci izađu iz pozorišta. Dva čoveka u pozorištu. Dvojica
napolju. Koliko ih je bilo?
Džejmi se sledio. Skot se nagnuo napred i podigao jednu od kanti za
smeće. Bila je puna i mora da je bila teška, ali mu je možda očajanje
dalo dodatnu snagu. Dok se auto u punoj brzini približavao, on je bacio
kantu. Nije daleko otišla, ali je automobil u brzini radio u njihovu
korist. Kanta se razbila o šoferšajbnu. Staklo se rasulo. Skot i Džejmi su
se bacili u stranu jer je auto i dalje silovito išao prema njima. Trulo
povrće i ostaci hrane bili su rasuti svuda dok se kanta, sada prazna,
kotrljala. Čuli su kako se gnječe metalna vrata kada se automobil zabio
u jedan zid pozorišta. Auto je potom zaokrenuo i našao se u kancelariji
motela s druge strane. Oglasio se alarm. Automobil se zaustavio i sada
je ispuštao jezive zvuke.
Dva dečaka uspela su da se pridignu i oteturaju se odatle. Džejmi se
prvi uspravio. Došao je do Skota i pomogao mu da ustane. Nakratko se
pitao da li su vozač i suvozač ostali bez svesti. Nade su mu se raspršile
kada su se vrata vozila otvorila, a dva čoveka isteturala iz olupine.
Jednom je krv tekla iz posekotine na glavi, ali su i pored toga delovali
nepovređeni.
„Pokret!”, naredio je Skot i Džejmi se okrenuo prema ulici
Virdžinija. Morali su da se nađu negde na otvorenom, negde gde će biti
ljudi, svedoka. Dok su bežali, Džejmi je osetio da je mu je nešto prošlo
pored uha i shvatio je da je jedan od one dvojice ispalio strelicu u
njegovom pravcu. Barem nije bio metak. Plan je bio da se dva dečaka
uhvate živi. Šta je ove ljude dovelo u Pozorište Rino? Godinama, niko se
nije interesovao za njega i Skota. Zašto se sada sve ovo dešava?
Dečaci su došli do glavnog puta i odjednom je tama na parkingu
pokazala najbolju stranu noći u Rinu. Kazini su osvetljeni u hiljadama
boja koje su treperile, okretale se i obrtale i činile sve da privuku ljude.
Tamo se nalazio kazino po imenu Cirkus, cirkus sa svojim ogromnim
klovnom od roze i plave plastike koji je bio visok desetak metara.
Držao je lilihip, koji mu se obrtao u ruci, reklamirajući igre koje možete
igrati unutra. Kazino Eldorado nalazio se nešto dalje niz ulicu na
samom ćošku, a njegov ulaz bleštao je od vatrometa boja. Džejmi nije
mogao da vidi nikoga na trotoaru, ali je na ulici bilo nekoliko
automobila čiji su farovi rasterivali ono malo noći što je preostalo. Na
koju stranu? Džejmi se očajno osvrtao oko sebe. Nije imao predstavu.
Nije znao koliko ga ljudi juri, a nije imao gde da se sakrije.
Skot je povikao. Ulazna vrata pozorišta su se uz buku otvorila i
dvojica koja su sve ovo i počela našla su se na ulici. Džejmi je bio
spreman da potrči, ali je tada video da njegov brat i dalje stoji mirno s
jednom rukom na bradi kao da ga je boleo zub. Lice mu je bilo sasvim
belo. Polako mu je ruka pala i Džejmi je video crno perje strelice kako
izbija iz njegove brade.
 „O, ne...”, prošaputao je Džejmi.
„Trči, Džejmi”, rekao je Skot.
„Ne. Neću da te ostavim.”
„Uradi kako sam ti rekao! Ne možeš da mi pomogneš ako i tebe...”
To je, naravno, bila istina. Nije postojalo ništa drugo što je mogao
da uradi. Ako bude samo stajao, jednostavno će ih uhvatiti obojicu.
Džejmi je oklevao samo još sekundu, a onda kada se okrenuo da
pobegne, osetio je nešto nalik ubodu ose visoko na svom desnom
ramenu. Odmah je znao da su i njega pogodili. Dva čoveka bila su
udaljena samo nekih dvadesetak metara. Onaj ćelavac je uputio hitac.
Džejmi ga je video kako spušta pištolj. Prestao je da se kreće, jer je znao
da je potera završena. Džejmi je čuo kako drugi čovek nešto viče preko
parkinga. Alarm u motelu i dalje je pištao. Čuo se bat gumenih cipela po
betonu. Skot je pao na kolena. Tupo, Džejmi je gledao u njega svestan
toga da je on sledeći. Na neki način mu je bilo i drago. Bez obzira na to
šta će se sledeće dogoditi, on ostaje sa svojim bratom.
Zatim se začula škripa guma i drugi automobil se pojavio ni od
kuda, mimoilazeći ostale učesnike u saobraćaju. Džejmi je čuo zvuk
sirena. Neonska svetla postajala su sve nejasnija i čitava noć kao da se
gasila sama od sebe. Pomislio je da će ga auto pregaziti i pitao se kakva
je poenta svega toga. Da ga drogiraju, a potom ubiju? Nije imalo
nikakvog smisla.
Auto se uz škripu zaustavio. Jednim točkom se popeo na pločnik.
Automobil se nalazio između njega i dvojice muškaraca - isto onako
kako se ranije nalazio nemački ovčar. Vrata su se otvorila i glas mu je
naredio.
„Ulazi unutra!”
Tamnokosi čovek držao je drugačiji pištolj. Ovaj nije ispaljivao
strelice. Čula se lomljava i jedan prozor se razbio, a staklo se namah
rasulo na sitne komade pre nego što je ispalo iz rama. Još jedan pucanj
i ogledalo se rasulo.„Ulazi unutra!”, glas je još jednom naredio.
Džejmi je još jednom, poslednji put pogledao u brata. Skot je licem
okrenutim prema pločniku ostao da leži. Jedna ruka bila mu je
ispružena sa strane, a druga savijena pod njim. Strelica mu je i dalje
virila iz obraza. Oči su mu bile zatvorene. Džejmi više ništa nije mogao
da uradi za njega. Nagnuo se napred i ušao u automobil.
Želeo je da zna ko upravlja njima, ali nije imao snage da podigne
pogled. Napola je bio u kolima, a napola je visio iz njih. Bez obzira na to,
automobil je krenuo. Osetio je kako mu se stopala vuku po asfaltu,
ispružio je ruku tražeći nešto za šta bi mogao da se uhvati, nešto što bi
mu pomoglo da se uspravi.
Neka ruka se pojavila i povukla ga.
„Drži se!”, naredio mu je glas.
Kretali su se unazad. Džejmi je čuo treći pucanj, a onda i zvuk
motora i još sirena dok su druga vozila manevrisala pored njih. Sve što
se dešavalo oko njega kao da je izgubilo svoj pravi smisao. Drugi
automobili Džejmiju su izgledali samo kao mutne mrlje, koje se
odbijaju jedna od druge i nestaju u različitim pravcima. Neonska svetla
vrtela su se u krug. Učinilo mu se da je video četiri ogromne karte za
igranje, asove herc, pik, karo i tref, kako se pale jedan za drugim.
Ogroman lilihip okretao se u klovnovskoj ruci. Natpis iznad prodavnice
jarkocrvene boje neprestano je treperio. EZ SUPER ZALAGAONICA.
Nekako se našao u kolima. Mogao je da oseti meku kožu na licu, a činilo
mu se kao da mu i stopala više nisu virila iz kola.
Posle toga ničega više nije mogao da se seti. Dok je padao u tamu,
sve što je znao bilo je da je nekako uspeo da pobegne.

Don Vajt čekao je u kancelariji kada se gospodin Bejns vratio. Kajl Hovi
je bio s njim. Jakna mu je bila pocepana i krv mu je bila razmazana duž
cele ruke.
„Jeste li ih uhvatili?”, pitao je Don.
„Uhvatili smo jednog”, odgovorio je Bejns.
„To je loše.” Don je popio pola flaše burbona. Dolio je sebi još u
čašu. „I dalje ćete morati da mi platite za obojicu.” Nijedan od dvojice
muškaraca nije rekao ni reč. Don Vajt smatrao je da to znači da se slažu.
Podigao je čašu i ispio. „Šta se dogodilo?”, pitao je.
„Nikada nas niste upozorili na psa”, promrmljao je Bejns.
„Nisam ni znao za psa.”
„Nema veze”, polako je rekao Bejns. „Imamo jednog od njih. A
policija će tražiti drugog.”
„Oh, zar? Zbog čega?”
„Tražiće ga zbog ubistva.”
Don Beli je delovao iznenađeno, ili je bar pokušavao da tako izgleda.
Oduvek je bilo teško da se pročitaju emocije na njegovom licu. Ipak je
bilo na njemu previše mesa. „Za čije ubistvo?”
Bejns se nasmešio. „Nije trebalo da pitaš.”
Zvuk metka odjeknuo je veoma glasno u zatvorenoj prostoriji. Bejns
je upucao Dona pravo u srce. Nekoliko sekundi, čovek kog su Džejmi i
Skot poznavali kao ujka Dona tužno je gledao u viski kao da je bio
svestan činjenice da ga više nikada neće piti. Ruka mu je popustila i
pala. Tečnost se prosula. Sedeo je nepomičan u svojoj stolici.
Kolton Bejns je još jednom, po poslednji put, pogledao u telo. Pištolj
je vratio u džep i zajedno sa kompanjonom napustio prostoriju.
 DESETA ULICA

Džejmi je otvorio oči i video da više nije u Rinu. Nije čak bio ni u
Americi. Nekako, skoro nemoguće, bio je prenet na napuštenu plažu
koja se prostirala duž crnog beživotnog mora. Da li je bio dan ili noć?
Pogledao je naviše, ali je nebo izgledalo kao da je bilo uhvaćeno u
periodu između dana i noći. Džejmi udahnuo. I dalje ga je stezala
panika, saznanje da se nalazi negde daleko, na nekom sasvim
neobičnom mestu i da je prepušten sam sebi. Nikoga nije bilo na
vidiku. Ničega. Samo plaža i more i u daljini nešto što bi moglo da bude
ostrvo izdizalo se visoko iznad talasa.
„Skote!”
Pozvao je brata, ali kao da mu je ta jedna jedina reč zamrla na
usnama. To je bilo strašnije od bilo čega drugog. Mogao je da viče što je
glasnije mogao, ali nije bilo nikoga ko bi ga mogao čuti. Nije bio samo
izgubljen. Bio je potpuno napušten. Gde se to uopšte nalazio? Čak su i
pustinje u Nevadi nudile više života i boje nego ovo mesto na kom se
sada našao.
A ipak...
Bio je ovde ranije. Znao je da je bio. Džejmi je privukao noge sebi i
obmotao ruke oko ramena: ne toliko da bi se ugrejao, već da bi stvorio
zaštitnu čauru. Naterao je sebe da duboko udahne i opusti se. Da. Bilo
je to pre mnogo vremena, možda godina, ali je znao ovo mesto.
Ostrvo... Poslednji put kada je bio ovde, dva dečaka u čamcu
napravljenom od trske su mu prilazila. Želeo je da ih upozna, nije znao
zbog čega, ali se probudio pre nego što su došli. I tada nije bio sam,
Skot je bio ovde s njim.
Pored njih stajala je jedna devojčica.
„Ovo je san”, promrmljao je Džejmi sebi u bradu. Glas mu je i dalje
zvučao nekako piskavo, ali delovalo je ohrabrujuće da može da čuje
barem nešto. Talasi su udarali u obalu tačno ispred njega, ali jedva da
su i pravili bilo kakav zvuk. Sve je izgledalo kao da je neko jednostavno
sve utišao.
U daljini, nešto je blesnulo na nebu. Oluja. Džejmi se pridigao.
Drhtao je. Nije bilo hladno, za razliku od svega ostalog ovde, delovalo je
kao da je temperatura bila podešena, ali nešto u vezi s munjom
nateralo ga je da se uplaši. Ista stvar se ponovila. Gledao je kako je
sevnulo još dva puta - dve munje tako sjajne da je izgledalo kao da
kidaju svet u nameri da ga zgrome. Nekako je znao da ovo nije bila
obična oluja. Nešto se već događalo. I dalje je bilo udaljeno, ali će se
ubrzo približiti. Sada se osećao lagani povetarac. Mogao je da oseti
kako mu se vlažan i preteći odbija o lice.
„Skote!”, povikao je još jednom. U isto vreme poželeo je da može
samo da se probudi.
U blizini je začuo škripanje šljunka.
Pogledao je okolo očekujući da ugleda brata, ali je umesto njega
video čoveka kako kleči pored mora i drži veliku ravnu činiju koju je
izgleda punio vodom. Džejmi nije mogao ni da pretpostavi odakle se
stvorio. Bilo je sasvim sigurno da samo trenutak ranije nije bio tamo.
Čovek je bio ogroman i potpuno sed. Njegovo lice, ruke, odeća, pa čak i
oči bile su boje kamena i da se nije pomerao, Džejmi bi pretpostavio da
je bio statua. Nosio je staromodne pantalone koje nisu imale nikakav
oblik, a koje su bile vezane kožnim kaišem i majicu sa širokim
okovratnikom i podvrnutim rukavima. Takođe je imao i šešir, koji nije
bio kaubojski, ali je bio sličan njemu i čizme. Bio je potpuno
usredsređen na ono što je radio.
Džejmi je ustao i otišao do njega. Nameravao je nešto da kaže, ali su
ga odali koraci koji su krčkali šljunak pod njim. Čovek se okrenuo i
uspravio. Tada je Džejmi video koliko je zaista bio krupan. Bio je visok
više od dva metra, a kosa mu se kovrdžala niz vrat, dok mu je lice bilo
grubo i čvornovato i srdito. Ispustio je posudu. Sada mu se u ruci
nalazio ogroman nož.
„Žao mi je...”, Džejmi nije znao zašto se izvinjava.
Čovek je pogledao u njega, ali nije rekao ništa.
„Možete li da mi pomognete?”, pitao ga je.
„On će ga ubiti”, rekao je čovek. Imao je neobičan naglasak. Bio je
američki, ali nekako staromodan i podsećao je na onaj koji se mogao
čuti u crno-belim filmovima.
„O kome govorite?”
„Znaš ti. Znaš o kome govorim.”
„Mislite... na Skota?”
 Čovek je klimnuo glavom. „On će ga ubiti. Tvoj zadatak je da ga
zaustaviš.”
„Ali, ko će ga ubiti? Morate da mi pomognete da ga pronađem...”
Džejmi je imao samo toliko vremena da to kaže. Čovek je odjednom
zamahnuo nožem. Džejmi je mogao da čuje da je nešto prošlo kroz
vlažan vazduh. Nešto mu se zabilo sa strane u glavu i pomislio je da ga
je ubo. Čovek ga je udario drškom, a ne sečivom. Uz bolan krik Džejmi
je izgubio ravnotežu i pao na leđa. Mogao je da oseti kako mu krv lipti
iz glave i pitao se da li mu je polomljena lobanja. Čovek je koraknuo
napred i nadvio se nad njim. U obe ruke držao je nož, kao da se
spremao na čin žrtvovanja. Munja je zatreperila poslednji put.
„Zaustavite ga!”, naredio je muški glas.
Njegove ruke su poput olova počele da se spuštaju.
Džejmi se probudio.
U glavi mu je odzvanjalo i na trenutak je pomislio da je zaista bio
napadnut. Podigao je ruku i dodirnuo glavu. Tamo nije bilo ničega. Ni
krvi niti bilo kakve rane. Ležao je na krevetu, potpuno obučen.
Nekoliko trenutaka ležao je sasvim mirno, dopuštajući mislima da
kovitlaju i razdvoje ono što je stvarno od onoga što je sanjao.
Pokušavao je da dokuči šta mu se to dogodilo, gde se sada nalazi i kako
je tu dospeo. Napad u pozorištu. To je bilo stvarno. Setio se buke u
saobraćaju, neonskih svetala, automobila koji je presekao ulicu kako bi
ga pokupio.
Skot. Odveli su ga. Džejmi se uspravio kao strela i istog momenta je
počeo da traži svog brata iako je bilo malo verovatno da je bio u blizini.
To i nije bilo važno. Sve je radio instinktivno. Slao je misli, prvo u ovu
sobu, a onda u bilo koju prostoriju koja je možda postojala do nje, pa
onda i dalje. Uzvikivao je ime svoga brata, a da ga nije izgovarao.
Nije bilo ničega. Džejmi je osetio prazninu koja mu je govorila
upravo ono čega se plašio. Bio je prepušten sam sebi.
Pao je na jastuk i osetio krutost u ramenu na mestu gde ga je
pogodila strelica i znao je da su ga drogirali. Koliko dugo je spavao?
Sunce je sijalo. Zavesa je bila prevučena preko prozora, ali je mogao da
vidi svetlost koja se probijala sa strane.
Usta su mu bila suva i bilo mu je muka. Pogledao je oko sebe i video
da se nalazi u nekakvoj hotelskoj sobi. To je mogao da pretpostavi zbog
praznine kojom je mesto odisalo, jeftinog nameštaja, tapeta na zidu
koje su zapravo bile crno-bele fotografije Rina onakvog kakav je bio pre
pedesetak godina. Pored kreveta stajala je čaša vode. Podigao ju je i
ispio. Još uvek je bila hladna. Nekoliko kockica napola istupljenog leda
još uvek je plutalo na površini. Bio je žedan. Ispraznio je čašu, a onda
prebacio noge preko ivice kreveta spremajući se da ustane.
Vrata sobe su se otvorila i neko je ušao. Sunčeva svetlost strujala je
preko njenih ramena. Namah nije mogao da vidi ko je to bio. Osoba je
zatvorila vrata i Džejmi je ugledao mladu tamnokosu ženu obučenu u
farmerke i belu majicu koja se nazirala ispod svetle pamučne košulje.
Nosila je dve kese iz prodavnice.
„Kada si se probudio?”, pitala je.
Džejmi joj nije odgovorio na pitanje. „Ko ste vi?”, tražio je da zna.
„Koliko dugo sam već ovde?”
„Prošlo je deset. Već sam počela da se brinem za tebe. Mislila sam
da ću morati da pozovem lekara.” Žena je napravila pauzu.”Moraćeš
malo da mi pomogneš. Jesi li ti Skot ili Džejmi? Vas dvojica ste tako
slični.”
Džejmi je pokušao da ustane, ali još uvek nije imao snage. Imao je
osećaj kao da je ležao barem nedelju dana. „Gde sam to ja?”
„Nalaziš se u motelu”, žena mu je odgovorila. „Još uvek smo Rinu,
odmah pored aerodroma. U Blubird inu. Da li ti je poznato?” Spustila je
kese na sto. Bile su pune hrane. Nekoliko jabuka je ispalo, a ona ih je
pokupila. „Pomislila sam da si možda gladan, pa sam otišla u kupovinu.
Drago mi je da sam stigla na vreme. Nisam želela da se probudiš sam.”
„Bili ste u pozorištu.” Džejmi ju je prepoznao. Ona je bila žena s
fotografijom na poslednjem nastupu. Sama se javila da izađe na scenu.
„Da.” Žena je klimnula glavom. „Zapravo, gledala sam vas tri puta.
Bila sam i na nastupu od sedam i trideset. Kao i veće pre toga.”
„Zbog čega?”
„Želela sam da vidim kako vam to polazi za rukom. Ta vaša tačka...”
Džejmi se naterao da stane na noge. Bio je slab i u glavi mu je još
uvek odzvanjalo, ali nije želeo da ostane ovde, u ovoj sobi sam sa
nepoznatom ženom. Skota nije bilo. Neko ga je odveo. To je bilo jedino
važno.
„Kuda si krenuo?”, pitala ga je žena. Našla se između Džejmija i
vrata.
„Moram da pronađem Skota.”
„Znam kako se osećaš.” Odmahnula je glavom. „Ali ne možeš
jednostavno da odšetaš odavde. Sada je prekasno.”
„Kako to mislite?” Džejmi nije čak ni bio svestan da je šaku skupio u
pesnicu. Oči su mu iskrile od besa i bile su krvave. „Bili ste tamo. Zbog
čega? Da li ste znali šta će se dogoditi? Jeste li bili deo svega toga?”
Sada je došao red na ženu da se razljuti. „Mislim da si zaboravio šta
se dogodilo”, odgovorila je. Glas joj je još uvele bio blag, ali je Džejmi
mogao da vidi da se kontroliše. „Spasla sam te. Da nije bilo mene,
verovatno bi se i tebe dokopali.”
Naravno. Ona je bila u kolima. Džejmi je nije video, mogao je da čuje
samo njen glas pre nego što se onesvestio. Ali nije bilo sumnje. Sada ju
je još jednom prepoznao. „Da li znate gde je?”, pitao ju je. „Znate li ko su
oni?”
„Ne.”
„Moram da ga potražim.”
„Znam kako se osećaš, Džejmi. Mogu li tako da te zovem? Rekao si
da tražiš Skota, pa pretpostavljam da je to odgovor na moje pitanje.”
Još jednom joj nije odgovorio, pa je nastavila da govori. „Samo pokušaj
trezveno da razmišljaš na trenutak. Želiš da pronađeš brata. Pitanje je
odakle početi?” Otišla je do stola i podigla mali srebrni predmet u
obliku metka ali s iglom koja je virila najednom kraju i crnim perjem na
drugom. „Znaš li šta je ovo?” Džejmi je osetio kako mu se ledi krv u
žilama.
„Ovo sam izvukla iz tvog ramena”, rekla je žena. „Sam bog zna šta je
bilo unutra, jer si spavao jedanaest sati. Pogodili su i tvog brata i ko zna
gde je sada. Možeš da ga tražiš po celom Rinu ukoliko želiš. Pa čak i po
celoj Nevadi. Ali nećeš ga pronaći.”
Bila je u pravu. Džejmi je to znao. Ali to nije bilo važno. Nije mogao
da ostane ovde, ne bez Skota. „Moram da vidim ujka Dona”, rekao je.
„Dona?”, žena je zatreptala. „Misliš li na Dona Vajta? Čoveka s
postera? Je li on vaš ujak?”
„Nije. Nije nam ništa, ali nas je naterao da ga tako zovemo. Pitaće se
gde smo. Bio je sinoć u pozorištu. Možda može da nam pomogne.”
„Nisam baš sigurna...”
„Ne zanima me šta vi mislite.” Džejmi je duboko uzdahnuo.
„Iznajmljivali smo kuću u Sparksu. Tamo smo bili s njim i Marsi. Moram
da im kažem šta se dogodilo. Pozvaće policiju.”
Žena je na trenutak razmislila. A onda je klimnula glavom. „Zašto ih
ne pozoveš?”
Na stolu pored kreveta nalazio se telefon. Džejmi je podigao
slušalicu i okrenuo broj. Čekao je i slušao kako zvoni s druge strane.
Niko se nije javljao. Pustio je da zvoni nebrojeno puta. Potom je spustio
slušalicu.
 „Da im je stalo do vas, već bi pozvali policiju”, rekla je žena.
„Kako znate da to već nisu uradili?” Džejmi nije mogao da se
oslobodi neprijateljskog tona u glasu. „Zašto ih vi niste pozvali?”
„Želela sam prvo s tobom da porazgovaram.”
„Sjajno. Sada smo i to obavili. Šta ste rekli, koliko dugo sam već
ovde? Jedanaest sati. To znači da ste im dali jedanaest sati da umaknu
sa Skotom. Čak i ne znam vaše ime i mislim da nemate šta da radite sa
mnom. Jednostavno želim da idem kući.”
„Ja te ne zadržavam!” Žena je podigla ruke u znak predaje. „Želiš da
ideš kući? To je u redu! Zapravo, ja ću te odvesti tamo. Može li?”
Džejmi je klimnuo glavom.
„Hajdemo onda.”
Žena je otišla do vrata, a zatim su oboje izašli napolje. Džejmi je
pritvorio oči kada ga je sunce pogodilo. Vrata su izlazila na parking i
mogao je da oseti vrućinu kako se podiže s betonske ploče i prži mu
čelo i obraze. Vazduh je mirisao na vrele gume i benzin. Blubird in bila
je starinska zgrada visoka dva sprata i velikim delom ofarbana u belo.
Dobila je ime po nacionalnom obeležju Nevade, ali ako je išta s krilima
podsećalo na ovo mesto, onda bi to lako mogao da bude avion. Motel je
napravljen tačno naspram piste pa je Džejmi, dok je stajao tu, mogao da
čuje zvuk motora aviona, iako nije mogao da vidi da li avion sleće ili
uzleće.
„Uvek odsedate ovde?”, pitao ju je.
Žena ga je pogledala. „Uvek odsedam blizu aerodroma”, odgovorila
je. Zašto? Šta je pod tim mislila? Džejmi je nije pitao. Kakve god
probleme da je imala, oni nisu imali nikakve veze s njim.
Iznajmila je auto, srebrni „ford fokus” sa četvoro vrata i Džejmi je
video da je nekoga zvala rano ujutru. Prozor je bio popravljen. Jedan od
retrovizora je nedostajao. To će je skupo koštati kada bude morala da
vrati automobil. Seo je na prednje sedište i zatvorio vrata.
„ Alisija Megvajer”, rekla je.
„Molim?”
„Nisi me pitao kako se zovem, ali pretpostavljam da bi ipak želeo da
znaš.” Startovala je motor. „Kuda idemo?”
„Idemo prema pravcu Osamdesetoj ulici. Mogu da vam pokažem”
Vozili su se u tišini. Džejmi je gledao kroz prozor dok su se napolju
smenjivale kancelarije i hoteli Rina. Znao ih je sve. Poznavao ih je kao
sopstveno lice. A sada su mu se nekako činili dalekim. Kada su se
dovezli do rampe i skrenuli na autoput koji je vodio na istok, osetio se
kao da tu više ne pripada. Kao da je neko uzeo ogromne makaze
prethodne večeri i presekao pravo kroz njegov život.
Rashladni uređaj je radio punom snagom i dopustio je da vazdušno
strujanje prelazi preko njega i razdvaja mu odeću od tela. Nadao se da
će ga to razbuditi. I dalje je bio grogi, možda od sredstva za spavanje, a
možda i od šoka zbog svega što mu se desilo. Pokušao je da shvati šta
se sve odigralo prethodne noći, ali nije mogao. Barem su njih četvorica,
ako ne i više njih došli sinoć po njega i Skota. Dvojica su bila u publici.
Ostali su se pojavili ni od kuda. Cela stvar bila je pažljivo isplanirana.
Toliko je bilo jasno. A da nije bilo Džegera, njih dvojica čak ne bi ni
uspeli da izađu iz pozorišta.
Pas Frenka Kirbija. Džejmi se setio borbe i nadao se da je sa psom
sada sve u redu. Frenk se uvek brinuo za njega... Bio je star i imao je
problema sa srcem. Džejmi je znao da muškarci iz pozorišta ne bi dva
puta razmislili pre nego što bi sa zadovoljstvom ubili psa. I to su bili
ljudi koji su oteli Skota. E pa, Džejmi će ih pronaći, sa ujakovom pomoći
ili bez nje. Oni ga nisu poznavali. Nisu ni slutili u šta su se upustili.
„Na sledećem izlazu”, rekao je.
Don Vajt i njegova žena iznajmljivali su kuću u Sparksu, predgrađu
Rina, nekoliko kilometara istočno. Alisija se isključila s autoputa i
spustili su se u niz lepih ulica opasanih drvoredima koje su izgledale
kao potpuno drugi svet u odnosu na srce grada. Ali, i pored toga i ovde
su se mogle videti slot mašine i špilovi karata. Dve ogromne kule, koje
se nisu sasvim uklapale u okolinu, izdizale su se s druge strane
autoputa. Bio je to Nadžet, još jedan ogroman kompleks kazina i hotela.
Mnogi ljudi koji su živeli u Sparksu tamo su radili kao konobari,
krupijei, čistači ili obezbeđenje. Nije bilo šanse izbeći ga. Kompleks je
izgledao kao da se nadvija nad malom zajednicom i kao da poručuje: „Ja
sam vaš gazda. Svoje živote dugujete meni.”
Svaka kuća u Sparksu bila je drugačija i svaka je stajala na svom
malom komadu zemlje. Bilo je kolibica napravljenih od cigle, drvenih
bungalova s ofarbanim žaluzinama i verandama, vila izgrađenih u
španskom stilu s kovanim gvozdenim kapijama i belim malterisanim
zidovima. Neke kuće bile su ukrašene zvončićima koji su se oglašavali
na vetru, lutkama i saksijama punim cveća. Neke druge su zapale u
stanje iz kog je bilo teško obnoviti ih. Jednostavno je sve zavisilo od
toga ko je u tim kućama živeo, a izgledalo je kao da su najrazličitiji ljudi
odabrali ovaj kraj za svoj dom.
Broj četiri stotine dva u Desetoj ulici nalazio se na samom kraju u
blizini kazina. Zgrada se izdvajala po tome što je to bila najtrošnija u
ulici s baštom koja nije bila održavana i zarđalim roštiljem zaraslim u
travu. Kuća je imala trem s mrežom koja ga je obavijala i koja je bila
puna rupa kao da ju je neko izbo. Boja se gulila. Okviri prozora bili su
zarđali. Jedna jedina klima visila je na zidu. Kuća je imala dva sprata, a s
jedne strane nalazila se garaža. Na prilazu kući bio je parkiran karavan
i na prvi pogled delovalo je kao da ga dugo odatle niko nije pomerio.
„To je to”, rekao je Džejmi.
„Pretpostavila sam nekako.” Alisija se nije zaustavila ispred.
Odvezla se nekoliko kuća dalje i zaustavila auto pod bagremovim
drvetom. „Hoću da se parkiram u hladovini”, objasnila je.
Džejmi je klimnuo glavom. „Hvala”, rekao je. Rukom je krenuo
prema dršci.
„Sačekaj trenutak!” Alisija je piljila u njega. „Šta ti to radiš?”
„Sve je u redu. Ovde živim. Nema potrebe da ulazite unutra.”
„Nije sve u redu! Ne mogu tek tako da te ostavim ovde. Moram da
se uverim da si bezbedan.”
„Onda sačekajte u kolima...”
„Ne! ” Alisija je isključila motor. „Idem s tobom.” Džejmi je otvorio
usta s namerom da se svađa, ali ga je ona prekinula. „Nisi bio kod kuće
cele noći”, nastavila je. „Možda bi moglo da bude od pomoći ukoliko uz
tebe bude neko ko bi mogao da objasni šta se dogodilo, da podrži tvoju
priču.”
Džejmi je razmislio na trenutak i klimnuo odobravajući. Izašli su iz
kola i vratili se trotoarom pored kuće koja se nalazila odmah do one u
kojoj je on živeo. Ta kuća je pripadala porodici s dvoje dece, dve
devojčice, koje su imale otprilike deset i dvanaest godina. Džejmi ih je
često viđao kako se igraju u dvorištu ispred kuće, a i sada su se tamo
nalazili njihovi bicikli, položeni pored ljuljaške. Međutim, nikada nije
razgovarao s njima, nikada za sve vreme koje je proveo u Sparksu.
Devojčice su verovatno bile upozorene da se drže podalje od njega i
Skota. Niko nikada nije prilazio blizu broju 402. Kao da je ceo komšiluk
znao da su tu živeli ljudi s kojima baš i ne biste voleli da se sretnete.
Popeo se uz tri betonska stepenika i prešao preko trema do ulaznih
vrata. Sada mu je bilo drago što je ova žena pošla s njim. Nema šanse
da bi Don ili Marsi mogli da ga krive za ono što se dogodilo prethodne
večeri, ali nevolja je u tome što su njih dvoje imali običaj prvo da
napadnu, a tek onda da postavljaju pitanja. Nestao je pre više od
dvanaest sati. Barem će mu Alisija omogućiti vreme da objasni zašto.
Oni se neće usuditi da ga povrede dok je ona tu.
Konačno se zaustavio i pozvonio. Odjednom mu je sinulo da ne
može jednostavno da uđe unutra s potpunim strancem. Još uvek nije
bilo podne. Marsi verovatno još uvek nije bila obučena. Osluškivao je
da čuje bilo kakav zvuk, otvaranje vrata ili bat koraka dok silazi niz
stepenice, ali ničega nije bilo. Kao i obično, u dnevnoj sobi bio je
uključen televizor. To ništa nije značilo. Marsi bi ga uključila odmah
ujutru i ponekad bi radio i po ceo dan, pa čak i onda kada bi slušala
muziku na radiju u istoj prostoriji. Mogao je da čuje muški glas koji je
čitao vesti. Pozvonio je još jednom. I dalje nije bilo odgovora.
„Nisu tu”, rekao je Džejmi.
„Hoćeš li da ih sačekaš?”
„Da”, odgovorio je. „Ne morate da brinete za mene. Možete da me
ostavite ovde ukoliko želite.”
„Ne. I ja ću ući.”
Bila je odlučna. Džejmi je slegnuo ramenima i otvorio vrata. Znao je
da nisu zaključana. Nikada ih nisu zaključavali. U kući nije bilo ničega
vrednog što bi lopovi mogli da ukradu, a i tako ništa od nameštaja nije
pripadalo njima. Don je kuću iznajmio preko agencije. Vlasnici su bili u
drugoj državi i ko god da su bili, bilo je sigurno da se tom kućom nisu
baš ponosili. Tepisi su bili tanki, tapete su se gulile, a sijalice visile iz
plafona bez lustera. Dva dečaka spavala su na dušecima koji su bili na
podu u jednoj od soba na spratu. Don i Marsi spavali su na oronulom
krevetu u sobi do njihove. U kuhinji se nalazio sto i četiri stolice. I to je
bilo sve. Kuća je bila tek nešto više od ljušture. Da je bila napuštena,
sigurno da niko i ne bi primetio bilo kakvu razliku.
„... manje od pet meseci do izbora i još uvek nijedan od kandidata
nije stekao prednost. Sasvim je sigurno da pritisak postoji. Ko će biti
sledeći predsednik Sjedinjenih Američkih Država? Izgleda da će vreme
pokazati. Ja sam Ed Redvej, izveštavam iz Feniksa u Arizoni...”
Televizijski izveštač nije imao publiku u prostoriji gde se nalazio
televizor, ali je i pored toga on nastavio da govori netremice piljeći u
dve prazne fotelje.
„I, ovde stanuješ?” Alisija nije mogla da prikrije užas koji se jasno
čuo u njenom glasu.
„Samo je iznajmljujemo”, objasnio je Džejmi. Postideo se iako za to
nije imao razloga. „Ne morate da ostanete”, dodao je.
„Izvini, molim te! Da li ti to još uvek pokušavaš da me se rešiš?”
„Ne.”
 Zapravo to nije bila istina. Nije voleo da ga iko vidi ovde. Nije želeo
da prizna da je ovde živeo. Alisija ga je gledala i Džejmi je shvatio da
jedva i da je progovorio s njom otkako su napustili Rino, a i kada god joj
se obratio, uvek je bio neprijatan. Ono što mu je rekla u hotelu bilo je
sasvim istinito. Ona ga je spasla. Rizikovala je sopstveni život vozeći
kroz rafale. A on joj se čak nije ni zahvalio. „Žao mi je”, rekao je.
„Zaboravi.” Alisija je gledala oko sebe. „U pravu si. Zaista izgleda
kao da nikoga nema kod kuće”, rekla je. „Šta ova žena Marsi uopšte
radi?”
„Zapravo, ona se ne bavi ničim.”
„Pa, kako onda...”
Alisija nije stigla da završi rečenicu. Oboje su to videli u isto vreme.
Slika na ekranu se promenila. Mršav dečak duge tamne kose i blede
kože gledao je u njih. Džejmi je ustuknuo i uz nestvaran osećaj shvatio
je da gleda u sebe.
„... Traži se u vezi sa ubistvom svog zakonskog staratelja Dona
Vajta”, rekao je reporter.
Slika se podelila na dve. Džejmi i Skot našli su se rame uz rame. Bilo
je očigledno da su blizanci, ali na ekranu nisu delovali kao da su
identični.
„Skot i Džejmi Tajler su identični blizanci. Iako imaju samo
četrnaest godina, smatraju se naoružanim i opasnim. Apeluje se na
građane da im ne prilaze.”
„Ovo je ludost...”, prošaputao je Džejmi.
„Ššš!” Alisija je piljila u ekran.
Sada je u kadru bilo Pozorište Rino. Ispred je sigurno bilo četiri ili
pet reportera, svaki je stajao sa svojim kamermanom i mikrofonom i
glasnim govorom skretali su pažnju na sebe. Drugi glasovi mogli su se
čuti dok je lokalna reporterka - plava žena, veoma uzbuđena - iznosila
priču.
„Skot i Džejmi Tajler nastupali su ovde, u ovom pozorištu u
predgrađu Rina”, govorila je. „Bili su deo tačke u kojoj su se čitale misli
korišćenjem običnih trikova s ciljem da se obmane publika. Prema
svedocima, oba dečaka do guše su bili uvučeni u korišćenje
nedozvoljenih supstanci i po svemu sudeći, izgleda da su sinoć izgubili
kontrolu, ukrali pištolj od svog staratelja Dona Vajta i okrenuli ga ka
njemu...”
„Sve su to laži!”, povikao je Džejmi. Okrenuo se prema Alisiji u
strahu da mu ni ona neće poverovati. „Sve to što govori... Ništa nije
istina!”
„Džejmi...”
„On čak nije ni imao pištolj! ”
„Saslušaj me, Džejmi...”
U tom trenutku začula se buka sirena ispred kuće što je značilo
samo jedno. Policija je stigla.
Za Džejmija je sve ovo bio samo još jedan loš san, gori i od onoga
koji je sanjao prethodne noći. Izgledalo mu je kao da se jedna
nemoguća stvar nadovezuje na drugu pa je čak i očekivao sivog
kauboja iz svog sna da iskoči pred njega ne bi li se sve dovelo u
ravnotežu. Čuo je škripu guma, zvuke automobila koji su se zaustavljali
na ulici. U isto vreme, larma s radio-predajnika ispunjavala je vazduh.
Vrata su se uz buku otvarala i zatvarala. Neko je glasno naređivao.
„Ovamo!”
Alisija je preuzela kontrolu nad situacijom. Dok je Džejmi stajao
ukopan, ona ga je zgrabila i odjednom mu je bila veoma blizu.
„Moramo da krenemo”, rekla je užurbano. „Ne smeju ovde da te
nađu.”
„Ali...”
„Čuo si šta su rekli na vestima. To je upravo ono što svi misle.
Smestili su ti! Ukoliko te se policija dočepa, gotov si. Moramo da
idemo.”
„Da idemo? Ali kuda?”
Džejmi se okrenuo prema ulaznim vratima, ali je već bilo prekasno.
Čuo je korake koji se približavaju. Prednje dvorište bilo je obloženo
šljunkom i nečije čizme su ga drobile. Alisija je shvatila da je taj put
blokiran. „U kuhinju!”, naredila je.
Džejmi je bio ljut na sebe. Situacija je sasvim izmakla kontroli. Da je
Skot sada ovde, znao bi šta im je činiti. Još jednom se pokazalo da je
Džejmi slab i bespomoćan i da je dozvoljavao da ga uvek vodi neko
drugi... Ovoga puta to je činila žena koju je upoznao tek nekoliko sati
ranije. Srećom, pa je Alisija preuzela kontrolu. Vrata su vodila u
kuhinju. Otvorila ih je i ušli su unutra. Tada je shvatila da na kraju
krajeva i nisu bili sami u kući.
Marsi je ležala na kuhinjskom podu i čak i bez lokve krvi bilo bi
očigledno da je mrtva. Ruke i noge bili su joj u skoro komičnom
položaju, a obraz joj je bio priljubljen uz linoleum kao da je pokušavala
da čuje šta se događa u podrumu. Za života, bila je niska, zdepasta žena.
Smrt ju je nekako učinila još sitnijom, čak je izgubila i ljudski oblik.
Izgledala je kao dežmekasta, napunjena lutka koju je neko upucao dva
puta i pustio da ono čim je punjena izađe napolje.
Džejmi je pokušao nešto da kaže, ali jednostavno nije mogao da
nađe prave reči. Čuo je ulazna vrata kako se otvaraju i shvatio je da je
policija već bila u kući. Nisu čak ni pozvonili. Neko je nešto
promrmljao, ali bilo je nemoguće razaznati o čemu se radilo od buke
televizora. U međuvremenu, Alisija je gledala okolo. Par francuskih
prozora vodio je pozadi u baštu, ali nije znala jesu li zabravljeni ili nisu,
niti je imala vremena to da proveri. Odmah do nje nalazila su se još
jedna vrata. Zgrabila je Džejmija, izvukla ga iz kuhinje i ugurala ga u
uzanu nusprostoriju. Tu su se nalazili mašina za pranje veša, sušilica i
nekoliko polica na kojima su bile poslagane konzerve. Zastala je i
podigla ruku upozoravajući Džejmija da se ne pomera. U tom trenutku,
policija je ušla u kuhinju.
„Oh, bože!”, Džejmi je čuo jednog preneraženog policajca.
„Nije li to sjajno.” Čuo se drugi glas.
„Izgleda da su dečaci sinoć dolazili kući.”
Iz špajza je postojao izlaz. Na suprotnom kraju nalazila su se vrata.
Alisija je pokazala na njih i njih dvoje su na vrhovima prstiju otišli do
njih. Mora da su u kuhinji bila najmanje tri policajca od kojih ih je
razdvajao samo tanki pregradni zid. Vrata su bila zaključana, ali je u
bravi bio ključ. Alisija je okrenula ključ...
Baš tada je policajac ušao u prostoriju u kojoj su i oni bili. Stajao je i
piljio u njih u svojoj košulji kratkih rukava i sa tamnim naočarima koje
su mu sasvim skrivale oči. Sve je ličilo na scenu iz holivudskih filmova.
Bio je mlad, beo i videlo se da je vežbao. Grozomorne alatke koje su
svojstvene poslu kojim se bavi visile su mu s pojasa: pištolj, lisice i
palica. Nije rekao ništa. A onda mu je iz ruke ispao pištolj.
Džejmi je stajao iza Alisije. Odjednom je koraknuo unapred tako da
je stajao tačno naspram policajca. Videla je da gleda naviše i videla je
nešto na dečakovom licu što nije mogla sasvim da razume. Nekakva
silina koja se rečima nije mogla opisati.
„Ovde nema nikoga”, rekao je tiho. „Prostorija je prazna.”
Policajac je piljio u njega, kao da ga je zbunilo ono što mu je upravo
bilo rečeno. Alisija je iščekivala da će policajac nešto reći. Ali on nije
rekao ništa. Pogled mu je bio tup i prazan. Polako je klimnuo glavom i
izašao napolje.
Džejmi i Alisija mogli su da čuju glasove dok se policajac vraćao
među ostale.
 „Ima li čega?”
„Ne. Unutra nema nikoga. Prostorija je prazna.”
„Hej, Džoše. Zašto ne pozoveš bolničare da dođu ovamo? Mogu da
počnu s pospremanjem.”
Džejmi je pogledao u Alisiju, kao da ju je izazivao da mu postavlja
pitanja. Ovo svakako nije bio trenutak za takvo nešto. Alisija je otvorila
zadnja vrata koja su vodila u garažu. Bila je prazna izuzev zarđale
kosilice i freze koji su tu stajali. Don je automobilom otišao u Pozorište
Rino i naravno, nikada ga nije vratio nazad. Dvoja vrata bila su
zatvorena, ali je pozadi postojao prozor. Džejmi ga je otvorio i njih
dvoje su izašli. Sada se garaža našla između njih i policajaca koji su
možda stajali ispred. Džejmi se pobrinuo da nikoga nema okolo, a onda
je prošao iza komšijske kuće kroz baštu u kojoj su se devojčice obično
igrale. Tek kada se našao s druge strane kuće, izbio je na ulicu. Alisijin
auto bio je parkiran tačno ispred njega.
Još jednom je pogledao kuću u kojoj je živeo u poslednjih šest
meseci. Na ulazu se već sada nalazila policijska traka. Policajaca je bilo
svuda: na tremu, u dvorištu, iznosili su i unosili opremu u kuću.
Policijski automobili bili su parkirani duž ulice. Sirene koje su se čule u
daljini najavljivale su da ih dolazi još.
Niko nije ni primetio da su Džejmi i Alisija prešli preko trotoara i
ušli u automobil. A i da se bilo ko od njih okrenuo u tom pravcu, mogli
bi samo da pretpostave da su u pitanju bile komšije. Tek kada su bili u
kolima i pre nego što ih je Alisija startovala, obratila mu se.
„Šta je ono bilo?”, pitala ga je. „Šta si uradio tom policajcu? Kako si
ga naterao...” Glas joj je odjednom utihnuo.
„Ne mogu da vam kažem”, odgovorio je Džejmi. „Ne znam šta sam
uradio. A to nema ni veze. Nema veze, jer više nikada neću uraditi ništa
slično.”
Alisija je klimnula glavom i pokrenula motor. Jedan od policajaca
pogledao je prema njima, ali nije uradio ništa da bi ih zaustavio.
Alisija je ubacila u brzinu i njih dvoje su se odvezli.
 NESTALI

Kasnije tog popodneva Alisija je uspela da rezerviše dve sobe, jednu do

druge, u Blubird inu i otvorila je vrata koja ih povezuju. Džejmi je sedeo
za stolom na svojoj polovini i piljio u gomilu hrane koja se nalazila
ispred njega postavljena na papirnim tanjirima: ručak ili večera ili
nešto između. Nije bio gladan. Nije čak ni bio siguran koliko je vremena
prošlo otkako su on i Alisija otišli iz Sparksa. Bio je prazan. Glas u
njemu mu je govorio da bi već sada trebalo da budu na putu za
pozorište i da se sprema za prvu predstavu. Ali, sada neće biti
predstave. S tim je gotovo i više nikada ništa neće biti isto.
Televizor je i dalje bio uključen. Reklame su se završile i počinjale
su još jedne vesti. Izveštavali su o dvojici ubica. Don Vajt ubijen u
pozorištu, kao i njegova partnerka Marsi Kelsi, koja je ubijena u svom
iznajmljenom domu. Oboje su ubijeni istim oružjem. Kelsi. Njeno
prezime Džejmiju nije značilo ništa. Znao ju je kao Marsi ili Mars. Sada
je bila mrtva, a njega su tražili zbog njenog ubistva. Džejmi Tajler, brat
blizanac Skota Tajlera. Obojica nastali. Delinkventi. Narkomani.
„Dosta je! ”, Alisija je uzela daljinski upravljač i isključila televizor.
„Kad već ništa od svega toga nije istina, nema poente slušati sve to, zar
ne?”
Džejmi ništa nije rekao.
„A ti nemoj samo da sediš. Moraš da pojedeš nešto.” Pogurala je
plastičnu posudu sa salatom prema njemu. Džejmi je pogledao na
natpis. NISKOKALORIČNA CEZAR SALATA TETKE MERE Tu se nalazila
i slike starije gospođe s keceljom. Naravno, ona nije bila prava tetka
Meri. Obrok su pripremali u fabrici, hladili ga i pakovali u kamione.
Listovi zelene salate takođe nisu delovali kao da su pravi.
„Nisam gladan”, rekao je Džejmi.
„Naravno da si gladan. Ništa nisi jeo ceo dan.” Alisija je uzdahnula.
„Moramo da se saberemo, Džejmi”, rekla je. „Policija te traži. Brat ti je
nestao. Dvoje ljudi je umrlo. Misliš li da ćeš ikome biti od pomoći
ukoliko budeš samo sedeo tu? Pojedi nešto, pa ćemo popričati o tome
šta da radimo.”
Bila je u pravu. Džejmi je natakao nekoliko listova zelene salate na
plastičnu viljušku, a onda uzeo i krišku šunke. U motelu nije bilo
prostorija za kuvanje, pa je Alisija odabrala hranu koju mogu da pojedu
iz ambalaže. Bilo je tu još i keksa, voća, sira i zemički. Uzela je pivo iz
motelskog mini-bara. Džejmi je pio sprajt. Otvorio je limenku i šuštanje
oslobođenog gasa kao da je otključalo nešto u njemu. Na kraju krajeva,
bio je gladan. A i žedan. Popio je dobar deo sprajta, a onda počeo i da
jede.
„Moramo da razgovaramo”, nastavila je Alisija. Uprkos onome što je
ispričala, ona sama ništa nije jela. „Taj trik koji si izveo u kući. To je bilo
nešto posebno. Hoćeš li mi reći kako si to uradio?”
Džejmi je odmahnuo glavom. „Ne želim da pričam o tome.”
„Dozvoli mi da ti predložim nešto. Tačka koju ste ti i tvoj brat
izvodili na sceni. To nije bio samo običan nastup. Vi ste to zaista mogli
da uradite... Da čitate misli jedan drugome. Jesam li u pravu?” Džejmi
joj nije odgovorio, pa je nastavila: „Pretpostavljam da je ono čemu sam
danas ranije prisustvovala nekakva vrsta kontrole uma.”
Džejmi je ispio ceo sprajt. Držao je konzervu u rukama i odjednom
ju je stegao prstima i zdrobio. „Ne razumete”, rekao je. „Nikada ne
govorim o tim stvarima. Ni sa kim. Osim sa Skotom.” Pogledao ju je i
video kako joj oči plamte od besa. Izazivao ju je da se upusti u prepirku
s njim. „Ne znate kako je to. Ne možete ni da zamislite. A ja vam
svakako neću reći.”
„U redu. Žao mi je.” Alisija je ispila još piva iz flaše. Razmislila je na
trenutak. „Pazi, znam koliko ti je sve ovo teško palo. Ali, nikuda nećemo
stići ukoliko se budemo svađali. Možda bi moglo da bude od pomoći
ukoliko ti ispričam svoju priču. Sada sam ja za tebe potpuni stranac.
Ali, nisam se sasvim slučajno sinoć našla u pozorištu. Postojao je razlog
zbog kog sam bila tamo.”
„Ima li to nekakve veze s fotografijom. Danijelom...”
Alisija je spustila pivo. „Tačno tako”, rekla je. „Danijel. U tome je
stvar.”
Nagnula se napred i laktovima se oslonila na sto. Zatim je počela da
priča.
„Dečak na fotografiji, Danijel, moj je sin. Prošle nedelje mu je bio
rođendan. Napunio je jedanaest godina devetog juna. Ali, ja ne znam
gde je. Ne znam čak ni da li je živ. Nestao je pre sedam meseci i ja ga od
tada tražim.”
„Ne moraš da znaš mnogo toga o meni, Džejmi. Imam trideset i dve
godine. Imam sestru. Roditelji su mi iz Nju Džerzija. Pre godinu dana,
živela sam u Vašingtonu i radila sam za senatora Džona Trelavnija.
Možda si čuo za njega. Trebalo bi da jesi. Upravo sada pokušava da
postane sledeći predsednik Amerike, a ljudi kažu da će najverovatnije i
pobediti. U svakom slučaju, radila sam s njim pet godina, sortirala
elektronsku poštu, pregledala dnevnike i stvari slične tome. On je
dobar čovek i ja sam volela svoj posao.
„Sledeće što je potrebno da ti kažem jeste da sam bila udata neko
vreme. Moj suprug se razboleo i umro dve godine posle Denijevog
rođenja, pa sam morala da ga odgajam sama. Na neki način, imala sam
sreće. Imala sam kućicu u blizini veoma dobre škole, odmah iza ćoška.
A imala sam i divnu pomoć u kući Mariju - koja se brinula o Deniju
svakog popodneva, sve dok ja ne dođem kući s posla.
Uzdahnula je.
„A onda, krajem prošle godine, u prvoj nedelji novembra, primila
sam poziv od Marije. Bilo je oko šest sati predveče, a ja sam ostala duže
na poslu. U svakom slučaju, saopštila mi je da se Deni nije vratio kući iz
škole. Pokušala je da ga dobije na mobilni, ali niko joj se nije javljao i
ona više nije znala šta da radi. Sećam se da sam joj rekla da pozove
neke njegove drugare i da mi ponovo telefonira ukoliko se ne pojavi do
sedam sati. Kada se osvrnem, ne mogu da verujem da sam bila toliko
smirena. Deni se uvek vraćao kući s jednim ili drugim prijateljem, bio je
u bendu i svirao je bubnjeve. Vežbao je za Božićni nastup. Nikada mi
nije ni palo na pamet da bi nešto moglo da pođe naopako.
„Ipak, Marija se ponovo javila oko sedam i u to vreme Deni se još
uvek nije vratio i niko nije mogao ni da pretpostavi gde je. Tada se već
smrklo i tada sam se zapravo zaista zabrinula. Pozvala sam policiju.
Činjenica da sam bila povezana sa senatorom Trelavnijem bila je od
pomoći. Pojavili su se veoma brzo i odmah su ga stavili na listu
nestalih osoba. Takođe su stavili i znak za uzbunu, što je značilo da su
sve lokalne prodavnice i službe imale njegov opisi i na taj način su
gradili mrežu ljudi koji bi tragali za njim. A ja sam i dalje mislila kako će
se pojaviti. Čak sam mogla da čujem sebe kako ga grdim zbog toga što
je zakasnio!”
Zaustavila se i napravila podužu pauzu.
„Nikada se nije pojavio”, nastavila je. „Niko ništa nije video. Niko
ništa nije znao. Kao da je nestao bez traga. Pretražila sam čitavu kuću
pokušavajući da pronađem neki trag gde bi mogao da bude. Otišla sam
na sva ona mesta na koja je voleo da ide. Bila sam na televiziji i radiju.
Njegova slika nalazila se u izlozima prodavnica širom grada, kao i na
kamionima. Ali ništa...”
„Skot ga je video”, promrmljao je Džejmi. „Kada ste mu pokazali
fotografiju. Rekao je da vas Deni čeka.”
Alisija je klimnula glavom. „Znam. To su prve vesti koje sam dobila
o njemu otkako se sve to odigralo.” Teško je progutala. „To je bio prvi
put da je neko čak i nagovestio da je još uvek živ.”
Naterala se da nastavi.
„Dve nedelje pre Božića donela sam odluku. Policija više nije znala
gde da ga traži. Niko nije znao gde se nalazi. Ali, ja nisam nameravala
da odustanem. Napustila sam posao i odvažila se da ga sama
pronađem. Postoji pregršt organizacija koje se bave nestalom decom, a
ja sam stupila u kontakt s njima. Delila sam letke. Tražila sam po
internetu. Znaš li koliko samo dece nestane svakog dana? Počela sam
da sakupljam imena, lica, vremena, mesta. Pribeležila sam svaki slučaj
koji je prijavljen u toku prošle godine. Crtala sam mape. Zvala sam
roditelje i razgovarala s njima.”
„Na sopstveno iznenađenje, slika je polako počela da poprima oblik.
U početku mi ništa nije imalo smisla i pomislila sam da sam počela da
umišljam. Veoma brzo sam se uverila da je sve istina. Postojao je
nekakav šablon. Niz slučajnosti. I to me je dovelo do vas.”
„Ono što sam primetila u poslednjih šest meseci jeste da su mnoga
deca koja su nestala bila na neki način posebna. A šta podrazumevam
pod tim? Govorim o deci s posebnim sposobnostima. Džejmi, ne želim
da okolišam. To su bila deca s natprirodnim moćima. Znam da zvuči
šašavo. Ne bi trebalo verovati u takve stvari, posebno ne u dvadeset i
prvom veku, ali čak i tada je postojala jasna povezanost...” Alisija je
ustala i otišla do kauča. Otvorila je akten-tašnu i izvukla svežanj
dokumenata. Stavila je jedan pred Džejmija. Bio je izvučen iz lokalnih
novina i na njemu se nalazila fotografija napetog dečaka kose boje
klasja. U naslovu je pisalo: DŽEK JE VIDEO BUDUĆNOST.
Niko nije priču shvatao ozbiljno. Navodno, postojao je
jedanaestogodišnji dečak po imenu Džek Pu, koji je živeo na očevoj
farmi u Kentakiju. Odsanjao je san i upozorio svoje roditelje da će u
lokalnoj crkvi izbiti požar. Dvanaest sati kasnije, grom je udario u crkvu
i spalio je do temelja. Srećom, niko nije bio povređen.
„Šest nedelja po objavljivanju priče, Džek je nestao”, rekla je Alisija.
Izvukla je još jedan list.
Ovoga puta na papiru je bila slika devojčice. Zvala se Indigo Koton i
njenu priču objavio je Majami herald. Izgleda da je mogla da savija
kašike i zaustavlja vreme na časovnicima samim pogledom na njih. Bila
je priložena i njena velika slika na kojoj se naslanja na sat svoga dede.
Sat se zaustavio tačno u podne. Prema priči, ona je za to bila direktno
odgovorna.
„I ona je nestala”, rekla je Alisija. „Dva meseca po objavljivanju
priče.”
Dodala je još nekoliko stranica na gomilu. Među njima nalazio se i
list sa pričom o dečaku koji je mogao da predvidi ko će biti pobednik
na lokalnim trkama i to pet puta zaredom. Još jedan dečak je, ne
pomerajući se, uspeo da ugasi sva svetla u školi. Devojčica koja je
razgovarala s duhovima. Autističan dečak koji je znao imena svih koje
je upoznao i pre nego što bi mu se predstavili. Još jedan par blizanaca
koji su izgleda živeli u mislima jedan drugome.
„I svi su oni nestali?”, pitao je Džejmi.
„Na desetine njih za samo šest meseci. To tebi možda i ne deluje
čudno, Džejmi, ali ja znam kako se statistika kreće i moram ti reći da je
to potpuno neverovatno. Naravno, nestaju i mnoga druga deca. Ali, ovo
je nešto potpuno drugačije. Meni je savršeno jasno da neko namerno
cilja na ovu decu.”
„Pa, jeste li otišli u policiju?”
„Nisam.” Alisija je ponovo sela. „Pročitaj članke. Nijedan članak nije
ozbiljan. Mislim... dete koje može da savija kašike? Drugo koje
razgovara s mrtvima? PRIČE S TAMNE STRANE. Grobljanska posla
devojčice koja čavrlja s duhovima. Pročitaj ih sam. Naravno, kada su
sva ova deca nestala, svi su ih smatrali veoma ozbiljnim. Ono
natprirodno se jednostavno zaboravljalo. To više nije bilo važno.
Zapravo, jedva da su to i spominjali.”
Džejmi je razmislio o tome na trenutak. A onda mu je odjednom
nešto palo na pamet. „A Danijel?”, pitao je.
Alisija je klimnula glavom. „I o njemu je objavljen članak”, rekla je.
„U to vreme nisam želela da se pojavi i kada se to desilo, bila sam
prilično iznervirana. Stvar je u tome da se nekoliko čudnih stvari
odvijalo i s Denijem. Imao je priviđenja. Nisu to bili snovi... jednostavno
osećaji. Jednom me je sprečio da idem vozom. Imao je samo šest
godina i bio je prilično uznemiren zbog toga. Bacao je stvari po sobi i ja
sam na kraju popustila. Nisam mogla takvog da ga ostavim s Marijom,
ne u takvom stanju. Nisam ni otišla, a znaš li šta se dogodilo? Nekoliko
dana kasnije saznala sam da se dogodila nesreća u tom vozu. Neki
momak koji je bio van sebe, upucao je nekoga. Da sam ja putovala tog
dana, da li sam ja mogla da budem na mestu tog nekoga? Ne znam...”
„A onda je nešto slično učinio i u školi. Upozorio je dečaka da ne ide
kući. Tog istog popodneva, autobus se survao s glavnog puta i prošao
pravo kroz jedan zid dečakove kuće. Zabio se u kuhinju i svalio veliki
deo gornjeg sprata. Naravno, o tome su pričali svi u školi i lokalne
novine su nanjušile senzaciju.”
„I mislite da ju je neko pročitao”, rekao je Džejmi.
„Da. Mislim da ju je neko pročitao. Mislim da je neko došao po
Denija zbog toga što je bio poseban. I u poslednjih nekoliko meseci
pretraživala sam novine i tražila decu poput tebe. Jer, ukoliko neko
zaista traga za decom koja poseduju moći, možda bih ja mogla da
budem korak ispred. Možda bih mogla da otkrijem o kome se to radi,
kao i to šta su uradili s mojim dečakom.”
„Sada znaš zbog čega sam u Rinu. Slučajno sam pogledala neki
časopis. U njemu je bio članak o dva dečaka koji izvode tačku s
čitanjem misli. Autor teksta naveo je da ih je dva puta gledao i da
nikako nije mogao da prokljuvi kako su to radili. Tako sam i sama
odlučila da odem i uverim se...”
„Stigli ste u pravom trenutku”, rekao je Džejmi.
„Nisam mogla da poverujem kada su oni ljudi krenuli na vas sa
strelicama za omamljivanje i mecima.” Na trenutak, Alisijine oči su
zasijale i više nije mogla da prikrije uzbuđenje koje joj se čulo u glasu.
„To samo dokazuje ono što sam ti ispričala. Zaista postoji neko ko juri
za ovom posebnom decom. Uzeli su tvog brata i gde god da su ga
odveli, i Deni mora da je tamo.”
„Ima jedna stvar koju ne razumem”, rekao je Džejmi.
„Pretpostavimo da ste u pravu i da neko kidnapuje decu s posebnim
moćima. Zbog čega bi to radili? I u čemu je poenta?”
„Možda vlada stoji iza svega, Centralna obaveštajna služba ili neko
sličan. Razmisli o tome na trenutak. Ukoliko zaista možeš da čitaš
nečije misli, mogao bi da postaneš savršeno oružje. Mogao bi da budeš
špijun. Mogao bi da budeš bilo šta!”
„Zaista mislite da bi poverovali u tako nešto?”
„Naravno da veruju u to, Džejmi. Milioni dolara godišnje se troše za
eksperimente sa natprirodnim. Postoje i velike korporacije koje izvode
te programe, rade s posebnom decom i njihovim porodicama. Čak sam
stupila u kontakt s jednom. Mislila sam da bi mogli da budu od
pomoći.”
„Ko je to bio?”
Alisija je odložila pivo. „To je velika internacionalna kompanija.
Bave se komunikacijama, zdravstvenom zaštitom, osiguranjem,
energijom... jednostavno svim mogućim. Takođe imaju i odeljenje
specijalizovano za istraživanje paranormalnog.” Zastala je. „To su bili
ljudi koji su došli po vas u pozorište. Njihovo ime je”, rekla je, „Buđenje
noći.”
 UOBIČAJENI POSAO

Prostorija u kojoj zaseda upravni odbor nalazila se na šezdeset i

šestom spratu Nejla (nail, eng. nokat), što je bilo ime najnovijeg i
najspektakularnijeg dodatka nizu zgrada u Hong Kongu. Nejl je bio
konstruisan pod uglom kako bi naginjao prema Orčard hilu i dalje do
dokova. Izgledao je kao da je bio napravljen od snažnog čelika, iluzija
koju je stvaralo jednostrano staklo na svim zidovima. Poslednja tri
sprata, od šezdeset četvrtog do šezdeset šestog išla su u krug i bila su
šira od ostatka zgrade. Kada se na nju gleda iz Kovluna s druge strane
luke Viktorija, zaista podseća na ogroman nokat koji je zakucan u srce
grada.
U sali u kojoj zaseda upravni odbor bila su samo tri muškarca, iako
bi unutra bez problema moglo da stane i njih pedeset. Konferencijski
sto napravljen od crnog sjajnog drveta protezao se u punoj dužini sobe.
Iza njega su bile postavljene stolice u jednakim razmacima. Dva
muškarca već su sedela, prelazila po spisima i pripremala se za
konferenciju koja samo što nije počela. Treći je stajao ispred prozora
koji su se protezali od poda do plafona i bili zakrivljeni u velikom luku.
Uživao je u pogledu.
Nejl je predstavljao štab korporacije Buđenje noći na svetskom
nivou. Čovek koji je stajao sam pored prozora bio je predsedavajući.
Za razliku od korporacije, on nije imao ime, ili, ukoliko ga je i imao,
nikada ga nije koristio. Bio je jednostavno predsedavajući, ili gospodin
Predsedavajući ukoliko mu se neko obraćao direktno. Imao je
šezdesetak godina, iako je činio sve da prikrije godine stalnim
odlascima plastičnom hirurgu. Zbog svega toga imao je lice koje je bilo
mlađe nego što bi trebalo da bude i neobično neprirodno pa se činilo
kao da je pripadalo nekome drugom. Imao je gustu sedu kosu koja je
podsećala na periku, ali je bila njegova i srebrne naočare u obliku
polumeseca. Kao i uvek, nosio je odelo koje je po meri sašio njegov
lični krojač.
 Bilo je sedam sati ujutru i sunce još uvek nije sasvim izašlo. Veliki
deo Kovluna i dalje je spavao, barovi i prodavnice elektronike nakratko
su bili zatvoreni pre početka još jednog dana. Nebo je bilo
plamenocrveno. Predsedavajući ga je smatrao sasvim odgovarajućim.
Kovlun znači „devet zmajeva”, a njemu je, sad dok je gledao kroz
prozor, izgledalo kao da je svih devet istovremeno bljuvalo vatru.
Iza njega, jedan od dvojice muškaraca konačno je progovorio.
„Biće na vezi sada, gospodine Predsedavajući.”
Predsedavajući je otišao do svog mesta na čelu stola i seo. Položio
je ruke na izglancanu površinu stola i umirio se. Trinaest plazma
ekrana okačenih svuda po prostoriji palili su se jedan za drugim kako
su se ostali članovi odbora iz različitih delova sveta uključivali. Veb
kamera, koja je stajala na stolu i bila uperena u predsedavajućeg,
prenosila je njegov lik. U Los Anđelesu bilo je dva sata posle podne. U
Londonu je bila ponoć. Vreme dana nije imalo neku veliku ulogu. Ovo je
bio mesečni sastanak svih viših izvršnih direktora Korporacije Buđenje
noći i niko od njih nije smeo ni da pomisli da zakasni i jedan jedini
minut.
„Pozdravljam vas, dame i gospodo.” Kao i uvek, predsedavajući se
prvi obratio svima. Imao je neprijatan dubok glas i uvek je zvučao kao
da je bio bolestan. Govorio je veoma tiho i morali su da mu pojačaju
visinu glasa tokom prenosa. Nije imao nikakav osoben naglasak. Bio je
svetski poslovni čovek i uspeo je da razvije govor kakav tome priliči.
„Mislim da ne moram da vas podsećam da je ovo ključno vreme za
sve nas”, nastavio je. „Ovo je vreme u kome se menja svet. Sve za šta
smo radili svih ovih godina sada će početi da se ostvaruje. Posao
nikada nije išao bolje, ali sada je ulog mnogo veći od jednostavnog
profita ili gubitka. Pred nama je PSI projekat. Imamo vesti iz Južne
Amerike. I, naravno, pred nama su izbori... Trka za najmoćnijeg čoveka
na svetu.” Napravio je pauzu i kao da je neka izmaglica prešla preko
njegovih očiju. „Smatram da nije potrebno da vam govorim, dame i
gospodo, da je ovo trenutak u kom greške nisu dozvoljene.”
Stao je. Niko se nije pomerio. Prizori na ekranima bili su tako mirni
da se činilo da je slika bila zamrznuta. Privatni satelit Korporacije
Buđenje noći udaljen dve hiljade milja zahvaljujući kom je ova
konferencija bila moguća nastavio je da orbitira oko planete i sakuplja
signale koje će preneti u različite zemlje. Kao da je nešto od tame
svemira dolazilo zajedno s tim signalima. Prizori su bili umrtvljeni. Na
desetine kancelarija s desetinama televizora odavale su utisak
beživotnosti.
„Počnimo s Njujorkom. Izbori. Kakvi su izveštaji?” Ekran izvršnog
direktora nalazio se negde na sredini prostorije. Bio je to stamen čovek
četvrtastih ramena koji je proveo dvadeset godina u vojsci pre nego
što je ušao u posao, a to se na njemu i videlo. Zvao se Sims. „Ovo je tvrd
orah, gospodine”, izvestio je. „I šta god da se dogodi, biće neizvesno...
Možda će odlučivati jedna ili dve države. Naš čovek se kotira bolje nego
što smo očekivali, ali do sada nije uspeo da načini neku ozbiljniju štetu
Trelavniju.”
„Reklamiranje?”
„Gospodine, izneli smo reklame koje podsećaju na to da je Trelavni
blag prema kriminalu i imigraciji. Rekli smo da je kukavica i lažov. Čak
smo uspeli i u novinama plasiramo priče koje nagoveštavaju da bi
možda mogao da bude i homoseksualac. Ali, njega ništa ne dotiče. Iz
nekog razloga ljudi ga vole, i sada sve pokazuje da će njih dvojica biti
rame uz rame do novembra.”
„Bejker mora da pobedi. Ništa drugo ne postoji. Trelavni ne srne da
postane predsednik.”
„Pa, osim da ubijemo Džona Trelavnija, nisam siguran šta nam još
preostaje.”
„Mislim, gospodine Sims, da bi trebalo razmotriti sve opcije.”
„Da, gospodine.”
Zatim je predsedavajući pažnju usmerio na ekran odmah do sebe, s
njegove desne strane. „Hoćete li, molim vas, izneti svoj izveštaj”, rekao
je.
„Naravno, gospodine Predsedavajući.”
Žena s plazme gledala je pravo u prostoriju. Izgledala je pre kao
učiteljica nego kao poslovna žena. Naočare su joj bile prevelike u
odnosu na lice, imala je ućebanu sedu kosu i dugačak, tanak vrat. Bila je
sva u crnom. Govorila je iz kancelarije u Los Anđelesu i iako je napolju
sijalo sunce, nijedan sunčev zrak nije dopirao do nje. Lice joj je
prekrivala senka. Koža joj je bila bleda, kao da ju je obasjavala
mesečina.
Zvala se Suzan Mortlejk.
„Imam dobre i loše vesti koje moram da vam prenesem”, počela je.
„Prošlo je već skoro godinu i po dana otkako smo počeli s PSI
projektom, ali možda smo došli do preokreta. Izgleda da smo konačno
uspeli da lociramo dva čuvara kapije.”
Ovo je izazvalo komešanje u prostoriji. Glave na ekranima okretale
su se iako nisu mogle da vide jedni druge. Dva čoveka koja su hvatala
beleške žvrljala su kao furije. Jedan od njih okrenuo je stranu.
„Još uvek je suviše rano da bismo bili sigurni da su oni zaista ono za
šta ih smatramo”, nastavila je dalje. „Stvar je u tome što smo proučili
na stotine dece koja su pokazala nekakve moći. Telepate,
podstrekivače vatre, vidovnjake... Svakoga ko se izdvajao. Za polovinu
se pokazalo da smo samo gubili vreme. Nekoliko se odselilo pre nego
što smo uspeli da ih pronađemo. Ali, što se ostalih tiče... Uspeli smo da
dođemo do sedamnaestoro njih koji su najviše obećavali i nad njima
smo vršili eksperimente u našoj ustanovi u Tihom zalivu. Ipak, sada se
čini da su svi naši napori bili samo gubljenje vremena. Imamo jednog
čuvara kapije, u to sam sigurna. Do sada smo samo uspeli da
sprovedemo kratke preglede, ali je očigledno da su njegove moći
mnogo veće od bilo čega s čim smo se do sada susreli.”
„Zbog čega imate smo jednog od njih?”, pitao je predsedavajući.
„To su loše vesti, gospodine Predsedavajući.” Suzan Mortlejk
napravila je pauzu. „Dva dečaka, Skot i Džejmi Tajler, izvodili su
telepatsku tačku u pozorištu u Rinu. Njihov staratelj koji je producirao
šou prvi nam je skrenuo pažnju na njih. Bio je prilično srećan i voljan da
nam ih ustupi za određenu svotu novca, iako je naravno od samog
početka naša namera bila da ga ubijemo. To smo i uradili. Organizovala
sam prilično jednostavnu operaciju da se otmu dečaci, ali je, nažalost,
nešto pošlo naopako. Moguće je da su njihove moći mnogo veće nego
što smo mi mogli i da zamislimo. U svakom slučaju, znali su da
dolazimo i jedan od njih, Džejmi, uspeo je da pobegne.”
„Gde se on sada nalazi?”
„Nemamo predstavu. Moji agenti mi kažu da mu je u begu pomogla
jedna žena, ali nisu uspeli da zapišu broj tablica na njenim kolima. Sve
se desilo suviše brzo, a bio je i mrak. Ipak, verujem da je sada situacija
pod kontrolom.”
„Nastavite.”
„Ubili smo producenta, čoveka po imenu Don Vajt. Živeo je sa
ženom Marsi Kelsi. I nju smo ubili istim pištoljem, a onda smo
iskoristili naše kontakte u policiji Nevade da podmetnemo dokaze.
Džejmi Tajler se sada traži za oba ubistva i samo je pitanje vremena
kada ćemo ga pronaći. U tom trenutku, i on će biti u našim rukama.”
Suzan Mortlejk zvučala je samouvereno, ali predsedavajući nije bio
impresioniran. „Vaši agenti su dozvolili jednom dečaku da im umakne.
Takođe su podbacili u pronalaženju automobila. Jeste li preduzeli
ikakav disciplinski postupak, gospođo Mortlejk?”
„Nisam, gospodine.” Prkosno ga je pogledala. „Palo mi je na pamet
da biste mogli da tražite moju ostavku.” Predsedavajući je razmislio, a
onda odmahnuo glavom. „Ukoliko imate jednog čuvara kapije, to će biti
sasvim dovoljno”, rekao je. „Potrebno je samo da prekinemo krug i već
smo pobedili. Ipak, i dalje morate da se pobrinete oko otpuštanja. Ne
smemo da držimo ljude koji bi mogli da nas razočaraju i koji ne
obavljaju zadatke.”
„Naravno, gospodine Predsedavajući. O tome sam i sama
razmišljala.”
„I želim lično da se pobrinem za Skota Tajlera. Razumete da bi bilo
dobro da mu se ne dozvoli da umre.”
„Razumem. Zapravo, možda bismo i mogli da ga iskoristimo.
Nadam se da ćemo moći da ga ubedimo da stvari posmatra s našeg
stanovišta.”
„Dobro.”
Jedna jedina reč bila je dovoljna pohvala. Predsedavajući nije
nikada davao komplimente svom osoblju. U Korporaciji Buđenje Noći,
sve iznad proseka shvatalo se kao nešto uobičajeno. Ponovo je
progovorio, ali se ovoga puta obratio svim izvršnim direktorima.
„Kao što sam rekao, ovo je ključni trenutak. Takođe je i veoma
pozitivan i pre nego što se raziđemo, želim da vam predstavim
saradnika čije će vam ime biti poznato. Radili smo zajedno u mnogim
prilikama i bio je veoma ljubazan da vam se s nekoliko reči danas
obrati.”
Na daljem kraju stola naspram predsedavajućeg nalazio se i
četrnaesti ekran. Sve do sada na njemu nije bilo ničega, ali se odjednom
i na njemu pojavila slika. U početku se činilo kao da s njom nešto nije u
redu. Glava koja se pojavila na ekranu jednostavno je delovala
preveliko, bila je preteška za vrat na kom se nalazila. Oči su joj bile
postavljene visoko iznad nosa, koji se pružao do bebećih usta. Izgledalo
je kao da je slika bila razvučena, iako nije bilo nikakvih problema s
prenosom. Čovek koji se pojavio bio je Dijego Salamanda, glavni čovek
ispred Salamand njuz internešenela. Javljao se iz istraživačkog centra u
gradu Ika u Peruu. I zaista je ovako izgledao.
„Dobro veče”, počeo je. Prema lokalnom vremenu, tek je prošlo
sedam. „Veoma je veliko zadovoljstvo što mogu da vam se obratim.
Želeo bih da se zahvalim predsedavajućem što me je pozvao. A imam i
odlične vesti koje bih želeo da podelim s vama.”
 „Sada sam dobio priliku da dešifrujem dnevnik ludog kaluđera iz
Kordobe koji je skoro pronađen u Španiji i koji je dospeo u moje ruke.
Ne moram da vas podsećam da su ovo jedini zabeleženi podaci iz
istorije Drevnih i njihove borbe protiv petoro dece koja su postala
poznata kao čuvari kapije. Drevni su vladali Zemljom pre otprilike
deset hiljada godina. Bili su svemoćni, ali su uz pomoć trika, kako je
zapisano u dnevniku, bili poraženi. Nažalost, nemamo još detalja.
Odigrala se velika bitka koju su Drevni izgubili i nakon koje su bili
proterani. Izgrađene su dve kapije koje su predviđene da ih drže
podalje od našeg sveta. Mnogi od nas još od tada rade na njihovom
povratku.”
„Dalja ispitivanja dnevnika pružila su mi odgovore koje sam tražio i
mogu vam reći bez trunke sumnje da ćemo ubrzo doći do onoga na
čemu smo tako dugo radili i čime će početi novi milenijum. Da, moji
prijatelji, Drevni će se vratiti da preuzmu kontrolu nad svetom koji je
trebalo oduvek da bude njihov.”
Zaustavio se kako bi došao do vazduha, a nozdrve su mu se
upadljivo pomerale. Bolelo ga je da govori. Bolelo ga je kada bi radio
gotovo sve, što je usledilo kao posledica toga što mu je glava bila
unakažena po rođenju.
„Sada je sredina juna”, nastavio je. „A dvadeset i četvrti jun je sveti
dan u mojoj zemlji. Zovemo ga Inti Rajmi, praznik Sunca. Tog dana,
druga kapija, koja je izgrađena u pustinji Naska, biće otvorena.
Pažljivim proučavanjem dnevnika, otkrio sam sredstva koja će mi
pomoći da je otključam i sada me ništa u tome neće sprečiti.”
Podigao je ruku. U poređenju s njegovom glavom, delovala je
disproporcionalno.
„Ali, imamo neprijatelje”, rekao je. „Ma koliko da zvuči nemoguće,
petoro dece koja su nas porazila pre toliko godina, sada su se nekako
vratila. Dvoje se nalazi u Americi. Jedno od njih je na putu za Peru. Moj
agent ga je susreo u crkvi u Londonu.”
„Toliko vam mogu reći. Mora da ih bude petoro. Tek kada se okupe
imaju snagu i mogu da predstavljaju opasnost za nas. Sami za sebe
uopšte nemaju moć. Tada nas ništa ne može zaustaviti. Dvadeset i
četvrtog juna Drevni će uzeti ono što je njihovo, a mi ćemo biti
nagrađeni.”
Prostorijom za sastanke prolomio se aplauz. Bili su udaljeni
hiljadama milja: bilo ih je u Londonu, Los Anđelesu, Tokiju, Pekingu...
širom sveta. Kao da je neko pojačao zvuk. Buka je odzvanjala
prostorom.
Četrnaesti ekran ponovo se zatamnio. Salamanda je prekinuo
kontakt.
„Sada znate koliki je ulog”, rekao je predsedavajući. „Ostalo je još
nekoliko dana između nas i kraja starog sveta. Ali, nemojmo se
zavaravati time da je naš posao završen. Naš posao je tek počeo. Rat se
sprema i na nama je da pripremimo teren. Potreban nam je predsednik
Amerike koji je naklonjen našim ciljevima. Gospodine Sims, oslanjam
se na vas. Gospođo Mortlejk, pobrinite se za dete. Potrudite se da
postane deo našeg tima. A onda pronađite i njegovog brata i pobrinite
se i za njega.”
Predsedavajući je dao znak jednom od dvojice asistenata. Posegao
je rukom i pomerio prekidač. I ostali ekrani postali su tamni.

U svojoj kancelariji u Los Anđelesu Suzan Mortlejk gledala je kako se

crveno svetlo na veb kameri gasi i znala je da je prenos bio prekinut.
Takođe je znala da može da bude veoma srećna što je još uvek živa.
Predsedavajući je nakratko razmatrao svoju odluku da je otpusti.
Mogla je to da vidi u njegovim očima.
Pa čak i tada, rekao joj je da se pobrine za višak nepodobnih ljudi u
svom timu. Nagnula se napred i posegnula svojim dugim prstom s
oštrim noktom. Ispred nje je bio interfon na kom je pritisla dugme.
„Možete ih sada pustiti unutra”, rekla je.
Nekoliko sekundi kasnije vrata su se otvorila i ušli su Kolton Bejns i
Kajl Hovi. S druge strane njenog stola nalazile su se dve stolice na koje
su oni seli. U prostoriji je bilo hladno jer je rashladni uređaj bio
uključen na maksimum, ali je Suzan Mortlejk primetila kako su graške
znoja izbile na Hovijevom čelu. Bejns je delovao opuštenije. Nije čak ni
ustuknuo kada se okrenula da ga pogleda. Obojica su znala zbog čega
su ovde. Nisu mogli da izbegnu činjenicu da će morati da podnesu
izveštaj.
„Pa?”, gospođa Mortlejk izgovorila je samo jednu reč. Sada je zaista
izgledala kao učiteljica, razredni starešina koji samo što nije izrekao
kaznu.
„On je kriv!”, Hovi je rekao odjednom, spreman da iznese svoju
verziju događaja. Pogledao je u Bejnsa. „Napravio je neke ozbiljne
greške. Trebalo je da zna da se tamo nalazi pas.” Podigao je ruku i
mlatarao njome ne bi li istakao poentu. Ispod sakoa ruka mu je sva bila
u zavojima na mestu na kom ga je pas ujeo. Primio je i tetanus. „A
trebalo je i da organizuje više ljudi da čekaju ispred pozorišta.”
„Gospodine Bejns?” Gospođa Mortlejk se okrenula prema njemu.
Nosila je velike minđuše koje su zveketale dok se okretala.
Bejns je slegnuo ramenima. „Istina je”, rekao je. „Nisam znao da
postoji pas. Deca su imala sreće. Nekada se jednostavno tako dogodi.”
Gospođa Mortlejk je to uzela u razmatranje. Već je znala šta će
učiniti. Nije dostigla ovaj položaj u Korporaciji Buđenje noći, a da nije
bila u stanju da brzo odlučuje.
„Meni se čini da ste samo napola uspeli”, počela je. „Što će reći da
ste napola i omanuli. Jedan dečak nam je umakao, ali i dalje imamo
onog drugog. Da su oba dečaka uspela da pobegnu, ne bih imala drugog
izbora osim da vas obojicu proglasim viškom. Ali na osnovu situacije,
jednog ću poštedeti.” Slatko se osmehnula. „Gospodine Bejns, veoma
mi je žao...”
U stolici do njega gospodin Hovi se opustio.
„Ali moraću da vas zamolim da udavite gospodina Hovija. Znam da
ste prijatelji. Znam da ste dugo radili zajedno. Ali korporacija zaista
sebi ne može da priušti neuspehe i činjenica je da je gospodin Hovi
pravi cmizdravac, a to lično smatram veoma neprijatnim.”
„Želite li to odmah da uradim, gospođo Mortlejk?”, pitao ju je Bejns.
„Da. Molim vas, učinite to.”
Kolton Bejns je ustao i otišao iza leđa drugom čoveku. Kajl Hovi je
sedeo na istom mestu. Celo telo samo mu se obesilo. Nosio je pištolj u
futroli ispod jakne, ali nije čak ni pokušao da ga dohvati. Barem će se
sve ovo brzo završiti. Relativno brzo, u svakom slučaju.
Bejnsove ruke nakratko su se zadržale na Hovijevim ramenima.
„Žao mi je, Kajl”, rekao je, „ali ako je za utehu, oduvek si bio pravi
gubitnik.” Njegovi ispruženi prsti našli su se iza tamnog repa i pritisli
Hovijevo grlo. Počeo je da steže. S druge strane stola, Suzan Mortlejk
posmatrala je prizor s velikim interesovanjem. Bio je dovoljan samo
jedan minut. Kolton Bejns vratio se na svoje mesto i seo. Kajl Hovi je
ostao na svom mestu i izgledao kao da se ništa nije dogodilo.
„Treba li da uradim još nešto, gospođo Mortlejk?”, pitao je Kolton
Bejns.
„Ne, hvala vam, gospodine Bejns. Možete da me sačekate ovde u Los
Anđelesu.”
Kalj Hovi je polako skliznuo na jednu stranu, a potom se srušio na
pod.
„Bolje bi vam bilo da kremirate svog prijatelja”, nastavila je. „I
pošaljite cveće njegovoj porodici ukoliko je ima. Ja ću se uputiti u Tihi
zaliv. Jedva čekam da upoznam tog dečaka Skota Tajlera. Mislim da je
potrebno odmah da počnemo da ga lečimo.”
 DŽEJMIJEVA PRIČA

Videli su je kako izlazi iz zgrade, žena u crnom s pedantno ošišanom

sedom kosom. Limuzina ju je čekala, a oni su posmatrali kako je odvozi
u Zapadnu četvrtu ulicu prema autoputu Harbor. Nisu znali ko je ona
niti kuda ide. To će otkriti tek kasnije.
Džejmi i Alisija sedeli su u automobilu u poslovnoj četvrti Los
Anđelesa. Bili su u istim onim kolima koje je Alisija iznajmila u Rinu,
istim onim u kojima su pobegli samo dan ranije.
Džejmi je prespavao veći deo puta iako je na početku bio budan. Sat
vremena nakon što su napustili Rino, autoput je počeo da se uspinje i
odjednom je prolazio kroz šume omorike koje su se strmo uzdizale sa
obe strane. Kad god bi pogledao naviše dovoljno daleko, Džejmi je
mogao da vidi snežne nanose koji su i dalje odbijali da se otope i
shvatio je da konačno prelazi preko tih planina. Iza sveg tog snega.
Jednom je sanjao da će preći preko i da će tamo pronaći novi život.
Sada više i nije bio tako siguran. Sve što je znao jeste da je njegov stari
život pokidan na komade i da on sve te delove ostavlja za sobom.
Alisija bi se pre opredelila za avion. Ali Džejmi nije imao nikakav
dokument sa slikom. Nije mogao da putuje avionom. A i policija ga je i
dalje aktivno tražila, pa ne bi bilo pametno kretati se u blizini
aerodroma. I tako je vozila. Zaustavili su se u jednom motelu u Fresnu
radi prenoćišta pre nego što su stigli u Los Anđeles sledećeg
popodneva. Pogled joj je bio umoran i nejasan od tolike vožnje.
Dok su se spuštali niz dolinu, Džejmi je ugledao čuveni natpis
Holivud, sva ona bela slova koja su se presijavala na suncu. Dovoljno
često ga je viđao na televiziji. Ovo je bio grad anđela, fabrika snova,
dom mnogim zvezdama i lepim ljudima. Svakakvi klišei prolazili su mu
kroz glavu. Ali nije osećao ništa. Došao je ovamo zato što je morao. Los
Anđeles mu ništa nije značio. A što se natpisa tiče - šta je to zapravo?
Samo velika slova na padini.
Bio je iscrpljen, prazan. Don i Marsi bili su ubijeni, a policija je
mislila da je on to uradio! Mora da je priča obišla celu Ameriku. Na
kraju krajeva, imao je samo četrnaest godina. Maloletniku u bekstvu,
kriv za dva ubistva. Novine su sigurno napumpale celu priču. Ali, ono
što je bilo gore od svega ovoga, gore od bilo čega što je ikada iskusio
bilo je saznanje da su odveli Skota. Pošao je ovamo ne bi li naišao na
Skotove misli. Pitao se hoće li uprkos svemu moći barem da oseti
njegovo prisustvo. Ali ni ovde ničega nije bilo. Zapravo, Skot je otišao
dalje nego ikada ranije.
Džejmi je želeo da ostane u Rinu, ali ga je Alisija ubedila da bi to bilo
suviše opasno. Imali su samo jedan trag - ime na maloj beloj vizitkarti.
Korporacija Buđenje noći. Alisija ju je proverila na internetu.
Korporacija je imala sedište u Hong Kongu i kancelarije širom sveta.
Na spisku su bile dve adrese u Americi: jedna u Njujorku i druga u Los
Anđelesu. Vožnja na Istočnu obalu nije dolazila u obzir. Dolazak ovamo
bila je njihova jedina opcija.
I evo ih tu, parkirani naspram oblakodera koji nije bio ništa više od
pravougaonog bloka sa pedeset spratova i sa ko zna koliko identičnih
prozora koji su utisnuti s matematičkom preciznošću. Krajnjih šest
spratova pripadalo je korporaciji, zajedno s bankama, osiguravajućim
kompanijama, advokatskim firmama i desetinama različitih firmi koje
su funkcionisale na nižim spratovima. Džejmi i Alisija ostali su tu nekih
sat vremena i posmatrali ljude kako odlaze i dolaze. Sada je bilo pet
sati i rotirajuća vrata na ulazu nikada nisu stajala mirno dok su
zaposleni užurbano izlazili željni da se vrate svojim kućama.
Ali nije bilo ni traga ni glasa od Koltona Bejnsa ili tamnokosog
muškarca s repićem koji je sedeo do njega u pozorištu. Možda uopšte
nisu ni bili ovde.
Sačekali su još sat vremena, a onda je Alisija uzdahnula i upalila
motor. „Ovo je gubljenje vremena”, rekla je. „Jesi li gladan?”
Džejmi je klimnuo glavom. Nije imao apetit, ali nije jeo ništa od tog
jutra i mogao je da oseti kako gubi energiju. Alisija se isparkirala i
odvezli su se nazad do mesta gde su odseli u zapadnom Holivudu.
Alisija je spomenula da ima sestru. Sada se ispostavilo da je ona
stjuardesa i da živi u Los Anđelesu. Neće biti kod kuće nedelju dana pa
im je rado ustupila svoju kuću. Alisija joj je telefonirala iz Fresna. Nije
spomenula Džejmija.
Zaustavili su se u restoranu na Melrouz aveniji, u zapuštenoj ulici
prepunoj boja i prodavnica u kojima su se uglavnom prodavali
antikviteti ili odeća. Sedeli su na otvorenom pod ogromnim roze
suncobranom. Konobarica se pojavila s jelovnicima. Alisija je odabrala
salatu. Džejmi je oklevao. Delovao je čudno.
„U čemu je problem?”, pitala ga je Alisija.
„Nikada nisam jeo u ovako otmenom restoranu”, rekao je Džejmi.
Alisija se nasmešila. „Nije baš tako otmen”, rekla je. „To je u stvari
običan kafić.”
„Ne mogu sebi ovo da priuštim.”
„Već sam ti objasnila. Ne moraš ništa da plaćaš.”
Alisija je kupila Džejmiju nešto odeće u Fresnu. Nosio je svetlu
havajsku majicu. To nije bilo u njegovom stilu, ali što je majica , to će ga
ljudi manje gledati u lice. Barem je tako rekla Alisija. Takođe mu je
kupila i naočare za sunce i bejzbol kapu, što je podsećalo na uniformu
kakvu su nosili tinejdžeri širom Amerike. Čak i da ga je policija tražila u
Kaliforniji, sada ga sasvim sigurno neće zapaziti.
Džejmi je naručio hamburger i njih dvoje su sedeli i u tišini ispijali
sveže isceđen sok od pomorandže sve dok im obrok nije stigao. Tek
kada je počeo da jede, Džejmi je shvatio koliko je gladan i začas je pojeo
sve. Alisija je jela malo otmenije. Džejmi je već primetio da je sve radila
veoma pažljivo. Čak i kada je spremala kafu ujutru, šoljice je držala kao
da su napravljene od skupocenog porcelana.
„Moramo da smislimo šta ćemo da radimo”, rekla je Alisija.
„Buđenje noći.” Džejmi je promrmljao samo to s dozom straha.
„Pomisli na Rino, Džejmi. Rekao si da ih je u pozorištu bilo
četvorica. Koliko njih bi mogao da prepoznaš?” Džejmi je razmislio na
trenutak. „Ćelavca. Njega bih svuda prepoznao. Delovao je jezivo. I
njegovog prijatelja, onog što ga je pas ujeo. I njega bih prepoznao.”
Pokušao je da se priseti događaja. Sve se odvijalo veoma brzo. „Jedan
od preostale dvojice, vozač u automobilu se povredio. Posekao je glavu.
Imao je ranu.”
„Možda su muškarci iz kola bili lokalci. Da li je s njima bio još neko?”
„Nikoga više nisam video.” Džejmi je završio s jelom. Sve je pojeo,
sve do poslednjeg lista zelene salate. Odgurnuo je tanjir od sebe.
„Kakve veze ima sve to, Alisija? Čak i ako spazimo nekoga od njih, ne
možemo da odemo u policiju. Mene će uhapsiti i to će biti kraj svemu.”
„Nisam to imala na umu.”
„Šta ćemo onda da uradimo?”
„Imam ideju, ali se plašim da ja neću ništa uraditi, Džejmi. Sve je
sada na tebi.”
„Kako to misliš?”
 Alisija je spustila nož i viljušku. Razmislila je na trenutak, tražeći
prave reči. „Pazi, znam da ne želiš da pričaš o tome”, rekla je, „ali ne
možemo to više da izbegnemo. Ti si veoma poseban. Imaš moć. Znam
da ti se to ne dopada. Ali, možeš da je iskoristiš da pronađeš Skota.”
„Kako?”, pitao je Džejmi. Već je mogao da nasluti u kom pravcu će
ići sve ovo.
„Možemo da pronađemo jednog od onih ljudi, Bejnsa ili nekog
drugog, a ti možeš da mu priđeš i pitaš ga gde ti je brat. Jednostavno.
On ti, naravno, neće reći. Ali to i nema veze, zar ne? Ti možeš da mu
pročitaš misli. Možeš da dobiješ odgovor, a da on ne mora da izgovori
apsolutno ništa.”
„Ne!” Džejmi je stisnuo pesnice. Dreknuo je i dvoje ljudi za
susednim stolom su ga pogledali.
Alisija nije odustajala. „Zašto da ne?”, insistirala je. „Šta se to dešava
s tobom? Imaš li bilo kakvu bolju ideju? Zašto ne želiš da pomogneš?”
„Neću to da uradim”, rekao je Džejmi. Sva boja kao da mu je nestala
s lica, a ramena su mu se podizala i spuštala dok je disao. „Već sam vam
rekao. Ne želim čak ni da razgovaram o tome.”
„A šta ćemo onda sa Skotom?”
„Vama nije stalo do Skota. Nije vam stalo ni do jednog od nas. Samo
me koristite zato što želite da vam pomognem da pronađete Danijela.”
Zažalio je čim je izgovorio te reči. Ali bilo je prekasno. Alisija je
gledala u njega kao da ju je upravo udario posred lica. „To nije fer”,
rekla je tiho. „Danijel mi je sin, to je tačno. I naravno da želim da ga
pronađem. To želim više od svega. Ali da li zaista misliš da te koristim?
Misliš li da ću samo zaboraviti na tebe onoga trenutka kada pronađem
svog dečaka?” Napravila je pauzu, a onda je još sporije nastavila.
„Nisam čak ni sigurna da su ih isti ljudi uzeli. Znamo samo da su ljudi iz
korporacije bili one noći u pozorištu u Rinu. Ali ništa nam ne govori da
su bili i u Vašingtonu pre osam meseci. Možda se samo hvatam za
slamke, a Deni je ubijen još onoga dana kada je nestao. To me neće
zaustaviti da pronađem Skota. U ovome smo sada zajedno.”
„Ipak, ne mogu da uradim ono što od mene tražite”, rekao je Džejmi.
„U redu.” Alisija je samo kruto sedela. „Hajdemo onda kući.”

Vozili su se nazad u tišini. Zapravo, Alisija je progovorila samo jednom.

Kada su došli do glavne raskrsnice na Bulevaru Santa Monika,
primetila je veliki reklamni pano. Na njemu se nalazio čovek u majici sa
širokim okovratnikom koji se naslanjao na nešto što bi mogla da bude
ograda ili kapija. Fotografija je delovala obično, skoro kao da ju je neko
izvukao iz nečijeg porodičnog albuma. Iznad je stajao i natpis:
ISTINSKA PROMENA. A na dnu jasna objava ispisana crnim slovima:

SENATOR DŽON TRELAVNI GOVORI U

KONVENŠN CENTRU U LOS ANĐELESU
20 ČASOVA, 22. JUN

„To je prekosutra”, rekla je Alisija. „Nisam znala da će dolaziti u Los

Anđeles.”
Džejmi se pitao zbog čega joj je uopšte stalo do toga.
„Nekada sam radila za njega”, podsetila ga je. „Zapravo, još uvek
radim.”
„Mislio sam da ste rekli da ste dali otkaz.”
„Pokušala sam, ali me je stavio na neodređeno bolovanje... Sve dok
ne pronađem Denija. I dalje dobijam platu svakog meseca. Zato i mogu
da priuštim da nastavim s ovim.”
Alisijina sestra imala je lepu kuću. Njena je bila jedna od pet u nizu,
a sve su bile uređene u španskom stilu. Ispred kuća nalazila su se
dvorišta sa cvećem koje je raslo iz zemljanih posuda i vinova loza koja
se pružala po zidovima. Nekoliko mačaka protezalo se na suncu, a
vazduh je mirisao na parfem. Kuća, sama po sebi, bila je veoma
jednostavna. Dnevna soba, kuhinja, dve spavaće sobe i kupatilo, sve
prostorije bile su jednostavno uređene. Ventilatori su se okretali i
hladili vazduh. Dva uramljena postera s putovanja i stočić za kafu i
maketa starog dvokrilnog aviona bile su jedine naznake da bi ovaj
prostor mogao da pripada stjuardesi.
„Možda bi hteo nešto da popiješ?” pitala je Alisija.
„Ne, hvala.”
„Hoćeš li da prilegneš? Možeš da gledaš televiziju ukoliko želiš...”
Džejmi je razgledao okolo. „Kako vam se zove sestra?”
„Kerolin.”
„Jeste li bliske?”
„Viđamo se kada obe to možemo.”
Džejmi i Alisija stajali su u dnevnoj sobi. Oboje su delovali čudno.
Ovo nije bila njihova kuća. A još uvek nisu mogli da se naviknu na čitav
niz događaja koji ih je spojio. „Žao mi je. U redu?”, Džejmi je
promrmljao. „Ono što sam rekao u restoranu nije bilo u redu.
Pokušavate da mi pomognete. Znam to. Ali, ono što želite da uradim, vi
to jednostavno ne razumete...”
„Napraviću nam malo kafe”, rekla je Alisija. „Zašto ne bismo izašli
napolje?”
Deset minuta kasnije sedeli su zajedno u dvorištu iza kuće. Pala je
noć, ali je pun mesec osvetljavao gomilu okolnih biljaka. Bili su
okruženi drugim kućama, ali nikoga drugog nije bilo na vidiku. Sve je
delovalo veoma intimno. Čak ni buka od saobraćaja u Los Anđelesu nije
mogla da dopre ovamo.
„Ne volim da govorim o sebi”, rekao je Džejmi.
Alisija mu nije ništa rekla. Želela je da se opusti i da počne da govori
o sebi kada za to dođe vreme.
„Skot i ja. Mi smo oduvek bili...”, Džejmi je podigao palac i kažiprst
koji su se skoro dodirivali kako bi pokazao na šta je mislio. „On je
pametan. On je taj koji nas uvek izvlači iz nevolja. Uvek zna šta mu je
činiti. Na njega gledam kao na svog starijeg brata, iako smo blizanci, ili
bar mislim da jesmo.”
„Ne znaš sigurno jeste li?”
Džejmi je odmahnuo glavom. „Pronašli su nas napuštene na mestu
po imenu Glenbruk, u blizini jezera Taho. Bili smo bebe, u korpi,
ostavljene pored puta. Osim što nije u pitanju bila korpa već kartonska
kutija. Nismo imali imena. Ništa. Oh, da, bilo je nešto smešno. Neko nas
je istetovirao. Obojica smo imali iste tetovaže.”
„Gde ti je tetovaža?” iako nije nameravala da mu postavi to pitanje,
jednostavno nije mogla da se suzdrži.
„Evo je.” Džejmi je palcem pokazao preko ramena. „Na mom
ramenu. To je nekakav krug s linijom koja prolazi kroz njega. Ništa ne
znači.”
„Pa, kako ste onda dobili imena?”
„Njega su nazvali Skot, jer je kutija u kojoj su nas pronašli bila od
semena za skotovu travu. Mene su nazvali Džejmi po lokalnom doktoru
koji nas je pregledao. Mislili su da imamo urođeničke krvi. Raspitivali
su se o nama po rezervatima.”
„Istina je da imaš takav izgled”, složila se Alisija.
„Ne želim da vam mnogo pričam o našim životima, o svemu što
nam se dogodilo. Mislim da vam nije mnogo stalo do toga. Ono što
sigurno želite da znate jeste nesreća. Mi je tako zovemo. Međutim,
nikada nismo razgovarali o tome. Nikada ni sa kim nisam o tome
pričao, osim sa Skotom. Ne želim ni sada da govorim o tome.”
Alisija je uzdahnula. „Možda, ukoliko kreneš ispočetka, možda će ti
tada biti lakše.”
„Kako god. I tako nema mnogo toga da se ispriča.” Ispred Džejmija
je bila šolja sa kafom, ali je nije ni okusio. Nekoliko trenutaka piljio je u
tamnu površinu tečnosti koja je izgledala kao ogledalo u kom je video
svoju prošlost.
„Okej. Jednostavno su nas ostavili pored puta. Nikada nismo imali
ni mamu ni tatu niti ikoga sličnog. Postoji priča u novinama o tome
kada smo pronađeni. Zvali su nas bebe iz kutije za semenje. Posle toga
su nas dali pod starateljstvo. Pretpostavljam da su nas neko vreme
držali u bolnici, ali su nas onda dali u sirotište. Stavili su nas u sirotište
negde u Karson Sitiju. Tamo je bilo na desetine druge dece, svi
indijanskog porekla. Više ne mogu ni da se setim gde se tačno nalazilo.
Ljudi koji su ga držali preživali su se Tajler, a mi smo dobili njihovo
prezime dok su policija i socijalna služba pokušavali da otkriju odakle
smo.”
„Nisu uspeli u tome. Sve su ih zanimale tetovaže. Smatrali su da
nešto znače. Na kraju krajeva, zašto bi se iko mučio da tetovira bebe?
Išli su po rezervatima i postavljali pitanja, a za odgovore su nudili
nagrade. Ni to nije upalilo. Na kraju su zatvorili fajl i ostavili nas na
početku.”
„Međutim, okolnosti nam nikada nisu išle naruku. Uvek su nas
izbacivali iz različitih sirotišta. Imali smo običaj da upadamo u nevolje
i tuče s drugom decom. Nismo mi započinjali te tuče, one bi se
jednostavno desile. Kada smo napunili otprilike šest godina, shvatili
smo da će uvek biti tako... Skot je pazio na mene, a ja na njega. A što se
ostalih tiče... nije nas bilo briga.”
„Izgubio sam iz vida broj domova u kojima smo bili. Jedno je
sigurno, nikada nas nisu razdvajali. Imali smo socijalnu radnicu koja je
radila na našem slučaju. Zvala se Deri i ona je govorila koliko je važno
da nas ne razdvajaju. To je bilo nešto poput zakona. Kada smo napunili
devet godina, pokušali su da nam nađu dom u Solt Lejk Sitiju i to je bilo
rešenje na neko vreme. Mislim da smo tada bili srećni. Živeli smo s
jednim parom koji nije mogao da ima biološku decu. Živeli su na lepom
mestu i bili su dobri prema nama, ali dvanaest meseci od našeg
dolaska, odlučili su da im je dosta svega. Deri je došla da nas vidi i tada
je već znala šta se događa i pokušala je da nam kaže. Bili smo drugačiji.
Bili smo posebni. Činili smo da se ljudi ne osećaju prijatno u našoj
blizini. To je pokušala da nam kaže, ali nikada to nije pretočila u reči.
Možda je mislila da ćemo joj se smejati.”
 „Mada, to i nije bilo važno. Mi smo se već bili navikli da smo
prepušteni sami sebi. Znali smo da posedujemo tu... sposobnost.
Možda biste je vi nazvali moć. Samo da bi zvučalo kao da možemo da
obučemo kostime i pretvorimo se u Spajdermena ili nešto tome slično,
ali mi nikada nismo bili takvi. Čak i dok je Deri razgovarala s nama i
pokušavala da objasni, znali smo da možemo da pogledamo u njenu
glavu i vidimo šta misli. Telepatija. To je prava reč za to. Ali, mi nismo
nikakvi superheroji. Bili smo nakaze. Nismo bili kao drugi. I zato
nikada nismo mogli da se uklopimo.”
„Jeste li ikada koristili svoje sposobnosti?”, pitala je Alisija. Osećala
je da nije disala sve vreme dok je Džejmi govorio. Bio je tako mršav i
ranjiv dok je sedeo u dvorištu s kosom koja mu je padala preko vrata.
Tek je sada počela da shvata kroz šta je sve prolazio.
„Kako to mislite?”, pitao je Džejmi.
„Ne znam. Varanje na ispitima. Ili da otkrivate stvari koje ne bi
trebalo da znate.”
„Ne!” Džejmi je odmahnuo glavom. „Ne razumete kakav je osećaj
biti u stanju da čitate tuđe misli. To nije zabavno. Kao da stalno čujete
nekakvo šaputanje. Sve vreme! Dok šetamo ulicama, to šaputanje je
svuda oko nas i nikada ne prestaje. Možete li da zamislite da odete u
bioskop u kom publika ne prestaje da priča? Tako to nama izgleda.
Nekada bi nas dovodilo do ludila.”
„Ono što većina ljudi misli dobar deo vremena nije baš lepo.
Razmišljaju o svojim muževima ili ženama i svađama koje su imali.
Razmišljaju o ljudima koje žele da povrede ili o tome koliko su ljuti i
očajni i kako to nikada nije njihova greška. Ili možda brinu o novcu ili o
gubitku posla ili o nečemu još gorem. Mogu da imaju užasne, pogrešne
misli. I, ne, nismo koristili naše sposobnosti. Radili smo upravo
suprotno. Kao da smo zauvek stavili ruke preko ušiju. Uspeli smo da
zatvorimo sva vrata.”
„Samo su jedna ostala otvorena. Mogao sam da čujem sve o čemu
Skot razmišlja i on je mogao isto tako da čuje mene. To je delovalo čak i
kada bismo kilometrima bili udaljeni jedan od drugog, iako bi tada taj
glas postajao slabiji.. Znate.. Bio bi kao šapat. Nikada nismo strahovali
da uđemo jedan drugome u misli, jer smo uvek znali da tamo nećemo
zateći neprijatna iznenađenja. Znali smo da će biti bezbedno. I tako
smo postali telepatski blizanci. Don Vajt nas je takvima napravio.”
„Jesu li vas njemu poslali posle svega?”, pitala je Alisija.
Džejmi je odmahnuo glavom. „Mogu li da dobijem još nešto za
piće?”
„Kafu?”
„Koka-kolu.”
„Sačekaj ovde...”
Alisija je otišla u kuhinju. Srećom, njena sestra je dobro snabdela
kuću. Vratila se s konzervom koka-kole i čašom ispunjenom ledom.
Sačekala je dok je Džejmi pio. Zatim je odložio čašu.
„Čitanje misli nije jedina stvar koju smo mogli da uradimo”, rekao
je.
Nesreća. Alisija se setila da ju je spomenuo kada je počeo da govori
o svemu. Pretpostavila je da je sada došao to toga.
„Posle Solt Lejka, prešli smo nazad u Nevadu, u Karson Siti. Bili smo
kod hranitelja po imenu Ed i Lijen. Ed je radio u lokalnoj bolnici. Radio
je na održavanju. Lijen nije radila nigde.”
„U to vreme smo još uvek išli u školu. Imali smo deset godina. I dalje
se nismo uklapali. Ni u jednom predmetu nismo imali uspeha. U
svakom slučaju, u toj školi bio je jedan stariji dečak. Zvao se Rej Kavali i
stalno nas je zadirkivao. Svi su ga se plašili, jer se razmetao svojom
težinom i niko se nije usuđivao da ode kod nastavnika jer nisu želeli da
ih smatraju tužibabama. I pored toga, ja sam se posvađao s Kavalijem,
koji me je istukao. Naravno, Skot je znao šta se događa čim je tuča
počela i odjednom se našao na mestu događaja. Stao je između nas i
mislim da nikada neću zaboraviti njegov pogled. Samo je pogledao
pravo u njega i rekao mu da se gubi.”
„Znate li šta se dogodilo? Kavali je ustuknuo kao da je bio omamljen
i kao da nije znao šta se događa. Zatim je otišao, saplićući se. Izašao je
iz škole i nastavio da ide dalje.”
„Policiji je trebalo dva dana da ga pronađe. Samo što nije umro tada.
Otišao je u pustinju i izgubio se. Bilo je leto i lako je moglo da bude
prilično vrelo, a on nije imao vode. Kada su ga pronašli, nije znao gde se
nalazi niti kako je tamo dospeo.. U svakom slučaju, to je bilo sve. Čuo
sam da mu je posle svega bilo bolje, a njegova porodica preselila se u
drugu državu. Nikada ga više nisam video.”
„Misliš li da ste vas dvojica bili odgovorni?”
„Znam da jesmo. Želite li da čujete ostatak priče?” Alisija je klimnula
glavom. Džejmi je gucnuo koka-kolu.
„Ed i Lijen nisu bili toliko loši. Dopadao nam se Karson Siti. Leti
smo gledali beloglave orlove i sokolove. Bilo je okej. Ali, nevolja nas je
uvek pratila. Ovoga puta sve je bila moja greška. Postojao je jedan
nastavnik - gospodin Dempster. I on nas je kinjio. Možda smo Skot i ja
znali previše o njemu. Možda je on to nekako naslutio. Kako bilo, uvek
nas je kažnjavao i jednoga dana odlučio sam da mu se osvetim i
probušio sam mu gume na kolima. Imao je „bubu”, na koju je bio veoma
ponosan. Glupo je to što sam uradio, ali sam uzeo nož i najgora stvar od
svega je ta što su me uhvatili na delu.”
„Nikada nisam mogao ni da pomislim da bi cela stvar mogla da
pođe baš toliko naopako, ali sledeće čega se sećam jeste da sam bio
uhapšen. Posle toga sam dobio nadzornika. Odjednom sam se našao
pred sudijom i na kraju je sve bilo onako kako je Ed oduvek govorio.”
„Poslali su te u zatvor?”
„Poslali su me u dom za maloletne delinkvente, ali samo na
nekoliko nedelja. Sudija je rekao da će to biti nekakvo otrežnjenje. Na
kraju sam završio na nekom mestu izvan Rina. Takođe su mi rekli da ću
morati da radim posle časova u školi kako bih mogao da platim nove
gume.”
Popio je još jedan gutljaj. Oblak je prešao preko meseca. Izgledao je
kao nož koji ga seče na pola. Negde u daljini, sirena ambulantnih kola
odzvanjala je bulevarima.
„U domu i nije bilo toliko loše”, nastavio je Džejmi. „Bilo je čisto i
hrana je bila u redu, čak sam se i slagao s drugom decom. Uglavnom je
bilo dosadno. Najgore je bilo kada sam se ponovo vratio kući. Skot me
je čekao. Mislio sam da će biti zadovoljan što me vidi, ali nije bio. Bio je
besan. Rekao je da je bilo glupo ono što sam uradio. Rekao je da su
okolnosti i pre toga bile loše, a da sam ih ja sada samo pogoršao.”
„Bio je u pravu. Nakon što sam se vratio, više ništa nije bilo isto s
Edom i Lijen. Oni su ionako imali probleme. Uvek su se svađali... Urlali
jedno na drugo. Sada su odlučili da smo im se Skot i ja samo našli na
putu i da nije ni trebalo da nas uzimaju. Ed je počeo da pije. Uglavnom
votku. Popio bi i po pola flaše za noć. I to s lakoćom. Oko mesec dana po
mom povratku, posvađao se sa Skotom i udario ga je. To mu je bio prvi
put. Moći su i dalje radile, ta veza između nas, jer sam ja dobio modricu
iako tada nisam ni bio u sobi.
„U isto vreme, Deri, naša nadzornica, se razbolela. Brinula se o
nama od samog početka, ali sada više nije mogla da radi i sva njena
dokumenta više nisu bila važeća. Pisala nam je, ali je više nikada nismo
videli. Niti smo ikada videli nekog ko bi je zamenio. Bili su pretrpani
poslom. Nisu mogli da se nose sa velikim brojem slučajeva, pa su
nekako došli do zaključka da je sa mnom i Skotom sve u redu, a naš
slučaj jednostavno su stavili u stranu. Verovatno još uvek misle da smo
kod Eda i Lijen. Ne znam...”
„Nismo bili okej. Edova narav postajala je sve gora i gora. Izgubio je
posao i tada nam je saopštio da ćemo morati ponovo da se selimo.
Toga se tako dobro sećam. Lijen nije bila kod kuće, a mi smo bili sami
sa Edom. Ponovo je pio i počeo je da se ruga Skotu, možda samo iz
zabave. Rekao je da je već razgovarao sa službama za decu i porodicu i
da će nas konačno razdvojiti. Skot bi trebalo da ostane u Karson Sitiju,
a mene bi prebacili u neku drugu državu.”
„Ne znam da li je lagao ili ne. Svakako je učinio sve da to zvuči
stvarno, kao nešto što bi moglo da se dogodi u bilo kom trenutku. On i
Skot su urlali jedan na drugoga, a on je i dalje pio iz flaše i smejao nam
se. Tada se to dogodilo. Skot ga je pogledao u oči i nikada neću
zaboraviti šta je rekao. Mogu da vam ponovim: ’Niko nas neće
razdvojiti. Možeš da odeš i obesiš se.’”
Džejmi je utihnuo.
„O, moj bože!”, prošaputala je Alisija.
Džejmi je klimnuo glavom. „Tako je. Ed je ustao s nekakvih! čudnim
izrazom na licu. Kao da je bio u šoku... Kao da mu je neko rekao nešto
najgore što je ikada čuo u životu. Jednostavno je ustao i izašao iz sobe,
otišao u kuhinju, a potom i u garažu. Čuli smo kako se vrata otvaraju i
zatvaraju. Pomislio sam da potrčim za njim, ali bio sam sasvim zbunjen
onim što se dogodilo. Imajte na umu da sam imao samo jedanaest
godina.”
„Lijen ga je pronašla kada je ušla na zadnja vrata. Otišao je u garažu.
Popeo se na merdevine. Obesio se o konopac zavezan za metalni nosač.
Naravno, niko nije bio iznenađen, uz sve to piće i svađe, kao i činjenicu
da je izgubio posao. Jednostavno mu je bilo dosta svega. Tako su svi
govorili.”
„Samo smo Skot i ja znali pravu istinu. Razgovarali smo o tome
samo jednom: Skot je rekao da je to bio nesrećan slučaj i tako samo o
tome mislili posle svega. Nesreća. Skot nije znao šta govori. Nije želeo
da se ništa slično desi. To su bile samo reči.”
„Nije to Skotova greška”, rekla je Alisija. „Ne bi trebalo da krivite
sebe, nijedan od vas.”
Džejmi je slegnuo ramenima. „Sledećih nekoliko nedelja vladala je
prava zbrka. Usledila je sahrana, naravno, na kojoj smo upoznali Dona i
Marsi. Ona je Lijenina sestra. Ispostavilo se da je Ed razgovarao s
Donom i mora da su njih dvojica znali mnogo više o nama nego što
smo mi pretpostavljali, jer su već tada planirali da nas ubace u nekakav
šou...”
„Uselili smo se kod Dona i Marsi. Živeli su u prikolici parkiranoj
ispred Rina. Ispisali su nas iz škole... Marsi je rekla da će nas obučavati
kod kuće i posle cele one priče s gumama škola nije imala ništa protiv.
Ali, ona nas ničemu nije naučila. Don nas je ubedio da nastupamo za
njega. Povredio me je jer je znao da je to jedini način da natera Skota da
pristane na sve, pa smo se na kraju složili. Izveli smo na desetine
trikova i to je bilo sve što smo radili. Sećate li se policajca u Marsinoj
kući?”
„Da. Naravno.”
„Ono što sam njemu uradio... Uradio sam to prvi put. Skot me je
naterao da se zakunem da nikada ništa slično neću pokušati. Strahovao
je za mene. Da sam počeo to da radim, ko zna šta bi se dogodilo? Šta
ako se naljutim i kažem nešto zbog čega bi neko mogao da se povredi
ili da umre? Zar ne vidite? Mogu da vas ubijem samo ukoliko pomislim
na to! To su moje veličanstvene moći. Mogu vas povrediti samo
treptajem oka.”
„Ali nećeš”, rekla je Alisija. „Verujem ti, Džejmi.”
„Neću vas povrediti, jer to neću da sebi dozvolim. Sada znate zašto
sam onako reagovao. Zašto nisam želeo da uradim ono što ste od mene
tražili. Mislite da to što sam telepata znači da mogu da uđem u nečiju
glavu i izvučem keca iz špila karata. To uopšte nije tako. Nije tako ni sa
Skotom, a on mi je brat. Oni ljudi... Ukoliko uđem nekom od njih u misli,
videću sve loše što su nekome uradili. Biću deo toga. Videću sve ljude
koje su ubili. Decu koju su povredili. Sve! Bilo bi kao da se zaranjam u
tamu. Čak ni tada ne bih mogao da otkrijem šta je uradio sa Skotom.”
„Moraćemo jednostavno da pronađemo neki drugi način”, rekla je
Alisija.
„Ne”, Džejmi je u očajanju odmahnuo glavom. „Ne postoji nijedan
drugi način. Šta nam drugo preostaje?”
„Možemo da pronađemo Koltona Bejnsa. Da ga pratimo svuda.”
„To bi moglo da traje nedeljama. Nemamo toliko vremena.” Džejmi
je delovao iscrpljeno. Nikada nije pričao ovoliko kao sada. „Otići ću
tamo odmah ujutru. Pronaći ću Bejnsa i pitaću ga šta je uradio sa
Skotom.” Džejmi se smrknuto osmehnuo. „Pa čak i da ne progovori,
mislim da će mi reći ono što želim da znam.”
 LOŠE MISLI

„Volela bih da te nisam nagovorila na ovo”, rekla je Alisija. „Umreću od

brige zbog tebe.”
Džejmi je slegnuo ramenima. „Nema razloga da brinete. Mogu da se
brinem o sebi.”
„Jednostavno mi se ne dopada ideja da ideš tamo sam.”
„Dan je. U Los Anđelesu smo. Ništa loše se neće desiti.” Džejmi je
pogledao kroz prozorsko staklo u zgradu preko puta ulice. Na
jutarnjem svetlu delovala je obično, a sunce se odbijalo o prozore. Sada
unaokolo i nije bilo mnogo ljudi. Saobraćaj nije bio gust, a trotoari su
praktično bili prazni. Džejmi je brzo naučio da niko u Los Anđelesu
nikuda ne ide peške.
A pored svega, bilo je barem hiljadu ljudi unutra. Džejmi je pokušao
da zamisli kako bi bilo raditi na dvadesetom spratu nebodera u
vlastitoj kancelariji i s ličnim asistentom i platom koja bi stizala na
kraju svakog meseca. Običan život. Postojalo je vreme kada je imao san
i u njemu sve ono što je želeo. Da ima posao. Odmore. Nagrade. Nekada
je poslovne zgrade u Rinu gledao sa zavišću. Takav život mu je oduvek
bio van domašaja.
Jednom je nešto slično rekao Skotu. Međutim, Skot mu se nasmejao.
„Ja ne želim da radim na nekom od takvih mesta, Džejmi. Uđeš kao
mladić, a izađeš kao starac. Čak i ne primetiš šta ti se dogodilo u
međuvremenu.”
„Mislio sam da bi želeo da postaneš neko kao Bil Gejts.”
„Tako je. Ne želim ni za koga da radim. Želim samo da budem kao
on.”
Skot. Gde li je sada? Džejmi je brzo pogledao zgradu pokušavajući
da oseti bratovljevo prisustvo iza monotonih nizova prozora. Ničega
nije bilo.
Otvorio je vrata automobila i osetio kako se topao, težak vazduh
obrušava na njega. „Ne brinite za mene”, rekao je. „Biću dobro.”
 „Ipak bih više volela da pođem s tobom”, rekla je Alisija.
„Onda bismo imali dvostruko više šanse da nas zaustave.”
Izašao je iz kola, zatim se okrenuo i nagnuo nazad. „Dajte mi deset
minuta. A onda ih pozovite.”
„Pobrini se da se vratiš do tada, Džejmi. Moramo da se držimo
vremenskog okvira.”
Potapšao se po zglobu na ruci. Nosio je jeftin sat. Skot mu ga je
kupio za trinaesti rođendan. „Biću tamo.”
Uzeo je ogroman koverat. Još je jedanput pogledao u Alisiju i potom
zatvorio vrata.
Dok je prelazio ulicu, najednom se unervozio. Pokretna vrata pred
njim delovala su mu kao zamka. Progutaće ga kada se budu okrenula.
Da li je bio toliko siguran da će ga ponovo pustiti napolje? U šta se to
tačno upuštao? Skoro da ništa nije znao o Korporaciji Buđenje noći, ali
ga je i samo njeno ime teralo da se zamisli. U njoj je bio zaposlen čovek
po imenu Kolton Bejns, a on je bio prisutan kada su odveli Skota.
Tražili su decu poput njega. A sada je jednostavno ulazio unutra i
predavao im se.
Dan je. U Los Anđelesu smo. Ništa loše ne može da se dogodi.
A zašto ništa loše ne bi moglo da se dogodi? Ko je zapravo znao šta
se svakoga dana zbiva na ulicama, pa čak i u susednoj zgradi?
Odjednom mu je sinulo da čak i nešto najsjajnije može da skriva tamne
i ružne tajne.
Došao je do druge strane ulice. Nakratko, pogledao je nazad, samo
da bi proverio da je Alisija još uvek tamo, da se nije odvezla. Video ju je
kako podiže ruku, ohrabrujući ga. Osetio je nalet ljutnje. Zašto se
ponaša tako kukavički? On je bio taj koji je osmislio plan. To je bio
jedini način da se pronađe Skot i da je sve bilo obrnuto, da je on bio taj
koga su oteli, Skot ne bi oklevao ni na trenutak.
Udario je šakom u vrata i gurnuo ih. Okrenula su se. Našao se
unutra.
Predvorje je izgledalo kao crna kutija koja se prostirala duž cele
zgrade. Zidovi su bili od crnog granita, a pod od crnog mermera.
Nameštaj, nizak stakleni sto i četiri stolice, takođe su bili crne boje. Na
jednom zidu se nalazio vodeni prizor. Potoci vode slivali su se bez
prestanka i nestajali. Osim toga nije bilo nikakve druge dekoracije. Dva
krupna crnca u crnim odelima stajala su kao na straži i gledali u
svakoga ko bi ušao. Jedan od njih mu je prišao.
„Izvolite?”
 Džejmi je podigao koverat. „Imam pošiljku za Koltona Bejnsa. On
radi u Buđenju noći.”
Čuvar ga je upitno gledao. „Mlad si da bi radio kao kurir.”
„Dobio sam nedelju dana da steknem iskustvo.”
Čuvar je klimnuo glavom. Da je u pitanju bio neko stariji, verovatno
bi bio nepoverljiviji. Ali, u pitanju je bilo samo dete. I bilo je očigledno
da je koverat adresiran. „Na četrdeset i četvrtom spratu”; rekao je i
provukao svoju aktivacionu karticu da bi pustio lift u pogon. Džejmi je
pogledao na sat. Prošlo je samo nekoliko minuta otkako je izašao iz
kola i bio je siguran da ima dovoljno vremena. Ipak, lift se zaustavio
nekoliko puta pre nego što je dospeo na njegov sprat. Ljudi su ulazili i
izlazili. Prošao je još ceo jedan minut pre nego što je napokon stigao.
Četrdeset i četvrti sprat. Izašao je iz lifta.
Na kraju krajeva, sve je bilo prilično obično. Široki hodnik protezao
se sa obe strane i svuda je srebrnim slovima bilo ispisano
KORPORACIJA BUĐENJE NOĆI. Na jednom kraju nalazio se prozor koji
se protezao od poda do plafona i s kog se pružao pogled na susednu
zgradu, a sa druge strane bilo je nekoliko modernih staklenih vrata.
Mogao je da vidi prijemni sto i dve žene u Armiranoj odeći sa
slušalicama i mikrofonima.
„Dobro jutro. Korporacija Buđenje Noći. Mogu li da vam
pomognem?”
„Dobro jutro. Korporacija Buđenje Noći. Kome da preusmerim vaš
poziv?”
Druga vrata lifta su se otvorila i dostavljač iz Fedeksa izašao je
noseći pošiljku. Džejmi je sačekao da on prođe kroz staklena vrata.
Morali su da potpišu da su primili paket. To je bio dobar znak. To će im
odvratiti pažnju. A on će tako dobiti priliku.
Jedna od dve sekretarice razgovarala je telefonom. Druga se bavila
pošiljkom. Sada! Džejmi je brzo prošao kroz staklena vrata; išao je kao
da je na pravom mestu, kao da je već mnogo puta ranije bio u ovoj
zgradi. Našao se u uređenom delu s tepisima, kožnim foteljama i
aparatom za vodu. Na zidovima su visile slike: moderna umetnost.
Široka staklena vrata stajala su sa svih strana i svaka su vodila dalje u
hodnike i druge kancelarije. Kuda sada? Morao je odmah da odluči.
Ukoliko bude oklevao, neko će ga primetiti. A onda će ga i zaustaviti.
Okrenuo se desno i prošao kroz vrata očekujući da u nekom
trenutku neko s recepcije počne da ga doziva. Ali, niko ga nije video.
Sada bi trebalo da bude lakše. Svako ko ga sada vidi može samo da
pretpostavi da su ga pustili da prođe.
Ali, odakle da počne? Džejmi je ponovo pogledao na sat. Sve je
zavisilo od tajminga i nekako su prošla još dva minuta. Tako da mu je
sada ostalo još pet minuta da pronađe Koltona Bejnsa. Pogledao je
unaokolo. Četrdeset peti sprat delovao je još luksuznije, sav u
različitim nijansama plave i sa mnogo više slika između vrata. S leve
strane hodnika sve prostorije sa spoljne strane i one s pogledom
pripadale su višim direktorima i njihovim asistentima. Njihova imena i
brojevi kancelarija bili su ispisani pored vrata. S druge strane, centralni
deo prostorije bio je otvoreni prostor. Džejmi je mogao da vidi lavirint
radnih stolova koji su podeljeni pregradama. Unutra je bilo otprilike
dvadeset do trideset muškaraca i žena, većinom mladih, nadvijenih
nad kompjutere ili zauzetih telefoniranjem. Tepisi su bili gusti i kao da
su upijali sve zvuke. Da li su se tako poslovi obavljali ovde? U miru i
tišini kao u laboratoriji... Ili možda u crkvi.
Došao je do otvorenih vrata i provirio. Tamo se nalazila fotokopir
mašina i mladić u farmerkama i majici, samo pet ili šest godina stariji
od Džejmija. Sortirao je gomilu dokumenata. Džejmi samo što se nije
pomakao kada je mladić pogledao u njega.
„Jesi li dobro?”, pitao je.
„Naravno.”
„Tražiš li nekoga?”
„Da...” Džejmi je pogledao koverat i pokazao na ime ispisano s
prednje strane. „Moram ovo da dam Koltonu Bejnsu.”
„Bejns? Znaš li u kom je odeljenju?”
„Ne. Ne piše ovde.”
„Pa, hajde da pogledamo...” Mladić je otišao do stola i podigao
plastični povez. Prelistavao je. „Bejns...”, promrmljao je. Okrenuo je
stranicu. „Evo ga. Na pogrešnom si spratu. On je na četrdeset i
devetom. Soba broj 4925. Mora da je neka važna zverka! Tako ti je to
ovde. Sto si važniji, to si na višem spratu.”
„Hvala.” Džejmi je izašao napolje.
Mislio je da će morati da se vraća istim putem do lifta, ali kada je
izašao iz prostorije za fotokopiranje, primetio je znak: POŽARNI IZLAZ.
Naravno, u slučaju požara, ovi liftovi bi se zatvorili. Trebalo bi da
postoje stepenice.
Nastavio je da ide dalje niz hodnik. Žena s hrpom papira žurno je
prošla pored njega, ali ga nije zaustavila. Niko čak nije ni gledao u
njegovom pravcu. Došao je do požarnog izlaza, otvorio vrata i s druge
strane ugledao niz stepenica od metala i betona. Popeo se gore,
preskačući i po dva stepenika istovremeno. Sada je imao broj Bejnsove
kancelarije, ali mu je vreme isticalo. Alisija će obaviti telefonski poziv
za samo nekoliko minuta. Sve ovo bilo je lako u poređenju s onim što
sledi. Džejmi se pribojavao onoga što treba da usledi čak i kada je
ubrzao korak. Osećao je kako mu srce lupa i znao je da to nije samo
zbog toga što se penje uz stepenice.
Četrdeset i deveti sprat izgledao je potpuno isto kao i onaj na kom
je malopre bio. Kancelarije ljudi s višim položajima i konferencijske
sale bile su sa spoljašnje strane, a zajedničke prostorije nalazile su se u
centru. Ovde je bilo više ljudi koji su se kretali prema različitim radnim
mestima, ali su i dalje tiho govorili kao da su strahovali da ih neko ne
čuje. Ovde nije bilo nikakvih umetničkih predmeta. Zidovi su bili
prekriveni posterima: i to potpuno istim. Na njima je bio sedokosi
čovek ozbiljnog izgleda. Na licu mu je titrao neki poluosmeh, kao da se
trudio da deluje druželjubivo, ali je istovremeno imao mnogo toga na
umu. GLASAJTE ZA ČARLSA BEJKERA. Džejmi je prepoznao ime
senatora koji se kandidovao za mesto predsednika protiv Džona
Trelavnija. Na prvi pogled sticao se utisak kao da je ceo sprat
pretvoren u kancelariju koja se bavila njegovom kampanjom.
Džejmi je ovde osetio da je izložen. Pitanje je minuta kada će ga
neko primetiti. Barem je znao kuda ide. Kancelarija 4907, 4908... Pratio
je vrata kancelarije. Još jednom je na brzinu pogledao na sat. Ostala su
mu još samo dva minuta.
Kolton Bejns je imao kancelariju na krajnjem delu hodnika i vrata
su napola bila otvorena. Džejmi se nagnuo napred i pogledao unutra.
Ispred njegove kancelarije nalazila se prostorija sa stolom
predviđenim za asistenta, ali tamo nikoga nije bilo. Druga vrata, takođe
otvorena, vodila su do prostranije kancelarije. I tamo je bio on, sedeo je
u kožnoj fotelji s visokim naslonom za starim dobro ispoliranim
stolom. Džejmi je uzdahnuo duboko. Došao je ovde u potrazi za
Bejnsom, ali čak i pored toga, bio je šokiran kada ga je ponovo ugledao:
hladan, razvodnjenih očiju i ćelave glave koja je možda bila takva od
posledice neke bolesti. Ovo je potpuno drugačiji svet od onoga u
Pozorištu Rino i Džejmiju je bilo teško da uspostavi vezu između njih.
Da li ga je kompanija poslala da kidnapuje njega i brata? Je li Bejns
zaista ubio dvoje ljudi - Dona i Marsi - kada mu je plan pošao naopako?
Pogledao je na sat. Još trideset sekundi.
„Ko si ti? Šta radiš ovde?”
 Glas je dopirao iza njega. Čovek se kretao niz hodnik i Džejmi je
shvatio da nije ni nalik mladiću kog je sreo u prostoriji za
fotokopiranje. Bio je debeo i nosio je bradu, odelo i u ruci je držao
radio-predajnik. Mora da je bio pripadnik obezbeđenja. I bio je
sumnjičav.
Telefon je pozvonio. Džejmi ga je čuo. Krajičkom oka video je
Bejnsa kako podiže slušalicu.
„Ko si ti?”, čovek iz obezbeđenja tražio je da zna.
„Halo?”, Džejmi je čuo Bejnsa da se javlja na telefon i znao je da
mora da uđe u kancelariju. Ostalo mu je još nekoliko sekundi.
Ispred poslovne zgrade, u kolima je sedela Alisija i razgovarala
mobilnim telefonom. Pitala je: „Da li je to Kolton Bejns?” centrala je
preusmerila poziv do njegove kancelarije.
„Da.” Bejns je već bio zbunjen. Nije mogao da prepozna glas. Zbog
čega ga je zvala ova žena?
Čovek iz obezbeđenja čekao je da mu Džejmi odgovori. Džejmi nije
rekao ništa, koraknuo je prema njemu. „Mislim da bi ti bolje bilo da
pođeš sa mnom”, rekao je.
„Ja sam s njim.” Džejmi je palcem pokazao u pravcu kancelarije.
Znao je da to nije zvučalo uverljivo, ali nije mogao da se seti ničega
drugog. Ušao je unutra i zatvorio vrata za sobom.
Na drugoj strani linije, Alisija je znala da je došao očekivani
trenutak. „Gde je Skot Tajler?” pitala je.
Bejns je pogledao naviše i video suvonjavog dečaka u majici jarke
boje i s bejzbol kapom kako stoji u njegovoj kancelariji i znao je da su
ga prevarili. Žena na liniji postavila mu je pitanje i mada nije
nameravao da joj kaže bilo šta, nije mogao a da ne pomisli na odgovor.
Zbog toga je Džejmi bio tu. Stigao je tačno u trenutku kada je Alisija
otvorila prozor u čovekove misli.
Džejmi je uskočio kroz njega.
Uradio je tačno ono što je činio hiljadu puta na sceni. Uskočio je, ali
ne fizički, već kao da je sebi iz glave mislima poslao sopstvenu
minijaturu u misli nekoga drugog. Ovoga puta Skot nije bio s druge
strane. Ovoga puta se nije radilo o njegovom bratu s dobrim i poznatim
mislima.
Sada je tu bio Kolton Bejns.
Džejmi je dozvolio sebi da utone u potpunu tamu. Sve je izgledalo
kao da zaranja u bazen pun hladne nafte. U tom trenutku podelio je s
Bejnsom sve što je ovaj ikada osetio ili na šta je pomislio. Bilo je slika,
milion njih, ali i iskustava i emocija: strah, arogancija, požuda, bes,
svirepost, mržnja i mnogo, mnogo više od toga. Džejmi je to pokušao
da objasni Alisiji, ali nikada nije uspeo da pronađe prave reči. Čovekov
mozak je čitav univerzum. To je trebalo da joj kaže. A univerzum u
kome se sada našao prevazilazio je i najluđu maštu.
Video je smrt Kajla Hovija. I što je još gore, njegove ruke bile su oko
Hovijevog vrata. Mogao je da oseti toplo telo i pulsiranje vena pod
svojim prstima dok ga je stezao. To je bilo najsvežije ubistvo, pa je
stoga bilo i prvo među svim Bejnsovim mislima. Video je ženu kako ga
posmatra. Imala je veoma kratku sedu kosu, dugačak vrat i naočari.
Bejns je se plašio. Džejmi je osetio strah. Video je svirepost u njenim
očima i na trenutak je pogledala pravo u njega, smešila se dok je on
izvršavao ubistvo.
Međutim, taj prizor je ustupio mesto sledećem i sada se nalazio u
prikolici. Tamo je bila devojka koja je ležala na krevetu s izgubljenim
izrazom lica, a duga kosa bila joj je rasuta po jastuku. Pomerila je ruku i
Džejmi je video modrice, kao i tragove uboda od kojih su neki bili
pokriveni krastama. Odeća je bila razbacana na sve strane, zgnječene
konzerve piva i pepeljare i njihov prosuti sadržaj, prljavi kalendar na
zidu. Kolton Bejns kod kuće.. Taj prizor se pojavio, a zatim i nestao.
Mogao je da ga vidi samo na sekundu. Ali je imao osećaj kao da je
trajalo sat vremena ili čak i ceo dan.
A onda je video i druga ubistva, pištolj koji je neprestano puca pred
njim, čitav niz ljudi, mladih i starih koji su ubijani kao da su glineni
golubovi. Neki od njih umrli su bez reči. Neki su molili za milost.
Džejmi ih je čuo i gledao kako padaju. Uglavnom muškarci. Nekoliko
žena. Meci su ispaljivani jedan za drugim, a krv je prštala po različitim
zidovima.
A onda je na red došao Don Vajt.
„Čije ubistvo?”
„Nije trebalo to da pitate.”
Čuo je reči i video kako se Don Vajt trza unazad kada ga je pogodio
metak. A za njim je bila i Marsi. Zatekli su je nespremnu u kuhinji. Nije
čak ni čula da se vrata otvaraju. Samo se okrenula i to je bilo to.
Toliko smrti. Odaja užasa.
Video je sebe kako ga juri po pozorištu. Psa, Džegera, kako su ga
uspavali. Kao i čoveka koji se kandiduje za predsednika - Čarlsa
Bejkera. Ovo je bila ludost. Zbog čega je on u Bejnsovoj glavi? Međutim,
to je definitivno bio on, podiže ruku, smeši se i govori nešto
novinarima.
Još jedan treptaj i na stotine novih mesta koja se smenjuju kao kula
od karata koja se obrušava. Dospeo je grad, možda negde u Kini.
Neobičan brod s tamnim jedrima krči sebi put preko vode. Nestao je.
Sada je ponovo u Los Anđelesu, vidi sebe kako ulazi u kancelariju.
Osetio je trenutak spoznaje, njegovo vlastito ime prošaputano je
iznenađeno i u besu. Džejmi se borio protiv najezde reči, slika i
emocija, tragajući za onom jednom koja mu je bila potrebna.
„Gde je Skot Tajler?”
Alisija je postavila pitanje i odgovor bi trebalo da bude tu negde, da
se odbija po Bejnsovom umu. Džejmi nije bio siguran još koliko može
da ostane ovde. Pozliće mu. Imao je osećaj kao da se davi.
A onda ga je video. Svog brata. Skota.
Ležao je na leđima u ograđenoj sobi, go do pojasa. Bio je bolestan.
Cevčica mu je izlazila iz nosa, ista onakva kakvu stavljaju u bolnicama,
a još jedna mu se nalazila u ruci. Slivala se nekakva providna tečnost.
Skot je bio obliven znojem. Kosa mu je bila mokra. U uglu usana nalazio
se tanak mlaz krvi. Oči su mu bile otvorene i ispunjene bolom. Džejmi
je poželeo da zna o čemu je Skot razmišljao, ali to nije bilo moguće.
Video ga je Bejnsovim očima. Možda samo dan ranije. U nekoj bliskoj
prošlosti...
„Gde je Skot Tajler?”
Bejns nije želeo niko to da zna. Odupirao se tome. Ali i pored toga
prizori su se jedan za drugim smenjivali. Džejmi je video pustinju.
Kaktus u obliku slova ipsilon. Video je planine i mesec koji se sablasno
nadvijao između dva vrha. Čulo se glasno električno zujanje dok se
kapija automatski otvarala, a onda zvuk eha dok se druga zatvarala.
Lica. Drugi dečaci, neki od njih bili su Skotovi vršnjaci, ali svi do jednog
bez trunke života, prazni. Sigurnosna kamera okretala se okolo. Tuševi
i para koja kulja napolje. Još dečaka, njihovi obrisi jedva vidljivi iza
plastičnih zavesa. Još jedna kapija se uz buku zatvorila. I konačno
natpis koji Bejns nije želeo da on vidi.
ZALIV TIŠINE.
Džejmi ga je video i polako počeo da mu se povlači iz glave. Nije
mogao duže da ostane ovde, okružen tolikim otrovom i bolom. Osećao
je kako se odmiče, kao da leti kroz ogroman tunel. Još prizora prošlo je
pored njega, ali toliko brz da nije uspeo da ih vidi.
I onda se vratio tamo odakle je počeo, u kancelariju pored Bejnsa,
koji je piljio u njega širom otvorenih usta iza stola za kojim je sedeo.
 Nekoliko trenutaka niko od njih nije se pomerio. Džejmi nije mogao
da mrdne iako je to želeo. Bio je iscrpljen. Ispijen. Bejns se potom
osmehnuo. „Džejmi”, promrmljao je.
Džejmi je mogao samo da gleda kako je Bejns iz fioke izvlačio
pištolj. Bio je to isti onaj pištolj za omamljivanje koji je upotrebio na
Skotu. Čovek je izgleda znao da je Džejmi bio bespomoćan, da nema
kuda da ode. Pokreti su mu bili pažljivi i nije nimalo žurio. Nije čak ni
ustao. Pažljivo je naciljao.
A onda su se spoljašnja vrata uz prasak otvorila i čovek iz
obezbeđenja upao je unutra.
„Izvinite, gospodine...”, rekao je i skamenio se u pola koraka. Došao
je iz prostorije koja se nalazila ispred i zatekao jednog od glavnih ljudi
korporacije kako drži pištolj uperen u dečaka.
Džejmi je video izraz na njegovom licu i shvatio da iako je možda
ovde bio zaposlen, nikada nije mogao ni da pretpostavi šta se odvijalo
iza zatvorenih vrata različitih kancelarija. Šta bi sada trebalo da uradi?
Džejmi je odlučio da ne sazna. Pobegao je iza čoveka, zgrabio ga i
postavio ga između sebe i Bejnsa. Baš tada je Bejns povukao okidač.
Strelica je preletela kratku razdaljinu i našla se u ruci bezbednjaka.
Čovek je jauknuo od bola i iznenađenja. Džejmi se otrgao od njega i
istrčao napolje. Čuo je kako se druga strelica zabada u drveni stub oko
vrata baš u onom trenu kada je on kroz njih protrčao. Ponovo se našao
u hodniku i trčao je koliko ga noge nose.
Već tada mu je bilo jasno da ne može da koristi liftove. Čak i ako bi
se neki našao na spratu otvorenih vrata, bio bi zaustavljen pre nego što
bi došao do prizemlja. Zato se kretao u suprotnom smeru. Prema
požarnom izlazu. Četrdeset i devet spratova vodilo je do ulice, ali
njemu je trebalo da dođe do četrdeset i petog i da se nađe izvan
Korporacije Buđenje noći: tada će biti slobodan.
Jedan od menadžera pokušao je da ga zaustavi. Džejmi je video
čoveka u odelu kako stoji na hodniku ruku raširenih kao da želi da ga
zagrli. Projurio je pored čoveka udarajući ga pravo u stomak, a onda ga
je preskočio kada se ovaj srušio na pod boreći se za vazduh. Požarni
izlaz bio je tačno ispred Džejmija. Odjednom su se ljudi našli svuda oko
njega, ali niko od njih nije se micao, u nadi da će neko drugi preuzeti
odgovornost. U hodniku iza sebe, čuo je Bejnsa kako viče drugima.
Napokon je stigao do požarnog izlaza.
U tom trenutku oglasio se svaki alarm u zgradi. Vazduh kao da je
eksplodirao od haosa koji je nastao od sirene i zvonjave. Džejmi se
pitao jesu li vrata bila poveza s alarmom pa ga je on prošavši kroz njih
aktivirao. To nije bilo moguće. Već ih je jednom otvorio. Bila je to
Alisija. Mora da je bila ona. Mora da je pozvala policiju odmah pošto je
pozvala gospodina Bejnsa.
Džejmi je velikom brzinom silazio niz stepenice. Ispod sebe je
mogao da čuje kako se otvaraju vrata. Korporacija je debla zgradu sa
bar desetak različitih poslovnih udruženja i svi su bili evakuisani.
Stepenište ispred njega već je bilo puno. Džejmi se nekako gurao kroz
gužvu, ali čak i tada trebalo mu je mnogo vremena pre nego što je
stigao do prizemlja. Kada je izbio na dnevnu svetlost, policajci i
vatrogasci ulazili su unutra tražeći bilo kakve naznake dima. Bilo je oko
dvesta ili trista ljudi ispred zgrade. Već je počelo da se govorka da je
sve ovo jedna obmana.
Džejmi je požurio preko ulice. Alisija ga je čekala u kolima.
„Jesi li uspeo nešto da saznaš?”, pitala ga je.
„Hajdemo...”, Džejmi je ostao bez daha. Srce mu je ubrzano kucalo.
Osećao se prljavo, uz sve one Bejnsove uspomene koje kao da su se
zalepile za njega. Želeo je da ih izbaci iz sebe. Bilo mu je potrebno da
ode nekuda daleko.
Odvezli su se odatle, skrenuvši u pravcu zapadnog Holivuda i nazad
prema kući. Alisija je nakratko pogledala Džejmija, ali mu ništa nije
rekla. Verovatno je shvatala da mu je potrebno da ga niko ne
uznemirava.
Zazvonio joj je mobilni telefon.
Pogledala je u njega na trenutak. Niko osim njene sestre nije znao
da je u Los Anđelesu, a ona je sada verovatno na poslu, u avionu
između dva odredišta. Ko je onda ovo...? Prepoznala je broj koji se
našao na ekranu. Nije imala izbora. Javila se.
„Pozvali ste me pre nekoliko minuta”, rekao je Kolton Bejns.
„Mislim da razgovaram s gospođom Alisijom Megvajer.”
Alisija je zaustavila automobil.
Njegov telefonski sistem mora da je memorisao broj telefona. Ali
kako je došao do njenog imena? To ne bi trebalo da bude teško.
Korporacija Buđenje noći vodila je veliki posao. Mora da je imao neke
svoje izvore.
„Šta želite?”, Alisija je tražila da zna.
Pored nje, Džejmi je uspeo da čuje glas i odmah je znao sa kim
razgovara. Nije mogao da izgovori nijednu reč.
„Imate sina”, odgovorio je Bejns.
 Alisija se ukočila. Bol joj se videla u očima.
„Želimo Džejmija Tajlera. On vama nije niko i ništa. Znate to.
Ukoliko želite da ikada ponovo vidite svog sina, nama predajte
Džejmija. Ovo je veoma jednostavan predlog, gospođo Megvajer. Dajte
nam ovog dečaka, a mi ćemo vama vašeg. Ovo je jedinstvena ponuda.
Ukoliko je odbijete, više nikada nećete videti Danijela.”
Alisija nije disala. Džejmi je znao da se dogodilo nešto strašno.
Držala je telefon u ruci kao da je pokušavala da ga zdrobi. Prošlo je
otprilike deset sekundi. Konačno je progovorila.
„Idi do đavola, ti kopile”, prošaputala je.
Prekinula je vezu. Zatim je i isključila telefon. Konačno ga je kao da
ju je ujeo bacila na zadnje sedište.
„Šta je hteo?” pitao je Džejmi.
„Ponudio mi je da trampim tebe za Denija”, rekla je Alisija.
Džejmi nije znao šta da joj kaže. Znao je na šta je mislila. Nije ni bilo
potrebe da joj čita misli.
Kada se ponovo okrenula prema njemu, smešila se iako joj je
pogled bio sumoran. „Rekao mi je ono Što sam želela da znam”, rekla je.
„Buđenje noći drži Denija. Pre sam samo sumnjala u to. Sada znam. I to
znači da sada znam šta mi je činiti.”
Ubacila je u brzinu i krenuli su. Džejmi se osvrnuo. Sunce je i dalje
sijalo. Kancelarije u Korporaciji Buđenje noći nisu izgledale nimalo
drugačije od ostalih koje su ih okruživale. Izlazili su na autoput i
ostavljali sve to iza sebe.
 PRIJATELJI NA VISOKIM
POLOŽAJIMA

Policija je napravila uzan sigurnosni pojas oko hotela Karlton na Vilšir

bulevaru, južno od Beverli hilsa. Džejmiju je izgledalo kao da Los
Anđeles nema pravi centar grada pošto se on protezao od jednog dela
grada do drugog... Ali, da grad može da poseduje novčanik, sasvim je
sigurno da bi ga čuvao na ovom mestu. Džejmi nikada nije video toliko
skupih radnji i butika koje su bile jedna pored druge, kao ni toliko
izloga punih satova, nakita i odela od pet hiljada dolara.
Zgrada hotela Karlton bila je staromodna. Visoka je petnaest
spratova, ali se proteže čitavom dužinom bloka. Dok su Alisija i Džejmi
prilazili prednjem parkingu, na desetine momaka iz parking servisa u
istovetnim sivim odelima pohitali su ka njima da bi im pomogli da
izađu iz vozila koje će kasnije parkirati. Čak su i ove hotelske
službenike brojčano nadvisili članovi tajne službe koji su bili u
posebnim uniformama: crnim odelima, belim košuljama, naočarima za
sunce i slušalicama. Džejmiju su delovali sasvim budalasto, kao da ih je
neko izvadio iz crtaća. Možda je baš u tome i bila poenta. Naglašavali
su činjenicu da je hotel zaštićen.
Senator Džon Trelavni boravio je ovde dvadeset i četiri sata pre
nego što je planiran njegov govor u centru Konvenšn u Los Anđelesu i
zauzeo je čitav dvanaesti sprat za tu noć. Preostalo je manje od pet
meseci do opštih izbora i njegov tim koji se brinuo za kampanju brojao
je skoro stotinu ljudi, uključujući i savetnike za medije, političke
konsultante, ljude koji su bili zaduženi za pisanje govora, anketare, lični
pomoćnici kao i ljudi koji su bili zaduženi za obezbeđenje. Svi su imali
sobe, i tokom te jedne noći svi liftovi koji su vodili do dvanaestog
sprata bili su blokirani. Da bi posetili senatora, gosti su morali da
pokažu neki identifikacioni dokument posle čega bi dobili propusnicu
koju obezbeđuje tajna služba. Posetioci se prate sve vreme. Ukoliko ne
poseduju pozivnicu, ne mogu da uđu.
„Hoće li nas primiti?”, pitao je Džejmi dok su on i Alisija prolazili
vijugavim hodnikom na ulazu u hotel.
Alisija je klimnula glavom. „Moram samo da ga obavestim da smo
ovde...”
Ušli su u hol gde se nalazio ogroman luster koji je visio iznad
okruglog ispoliranog stola. Tu je bilo previše svega i svačega. Previše
električnih svećnjaka, previše vaza sa cvećem, kojih je bilo barem
deset, previše starinskih satova, ogledala i izložbenih kutija prepunih
torbi, šalova i cipela. I previše ljudi. Tu se nalazio i recepcionerski sto i
svuda okolo bilo je nosača i gostiju. Gomila bogataša, pomislio je
Džejmi. Nikada nije bio ni na jednom mestu nalik ovome.
Alisija je zastala i pogledala okolo, tražeći nekoga poznatog.
Nekoliko trenutaka kasnije ga je pronašla. „Tamo! ”, uzviknula je i pošla
napred.
Čovek je stajao pored stola koji je bio blizu liftova. Bio je obučen u
isto tamno odelo belu košulju kao i ostali ljudi iz obezbeđenja, ali je on
za razliku od njih, imao kravatu svetle boje kojom kao da je objavljivao
da nije jedan od njih. Pa i pored toga, iza uveta uvijala mu se žica i bilo
je očigledno da je radio isti posao: sumnjičavim očima skenirao je čitav
prostor. Bio je visok barem metar i osamdeset, plave kratke kose,
plavih očiju, koje su bile u stalnom pokretu, i tela koje je ličilo na telo
bildera. Ramena su mu bila ogromna. Ili je bivši vojnik ili sportista u
penziji... Ili i jedno i drugo.
Čovek je ugledao Alisiju i prepoznao je i pre nego što mu je prišla
bliže.
„Alisija!” Pozdravio ju je po imenu, ali je više delovao iznenađeno
nego srećno što je vidi.
„Kako si, Vorene?”
„Dobro sam.” Otegnuto je rekao. „Nisam znao da si u Los Anđelesu.”
„Nisam ni znala da dolazim do pre nekoliko dana.”
Voren je primetio Džejmija, koji je stajao nekoliko koraka iza nje,
trudeći se da im ne smeta. Čovek se nakratko namrštio i Džejmi je
odjednom postao nervozan jer je strahovao da bi mogao da ga
prepozna.
„Ovo je moj prijatelj”, rekla je Alisija. „Zove se Dejvid.” Na zidu se
nalazila reklama za davidov cigarete. Džejmi je znao da je izmislila
pogrešno ime i preuzela ga odatle i nadao se da to isto nije primetio i
čovek iz obezbeđenja. Okrenula se prema njemu. „Dejvide, ovo je Voren
Kornfild.”
Voren je polako klimnuo glavom prema Džejmiju, a onda se ponovo
okrenuo prema Alisiji. „Šta mogu da učinim za tebe?”, pitao je.
„Želim da vidim senatora.”
„Želiš da vidiš senatora?” Blagi osmeh pojavio mu se na licu. Nije
delovalo kao da se zabavlja. „Znaš da to nije moguće, Alisija. Sutra će se
obratiti hiljadama ljudi. Nekako, mislim da nema vremena da tebe vidi
baš sada.”
Ali je Alisija zadržala prisebnost. „Kada sam odlazila, rekao je da će
njegova vrata uvek biti otvorena za mene.”
„Meni nije tako rekao.”
„Zašto ga ne pitaš?”
„Nisam ja njegov asistent, Alisija. Znaš to. Mislim da bi sledeći put
trebalo da pozoveš i zakažeš sastanak.”
Džejmi je video da se Alisija suzdržava da ne ispolji svoju pravu
narav. „Sada sam ovde i zahtevam sastanak, Vorene”, zarežala je. „I u
pravu si. Ti nisi njegov asistent. Zašto onda ne pozoveš Elizabet, koja
to jeste, a ona može da pita Džona može li da me primi.”
„Gubiš vreme.”
„Uverićemo se u to, zar ne?”
Alisija mu se prijatno osmehnula, ali ju je Voren pogledao mrko.
Nije voleo kada mu se neko obraćao na ovaj način, ali bilo je očigledno
da Alisija nema nameru da popusti. Voren je podigao prst i udaljio se
od njih. Nakrivio je glavu dok je govorio u tajni mikrofon. Za nekog
drugog ko bi ga posmatrao izgledalo je kao da se svađa sam sa sobom.
„Voren je Džonovo lično obezbeđenje”, objasnila je Alisija. „Trebalo
bi da bude spona između njega i tajne službe, ali polovinu vremena je
ubeđen da je on zapravo vodi. Nikada se nismo slagali.”
„U to sam se uverio.”
„Kažu da je bio s Centralnom obaveštajnom službom pre nekog
vremena, ali da su ga izbacili odatle. Lično, mislim...”
Alisija nije uspela da završi rečenicu. Voren Kornfild išao joj je u
susret i celo njegovo ponašanje se promenilo. Bio je kao zlovoljno dete.
„Kaže da će te primiti”, promrmljao je.
„Hvala ti, Vorene.”
„Zašto ne bismo prešli na gospodine Kornfilde? Ti nisi više deo
mog tima...”
Pucnuo je prstima kao ljutiti posetilac restorana koji zahteva još
jedno piće. Jedan od mlađih članova tajne službe dotrčao je do njih.
„Odvedi ove ljude do dvanaestog sprata”, rekao je.
„Da, gospodine Kornfilde.”
Alisija mu se osmehnula i ona i Džejmi otišli su do lifta. Njihov
pratilac stavio je ključ u bravu i pritisnuo dugme za dvanaesti sprat.
Vrata su se zatvorila. „Vi ste senatorovi prijatelji?”, pitao je.
„Nekada sam radila za njega”, rekla je Alisija.
„On je dobar čovek”, nastavio je čovek iz obezbeđenja. „Možda ću i
sam glasati za njega. Čarls Bejker je kreten.”
Kada je lift došao do dvanaestog sprata ispred ih je čekao čovek
sede kose u odelu, ali bez kravate. Mora da im je Voren odozdo javio da
dolaze. Čovek je odmah prepoznao Alisiju. „Draga moja, veoma mi je
drago da te vidim. Kako se držiš?” Imao je irski akcenat.
„Drago mi je da te vidim, Patriče. I dalje se kladiš na konje?”
„I dalje gubim.”
„Ovo je moj prijatelj.” Pokazala je na Džejmija, ali je bila pažljiva da
ne izgovori njegovo ime. „Patrik je Džonov glavni čovek za vođenje
kampanje u Kaliforniji.”
„Drago mi je da sam te upoznao.” Patrik se osmehnuo i Džejmi je
odmah postao srdačniji. Bilo je očigledno da ga je zbunjivalo
Džejmijevo prisustvo, ali je odlučio da ne postavlja nikakva pitanja. „Ne
može da ti posveti previše vremena, Alisija”, rekao je dok ih je vodio
niz hodnik. „Pritisak je sada ogroman.”
„Kako je?”, pitala je Alisija.
„Ovo je veliki posao. Voleo bih samo kada trka ne bi bila toliko
izjednačena...”
Niz duplih vrata nalazio se na kraju hodnika, a ispred njih bio je još
jedan čovek iz obezbeđenja. Patrik mu je pokazao propusnicu i uveo je
Alisiju i Džejmija u veliku konferencijsku salu u kojoj se nalazio jedan
jedini sto s razbacanim notesima i olovkama, kompjuterima, lecima,
poslužavnicima sa sendvičima i flašama mineralne vode. Na desetine
ljudi sedelo je unaokolo i prema izrazima njihovih lica, moglo se
zaključiti da nisu mnogo spavali poslednjih dana. Bili su zauzeti
pričom, raspravama oko nekakvih grafikona, ali kada je Alisija ušla
unutra, jedan od njih je ustao i, Džejmi je šokiran prepoznao čoveka
kog je viđao po posterima širom Los Anđelesa.
Džon Trelavni nije izgledao kao političar. To je bila Džejmijeva prva
misao. Bio je zgodan čovek, viši nego što je Džejmi to očekivao na
osnovu fotografija i izgledao je mnogo mlađe, možda je bio u kasnim
četrdesetim. Imao je kosu koja je nekada bila svetla, ali je otada
izbledela i polako prelazila u sedu. I pored toga, izgledalo je da je u
formi i da je zdrav. Nosio je somotske pantalone, plavi džemper i
patike. Bilo je očigledno da je umoran, ali njegove svetlosmeđe oči bile
su pune života.
„Alisija, ovo je veoma neočekivana poseta. Kako si?” Zagrlio ju je.
„Ima li ikakvih vesti o Danijelu?”
„Da, ima ih, senatore. Zato sam želela da vas vidim.” Okrenula se i
predstavila Džejmija. „Ovo je Džejmi.” Ovoga puta, predstavila ga je
pravim imenom.
Trelavni je pružio ruku i rukovali su se. „Drago mi je.”
„Gospodine...”, Džejmiju je bilo teško da poveruje da se rukuje s
budućim predsednikom Amerike.
„Žao mi je što ovako dolazim”, nastavila je Alisija. „Znam koliko ste
zauzeti i koliko je ovo vreme važno za vas. Ipak, hitno moram da
razgovaram s vama.”
„Jesi li pronašla dečaka?”
„Mislim da jesam. Da. Ali, ne mogu da dođem do njega.”
„Senatore...” Žena koja je sedela za stolom u ruci je držala mobilni
telefon. „Na vezi je gradonačelnik Oburna. Želi da razgovara s vama o
rođendanskoj paradi.”
Trelavni je bio zbunjen. „Ne sada, Bet”, rekao je. „Možeš li da ga
zamoliš da se javi kasnije?” Okrenuo se prema Alisiji. „Mislim da ne
mogu da ti posvetim mnogo vremena”, objasnio je. „Sada se odvija
dosta toga. Ali, znaš li da bi mi pauza dobro došla? Zapravo, mislim da
bi nam svima dobro došla. U redu, slušajte me svi! ” Povisio je glas.
„Izađite malo na svež vazduh ili pojedite nešto, pa čak i uradite nešto
što vas podseća na stvaran život. Naći ćemo se ponovo za deset
minuta.” Okrenuo se prema Alisiji. „Zašto ne bismo otišli do susedne
prostorije gde nas niko neće uznemiravati?”
Alisija je pogledala u Džejmija. Klimnuo je glavom u znak
odobravanja. Senator i njegov bivši saradnik polako su se udaljili.
Odmah do konferencijske sale nalazila se dnevna soba. Džejmi ih je
posmatrao dok su ulazili unutra. Zatvorili su vrata za sobom. Niko od
radnika na kampanji nije napustio sto. Jednostavno su nastavili da
rade. Irac mu je prišao. „Mogu li te nečim poslužiti, mladiću?”, pitao je.
„Imate li koka-kolu?”
„Naravno. Sedi na kauč i osećaj se kao kod kuće.”
Džejmi je uradio kako mu je rečeno, i bilo mu je drago da im nije
smetao. U uglu se nalazio plazma televizor koji je bio uključen, ali je
zvuk bio utišan iako su išle vesti. Patrik se vratio s koka-kolom za
Džejmija. Pio ju je polako pitajući se koliko će vremena Alisiji biti
potrebno. Džon Trelavni je rekao da imaju deset minuta, ali mu je
delovalo kao da je toliko vremena već prošlo.
Konačno, vrata su se otvorila i Trelavni se pojavio. „Majki”, rekao je
obrativši se jednom muškarcu u prostoriji. „Možeš li da mi doneseš fajl
o Korporaciji Buđenje noći?” Okrenuo se prema Džejmiju. „Želeo bih da
popričamo.”
Džejmi je ustao i ušao unutra. Bio je svestan toga da ga svi upitno
posmatraju. Radili su na važnom govoru. Zašto je ovaj tinejdžer
njihovom šefu oduzimao toliko vremena? Čovek po imenu Majki
dograbio je debeli fajl i predao ga Trelavniju, koji mu je u znak
zahvalnosti klimnuo glavom. Džejmi je ispratio Trelavnija do susedne
prostorije zatvorivši vrata za sobom.
Alisija je sedela na sofi, ali je Džejmiju pokazao da sedne na praznu
stolicu kao da je želeo da ih drži dalje jedno od drugog. Trelavni je
stajao pored vrata, pokušavao da sabere misli, a onda je spustio fajl i
ušao u sobu.
„Alisija mi je upravo ispričala najčudniju priču koju sam ikada čuo”,
počeo je. „Da je ne poznajem dobro, već bih joj rekao da ode. Zapravo,
čak i sada moram da se zapitam nije li nekako postala smetena. Ne
mislim to iz zle namere. Posle svega što joj se dogodilo, mogao bih da
je razumem. Ali mi govori da si i ti nekoga izgubio... brata. Skota. Da su
ga kidnapovali iz pozorišta u Rinu, jesam li u pravu?”
Džejmi je klimnuo glavom. Znao je šta sledi.
„Prema onome što mi je Alisija ispričala, ljudi koji su odveli Skota
mogu da budu isti oni koji su odveli Danijela. A razlog zbog kog ih
interesujete, kaže ona, jeste taj što posedujete neke vanserijske
sposobnosti. Možete da čitate misli drugih. Moje misli, na primer.”
„Žao mi je, Džejmi”, promrmljala je Alisija.
„U redu je.” Džejmi je pretpostavljao šta će to morati da uradi, ali
ovoga puta nije bio zabrinut. Sve u vezi sa senatorom Trelavnijem, pa
čak i način na koji je govorio činio je da mu bude prijatno. On nije ni
nalik Koltonu Bejnsu. Nije živeo u istom svetu.
„Pokušaću da se oslobodim predrasuda”, nastavio je Trelavni, „i
prvi ću priznati da postoji mnogo toga na svetu što ne može da se
objasni. Ali, ovo...” Sumnjičavo je odmahnuo glavom. „U svakom
slučaju, ovo bi trebalo da bude prilično jednostavno. Alisija mi je
predložila da te stavim na probu. Imaš li nešto protiv?”
 „Nemam, gospodine.” Nastavio je Džejmi.
„Vrlo dobro.” Trelavni je pokazao na nizak sto koji se nalazio ispred
sofe. Tamo je bila jednostavna drvena kutija veličine paklice cigara,
položena tačno na sredinu. „Supruga mi je to poklonila”, rekao je.
„Nosim je svuda sa sobom. Alisija ne zna šta je unutra. Nisam joj rekao.
Ali ona kaže da mi ti možeš reći šta je tamo.”
Džejmi se koncentrisao na trenutak. A onda je pogledao Trelavnija
pravo u oči. „U kutiji nema ničega”, rekao je. „Prazna je.”
Trelavni nije odavao ništa. Ipak, Alisija je mogla da oseti iznenadnu
napetost u prostoriji.
„Napravila ju je vaša žena”, nastavio je Džejmi. „Voli da radi s
drvetom. Zove se Grejs. U njoj držite svoje stvari kada odlazite na
spavanje. Manžetne i stvari slične tome. Trenutno mi je teško više da
vam kažem o tome, jer sve o čemu trenutno razmišljate su izbori.
Čudno je...”
„Nastavi.”
„Pa, mislio sam da kažem, da se zapravo bojite da biste mogli da
izgubite. Ali, što je još čudnije, još se više plašite pobede.”
Nastao je muk. Trelavni je stajao na istom onom mestu, toliko
mirno da je jedva disao. Konačno je duboko uzdahnuo. „Poseduješ
neizmeran talenat”; rekao je. „Neću to nazvati darom, jer to možda i
nije. Ne mogu ni da zamislim kako je to za tebe, da možeš to radiš.”
„Ne koristim svoju sposobnost”, rekao je Džejmi. „Ne želim.”
„Niko osim mene nikada nije pogledao u ovu kutiju”, rekao je
Trelavni. „Putuje zajedno sa mnom kada sam god u pokretu. Nikada
nikome nisam rekao ko ju je napravio.” Otišao je do stola i podigao je,
otvorio je i pokazao je Alisiji. Unutra nije bilo ničega.
„Alisija je predložila da bi trebalo da pokrenem potpunu istragu o
Korporaciji Buđenje noći”, rekao je. „Ali, stvar je u tome da sam već
počeo s tim.” Otišao je do dokumenata i otvorio ih. „Ovo je samo vrh
ledenog brega. Dozvolite mi da vam kažem nešto o njima. A onda ću
vam reći i zašto ništa ne mogu da uradim.”
Seo je.
„Ne verujem da je svaki veliki posao loš”, počeo je. „Ali Korporacija
Buđenje noći je zaista velika i kao da se ponose time što su okrutni do
srži i da im to prolazi. Problem s ovom zemljom je u tome što smo svi
spremni da okrenemo glavu kada je reč o zločinima koji su počinjeni u
ime posla. Fabrika izgori i u njoj pogine dvadeset radnika. Rezervoar
procuri i ceo rečni sistem postane zagađen. Naoružanje se prodaje u
inostranstvu i na kraju se to isto oružje upotrebljava protiv američkih
vojnika. Niko to ne primećuje, a znate li zbog čega? Jer je u celoj priči
jedino važan profit. Profit je ključ svega. Kompanije zarađuju ogromne
količine novca i zapošljavaju na desetine hiljada ljudi. A mi im
dopuštamo da se izvuku za ubistvo.”
„Prvi put sam čuo za Buđenje noći pre nekih šest meseci.” Pokazao
je isečak iz novina. „Ovo mi je poslao prijatelj. Pomislio je da bih možda
mogao da budem zainteresovan za priču o dvanaestogodišnjem
dečaku koji radi u fabrici igračaka u Indoneziji i kog je zapalila jedna od
mašina posle čega je preminuo. Dete je radilo deset sati dnevno za
dvadeset centi po satu i bio je iscrpljen. Ja to zovem ubistvom. Pravio je
delove za pucačku igru, a kompanija koja ga je zaposlila sasvim
slučajno bila je deo Buđenja noći. Jesu li platili ikakvu odštetu? Da li im
je stalo? Naravno da nije. A vi tu igračku možete da kupite u bilo kom
tržnom centru u Americi...”
„Rekli ste da ne možete ništa da uradite”, prekinuo ga je Džejmi.
„Evo zbog čega.” Trelavni se namrštio. „Trenutni potpredsednik i
šef osoblja radili su za Buđenje noći pre nego što su počeli da se bave
politikom. Kada napuste Belu kuću, ko god da pobedi na sledećim
izborima moraće da prihvati činjenicu da će se oni tamo i vratiti.
Buđenje noći poseduje oko tri stotine kompanija širom sveta i mnoge
od njih rade za Vladu Amerike. Jedna čak pravi i bombe. A bombe su
smrtonosne. Neka druga je angažovana da izgradi gradove koji su tim
bombama uništeni. Shvatate li na šta mislim? Posao i politika idu ruku
pod ruku.”
„A da celu stvar učinimo još gorom, Buđenje noći podržava
kampanju Čarlsa Bejkera u trci za predsednika. Zapravo, oni su jedan
od njegovih glavnih sponzora. Preusmerili su milione dolara u njegov
fond. Moraju pametno to da rade: postoje zakoni o doniranju novca u
političke svrhe. Međutim, postoji stotine nezavisnih organizacija i
malih grupa koje se bore protiv mene i, iako se čini da nisu povezane,
skoro da smo sasvim sigurni da ih Buđenje noći novčano potpomaže.
Ali, ja za to nemam nikakve dokaze, Džejmi. Oni su jednostavno suviše
pažljivi. Ukoliko budem počeo da optužujem, samo ću delovati kao
ljutiti gubitnik ili ću u krajnjoj liniji, delovati kao da se bojim poraza, a
to nikome neće biti od pomoći.”
„I, onda, šta možete da uradite?”
„Moram da se strpim i da se nadam da ću pobediti. Ukoliko
postanem predsednik ove zemlje, a verujem da postoje dobri izgledi da
se to dogodi, želim da postavim prioritete u borbi protiv korupcije, a
mislim da počnem s Buđenjem noći.”
„Mi ne možemo da čekamo”, rekao je Džejmi. „Oni povređuju
Skota.”
„Kako to znaš?”
„Jednostavno znam.”
„Sačekajte”, rekla je Alisija. Uzela je torbu i iz nje izvukla parče
papira. „Zahvaljujući Džejmiju, uspeli smo da otkrijemo gde bi Skot
mogao da bude. Na mestu po imenu Tihi zaliv. Proverila sam na
internetu. Tihi zaliv je zatvor, kaznena ustanova za mlade, u pustinji
Mohave. To je jedini privatni zatvor u Nevadi. I poseduje ga Buđenje
noći.” „Skot je tamo”, rekao je Džejmi.
„Mislimo da je Skot tamo. Mislimo da bi i Danijel takođe mogao da
bude tamo.” Alisija je uzdahnula. „Ima smisla. Ukoliko želiš da držiš
gomilu dece negde gde ih niko ne može pronaći, negde daleko od
svega, zatvor u pustinji bio bi idealno rešenje. Možete li otići tamo,
senatore? Možete li da pošaljete policiju tamo?”
„Mogao bih da pokušam.” Trelavni je promislio na trenutak, a onda
odmahnuo glavom. „To neće biti jednostavno. Prvo, nemam stvaran
dokaz da se bilo šta odvija tamo. Čak nisam ni čuo za Tihi zaliv, a
ukoliko je u Nevadi, to svakako nije pod mojom nadležnošću. I konačno,
ukoliko pokrenem ideju da se počne s istragom, nadležni u zatvoru će
čuti o tome pre nego što im se i približimo. Ukoliko se ti dečaci i nalaze
tamo, ostavljamo im sve vreme ovoga sveta da ih premeste na neko
drugo mesto. Ili još gore...”
Alisija je klimnula glavom. Očekivala je nešto ovakvo. „Možda ste u
pravu”, rekla je. „Ali, mi smo imali nešto drugo na umu.”
„Mogao bih da odem tamo”, rekao je Džejmi.
„Kako bi mogao da odeš tamo?”
„Moraš da poznaješ ljude”, rekla je Alisija. „Pretpostavimo da
Džejmi postane jedan od zatvorenika. S lažnim imenom. Sudija bi
mogao da ga pošalje tamo s gomilom drugih maloletnika. Kada se
jednom nađe u zatvoru, mogao bi da otkrije da li su Skot i Danijel tamo
i meni pošalje poruku. Možda bi čak mogao i da im pomogne da izađu
odatle.”
„Kako bi to mogao da uradi?”
„Postoje stvari koja bih mogao da uradim”, objasnio je Džejmi.
„Stvari o kojima vi ništa ne znate.”
„Znam da biste želeli da se pobrinete za ove ljude kada za to dođe
vreme”, rekla je Alisija. „Ali mi nemamo vremena. Moramo nešto da
preduzmemo odmah.”
Neko je pokucao na vrata i bez odobrenja Voren Kornfild je upao
unutra. Čovek iz Trelavnijevog obezbeđenja delovao je besno. Stajao je
na ulazu u prostoriju koji je skoro ispunio svojim ogromnim telom.
„Izvinite, gospodine”, rekao je. „Izvinjavam se što upadam...”
„U čemu je stvar, Vorene?”, pitao je Trelavni. Nije delovao
zabrinuto.
„Gospodine, ta žena me je slagala.” Prstom je pokazao u pravcu
Alisije. „Taj dečak kog je dovela kod vas ne zove se Dejvid. Mislim da
sam ga prepoznao i sada znam ko je. Zove se Džejmi Tajler i on je
traženi begunac.”
„Alisija mi je već rekla ko je”, odgovorio je Trelavni. „Zar?”, Kornfild
je bio iznenađen. „Gospodine, policija iz Nevade aktivno traži ovo dete.
Traže ga za prvostepeno ubistvo. Ukoliko mu dozvolite da ode odavde,
ukoliko iko otkrije da je bio u istoj prostoriji s vama, mogao bi da vam
uništi čitavu kampanju.”
„Uđi unutra, Vorene. I zatvori vrata za sobom.”
Voren je uradio onako kako mu je rečeno. Trelavni je sačekao da se
smiri.
„Jesi li pozvao policiju?”, pitao je Trelavni.
„Nisam još, gospodine.”
„Dobro je. Ostavimo to tako.” Trelavni se okrenuo prema Alisiji.
„Bilo bi bolje da odete”, rekao je. „Imam tvoj broj telefona i bićemo u
kontaktu, trebalo bi da bude moguće organizovati ono što si tražila.
Imam prijatelje...” Otišao je do Džejmija i položio ruku preko njegovog
ramena. „Neću zaboraviti ovaj susret”, rekao je. „I ono što si rekao o
pobedi na izborima, apsolutno si u pravu.” Nasmešio se. „Nadam se da
ćeš pronaći brata.”
„Gospodine...” Voren Kornfild nije mogao da veruje onome što je
video. „Ovo dvoje ljudi bi trebalo da budu u zatvoru.”
„U redu je, Vorene. Mislim da znam šta radim. Voleo bih da ispratiš
moje goste. Nemoj ih hapsiti. Ne zovi policiju. Pobrini se da im se niko
ne nađe na putu.”
„Kako god vi kažete, gospodine.”
Kornfild se i dalje mrštio dok je izlazio s njima. U poslednjem
trenutku, Džejmi se okrenuo i poslednji put pogledao čoveka koji bi
mogao da postane predsednik. Podigao je malenu kutiju i držao ju je
nekako zapanjen, kao da je i sam mogao da gleda kroz drvenu površinu
i otkriva tajne skrivene unutar nje. Vrata su se potom zatvorila. Mislio
je da ga više neće videti.

Bol.
Skot Tajler nije znao koliko dugo je bio tu. Niti je znao gde se nalazi,
a ni kako je tu dospeo.
Ležao je na krevetu. Zglobovi su mu bili obmotani lancima i
lisicama, ali sada sve to nije imalo nikakvu svrhu. I tako je bio suviše
slab da bi se pomerao. Da je mogao da se pogleda u ogledalu, video bi
da je još uvek u istoj odeći koju je onoga dana nosio u pozorištu, iako
mu je sada košulja bila otkopčana, a pantalone izgužvane i pocepane.
Nije se ni sećao pozorišta, a ni bilo čega što se dogodilo one noći kada
su ga uhvatili. Bio mu je oduzet veliki deo sećanja. Lekovi koji su kapali
u njegovu desnu ruku bili su uzrok svemu tome. Količina lekova bila je
pažljivo kontrolisana, a dobijao je injekcije tačno u određeno vreme.
Nisu želeli da ga ubiju niti da ga izlude. Cilj im je bio mnogo
komplikovaniji od toga. Želeli su da ga odvoje od života kojim je živeo i
ostave ga da bespomoćno lebdi sve dok ne bude spreman da se
povinuje njihovim željama.
Danima nije jeo donosili su mu jedva vode dovoljno da ga održe u
životu. Nije ni spavao. Svaki put kada bi zatvorio oči, u sobi bi se čuli
zvuci bubnjeva, muzike ili rafalne paljbe. Svetla su bila uključena sve
vreme. Nije bilo razlike između dana i noći. Skot jedva da je bio
svestan. Bio je spreman za sledeću fazu.
Vrata su se otvorila. Skot nije čak ni pokušao da pogleda ko je ušao.
Plašio se da uradi bilo šta pre nego što mu neko nešto kaže. Čuo se šum
materijala i neko je seo. Osetio je miris nekakvog cveta. Podrhtavajući,
okrenuo je glavu i video da je unutra ušla žena i da je sela na stolicu
pored njega. Gledala ga je i kao da nije bila sigurna šta da mu učini. A
možda je i odlučivala o svom narednom potezu.
Podigla je ruku. Skot je video da nosi prstenje. Na trenutak mu je
položila dva prsta na ruku. „Šta su ti to uradili?” progovorila je prvi put.
Glas joj je bio blag i nekako melodičan. „Jadni dečače”, nastavila je.
„Došla bih ranije da sam znala, ali, moraš da shvatiš, teško je. Želim da
ti budem prijatelj. Moram da znam da mi veruješ. Moraš da budeš na
mojoj strani.”
Prsti su joj prešli do njegovog čela i sklonila mu je pramen kose koji
mu je upadao u oči.
„Džejmi te je napustio”, nastavila je. „Sećaš li se pozorišta? Tada su
došli po tebe i brat te je jednostavno napustio. Celog svog života
brinuo si se o njemu, ali njemu nije stalo. Sada ti se smeje. A on je
dobro. Dobro se zabavlja. A ti, ležiš na leđima, priključen na sve ove
odvratne cevčice. Mogao bi čak i da umreš ovde i niko ne bi dva puta
trepnuo.”
„To je greška koju praviš otkako si bio mali. Sećaš li se Eda i Lijen iz
Karson Sitija? Mislio si da će se oni brinuti o tebi, ali su te izneverili. A
onda su došli Don i Marsi koji su bili čak i gori. Ali, takav ti je život, zar
ne? Uvek dobri ljudi posrću i nemaju sreće. Mali ljudi. Želiš li da budeš
jedan od njih, Skote, ili želiš da budeš sa mnom? Jer, u budućem svetu,
ja ću biti glavna, a ti ćeš morati da se zapitaš na čijoj strani želiš da
budeš?”
„Ostaviću te da razmisliš o tome, dragi moj. Postoje neki ljudi za
koje radim... Pa, oni zapravo i nisu ljudi. Biće sa nama veoma brzo i biće
im drago ukoliko nam se pridružiš, ukoliko odlučiš da postaneš njihov
sluga. Džejmi, nažalost nema dovoljno razvijen osećaj da bi napravio
takav izbor. Možda ćeš jednoga dana moći da mu vratiš sve milo za
drago. Možda ćemo ti jednoga dana dozvoliti da se dočepaš te male
svinje i zariješ mu nož u srce.”
„Sada, ipak, moram da idem. Razmisli o onome što sam ti rekla i
možda ćemo sutra još malo porazgovarati.”
Vrata su se otvorila po drugi put. Neko drugi je ušao u sobu. Žena je
ustala.
„Gospodin Bejns je došao sada da te vidi”, objasnila je. „Volela bih
da mogu da ostanem i njega zadržim podalje od tebe. Ali, sve dok ne
budeš bio spreman za mene, sve dok ne budeš moj, ne mogu. Žao mi je,
dragi moj. Vratiću se, obećavam.”
Ćelavac je seo na njeno mesto. Skot je čvrsto zatvorio oči i zajecao
duboko u sebi.
Čuo je kako se vrata nežno zatvaraju i njih dvojica ostali su sami.
 TIHI ZALIV

Džejmi je već jednom ranije bio na sudu, pa tu i nije bilo velikih

iznenađenja. Nije ga iznenadila ni veličina prostorije ni svega nekoliko
ljudi unutra, ni brzina kojom se sve odvijalo. Dva stola bila su okrenuta
prema sudiji, a žena srednjih godina sva u crnom sedela je između
zastava Nevade i Sjedinjenih Država. Džejmi je bio za jednim stolom sa
svojim advokatom. Socijalni radnik koji se brinuo za bivše zatvorenike
i žena iz kancelarije javnog tužioca sedeli su za drugim. Službenik je sve
beležio, a čovek iz obezbeđenja stajao je odmah do njih s izrazom lica
koji je govorio da mu je sve ovo već dobro poznato. Bila su dva reda
stolica na kraju prostorije. Na sudu za maloletne prestupnike nije bilo
dozvoljeno prisustvo javnosti ni medija, ali je tamo sama sedela Alisija
sa zabrinutim izrazom na licu. Došla je kao porodični prijatelj.
Džejmiju su ruke bile vezane. To ga je brinulo, jer se to nije dogodilo
prošlog puta kada je bio uhapšen. Sada su optužbe bile mnogo
ozbiljnije. Navodno, bio je uhapšen zbog prodaje droge u školi, zločin
koji mu garantuje vreme u zatvoru. Sve je bilo namešteno, naravno.
Službenik za nadzor bivših zatvorenika i advokat bili su uključeni u
dogovor i nekako su bili povezani s Džonom Trelavnijem, koji je
organizovao celu stvar. Čak su mu obezbedili i lažno ime - Džeremi
Rab, slučaj broj J83157. Nekako su ga ubacili u sistem za maloletnu
delinkvenciju države Nevada, i koliko je Džejmi znao, sudija je bio
jedina osoba u prostoriji koja nije znala šta se zapravo događa.
Sve je bilo namešteno, a opet plastični kaiševi oko njegovih ruku i
lanci oko nogu bili su zastrašujuće stvarni. Sloboda pokreta, jedno od
najosnovnijih ljudskih prava, bila mu je oduzeta. Prestravila ga je
činjenica da mu je vlastiti identitet bio oduzet, ali i to što će sistem
sada s njim činiti ono što mu je drago. Što je još gore, setio se onoga što
je senator Džon Trelavni rekao Alisiji preko telefona.
„Mogu da ga ubacim unutra, Alisija, ali postoji nešto što moraš da
shvatiš: Jednom kada ga ubacim u Tihi zaliv, neću moći da ga odatle
izbavim. Previše ljudi bi znalo o tome. Ono što radimo je neophodno i
mogu to i da opravdam, ali se sve graniči s nelegalnim. Razumeš li šta
govorim? Kada se Džejmi nađe u sistemu, više neću moći da
intervenišem.”
Alisija je sve objasnila Džejmiju, koji je to razumeo. Senator je već
rizikovao zbog njega i bilo je jasno da ne može da rizikuje da izazove
skandal ukoliko nešto pođe naopako. U isto vreme, Džejmi i nije bio
suviše zabrinut. Imao je moći i mogao je da ih iskoristi u bilo kom
trenutku kako bi izašao iz zatvora. Mislio je na Skota. Jedino što mu je
bilo važno jeste da pronađe brata, a ovo je bio jedini način. Tek sada,
kada nije mogao da razdvoji ruke i kada nije mogao da hoda a da ne
vuče noge, počeo je da se predomišlja. Samo što mu nisu izrekli kaznu,
procesuirali i bacili ga iza brave. Kada se to dogodi, biće prepušten
sam sebi.
Ošišali su ga i dali mu plastične naočari. I sam se iznenadio koliko
mu se izgled promenio. Nevolja je bila u tome da svako ko je upoznao
Skota može sada i njega da prepozna kao identičnog brata blizanca, ali
to je sada bilo malo verovatno. Gledajući se u ogledalu, jedva da je
mogao da poveruje da gleda u sopstveni odraz.
„... kazna koju je doneo ovaj sud jeste dvanaest meseci u zatvoru...”
Govorila je sudija. Džejmi je propustio da čuje prvi deo njenog
izlaganja. Okrenula se prema socijalnom radniku. „Pregledala sam
slučaj i mislim da bi Samit Vju bio odgovarajući.”
Džejmi je već čuo za to. Bio je to popravni dom na samom kraju Las
Vegasa. Socijalni službenik odmahnuo je glavom. „Uz dužno
poštovanje, Vaša svetosti, predlažem Tihi zaliv.”
Sudija je bila iznenađena. „Tamo je prilično strogo”, zapazila je.
„Dečak ima samo četrnaest godina i ovo mu je prvi prestup.”
„Da, Vaša svetosti. Ali, prodavao je met deci od dvanaest godina.
Neki od njih su sada u programima za oporavak, van škole. Rab nije
pokazao pokajanje. Zapravo, veoma je zadovoljan sobom.”
Rab. Džejmi je morao da se podseti da govore o njemu.
Sudija je razmislila na trenutak, a onda klimnula glavom. „Vrlo
dobro. Biće to teško savladana lekcija, ali je možda upravo to ono što
mu je potrebno.” Ispred nje se nalazio dokument. Zatvorila ga je.
„Dvanaest meseci u Tihom zalivu.”
Čuvar je koraknuo unapred i izveo Džejmija, čija su se stopala
pomerala tek poneki centimetar kroz sporedni izlaz. Poslednje što je
video bila je Alisija, koja ga je posmatrala. Oči su joj bile širom otvorene
i pune straha.

Odvezli su ga mini-busom. I dalje je bio vezan, a između kolena mu se

nalazila flašica vode. Biće mu potrebna. Temperatura će se brzo
povisiti čim svane. Put bi trebalo da traje i cele noći. Nikoga drugog
nije bilo u autobusu: samo vozač, stariji čovek kog je vreme pregazilo, i
čuvar koji je nakratko proverio poveze oko Džejmijevih članaka i
zglobova posle čega ga je ignorisao.
Bilo je osam sati uveče kada su pošli. Džejmi je posmatrao tamu pre
nego što je zadremao u neprijatnom uspravnom položaju. Spavao je, ali
je i dalje bio svestan klimavog autobusa. Kada je otvorio oči, svetlost
ga je zaslepela. Napustili su autoput i išli su sporednim putem podižući
gomilu prašine svuda oko sebe. Džejmi je mogao da vidi samo pesak i
šipražje s nekoliko džeriko stabala koja su se povremeno pojavljivala.
Planinski venac, izgoreo od sunca, pružao se duž horizonta.
Zatim je put postao strm. Naišli su na omanju dolinu. Pred sobom je
video svoj novi dom Tihi zaliv. Te dve reči sasvim su bespotrebno
stajale na natpisu. Zatvorenici su sigurno znali gde se nalaze, a miljama
unaokolo nije bilo nikog drugog ko bi to pročitao. Uprkos svemu,
Džejmi je osetio žmarke od uzbuđenja. Već je video ovaj natpis u
sećanju Koltona Bejnsa. Skot je bio ovde, negde unutar ovog
kompleksa. Džejmi je bio siguran u to. Pronaći će svog brata i njih
dvojica će pobeći odavde. Noćna mora samo što se nije okončala.
Dugačak pravougaoni objekat stajao je pred njim. Zgrade su bile
niske, ali okružene bodljikavom žicom, koja se pružala barem deset
metara uvis. Dve satelitske antene bile su uperene u nebo, a sa druge
strane Džejmi je mogao da vidi igralište s dva gola na kom, naravno,
nije bilo trave. Površina terena bila je od žutosivog peska. Na
udaljenom kraju terena nalazio se zid, kao i na svim ostalim zgradama
napravljen od čađavih blokova i oivičen bodljikavom žicom. Dok su se
spuštali prema glavnoj kapiji, Džejmi je ugledao još zgrada na drugoj
strani zida, ali je shvatio da neće moći ponovo da ih vidi, osim ukoliko
opet ne dođe do uzvišenja. Iz nekog razloga, Tihi zaliv bio je podeljen
na dve celine: jedna trećina nalazila se s jedne strane, a dve trećine s
druge.
Mini-bus je prošao između brojnih ivičnih kuća. Mora da su ovde
stanovali čuvari i ljudi koji su se bavili održavanjem. Džejmi je sam
sebe nervirao. Samo što se probudio i to u poslednjem trenutku tako
da nije imao predstavu o tome jesu li bili u blizini nekog grada. Skot bi
se bolje pripremio. Sada je bilo suviše kasno da bi o tome brinuo.
Zaustavili su se ispred kapije. Ovo je ulaz u zatvor, poznat kao kapija na
tvrđavi. Čulo se zujanje i elektronska kapija se otvorila puštajući ih u
uzan prolaz između dva niza bodljikave žice. Mini-bus se truckao
napred i zaustavio se ispred druge kapije. Ova se otvorila u trenutku
kada se ona prethodna zatvorila. Sada su konačno bili u zatvoru.
Džejmi je pogledao oko sebe tražeći sigurnosne kamere. Nije bilo kula
sa čuvarima. Niti je ikoga bilo na vidiku.
Mini-bus se zaustavio poslednji put. Vrata su se uz škripu otvorila.
„U redu! Napolje!” Bile su to jedine reči koje je čuvar progovorio
otkako su krenuli.
Džejmi se izmigoljio sa svog sedišta, prošao kroz prored i izašao.
Vrućina ga je odmah udarila. Kao da ga je fizički tresnula. Bio je
prinuđen da čvrsto zatvori oči, posle čega ih je pažljivije otvorio, boreći
se sa sunčevim odsjajem. Već se znojio. Mora da je već bilo trideset i
pet stepeni. Čak je i vazduh goreo. Pogledao je oko sebe. Sunce je
isisalo boju skoro iz svega. Ograda je bila srebrna, pesak siv, blokovi
boje pepela, sve je delovalo kao nekakva fotografija. Električni
generator i rezervoar s gorivom stajali su jedan do drugog, zaključani.
Bili su jasne žute boje. Ništa drugo nije bilo vidljivo.
„Ovuda!”
Čuvar ga je poveo do vrata smeštenih u zidu koja su se otvorila dok
su im prilazili. Džejmi je primetio kameru, postavljenu visoko iznad.
Okretala se prateći ga ukorak. Vrata su vodila u veliku otrcanu
prostoriju u kojoj je čuvar, drugi po rangu, sedeo za stolom s
kompjuterom. Bilo je tu i nekoliko ćelija, stolica, od kojih nijedna nije
bila u paru i tuš s plastičnom zavesom. Nije bilo prozora. Prostorija je
bila osvetljena jednom svetiljkom. Srećom, posle dvorišta u kom je bilo
toplo kao u furuni, ova prostorija bila je rashlađena.
„Sedi!” progovorio je drugi čuvar. Bio je neformalno obučen u
farmerke i majicu kratkih rukava. Džejmi je video da ne nosi oružje.
Imao je oko četrdeset godina. Crna kosa bila mu je vezana u rep. Bilo je
očigledno da je imao indijanske krvi i Džejmi se pitao hoće li zbog toga
biti malo saosećajniji prema njemu. Njegovo ponašanje bilo je žustro i
formalno.
„Zovem se Džo Feder”, rekao je. „Ali, ti me zovi gospodin Feder ili
samo gospodin. Ja sam nadležan za prijem i pregledaću te. Posle toga
ću te proslediti do Orijentacije. Razumeš li?”
Džejmi je klimnuo glavom.
 „Biće ti teško ovde. Bio si već u kazneno-popravnom domu, zar ne?”
„Da.”
„Onda znaš osnovna pravila. Drži pognutu glavu. Radi onako kako ti
se kaže. Tako će ti biti lakše.” Klimnuo je glavom drugom čuvaru.
„Možete da mu skinete okove.”
Džejmijeve ruke i stopala bila su slobodna i zahvalno je mogao da
raširi noge. Oko zglobova na rukama bili su mu crveni tragovi. Protrljao
ih je. Sledećih dvadeset minuta, svi podaci bili su uneti u kompjuter...
Bar su podaci o Džeremiju Rabu bili u pitanju, dečaku koji je sada on
bio. Polovinu prethodne noći proveo je s Alisijom, pamteći svaki detalj,
pre nego što se nađe u rukama policije.
„Uđi pod tuš i skini se”, rekao mu je nadređeni oficir. „Želim svu
tvoju odeću, uključujući i gaće. Imaš li bilo kakav pirsing?”
Džejmi je odmahnuo glavom.
„U redu. Dodaću ti novu opremu...”
Džejmi je ušao pod tuš i navukao zavesu. Ipak, izgledalo je kao mu
neće biti omogućena privatnost. Na zidu sa strane nalazio se prozor
koji je gledao na ostavu i dok je stajao pod mlazom vode bio je svestan
da ga s druge strane posmatra Džo Feder. Džejmi je prošao kroz
detaljne pretrage kada je bio u domu za maloletnike, ali se i pored toga
postideo i okrenuo na drugu stranu. Tada je nadzornik video tetovažu
na njegovom ramenu.
„Gospodine Rab...”, Džo Feder je izgovorio laganim glasom.
„Isključite tuš.”
Džejmi je uradio onako kako mu je rečeno. Stajao je dok su mu se
kapi vode slivale niz ramena i leđa.
„Odakle vam ta tetovaža?” tražio je da zna.
„Imam je oduvek. Urađena je još kada sam se rodio.”
„Imate li brata?”
Džejmi se zaledio. Nisu li ga već prepoznali? „Nemam brata”, rekao
je.
„Nemate, brata?”
„Nemam gospodine.”
Džo Feder mu je pružio zavežljaj zatvorske odeće. Prošla je kroz
otvor na prozoru. „Obuci ovo”, rekao je. „Uvešću te unutra.”

Džejmi je bio devedeset i šesti dečak koji je došao u Tihi zaliv. Zatvor je
mogao da primi njih ukupno stotinu zajedno s deset čuvara, ili
nadzornika, kako su sami sebe nazivali. Postojala su četiri krila -
Severno, Južno, Istočno i Zapadno. Život je bio organizovan tako da su
zatvorenike držali razdvojene što je više bilo moguće. Tako su se
članovi suprotstavljenih bandi viđali retko i gotovo nikada nisu
razgovarali. Svako krilo imalo je obroke u različito vreme, za svaki
obrok postavljalo se četiri puta, a i u zatvorskoj teretani postojala su
četiri različita termina za vežbanje. Kažnjenici su imali od trinaest do
osamnaest godina.
Postojala su pravila za sve. Dečaci su morali da se kreću s rukama
iza leđa. Nije im bilo dozvoljeno da razgovaraju dok hodaju, a nisu
mogli da idu bilo kuda, čak ni u toalet bez nadzora odraslih.
Konstantno su ih nadgledali, bilo nadzornici bilo sigurnosne kamere.
Pretresali su ih posle svakog obroka i ukoliko bi nestala makar jedna
plastična viljuška, sve su ih skidali do gole kože. Svakoga jutra
održavala se nastava u trajanju od šest sati, dva sata rekreacije (u sali,
jer je napolju bilo suviše toplo) i dva sata gledanja televizije.
Dozvoljeno im je da gledaju samo sport, a nikada filmove ili vesti.
Zatvorska uniforma sastojala se od plavog donjeg dela trenerke, sive
majice i patika. Sve boje su pažljivo odabrane. Ništa nije bilo crno ni
jarkocrveno. To su bile boje bandi i to bi bilo dovoljno da se izazove
tuča.
Život u zatvoru nije bio brutalan, ali je bio dosadan. Bilo je knjiga iz
biblioteke za dečake koji su umeli da čitaju, ali u suštini, svaki drugi
dan bio je isti, sati su se merili s neverovatnom preciznošću, a
protezali su se nemilosrdno na pustinjskom suncu. Postojale su samice
ili gubitak privilegija za sve koji bi prešli granice, čak su i nejednako
zavezane pertle mogle da doprinesu nekoj kazni ukoliko je neko od
nadzornika loše raspoložen.
A tu se nalazilo i medicinsko krilo. Dečaci koji su bili nasilni ili nisu
bili spremni za saradnju odlazili su lekaru u male prostorije koje su se
nalazile odmah do zida. Davali su im pilule posle kojih su bili tihi i
pogled im je bio prazan. Bilo kako bilo, zatvor će ipak kontrolisati celu
situaciju. Dečaci su to prihvatili. Nisu čak ni mrzeli Tihi zaliv.
Jednostavno su ga bolovali kao da je u pitanju neka duga bolest koja im
se dogodila bez vlastite greške.
Džejmiju nije bilo potrebno mnogo da otkrije ono što mu je bilo
potrebno da zna. Niko od drugih dečaka nikada nije upoznao Skota.
Nije postojao nikakav dokaz o tome da je on ikada i dospeo ovamo.
Međutim, znao je da je sve ono što je do sada video samo polovina one
prave priče koju sa sobom nosi Tihi zaliv. Postojala su dva dela
zatvora: toliko je i sam video kada je dolazio autobusom. Sa druge
strane zida nalazio se poseban odeljak koji se izdvajao. Niko s tim
delom Tihog zaliva nije komunicirao. Posedovao je svoju salu za
vežbanje, učionice, kuhinje i ćelije, i delovao je kao manji odraz glavnog
dela. A povrh svega, kružile su glasine.
O onome s druge strane zida. Govorkalo se da tu drže posebne
zatvorenike.

„Oni su čvrsti momci. Ubice. Psihopate.”

„Bolesnici. Tako sam ja čuo. Nešto im nije u redu s glavama.”
„Da. Pretvorili su ih u biljke, Idioti. Samo sede u svojim ćelijama i
pilje u zid...”
Džejmi je ručao sa još četiri dečaka. Stolica na kojoj je sedeo bila je
napravljena od metala, spojena sa stolom koji je zakucan za pod.
Kantina je bila mala četvrtasta prostorija s golim belim zidovima.
Nigde u Tihom zalivu nije bilo dozvoljeno da se prikazuju bilo kakve
slike, čak ni u ćelijama. Ipak, hrana i nije bila toliko loša, čak i pored
činjenice da su je služili na plastičnim poslužavnicima podeljenim na
odeljke. Džejmija je iznenadila većina dečaka koje je upoznao. Niko mu
nije zadavao brige, zapravo, svima je bilo drago da vide novo lice.
Možda mu je iskustvo u domu za maloletnike pomoglo. Od samog
početka bio je jedan od njih. Do sada nije ni bilo potrebe da se koristi
svojim lažnim imenom. Ostali dečaci za stolom zvali su ga Indijanac. On
je njih znao po imenima Zelenooki, Baltimor, Divi i Tjuns.
„Priča koju sam ja čuo je da ih niko ne želi”, rekao je Divi. Imao je
sedamnaest godina, Latino, a uhapšen je zbog pucnjave iz kola u Las
Vegasu. Dečaci ne bi trebalo da ispituju jedni druge o zločinima u
kojima su učestvovali, ali oni na to nisu obraćali pažnju. Divi je bio član
bande Plejboj gengsta krips. Imao je tetovaže na obe ruke i nameravao
je da se vrati bandi čim izađe. Nikada nije upoznao oca, a majka ga je
zanemarivala. Banda je jedina porodica koju je imao. „Nemaju
roditelje”, nastavio je, „pa ih sada koriste za eksperimente. Svašta
testiraju na njima. Tako nekako.”
„Koliko ih je tamo?”, pitao je Džejmi.
„Čuo sam otprilike dvadeset”, rekao je Zelenooki. Džejmi nije bio
siguran kako je on dobio svoj nadimak. Imao je petnaest godina i bio je
uhapšen zbog posedovanja smrtonosnog oružja, što u prevodu znači
pištolj. Oči su. mu bile plave.
„Ima ih najmanje pedeset”, progunđao je Tjuns. Bio je najmlađi
dečak u zatvoru, imao je jedva četrnaest godina. Okrenuo se prema
Džejmiju i rekao mu tiho: „Ne želiš da postavljaš previše pitanja o
njima, Indijanac. Osim ukoliko ne želiš da im se pridružiš.”
Džejmi se pitao odakle su potekle sve ove glasine. Ali, takva je
situacija u zatvorima. Nikada nije bilo tajni. Nekako bi šapat i glasine
putovali od ćelije do ćelije i mogli biste ih zaustaviti isto onako kako
možete da zaustavite i pustinjski povetarac.
Kao i obično, nadgledali su ih za vreme obroka. Ovo je bio jedan od
retkih trenutaka kada su mogli slobodno da razgovaraju, ali i pored
toga nisu smeli da ustaju bez dozvole. Baš je ovo Džejmiju najviše
smetalo kada je u pitanju bio život u Tihom zalivu. Prestali su da budu
ljudi. Bili su samo predmeti. Ni u jednom trenutku u toku dana nisu
mogli ništa da urade za sebe. Čovek koji ih je nadgledao bio je
najozbiljniji i najtvrđi nadzornik. Bio je krupan, brkat, ogromnih
ramena i retke kose. Zvao se Maks Koring. Ukoliko je iko tražio nevolju,
onda je to bio on. Izgledalo je kao da uživa da ponižava zatvorenike,
pretresao ih je do gole kože bez ikakvog razloga, oduzimao im je
mesečne privilegije samo iz zabave.
Baltimor se nagnuo preko stola. Nazvali su ga po gradu u kom je
rođen. Bio je visok, zgodan momak koji nikada nije govorio o zločinu
koji ga je doveo ovamo. „Ukoliko želiš da znaš sve o onoj drugoj strani,
trebalo bi da pitaš Koringa”, prošaputao je. „On radi s obe strane zida.”
„Kako znaš?”, pitao je Džejmi.
„Video sam ga kako prolazi kroz medicinsko krilo.” Medicinsko
krilo bilo je odmah uza zid. Svi su znali da je služilo obema stranama
zatvora. Barem se tako govorilo.
„On je jedan od onih kojima je i to bilo dozvoljeno”, nastavio je
Baltimor. „S druge strane imaju čuvare koji rade sve vreme. Naoružane
čuvare. Oni nemaju nikakve veze s nama.”
„Ukoliko želiš da posetiš drugu stranu, samo pitaj Maksa”, rekao je
Divi. Osmehnuo se nakratko. „Jedina nevolja u svemu jeste da će ti
mozak povezati s kompjuterom i sledeći put kada te bilo ko od nas vidi,
ti ćeš biti samo biljka kao i svi ostali.”
Obrok se priveo kraju. Dečaci su predali svoje poslužavnike i
plastične viljuške, posle čega su izvrnuli džepove i stajali razdvojenih
nogu zbog pretresanja pre nego što su ih vratili u ćelije na jedan sat
predviđen za odmor. Dok su napuštali prostoriju i išli polako po
zaslepljujućem suncu, Džejmi je primetio Džoa Federa kako stoji na
ivici fudbalskog terena i proučava ga. Delovalo mu je kao da ga je
prijemni nadzornik posmatrao otkako je došao ovamo. Da li nešto
sumnja? Ukoliko je tako, Džejmi će morati brže da radi. Možda mu
vreme neumitno ističe.
Setio se šta mu je Feder rekao kada ga je pregledao pre skoro
nedelju dana. Video je tetovažu na Džejmijevom ramenu i pitao ga:
„Imaš li brata?” Postoji samo jedan jedini razlog što je to znao. Video je
Skota. I to je značilo da je Skot bio ovde u Tihom zalivu.
Džejmi je bio siguran u to. Na kraju krajeva, to je imalo smisla. Tihi
zaliv je jedini privatni zatvor u Nevadi i bio je deo Korporacije Buđenje
noći. Prema Alisiji, Buđenje noći je odgovorno za nestanak ne samo
jednog, već mnogih dečaka s paranormalnim sposobnostima. I koje je
bolje mesto da ih zatvore od zatvora s maksimalnim obezbeđenjem
udaljenim od svega i okruženim pustinjom Mohave? Ime je video u
mislima Koltona Bejnsa. I šta bi drugo moglo da bude zatvoreno s
druge strane zida?
Džejmi je skinuo patike (u pitanju je bilo pravilo 118 ili 119: nije
dozvoljena obuća u ćeliji) i uredno ih ostavio u hodniku. Drugi dečaci
uradili su isto to. Ušao je u ćeliju i nekoliko trenutaka kasnije čulo se
zujanje i vrata su se elektronski zatvorila. Njegova soba, obojena u
belo, bila je veličine deset puta pet stopa. Tu se nalazio uzani krevet
koji je zapravo bio deo poda u kom je nekako bio oblikovan. Cement se
jednostavno uzdizao tako da je pravio uzanu policu s tankim
plastičnim dušekom na vrhu. Naspram kreveta nalazila se metalna
polica koja je imala funkciju stola sa stolicom koja je prikovana za pod.
Jedinica od nerđajućeg čelika u okviru koje se nalazio toalet i lavabo
nalazila se pored vrata. Tu se takođe nalazilo i ogledalo* od sjajnog
čelika. I to je bilo sve. Prostorija je imala samo jedan prozor: dugačka
traka koja je bila široka jedva nekoliko centimetara. Nije bilo rešetaka.
Čak i ukoliko bi uspeo da polomi industrijski ojačano staklo, nikada ne
bi mogao da se provuče kroz otvor.
Ostali dečaci su mu rekli da se vrata elektronski zaključavaju i kad
god bi se našao sam u ćeliji, zaključan, Džejmi je morao da se bori s
napadom panike. Alisija je znala da je ovde. Na kraju druge nedelje,
dozvoliće mu da joj telefonira. Ona mu je bila jedina veza sa spoljnim
svetom. Šta ukoliko joj se nešto dogodi? Onda on ostaje zaglavljen ovde
kao Džeremi Rab, ili Indijanac. Koliko dugo će proći pre nego što poludi
ili pre nego što ostane izolovan ili pod lekovima?
To se neće dogoditi. Džejmi je i dalje imao moć i večeras će je
upotrebiti. Trebalo bi da te večeri stražar bude na dužnosti u njegovom
bloku i taj čuvar će ga odvesti do drugog dela zatvora. Pronaći će Skota
i zajedno će izaći odavde.
Osim...
Tek je sada, kada je već bilo suviše kasno, prvi put počeo da sumnja.
Skot je imao iste moći kao i on, pa zašto ih onda nije iskoristio da sam
učini isto? Da li je postojalo nešto što Džejmi nije znao? Zašto je bio
toliko siguran da je Skot uopšte ovde? Odjednom se zabrinuo. Skot bi
mogao da bude mrtav. Možda je uspeo da pobegne i izgubi se u
pustinji. Svašta je moglo da se dogodi.
Dok je sedeo sam u svojoj ćeliji, Džejmi je otvorio svoj um kao što je
to radio svake večeri otkako je stigao. Slao je svoje misli kroz hodnike u
različite blokove pokušavajući da oseti svog brata negde u blizini.
Koncentrisao se na deo koji se nalazio iza zida. Ali tamo nije bilo
ničega. Zbog čega je to bilo tako? Džejmi je odbijao da prihvati
mogućnost da Skot nije bio ovde. Morao je da bude negde. U tajnom
delu zatvora. I ukoliko ne može da odgovori, mora da postoji neki
razlog za to. Možda jednostavno spava.
Nekako je prošao naredni sat. A onda su imali još časova, sat
vremena u sali i večeru. Dan se završio s razonodom u prostoriji za
dnevni boravak koja je predstavljala otvoreni prostor sa četiri kružna
stola gde im je bilo dozvoljeno da igraju karte ili neku društvenu igru.
Bilo je predviđeno da dečaci razgovaraju o danu i tome kako su ga
proveli, ali naravno, nikada nisu imali mnogo toga da kažu. Čuvar je
sedeo i posmatrao ih na nizu ekrana koji su pokazivali različite delove
hodnika. U ćelijama nije bilo kamera. Večeras je Maks Koring bio na
dužnosti, što je značilo da će se svetla ugasiti tačno u deset, ili možda
čak i petnaestak minuta ranije ukoliko on tako bude želeo.
Poslali su ih nazad u ćelije tačno u devet. Nisu im dozvoljavali da
bilo šta nose u krevet, a i tako je bilo pretopio, pa su dečaci spavali
samo u šortsevima. Svako je dobio četkicu za zube koju su im uzimali i
stavljali pod ključ pre nego što se vrata zatvore. Ukoliko se naoštri,
drška četkice može da postane smrtonosno oružje, a nadzornici nisu
želeli da bilo šta prepuste slučaju. Džejmi nije imao sat. Uzeli su mu ga
zajedno sa svim ostalim stvarima koje su mogle da stvore bilo kakav
osećaj nezavisnosti. Konačno su se svetla u ćelijama ugasila. Iako nije
bilo sasvim mračno zbog lučnih svetala po celom zatvorskom krugu
koja su ostajala uključena tokom cele noći, a bela svetlost ulazila je kroz
prozor. Džejmi je ležao na krevetu otprilike pola sata. Onda je ustao i
obukao se. Bilo je vreme.
 Pritisnuo je dugme za poziv koje se nalazilo odmah pored vrata
njegove ćelije.
Nekoliko minuta kasnije, čuo se zveket ključeva i vrata su se
otvorila. Maks Koring je stajao ispred dok mu se stomak spuštao i
podizao. Lice mu je bilo sakriveno u senci. Ručno je otvorio vrata čime
je poništio dejstvo elektronske kontrole. Nije bio zadovoljan zbog toga
što je morao da dolazi. Niko od nadzornika nije uživao u noćnoj smeni,
ali ukoliko ih još deca uznemiravaju bilo je gore.
„Da?”, rekao je odsečno.
„Želim da me odvedete do jedinica koje se nalaze s druge strane
zida”, rekao je Džejmi.
Nadzornik je piljio u njega. Delovao je zbunjeno.
„Učinićete to odmah”, nastavio je Džejmi i projektovao je svoje
misli u njegovu glavu. Znao je šta radi. Uradio je isto to kao kada se
našao oči u oči s policajcem u Marsinoj kući u Sparksu.
Maks Koring se nije pomakao.
„Idemo odmah”, rekao je Džejmi. I nastavio.
„Misliš li da si zabavan?”, promrmljao je Koring. „Šta uopšte
pokušavaš?”
Džejmi je osetio jezu i zbunjenost, nakon čega je nastupila panika.
Nije upalilo! A moralo je. „Odvedite me do mog brata!”, zahtevao je. I
dalje se trudio, mislima je krčio put do čovekovog mozga.
Sada ga je Koring proučavao kao da ga je video u potpuno
drugačijem svetlu. Nasmešio se, ali u tom osmehu nije bilo ničega
toplog ni prijatnog. „Imaš brata?”, pitao je.
U očajanju, Džejmi je promenio taktiku. Nije mogao ništa da uradi
kako bi mu se čovek povinovao, ali je i dalje mogao da iskoristi
trenutak kako bi od njega dobio informaciju. Više ga nije bilo briga za
posledice. Morao je nešto da dozna o Skotu, pa se skoncentrisao i
uskočio u Koringov um, isto onako kako je to učinio s Koltonom
Bejnsom.
Ništa se nije dogodilo. Njegove moći nisu radile. Džejmi je imao
vremena da prihvati šok pre nego što ga je Koring zgrabio i zviznuo ga
jako preko lica. Soba se zavrtela. Džejmi je mogao da oseti ukus krvi.
Zatim ga je bacio unazad i priljubio ga uz krevet.
„Ne volim kada mi neko traći vreme”, rekao je Koring. „I ti ne možeš
meni da izdaješ naređenja. Možda si novi ovde, ali bi toliko trebalo da
znaš. Možda je vreme da okusiš život u PPK.”
PPK. Posebna prostorija za korekciju. Bio je to drugi naziv za
samicu.
Deset minuta kasnije, Koring se vratio s još jednim nadzornikom.
Nijedan nije rekao ni reč. Jednostavno su izvukli Džejmija iz ćelije i
poveli ga niz hodnik. Ostali dečaci mora da su čuli sve što se odvijalo.
Odjednom su svi bili budni i vikali su dajući mu ohrabrenje.
„Srećno, Indijanac!”
„Ne dozvoli im da te potlače!”
„Vidimo se ubrzo, Indijanac! Čuvaj se!”
Samice su se nalazile u odvojenom delu zatvora, a teška čelična
vrata razdvajala su ih od glavnog odeljenja. Džejmi nije čak ni pokušao
da se opire. Ubacili su ga u ćeliju koja je bila upola manja u odnosu na
onu iz koje je upravo izašao. U ovoj sobi nije bilo dušeka i iako je i ovde
postojao uzan prozor, staklo je bilo mutno, pa se ništa nije videlo.
„Videćemo kako ćeš se osećati posle nedelju dana provedenih
ovde”, rekao je Koring. „I ubuduće, zovi me, gospodine.”
Vrata su se bučno zatvorila.
Džejmi je bio tamo gde su ga ostavili, sklupčan na podu. Udario je
glavom u ležaj kada je pao i nos mu je krvario. Bio je sasvim sam. Čak
su ga i moći izneverile. Da li su zaista nestale ili postoji nešto u vezi sa
zatvorom što on nije znao? Možda je izgrađen baš na ovom mestu u
pustinju s razlogom. Možda ima nečega u vodi ili čak u zemljištu što se
poigravalo s njegovim umom. To je imalo smisla. Ukoliko su zatvarali
decu koja poseduju moći, morali bi da se pobrinu da te moći budu pod
kontrolom.
Na kraju je, nevoljno, otpuzao do kreveta i zaspao kolena
privučenih sve do brade i s rukama obmotanim oko nogu. I tada je
imao i drugi san.
Odmah je znao gde se nalazi, i bio je zahvalan zbog toga, bez obzira
na to što ovaj svet, njegov svet iz snova ili šta god da je bilo u pitanju,
bio isto tako nepoznat kao i Tihi zaliv. Ispred njega nalazilo se more,
još jednom i ostrvo, nebo pusto i beživotno. Džejmi nije znao šta je sve
to značilo niti zbog čega se ponovo našao na tom mestu, ali je nekako
shvatao da je sve to bilo važno. Setio se dva dečaka u brodiću koje je
sada tražio i nadao se da će ih negde ugledati. Možda bi barem oni
mogli da mu kažu gde može da pronađe Skota.
Nešto se pomerilo uz ivicu vode i Džejmijevo srce je utihnulo. Bio je
to isti onaj čovek kog je sreo prošlog puta kada je bio ovde. Već se
uspravljao onako visok i kretao se preko šljunka s tupim pogledom na
licu. Držao je svoju činiju. Ovoga puta nije video da nosi nož.
 „On će ga ubiti”, rekao je čovek.
Uprkos svemu, Džejmi je osetio nalet besa. „To si rekao i prošlog
puta”, povikao je. „Ne mogu da ih zaustavim da ubiju Skota ukoliko mi
ne kažeš gde je.”
„Ne, dečače. Ne razumeš...”
Čovek je nameravao da nastavi dalje, ali nije imao prilike. Udarila je
munja. Ne, bilo je to nešto mnogo više od toga. Izgledalo je kao da su
dve ogromne ruke zgrabile čitav univerzum i pocepale ga kao da je od
papira. Čitav svet, nebo i more pokidano je na dva dela. Džejmi je
osetio kako se zemlja pod njim drma. Bio je to zemljotres moćniji od
bilo čega što je poznato svetu. Sve je podrhtavalo. Osećao je kako mu se
zubi sudaraju. Izgubio je ravnotežu i dok je padao pokušao je da
pogleda čoveka... Ali, on je već otišao. U istom trenutku zaglušujući
vrisak prolomio se svuda oko njega. Rekao bi da je to pobedonosni
poklič, osim što u njemu nije bilo ničega ljudskog. Zaglušio ga je. Držao
se za zemlju koja je besno poigravala pod njim.
U narednih nekoliko sekundi, niz različitih oblika visilo je na nebu.
Neki su lebdeli, drugi padali. Nije mogao najbolje da oceni. Kao da se
otvorila velika rupa s druge strane univerzuma kroz koju je plamtelo.
Celo nebo je gorelo.
Učinilo mu se da je video ogromnog pauka, neku drugu životinju
nalik majmunu, nešto što je izgledalo kao ogromna ptica... na hiljade
sitnih čestica ih je pratilo: ogroman taman roj koji je stvarao kovitlac u
vazduhu.
A tu je bilo još nečega. Džejmi je bio svestan samo tame koja se
približavala, osećaj nečega toliko strašnog da više nije mogao da gleda.
Zatvorio je oči prigrlio tlo pod sobom. More je nestalo, voda se
povlačila s obale. Vetar je fijukao svuda oko njega.
Delovalo mu je kao da traje beskonačno. Ovde nije postojalo
stvarno vreme i sve bi moglo da bude gotovo a jednom minutu. Kako
se oluja stišavala i talasi se vratili, on je nastavio da leži na istom onom
mesni, potpuno iscrpljen.
Džejmi nije znao ništa o Drevnima, čuvarima kapije i borbi koja
traje hiljadama godina, a ni o ulozi za koju je odabran. Nije znao ništa o
kamenom krugu po imenu Gavranova kapija niti o drugoj kapiji koja je
izgrađena u pustinji Naska u Peruu. Ništa nije znao ni o tome da je sada
ponoć dvadeset i četvrti jun, dan koji je poznat kao Inti Rajmi.
Druga kapija se upravo otvorila.
 DVADESET PETI JUN

Naska, Peru

Izgleda da se džip zapalio. Dok je jurišao preko ravnice, za sobom je

ostavljao oblak prašine i peska koji su na mesečini ostavljali utisak da
se radi o dimu. Farovi su bili uključeni, ali skoro da nisu imali nikakvog
uticaja na prazninu pustinje Naska. Mesec je sam po sebi bio bolji
vodič. Bilo je tri sata ujutru, dvadeset peti jun, samo dan posle praznika
Inti rajmi. Noć je bila neobično hladna, čak i u pustinji gde su se
temperature spuštale i deset stepeni po zalasku sunca. Bilo je nečega
neobičnog u vezi sa svetlošću. Posedovala je snažan, skoro neprirodni
kvalitet, kao da je upravo prošla strašna oluja.
Žena je vozila. Zvala se Džoana Čejmbers i bila je profesor
antropologije, svetski priznati ekspert za čudo poznato kao Naska
linije. Bila je krupna i pomalo ekscentričnog izgleda. Uživala je u ulozi
ludog profesora, i umela je da bude otvorena, ponekad čak i neprijatna.
Sada je bila tiha, a rukama je stezala volan. Gledala je ispred sebe u
strahu od onoga što bi mogla da pronađe.
Nije bila sama. Do nje, na mestu suvozača sedeo je Englez. Bio je to
Ričard Kol, novinar koji je bio sa Metom Frimenom, prvim u Petorci,
kada je otkrio tajnu Gavranove kapije u Jorkširu i koji je bio odabran da
putuje s Metom u Peru. Izgledao je iscrpljeno, ispijeno i prljavo više
nego ikada. Ričard je prešao dug put - i to ne samo u jednom smislu -
otkako su se on i Met upoznali u ofucanoj redakciji u Grejter Molingu. U
to vreme, Ričardov posao je uglavnom obuhvatao pisanje o venčanjima
i sahranama... Čak ni on sam nije mogao da se opredeli koje ga je od ta
dva činilo depresivnijim. Met mu je predstavio svet nemogućeg:
skelete dinosaurusa koji su oživljavali, veštice i demone, izgubljene
civilizacije i gradove sakrivene u planinama Perua. A sada ovo.
Izgledalo je kao da su njihove avanture došle do iznenadnog i gorkog
kraja. Met bi mogao da bude mrtav. Ovoga puta nisu pobedili.
 „Skoro smo stigli”, rekla je profesorka Čejmbers. Letimice je
pogledala u Ričarda koji je izgleda nije ni čuo. „Osećam kao da je ovo
moja greška”, nastavila je. „Da sam samo mogla da prokljuvim sve ovo
ranije, možda bismo imali više vremena...”
„Nije tvoja greška. Moja je.” Ričard je duboko uzdahnuo. „Nije
trebalo ikada da ih pustim da idu sami u pustinju. Ni Meta ni Pedra. Za
ime sveta, oni su samo deca!”
„U pitanju je bio helikopter s dva sedišta, a njih je bilo troje unutra.
Nije bilo mesta ni za koga drugog.”
„Nije trebalo da ih pustim. Inke su nas upozorile. Rekle su da će
neko od njih poginuti...”
„Rekle su da bi neko od njih mogao da pogine. A znaš da Met nije
obično dete. On je jedan od Petorke. I Pedro, takođe. Mislim da bi
trebalo da imaš malo više vere u njih.”
U nastavku vožnje postalo je jasno da se nešto stravično dogodilo.
Zemlja je bila raspuknuta, a čitav krajolik podeljen. Zemljotres je već
bio objavljen na peruanskom radiju, ali su Ričard Kol i profesorka
Čejmbers znali da je samo jedan deo toga istina. Met je pošao da
presretne Dijega Salamandu, koji se svojom pokretnom laboratorijom
kretao kroz pustinju, ali izgleda da nije stigao na vreme. Druga kapija
se otvorila. Ričard bi to znao i bez posmatranja napuklog pustinjskog
zemljišta. Mogao je to da oseti u vazduhu. U daljini, iza planina i dalje je
pulsirala munja. Pekla mu je oči. Počeo je da oseća muku.
„Tamo!”, uzviknula je profesorka Čejmbers i okrenula volan.
Farovi džipa obasjali su olupinu helikoptera napola usađenu u
pustinjsko tle. Nedostajala su dva rotora, a preostala dva bila su
savijena i polomljena. Rep se prepolovio, a kokpit je bio pretvoren u
gomilu polupanog stakla i žica koje su visile. Kada su se približili mogli
su da osete miris goriva koji se širio. Profesorka Čejmbers zgazila je na
kočnicu, ali je Ričard već izašao iz vozila i trčao je pored džipa i pre
nego što se zaustavio. Video je dečaka kako leži leđima naslonjen na
olupinu i sa ispruženim nogama. Jedan od njih bio je povijen i u
nemogućem položaju.
Bio je to Pedro.
„Šta se dogodilo? Gde je Met?”, Ričard je vikao pre nego što se setio
da Pedro nije znao nijednu reč na engleskom. Pedro je gledao u njega
potpuno zbunjeno, a Ričard se postideo. Bio je zabrinut zbog svog
prijatelja, da nije ni zastao da razmisli kako bi drugi dečak mogao da se
oseća. Čučnuo je i stavio Pedru ruku na rame. „Jesi li dobro?”, pitao je.
 Trenutak kasnije stigla je i profesorka Čejmbers. Setila se da ponese
flašu vode sa sobom i predala ju je Pedru, koji je otpio gutljaj. „Como
esta?”, pitala je. „Kako si?”
Pedro im je brzo objasnio šta se dogodilo. Helikopter je bio
pogođen metkom. Izgubili su kontrolu i slupali se. Ričard je pogledao u
kokpit i video mladog pilota Atoka. Bio je vezan za svoje sedište, a ruke
su mu bile položene na kontrolnu tablu. Bilo je očigledno da je mrtav.
Pedro je i dalje govorio. Noga mu je bila polomljena i nije bio u stanju
da se kreće. Met je sam otišao da pronađe Salamandu.
„Morate me ostaviti”, rekao je na španskom. „Morate da pronađete
Matea. Kapija se otvorila. Video sam...” Kolebao se i prekinuo da
govori.
„Šta si video?”, pitala ga je profesorka Čejmbers.
„Ne mogu da govorim o tome. Samo pronađite Matea.” Ričard je
razumeo suštinu onoga o čemu je Pedro govorio. Rukom je posegao i
dodirnuo rame profesorke Čejmbers. „Ostani ovde. Ja ću nastaviti
dalje”, rekao je.
Profesorka je klimnula glavom. Pedro je pokazao rukom. „Alla...”
Onamo.
Ričard nije pošao džipom. Strahovao je da neće uočiti Meta ukoliko
bude vozio brzo. Bio je siguran da nije daleko odmakao od helikoptera,
ali mu je i pored toga trebalo dvadeset minuta da ga pronađe. Kada se
to dogodilo, izgledalo je kao da je stigao prekasno. Met je ležao na
leđima, a Ričard nikada ranije nije video nikoga tako slomljenog i
mirnog. Dečak je bio sav krvav. Lice mu je bilo potpuno bledo.
Bio je mrtav. Morao je da bude. Nije bilo znakova da diše, nijednog
pokreta u grudima. Ričard je morao da zaustavi suze koje nisu samo
navirale od tuge već i od besa. U čemu je bila poenta? Jesu li došli
ovamo čak iz Britanije zbog ovoga? Kapija se već otvorila. Pedro je bio
ranjen. A Met mrtav. Nakratko se zapitao šta se dogodilo Salamandi.
Video je olupinu pokretne laboratorije u daljini, ali nigde unaokolo nije
bilo ni traga od Salamande. Da li je on odgovoran za ovo? Dok je
pregledao Meta, nije mogao da vidi tragove nijedne spoljašnje povrede.
Nije bio ustreljen. Više je izgledalo kao da je sva životna snaga isisana
iz njega.
Ričard je prišao bliže i uhvatio Metov zglob, bio je hladan. Tada je
uspeo da oseti, slab, nepravilan puls. Ričard se pitao da li možda
umišlja. Brzo je priljubio prste na Metov vrat. I tamo je osetio puls. Iako
je bio slab, gotovo neprimetan, dah mu je i dalje prelazio preko usana.
 Bila mu je potrebna pomoć. Morao je u bolnicu i to brzo.
Ričard se uspravio i pošao, jureći nazad prema džipu.

Hong Kong

Predsedavajući Korporacije Buđenje noći stajao je u svojoj kancelariji

na šezdeset i šestom spratu Nejla, u hodniku koji je vodio iz
konferencijske sale iz koje se redovno obraćao svojim direktorima.
Posmatrao je brodove u luci i držao čašu punu najskupljeg konjaka na
svetu. Bio je star skoro stotinu godina i nalazio se u kristalnoj flaši.
Koštao je pet hiljada američkih dolara. Koliko je samo zlaćane tečnosti
počivalo na njegovom dlanu? Veoma neobična misao, ali istovremeno i
vrlo uverljiva pala mu je na pamet. Iza tog prozora, u Kovlunu postoje
ljudi koji su sebi jedva mogli da priušte išta za jelo, žene i deca koji su
zatvoreni u fabrikama po cele dane i dobar deo noći, rade za penije
samo da bi preživeli, dok on može da uživa u ovom zadovoljstvu čiji
gutljaj vredi oko dve stotine dolara. Takav bi svet trebalo da bude. I
ubrzo će ta razlika između onih koji imaju i onih koji nemaju postati
veća nego ikada. Koliko je samo imao sreće da se nađe na pravoj strani.
Ekskluzivni jedrenjak upravo je prošao i predsedavajući je skrenuo
pogled. Nije voleo brodove. Još više od toga, bojao ih se, i to s dobrim
razlogom. Vratio se do stola i seo. Došao je trenutak da se razmotre
događaji od prethodne noći.
Drevni su se vratili. To je jedino bilo važno. Njegovi agenti u Peruu
izvestili su ga da su se zvezde poredale isto onako kao i pre hiljadu
godina, i da se velika kapija sakrivena u pustinji Naska otključala.
Poželeo je da je mogao da bude tamo. Čuo je da se govori da možete
oslepeti samo ukoliko pogledate u oči kralju Drevnih, ali bi čak i to bilo
toga vredno.
Ipak, nisu sve vesti bile dobre. U poslednjoj telefonskoj konferenciji,
njegov kolega južnoamerički industrijalac Dijego Salamanda rekao je
da je jedno od dece koja sebe nazivaju čuvarima kapije krenulo za Peru.
Rekao je da neće biti problem da to dete i pronađe. Sada je izgledalo da
je Salamanda ubijen, a da je dečak i dalje na slobodi. Predsedavajući
nije mnogo mario za Salamandu. Za njega je to bio samo par ruku
manje s kojim će morati da deli nagradu. Ali, činjenica da je dečak
možda preživeo... To ga nije radovalo. To je bio neslavan kraj. U
njegovom delu organizacije takvo nešto bilo je nedopustivo.
Privatna telefonska linija na njegovom stolu odjednom je zazvonila.
Veoma malo ljudi na svetu imao je ovaj broj telefona. Svaki poziv koji je
upućen na taj broj svakako je bio vredan javljanja na telefon. Položio je
čašu s konjakom na sto i podigao slušalicu.
„Dobro veče, gospodine predsedavajući.” Bila je to Suzan Mortlejk.
Zvala ga je iz Los Anđelesa.
„Gospođo Mortlejk.” Kao i obično, predsedavajući nije zvučao ni
srećno ni tužno što se čuje s njom.
„Čestitam vam, gospodine.” Naravno da je čula šta se dogodilo u
Peruu. „To su sjajne vesti.”
„0 čemu imate da me izvestite, gospođo Mortlejk?” Čak i u
trenucima poput ovog, posao je bio na prvom mestu. Direktori
Korporacije Buđenje noći nisu telefonirali jedni drugima samo da bi se
čuli i čestitali nešto.
„Razmišljala sam o Čarlsu Bejkeru”, odgovorila je Suzan Mortlejk.
„Predsednička kampanja. Uzimajući u obzir ono što se dogodilo, sada je
još važnije da on pobedi.”
„Da.” Jedna jedina reč nagoveštavala je da predsedavajući postaje
nestrpljiv.
„Videli ste poslednje brojke...”
Džon Trelavni je grabio napred prema istraživanjima. „Naravno da
sam ih video, gospođo Mortlejk.”
„A naš agent u Njujorku ne uspeva da osmisli strategiju?”
„Bojim se da je gospodin Sims podneo ostavku.”
Dva dana ranije, gospodin Sims, njujorški direktor, zagnjurio se u
reku Hadson. Zapravo, njegova glava upala je u vodu nekoliko minuta
pre njegovog tela. Dva dana kasnije pronađeni su razdvojeni otprilike
pedeset metara.
„Verujem da imam rešenje problema, gospodine predsedavajući.
Zapravo, to je nešto što je i gospodin Sims sam predložio... Dok je još
uvek bio sa nama. Rekao je da je možda jedini odgovor na sve, zapravo
ubistvo Trelavnija.”
„Mislim da nije ozbiljno mislio.”
„Ali, ja mislim da jeste, gospodine predsedavajući.” Predsedavajući
je razmislio o toj ideji. Ubistvo predsedničkog kandidata bilo je
moguće, ali nije bilo jednostavno. Sasvim se kosilo s činjenicom da je
Trelavni stalno okružen članovima tajne službe i da niko s pištoljem ne
može ni da mu se približi. Stvarni problem dolazi kasnije ukoliko
pokušaj ubistva uspe. Moglo bi da dođe do javnog protesta, a policijska
istraga bi bila opsežna i beskrajna. Možda bi čak mogla da ih dovede i
do korporacije. Platite nekome ko plati nekog drugog koji plati luđaku
da ispali sudbonosni metak, ali se i tada konci mogu povezati. Ubistvo
je zapetljana stvar i previše opasna. To je uvek poslednje pribežište.
Međutim, Suzan Mortlejk bila je sigurna.
„Pretpostavimo da Trelavnija ubije neko ko mu je blizak”, rekla je.
„Neko ko apsolutno nema nikakve veze s nama. Pretpostavimo da
ubica odmah bude uhvaćen i da ne ume da objasni svoj potez koji je
rezultat nekakvog ozbiljnog nervnog sloma. Tada ne bi bilo nikakve
sumnje u njegovu krivicu. Sudiće mu se, izreći kazna posle čega će biti
pogubljen. Naravno, neko bi mogao da zauzme njegovo mesto, ali tada
će već biti prekasno. Neće biti dalje istrage. U međuvremenu, Čarls
Bejker će delovati potišteno i tužno. Mogao bi čak i da prisustvuje
sahrani. Zapravo, to bi moglo da pomogne njegovim rezultatima u
anketama. Ništa ga onda neće zaustaviti da postane naredni
predsednik Amerike.”
„Možete li to da izvedete?” pitao je predsedavajući.
„Da, gospodine predsedavajući. Mogu.”
Predsedavajući je razmišljao nekoliko sekundi. Dobro je poznavao
Suzan Mortlejk. Prepoznao je ubeđenost u njenom glasu.
„Onda uradite tako”, rekao je i prekinuo vezu.
Ponovo je pružio ruku i podigao cenjeno piće proučavajući kako se
kovitla u čaši. Drevnima je potrebno vreme. Još više od toga, potreban
im je svet koji će biti spreman da radi sve po njihovim pravilima. Nije
sumnjao da je Čarls Bejker pravi čovek za taj posao koji se pojavio u
pravo vreme. Nasmešio se sam sebi i podigao čašu do usana. U
poslednjem trenutku se predomislio i prosuo poslednji gutljaj u saksiju
s biljkom.
Skupoceno đubrivo.
Zatim je ustao i tiho izašao iz sobe.

Njujork

Automobil u kojem je bio Džon Trelavni zaustavio se ispred ogromne

kule na južnom kraju Brodveja u donjem Menhetnu. S njim su bila
dvojica muškaraca. Vozač je kao i obično bio čovek iz tajne službe.
Trelavni je znao da je bio naoružan i u stalnom kontaktu sa svojim
timom koji se nalazio u drugim kolima, verovatno samo stotinak
metara dalje. Voren Kornfild sedeo je uz njega. Bio je toliko krupan
čovek da je jedva bilo mesta za senatora, ali se Trelavni u nekoliko
prethodnih meseci na to i navikao. Od dana kada je započeo trku za
predsednika morao je da se privikne na mnoge stvari. Činjenica da
nikada nije bio sam bila je samo jedna u nizu.
„Trajaće oko sat vremena”, rekao je i uhvatio se za dršku na
vratima.
„Idem sa vama, gospodine”, objavio je Kornfild.
Trelavni je oklevao. Ovo je bila rečenica koju je čuo već stotinu puta.
Cenio je ono što je Kornfild radio. U osnovi to je bio njegov posao.
Samo je želeo da je mogao više da mu se dopada. „U redu je, Vorene”,
rekao je. „Ova zgrada ima svoje obezbeđenje, a pored toga niko i ne zna
da sam ovde. Ručaću sa starom prijateljicom za koju mi sigurno nećeš
reći da predstavlja opasnost za moju sigurnost.”
Na kraju su se dogovorili. Kornfild je prošao s njim kroz hol, ali mu
je dozvolio da u lift uđe sam. U nekim trenucima Trelavni se čak pitao
da li je sve ovo obezbeđenje zaista potrebno, ali je pretpostavljao da je
dovoljna samo jedna luda osoba s pištoljem da ga u to i uveri. I,
naravno, u Americi je tako jednostavno kupiti pištolj. To je jedna od
stvari s kojom bi se pozabavio jednoga dana, ukoliko...
Jedva da je osetio bilo kakav pokret dok se uspinjao na sedamdeseti
sprat. Vlasnik penthausa znao je da dolazi i programirao je lift da ga
odveze gore. Trelavni je razmišljao o ženi koju je došao da vidi. Njih
dvoje su se poznavali skoro čitav život, iako je ponekad razmišljao o
tome da je verovatno više onih stvari koje jedno o drugome ne znaju.
Bila je veoma bogata. Zaradila je čitavo bogatstvo stvarajući i prodajući
jeftine kompjutere školama u getima, bolnicama i omladinskim
klubovima. Od samog početka podržavala je njegovu kampanju,
održavala je niz večera za prikupljanje priloga i na Istočnoj i na
Zapadnoj obali. Čudno je bilo da je Nataliji Džonson verovao više nego
bilo kojoj drugoj ženi na planeti uključujući i njegovu vlastitu. A ona je
znala štošta. Imala je veze širom sveta i izgledalo je kao da je znala
priče koje nikada nisu dospele u vesti. Na nju je gledao kao na čuvara
misterija. Zato je sada morao da dođe da je vidi.
Vrata lifta otvorila su se tačno u dnevnoj sobi sa čijih se prozora
pružao neverovatan pogled na reku Hadson s jedne i Bruklinski most s
druge strane. Pogled mu je odmah bio prikovan na prelepu panoramu.
Pogled se pružao i do Kipa slobode, koji je delovao mali i udaljen na
samom ulazu u njujoršku luku. A tu se nalazilo i ostrvo Elis, gde su prve
velike grupe imigranata došle u devetnaestom i dvadesetom veku.
Prozori koji su se pružali od poda do plafona izgledali su kao slikovita
razglednica na velikom platnu na kojoj se nalazio jedan od
najveličanstvenijih pogleda na svetu.
„Džone? Kako si?”
Natali Džonson izašla je iz kuhinje noseći poslužavnik s dve čaše i
flašom vina. Spustila je poslužavnik i njih dvoje su se zagrlili. Imala je
otprilike pedeset godina, bila je mršava i ozbiljnog izgleda, tamne
crvenkastosmeđe kose koja joj se spuštala do ramena. Nosila je
jednostavnu crnu haljinu. Sve ovo vreme koliko ju je poznavao,
Trelavni je nikada nije video u farmerkama.
„Drago mi je da te vidim”, nastavila je. „Koliko dugo si u Njujorku?”
„Samo nekoliko dana.” Trelavni je uzdahnuo. Nikada se nije dugo
zadržavao na jednom mestu. „Moram da se vratim u Vašington, a
potom u Virdžiniju, a sledeće nedelje se ponovo dolazim u Kaliforniju.
Rodni grad organizuje paradu meni u čast.”
„Oburn?”
„Rođendan mi je. Zatvaraju ceo grad zbog mene.”
„To je veoma slatko! Možda bi trebalo da dođem!”
„Više si nego dobrodošla.”
Seli su. Natali je sipala vino i nekoliko minuta razgovarali su o
kampanji, govoru u Los Anđelesu, poslednjim negativnim reklamama
koje se prikazuju na televiziji. Ipak, nakon nekog vremena Trelavni je
utihnuo.
„Postoji nešto o čemu si želeo da razgovaramo”, rekla je Natali.
„Da.” Prešao je rukom preko usana, pokušavajući da smisli odakle
da počne. „Nešto se dogodilo dok sam bio u Los Anđelesu”, objasnio je.
„Tako nešto nikada nisam doživeo, i ne mogu da o tome ne razmišljam.
Moram s nekim da porazgovaram o tome, a ti si jedina osoba koja neće
pomisliti da ludim.”
„Shvatiću to kao kompliment.”
„Posetila me je stara asistentkinja Alisija Megvajer. Sećaš li se nje?”
„Nije li ona izgubila dete?”
„Sina Danijela. Tako je. Nestao je bez traga krajem prošle godine.”
„Kako je to strašno za nju.” Natali Džonson se nikada nije udavala
niti je imala dece. Nije ni mogla da zamisli kroz šta je prolazila Alisija.
„Kada sam bio u Los Anđelesu, Alisija se pojavila u mom hotelu.
Nije pronašla Danijela, ali je s njom bio drugi dečak,
četrnaestogodišnjak. Indijanac poreklom, bar na osnovu izgleda.
Ispričala mi je tu neverovatnu priču. Ranije joj ni reč ne bih poverovao.
Pomislio bih da je sišla s uma. Ali mi je onda pokazala nešto sasvim
nemoguće i što je moglo da se odigra samo pod uslovom da je bila
istina sve ono što mi je rekla.”
„Pričaj mi...”
Pažljivo birajući reči, Trelavni je opisao sve ono što se dogodilo u
hotelu Karlton, svoj sastanak sa Džejmijem Tajlerom i sagu o maloj
drvenoj kutiji. Ukoliko je očekivao da će Natali reagovati s čuđenjem ili
nevericom, sada je sigurno bio razočaran. Nije pokazivala emocije dok
je govorio, ali se trgla na pomen Korporacije Buđenje noći i s
razumevanjem klimnula glavom kada je Trelavni spomenuo njihovo
interesovanje za decu s paranormalnim sposobnostima.
„Gde se sada nalazi Džejmi Tajler?”, pitala je kada je Trelavni
prestao da govori.
„Možda nisam najbolje reagovao”, odgovorio je Trelavni. „Ali on je
bio toliko rešen da pronađe svog brata. A ja sam verovao da je to prava
stvar.” Rukama je napravio pokret. „Sve sam uredio da ga pošalju u Tihi
zaliv.”
„U zatvoru je?”
„Ne pod svojim imenom. Izmenili smo mu i izgled. Ne zaboravi,
vlasti iz Nevade ga i dalje traže zbog smrti njegovih staratelja.”
„Samo nešto da pitam. Da li je ovaj dečak ikada pominjao Englesku
ili Peru?” Nije bilo odgovora pa je nastavila. „Je li spominjao Drevne? Ili
čuvare kapije?”
„Nije”, Trelavni je samo odmahnuo glavom. „Ne znam o čemu
govoriš, Natali. Drevni? Šta su oni? Kakve veze imaju s gomilom dece
koja su nestala?”
„Ukoliko ne grešim, možda imaju mnogo toga”, odgovorila je Natali.
„A ova dva dečaka Skot i Džejmi, i ne sanjaš koliko važni mogu da budu.
Jesu li obojica u Tihom zalivu?”
„Ne mogu to da potvrdim. Džejmi je tamo... Verovatno. Poslali su ga
pre nekoliko dana. A što se njegovog brata tiče, to će otkriti tek kada
dođe tamo. Takav je bio plan.” Natali je spustila čašu i nagnula se
napred.
„Slušaj me”, rekla je. „Došao si kod mene po savet. Izabrao si me jer
smo stari prijatelji. Ali, nemoj da poričeš, takođe si došao jer znaš da
sam član... organizacije.”
„Neksus.” Trelavni je izgovorio tu reč i nasmešio se dok se Natali
odmicala u strahu. „Čuo sam za ime”, priznao je. „Znam da je to
nekakvo tajno društvo i oduvek sam sumnjao da ima veze s tobom.”
Natali je lagano klimnula glavom. „Došao si u kontakt s nečim o
čemu ne znaš ništa”, rekla je. „Ali, ja znam poprilično. Pola svog života
sam deo toga. Moraš mi verovati kada kažem da je ključno pronaći
Džejmija Tajlera i odmah ga izvući iz Tihog zaliva, kao i njegovog brata
ukoliko je još uvek tamo.”
„To neće biti jednostavno.”
„Džone, ti si možda budući predsednik ove zemlje. Ali možda čak
neće ni biti zemlje kojoj bi mogao da budeš predsednik, ukoliko ne
učiniš ono što ti kažem.”
„O čemu to govoriš? Ko su ti dečaci?”
Natali Džonson je duboko uzdahnula. „Evo šta moraš da uradiš...”

Los Anđeles

Kolton Bejns je sedeo za svojim stolom kada je telefon zazvonio.

Nije voleo da boravi u kancelariji. Osećao se kao da je u zatvoru u
kom je proveo jedanaest godina pre nego što ga je zaposlila
Korporacija Buđenje noći. Istina, mogao je da ode kad god to poželi. Ali
to što je morao da bude u zatvorenom, obučen u odelo i da čeka da mu
neko kaže šta da uradi činilo je da se oseća neprijatno.
S druge strane, nije mogao da porekne da nikada nije imao bolji
posao od ovoga. Zapravo, ne postoji nijedan posao koji bi mu više
odgovarao. Kolton Bejns uživao je da povređuje ljude. Takođe je voleo i
da ih ubija, iako je povređivanje bilo bolje jer su posle toga još uvek bili
u stanju da govore o tome, da mu kažu kakav je osećaj. Od školskog
napasnika do delikventa i naoružanog pljačkaša, zatvorenika i sada je
došao do ovoga... Celog života kretao se samo u jednom pravcu. Znao je
da bi jednoga dana mogao da posrne i gospođa Mortlejk bi ga se tada
rešila na isto onako kako je to učinila s Kajlom Hovijem. Međutim, nije
mnogo razmišljao o tome. Ljudi poput njega nikada ne žive dugo Tako
je to bilo.
Podigao je slušalicu posle trećeg zvona. „Da?” Nije morao da
izgovori svoje ime. Razvodna tabla nikada ne bi propustila poziv
ukoliko onaj s druge strane nije tražio baš njega.
„Ovde je Maks Koring.”
„Šta je bilo?” Bejns je prepoznao ime višeg nadzornika u Tihom
zalivu. I sada je zvao odatle. Nije bilo linija u tom delu pustinje Mohave,
a satelitski prijem bio je vrlo slab. Zatvor je izgrađen u mrtvoj zoni,
usred prirodnog magnetnog polja, čime je skoro svaka komunikacija
onemogućena.
 Ovo je takođe imalo i druge propratne efekte. Lokacija je odabrana
s velikom pažnjom.
„Ima nešto što bi trebalo da znate”, nastavio je Koring. „Nešto
čudno se dogodilo prošle noći. Jedan od dečaka, novajlija, pokušao je da
me navede da ga odvedem do blokova.”
„Kako to misliš?”
„Pitao me je da ga odvedem do druge strane zida. Zapravo, nije me
pitao, rekao mi je kao da je očekivao da uradim onako kako je želeo. A
rekao je da želi da vidi svog brata.”
Bejns je skupio oči. „Kako se dečak zove?”
„Ime koje stoji na spisku je Džeremi Rab.”
To Bejnsu nije značilo gotovo ništa. „Kaži mi kako izgleda”, rekao je.
„I ne moram. Istog trena kada sam ga video, pomislio sam da mi je
poznat. Ošišao se na kratko i sada ima naočari, ali kada bolje
razmislim, mislim da sam još tada otkrio ko je.”
„Džejmi Tajler?”
„Apsolutno sam siguran. Proverio sam s momkom koji radi na
prijemu. Ima istu onu tetovažu na ramenu. Nekakav kovitlac s linijom
koja prolazi kroz to. To je drugi blizanac. Nema sumnje.”
Kolton Bejns se nasmešio. Prvo su stigle vesti o prethodnoj noći iz
Perua, a sada ovo. Stvari nisu mogle da se odvijaju bolje. Znači da je
Džejmi Tajler odlučio da pronađe svog brata. I dospeo je na pravo
mesto. Problem je bio taj što je odabrao pogrešan trenutak. „Gde je on
sada?”, pitao je.
„Smestio sam ga u samicu. Želite li da ga premestim u blokove?”
„Ne.” Bejns je razmislio na trenutak. Kada dečak dospe u blokove,
biće svestan da je došao prekasno. Mnogo je zabavnije da mu se nade
podgrevaju. Džejmi Tajler mu je već dva puta pobegao. Bejns je morao
da mu se revanšira. Pustiće ga da sedi tamo i lagano se krčka nekoliko
sati, a onda će ušetati unutra i ugledati izraz na njegovom licu kada
bude shvatio da nije uspeo i da mu jedino preostaju bol i smrt.
„Isključite rashladni uređaj u njegovoj ćeliji”, rekao je.
„Jeste li sigurni?” Čak je i Koring bio iznenađen. „Napolju je
pretopio. Dečak će izgoreti...”
„Neće mu ništa faliti za dvanaest sati. Krenuću večeras. Hoću da
smekša dok dođem.”
„Neće smekšati... Otopiće se do tada. Ali, u redu. Kako god vi kažete,
gospodine Bejns.”
„Tako je, gospodine Koring. Kako god ja kažem.” Kolton Bejns je
spustio slušalicu, a onda se zavalio u svoju kožnu fotelju. Odjednom mu
kancelarija nije više delovala tako loše. Sunce je sijalo napolju. Biće ovo
lep dan.
 BLOK

Vrućina.
Džejmi nikada nije osetio ništa slično. Čak ni u pozorištu u Rinu
nikada nije bilo ovako toplo. Nije čuo kada se rashladni uređaj u
njegovoj ćeliji ugasio, ali je rezultat toga osetio svega nekoliko
trenutaka kasnije. Hladan vazduh iščezao je gotovo istog trena. Vrućina
se osećala sa svih strana. Rekao bi da je izgledalo kao da je u rerni,
osim što bi bez problema mogao da izostavi ono „kao”. Bio je u rerni.
Pekao se lagano sve dok ne umre.
Čekao je činilo mu se čitavu večnost, a onda je otišao do vrata i
pritisnuo dugme za poziv u pomoć. Temperatura je bila visoka i rasla
je. Sunčeva svetlost udarala je u spoljašnje zidove i krov, a znoj mu se
slivao. Odeća mu je bila mokra. Nije se usuđivao duboko da uzdahne iz
straha da bi mogao da sprži pluća. Niko nije došao. Ponovo je pritisnuo
dugme, pa još jednom, ali je ubrzo shvatio da su ga ili isključili ili ga
namerno ignorisali. Je li ovo deo kazne zbog onoga što se dogodilo
prethodne večeri? Sumnjao je u to. Iako nije mogao da bude siguran,
sumnjao je da je ovaj novi način ophođenja mogao da bude znak
nečega još goreg.
Otišao je do metalnog lavaboa, koji je već bio toliko vruć da bi
mogao da ga dodirne, i odvrnuo je slavinu. Voda je kapala. Do sada su
mu davali samo flaširanu vodu. Za sve vreme boravka u Tihom zalivu. I
zaista, upozorili su ga da voda iz česme nije prečišćena. Ali, ovoga puta
nije bilo druge. Ukoliko je ne popije, umreće. Skupio je ruke i zahvatio
malo vode koju je prineo ustima. Imala je metalni bajat ukus. Skinuo je
majicu i držao je pod mlazom, a potom je pritisnuo uz sebe. Voda mu se
slivala ispod pazuha, preko grudi i rashlađivala ga samo nakratko.
Pritisnuo je majicu uz vrat. Moraće ovo da radi stalno sve dok neko ne
dođe ili dok mu ponovo ne uključe klimu. Džejmi je nekako osećao da
se ništa od ovoga neće dogoditi tako brzo.
Vreme je prolazilo jezivo sporo. Prozor je bio samo uzani prorez sa
mlečnim staklom. Nije mogao da vidi napolje, pa nije mogao ni da zna
koji je deo dana. Znao je samo da je sunce postajalo sve nemilosrdnije,
a vrućina sve intenzivnija kako se približavalo podne. Želeo je da vrišti
i udara pesnicama u vrata, ali je znao da ga niko neće čuti i da neće od
toga imati bilo kakve koristi. Osim toga, nije čak ni bio siguran da ima
dovoljno snage. Sve teže je disao. Kako su sati prolazili on je sve više
lebdeo između jave i sna, za koji je strahovao da može da bude i
njegova smrt. Morao je da se natera da ustane svakih par minuta i ode
do česme. Kapanje vode bilo je jedino što ga je održavalo u životu.
Sada je znao da nije uspeo. Trebalo je da pretpostavi još onda kada
ga je Džo Feder gledao za vreme obroka dan ranije. Čovek na
prijemnom odeljenju ga je nekako prepoznao i mora da je o tome
obavestio glavnog nadzornika Maksa Koringa. Ovo je posledica toga.
Ostaviće ga ovde da umre, a potom će vlastima saopštiti da je sve bio
nesrećni slučaj. Osim krvavog nosa, neće biti nikakvih drugih tragova
nasilja. Sahraniće ga u pustinji i to će biti kraj svega.
Jesu li isto to uradili i sa Skotom? To mu nije bilo jasno. Zašto bi se
toliko namučili s kidnapovanjem, strelicama za omamljivanje, duplim
ubistvom Dona i Marsi, samo da bi njega doveli ovamo da umre?
Buđenje noći bi trebalo da traži decu s natprirodnim moćima. Skot,
Džejmi, Danijel Megvajer i mnogi drugi. Međutim, njemu i dalje nije bilo
jasno zbog čega su im trebala takva deca.
A onda su se vrata otvorila.
Džejmi je osetio hladni povetarac koji mu se poigrao na koži. Ležao
je na leđima, go do pojasa, mokrih pantalona i savijene majice koju je
podmetnuo ispod glave. Grudi su mu se podizale i spuštale dok su mu
se pluća očajnički borila za vazduh. Nekako je uspeo da okrene glavu i
video je čoveka kako stoji, siluetu na dovratku. Džejmi nije mogao da
vidi ko je to, ali je onda čovek koraknuo unutra i srce mu je poskočilo
kada je shvatio da je u pitanju bio Džo Feder.
Stajao je pored Džejmija. Tiho je opsovao za sebe, a onda
promrmljao: „Šta to radiš?”
Povukao se i Džejmi se uplašio da će ga ponovo ostaviti, ali je
umesto toga, Feder pronašao prekidač i ponovo uključio klimu. Skoro
da je istog trena temperatura u ćeliji počela da opada. Mora da se
Džejmi nakratko onesvestio, jer je odjednom Feder bio pored njega.
Držao je flašu vode.
„Popij ovo”, rekao je. „Ne previše, biće ti zlo...”
Držao je flašu uz Džejmijeve usne i Džejmi je zahvalno gutao.
Nikada nije osetio ništa tako divno kao osećaj slivanja hladne vode niz
grlo.
Neko vreme nijedan nije progovorio. Dok se Džejmiju polako
vraćala snaga, još jednom je osmotrio čoveka koji ga je uveo u Tihi
zaliv. Džo Feder je možda i stariji nego što je on isprva mislio. Nije
mogao da bude siguran, jer mu je lice bilo oprljeno od sunca. Oči su mu
bile veoma tamne. Gledao je Džejmija s pomešanim osećajem užasa i...
još nečega. Prvi put, Džejmi se pitao da li mu je ovaj čovek uopšte i
neprijatelj. Obojica su bili Indijanci. Zar ih to nije stavljalo na istu
stranu?
„Možeš li da ustaneš?” pitao ga je. Nervozno je pogledao prema
vratima, vodeći računa da nikoga nema napolju. „Nemamo mnogo
vremena.”
„Zbog čega?”, pitao je Džejmi.
„Moraš da izađeš odavde. Žele da te povrede. Ali ja imam prijatelje.
Pozvao sam ih. Doći će i to veoma brzo. Pomoći će ti da pobegneš.”
„Da pobegnem...?” Sve se odvijalo suviše brzo. Džejmi je jedva
mogao da sedne. Uzeo je flašu i otpio još malo vode, a ostatak prosuo
po glavi. Bila je ledeno hladna dok mu se slivala niz ramena i vrat.
Oživela ga je. „O čemu govorite?”, Džejmi je tražio da zna. „Zašto želite
da mi pomognete?”
„Kanije”, odgovorio mu je Feder. „Ne možemo sada da
razgovaramo.”
„Ne.” Džejmi je odmahnuo glavom. „Ne poznajem vas. Ne znam šta
želite. Zašto bih vam verovao?”
Čovek je uzdahnuo potpuno frustriran. „Poznajem te”, rekao je.
„Znam ko si.”
„Ko sam?”
„Ti si jedan od Petorke.”
To nije bio odgovor koji je Džejmi očekivao. Njemu to nije imalo
nikakvog smisla. Pokušao je s drugačijim pristupom. „Kada sam došao
ovamo, pitali ste me da li imam brata”, rekao je. „Jeste li ga videli?”
„Rekao si da nemaš brata, ali sam znao da ne govoriš istinu. I onda
mi je prošle noći gospodin Koring rekao tvoje pravo ime. Imaš brata
blizanca.”
Džejmi je provukao ruku kroz kosu, cedeći višak vode. „Tako je”;
priznao je. „Zovem se Džejmi Tajler.”
Džo Feder je klimnuo glavom. „Ovde je bio i Skot Tajler, ali su ga
prebacili u blok... S druge strane zida. Nisam bio ovde kada je stigao.
Nisam ga ni video.”
„Lažete! Znali ste za tetovažu. Ista je kao moja i to na istom mestu.
Mora da ste je videli!”
„Baš sam zbog tetovaže i znao ko si. Ima toliko toga što moram da ti
objasnim. Ali ne sada. I ne ovde. Imam prijatelje koji su već na putu da
ti pomognu. Večeras, kada se smrkne, otići ćeš odavde...”
„Ne idem nikuda bez Skota! ”
Džejmi je povisio glas, a nadležni s prijemnog nervozno se okrenuo
prema vratima u strahu da bi neko mogao da ih čuje. „Tvog brata su
doveli pre nedelju dana”, prošaputao je, a reči su se slivale jedna za
drugom. „Ja ne odlazim u blok. Nije mi dozvoljeno. Ali ih ponekad čujem
kako govore i znam koja imena spominju. Bio je ovde, ali je ponovo
nestao. Odveli su ga.”
„Kada?”
„Malo pre nego što si ti došao.”
„Gde? Gde su ga odveli?”
Džo Feder je spustio pogled. „Ne znam. Ne žele da kažu. Sve što
mogu da ti prenesem je da nije u bloku.”
To su skoro najgore vesti koje je Džejmi ikada čuo. Biti toliko blizu!
Skot je bio ovde! Da je Džejmi stigao ranije, sve bi moglo da bude
drugačije. Ali, njegov brat je već otišao. Buđenje noći je moglo da ga
odvede bilo gde na ovom svetu. Njegova potraga je ponovo na nuli.
„Ukoliko želiš da pronađeš brata, moraš da odeš odavde”,
požurivao ga je Feder. „Moraš da uradiš onako kako ti govorim. Ukoliko
budeš ostao ovde, neće biti nikakve nade.”
„Sačekajte trenutak...”, Džejmi je pokušao da se sabere. Sve se i dalje
odvijalo previše brzo. „Kažite mi šta znate o bloku”, rekao je. „Tako
zovete jedinice s druge strane zida, ali čemu one služe? Koliko je dece
zaključano tamo? Šta se tamo događa?”
„Molim te.” Feder je bio u grču. Mogao je da vidi da je Džejmi
odlučan. „Slušaj me”, prošaputao je. „Radim ovde tek nekoliko meseci.
Ne znam šta se tamo odvija. Postoje dečaci koji se nalaze u glavnom
zatvoru, ali tu su i oni specijalni. Tako zovu projekat Psi. Ne znam šta
im to znači.
A ja i ne radim u bloku. Ponekad vidim ponešto. Vidim imena na
spiskovima. A čujem i ostale nadzornike kako govore. Dok nisam tebe
video za mene je sve to bio samo posao. Onda sam znao da moram da
reagujem...”
„Zbog čega?”
 „Zbog tetovaže!” Feder više nije mogao da se suzdrži. Otišao je do
vrata i pogledao napolje. Nikoga nije bilo u hodniku. Ostale samice bile
su prazne. Njih dvojica bili su prepušteni sami sebi. „Ispričaću ti sve”,
obećao je. „Ali tek kada izađemo odavde.”
„U redu.” Džejmi je uvideo da nema svrhe prepirati se. A više i nije
imao volje da provede ni minut duže u Tihom zalivu, ne ukoliko Skot
više nije bio tu. „Ima jedna stvar”, nastavio je. „Postoji dečak po imenu
Danijel Megvajer.”
„Megvajer...”, Feder je klimnuo glavom. „Da. Video sam to ime.”
„I on je bloku?”
„Jeste.”
„I on mora sa mnom.” Feder je taman hteo da mu se usprotivi, ali
mu Džejmi nije ostavio vremena. „Ovde sam samo zbog toga što mi je
njegova majka pomogla. Obećao sam joj. Ne mogu da ga ostavim.”
„Ali ne postoji pristup Bloku. Postoje čuvari i kamere...”
„Vi možete da pomognete. Morate da mi pomognete!” Nadzornik je
stisnuo zube, a onda klimnuo glavom. „Videću šta mogu da uradim.
Sada više nemamo vremena za razgovor. Gospodin Koring će doći
veoma brzo. Doći ću po tebe kada se smrkne. A onda ćemo videti.”
„Ne idem nikuda bez Danijela.”
„Uradiću ono što budem mogao.”
Potom je otišao, ostavljajući zbunjenog Džejmija. Čuo je blagi klik i
shvatio je da je Feder ponovo isključio klimu. To je imalo smisla.
Ukoliko Maks Koring pogleda unutra, moći će da vidi da Džejmi još
uvek pati. Vrućina se vratila, užasni vazduh ga je gušio. Uspeo je da
popije celu flašu vode i najgori deo dana bio je iza njega. Džejmi je
poželeo da je pitao Federa koliko je sati. Sada mu je jedino preostalo da
leži tamo i gleda u pravougaono belo ogledalo, na kome je svetlost
postajala sve slabija i polako je bledela. Konačno je nastupilo veće, a
zatim i noć. Jedna jedina sijalica okružena gvožđem iznad lavaboa
upalila se automatski. Džejmiju niko nije doneo hranu. Možda je i to bio
deo kazne... Ili je to bio način da ga oslabe za ono što sledi. Postajao je
sve nervozniji. Da li su otkrili Džoa Federa? Da li se predomislio? Rekao
je da će se vratiti kada se smrkne, a mora da je prošlo više od sat
vremena otkako je sunce zašlo.
Tek mnogo kasnije vrata su se otvorila i nadzornik s prijemnog
pojurio je unutra. Doneo je Džejmijeve patike i novu majicu. Takođe je
nosio još jednu flašu vode. Džejmi je željno pio dok je Džo govorio.
Poželeo je da se nadzornik setio da ponese i malo hrane.
 „Moramo da požurimo”, rekao je. „Gospodin Koring dolazi...”
„Kuda?”
„U blizini je staza za sletanje. Mali avion. Otišao je da dočeka
gospodina Bejnsa.”
Bejns. Bilo je to poslednje ime koje je Džejmi želeo da čuje. Odmah
se podigao, obukao majicu i bio spreman za polazak.
„Moji prijatelji su u blizini”, nastavio je Feder. Pogledao je na sat.
„Sada je deset. Dolaze u pola jedanaest. Moramo biti spremni do tada.”
„A Danijel?”
Feder je izvadio malu plastičnu bocu iz džepa i otvorio je. Džejmi je
mogao da vidi da je ispunjena nekakvim crvenim sirupom. „Unutra je
sok od paradajza”, objasnio je. „Neće te povrediti.” Pre nego što je
Džejmi i mogao da ga zaustavi, on mu ga je prosuo preko lica. Džejmi je
stavio ruku na kožu i pregledao šta mu je ostalo na prstima. Sok je
izgledao kao krv. „Odvešću te u medicinsko krilo”, rekao je Feder.
„Moraš da se pretvaraš da si povređen.” Džejmi se setio šta mu je
Baltimor ispričao dok su ručali. Medicinsko krilo prostiralo se odmah
iza zida i služilo je obema stranama zatvora. Sada je shvatio šta je
Feder radio.
„Sigurnosne kamere će te snimati”, nastavio je Feder. „Čuvari će
videti krv i neće postavljati nikakva pitanja. U medicinskom krilu nema
nikoga. U hitnim slučajevima od mene se očekuje da pozovem
medicinsko osoblje, što ja, naravno, neću učiniti. Bićemo sami.”
„Kako ćemo proći do bloka?”
„Hajdemo. Reći ću ti.”
Pošli su zajedno. Sok se slivao niz Džejmijevo lice i svako ko bi ga
video, pretpostavio bi da je učestvovao u tuči ili da je pokušao da izvrši
samoubistvo. Džo Feder ga je pridržavao dok su se kretali praznim
hodnicima. Džejmi je posrtao glumeći da jedva može da stoji na
nogama. Došli su do vrata koja su vodila na fudbalski teren. Džejmi je
već znao da niko od čuvara ne nosi ključ od njih. Vrata se otvaraju
elektronski iz centralne kontrolne prostorije. Mogao je da oseti kameru
visoko iznad sebe. Kretala se okolo kako bi ga pratila. Hoće li im
uspeti? Trenutak tišine. Potom se čulo glasno zujanje i brava se
otvorila. Džo mu je pomogao da prođe. Izašli su!
Bilo je čudno dok je prelazio preko fudbalskog terena na veštačkom
svetlu od polukružnih lampi. Pustinja je bila sablasno mračna. Večeras
nije bilo mesečine. I pored toga, čitav zatvor bio je nekako neobično
električnobeo, a bodljikava žica svetlucala je celom svojom dužinom.
Džejmi je sada mogao da vidi prozore četiri jedinice i pomislio je na
dečake koje je upoznao: Baltimora, Zelenookog, Divija i ostale, i bilo mu
je žao što ih ostavlja. Oni su činili greške. Pravili su gluposti. Međutim,
on ih je poznavao i smatrao je da nijedan od njih nije toliko loš.
Medicinsko krilo s čvrstim zidom, koji se protezao iza, bilo je pred
njim. Džo Feder je imao ključ od vrata i propustio je Džejmija unutra.
Ušli su u prijemno odeljenje, gde se nalazio sto i dve male prostorije
koje su vodile do uzanog hodnika. Na zidu se nalazila tabla za proveru
vida, a s druge strane visilo je nekoliko postera koji su bili namenjeni
borbi protiv droge. Džejmi je primetio još jednu kameru, koja je pratila
svaki njegov korak. Kako će moći da urade bilo šta ukoliko ih sve
vreme nadgledaju?
Džo Feder je kleknuo i pretvarao se da mu pregleda ranu.
„Kamera ne može da nas vidi, ali nas zato čuju”, prošaputao je.
„Očekuju od mene da upotrebim telefon, da pozovem medicinsko
osoblje. Pretvaraču se da to radim. Moraš da uzmeš ovo...” Džejmi je
osetio kako mu gura nešto metalno u dlan. „Ovo je glavni ključ”,
nastavio je Feder. „Otvara ćelije u sva četiri krila: Severnom, Južnom,
Istočnom i Zapadnom. Takođe bi trebalo da otvara i ćelije u bloku, ali u
to nisam sasvim siguran. Ukoliko to nije slučaj, ne postoji ništa drugo
što bismo mogli da uradimo.”
„Kako da dođem do bloka?”
„Na kraju hodnika su vrata.”
Džejmi je pogledao okolo i u isto vreme bolno jauknuo kako bi
kamera to zabeležila. Govorio je istinu. Kada se prođu dve prijemne
prostorije, vide se vrata. I naravno, na osnovu izgleda zgrade mogao je
da zaključi da je hodnik neka vrsta tunela, kojim se prolazi tačno do
spoljašnjeg zida.
U međuvremenu, Džo Feder je otišao do telefona i ukucao broj.
Negde unutar zatvorskog kompleksa drugi nadzornici pratili su svaki
njegov korak. Prvo pravilo zatvorskog života glasilo je da ne bi trebalo
da bude iznenađenja. Svaki minut jednog dana trebalo bi da bude
potpuno isti kao onaj prethodnog dana. Činjenica da je dečak bio
povređen i da mu je potrebna medicinska pomoć bio je prekid rutine i
ostali čuvari trebalo bi da budu na oprezu. Feder se pretvarao da
razgovara s medicinskom sestrom iako uopšte nije uspostavio vezu.
Zapravo je razgovarao s Džejmijem.
„Popravio sam generator”, nastavio je Feder. „Električni generator
u dvorištu. Poništava sistem. Ponekad moramo da ga zatvorimo zbog
popravke. Prestaće da radi veoma brzo, a biće im potrebno vreme da
osposobe pomoćni generator. Time ćemo dobiti barem minut bez
nadzora kamera, bez svetla zbog čega će se sva zatvorska vrata
otvarati ručno. Tada ćemo se pozabaviti tvojim prijateljem. On je u
ćeliji broj četrnaest.”
„Zar tamo nema čuvara?”
„Samo je jedan nadzornik na straži u toku noći. Njega prepusti
meni.”
„Zbog čega radite sve ovo?”, pitao je Džejmi.
Džo je skrenuo pogled s telefona i dozvolio sebi da se osmehne
nakratko. „Već sam ti rekao. Ti si jedan od Petorke.”
„Da. Ali, ja sam jedan od pet. Šta to uopšte znači?”
Bez ikakve najave, svetla su nestala.
„Pokret!” naredio je Džo.
Imao je baterijsku lampu i uključio ju je. Džejmi je išao za njim niz
hodnik i čekao da otključa vrata ključem koji je imao. Bio je mrkli mrak,
ali je svetlost baterijske lampe osvetlila nekoliko detalja dok je Džo
njome mahao s jedne na drugu stranu. Jedinica je bila gotovo identična
onoj njegovoj, hodnik je bio dugačak, a s obe strane nalazile su se ćelije,
sto prikovan za pod, niz monitora... Nadzornik je već bio na nogama i
držao se za posudu nalik limenci s gasom koji služi za razbijanje nereda
u zatvoru. Bila mu je pričvršćena za pojas.
„Šta...?”, čovek je progovorio.
Džo ga je udario baterijskom lampom. Svetlost je pravila luckaste
senke preko udaljenijeg zida. Džejmi je čuo nadzornika kako gunđa.
Savio se napred i srušio.
„Idemo”, Džo je već vukao čoveka u nesvesti nazad do stolice u kojoj
je sedeo. Na stolu je ležala tanka knjiga i Džo ga je nameštao da izgleda
kao da čita u trenutku kada se svetla ponovo uključe. Džejmi je
pogledao okolo, pokušavajući da pronađe put. Džo mu je bacio lampu.
Uhvatio ju je i potrčao napred.
Brojevi ćelija nalazili su se pored svakih vrata. Morao je brzo da se
kreće. Čim se pomoćni generator uključi, svi će moći da ga vide, ili što
je još gore, vrata bi mogla elektronski da se zatvore. Mogao je da čuje
vrisku. Dolazila je iza zaključanih vrata. Neka deca mora da su se
probudila i sada su bili u potpunom mraku. Za njih je to bilo sasvim
novo iskustvo. Pitao se da li se ista stvar dešavala u jedinicama s druge
strane zida.
Došao je do broja četrnaest i pomoću baterijske lampe uspeo je da
ugura ključ u bravu i okrene ga. Kada je uvideo da se brava otključava,
laknulo mu je. Gurnuo je vrata i ušao unutra.
Na krevetu je ležao jedanaestogodišnjak u majici i šortsu. Bio je
sitan za svoje godine, ali snažan i žilav. Imao je kratku kovrdžavu kosu i
okrugle, svetle oči. Na ručnom zglobu imao je flaster zalepljen preko
vene i bio je veoma mršav. Nije izgledalo da je povređen. Već je bio
budan i piljio je u osobu koja je uletela u njegovu ćeliju. Džejmi je
ponovo zalupio vratima, ali ih nije sasvim zatvorio. Okrenuo je lampu
prema sebi.
„Ne boj se”, rekao je. „Ja sam ti prijatelj.”
„Skote?”, dečak na krevetu je namah pomislio da ga je prepoznao, a
Džejmi je bio zbunjen u trenutku. Naravno, nije nosio naočari. A u
polumraku bilo bi jednostavno zameniti ga za brata, iako je sada imao
kratku kosu.
„Nisam Skot. Ja sam njegov brat.”
„Džejmi.”
„Da.” Džejmi je osetio nalet emocija. Skot je bio ovde. Ovaj dečak ga
je upoznao. Možda je znao kuda su ga odveli. „Ti si Danijel... Jesam li u
pravu?”, pitao je.
„Ja sam Deni.”
„Upoznao sam ti majku. Traži te. Poslala me je da te pronađem.”
„Video si moju mamu?”
Svetla su se ponovo uključila. Deni je uzdahnuo videvši crvene fleke
svuda po Džejmijevom licu. „Povređen si!”, rekao je.
„Nisam, ne brini. Sve je lažno...”
Džejmi nije bio siguran šta će se sledeće dogoditi. Nalazio se u ćeliji
s Danijelom Megvajerom, u bloku. Ostali klinci i dalje su udarali u vrata,
i vikali skrećući pažnju na sebe. Svetla su ponovo bila uključena.
Sigurnosne kamere su ponovo radile. Čitav zatvor bio je na najvišem
stepenu opreza. Šta su tačno postigli?
I Kolton Bejns je video da se ponovo pale svetla.
Bio je u džipu u kom su ga vozili nakon što je sleteo cesnom sa
četiri sedišta, pravo iz Los Anđelesa. Maks Koring upravljao je vozilom.
Odmah je znao da nešto nije u redu. Tihi zaliv mogao se videti iako ste
miljama udaljeni, pa je taj deo pustinje uvek bio osvetljen. Sve je
izgledalo kao nekakav ogroman trik. Dok su se njih dvojica vozili
drumom, svetlo je ponovo zatreptalo i zatvor se pojavio pred njima.
Koring se okrenuo prema njemu. „Strujna greška”, promrmljao je.
„Dešava se. Ponekad se generator jednostavno isključi.”
 „Greškom? ” Bejns je polako odmahnuo glavom. „Mislim da to nije
slučaj večeras...” Posegao je rukom ispod jakne i izvukao pištolj.
„Nagazi”, brecnuo se. „Moramo da pošaljemo upozorenje!”
Već je bilo kasno. Džip je i dalje bio stotinama metara udaljen od
glavnih kapija kada su se začuli prvi pucnji.
 ORLOV KRIK

Došli su ni od kuda, vozeći se preko pustinje u prašnjavim

kamionetima, automobilima s otvorenim krovovima i džipovima. Da je
ovo Divlji zapad, Tihi zaliv bio bi utvrđenje, a oni bi nosili ratničke boje
i perje, jer su svi bili Indijanci, njih bar trideset iz različitih plemena.
Nosili su pištolje i puške dok su se približavali ogradi.
Nišanili su na polukružne svetiljke. Lampe su se jedna za drugom
lomile u sitne delove, sve dok tama nije sve prekrila. Ipak, dodatno
svetlo pojavilo se u zgradama. Nadzornicu su bili svesni da ih
napadaju. I sami su imali oružje. Alarm se čuo u okolnim kućama iz
kojih je pristizalo još čuvara. Neki su bili tek napola obučeni, upravo
probuđeni iz sna.
Jedan džip ustremio se prema ogradi, a potom je u poslednjem
trenutku zaokrenuo. U pozadini je stajao čovek i držao se za poprečne
šipke. Kada se približio, bacio je nešto: ručno pravljenu granatu. Sletela
je na pesak, odskočila i eksplodirala. Vatrena kugla napravila je zjapeću
rupu u ogradi. Gotovo istovremeno, sirena se oglasila, bespotrebno
cvileći u tmini. S druge strane zatvora čula se još jedna eksplozija, u
kojoj kao da je još jedan deo ograde probijen. Sada je jedno od vozila
bučno hrlilo po unutrašnjem dvorištu, pokidavši poslednji deo
bodljikave žice prilikom prolaska. Četiri čoveka, skoro nevidljivi pod
senkama, izašla su napolje i zauzela pozicije oko fudbalskog igrališta.
Čula se još jedna eksplozija. Ovoga puta u pitanju je bila jedna od
satelitskih antena koja se nalazila iza obrazovnog centra. Napadači su
se pobrinuli da večeras spreče bilo kakvu komunikaciju.
Mada nisu ni morali da brinu o tome. Kolton Bejns je posmatrao
napad s nevericom i već je shvatio ono što su napadači morali da znaju
od samog početka. Tihi zaliv je dom za maloletnike s maksimalnim
obezbeđenjem: izgrađen je tako da iz njega ne može da se pobegne.
Međutim, niko nije uzimao u obzir mogućnost da dobro naoružana sila
može da pokuša da upadne. Što je još gore, sama pozicija zatvora,
usred pustinje Mohave, sada je postala njegova Ahilova peta. Miljama
unaokolo nije bilo žive duše. Ako bi neko i uspeo da pritekne u pomoć,
bilo bi već i suviše kasno.
Bejnsov automobil kretao se uporedo s jednim od kamiona, čak je i
na trenutak ugledao jednog od napadača... Bio je to još jedan čovek
tamne kose i očiju koje su se caklile od uzbuđenja. Čovek je nosio
farmerke i iscepanu majicu, a lice mu je sa strane bilo obojeno crvenim
i belim prugama. Nije imao više od dvadeset godina. Bejns je pažljivo
nanišanio i opalio. U poslednjem trenutku, Koring je okrenuo volan u
pokušaju da izbegne veliku rupu, koja im se našla na putu. Hitac je
odlutao. Vozilo se sjurilo s puta. Bejns je opsovao, a kamion nastavio
dalje.
„Ko su oni?”, zarežao je Koring. Razrogačio je oči i znojio se. Znoj
mu je kapao s brkova. To nije bilo samo od vreline noći: Kolton Bejns
ga je plašio. Situacija je izmakla kontroli. To ga je još više plašilo. „Šta
žele?”
„Došli su ovamo zbog dečaka!” brecnuo se Bejns. „Džejmi Tajler. Ne
postoji nijedan drugi razlog.”
„Šta da radimo?”
„Ubijmo ga! Ubijmo Tajlera! Nema veze šta će se sledeće dogoditi.
Ne srne odavde da izađe živ!”
U bloku, Džejmi je mogao da čuje pucnjavu i eksplozije. Čuo se
glasan prasak i svetla su ponovo nestala. Baterijska lampa je i dalje
svetlela, a on je njome mahao okolo. Svi drugi zatvorenici sada su bili
budni. Čuo ih je kako viču i navijaju iz svojih ćelija. Danijel Megvajer se
već obukao. Džejmi je morao da mu se divi. Bio je zatvoren ovde već
sedam meseci, i najednom neko ga je probudio usred noći i to potpuni
stranac koji je naizgled bio sav krvav. Rovovska bitka odigravala se
izvan zatvorskih zidina. Bio je potpuno smiren, i čekao je da mu
saopšte šta sledeće da uradi.
Džo se približio, jureći niz hodnik uz svetlost druge baterijske
lampe. „Moji prijatelji su stigli”, vikao je. Više nije mario za to da bi
kamere mogle da ga snime. Džejmiju nije bilo potrebno previše pameti
da shvati da se nadzornik s prijemnog više neće vraćati ovamo.
„Idemo!”
„Šta ćemo s ostalima?”, pitao je Džejmi.
U hodniku je bilo još dvadeset ćelija, deset sa svake strane.
Osvetljavajući svaku od njih, mogao je da vidi lica kroz staklene otvore
postavljene na vratima. Nisu u pitanju bili samo dečaci, bilo je tu i
devojčica. Setio se šta mu je Alisija jednom prilikom rekla. Kidnaperi su
se zanimali za oba pola - i za dečake i devojčice, samo ukoliko su
posedovali nekakve natprirodne sposobnosti. Nije bilo sumnje da su
upravo na ovom mestu svi završili. Bilo je neverovatno. Zatvor unutar
zatvora. Još uvek nije mogao ni da pretpostavi zašto su ih dovodili
ovamo.
Džo Feder ga je čekao. Međutim, Džejmi se nije ni pomakao. „Ne
možemo da ih ostavimo ovde”, rekao je.
„Moramo!”, uzviknuo je Džo. „Moji prijatelji su došli zbog tebe.
Samo zbog tebe. Suviše je opasno da ih izvodimo napolje...”
„Ali oni nisu učinili ništa loše!” Sada je i Danijel progovorio. Imao je
piskav glas, očigledno još uvek nije mutirao. „Oni su kao i ja. Sve su ih
zgrabili i doveli ovamo.”
Džo je prebacivao težinu s jedne noge na drugu. Izgledalo je kao da
je stajao na užarenom uglju. „Kada budete izašli odavde, onda ćete
moći da im pomognete. Možete da razgovarate s vlastima. Ali, ukoliko
ne pođemo sada, nikada nećemo otići.”
Džejmi je znao da je u pravu. Trebalo bi im previše vremena da
otvore svih dvadeset vrata. A šta će biti sa svim njegovim prijateljima
iz njegove jedinice? Nije mogao ni njima da pomogne. Skot više nije bio
ovde. Njegov prvi zadatak bio je da Danijela vrati njegovoj majci. Onda
će Alisija moći da se obrati Džonu Trelavniju. Senator će se pobrinuti
za sve ostalo.
„Džo je u pravu. Moramo da krenemo.” Okrenuo se prema Danijelu.
„Obećavam ti da ćemo se vratiti da pomognemo ostalima.”
Danijel je klimnuo glavom, a Džejmija je obuzelo čudno osećanje da
je prvi put u životu imao ulogu starijeg brata. Toliko godina oslanjao se
na Skota, iako su isto godište. Skot nije bio s njim već neko vreme i
Džejmi se promenio. Počeo je da misli svojom glavom.
Čula se još jedna eksplozija i još pucnjave. Paljba se pojačala i
Džejmi je pretpostavljao da su sada i nadzornici odgovarali. Prateći
Džoa, trčali su hodnikom nazad do medicinskog krila. Čim su dospeli
tamo mogli su da pogledaju kroz prozor i uvere se u činjenično stanje.
Strašna borba odvijala se na zatvorskom zemljištu. Na tri različita
mesta na ogradama zjapile su rupe, a zaštita koja je natkrivala
generator sada je bila razneta. Generator je takođe goreo. Time se
mogao objasniti i drugi nestanak struje, a iz nepoznatog razloga
pomoćni generator još uvek nije proradio. Brojna vozila zaustavljala su
se ispred četiri jedinice, trpezarije, sale za vežbanje. Video je obrise,
siluete koje su se pojavljivale da bi pucale u zatvorske prozore. Mogli
su se videti kratki beli odsjaji kada su nadzornici uzvraćali vatru.
Njih trojica pogurali su vrata kako bi ih otvorili i iskrali se u vrelinu
noći, puzeći da ih niko ne bi video. Danijel se nalazio tik uz Džejmija,
koji mu je položio ruku preko ramena, držeći ga uz sebe. Džo Feder se
podigao i progovorio na jeziku koji nijedan dečak nije razumeo. Kao da
je u pitanju bio ratni povik visoke frekvencije, glas mu je odjekivao
preko brisanog prostora i nadvisivao je pucnjavu. Trenutak kasnije
neko je odgovarao. Čuo se zvuk motora i obnovljena paljba dok se
kamionet preko peska približavao.
„Idemo!”, rekao je Džo.
Kamionet se uz proklizavanje zaustavio. Džejmi je ugledao vozača i
još jednog putnika koji se naginjao kroz prozor, a puška mu je visila s
ramena. Obojica su bili mladi, samo nekoliko godina stariji od njega.
Džejmi je brzo pomogao Danijelu da uđe, a onda se i sam popeo.
„Držite se pozadi!”, rekao im je Džo. On je poslednji ušao. Tek kada
su mu se oba stopala našla u vozilu, ono je krenulo.
Šipka se protezala preko kabine vozača. Džejmi se uspravio, držeći
se za nju u strahu za vlastiti život. Danijel je ležao, ali je zbog neravnina
na putu klizio po drvenom podu kamioneta. Odjednom mu se učinilo
kao da je tle pod njima bilo puno rupa, što je možda bio rezultat
eksplozija. Ispaljeno je još metaka. Jedan se zario sa strane i rikošetirao
uz glasan odjek. Džejmi nije mogao da proceni da li je to bio samo
slučajan metak ili je neko s namerom ciljao u njih. Hrlili su prema
ogradi, koja je bila svega nekoliko metara udaljena od kapije, koja je pre
samo manje od nedelju dana bila otvorena da bi propustila Džejmija.
Kapija je i dalje bila na istom mestu, dok je ograda bila razneta. Mogao
je da vidi stazu i kućice čuvara koje su se nalazile s druge strane.
Prošli su kroz sve to. Džejmi se sagnuo u strahu da bi bodljikava
žica, koja je visila, mogla da ga poseče. Vozač je ispalio hitac kroz
prozor i čuvar je posrnuo i ranjen pao u pesak. I ostala vozila su takođe
napuštala zatvor. Osvrnuvši se, Džejmi je ugledao veći broj kombija
koji nisu toliko zaostajali za njima.
Vetar, topao i osvežavajuć, prelazio mu je preko ramena i kose.
Skoro da je poželeo da se nasmeši. Još uvek nije znao ko su bili svi ovi
ljudi, ali bili su na njegovoj strani, jer su izbavili i njega i Danijela.
Stupice u kontakt s Alisijom i zatvor će biti zatvoren. I bio je siguran da
neko odande, nadzornici, medicinska sestra ili neko od administratora
mora da zna šta se dogodilo Skotu. Sigurno postoji nekakav zapis u
nekom od dokumenata.
Prošli su pored džipa koji je bio parkiran uz sam put. Džejmi ga je
video i pretpostavio je da prazan. Nije video čoveka koji se uspravio
pored njega. Niti je video oružje koje mu je bilo upereno u leđa.
Kolton Bejns ga je čekao. Shvatio je da nema smisla uključivati se u
bitku koja se odigravala unutar zatvora. Unutra je sve bilo mračno i
zbunjujuće. Jednostavno je bilo bolje sačekati izvan zatvorskog
kompleksa. Ukoliko pomognu dečaku da izađe, bio je siguran da će
morati da prođu ovuda. I bio je u pravu. Mogao je da vidi Džejmija kako
stoji i drži se za šipku u kamionetu. Bio je savršena meta, skoro kao
one pokretne mete na strelištu na kojima je Bejns vežbao.
Opalio je.
Džejmi je čuo pucanj i osetio je kako mu se metak zariva u leđa,
visoko pored ramena. Kao da ga je neko ubo vrelim nožem. Sva snaga
ga je napustila. Noge su mu popustile i pao je celom svojom dužinom
preko Danijela. Nije zatvorio oči, ali je odjednom sve postalo tamno.
Čuo je Džoa kako ga doziva, ali su reči polako utihnule i pre nego što je
Indijanac uspeo da završi rečenicu. Više nije osećao ni pod kamioneta.
Više ništa nije osećao.
Kolton Bejns još nije sve završio. Video je da je dečak pao, ali je ipak
imao dovoljno vremena za drugi hitac. Iako je bio prilično siguran da je
prvi metak odradio posao, planirao je da drugim taj posao i okonča.
Osmehnuo se dok je polako pridizao pištolj i pažljivo nišanio.
Ipak, nikada nije povukao oroz. Čuo je da se nešto pojavljuje iz tame
uz zviždanje i trgnuo se pitajući se šta se dogodilo. Pogledao je naniže i
iznenadio se kada je ugledao strelu, sa sve perjem, kako mu viri iz
grudi. Je li ga neko upravo pogodio? Zar je neko od svih ovih ljudi zaista
poneo ovo prastaro oružje i upotrebio ga protiv njega? Auto je projurio
pored njega. Mladić s ratničkim bojama napola je virio iz automobila i
klicao je. U rukama je držao luk.
Bejns je na trenutak zastao, nesvestan da mu je ruka pala i da je
pištolj sada bio uperen u zemlju. Otvorio je usta kako bi progovorio, ali
iz njih ništa nije izašlo. Vrela krv potekla mu je preko donje usne.
Poslednja misao koja mu proletela kroz glavu bila je da nikada nije
očekivao da će umreti ovako, i bio je sasvim siguran da se to neće
dogoditi tako brzo. Zatim je pao na kolena i lice zario u pesak.
Maks Koring se nesigurno uspravio. Nekoliko nadzornika i dalje je
pucalo, ali sve je već bilo gotovo. Poslednje vozilo nestalo je u
pustinjskoj noći.
Svitanje.
Danijel Megvajer se probudio i shvatio da leži na debelom vunenom
tepihu u šatoru koji je bio sasvim okrugao i zakošen visoko iznad
njega. Zidovi su bili napravljeni od nekakve kože i bili su obmotani oko
drvenih stubova. Parče kože visilo je umesto vrata i mogao je da vidi
sunčevu svetlost, koja se probijala kroz pukotine. Još uvek je bilo rano
jutro. Vazduh u šatoru bio je svež, a svetlost obojena u crveno.
Spavao je potpuno obučen. Trepnuo je i protegao se da bi potom
otpuzao napred provukavši se kroz otvor na šatoru. Odmah je video da
je na planini. Svuda su se pružale velike stene, i iako je šator bio
podignut na ravnom grebenu, zemlja iza njega strmo se uzdizala. A i to
u čemu je spavao nije bio običan šator. Gledajući oko sebe, Danijel je
video da je noć proveo u indijanskom šatoru.
Ispred omanje logorske vatre sedeo je čovek prekršenih nogu i
pogleda prikovanog za dim koji se izvijao u vazduhu. Danijel je odmah
u njemu prepoznao čoveka koji mu je pomogao da pobegne prethodne
noći. Kako ga je Džejmi zvao? Džo. Sada se Danijel prisećao šta se
dogodilo. Iznenadno pojavljivanje Džejmija u njegovoj ćeliji,
zamračenje, pucnji, beg iz zatvora. Sada, kada se probudio, pomislio je
da je sve možda bio samo san, ali kada se sasvim rasanio, shvatio je da
se sve zapravo stvarno i odigralo. I Džejmi...
„Gde je on?”, pitao je.
Džo Feder se okrenuo. „Moraš nešto da popiješ”, rekao je. „I da
pojedeš...”
„Da li je on dobro?”
Džo mu je pokazao rukom. Danijel je primetio smotuljke
rasprostrte svuda po zemlji. Sada je uvideo da je jedan od njih i Džejmi,
sasvim umotan u ćebad iz kojih mu je virilo samo lice. Bio je potpuno
beo. Oči su mu bile zatvorene i izgledalo je kao da ne diše.
„Je li mrtav?”, pitao je Danijel.
„Veoma je blizu smrti.” Džoov glas bio je veoma tih. „Uradio sam za
njega sve što sam mogao.”
„Moramo da ga odvedemo u bolnicu!”
„U bolnici mu neće mnogo pomoći. A i pored toga, u blizini nema
bolnice. Bar ne u krugu od trideset milja. Čak i ukoliko bismo se odlučili
na taj korak, umro bi pre nego što bismo stigli.”
„Pa šta ćemo onda da uradimo? ”
„Ti ćeš nešto pojesti i popiti.”
 „Ne želim ništa.”
Džoove oči su zaiskrile. „Ovaj dečak je rizikovao svoj život da bi te
izbavio iz Tihog zaliva. Nećeš mu mnogo pomoći ukoliko budeš sedeo
tu i dehidrirao. Želeo je da te vrati majci, a ja ću se pobrinuti da se to i
dogodi. Ali, za sada, moraš da mi veruješ.”
„Možete li mu pomoći?”
„Već sam mu pomogao. Pozvao sam vrača. Brzo će doći.”
Danijel je klimnuo glavom. Ugledao je flašu vode i korpu u kojoj je
bilo voća, hleba i nekakvog suvog mesa. Naterao se da nešto pojede.
Džo je bio u pravu. Teško da je mogao da poveruje, ali je košmar iz
Tihog zaliva konačno iza njega, i sve zahvaljujući ovom dečaku koga
nikada ranije nije upoznao i koji je nekako znao njegovu majku.
Posmatrao je usnulog dečaka. Setio se trenutka kada je ga je metak
pogodio dok su jurili preko zatvorskog zemljišta. Nije bilo fer. Samo još
jedan minut duže i sigurno bi utekli.
Sasvim je svanulo. Sunce se pojavilo i postajalo je sve toplije.
Džejmija su premestili u hladovinu koju je pravila velika stena. Danijel
je strahovao da bi neko mogao da ih pronađe, a i policija mora da je do
sada pošla u potragu za njima. Međutim, Džo nije bio zabrinut. Ipak,
Indijanci su proveli godine krijući se u planinama. To što ih niko nikada
nije pronašao mora da je bio glavni razlog što su opstali.
Nešto pre podneva nešto je počelo da se dešava. Kasnije se pojavila
osoba na konju. U početku je bilo teško prokljuviti o kome je reč. Sunce
je bilo tačno iza te osobe koja kao da je treperila dok se topao vazduh
podizao s tla. Džo se uspravio, a lice mu preplavio izraz olakšanja.
Danijel je shvatio.
Bio je to vrač. Čovek koji će pomoći.
Izgledalo je kao da mu treba čitava večnost da dođe do njih, te je
morao da se izbori i sa strminom terena i vrelinom dana. Danijel je
video kako vrač podbada konja, ali ne punom snagom, što nije imalo
efekta. Konačno se silueta na konju približila i sada je mogao da vidi
čoveka kome je Džo toliko verovao. Nije bio impresioniran.
Vrač je bio jedan od najstarijih ljudi koje je Danijel video. Lice mu je
izgledalo mrtvački. Koža mu je bila sparušena, a opet kao da ju je neko
snažno zategao preko kostiju glave. I ono malo zuba što mu je ostalo
samo što nije poispadalo. Ruke su mu bile koščate, a na vratu je imao
udubljenje u koje je mogla da stane čitava pesnica. Kosa mu je bila
seda. Bila je duga i spuštala mu se preko ramena, iako zavezana crnom
trakom. Jedino su vračeve oči bile zaista žive. Bile su sive, ali kao da su
sjajile nekom unutrašnjom snagom.
Sišao je s konja veoma sporo. Džo je i dalje stajao na istom mestu,
prekrštenih ruku i spuštenog pogleda.
„Prokleti konj!” Vrač se okrenuo i pljunuo. „Jahala sam tek nekoliko
sati i kunem se čini mi se kao da sam sedela na kaktusu.” Okrenula se
prema Džou. „Nemoj samo tako da stojiš, Federu. Napravi mi šolju čaja!
Sigurno da neću odbiti ni parče pite ukoliko se desi da imaš.”
Tek kada je čuo glas, Danijel je shvatio da vrač nije muškarac već
žena. Njeno telo dostiglo je onu fazu oronulosti da je bilo zaista teško
uočiti razliku.
Odjednom je osetio njen pogled na sebi.
„Ti si Deni?”
„Jesam, gospođo.” Deni nije bio siguran kako da je oslovi.
„Koliko su te dugo držali u onom zatvoru?”
„Trideset nedelja i tri dana.”
„Izbrojao si svaki dan.” Odmahnula je glavom. „Postoje zli ljudi na
ovom svetu. Ljudi koji ne zaslužuju da hodaju zemljom i to je jedina
istina. Hajde sada da pogledamo ovog dečaka.”
Njeno ponašanje promenilo se dok je prilazila Džejmiju. Kleknula je
pored njega i položila čvornovatu ruku na njegovo čelo. Džo je bio
zauzet pripremanjem čaja, ali ga je ona pozvala. „Zaboravi sad na to,
Džo. Dođi i pomozi mi da ga okrenem.”
Džo je požurio do nje i okrenuli su Džejmija na stranu. Majica mu je
bila natopljena krvlju. Danijel je mogao da vidi ranu kroz koju je metak
ušao. Vrač je pregledala ulaznu ranu nežno je dodirivala vrhom prsta.
„Da li je loše?”, pitao je Džo.
„Loše je. Ne može da bude mnogo gore. Prva stvar koju ćemo
morati da uradimo jeste da izvadimo metak. Srećom, upalili ste vatru.
Biće nam potrebna.”
„Hoće li preživeti?”
Vrač je odmahnula glavom kao da nije ni čula pitanje. Okrenula se
prema Danijelu. „Želim da odeš nazad u šator”, rekla je. „Znam da želiš
da ostaneš ovde i pomogneš, ali ne možeš ništa da uradiš i ovo je nešto
što dete ne bi trebalo da vidi.”
„Molim vas...” Danijel je poželeo da protivreči, ali je samo jedan
pogled u ženine oči bio dovoljan da shvati da bi to bilo samo gubljenje
vremena. Uradio je onako kako mu je rekla.
Klimnula je glavom prema Džou. „Skini mu majicu.”
Džo je kleknuo pored Džejmija. Nije ni pokušao da Džejmiju prevuče
majicu preko glave. Umesto toga, uzeo je nož da prereže materijal, a
potom ga i pokida. To im je omogućilo prilaz rani. Koža mu je bila
sasvim crvena i natekla svuda oko rane. U međuvremenu, žena je otišla
do konja i odvezala kožnu torbu koja je bila pričvršćena za sedlo. Kada
se vratila do onesvešćenog dečaka, otvorila ju je i izvadila nekoliko
muslinskih kesica zavezanih žilama, nekoliko posuda, dve staklene
flaše i drveni štapić dugačak otprilike deset centimetara na čijem je
jednom kraju bio urezan orao. Konačno je izvadila i nož. Džo ga je
pogledao i zadrhtao. Ništa u vezi sa nožem nije bilo drevno. Bio je to
pravi hirurški skalpel.
Uhvatila mu je pogled. „Duhovi će uraditi samo deo”, rekla je. „Za
početak, moramo da izvadimo metak.”
Džo je klimnuo glavom.
„Kaži mi kada čaj bude gotov”, rekla je.
Nagnula se preko Džejmija i načinila prvi rez.

Danijel je čekao koliko god je mogao. Pokušao je da spava, ali sada kada
je sunce ogrejalo bilo je previše toplo, čak i u senci šatora. Poželeo je da
može da razgovara sa svojom majkom, ali je iskreno sumnjao da vrač
ima mobilni telefon. U svakom slučaju, sada je bio pogrešan trenutak
da tako nešto i pita. Možda je na kraju uspeo i malo da odrema, jer
sledeće čega je bio svestan bile su senke koje su se nadvile nad šator, a
vrelina kao da je popustila. Još jednom, ispuzao je kroz otvor na šatoru
iako nije bio siguran na šta će napolju naići.
Džo je sedeo pored Džejmija, koji je izgledao bolje nego kada ga je
Danijel video poslednji put. Ležao je sa strane sa zavojem preko rane.
Vrač je napravila nekakav topao oblog. Danijel je mogao da oseti njegov
miris, a i da vidi ispod zavoja. Vrač se nalazila dalje niz padinu, bila je
na kolenima i okrenula se prema suncu. Nebo je već bilo crveno. Vatra
je i dalje plamtela šaljući tanak dim u oblake.
„Kako je Džejmiju?”, pitao je Danijel.
Džo se ljutito okrenuo. „Stani!”, rekao je. „Ne smeš da izgovoriš
njegovo ime.”
„Zbog čega?”
„Takva su verovanja. Kada neko umre, ne smeš da spomeneš
njegovo ime četiri dana.”
„Kada neko...?”
Danijel je tek sada shvatio šta je Džo rekao. „Mislite...” Naterao je
sebe da dovrši rečenicu. „Umro je?”
 Nastupila je duga tišine. A onda je Džo progovorio. „Izvadili smo
metak”, rekao je. „Vrač je uspela da očisti ranu s hajdučkom travom i
ostalim biljem. Ali nije mogla da učini ništa više. Prešao je na drugu
stranu.”
Danijel je osetio kako mu se oči pune suzama. Pogledao je na
Džejmija, koji je u miru ležao. Nije mogao da poveruje da je ovako
završio. Upoznao je Skota, Džejmijevog brata blizanca. Njih dvojica bili
su tako slični. Kada je samo veče ranije Džejmi došao u njegovu ćeliju,
sve je izgledalo kao početak novog prijateljstva, prvo poglavlje priče
koja bi tek ispunila buduće stranice.
A sada...
„Mislio sam...”, Danijel je počeo, ali mu je glas uminuo. Okrenuo se i
pogledao u staricu, koja je mumlala nešto držeći drveni štapić u ruci.
„Šta to radi?”, pitao je.
„Ne smeš da postavljaš pitanja”, odgovorio je Džo. Zatim je malo
blaže nastavio. „Čini sve što je u njenoj moći. Koristi moćnu magiju.
Priziva ono što mi nazivamo ve ga laj u. Njenog duha moći.”
„Šta je to? Ne razumem.”
Džo je skupio oči. „Oni koji isceljuju dobijaju moći od pomoćnika
koji ih vode kroz njihov posao. Oni se javljaju u mnogim oblicima, ali su
uvek životinje ili ptice. Ova žena možda ne izgleda tako, ali je veoma
snažna. Nije iz mog plemena, ali je čuvena. Vidiš li njen izrezbareni
štapić. Njen duh moći je orao.”
„Ali, ukoliko je umro...”
„Orao je jedini duh moći koji može da pređe preko i vrati ga nazad.
Toliko je moćan da niko od mog naroda ne bi držao nijedno orlovo
pero u svom domu. Može da učini toliko zla. Ona ga je sada prizvala da
joj pomogne. Pogledaj...”
Džo je pokazao.
Danijel ga nije odmah video, ali ni kasnije nije bio siguran da li mu
se možda privida. Ptica je letela tačno iz sunca kao da je upravo rođena
u plamenu. Dok je sletala, čuo se krik koji je odzvanjao preko planina.
Nije sletela, već je letela iznad njih u krug.
Vrač je podigla ruke. Njen duh moći ju je čuo i došao je.
Orao je obišao krug još dva puta, a onda se vinuo u nebo.
 SKAR

Ovoga puta u pitanju nije bio san. Džejmi je bar u to bio siguran. Nije
bilo ni mora ni ostrva, ni čoveka od preko dva metra visine koji ga je
čekao da mu prenese neku šifrovanu poruku. U svakom slučaju, svet u
kome se sada našao bio je i suviše stvaran. Nije ga samo promatrao,
mogao je da ga oseti svim svojim čulima. A bilo mu je i hladno.
Protrljao je ruke i shvatio je da drhti. Nije bilo moguće da mu je hladno
u snovima, zar ne?
Pogledao je naviše. Gde god da se nalazio, bio je siguran da nije ni
blizu Nevade. Pustinjsko nebo bilo je intenzivnoplave boje danju, a
veoma tamno noću posuto mnoštvom zvezda. Nebo je ovde bilo
prošarano raznim bojama, kao da je neko prosuo pune posude boja.
Uglavnom je bilo sivo i crveno s gustim oblacima. Sunca nigde nije bilo.
Džejmi je razgledao prastaro drveće koje je izgledalo kao da ga je neko
isklesao. Oko njega bila je divljina, trava i stene neobičnog izgleda. Ne
samo da nije bio u Nevadi, nije bio ni u Americi. Čak je i povetarac bio
neobičan: spor i neujednačen, donosio je miris pepela, vlažnog blata i
još nečega.
Gde se to nalazio?
Pokušao je da se seti šta se dogodilo. Stajao je u zadnjem delu
kamioneta koji je uspeo da prođe kroz zatvorsku ogradu, ali je potom
bio ustreljen. Setio se oštrog bola koji je osetio kada mu je metak
prošao kroz leđa, tik pored ramena. Osetio je kako ga noge izdaju i
setio se pada na pod kamioneta. To je bilo sve. Pomislio je da je čuo
nekoga da viče, ali je onda zavladala tama.
Sve do sada.
Pogledao je oko sebe i video da je okružen telima. Bilo ih je na
desetine. Ležali su slomljeni i deformisani kao da ih je nekakva
nezaustavljiva sila pokosila i ubila ih u istom trenu. S osećajem užasa
koji je bio sve jači, Džejmi se pridigao i teškim koracima došao do
najbližeg tela. Svi su bili muškarci, obučeni u odeću identične nijanse
mrkih i sivih tonova. Vojnici. Sada mu je bilo jasno. Nisu u pitanju bili
moderni vojnici, ne poput onih koji se viđaju u televizijskim vestima,
koji mašu i podižu palčeve pre odlaska za neki daleki front.
Ovi muškarci nosili su neobičnu odeću: dugačke jakne koje su im
sezale do kolena i široke pantalone. Neki su nosili kapuljače, taman
materijal bio im je obmotan oko glava i ramena. Izgledalo je kao da
nemaju pištolje. Umesto toga, bili su naoružani mačevima i štitovima,
ali čak ni oni nisu bili nimalo nalik onim vojnicima koje je ranije imao
priliku da vidi. Štitovi su bili mali i okrugli s jednim šiljkom, koji je virio
i koji se mogao upotrebiti ili za odbranu ili da se njime ubode neko ko
bi se približio. Mačevi su bili različitih oblika: neki su bili pravi, neki
povijeni, a neki su imali više sečiva. Svuda okolo bile su strele koje su
bile napravljene od metala, ne od drveta i s nekakvim crnim lišćem
umesto perja.
Svi su bili unakaženi. Neke je čak bilo teško prepoznati kao ljudska
bića. Dok mu se miris sveže prolivene krvi širio nozdrvama, Džejmi je
uspeo da se okrene i povrati, nakon čega se oteturao dalje očajnički
tražeći neko mesto da se sakrije i prihvati sve ono što je upravo video.
Probudio se pored uništene zgrade na brdu. Nadvijala se visoko
iznad njega. Bila je od crvenih cigala i u obliku ogromnog palca s
zaobljenom terasom na onom mestu gde bi trebalo da bude nokat.
Drvena vrata visila su sa šarki, a unutra, spiralno stepenište vodilo je
do mesta koje je nekada predstavljalo kružni foaje. Tvrđava, jer je bilo
sigurno da je to bila, ne tako davno izgorela je u vatri. Pojedini delovi
su se i dalje dimili i bilo je očigledno da su muškarci koji su ležali
ispred umrli pokušavajući da je odbrane.
Iako i dalje dezorijentisan i osećajući gađenje, Džejmi se spotakao o
ruinu sve dok nije došao do ulaza gde je položio ruke preko rama vrata.
Uzdahnuo je. Drvo je bilo pretopio da bi mogao da ga dodirne. Trljajući
dlanove, nastavio je da ide dalje iza zgrade, što dalje od mrtvih tela.
Pronašao je travnati deo i seo je pokušavajući da zadrži kontrolu. Srce
mu je udaralo dva puta brže nego što je to bilo uobičajeno. U ustima je
osećao gadan ukus, a i vrtelo mu se u glavi. Ponovo mu je bilo muka, ali
sada mu je stomak bio prazan.
Tek je sada shvatio da više ne nosi svoju staru odeću. Neko ga je
preobukao u grubu pletenu sivu majicu koja se zakopčavala sve do
vrata i nije imala kragnu. Iznad struka, preko košulje nalazio se kožni
kaiš. Bio je bos. Veoma je ličio na sve one mrtve muškarce koji su bili
svuda oko njega.
 Osim toga, on je jedini bio živ.
A da li je to zaista bilo tako? Odjednom mu je palo na pamet da je
možda ubijen prilikom pokušaja da pobegne iz Tihog zaliva, i da je sve
ovo što sada doživljava samo rezultat toga. Džejmi je pročitao delove iz
Biblije. Nekoliko puta je otišao i u crkvu. Marsi je na tome insistirala,
jer je smatrala da je to deo njihovog obrazovanja koje su dobijali kod
kuće. Znao je ponešto o Raju i Paklu, iako nikada nije verovao ni u jedno
ni u drugo. Sada se pitao nije li možda takvo verovanje bilo pogrešno.
Možda je ovo bio Pakao. Nije bilo vatre, ni đavola s rogovima, ali
pakleno je bila jedina reč kojom se moglo opisati ovo mesto na kom se
trenutno nalazio. Možda je upravo ovo mesto na kome završavaju loši
ljudi nakon Sudnjeg dana.
Ipak, znao je da to nije istina.
Pružio je ruku pokušavajući da pronađe mesto kroz koje je prošao
metak pri ulasku u leđa. Ali nije bilo ni znaka bilo kakve rane, pa čak i
kad je nastavio da traži, znao je da ništa neće pronaći. Ništa ga nije
bolelo. Kao da pucnja nikada i nije bilo.
„Živ sam!” Prošaputao je, kao da je činjenica da može da ih čuje
dokazivala da je sve zapravo istina. Okrenuo je ruke prema licu i počeo
je da savija prste. Slušali su ga. Stomak mu je bio prazan, a grlo
osetljivo, ali osim toga bio je sasvim dobro.
Ukoliko ovo nije bio san, a on nije mrtav, da možda nema nekakve
halucinacije? Nešto vrlo slično video je na televiziji u emisijama sa
naučnofantastičnom tematikom. Žena koja je u saobraćajnoj nesreći
povredila glavu probudila se na nekom sasvim neobičnom mestu.
Mislila je da je sve oko nje stvarno, ali je zapravo sve samo zamišljala,
dok je u stvari bila u komi i bolničkom krevetu. Biće da je ova opcija
verovatnija. Džejmi je spustio šake i ponovo pogledao oko sebe. Velika
kula nije delovala kao halucinacija. Ipak, postojao je jedan način da se
uveri. Stisnuo je zube, izbrojao do tri i pesnicom udario u cigle. Glasno
je jauknuo. Bolelo je. Pogledao je u šaku i video krv na zglobovima. To je
sigurno moralo da znači nešto. Tiho je opsovao sebe i liznuo ranu.
Da li je bio moguće da ga je neko onesvestio pri izlasku iz zatvora?
Da ga nisu Kolton Bejns ili Maks Koring ponovo uhvatili i doveli ga
ovamo na izdržavanje kazne? Ne. Ni to nije bilo moguće, jer je „ovde”
sve bilo potpuno drugačije. Rane od metka više nije bilo. A i kako
objasniti sva ova mrtva tela koja su ležala unaokolo u neobičnoj odeći?
Ovde se odigrao rat. A on se probudio na strani onih koji su pretrpeli
poraz.
 Nije postojalo nikakvo jednostavno objašnjenje. Džejmi je shvatio
da mora da prihvati situaciju onakvu kakva je i da pokuša da iz nje
izvuče najbolje. Na kraju krajeva, ceo život mu je bio sasvim van
koloseka, još od dana kada je bio napušten i ostavljen u kartonskoj
kutiji pored obale jezera Taho, do trenutka kada se našao u situaciji da
beži kroz Ameriku zbog dva zločina koja nije počinio. Bio je nakaza.
Čitač misli. Naučio je da živi sa svim tim, pa zašto ne bi mogao da
prihvati i ovo? Nekako, na neki nemoguć način, prenet je na drugo
mesto... Možda čak i na neku drugu planetu. Izgledalo je da je bio
prepušten sam sebi, da je bio jedino živo biće miljama udaljen od svih.
Mogao bi da ostane ovde, da se šćućuri u nekom kutku, ili bi mogao da
nastavi dalje.
Rukom je obrisao usta, a onda je ustao i polako počeo da silazi niz
brdo. Što je dalje odmicao, nailazio je na sve više leševa, sve dok nije
došao u situaciju da mora da ih gazi, mada je davao sve od sebe da
izbegne da se preturi preko njih, ali i da ih ne gleda. Rane su im bile
zastrašujuće.
Bojno polje protezalo se sve do podnožja brda, pa i dalje. Džejmi je
video još mnogo polomljenih mačeva i štitova. Naišao je na mladića
plave kose koji je kopljem bio prikovan za drvo, a ono je prolazilo tačno
kroz njega. Mladić je držao nekakvu zastavu na kojoj se na beloj
pozadini nalazila plava zvezda petokraka. Džejmi je počeo da shvata.
To je jedna od onih borbi koju je viđao u filmovima. Svi ovi muškarci
bili su ratnici. Ali sa kim su se borili? Njihovi neprijatelji, ko god da su
bili, bili su krajnje nemilosrdni. Bilo je moguće da su imali zarobljenike,
ali na polju nikoga nisu ostavljali u životu.
Džejmi je pogledao dalje nizbrdo. Polje se protezalo prema
horizontu, što je poprimilo skoro nevidljivu liniju između tamnog neba
i trave. Iako se odmakao od tvrđave, miris paljevine postajao je sve
intenzivniji. Shvatio je da su oblaci zapravo od dima i da je nešto
ogromno, gradić ili veći grad, spaljen ne tako davno i da iako sada
nema vatre, i dalje je prisutan taj dimni prekrivao koji se uzdizao
prema nebu. A i tragovi borbe možda su se protezali kilometrima.
Došao je do blatnjavog puteljka odakle je mogao da krene u dva
smera, iako ni prvi ni drugi nisu obećavali. Džejmi je bio u iskušenju da
krene preko polja. Možda će tako biti sigurniji, ukoliko se skloni s
utabane staze. Na kraju krajeva, negde je, možda čak i blizu bila
pobednička vojska na koju nije želeo da naiđe sve dok ne bude spoznao
na čijoj strani bi trebalo da bude.
 Nešto se pomaklo. Džejmi se trgnuo, spreman da pobegne, a onda
se opustio. Jedna osoba se kretala duž puta njemu u susret. Bio je to
starac koji se poštapao. Ličio je na monaha, obučen u braon ogrtač s
kapuljačom, koja je bila umotana i počivala mu na ramenima. Još uvek
je bio prilično udaljen, ali dok se približavao, Džejmi je video da je imao
bar šezdeset godina, da je skoro ćelav, s opuštenom kožom i upalim
krvavim očima. Starac je jedva mogao da hoda. Svu težinu prebacivao
je na štap koji je pažljivo postavljao iza sebe pre nego što bi načinio
sledeći korak.
Džejmi je osetio snažan nalet olakšanja. Više nije bio sam! Čovek je
podigao ruku i mahnuo mu. Delovao je druželjubivo. Možda bi Džejmi
sada mogao da sazna gde se nalazi i šta se to ovde dogodilo... Pod
pretpostavkom da čovek govori istim jezikom. Džejmi je čekao da mu
priđe. Trebalo mu je mnogo vremena.
Čovek se zaustavio i progovorio.
„Rag dager a marad hag!”
Tako je barem zvučalo. Džejmi ga je čuo sasvim jasno, ali reči nisu
imale nikakvog smisla. Čovek je govorio besmisleno. Ali Džejmi je ipak
uspeo da razume tačno ono što je rekao. Nekako mu se mozak sam po
sebi prilagodio jeziku koji je u istom trenutku naučio. Nemoguće,
naravno. Ali tako je bilo.
„Dobar dan, prijatelju moj!”, rekao je čovek. Izgovorio je pozdrav
visokim drhtavim glasom. Zaustavio se da udahne vazduh, a onda je
nastavio dok su se reči prevodile same od sebe. „Živo dete među
ovoliko mrtvih! To je veoma čudno. Ko si ti, dečače moj? Šta radiš
ovde?”
Džejmi je oklevao, pitajući se da li da odgovori. „Zovem se Džejmi”,
odgovorio je, iako reči na koje je mislio nisu bile one koje su mu
skliznule s usana. Nije se čak ni trudio, a govorio je jezikom ovog
nepoznatog čoveka. Zastao je, a onda nastavio: „Ne znam šta radim
ovde. Ne znam čak ni gde sam. Možete li mi pomoći?”
„Naravno da mogu da ti pomognem.” Čovek se osmehnuo. Bio je to
škripav neprijatan zvuk. „Ali s obzirom na to da ovde nema više ničega,
ne znam zašto bi ti ime išta značilo? Čak da ime postoji, sigurno će brzo
biti zaboravljeno, kao i bilo koje drugo. Sada ne postoje zemlje. Ni
gradovi. Sve je samo pepeo.” Pogledom je prešao preko Džejmija i
namrštio se. „Odakle dolaziš?”, pitao je.
„Ja sam Amerikanac”, rekao je Džejmi. „Dolazim iz Nevade.”
„Amerika? Nevada? Ne poznajem ta mesta.” Sada je već bio
sumnjičav. „Kako si stigao ovamo?”
„Ne znam.” Džejmi je odmahnuo glavom. „Nisam želeo da dođem
ovamo. To se jednostavno dogodilo.”
„Magijom?”
„Pa... da.” Džejmi nije bio siguran da li se starac šali.
„Možda je i bila magija! ” Starčeva ruka čvrsto je stegla štap. „Možda
su te ovamo doveli Drevni. Možda su te želeli ovde, iako ne znam zbog
čega.” Glavu je nakrivio na jednu stranu. „Služiš li Drevnima?”, pitao je.
Džejmi je odmahnuo glavom. „Žao mi je. Ne znam o čemu govorite.”
„Nisi sluga Drevnih?”
„Ne! Nisam ničiji sluga!”
„Onda imaš sreće što sam prolazio ovuda. Izgleda da sam stigao
tačno na vreme.”
„Na vreme za šta?” Džejmi se najednom osetio nelagodno.
„Da te ubijem.”
Starac je podigao štap, a Džejmi se skoro naglas nasmejao. Sama
pomisao da bi ovaj starac mogao da ga povredi bila je besmislena.
Napola je podigao ruku kako bi se odbranio, a potom u užasu koraknuo
unazad dok su mu se oči širile pred onim nemogućim što je upravo
video. Kao da se starac ljuštio, meso je padalo unaokolo kao delovi
odbačene odeće. Drugo stvorenje, nekakav ogromni insekt, pojavio se
pred njim, a crna krljušt sada je sijala umesto kože. Dve ogromne
kandže u obliku klešta otvarale su se i zatvarale pružajući se prema
Džejmijevim rukama. Oči su mu postale žute. Glava i noge su i dalje
imale ljudski oblik, ali su sada bile pričvršćene za telo škorpiona.
Džejmi je osetio kako se ogroman rep podiže iza njegovih ramena, a
ogromna bodlja nadvijala se iznad njega. I štap koji je starac nosio sada
se promenio. Sada je u pitanju bilo koplje od ručno izrađenog čelika i
ličilo je na nešto što je spaseno s potopljenog broda. Kraj je bio uvijen i
umrljan krvlju, u obliku slova ipsilon i nije imalo jedan vrh, već dva.
Čovek škorpion vrištao je na njega, a Džejmi je tada mogao da vidi
da su mu zubi postali srebrne igle, a usta su mu bila puna krvi. Žute oči
bile su krupne i plamtele su od besa. Čuo je kako nešto dahće i posle
toga je pao u trenutku kada je čelični bodež rascepio vazduh i prošao
mu tik pored lica. Da ga je pogodio, sigurno bi mu smrskao lobanju, a
možda bi mu čak i odrubio glavu. Džejmi je izgubio ravnotežu i skoro
da je pao, a onda se uspravio osetivši da se rep ovog stvorenja
ustremio na njega prskajući beli otrov svuda po zemlji.
Nekoliko sićušnih kapi dospelo mu je na ruku zbog čega je jauknuo.
Kao da je u pitanju bila kiselina. Mogao je da oseti kako mu koža gori.
Rep se još jednom ustremio, ali se Džejmi ovoga puta bacio na zemlju u
strahu da ga kiselina ne opeče ili zaslepi. Stvorenje se nasmejalo, a
Džejmi je shvatio da nema apsolutno nikakve šanse, da će zaista
umreti sada, a čak nikada neće ni saznati šta se zapravo zbilo, niti kako
je uopšte dospeo ovamo.
Ova nakaza krenula je napred, a glava joj se okretala s jedne strane
na drugu, lice joj se izobličilo od besa i mržnje. Držala je dvozubi bodež
visoko iznad sebe. Džejmi se povlačio unazad, tražeći bilo šta, nekakvo
oružje kojim bi se odbranio. Odmah pored puta ležao je vojnik, koji je i
dalje pritiskao mač nakrivljen poput sablje s drugim kraćim bodežom,
koji se pomaljao ispod ručke. Džejmi se ispružio i zgrabio ga iz ruke
mrtvog vojnika, nakon čega se okretao svestan da je stvorenje bodljom
nišanilo pravo na njega. Koplje se zabilo pravo u zemlju, veoma blizu
njegovog stomaka da je čak mogao da oseti njegov kraj kako mu prolazi
kroz košulju. Čovek škorpion mu se približavao, a Džejmi se
istovremeno uspravio držeći mač. Na trenutak je osetio kako ga
obuzima osećaj nerealnog. To ga je skoro paralisalo. Suočavao se s
nečim neljudskim. Imao je mač. Upuštao se u borbu koja se vodi do
smrti.
I nije se nimalo plašio.
To je bilo najčudnije od svega. Odjednom je znao tačno šta da radi,
pa iako nikada nije držao mač, imao je osećaj kao da je on deo njega.
Taj osećaj stekao je u trenutku kada ga je podigao. Ni ne razmišljajući,
bio je svestan njegove težine, dužine sečiva, ležanja u ruci. Kao da je
upio taj osećaj i sada su on i mač postali jedno.
Čovek škorpion je napao, a rep mu se zabijao u zemlju. Džejmi se
povukao u stranu i zamahnuo mačem, cereći se dok je oštra ivica
prolazila kroz krljušt i kožu odsecajući žaoku. Stvorenje je vrištalo.
Otrov se raspršio kroz vazduh. Džejmi se sagnuo, hrleći napred. Ovoga
puta osetio je kako se oštrica zariva pravo u telo stvorenja. Krv,
tamnocrvena i lepljiva, kuljala je iz rane. Džejmi je osetio kako mu se
razliva po licu i osetio je gađenje kada ju je osetio na usnama. Uspeo je.
I dalje je bio živ. Pobedio je.
Čovek škorpion počeo je da se povlači, odnoseći mač sa sobom.
Džejmi je mogao da vidi da umire, ali i pored toga nije uspeo da ga
dokrajči. Poslednjom snagom, podigao je koplje izvukavši ga iz zemlje i
nanišanivši po drugi put.
„Umri!”, stvorenje je urlikalo i koračalo prema njemu.
 Džejmi više nije bio naoružan. Stajao je na istom onom mestu,
potpuno uravnotežen i s nogama čvrsto na zemlji i svim instinktima
savršeno budnim, pokušavajući da se opredeli na koju stranu bi mogao
da se baci kako bi izbegao napad.
Tada je nešto prozujalo kroz vazduh, a sledeće čega je bio svestan
bile su tri metalne strele koje su virile iz grudi čoveka škorpiona tačno
između kandži. Bacile su ga nazad, i sada se ovo stvorenje jedva držalo
na nogama. Odnekud su došle još dve strele. Jedna se odbila o ljušturu,
a druga mu se zarila u grlo. Zaurlalo je još jednom, poslednji put.
Svetlost iz očiju počela je da se gasi, a stvorenje se srušilo grčeći se u
krvi i otrovu. Konačno se umirilo.
Džejmi se okrenuo i ugledao devojčicu na konju koja mu se
približavala, a nedaleko od nje, takođe na konjima, bila su i tri
muškarca. Svi konjanici bili su slično obučeni kao i sam Džejmi, i
podsetili su ga na beduine koji hode pustinjama. Činjenica je bila da
nigde unaokolo nije bilo ni sunca ni peska. Devojčica je držala luk koji je
već bio uperen u telo čoveka škorpiona, ali uvidevši da više nema
potrebe za tim, spustila ga je i vratila strelu u drveni tobolac, koji joj je
bio pričvršćen uz leđa. Nosila je kaiš, s kog joj je sve do butina visio
mač, a oko ruke imala je crnu narukvicu. Oko vrata nosila je ofucan
crveni šal.
Devojčica. Bilo je očigledno da je komandovala. Džejmi je to mogao
da proceni zbog toga što su se muškarci držali na odstojanju i čekali
njenu komandu. A i pored toga, bili su barem deset godina stariji od
nje, jer kako je Džejmi mogao da pretpostavi, ona nije mogla da ima
više od četrnaest ili petnaest godina. Njegova vršnjakinja. Bila je
veoma sitna, tamnih očiju koje su bile nekako između braon i zelene
boje, i kako je pretpostavljao, bila je delom s evropskog podneblja, a
delom Kineskinja. Bilo je teško to prokljuviti, jer nije prevladavalo niti
jedno niti drugo. Lice joj je bilo pokriveno blatom i prljavštinom. Kosa
joj je bila tamna, ošišana na kratko s prednje strane i vezana komadom
tkanine pozadi. Imala je veoma uzan vrat. Da nije upravo i sam video,
nikada ne bi rekao da bi imala snage da ispali strelu onom snagom da
ubije stvorenje koje je bilo dva puta veće od nje same.
Čudno ga je posmatrala. Podigla je ruku signalizirajući muškarcima
da ostanu na svojim mestima. Potom je sišla s konja i prišla mu.
Zaustavila se blizu njega, gledajući ga s čuđenjem i nevericom.
„Žutokljunac (Sapling)”, rekla je.
„Ti si Žutokljunac!”, uzviknula je. Govorila je istim jezikom kao i
čovek škorpion i delovala je iznervirano.
„Ne. Ja sam Džejmi.”
„Džejmi?”
„Da.”
„Ne, nisi.” Devojčica je odmahnula glavom. „Ti si Žutokljunac.”
„Mislim da znam svoje ime”, rekao je Džejmi. Činilo mu se da je to
jedna od ono malo stvari koje je zaista znao.
Devojčica se zamislila na trenutak. A onda je klimnula glavom.
„Imena se menjaju”, rekla je. „Nema veze. Važno je da si živ. To si zaista
ti! Ne mogu da verujem...” Pre nego što je Džejmi uspeo da je zaustavi,
devojčica ga je zagrlila, poljubila ga u oba obraza i zagnjurila lice u
njegova nedra. Onda ga je naglo odgurnula od sebe i briznula u plač.
„Skar...” Jedan od trojice muškaraca sjahao je s konja i prišao joj.
Imao je otprilike trideset godina, ličio je na medveda s bradom. Imao je
ožiljak na jagodičnoj kosti i polomljen nos. Dok je stajao pored nje,
delovao je ogromno.
„Ostavi me na miru, Fine”, rekla je devojčica. Rukavom je obrisala
oči. Suze su usahle isto onako naglo kao što su i potekle. „Met je bio u
pravu...”, nastavila je. „Zašto sam morala da se prepirem s njim? Rekao
mi je da ćeš biti ovde...”
„Ko je Met?”, Džejmi je hteo da zna. „Zašto mi ne kažeš šta se
događa? Ne znam gde sam. Ne shvatam ništa od ovoga. U jednom
trenutku bio sam.... Negde drugde. A sada sam ovde. Skar. Da li li to
tvoje ime?”
Devojčica je klimnula glavom. Sada ga je još jednom pogledala i u
očima joj se videla zbunjenost. „Ti zaista ne znaš ko sam ja?”
„Ne.” Čak i dok je odmahivao glavom, znao je da nije u pravu. Već ju
je ranije video. Nije imalo smisla, ali bio je siguran da je to devojčica iz
njegovog sna. Dva dečaka u čamcu. Njegov brat Skot. I ona.
I druga dva čoveka su sjahala. Bili su mlađi od Fina i imali su svetle
kose. Bilo je očigledno da su braća. Jedan od njih kao da je nosio
metalnu rukavicu. Ali onda je pomerio ruku i Džejmi je s mučnim
osećajem u stomaku shvatio da on zapravo i nema ruku i da je sve to
samo metalna proteza. Svi su piljili u njega. Džejmi je znao da čekaju da
progovori, ali on nije imao ništa da kaže.
„Moje pravo ime je Skarlet”, objasnila je devojčica. „Ali svi me zovu
Skar. Tako me i ti oduvek zoveš.”
„Žao mi je. Upravo sam ti rekao. Ne poznajem te.”
„Naravno da me poznaješ. Samo si zaboravio. Nakon svega što se
dogodilo, nisam iznenađena.” Zastala je i proučavala ga. Najednom se
opet rastužila. „Znaš, plakala sam kada sam ugledala plamen. Pomislila
sam da je sve gotovo. Međutim, nije bilo samo to. Nisam mogla da
podnesem činjenicu da te više nikada neću videti.”
„Kakav plamen? Ne znam o čemu govoriš.”
Čovek po imenu Fin slušao je sve i videlo se da postaje nestrpljiv.
Sada je koraknuo i isprečio se između njih. „Ne možemo ovde da
razgovaramo”, rekao je. Osvrnuo se oko sebe. „Ukoliko se ovde našla
jedna preobrazba, sigurno su u blizini i drugi. Polje je puno neprijatelja.
Moramo da se vratimo u grad pre nego što se smrkne.”
Skar je klimnula glavom. „U pravu si, Fine”, rekla je. „Uvek si u
pravu. To je ono što me najviše nervira s tobom u vezi.” Pogledala je u
Džejmija. „Jesi li povređen?” pitala je.
„Nisam.” Džejmi je odmahnuo glavom. „Mislim da nisam.”
„Imamo tvog konja.”
Džejmi je pogledao pored nje i video petog konja koga su vodili.
Nije imao sedlo, samo obično ćebe presavijeno na pola. „Ne umem da
jašem”, rekao je.
Čovek s metalnom rukom uspeo je da ga čuje. „Kakvo je ovo
ludilo?”, uzviknuo je. „Je li ovo taj dečak ili nije? Možda je ovo nekakav
trik.”
„Tišina, Erine”, brecnula se Skar. „Met nas je poslao ovamo, a on je
sigurno znao šta radi. Nadajmo se da je tako. U svakom slučaju, rečeno
nam je šta da uradimo.” Okrenula se ponovo prema Džejmiju. „Imamo
da putujemo otprilike deset morskih milja”, rekla je. „I ukoliko sada ne
znaš da jašeš, sve što mogu da ti kažem jeste da ćeš naučiti dok ne
stignemo do našeg odredišta. A pošto tvrdiš da me ne poznaješ, možda
nećeš prepoznati ni ostale. Ovo je Fin. Toliko često mi je spasao život
da jedva da ima vremena za nešto drugo. Druga dvojica su Erin
Srebrnoruki i njegov brat Korijan.”
Dva brata klimnuše glavama, ali je Erin i dalje delovao sumnjičavo.
U međuvremenu, Korijan je poveo Džejmijevog konja napred. Bio je siv
i Džejmiju je delovao ogromno.
„Slušaj me”, rekao je Džejmi. Već je zaboravio da govori jezikom koji
nikada nije naučio. Reči su jednostavno najprirodnije izlazile iz njega.
„Poći ću s vama. Izgleda da nemam izbora. Ali prvo moram nešto da
znam. Izgleda da znate ko sam ja, pa mi kažite i ovo. Da li je Skot ovde?”
Dva mlađa muškarca su se pogledala, ali ništa nisu rekli. Fin se
okrenuo prema Skar da bi još jednom sačekao njenu reakciju.
 „Skot”, rekla je. „Da li tako zoveš svoga brata?”
„Da”
„Vi ste blizanci.”
„Da.” Džejmi je postajao nestrpljiv. Sa svakom novom sekundom
postajao je sve zbunjeniji.
„Skot je ovde”, rekla je Skar. „Ali mi ga ne zovemo tako. Zovemo ga
Flint. Sapling i Flint. Kada sam te prvi put sada ugledala, na trenutak
sam pomislila da si on. Nikada nisam mogla da vas razlikujem.”
„Gde je?” Prvi put Džejmi je osetio nalet nade.
„Nije predaleko. Večeras ćemo kampovati u Gradu Kanala...”
„Kakvom gradu?”
„Nema nijedno drugo ime, a i da je ime i postojalo, verovatno bi
davno zamrlo.” Skar je pogledala u nebo. Nije bilo mnogo svetlo i već je
bilo očigledno da se smrkava. „Trebalo bi da poslušamo Fina. Ukoliko
ostanemo ovde i razgovaramo, na kraju ćemo svi završiti s
unutrašnjim organima na nekom štapu. Predlažem da krenemo.”
Džejmi je pošao napred i uzeo uzde svog konja. „Pomoći ću ti.” Jedan od
muškaraca, Korijan, prišao mu je i stavio šake pomažući Džejmiju da se
propne na konja dok ga je drugi brat držao za uzde. Džejmi nikada u
životu nije zajahao konja. Najbliže konjima bio je na vašaru u Klark
Kauntiju kada su Skot i on krstarili zemljom. Ali, osetio je isto kao i
kada je uzeo mač. U trenutku kada se uspravio na konju, osetio je da
ima kontrolu. Nije bio nervozan. Iako nije znao šta treba da radi, mislio
je da će verovatno biti u stanju da kontroliše konja i da će ga naterati
da ide u pravom smeru.
Bio je ponosan na sebe, ali samo trenutak kasnije ponovo se
prizemljio. Skar je skočila na svog konja načinivši samo jedan pokret, a
izraz na njenom licu ga je podsetio da joj nisu bila potrebna dva
muškarca da joj pomognu. Fin, Erin i Korijan uspeli su se na svoje konje
s jednakom lakoćom.
„U grad”, rekla je Skar.
Njih četvoro jahali su držeći Džejmija u sredini, tik iza Skar. Nije
imao pojma gde se nalazi. Nije znao ni kuda ide. Ipak, tešila ga je
činjenica da više nije bio sam.
 U RAZRUŠENOM GRADU

Skar je rekla da će jahati otprilike deset liga, ali pošto Džejmi nije imao
pojma koliko jedna liga iznosi, put se činio dugim kao večnost.
Od trenutka kada su pošli na put, Džejmi je shvatio da mu je jahanje
konja, kao i sve ostalo, nekako bilo urođeno. Nije imao poteškoće da
natera životinju da radi ono što je on želeo: da se zaustavi, krene,
okrene levo ili desno, uspori ili ide u korak s ostalima. Nije bio nimalo
nervozan. Pronašao je ravnotežu i znao je da neće pasti. Zaista mu se
činilo kao da jaše celog života.
Čak i tada, jedva je čekao da stignu. I dalje je bio prekriven krvlju
nepoznatog stvorenja koje ga je napalo. Osećao ju je u kosi, kao i njen
ukus na usnama. Koliko je vremena prošlo otkako je poslednji put jeo?
Sve bi dao samo za malo odmora, nešto za jelo i vruć tuš, ali mu je
postajalo sve jasnije da mu ništa od toga niko neće ponuditi.
A onda se pred njim ukazao nekakav krajolik. Nije čak ni mogao da
oceni koliko su prešli kada je sve oko njih izgledalo potpuno isto i sve
je bilo nekako mračno i sumorno. Pred sobom nije imao ništa ka čemu
bi se kretao. Pratili su stazu, koja je čak bila jedva vidljiva. Ugazili su je
ljudi i životinje, da bi na kraju gotovo nestala pod neravnim blatom i
travom. Kretali su se prema brdima koja je Džejmi primetio još kada su
pošli, ali mu je izgledalo kao da im se nisu nimalo približili. Nekoliko
stabala osušenog drveća uzdizalo se razbijajući monotoniju, a s
vremena na vreme naišli bi na velike komade granita, stene koje kao da
su pale iz svemira. Pored toga unaokolo nije bilo ničega drugog.
Džejmi nije mogao da pretpostavi koliko je sati. Sat su mu oduzeli
kada je ulazio u Tihi zaliv i bilo je malo verovatno da će ga ikada više i
videti. Pogledao je naviše. Nebo je postajalo sve tamnije, ali je teško
bilo reći kada je dan prelazio u noć, jer se sunce nigde nije ni naziralo. I
dalje mu je bilo hladno. Stariji od dvojice braće - Korijan video ga je da
drhti i dao mu je jaknu da se ogrne. Bila je ista kao i njihova i sezala mu
je sve do kolena. Nije imala ni džepove ni dugmad. Džejmi je klimnuo
glavom u znak zahvalnosti i tešku tkaninu ogrnuo oko sebe. Nije čak
mogao da kaže da mu je s njom bilo išta drugačije.
Jahali su već dva sata, i osim nekoliko stabala koja su se povijala na
vetru, Džejmi nije uočio bilo kakvo drugo dešavanje. Iza sebe su
ostavili mrtva tela, ali tokom puta nisu naišli ni na šta živo: ni na krave
koje bi lutale poljima, čak nije bilo ni ptica na nebu. Rojila se gomila
pitanja koja je želeo da postavi, ali je znao da sada nije pravi trenutak.
Skar je i dalje bila na čelu kolone, a Fin je bio odmah do nje. Džejmi se
pitao je li ju je razočarao. Očekivala je da će pronaći nekoga ko sebe
naziva Sapling, a pronašla je njega. A i pored svega, ipak ga je prihvatila
i povela sa sobom. Rekla je da će ga odvesti do Skota, čak iako je i njega
znala po imenu Flint. Sapling i Flint. Šta je to značilo? Poželeo je da mu
je rekla nešto više o svemu pre nego što su krenuli na put.
Put je polako počeo da ponire. Sada su prolazili pored prirodnog
zaliva s potokom koji je lenjo proticao. Voda je delovala prljavo i
nimalo privlačno, ali je Džejmi odjednom postao žedan.
„Skar...”, uzviknuo je.
Okrenula se na konju. „Šta je bilo?” Nije zvučala raspoloženo.
„Možemo li da zastanemo da pijemo vode?”
„Ta voda je otrovna.” Zvučala je kao da je to bilo očigledno, a Džejmi
je shvatio da Sapling nikada ne bi postavio tako glupo pitanje. On bi to
znao.
Fin, koji je jahao pored nje, kao da se sažalio. Krupan čovek imao je
flašu vode koja mu je bila pričvršćena uz kaiš i gledajući razdražljivo u
Skar, skinuo ju je s kaiša. „Uzmi malo ovoga”, rekao je, pružajući mu.
Džejmi je dojahao do njega i uzeo je. Bila je napravljena od životinjske
kože.
Samo što ju je podigao do usana, Fin se zaledio. Čuo je nešto, ali
čula su mu sigurno bila posebno osetljiva, jer prema Džejmijevom
mišljenju, nije bilo nikakvih zvukova koji bi dolazili iz bilo kog pravca
osim zvuka vode i blagog šapata povetarca. „Svi dole!”, prošištao je. A
onda se obratio Džejmiju: „Nemoj ništa da govoriš!”
Skar je već sjahala s konja. Počela je da se kreće čak i pre nego što je
Fin progovorio, stavljajući do znanja svima da je oprezna koliko i on.
Fin i dva brata su je pratili, spuštajući i konje sa sobom. Džejmija je
zadivila činjenica da su životinje bile dresirane da legnu. Učinio je isto
što i oni, spustio se s konja, a zatim je cimnuo uzde kako bi i konja
privoleo da legne na zemlju. Konj se spustio pa je delovalo kao da je
uginuo. Fin je pružio ruke i položio mu ih na slabine, umirujući ga. Svi
su ležali mirno.
Veoma polako Džejmi je okrenuo glavu pokušavajući da vidi zbog
čega je sve ovo bilo potrebno. Ispred sebe je ugledao Finove oči koje su
ga upozoravale da se ne miče niti reaguje bilo kako. Ništa se nije
pomeralo. Nije mogao da vidi ikakvu opasnost. Pitao se šta ih je toliko
uplašilo.
A onda je i shvatio.
U početku je mislio da vidi gust dim koji se podizao iz logorske
vatre, ali pored toga nigde unaokolo nije bilo vatre i oblak se nije
pomerao naviše, već naniže, uvijajući se prema tlu. Tada je shvatio šta
je bilo u pitanju. Roj. Roj insekata ili nešto slično tome... Bube ili muve.
Sve su bile crne i mora da ih je bilo na milion, slivale su se kao da ih je
neko pustio iz ogromnog staklenog suda. Istovremeno, Džejmi je čuo
kako bruje dok su im krila klepetala toliko brzo da su bila nevidljiva.
Šta su to želele? Šta ih je privuklo ovamo? Samo minut kasnije,
užasnut i u neverici, shvatio je zašto je Skar morala da se sakrije.
Kada su insekti dospeli do tla, roj se razbio. Nekoliko trenutaka sve
je bila samo tamna magla. Zatim se roj ponovo oformio i učvrstio. Sada
je Džejmi mogao da vidi da je postigao određeni oblik. Ispred njega
stajala je grupa od deset ratnika na konjima, ali su ratnici i konji bilo
napravljeni od muva. Pitao se šta bi se dogodilo da pođe mačem na
njih. Oštrica bi verovatno prošla kroz njih. Šta bi se dogodilo kada bi ga
napale? Da li bi mač napravljen od muva mogao da ih poseče ili bi se
samo razišle i ubadale ga sve do smrti? Nije želeo da sazna.
Vođa vojnika muva podigao je ruku, dajući znak ostalima da
sačekaju. Mora da je osetio da nešto nije u redu, da je neprijatelj blizu.
Polako je okrenuo glavu prema njima i pažljivo posmatrao čitavu
oblast. Ostali vojnici stajali su na svojim mestima. Podrhtavali su, ali su
i dalje održavali oblik. Džejmi je osetio kako njegov konj podrhtava i
pitao se da li će možda zarzati. Ukoliko se to dogodi, sve će ih ubiti. Fin
je pružio ruku, s namerom da ga umiri. Vođa kao da je piljio pravo u
njih. Džejmi nije čak ni disao. Sve u njemu vrištalo je da ustane i
pobegne, ali on nije mogao ni da se pomeri čak i da je to želeo. Skar je
ležala na stomaku, a ruka joj je bila položena preko mača. Nije delovala
uplašeno. Bila je ljuta.
Kakvo je ovo mesto? Prvo čovek škorpion, a sada ovo. U kakvoj se
to noćnoj mori obreo?
A onda kao da je odluka bila doneta. Vođa je podbo konja, koji je
zapravo bio deo njega, deo roja od kog je postao, i krenuli su napred.
Ostatak grupe ga je pratio. Džejmi ih je video kako jašu još desetak
koraka pre nego što su se istovremeno razdvojili na milion delova i
nestali u vazduhu. Još jednom su sve bile samo obične muve, ogroman
oblak muva koji se nadvio nad zemljom. A onda su nestale kao nošene
vetrom i samo trenutak kasnije kao da nikada i nisu bile tu.
„Pij!” Fin je klimnuo glavom prema Džejmiju, koji je i dalje držao
flašicu s vodom. Stezao ju je toliko snažno da je bio iznenađen da mu
nije pukla u ruci. Promislio je na trenutak, a onda je odmahnuo glavom
i vratio je nazad. I dalje je bio žedan, ali je sumnjao da bi mogao išta da
proguta. Čitavo telo mu je bilo napeto. Srce mu je snažno udaralo, a
morao je da se koncentriše da prestane da se trese pred drugima. Deo
njega je znao da Sapling sasvim sigurno ne bi bio uplašen.
„Neprijatelj se okuplja za poslednju borbu”, rekao je Fin. „Za kraj
rata.”
Skar je klimnula glavom. „Hoće li napasti večeras?”
„Ko bi to mogao da pretpostavi?” Fin je razmislio na trenutak dok je
vraćao flašu s vodom na mesto na kom je stajala. „Smatraju da su već
pobedili. Biće suviše zauzeti čestitanjem. Sačekaće jutarnje svetlo.”
„Ukoliko ne požurimo, svanuće pre nego što stignemo kući.” Skar je
uspravila konja. „Krenimo.”
Ostali su dozvolili svojim konjima da ustanu, a zatim su svi zajahali
i ponovo se uputili dalje u istom onom pravcu u kom su vojnici muve
upravo otišli, a u šta je Džejmiju bilo teško da poveruje. Kada su došli
do vrha brda, od njih nije bilo ni traga ni glasa. I da su i dalje leteli preko
prostranstva koje se pružalo pred njima, sada nije više bilo dovoljno
svetla da bi mogli da ih vide.
Sada je oko njih bilo građevina. Gledajući niz dolinu, Džejmi je video
da su došli do malog grada, koji je po obliku podsećao na šestougao,
okružen zidinama s kulama na ćoškovima koje su imale nekakav čudan
oblik. Nije bilo moguće odrediti kada je grad bio izgrađen. Delovao je
novo. Većina zgrada bile su niske i nigde unaokolo nije bilo modernih
puteva, a ni tragova saobraćaja ili urbanog života. Izgledalo je kao da je
sve bilo izgrađeno u okviru nekakvog sigurnosnog sistema preko vode
s uzanim mostovima koji su vodili s jedne na drugu stranu.
Grad kanala. Međutim to nije bio grad, a i voda je bila isušena iz
kanala. Dok su se spuštali niz padinu, Džejmi je shvatio da je mesto bilo
skoro sasvim razrušeno. Okolne zidine bile su probijene. Na nekim
mestima su se čak i obrušile. Tragovi paljevina ukazivali su na
skorašnju vatru. Možda je ovo bio izvor dima koji se širio prema nebu i
zaklanjao sunce.
Prešli su preko ostataka ulaza, koji je bio u obliku ogromne
ključaonice. Odmah po ulasku Džejmi je uvideo kolika su bila razaranja.
Srušena vrata, okrnjeni zidovi, oprljena trava i drveće koje je izgorelo
gotovo do korena. Kanali su bili puni krša. Pokušao je da zamisli kako
je grad nekada izgledao, ali ta zamisao mu je posle svega što je video
delovala i suviše daleko. Većina zgrada napravljena je od crvene cigle s
krovovima od crepova pečene gline. Prelazi i mostići bili su obojeni
svetlim bojama i ukrašeni mozaicima. Međutim, istina je bila
jednostavna, u Americi nikada nije postojao grad sličan ovome. Čak ni
u udžbenicima ni na slikama nije video ništa slično. Nije to bio
moderan grad. Nije čak bio ni srednjovekovni grad. Prvi put Džejmi je
počeo da se pita da li se uopšte nalazi na planeti Zemlji.
Išli su ulicom koja se pružala između ostataka dveju istih pagoda
posle čega su ušli u prostran prazan predeo. Ispred njih bio je kružni
hram s belim stubovima koji su bili postavljeni jednako oko njega i
pridržavali krov u obliku kupole. Niz lukova pružalo se s leve i desne
strane trga i predstavljali su deo sistema akvadukta. Ovim putem je
nekada voda dopremana do grada, iako sada nije bilo više ničega. Dve
fontane, po jedna sa svake strane hrama, kao i niz leja koje su sigurno
nekada činile ovo mesto prijatnim za šetnju. Sada je sve bilo uništeno.
Neki od stubova bili su porušeni, na krovu hrama nalazile su se velike
rupe, fontane su bile suve, i svuda okolo nalazili su se krateri, koji su
odavali utisak da je celo mesto neko bombardovao.
Skar je podigla ruku i umirila svog konja. Njih četvorica su zastali.
Okrenula se prema Džejmiju.
„Nemoj ništa da radiš”, upozorila ga je. „Nemoj ništa da govoriš.
Samo odigraj svoju ulogu. To je veoma važno.”
Džejmi je poželeo da joj se suprotstavi. Bio je iznuren posle dugog
puta. Grlo mu je bilo suvo i osećao se na znoj i krv čoveka škorpiona.
Umorio se od toga da ga neko kinji. Ipak, klimnuo je glavom i umirio se.
Ljudi su počeli da se pojavljuju. Polako su se kretali prema njima. U
početku ih je bilo malo, možda četvoro ili petoro s jedne strane i
nekolicina s druge. Ali, dok je posmatrao, sve ih je više išlo prema
njima, prilazeći im sa svih strana. Svi su bili obučeni isto - u dugim
jaknama, s pokrivanim glavama i izvezenim haljinama koje su im
dopirale sve do stopala. Mnogi su nosili povijene mačeve i okrugle
štitove. Bilo ih je raznih godina. Neki su bili veoma mladi i imali samo
jedanaest ili dvanaest godina. Pokreti su im bili usporeni, a lica
umorna. Džejmiju je prošlo kroz glavu da nema potrebe da se
pripremaju za bitku. Ovi ljudi su već bili poraženi.
Dok su im se približavali, nekakva neobična promena mogla se
primetiti na svakom od njih. Kao da je neko mahnuo čarobnim
štapićem. Ugledali su nešto u šta ni sami nisu mogli da poveruju.
Osećaj uzbuđenja kao da je prošao kroz masu. Džejmi im je to video na
licima. Sa svakim novim korakom kao da su pronalazili novu snagu.
Piljili su u nešto s osećajem šoka i zapanjenosti i sada su se smešili.
Neki su podizali ruke u znak pozdrava. Tek onda je Džejmi shvatio šta
su videli.
Ugledali su njega.
Skar se uspravila. „Verujete li mi sada?”, uzviknula je. „Rekli smo
vam istinu. On je ovde. Pronašli smo ga.”
„Sapling!”, neko je uzviknuo.
U tom trenutku čitava gomila počela je da navija. Dizali su mačeve,
a barjaci s plavom petokrakom pojavili su se ni od kuda. Svi ljudi hrlili
su napred u želji da budu među prvima koji će ga dodirnuti. Deca su se
probijala napred, a odrasli su ga gledali s nekom novom nadom u
očima. U tom trenutku, Džejmi je bio zahvalan Skar. Nije imao
predstavu o čemu se tu radilo, ali ga je upozorila šta treba da radi. Da
igra ulogu. Objašnjenja bi trebalo tek da uslede. Podigao je ruku,
uzvraćajući naklonost gomili, a povici su se samo pojačali i odbijali se
od preostalih zidina. Tada se činilo kao da je ceo grad ponovo oživeo,
kao da se deo stare radosti ponovo vratio na ulice.
Skar je podbola svog konja i svi su polako krenuli napred. Gomila se
razdvajala, skoro nevoljno kako bi ih propustila. Sišli su s konja ispred
okruglog hrama i ušli unutra. Glasna gomila pratila ih je unutra sve do
stubova, posle čega su se zaustavili kao da je to bila granice koju nisu
smeli da pređu. Džejmi i njegovi pratioci još jednom su ostali sami,
iako su se i dalje mogli čuti ljudi na trgu kako uzvikuju ime, njegovo
ime Sapling. Glasovi su se prolamali do neba, koje je postajalo sve
tamnije.

„Sve što pamtim je rat”, rekla je Skar.

Upalili su vatru. Bilo je dovoljno drva u razrušenom gradu, pa su ih
Fin, Erin i Korijan sakupili toliko da se činilo da ih ima dovoljno za
pogrebnu lomaču. Džejmi se plašio da bi to moglo da privuče
neprijatelje. Možda bi vojnici muve mogli da se vrate. Skar ga je uverila
da su na sigurnom. Spoljašnji zidovi prikrivali su svetlost, a nebo je bilo
dovoljno mračno da prikrije dim koji bi pronašao put kroz rupu na
krovu.
U hramu nije bilo ničega. Nalazili su se u okruglom prostoru, koji je
Džejmija podsećao na cirkus, a bio je zaštićen zidovima koji su se
uzdizali petnaest metara svuda oko njih. Nekada je ovde bilo fresaka:
čudnih simbola i slika životinja i ptica. Sada ih više nije bilo. Možda ih
je neko namerno sklonio.
Džejmi je konačno mogao da se opere. Koristio je vodu donetu s
bunara. Niko mu nije ni ponudio malo privatnosti, a on je oklevao da se
skine, posebno zbog činjenice da je Skar bila u blizini. Srećom, nestala
je na neko vreme, a niko od muškaraca nije čak ni pogledao u njegovom
pravcu. Voda je bila blatnjava, ali je i pored toga bio zahvalan jer je
uspeo da spere prljavštinu i krv sa sebe. Nije bilo peškira. Obukao je
pantalone i sušio se pored plamena.
Posle toga nešto je i pojeo. Korijan je spremio nekakvo meso na
vatri. Imalo je ukus piletine, ali je bilo žilavije i teže za žvakanje. Džejmi
nije imao predstavu šta je bilo u pitanju i odlučio je da bi mu bilo
mnogo bolje da ne pita. Meso su poslužili uz pasulj i poveću parčad
hleba. Dali su mu posudu tečnosti koja se pušila. Bila je slatkasto
gorkog ukusa, a Skar, koja se vratila tačno na obrok, rekla mu je da je
piće napravljeno od meda i žira. Džejmiju je bilo drago što je mogao da
popije bilo šta. Sama činjenica da je držao nešto toplo u rukama činila
je da se oseća bolje.
Sada su razgovarali. Dva brata odmarala su se pored zida,
oslanjajući se jedan na drugoga, rame uz rame, a noge su pružili ispred
sebe. Fin se sklupčao na polomljenom delu stuba, glodao je kost, a prsti
su mu bili masni. Skar i Džejmi sedeli su prekrštenih nogu ispred vatre.
Dok je Skar govorila, Džejmi je mogao da vidi odsjaj vatre koji joj je
igrao u očima.
„Fin mi često govori da svet nije oduvek bio ovakav”, rekla je. „Pre
mnogo vremena nisu postojale preobrazbe i odredi smrti, kao ni
gospodari i jahači vatre, niti bilo šta tome slično. Ali ja oduvek znam za
njih, pa nemoj ni da zatražiš lekciju iz istorije. Nikada nisam upoznala
ni majku ni oca. Još kada sam se ja rodila, većina ljudi nikada nije ni
upoznala svoje roditelje. Sve čega se sedam je da su me oduvek nosili i
vodili različiti ljudi. Neko bi me prihvatio i tek kada bih počela da ih
upoznajem i shvatam koliko su prijatni, bili bi ubijeni i neko drugi bi
došao na njihovo mesto. I sve je oduvek uništeno, baš kao i ovaj grad.
Mislim da nikada i nisam provela neko vreme u kući, a da nije bila u
lošem stanju ili spaljena.” Podigla je svoju posudu s ciljem da se naruga
zdravicom. „Dobro došao na kraj sveta, Džejmi. Upravo se tu i nalaziš.”
„Nazvala si me Džejmi.” Džejmi nije bio siguran odakle da počne.
Jednostavno mu je bilo teško da sve prihvati. „I pre nego što si rekla da
sam Sapling.” Pogledao je prema glavnom trgu. „Oni su me tako
nazvali.”
„Nema razloga da te zovem tako”, odgovorila je Skar. „Ti nisi on,
iako izgledaš kao on i svi oni ljudi misle da jesi on.” Pokazala je prema
trgu. „Pretpostavljam da te sve ovo zbunjuje.”
„Moglo bi se reći.”
„Pa, i ja sam zbunjena. Samo se nadam da će Met na kraju sve moći
da objasni, iako ponekad zna da bude veoma neprijatan i nikada ne
daje ispravne odgovore na sve.”
„I ranije si spomenula Meta”, rekao je Džejmi. „Ko je on?”
„Met je glavni za sve. On je naš vođa. Prvi od Petorke. On je taj koji bi
trebalo da razume šta se događa.”
Petorka. Kada su ga poslali u zatvor, Džo Feder je rekao da je on
jedan od Petorke. Da li je Džo znao nešto o ovom svetu i događajima
koji su se ovde odvijali?
„Pričaj mi o Metu”, rekao je Džejmi. Zamišljao je da je u pitanju neko
poput Fina, sede kose i s ožiljcima od bitke. „Je li star?”
Skar se nasmejala. „Nije. On je naših godina. Ti zaista ne znaš ko
smo mi? Ti i Flint i ja i Inti i Met?”
„Flint je moj brat blizanac.”
„Da.”
„Onda je on Skot. Tražio sam ga kada su me upucali. Tako sam
završio ovde.” Džejmiju i dalje ništa nije imalo smisla, iako je pokušao
da shvati. A onda se setio. „Već sam te video ranije”, rekao je. „Ali to
nije bilo stvarno. Bilo je u snu.”
Pomislio je da će mu se Skar smejati, ali je samo klimnula glavom,
apsolutno ozbiljna. „Ljudi su nekada mislili da snovi ne znače ništa”,
rekla je. „Da su to samo stvari koje se dešavaju kada spavamo. Mi ih
koristimo stalno. Postoji svet snova koji ponekad posećujemo i tako
smo otkrili ko smo. Tako smo se i našli.”
„Trebalo bi da počneš iz početka”, doviknuo je Fin. Završio je s
jelom. Bacio je kost u vatru. Plamen ju je progutao kao da je i sam bio
gladan. „Ti si loš pripovedač.”
„Za mene nema početka”, odgovorila mu je Skar. „Čak i da postoji, ja
ga se ne sećam. Met je jedini koji zna pravu istinu i nikada nam ništa ne
govori.”
„Počni s Petorkom!”, insistirao je Fin.
„U redu. U redu”, uzdahnula je Skar. „Nemoj da me prekidaš, Fine.
Možeš samo sve da učiniš još težim.”
„Odrasli se povlače pred decom!” Fin je odmahnuo glavom u
neverici. „Ja to zovem pravim smakom sveta.” Potom je utihnuo.
Skar se okrenula prema Džejmiju. „Imam samo otprilike petnaest
godina”, rekla je. „A ovaj rat traje već više od pedeset. Zato sam i rekla
da za mene nema početka. Nisam čak ni bila u ovoj zemlji. Bila sam
negde drugde, na drugom kraju sveta, i kada sam imala devet godina,
selo u kom sam živela spaljeno je do temelja. Svi starci su umrli. Decu
su poslali u rudnike.”
„Sačekaj trenutak.” Džejmi se već izgubio u priči. „Ovaj svet u kom
živiš... Je li to moj svet? Koja je ovo godina? Ja čak ne znam ni gde sam!”
„A ja ne znam odakle si došao, pa i ne mogu da ti pomognem.
Moraćeš jednostavno da saslušaš moju priču. Ukoliko nastaviš da me
prekidaš, nikuda nećemo stići.” Džejmi je uzdahnuo. „Nastavi.”
„Kopali smo u potrazi za dragocenim kamenjem. Bilo nas je na
hiljade... Radili smo duboko pod zemljom. Koristili su decu koja su
mogla da se uvuku u manje tunele. Bilo je užasno. Bilo je dosta odrona.
Uvele smo strahovali da bismo mogli da budemo zakopani živi.”
„Ko vas je terao na to? Za koga ste radili?”
„Radili smo za vladajuću klasu. Za gospodare i savetnike. A iza njih
su naravno stajali Drevni.”
„Ko su oni?” Džejmi se setio starca koji je razgovarao s njim pre
nego što se pretvorio u škorpiona. Pitao ga je da li služi Drevnima.
„Oni su neprijatelji”, jednostavno mu je odgovorila. „Met kaže da su
oni prvo i najveće zlo, da su se rodili na dan nastanka sveta. I žele da
nas unište. To je jedini razlog njihovog postojanja. Žele to da učine
polako, korak po korak. Vidiš, oni se hrane ljudskom patnjom. To ih
održava u životu. Na kraju će nas pobiti sve, ali će učiniti da to traje što
je duže moguće.”
„Odakle su došli?”, pitao je Džejmi.
„Ne znam”, odgovorila je Skar. „To ćeš morati da pitaš Meta.”
Erin je već zaspao, naslanjajući se na brata. Njegova duga svetla
kosa pala mu je preko lica, a metalna ruka ležala je ispružena ispred
njega, prstiju povijenih nagore. Korijan je ležao mirno. Pazio je da ga ne
probudi i slušao Skar, koja je pričala svoju priču.
„Pretpostavljam da se sve odigralo pre otprilike godinu dana”,
nastavila je. „Ne znam jer vreme i tako ne znači mnogo. Kada si rob i
kada te tuku i primoravaju da radiš u tami, svaki dan ti je isti. U svakom
slučaju, pre otprilike godinu dana, otkrila sam da sam drugačija.
Rečeno mi je da sam jedna od Petorke.”
„Met ti je rekao?”
Skarlet je klimnula glavom. „Da. Pa, pojavio mi se u snu. Ili sam ja
otišla do njega. Veoma je teško to objasniti. Ali, i sam si rekao da si
imao snove. Sigurno znaš o čemu govorim.”
„Mislim da znam.” Džejmi je razmišljao. „Postoji tamno more. I
zvezde sijaju iako nije noć...”
„Postoji ostrvo.”
„Da.” Džejmi je bio uzbuđen. Znala je o čemu govori. „I dva dečaka u
čamcu od trske.”
„Met i Inti.” Pogledala ga je znatiželjno. „Jesi li bio u biblioteci?”
Pitanje je bilo toliko neočekivano da se Džejmi zbunio. „Kakvoj
biblioteci?”, pitao je.
„U svetu snova.”
„Ne. Nikada nisam video bilo kakve zgrade.”
„Zaboravi.” Skar je izgubila nit. Gledala je u vatru kao da će joj ona
pomoći da nastavi priču, a zatim je ponovo počela da govori. „U
svakom slučaju, tako sam i upoznala Meta. Došao mi je u san i sve mi
objasnio. Nas je petoro u različitim zemljama. On je bio ovde. Ja sam
bila tamo gde sam bila. Ti i Flint ste bili na drugom kraju sveta, a Inti...
Ne znam odakle je on došao, a to ne zna ni on sam. Poenta je da smo mi
odabrani. Svi posedujemo moći i ukoliko uspemo da pronađemo jedni
druge i spojimo se, imaćemo dovoljno snage da porazimo Drevne i
obezbedimo svetu novi početak.”
Džejmiju čak nije ni palo na pamet da možda i dalje ima iste one
moći, da su mu se možda vratile posle svega što je preživeo u Tihom
zalivu. Može li sada da ih upotrebi? Može li da dođe do Skota? Odlučio
je da ne pokušava. U ovom svetu Skot je bio neko po imenu Flint. Nije
želeo da ga pronađe. Ne još uvek. Plašilo ga je to šta bi mogao da
pronađe.
„Ljudi su se već borili”, nastavila je Skar. „Ljudi poput Fina, Erina i
Korijana, kao i mnogi drugi. Bilo je grupa koje su pružale otpor. Ali, mi
smo im bili potrebni. Smešno je, zar ne? Ali, sve je onako kako je Fin
rekao. Svi su oni odrasli, a potrebno im je petoro dece ukoliko žele da
prežive. A mi smo potrebni jedni drugima. Zato smo i pošli da
pronađemo jedni druge. Tako smo i dospeli ovde.”
 „Sve ovo nema nikakvog smisla!”, zajedljivo je prokomentarisao
Fin.
„Dajem sve od sebe!”, brecnula se Skar.
Okrenula se prema Džejmiju. „Met mi je rekao da moram da
pobegnem iz rudnika, što sam ja i učinila. Bilo je čupavo. Zamalo su me
uhvatili. Međutim, to je duga priča i neću ti je večeras pričati. Sve što je
potrebno da znaš jeste da sam pobegla. U isto vreme i svi ostali činili
su istu stvar. Flint i Sapling u jednom kraljevstvu. Inti u drugom. Svi
smo kilometrima bili udaljeni jedni od drugih. Nikada se nismo
upoznali. Nismo čak ni znali da postoje oni drugi. Preko snova smo
razgovarali međusobno i Met nam je rekao kuda da idemo da bismo se
na kraju sreli nas četvoro u blizini reke, ne tako daleko odavde, s druge
strane brda. Met nas i sada čeka tamo. Flint je s njim.”
„Gde je dečak kog zoveš Inti?”
„On još uvek nije ovde. On je morao da pređe najdalji put. Ali trebalo
bi da dođe pred zoru.”
„A onda...?” Džejmi je postavio pitanje iako je unapred znao
odgovor. Imao je neugodan osećaj u stomaku.
„Biće bitka. Predvideli su je godinama unazad. Ukoliko nas petoro
uspemo da se spojimo, pobedićemo. Ukoliko nam to ne pođe za rukom,
svet će doživeti svoj kraj.” Pružila je ruku i Fin joj je dobacio flašu s
vodom. Tako mala stvar bila je dovoljna da Džejmi shvati koliko su se
dobro poznavali. Nije mu tražila vodu, a on je znao šta je to što želi. Nije
čak ni pogledala okolo, a ipak je znala da će on imati vodu spremnu za
nju.
„Kako si me pronašla?”, pitao je Džejmi. „Utvrđenje, ili šta god da je
ono bilo. Došla si tamo... I izgledalo je kao da me očekuješ.”
„Nismo tebe očekivali”, odgovorila je Skar.
„Pa zašto ste onda došli tamo?”
Dugo je pila vodu, a onda je nadlanicom obrisala usta. Kada je
nastavila da govori, glas joj je bio tih.
„To je bilo zbog onoga što se dogodilo pre dva dana”, rekla je.
„Kaži mi!”
„Met je bio u pitanju.” Napravila je pauzu. „Već sam ti objasnila.
Morali smo da se sretnemo, nas petoro, kako bismo pobedili. I bili smo
tako blizu... Ali se onda pojavio problem. Drevni su znali da Inti dolazi,
pa su postavili čitavu vojsku između njega i nas. Svuda su ga tražili.
Video si danas one vojnike muve. Pa, bilo ih je na stotine, kao i
preobrazbi i jahača vatre. Inti je bio sateran u ćošak. Morao je da se
sakrije. Nije se usudio da nam se približi.”
„Kako je Met znao?”
„Met uvek zna! Pre dve večeri sazvao je sastanak nas četvoro. Rekao
je da postoji samo jedan način da pomognemo Intiju i to tako što ćemo
poslati malu grupu na mesto po imenu Skathak hil. Rekao je da se tamo
nalazi tvrđava i da ćemo tamo pronaći nešto što će nam pomoći u
borbi protiv Drevnih. Naravno, Fin se ponudio da krene. Ne postoji
nijedan drugi vojnik koji bi se radije dobrovoljno javio da uradi bilo šta
što Met želi. Međutim, on je rekao da mora da pođe i neko od nas. Neko
od Petorke.”
Skar je zastala po drugi put i kada je ponovo progovorila, Džejmija
je zapanjilo što joj je u očima video suze.
„Verovali smo mu”, rekla je. „A zašto i ne bismo? Do sada je uvek bio
u pravu. Pa čak i tada, delovalo je blesavo da se još jednom razdvajamo,
kada smo se bar nas četvoro sastavilo. Međutim, on je insistirao. Nije
želeo da me pusti. U obzir su dolazili samo Flint ili Sapling. Poveo ih je
u svoj šator i razgovarao s njima, da bi sat vremena kasnije Sapling
izašao, zajahao svog konja i odjahao. Stotinu ljudi pošlo je s njim. Nije
mi rekao ništa, ali uspela sam da mu vidim lice i nikada neću zaboraviti
taj izraz. Kao da je znao šta će se dogoditi. Niko od vojnika nije
postavljao pitanja. On im je naredio, a oni su ga poslušali.”
Glas joj je zadrhtao.
„Znaš šta se sledeće dogodilo”, rekla je. „Skathak hil je mesto na
kom smo te pronašli. Drevni su sigurno saznali za ekspediciju, jer su u
poteru poslali veliku silu. Video si ishod. Kada je Sapling stigao, oni su
ga opkolili i sprečili bilo kakav povratak. Bitka je trajala skoro čitavog
dana. Sapling je bio neverovatno hrabar. Ipak, brojčano su ga nadjačali,
a on nije imao kuda da ode. Svi njegovi vojnici umrli su oko njega... Svi
osim dvojice. Drevni su ih poštedeli samo da bi mogli da se vrate i sve
prenesu nama. Sapling je ostao živ skoro do samog kraja. Bio je teško
ranjen, ali je nastavio da se bori i poslednji put kada su ga videli, on je
poveo napad u pokušaju da se otrgne i vrati nam se.”
„Sprečili su ga u tome. Tri strele žarile su mu se u grudi, ali se on i
dalje borio. Zatim su se neprijateljski vojnici pregrupisali, sasekli ga i
pri tom se glasno smejali. Čak i kada je umro, oni ga nisu ostavili na
miru. Neki od njih su mu čak odsekli prste da imaju kao suvenir. Imao
je dugu tamnu kosu, koju su takođe odsekli. Njegove ostatke bacili su u
vatru, a dva vojnika poslali su da nam ispričaju šta se dogodilo.”
„Tada je sve bilo gotovo.” Džejmi je prošaputao.
 „Tako smo i mi mislili. Inti je i dalje bio opkoljen, ali čak i da je
uspeo da dođe do nas, to ništa ne bi promenilo. Više nas nije bilo
petoro. Bilo je suviše kasno.”
„Šta je bilo na Skathak hilu?” pitao je Džejmi. „Šta je tamo bilo toliko
važno?”
„Tamo nije bilo ničega.” Glas joj je bio nekako hladan. „Dva
muškarca su nam tako prenela. Met od samog početka nije bio u pravu.
Tvrđava je bila prazna i napuštena. Sapling je umro uzalud.”
Skar je utihnula. Bilo je joj je dosta svega.
„Završi priču”, promrmljao je Fin. Pružio je ruku i lagano je
dodirnuo. „Dečak treba da zna. I ostalo je takođe važno.”
Skar je polako klimnula glavom.
„Nisam htela da više ikada vidim Meta”, rekla je. „Pomislila sam da
nas je izdao. Mislila sam da nas je doveo dovde ni zbog čega. Iskrena da
budem, mrzela sam ga. Mrzela sam ga skoro isto onoliko koliko sam
mrzela i Drevne. A onda mi je sinoć prišao, i ono što mi je rekao...
Poželela sam da urlam na njega. Ali na Meta se ne vrišti. Kada ga budeš
upoznao, shvatićeš.”
„Rekao mi je da povedem deo vojske i odjašem do razrušenog grada
u kom se sada nalazimo, ali da posle toga sama odem do Skathak hil u
pratnji Fina, Erina i Korijana. Rekao mi je da će i dalje biti važno da
donesem nazad ono što tamo pronađem. To mi je rekao iako je znao da
sam i dalje ljuta zbog svega što se dogodilo Saplingu, ali da ću tako
razumeti zašto je umro.” Skar se namrštila. „U početku mu nisam
verovala. Mrzela sam ga i nisam čak ni htela da slušam. Sve smo
ostavili ovde i krenuli dalje sami. Kada smo došli u Skathak hil, pronašli
smo tebe. Zato sam plakala kada sam te videla. Mislila sam da si
Sapling.”
„Možda i jeste”, zarežao je Fin.
„Jesi li?”, Skar se okrenula prema Džejmiju. Skoro da ga je molila.
„Potrebno nam je da budeš. Sutra ćemo se poslednji put suprotstaviti
Drevnima. Čekaju na nas, tek oko pola kilometra od mesta na kome se
sada nalazimo. Potrebno nam je da budeš jedan od nas.”
Džejmi je pokušao da sabere misli.
„Ja sam Džejmi”, rekao je. Odjednom je bio umoran. „Žao mi je”,
nastavio je. „Voleo bih da mogu da budem osoba koja vam je potrebna,
ali mislim da to nisam.”
„Onda je sve gotovo”, odgovorila je Skar. „Sapling je mrtav, a Drevni
su pobedili.”
Ustala je i otišla u mrak.
 LEDENI

Džejmi se narednog jutra polako budio i pre nego što je otvorio oči,
poslao je misli u potragu za bratom. Bilo je to nešto instinktivno, nešto
što je uradio automatski. Znao je da neće biti odgovora.
Skote. Gde si...?
Ovoga puta bilo je drugačije.
Ovde sam!
Vratile su se dve reči, veoma blede i daleke. Džejmi se uspravio i u
trenutku se sasvim razbudio. Tada je video gde se nalazi. Ležao je na
podu hrama, obučen u onu istu odeću od prethodnog dana i umotan u
ono isto ćebe koje mu je služilo kao sedlo. Telo mu je sasvim utrnulo, a
vrat mu je bio ukočen. Zapravo, sve ga je bolelo, pa se čudio kako je
uopšte i mogao da spava. Tiho je zastenjao i pridigao se oslanjajući se
na lakat. Erin je bio na drugoj strani hrama, potpaljivao je vatru
rasplamsavajući žar svojom metalnom rukom.
Da li mu je to Skot odgovorio? Džejmi je pokušao još jednom da
vizuelizuje svog brata.
Skote, gde si...?
Ovoga puta sve što se vratilo bila je tišina i Džejmi se pitao da li je
samo umislio da je čuo bratovljev glas dok je još uvek bio u polusnu.
Skot nije bio ovde. Za ove ljude Skot nikada i nije postojao. Džejmi je
pogledao okolo. Niko nije ni primetio da se probudio. Erin je podigao
sud s vodom do plamena. Korijan je sedeo u blizini i oštrio svoj mač s
dva kamena. Nije bilo ni traga ni glasa od Skar i Fina.
Šta se to dogodilo? Kako je dospeo ovamo? Dok je ležao na zemlji,
Džejmi se prisećao svega što se dogodilo pokušavajući da razume. Sve
što je pouzdano znao jeste da je stigao na kraj dugog rata između
ljudskog roda i stvorenja koja su nazivali Drevni. A sve nade koje je
ljudski rod gajio počivale su na pet tinejdžera. Met im je bio vođa. A tu
je još bila i Skar, dečak po imenu Inti, koji je bio u blizini, ali još uvek
nije stigao. I na kraju dva brata... blizanci. Flint i Sapling.
 To je bio najteži deo. Za sve druge, Džejmi je bio Sapling. A to je
značilo da se od njega očekivalo da se bori u bici koja bi trebalo da
počne za samo nekoliko sati. I sama pomisao na to naterala ga je da
zadrhti. Nije znao ništa o strelama i mačevima. A sada se nalazio usred
rata, prepušten sam sebi i bespomoćan.
A ipak...
To i nije bilo sasvim tačno. Samo dan ranije dograbio je mač od
mrtvog vojnika i borio se sa stvorenjem koje je bilo dva puta veće od
njega. Znao je tačno šta mu je činiti i pobedio je. Poznato je da je Skar
stigla na vreme da dovrši čoveka škorpiona, ali tek nakon što mu je
Džejmi odsekao rep i ubo ga tik do srca. I to nije bilo sve. Iako nikada
ranije nije seo na konja, uspeo je da jaše miljama, u kasu, pa čak i
galopom. Sada čak i nije bio ukočen. Imao je osećaj kao da mu je telo
odavno naviknuto da provodi mnogo vremena u sedlu.
Šta je to trebalo da znači?
On nije bio Sapling. Zove se Džejmi Tajler. Ali kao da je Sapling bio
deo njega. Njih dvojica bili su istih godina. Izgledali su isto i posedovali
iste moći, iako su možda bilo udaljeni jedan od drugog hiljadama milja,
a možda čak i hiljadama godina.
Nešto se dešavalo na ulazu u hram, posle čega se pojavio Fin s
flašom vode. Prišao je Džejmiju i pružio mu je.
„Budan si”, rekao je Fin. „Jesi li sanjao išta?”
„Bio sam suviše umoran za to.” Džejmi se uspravio, uzeo bocu i
otpio. „Odakle donosite vodu kada su sve reke otrovane?” pitao je.
„Imamo bunare koji moraju da budu duboki.”
Džejmi je bio svestan da ga je Fin proučavao. Na svoj način, Fin je
bio u sličnom stanju kao i grad u kom su proveli noć. Kosa mu je
prerano posedela. Ožiljak na jagodičnoj kosti nastao je od rane koja je
bila duboka. Njegove oči, svetlosive i obazrive svedoče o bolu.
Džejmi mu je vratio flašu s vodom. „Hvala ti”, rekao je.
„Sapling...”
„Ja nisam on.” Džejmi je odmahnuo glavom. „Znam da biste želeli da
jesam. Znam da vam je bio prijatelj. Ali ja nisam on.”
„Možda nisi”, rekao je Fin. „Ali ćeš danas morati da budeš.”
„Ispričaj mi nešto o njemu. Kaži mi nešto i o Skar. Kako ste se vas
dvoje upoznali?”
Fin je seo do Džejmija. Bilo je očigledno da se nešto dešava napolju.
Džejmi je mogao da čuje bat koraka i povremeno rzanje konja. Vojska
se okupljala na glavnom trgu, ispred hrama. Pripremali su se za
poslednji ratni pohod. Trenutno je Fin bio sasvim zadovoljan što može
da ih pusti da se sami spreme.
„Skar sam upoznao pre četiri godišnja doba”, počeo je. „Pre nego
što je pao sneg. Putovao sam daleko i odmarao se oslonjen leđima o
zid, razmišljajući šta mi je činiti dalje. U zidu su bila vrata koja su se
otvorila, a ona se pojavila. Ni od kuda. Na neki način imala je sreće. Da
sam držao mač, mogao sam da je ubijem mnogo pre nego što bih
postao svestan ko je ona u stvari. Bio sam neoprezan i ostavio sam
mač na konju. Rekla mi je svoje ime, ali je nisam pitao odakle dolazi
iako, ovo je čudno, vrata na zidu nisu vodila nikuda. Bio je to samo
razrušeni zid. Znala je kuda ide. I to je jedino bilo važno. A ja sam
odlučio da pođem s njom.
„Neko vreme smo putovali zajedno, a ja sam brinuo o njoj. Bila je
drugačija nego što je danas. Više se plašila, iako smatram da bi bilo
najbolje da joj ne preneseš da sam to rekao. Rekla je da traži nekoga po
imenu Met, dečaka koga je videla u svojim snovima. Pomislio sam da je
luda. A onda smo ga i našli, ili je on našao nas. Tada sam uvideo da je
sve ovo istina.”
„A Sapling..?”
„Oko toga ti ne mogu pomoći. To prevazilazi ono što ja mogu da
razumem. Izgledaš kao on. Zvučiš kao on. I da sa sigurnošću ne znam
da je ubijen i da mu je telo spaljeno, rekao bih da jesi on.”
„Koja je ovo godina?”
Fin je slegao ramenima. „Godina je posle one koja je prethodila. Čuo
sam da su se godine nekada brojale, ali to je bilo odavno i sada je sve
zaboravljeno.”
„Drevni...”
„Tako je. Oni su život učinili očajnim i bolnim, ali su ga barem
učinili kratkim.” Fin je razmislio na trenutak, a onda se pridigao. „Pođi
sa mnom”, rekao je. „Imam nešto da ti pokažem.”
Džejmi se izvukao iz ćebeta i pratio Fina do udaljenog zida na kome
se nalazio prolaz koji ranije nije primetio. Prolaz je vodio do kružne
prostorije s plafonom, koji je bio zasvođen i obojen u plavo posut
zlatnim zvezdama. Zidovi su nekada takođe bili obojeni, ali sada ništa
od toga više nije ostalo.
Skar je bila tamo, klečala je ispred kamene table koja je možda
nekada bila oltar, dok joj je na butinama počivao paket umotan u
tkaninu. Čuvši Fina, ustala je i okrenula se. Gledala ga je optuživački.
„Šta radiš ovde, Fine?”, tražila je da zna.
 „Dobar dan i tebi, Skar”, odgovorio joj je Fin.
„Spavala sam.”
„Ne, nisi.” Fin je gledao u zavežljaj koji je držala. „Znao sam da ćeš
biti ovde”, rekao je. „Daj mi to.”
„Zašto?”
„Hoću da ti pokažem da sam u pravu.”
Skar je oklevala, a onda mu je pružila paket. Pažljivo, Fin je odmotao
tkaninu i izvukao okrugli štit napravljen od tamnog metala s
komplikovanom šarom od lišća sa strane. Nije imao nikakav šiljak.
Umesto toga, tačno na sredini nalazio se nekakav znak i Džejmi je
iznenađeno gledao u njega. Odmah ga je prepoznao. Spirala s jednom
pravom linijom koja ju je razdvajala na polovinu. U pitanju je bio isti
onaj znak koji je imao od rođenja na koži.
Bio je siguran da je upravo ovo bilo ono što je Fin želeo da mu
pokaže. Fin je zavežljaj položio sa strane.
Umesto toga, izvukao je mač i predao ga Džejmiju. I na maču se
takođe nalazio simbol, tik iznad oštrice a na prelazu između oštrice i
drške nalazila se zvezda. Džejmi je uvideo da je napravljena od
nekakvog plavog kamena, lapis lazulija, koji je bio oivičen srebrom.
Oštrica je bila iznenađujuće tanka i bila je neverovatno lagana. Nije
mogao ni da zamisli da bi ovakvo nešto čak moglo i da preseče bilo šta,
ali je istovremeno video da je naoštrena s neverovatnom preciznošću
poput nekog hirurškog instrumenta. Zamahnuo je mačem nekoliko
puta i osetio kako se i vazduh razdvaja na pola.
„Bio je to njegov mač”, rekao je Džejmi.
„Da.” Fin ga je gledao pravo u oči. „Sada mi reci šta je napisano na
oštrici. Nemoj da čitaš. Samo mi reci.”
Skar, koja je stajala pored oltara, samo se ukrutila. Ipak, ništa nije
rekla.
„Ledeni”, Džejmi je promrmljao.
„Vidiš?” Fin se obratio Skar. „Znao je.”
Džejmi je pogledao naniže. Jedna jedina reč bila je urezana na
oštrici. Slova su bila strana, nešto poput hebrejskog ili grčkog pisma,
nešto što njemu svakako ne bi trebalo mnogo da znači. Ali on ih je
odmah prepoznao.
LEDENI.
„To je ime mača”, rekao mu je Fin. „Sapling ga je tako nazvao, jer
iako označava hladnoću. To je bila njegova nada. Nosio ga je sa sobom
na Skathak hil. Pronašli smo ga nekoliko trenutaka pre nego što smo
naišli na tebe. Mora da si ga izgubio tokom borbe. Shvataš li sada?”,
pogledao je u Skar. „Zar ne shvatate? Oboje? Nešto se dogodilo,
nekakva magija koju možda niko od nas ne razume. Ovaj dečak je
Sapling, u to nema sumnje, čak i ako je on to zaboravio.” Skrenuo je
pogled i odjednom ponovo postao nabusit. „Nadajmo se samo da nije
zaboravio da se bori.”

Nekoliko trenutaka kasnije, njih petoro izašli su na glavni trg: Skar i

Džejmi bili su na čelu, za njima su išli Erin i Korijan. A iza svih bio je
Fin. Svi su bili naoružani za bitku, neki mačevima, neki bodežima i
štitovima. Džejmi je pogledao u Erina i video kako dodiruje dlan svoje
veštačke ruke. Odjednom je pet sečiva izletelo iz svakog prsta.
Istovremeno, levom rukom dodirivao je zakrivljeni bodež, koji je svoje
mesto našao na kaišu.
Vojska se okupila. Na stotine muškaraca, žena i dece u tišini čekalo
je naređenje koje će ih povesti ili u pobedu ili u smrt. Skar je iskoračila
napred. I sama je nosila štit s istom onom šarom koju je imao i Sapling,
s tim što se na njenom nalazio i gušter, iskošenih očiju i šiljatog repa,
koji se uvijao po središtu štita. Samo tri koraka razdvajala su je od
gomile ispred hrama. Došla je do same ivice i podigla mač. Džejmi se
pitao treba li i on da uradi isto, ali se postideo i bilo mu je neobično.
Shvatio je da su sve oči bile uprte u nju. Međutim, gledali su i u njega.
„Ovo je dan koji smo svi čekali”, uzvikivala je i iako je bila sitna i
mlada, glas joj je odzvanjao trgom. „Ne mogu vam reći šta se dogodilo
svetu pa je postao ovakav kakav je danas. Ne znam odakle su došli
Drevni, niti kako im je dozvoljeno da preuzmu kontrolu. Sve što vam
mogu reći jeste da je konačno gotovo. Posle današnjeg dana, svet će
ponovo pripadati nama, pa čak i ako neki od nas moraju da poginu u to
ime, sasvim sam sigurna da će vredeti. Met i Flint nas čekaju. Inti će
dojahati sa istoka. Ja sam ovde i nisam sama. Sapling je sa mnom. Da!
Saplinga nisu ubili.”
Prvi redovi vojnika počeli su da uzvikuju, ali je Skar podigla ruku s
ciljem da ih utiša.
„Petorka će se konačno okupiti!”, uzviknula je. „Drevni su pomislili
da su nas porazili, ali pogrešili su. Sada ćemo im pokazati. Pokazaćemo
im moć Petorke.”
„Petorka!” Jedna jedina reč prolomila se gomilom. Na sve strane
vijorili su se barjaci, a odnekud se začulo tutnjanje bubnjeva i fanfara.
Džejmi je pogledao naviše i video muzičare, tri dečkića, od kojih
nijedan nije imao više od deset godina. Stajali su najednom od
akvadukta. Trube su im se sijale na dnevnom svetlu dok su
otpozdravljali gomili pod sobom. Doveli su Skarinog konja, a ona je
odmah skočila u sedlo. I sivog konja su izveli za Džejmija, pa je i on
učinio isto. Ovoga puta nije mu bila potrebna pomoć. Trenutak kasnije,
svi su jahali s Finom, Erinom i Korijanom na čelu. Oni su predvodili
vojsku između dve pagode i duž staze od mozaika koja je vodila do
gradskih zidina. Neki ljudi jahali su sami, a na nekim konjima bilo ih i
po dvoje. Nekolicina se povukla iza. Pošto ih je bilo mnogo, bilo im je
potrebno nekoliko minuta samo da prođu kroz kapije.
Kada su napustili grad, i izbili na čistinu, Džejmi se okrenuo prema
Skar. „Bio je to odličan govor”, rekao je.
„Moraš da izađeš pred ljude pre bitke”, rekla je Skar. Osećajući
krivicu pognula je pogled, a onda ga ponovo uspravila. „Zapravo,
ukoliko baš moraš da znaš, Fin mi ga je napisao. Naterao me je da ga
naučim još noćas.”
„Mislim da je imalo uticaja.”
„Nadam se.”
Zaobilazili su Grad kanala, i putovali u suprotnom pravcu od
Skathak hila. Ispred njih pružao se krajolik ravan i otvoren poput stola
prekrivenog divljom travom s ponekim cvetom. Cveće je bilo neobično,
neprirodnih boja a trava je bila oštra i smežurana. Jahali su ispod
grančica drveća s voćem, a Džejmi je pružio ruku da ubere nešto s
debelom kožom što je ličilo na breskvu. Skar ga je zaustavila. „Nemoj!”,
povikala je. „Otrovno je.”
Nastavili su da jašu preko polja i Džejmi je prvi put video životinje
ili ono što je od njih ostalo. Stado krava uginulo je tamo. Ležale su,
naduvene i krute, isplaženih jezika i očiju prepunih crnih muva. Dok je
prolazio pored njih, Džejmi je osetio slatkasti miris mesa koje se
raspadalo i bilo mu je muka. Bilo mu je drago što ga niko nije ponudio
doručkom.
Ispred njih, na razdaljini manjoj od jedne milje, zemlja prekrivena
šumom polako se pojavljivala. Drveće je ličilo na borove s granama
koje su bile toliko prave da su delovale veštački. Na njima su bile
tamnozelene iglice poput krhotina polomljenog stakla. Džejmi je sada
mogao da čuje neobičan uznemirujući zvuk. Ritmički udarci metala u
metal. Bum, bum... bum. Bum, bum... bum. Svakog puta, treći udarac bio
je najglasniji. Kao da je u pitanju bila neka ogromna mašina koja se još
nije videla iza brda.
 Skar se kretala ispred njega, pa je Džejmi poterao i svog konja. Nije
morao da ga podbode, niti da ga cimne za uzde. Konj ga je nekako
razumeo. Pohitao je napred i uhvatio ritam. Došli su do prvih stabala i
počeli da probijaju put između njih, penjući se uz strminu brda. Džejmi
je osetio kako postaje sve nervozniji. Samo pre nekoliko nedelja izlazio
je na scenu u Pozorištu Rino kako bi izveo trik s novinama i kartama. A
evo ga sada, odlazi u rat.
Trebalo bi da bude prestravljen. Trebalo bi da ga obuzme panika
zbog svega što predstoji. Čudno je da nije osećao ništa osim ushićenja.
Još uvek su se uspinjali, okruženi visokim odbojnim drvećem i znao je
da više nema povratka. To je bilo to. Zvuk bubnja i dalje ga je dozivao.
Bum, bum... bum. Bum, bum... bum. Lagani zvuk bata nosio ga je napred,
a nozdrvama se širio miris konjskog znoja. Otkrio je tajne rata,
trenutak kada vojnici ostave po strani strah i postanu deo mašinerije
koja je mnogo veća od njih samih. Tek su tada postajali spremni da
pogledaju smrti u oči.
Kretali su se sve brže i brže. Kada su došli do poslednjih ogranaka
brda, drveće se proredilo a oni su krenuli u galop. Međutim, Skar je
podigla ruku i svi su se polako zaustavljali. Stigli su. Borci koji su jahali
uz konjanike sada su silazili s konja i pripremali svoje oružje. Praznili
su kola i Džejmi je video decu od jedanaest ili dvanaest godina kako
pripremaju lukove, a lica su im bila ozbiljna i usredsređena.
„Kako se osećaš?” pitala je Skar.
Džejmiju je bio potreban trenutak da shvati da se njemu obraća.
Klimnuo je glavom. „Dobro sam.”
„Sve će biti gotovo veoma brzo”, rekla je.
„Kako to znaš?”
Skar se nasmešila. „Rekao mi je sinoć.”
Džejmija je to iznerviralo, mada se začudio takvoj svojoj reakciji.
Met mora da je razgovarao sa Skar u njenim snovima. Zašto su njega
isključili? Nema svrhe sada raspravljati o tome. „Da li se plašiš?”, pitao
je.
Skar je odmahnula glavom. „Zapravo i ne. Šta je najgore što može da
se dogodi?”
Džejmi je mogao da nabroji svakakve stvari, ali je odlučio da ne
odgovori.
Skar je pogledala iza sebe. Ostatak njene vojske grupisao se i gledali
su naviše u nju iščekujući komandu. Fin se naginjao preko svog konja
kao da je pokušavao da oslušne nešto. Delovao je nekako starije nego
jutros i Džejmi je uvideo da je na granici iscrpljenosti. Nije delovao
samo umorno posle neprospavane noći, već nekako istrošeno od
godina provedenih u borbi. „Fin je uplašen”, promrmljala je Skar,
vodeći računa da je on ne čuje. „Pokušava to da sakrije, ali se oduvek
plašio. Boji se za mene.”
„Ti mu mnogo značiš.”
„Pretpostavljam. Ja sam ćerka koju nikada nije imao, iako mi je
rekao da ima četiri sina.” Okrenula se prema Džejmiju. „Bila sam
neprijatna prema tebi i žao mi je. Pokušaću da budem ljubaznija
ukoliko oboje preživimo.”
Džejmi nije znao šta da joj odgovori, ali to nije bilo ni važno jer mu
Skar nije ni pružila priliku za to. Dala je znak i najednom su svi počeli
da se kreću unapred, prekrivši i poslednjih nekoliko metara na vrhu
brda. Bili su veoma tihi. Džejmi je mogao da čuje samo rzanje konja dok
su tabali podlogu od sasušenih iglica. U suprotnom, ništa drugo nije se
ni moglo čuti. Ostali napadači, na vrhovima prstiju, s oružjem i
štitovima, iščekivali su. Skoro da nisu ni disali. Na samom vrhu,
poslednji niz drveća pružao im je skrovište. Koraknuli su još jednom i
Džejmi je konačno mogao da vidi šta ga očekuje s druge strane.
Bojno polje.
Nije bilo nalik bilo čemu što je on ikada video. Bilo je još užasnije
nego što je mogao i da zamisli.
Stajao je iznad veoma tamne, skoro crne trave koja se pružala u
širinu skoro četvrtinu milje i koja je vijugala poput reke između brda s
jedne strane i guste šume s druge. Ispod i ispred njega, okupljala se
velika vojska, dve hiljade najsnažnijih ljudi, udruženih pod plavom
petokrakom, koju je i sam nosio na svom maču. Bila je svuda. I na
njihovim barjacima i štitovima. Vijorila se i na šatorima koji su stajali
nakrivljeni u podnožju brda, visoki i trouglasti kao jedra brodova s
kojima se poigrava povetarac. Da je bilo više svetla, zastave bi sijale, ali
je nebo bilo sivo i zastrašujuće. Senka skore smrti natkrivala je čitav
prizor.
Vojska je oformila tri polja, centralni i dva krilna. Svaki je brojao
veliki broj ljudi da je Džejmiju, koji je stajao na brdu, bilo teško da ih
razdvoji. Konjanici su išli napred, na stotine njih predvodili su vojsku.
Pratila ih je pešadija. Tek iza njih stajao je dugi niz muškaraca od kojih
se jedan oslanjao na nešto što je podsećalo na dugu bakarnu cev koja je
bila njegove visine. Na kraju su išli strelci, koji su stajali tek nešto
ispred šatora. Čitav arsenal oružja pored kojeg su klečala po dva
vojnika. Džejmija je iznenadila različitost oružja, jer je izgledalo kao da
pripada različitim vremenskim razdobljima i kao da je došlo s različitih
kontinenata. Onda je shvatio da su i ljudi vrlo različiti. Sakupili su se
ovde došavši iz raznih delova sveta.
Dečaci su se pripremali da ih povedu u bitku. Džejmi ih je video na
samom čelu, obojica su jahali pegave sive konje. Nije bilo potrebno da
mu iko kaže ko su oni. Imali su samo četrnaest godina i predvodili su
sve ove ljude, oni su ih doveli ovamo. Njihova strategija će im pomoći
da na kraju dana izađu kao pobednici ili poraženi. Džejmi nije mogao
da im vidi lica. Jahali su okrenuti leđima. I pored toga, znao je da gleda
u Meta i Flinta i poželeo je da mogu da se okrenu, makar samo na
trenutak. Želeo je da im vidi lica. Želeo je da vidi svog brata Skota.
Njih dvojica jahala su napred, i tek kada je pogledao dalje, ispred
njih prema drugom kraju polja, Džejmi je shvatio sav užas onoga s čim
će se susresti. Vojska plave zvezde bila je u manjini. Suočavala se sa
gotovo sigurnom smrću. Na svakog od njih dolazilo je bar deset
neprijatelja. Ljudi i stvorenja oformili su vojsku koja se pružala dokle je
i pogled sezao. Džejmiju je ponekad bilo teško da razdvoji šta je šta i ko
je ko.
Napred su išli najgori od svih. Robovi koji su svoje poverenje
poverili Drevnima i ostali uz njih do samog kraja. Ovo je bila njihova
nagrada. Vezani su lancima jedni za druge, bili su goli ili u nekakvim
ritama, dok su im imena bila žigosana kao da su stoka. Dali su im
drvene batine i sekire kojima bi trebalo da se odbrane. Mnogi su bili
unakaženi, bez uha ili oka. Što je još gore, nekima su šake bile odsečene
i zamenjene nazupčenim oštricama, pa su i sami bili deo oružja.
Iza njih bilo je još ljudi: verovatno vladajuća klasa. Bili su to ljudi
koje je Skar smatrala vladarima i savetnicima. Nosili su mačeve i
štitove, a neki od njih nekakvo čudno oružje. Bili su bledi i delovali su
bolešljivo. Pa, iako su bili sasvim zadovoljni svojim položajem, nisu
imali dovoljno hrabrosti za borbu. Čak i iz daljine, strah i kukavičluk
mogao im se pročitati na licima.
Usledila su četiri reda konjanika, Džejmi je pomislio da su vitezovi,
koji su nosili crne oklope. Prva dva reda bila su identična vojnicima
muvama koje je video na putu za Grad kanala. Iza njih bila su još dva
reda u kojima su bile sve same nakaze da se Džejmi jedva odvažio da ih
pogleda.
Možda su oni bili oficiri. Imali su oštrice koje su im bile izbačene iz
ramena, laktova i kolena. Kacige su bile oivičene žestokim bodljama, pa
su od vrata naviše izgledali kao bodljikavo prase. Konji su im bili
unakaženi srebrnim bajonetima koji su im izbijali iz čela, zašrafljeni da
stoje u mestu negde iznad očiju. Svaki je ličio na nakaznu verziju
jednoroga. Vitezovi su stajali u strogom redu. Koliko ih je bilo? Nije bilo
moguće reći tačan broj. Svi su bili iste visine. Zapravo, mogli su vrlo
lako da budu i isti čovek, koji je umnožen hiljadu puta. Držali su štitove,
koji su takođe bili oivičeni bodljama, u koje su ritmički udarali svojim
mačevima. To je bio zveket koji je Džejmi čuo. Prizor i zvuk zaledili su
mu krv u žilama.
Najgore tek treba da usledi.
Strašno razaranje. Džejmi nije mogao da se seti nijedne druge reči.
Mislio je da će ovo biti borba između dve vojske, ali ono što je sada
video, bila je horda bez oblika, zbrka nakaznih stvorenja koja žude za
ubijanjem. Nosili su batine produžene oštrice, velike sekire, bodlje,
koplja, vile i mreže. Neke nakaze su klizile. Neke su hrlile napred na tri
noge. Bili su pola ljudi, pola životinje. Izgledali su kao da su čoveka i
životinju namerno pomešali kako bi se uverili da će dobiti nešto
najgore moguće. Neki su delom bili škorpioni poput onog stvorenja
koje je napalo Džejmija u Skathak hilu. A bilo je i ljudi pasa, ljudi
krokodila, ljudi orlova, pa čak i ljudi ajkula, s čudnom kombinacijom
ruku i čeljusti, kljunova i krljušti, perja i kandži. Sve to je doprinelo da
čudovišta izgledaju kao nešto što nikada ne biste mogli ni da zamislite.
I na kraju, bile su tu ogromne životinje koje su prolazile kroz šumu,
visoko iznad drveća, nadvijale su se nad vojskom, a ipak nisu bile
sasvim deo nje.
Prvi je bio pauk. Bio je visok oko dvadeset metara, stajao je na osam
produženih nogu, s pozamašnom kesom otrova, koja mu je visila ispod
stomaka. Imao je dva pipka koji su se pružali napred kao da je
ispipavao vazduh i dva ogromna zuba s kojih su se slivali otrov i
pljuvačka. Kada je okrenuo glavu, Džejmi je video odraz vojske u
tamnim ogledalima njegovih očiju. Kada jednom napadne, biće
nepobediv. Mačevi i strele biće sasvim beskorisne. Bilo bi isto i da se
bore sa špenadlama i iglicama.
Ogroman majmun pojavio se tik pored njega, klepećući i urlajući
odvratnim pištećim glasom. Nije bio dubok, više je ličio na zvuke koje
proizvode insekti. Imao je dug rep i prljavu, ućebanu dlaku. Na svakoj
ruci imao je po četiri prsta. Dok je stajao tamo, drveće se najednom
razdvojilo i ogromna ptica proletela je vazduhom. Mlatila je krilima
toliko brzo da je izgledalo da kao da ih i nema, a oko nje se dizala gusta
magla. Ptica je stvarala pravu oluju oko sebe, podižući prašinu i opalo
granje. Samo trenutak kasnije pojavila se još jedna ptica, koja se vinula
u nebo. Ovoga puta, u pitanju je bio kondor, koji je bio veliki kao avion.
Leteo je iznad polja, a krila su stvarala grmljavinu dok su sekla vazduh.
Samo što je pomislio da više ne može da podnese, Džejmi je
ugledao jednu figuru koja se probijala kroz sredinu vojske, idući napred
kako bi zauzela čelnu poziciju. Ovo je bio vođa... Mora da je tako. Jahao
je na životinji koja je namah podsetila na konja, ali je imala rogove,
svetleće crvene oči i para se podizala kao dim iz njenih usta i nozdrva.
Još trinaest konjanika okruživali su ga, ali on je izgledao kao da ih ne
primećuje. Oči su mu bile usmerene na dva dečaka koja su se nalazila
pravo ispred njega.
„Haos”, prošaputala je Skar.
„Šta?”, Džejmi nije mogao ni da se pomeri. Jedva da je mogao i da
diše.
„Nema ime. Ali mi ga tako zovemo. On je kralj Drevnih.”
Džejmi je morao dva puta da ga pogleda. Jednom da bi ga video. I
jednom da bi shvatio šta je to u šta gleda.
Bio je veliki poput čoveka, ali je nekako delovao veće. Izgledao je
kao da je progutao sve oko sebe kao crna rupa u svemiru. Džejmi je
znao da gleda u pravo zlo i da u celom univerzumu ne postoji ništa
praznije niti destruktivnije. Haos nije imao lice. Niti bilo šta što bi ličilo
na lice. Sa svakim novim pokretom uništio bi sve oko sebe. Nije se
samo kretao. On je jednostavno sekao put kroz svet.
Džejmi nije imao predstavu koliko već dugo stoji na brdu. Imao je
osećaj kao da je pustio korenje. Vreme kao da je stalo.
Dve suprotstavljene vojske sada su gledale direktno jedna u drugu.
Na trenutak, sve je postalo mirno. Vitezovi su prestali da udaraju u
štitove i tišina, koja je bila zapanjujuća, širila se bojnim poljem. Osećao
se lagani povetarac. Trava se savila, a barjaci su se vijorili. Negde se
čulo rzanje konja. Između Meta i Flinta i ljudi s kojima su došli da se
bore jedva da je bilo trideset metara.
Haos je dospeo do čela svoje vojske. Izvukao je mač. Džejmi je čuo
zvuk metala dok je prolazio kroz korice. Samo trenutak kasnije,
progovorio je, ali je izgledalo kao da ne otvara usta. Izgledalo je kao da
zvuk izlazi iz njega kao što voda juri iz cevi, pa iako nije povisio glas
iznad šapata, odjekivao je preko polja i dopirao sve do njih koji su se
nalazili na vrhu brda.
„Moć Petorke je poražena”, rekao je. „Jedan od vas zarobljen je
daleko odavde, a jedan je ubijen. Umro je u mukama. I sada, ne možete
da pobedite. Položite oružje, a ja ću biti darežljiv. Omogući ću vam brzu
smrt. Ostalima ću dozvoliti da mi služe. Nema potrebe za ovom bitkom.
Znate već ko će biti pobednik.”
Met nije rekao ništa. Džejmi je video kako izvlači mač. To je bio
njegov odgovor.
Kralj Drevnih samo je lagano klimnuo glavom. Nije rekao više ništa.
Najednom je podigao svoje oružje, visoko iznad glave. To je bio znak.
Istog trena prolomila se vriska, navijanje, smeh i vika. Grmljavina se
prolomila. Ili zvuk koji je ličio na to.
Crna vojska pošla je u napad.
Bitka je počela.
 PRVI KRUG

Nekako, suviše brzo počela su ubijanja.

Vojska Drevnih pohrlila je kao plimski talas koji se uzdizao iz
tamnog i nemirnog mora. Prvi su se pokrenuli robovi iz prvih redova.
Jurili su napred sa svojim sekirama i batinama kao da ni sami nisu
mogli da dočekaju svoju sigurnu smrt. Iza njih marširali su vitezovi,
korak po korak, uporno, mačeva podignutih uvis. Glave konja s
bodežima grčile su se kao u bolu, a metalni rogovi ubadali su svakoga
ko bi im se samo približio. Zatim su stupili i ljudi stvorenja, praveći
halabuku po polju, srljajući sa svojim kandžama i čeljustima. I na kraju
su i išle životinje čudovišta. Džejmiju, koji je sve to posmatrao sa vrha
brda, delovali su nezaustavljivo. Bili su tako veliki i izgledalo je kao da
su samo oni bili dovoljni da se dobije ova bitka.
Ogromni majmun kročio je usred borbenih redova njima
suprotstavljene vojske. U sledećih nekoliko sekundi na desetine
muškaraca i žena bacio je u stranu svojim ogromnim šapama. Konji su
se od užasa propinjali, zbacujući jahače. Metal je udarao u metal i u
trenu trava je bila krvava pošto su prve žrtve lagano padale. Džejmi je
pogledom tražio Meta i Flinta, ali oni su već nekuda nestali u čitavoj
zbrci. Ono što je samo nekoliko trenutaka ranije izgledalo kao uređeno
polje, s vojskama poredanim gotovo matematičkom preciznošću, sada
je postalo neverovatan nered.
Metove snage počele su da uzvraćaju.
Strelci, postavljeni iza glavnih trupa, ispaljivali su strele u nizu, a
nebo je postalo tamno od hiljada srebrnih strela koje su se povijale u
vazduhu i padale pronalazeći mete. Tridesetak je pogodilo majmuna,
pa iako su u poređenju s njegovom veličinom izgledale kao igle, zabile
su mu se u lice, pa čak uspele i da mu povrede jedno oko. Majmun je
zavijao u bolu, iskezivši zube, ali je ostao s obema nogama na zemlji.
Potom se začula eksplozija i beli svetleći projektil prošao je tik pored
njega, promašivši mu glavu. Džejmi se okrenuo da pogleda odakle je
došao. Pomislio je da su topovi otpočeli kanonadu, ali je zapravo hitac
bio upućen iz jedne od bakarnih cevi koje nije video ranije. Cevi su
podsećale na nekakve bazuke koje su vojnici nosili na ramenima i s
kojima su ciljali u neprijateljske redove. Džejmi je uspeo da vidi da je
opaljen još jedan hitac, a beli projektil kao da je prošao kroz vazduh
nošen tragom dima. Ovoga puta pronašao je metu. Jedan od vitezova
probio se do Metovih borbenih redova. Začula se eksplozija i nestao je,
jednostavno je bio raznet.
Sada više nije bilo moguće reći gde se nalazila linija razdvajanja dve
vojske. Izgledalo je kao da su obe strane napustile svoju strategiju
onoga trenutka kada je bitka počela. Upravo se odvijala bitka čovek na
čoveka. Metovi vojnici nisu se povlačili, već su ljude stvorenja
zadržavali kod udoline. Ipak, tela su počela da se gomilaju. Medicinski
timovi već su hrlili ka polju s nosilima, i pojavljivali se ponovo s
povređenima noseći ih do poljskih montažnih bolnica. Čak i ovoj ranoj
fazi, ma koliko mu bilo mrsko da to prizna, Džejmi je bio na strani onih
koji gube. Previše toga bilo je protiv njih.
A Skar je i dalje odbijala da se pokrene. Niko nije primetio nju i
njene trupe, visoko na brdu odakle su nadgledali bojno polje, delimično
zaklonjeni iza borove šume. Bilo ih je svega stotinak, nedovoljno da bi
se bilo šta promenilo. Međutim, Džejmi nije mogao da podnese
činjenicu da samo tako stoji. Osećao se bedno i kukavički.
„Moramo da krenemo dole!”, povikao je.
„Ne!” Skar je bila besna. Pogled joj je bio uprt na ono što se dešavalo
na bojnom polju, a celo telo kao da joj se zaledilo.
„Zbog čega? Od ovoga nemamo ništa.”
„Ovako je Met želeo.” Skar je stezala mač toliko snažno da joj je
pesnica pobelela, a Džejmi se pitao da li bi ga napala ukoliko bi
pokušao da krene sam. „Ne znaju da smo ovde”, objasnila je. „U tome je
poenta. Ne smeju da nas vide. I moramo da čekamo.”
„Da čekamo šta?”
„Videćeš!”
Džejmi je pogledao u Fina kao da bi on mogao da kaže nešto drugo,
ali je ogromni čovek samo odmahnuo glavom i nastavio da posmatra
tok bitke. Džejmi je primorao sebe da vrati pogled na dešavanja i
najednom su ga krici umirućih i ranjenih kao i miris prolivene krvi
sasvim obuzeli. Gledao je filmove. Igrao je kompjuterske igre. Ali ovo je
bilo nešto sasvim drugačije. Nije bilo kamata, ni ugovorenih borbi.
Ovde je smrt bila okrutna, nasumična i prostirala se svuda oko njega.
 A onda je majmun pao. Velika užarena lopta uzdigla se iznad
vojnika. Još jednom, Džejmi nije bio siguran odakle je došla. A onda je
ugledao katapult, neobičnu konstrukciju od metala i drveta. Bila je
poput nečega što bi moglo da bude izvučeno iz dvorišta mehaničara.
Naprava je stajala sakrivena između šatora i upravo je ispalila vatreni
projektil u stvorenje, pogodivši ga u rame. Ogromna životinja nestala je
u plamenu, koji se u sekundama koje su usledile proširio po njegovom
krznu, a gornji deo tela polako mu je nestajao u crvenom paklu. Džejmi
je posmatrao kako pokušava da pobedi vatrenu stihiju, kada mu je
vatra zahvatila i ruke. Majmun je zacvileo, a poljem se proširio jeziv
zvuk. Konačno je pao na leđa rušeći pod sobom i nekoliko svojih
vojnika i umirio se.
Nije bilo vremena da se proslavi ova mala pobeda. Ostale ogromne
životinje ubijale su na desetine ljudi. Kondor i kolibri uvek bi se
ustremili na masu, a pauk je ispuštao otrov ili gazio žrtve pod sobom. I
vitezovi su takođe hrlili napred, ličili su više na robote nego na ljude.
Sekli su svakoga ko bi im se našao na putu. Topovi su zagrmeli i dva
viteza su pala, a njihovi konji su rzali snažno dok su zajedno s njima
padali na zemlju. Drevni nisu posedovali snažnu artiljeriju, nisu imali
ni topove ni katapulte. Oni im nisu ni bili potrebni.
Džejmi je tek sada primetio trinaest konjanika koji su bili pratnja
Haosu. Mora da su u pitanju bili vatreni jahači koje mu je samo dan
ranije spomenula Skar. Bili su obučeni u sivo poput kaluđera ili fratara,
a lica su im bila sasvim zaklonjena ispod kapuljača. Nisu bili naoružani.
Međutim, sada je video kako se jedan od njih naginje napred i dodiruje
jednog Metovog vojnika, sasvim nežno, kao da želi da mu privuče
pažnju. Jedan jedini dodir znači smrt. Mladić je istog trena nestao u
plamenu. Pretvorio se u pepeo, a da čak nije stigao ni da vrisne. Vatreni
konjanik se uspravio da bi se nedugo zatim ponovo sagnuo i udario još
jednom. Ovoga puta na meti mu je bila žena koja je nestala pre nego što
je i postala svesna šta joj se dogodilo. Ostali konjanici bili su jednako
zauzeti. Džejmiju je izgledalo kao da se Metova vojska brzo smanjuje, a
borba se sve više primiče mestu na kom su on i Skar stajali zbog čega je
i napetost postajala sve opipljivija.
Gubili su. Bilo je toliko jednostavno. I iako nikada nije upoznao
Meta, iako nije znao ništa o njegovom svetu sve do sada, osetio je
gorak ukus poraza i bes zbog činjenice da je sve ovo isplanirano na
ovakav način. Zašto su njega i Skar držali podalje od centra zbivanja?
Čim napuste sigurnost koju im je pružalo brdo na kom su se nalazili,
umreće. Ali, to nije bilo važno. Džejmi je razmišljao o dečaku po imenu
Flint, koji se nalazio negde tamo dole, možda ranjen, a možda već i
mrtav. Svim srcem je želeo da je već imao prilike da ga upozna, pa
makar i nakratko, pre nego što im kraj svima pokuca na vrata.
Odjednom, Skar je viknula i ispružila ruku: „Onamo!” Primetila je
nešto. Fin je takođe gledao u istom pravcu.
U početku Džejmi ništa nije mogao da vidi. Skar je pokazivala u
pravcu samog kraja polja, iza mesta na kom se odvijala bitka, na mesto
gde je reka trave ponirala i nestajala. Tamo je bilo nečega. Svetlost kao
da je postala tamnija. Delovalo je nemoguće, ali kao da su se tamni
oblaci gomilali, namagnetisani. Džejmi je najednom osetio težinu,
grmljavinu u glavi koja je najavljivala oluju.
„To su oni”, rekla je Skar, a već u sledećem trenutku videli su jak
odblesak munje posle čega je počela jaka kiša pa je sve izgledalo kao da
se veliko platno nadvilo iznad bojnog polja. Kiša se ustremila na borce.
Grom je opalio iznad njihovih glava. Džejmi je osetio kako mu se odeća
natapa vodom, koja mu se u potocima sliva niz kožu. Promena
vremena bila je iznenadna i kao da ju je neko kontrolisao.
„Šta se dešava?”, želeo je da zna.
Skar mu nije odgovorila. Gledala je u daljinu. Džejmi je pratio njen
pogled i ugledao niz figura na konjima koje su se pojavile, jašući punim
galopom prema mestu na kom se odvijala bitka. Za sada ih nije video
niko drugi. Za to se pobrinula jaka kiša. Bilo ih je samo šestoro. Pet
muškaraca i dečak. Bilo je nemoguće raspoznati ih zbog tame i zbrke
koju je oluja izazvala, ali je Džejmi mogao da vidi osobu koja je jahala u
sredini. Imao je dugu tamnu kosu. Tamnu kožu. I on je nosio štit koji je
bio ukrašen užarenim suncem.
Inti je stigao.
I nije bio sam. Iza njega jahalo je još pedesetak vojnika koji su se
pomaljali iza uzvišenja. Nisu podsećali ni na jednog do sada viđenog
vojnika. Nosili su tunike s nakitom za glavu napravljenim od perja i
zlata. Imali su i neobično oružje - nešto nalik praćki i veoma male
povijene lukove koje su u trku koristili, uspevši da smaknu neke ljude
stvorenja. Nosili su barjak s plavom zvezdom.
Jedan od jahača uspeo je da se okrene, osetivši njihovo prisustvo.
Džejmi je video kako se Inti naginje napred u sedlu. Pod sobom je imao
mač s oštricom savijenom u obliku srpa. Zamahnuo je njime. Jahaču je
glava spala s ramena. Ostatak tela pao je na kolena, a zatim se i sasvim
pružio pred njim. Inti je tek na tren oklevao. Ako ništa drugo, ukoliko
njegov konj ubrza, odneće ga pravo usred krvavog boja.
„Vreme je!”, povikala je Skar. Okrenula se prema Finu. „Jesi li
spreman?”
„Predugo čekao”, Fin je promrmljao.
„Hajdemo onda da okončamo ovo.” Umirila je konja. U jednom
trenutku našla se vrlo blizu Džejmiju. „Koristi svoje moći”, rekla je.
„Pronađi Meta. To je sve što treba da uradimo.”
Džejmi je konačno uspeo da shvati Metovu strategiju. Haos je ušao
u bitku verujući da će u njoj učestvovati samo tri Čuvara kapije - Met,
Flint i Skar. Inti je trebalo da bude zadržan negde daleko, i ne bi mogao
da im se pridruži. Sapling je bio mrtav. Konačno, pomislio je kralj kada
je pokušao da natera svoje neprijatelje da se predaju. Bio je uveren da
je bitka u startu završena, da ovo ne predstavlja ništa drugo do bitku za
istrebljenje čovečanstva. Nadmudren je. Inti je uspeo da se probije. I
iako Saplinga više nije bilo, sada je bio tu on - Džejmi.
Džejmi je osetio nalet uzbuđenja. I više od toga. Kao da mu je kroz
telo prolazila struja. Znao je šta treba da se dogodi.
Petorka mora da se okupi.
Skar je to znala. Kratko se osmehnula Džejmiju, a onda izvukla svoj
mač. Džejmi je učinio isto.
Skar je uzviknula. Samo jedu reč. „Napred!”
Nekako su odmah zatim već jurili niz brdo pravo među neprijatelje,
bez straha i u želji da postanu deo bitke. Džejmi je osetio da konj pod
njim gotovo leti, ali nije bilo šanse da padne sa njega. Kao da su bili
jedno. U jednoj ruci držao je štit, a mač u drugoj. Ledeni. Kada ga je prvi
put uzeo u ruke, znao je da je napravljen za njega tako da sasvim
odgovara obliku njegove šake. Ledeni je bio mnogo više od pukog
metala. Bio mu je prijatelj.
Brdo je bilo strmo, a konj kao da se zateturao. Džejmi je uspeo da ga
umiri i juriš se nastavio pored šatora, lekara s krvavim zavojima i
instrumentima, između strelaca koji su se razdvojili kako bi ih
propustili i navijali. Onoga trenutka kada je prošao, ispalili su nove
strele da bi skrenuli pažnju neprijatelja. Džejmi je video kako se roj
strela nadvija nad njim, zbog čega je nebo postalo tamnije. Konj kao da
se oslobodio uzdi, odbio se od zemlje i poleteo za njima. Osetio je kako
mu kopita samo lagano dodiruju zemlju. Nešto kasnije, bitka kao da ga
je progutala.
Na brdu je bio u stanju da vidi čitavo polje, da shvati položaj
zemljišta i pravac u kom se bitka kretala. Sada je postao deo svega
toga. Nije više mogao da vidi ni Skar niti Intija. Ukoliko se zaustavi
samo na nekoliko sekundi kako bi ih potražio, mogao bi da bude
ubijen. Instinkt mu je govorio da je jedini način da preživi da nastavi da
se kreće. Međutim, put ispred njega bio je blokiran. Zauzdao je konja i
jedno od stvorenja zamahnulo je u njegovom pravcu. Džejmi je ugledao
kobrinu glavu, tamne plamteće oči, i žuti račvasti jezik koji se pružao
prema njemu iz unakaženih usta. U isto vreme, čuo se udar i nešto je
puklo svega neki centimetar pored njegovog vrata. Zmija je imala
ljudsko telo, ljudske ruke i noge i držala je bič. Pokušala je da ga obori s
konja, ali je Džejmi imao sreće. Zmija je promašila. Zamahnuo je svojim
mačem i posekao joj vrat ne osetivši bilo kakav otpor dok je oštrica
prolazila kroz njega. Krv se prolila. Bič je pao sa strane, a telo se samo
presavilo.
Buka je bila zaglušujuća. Tek mali njen deo uspevao je da dosegne
vrh brda na kom su se nalazili, ali sada taj zaglušujući zvuk bio je svuda
oko njega. Čuli su se vapaji ljudi i konja i bilo je teško odrediti od kojih
se srce više stezalo. Mačevi su udarali jedni o druge i mogao se čuti
jeziv zvuk metala koji prolazi kroz meso. Telo, jednog od njegovih ljudi
bilo je na zemlji i mirno je ležalo. Drugi čovek, oslepljen, pozivao je u
pomoć dok mu je krv liptala niz lice. Tišina je nastupila onoga trenutka
kada ga je dodirnuo vatreni jahač, posle čega je odmah nestao.
„Dole!”
Upozorenje nije niko progovorio. Poslato je mislima koje su se
zabile pravo u Džejmija terajući ga da se skoro instinktivno sagne.
Drugo koplje koje je bacio jedan od vitezova preletelo je tačno preko
njegovih ramena, tek na nekoliko centimetara od njega. Nekako je Flint
uspeo da ga vidi. Flint je i dalje bio živ i tražio ga je isto onako kako bi
to Skot uradio. Nije bilo ni traga ni glasa od drugog dečaka, ali Džejmi
se sada setio šta mu je Skar rekla malo ranije. Moći su mu se vratile.
Morao je da ih upotrebi.
Vitez koji je upravo pokušao da ga ubije izvukao je mač sa dve
oštrice. Već je jurišao napred, prema njemu, upirući smrtonosnim
bodežom koji se nalazio na glavi konja kojeg je jahao. Džejmi se nije
pomakao. Jednostavno je poslao naređenje.
Ne možeš da se pokrećeš. Ne možeš da me povrediš.
Vitez je skoro dospeo do njega, ali nije čak uspeo ni da zamahne
mačem. Nije ni ustuknuo kada je Džejmi podigao Ledenog i zario mu ga
pravo u grudi. Bio je bespomoćan. Džejmi je osetio kako se mač zabija i
našao se u potpunom užasu kada se čitavo telo raspalo i postalo oblak
muva. Oklevanje ga je umalo koštalo života. Video je senku krajičkom
oka i okrenuo se onda kada je čovek škorpion krenuo u napad. Rep i
bodlja već su se spuštali prema njemu da je i sam pomislio kako mu
nema spasa. Ipak, nikada nisu uspeli da dođu do svog cilja. Pred
njegovim očima kao da su se razdvojili od tela čoveka škorpiona.
Stvorenje je zaurlalo i umrlo. Džejmi je ugledao Korijana, koji ga je
pozdravio svojim mačem i shvatio je da mu je spasio život po drugi
put.
Na trenutak je ugledao Skar. Bila je s njegove leve strane. Nestala je,
ali je sada ponovo bila tu, sekla i ubadala svojim mačem zadržavajući
pet ili šest ljudi stvorenja kod zaliva. Fin je takođe bio u blizini. Džejmi
je znao da on nikada neće biti mnogo daleko od nje. Tada je video da je
Fin bio ranjen i to ga je uznemirilo. Na ramenu mu je zjapila rana, koja
se otvarala i zatvarala poput krvavih usta kad god bi on napravio neki
pokret. Rana je bila od udarca sekirom, koja mu je gotovo odsekla ruku.
Međutim, izgledalo je kao da on to i ne primećuje. Mač je prebacio u
levu ruku i zamahivao njime. Još jedan vitez postao je jato tamnih
muva.
Nešto je udarilo u Džejmijev oklop, pogledao je naniže strahujući da
je možda pogođen. U pitanju je bila strela sa otrovnim vrhom. Video je
samo kako se odbila ostavljajući blago udubljenje u štitu. Čovek
aligator dograbio je strelu, okrenuo je s namerom da je zarije u
Džejmijevu nogu.
U sebe...
Džejmi je pomislio ovo i zadovoljno posmatrao dok je stvorenje
okretalo strelu prema sebi, zabadajući je pravo sebi u vrat. Čovek
aligator zaurlao je negodujući i sklupčao se na zemlji.
Nešto je potom izazvalo svetlost. Imao je dovoljno vremena da
ugleda Skar, koja je prestravljeno piljila u njega. Možda je pokušavala
da ga upozori. Ipak, već je bilo kasno. Ogroman oblik nečega jurio je
prema njemu. Džejmi je pogledao naviše i ugledao kolibrija kako se
ustremljuje na njega i ponire ka tlu neverovatnom brzinom. Da li ga je
odabrala samo zbog toga što je prepoznala o kome se radi? Džejmi je
znao da nema mnogo vremena da se odbrani. Mač mu ne bi mnogo
koristio. Ptica bi ga prepolovila mnogo pre nego što bi mu se ukazala
prilika da njime zamahne. Preostalo mu je samo da uradi jednu stvar. Iz
ruku je ispustio uzde i bacio se unazad, na zemlju. Ceo svet okrenuo se
naopačke, a ne trenutak obe vojske našle su se iznad njega, a borba je
postala samo uskovitlana masa buke i boje u kojoj se on davio. Ramena
su mu se zabila u zemlju, a mač mu je ispao iz ruke. Pad mu je izbio
vazduh.
Da je čekao samo sekundu duže, sigurno bi bio ubijen. Oštar kljun
kolibrija zario se u njegovog konja. Konj je urliknuo - užasno,
zaglušujuće. Ptica se zatim povukla. Džejmi je osećao udare vetra koji
su stvarala njena krila dok je lebdela iznad njih. Ptica ga je tražila u
nameri da napadne još jednom. Onda se ni od kuda pojavio Erin i
sasekao pticu upotrebivši pet noževa koji su mu zamenjivali palac i
prste. Ptica se samo povukla i odletela. Konj je pao postrance i mirno je
ležao.
Džejmi se ugrizao za jezik kada je pao i sada je u ustima osećao
ukus sopstvene krvi. Što je još gore, sada je izgubio konja, mač i oklop. I
dalje nije bio uplašen, jer i nije bilo vremena za strah. Ipak, odjednom je
želeo da se sve ovo završi. Skar je u jednom bila u pravu. Nije imao
predstavu o tome koliko se dugo borio. Nekoliko minuta ili nekoliko
sati? U svakom slučaju, bio je iznuren. Bilo mu je dosta svega.
Znao je da mora da pronađe Ledenog. Bez njega bio je sasvim
izgubljen. Pogledao je okolo i ugledao ga kako neoštećen leži na zemlji.
Kako se nagnuo da ga ponovo uzme, čovek svinja, držeći neobično
zakrivljen bodež, pojurio je prema njemu. Džejmi je skočio pod njega,
zgrabio Ledenog i zamahnuo naviše. Mač se zario u stomak ovog
stvora. Džejmi ga je izvukao, otkotrljao se i pridigao. Svuda oko njega
vladala je gungula. Borili su se ljudi i stvorenja. Vitezovi i konjanici. Sve
je bilo nekako nestvarno. Vrat ga je boleo. Dotakao je prstima bolno
mesto i video krv. Čovek svinja uspeo je da ga poseče, ali rana ne može
da bude toliko strašna, jer nije bilo mnogo krvi. Pustio je ruku da mu
padne. Šta sada?
Tada je sve postalo jasno.
Ispred njega prostirao se otvoreni prostor. Kao da su se borci
namerno razdvojili da bi napravili kružno bojno polje. U sredini su se
nalazile dve osobe okrenute jedna prema drugoj. Jedna osoba bio je
Met. Druga je bio kralj Drevnih, stvorenje po imenu Haos. Met je imao
mač, ali ga nije koristio. Džejmi je mogao da oseti snagu koja je izbijala
iz prvog od Petorke. Neko je bacio koplje prema njemu, ali mu ono čak
nije ni prišlo blizu. Koplje se razbilo na delove koji su se razleteli
unaokolo.
„Ne možeš me poraziti. Klekni preda me, pa ću te možda ostaviti u
životu.” Haos nije govorio. Umesto reči, iz njega su izbijali hladnoća i
otrov. Nadvio se nad Meta. Da li je Džejmi umišljao ili je porastao
otkako je počela bitka, kao da se hranio smrću?
Met je stajao i dalje na istom mestu. Džejmi ga je prvi put dobro
proučio. Bio je samo dečak, četvrtastih ramena i kratke tamne kose, ali
mu je lice bilo mnogo starije od njegovih četrnaest godina. Imao je oči
odraslog čoveka, pune mudrosti i iskustva. Bio je obučen kao i Džejmi,
u izatkanoj sivoj majici koja je visila ispod njegovog struka i bila
opasana kožnim kaišem, koji mu se dijagonalno pružao preko grudi. U
jednoj ruci držao je mač, a u drugoj mu je bio štit. Simbol za koji se on
opredelio bila je riba.
Met je naglo podigao ruku, ali ne da bi napao svog protivnika, već je
njome pokazao u stranu. Dva viteza koja su se približavala u istom
trenu bila su odbijena i neka nevidljiva sila zbacila ih je sa njihovih
konja. Nekoliko ljudi - vrhovni gospodari i robovi - takođe su se našli u
vazduhu. Met je stvorio prolaz kroz koji je prošao i drugi dečak. Džejmi
je pogledao preko čistine i video osobu koja je bila isti on. Ili je to
možda bio Skot. Ipak, znao je da je u pitanju Flint. Flint je bio u
modricama i iscrpljen od bitke, poderane odeće i slomljenog štita, ali je
i dalje bilo očigledno da se radilo o njegovom identičnom blizancu.
Flint je koračao napred i tada se pojavila i Skar, savladavši čoveka
koji je bio dva puta veći od nje. Drugog je ubola i preskočila trećeg.
Pogled je uprla u Haosa, kao da je nameravala da ga sama napadne.
Sada su njih troje okruživali figuru koja se nije pomicala i koja je
predstavljala tminu u samom središtu konflikta.
Kralja Drevnih iznenadili su novi dolasci. „Troje iz Petorke. Ipak, to
nije dovoljno. Još uvek nije dovoljno!” Reči su treperile u vazduhu.
Džejmija je od njih bolela glava. Nije mu bilo dobro.
Nameravao je da korakne napred, ali pre nego što je bio u stanju da
se pomeri, još jedan dečak protrčao je pored njega, gotovo ga je očešao
ramenom. Bio je to Inti. Bio je sasvim mokar od oluje, a krv mu se
slivala iz rane na obrazu. Izgubio je mač, ali je i dalje imao svoj štit.
„Vas četvoro!” Reči su izbijale iz tame, odzvanjale zadovoljno.
„Nas petoro”, rekao je Džejmi i pridružio se krugu..
Flint ga je video i klimnuo glavom u njegovom pravcu, a lice mu se
ozarilo od zadovoljstva. Inti i Skar su se osmehnuli. Met nije reagovao.
Izvukao je svoj mač iz korica.
Tada je kralj Drevnih znao da se zavaravao. Dečak koji je bio mrtav,
sada je nekako oživeo. Inti je stigao, sasvim neprimetno na bojno polje.
Haos je bio okružen Petorkom, koja se rodila samo zbog ovog trenutka
i koja je poslata da ga porazi. Četiri dečaka i devojčica. Svako od njih
bio je naoružan. Bitka koja je divljala oko njih skoro da je bila sasvim
zaboravljena.
„Vrati se tamo odakle si došao”, rekao je Met.
Načinio je samo jedan korak i svom snagom ubo stvorenje pravo u
srce.
Ostali su učinili isto. Prvo Flint, zatim i Inti. Kralj Drevnih grčio se
od svakog novog uboda. Sav se ustalasao kao žubor vode. Tri uboda
nisu bila dovoljna da ga poraze. Skar je napala sledeća, zarivši svoj mač
sve do balčaka. Konačno je stvorenje zavapilo, od boli.
Džejmi je poslednji krenuo napred. Stisnuvši zube, zario je mač u
tamu koja se pružala ispred njega. Osetio je kako mu se ruka ledi i pitao
se da li se oštrica rasula. Tada ga je zaglušio užasan samrtni krik
poraženog kralja.
Sve oštrice Petorke su se dodirnule.
Haos nikada nije bio čovek i sada je izgubio pravo na privid. Kao da
je eksplodirao, potpuno izgubivši svoj ljudski oblik. Postao je ništa više
od obične senke poput noći koju je konačno porazilo novo buđenje
dana. Zavapio je još jednom, poslednji put, a njegove sluge su tada
znale da je bitka izgubljena. Krik je dospeo do najudaljenijih delova
sveta i nije se utišao. Sve zlo u univerzumu ga je čulo i znali su da mu je
došao kraj.
Džejmi je bio nepomičan. Ukoliko mu je Ledeni i dalje bio u ruci,
nije mogao da ga pomeri. Osetio je moć Petorke sada kada su konačno
svi bili zajedno, i iako nikada nije bio snažniji, u isto vreme ta moć ga je
savladala. Moć se pojačavala i bio je siguran da će ga slomiti. Bilo je to
mnogo više od onoga što je mogao da podnese. Pokušao je da potraži
Fina ili bilo koga drugog, ali mu je izgledalo kao da ništa drugo i ne
postoji izvan ovog kruga koji su formirali. Bio je svestan samo četiri
lica koja su ga okruživala. Met, Flint, Inti i Skar. Svi su neobično ličili
jedni na druge i svi su bili koncentrisani u tišini. Znao je da su osećali
isto ono što je osećao i on.
Kralj Drevnih više nije bio tu. Kao da su ga pretvorili u dim koji se
već raspršivao. Petorka je stajala u krugu, njihovi mačevi i dalje su se
dodirivali, iako je sada između njih bio prazan prostor. Ništa više nije
moglo da dopre do njih. Iako se borba i dalje odvijala svuda oko njih,
oni kao da su bili u kristalnoj kugli. Mačevi su sevali, ali su se njihove
oštrice slamale u vazduhu. Koplja i strele hrlile su ka njima, ali su se
samo odbijale. Kondor se ustremio u svom poslednjem, očajničkom
pokušaju da dođe do njih, ali su se njegove razjapljene kandže
odjednom razdvojile, a on je postao obična kugla bez oblika
napravljena od krvi i perja.
Džejmi se pitao da li je možda ranjen više nego što je toga svestan.
Da ne umire? Svi zvuci borbe sada su bili udaljeni. U ušima je čuo
tutnjavu i imao je osećaj kao da nešto lebdi kroz njega. Petorka je bila
sasvim bezbedna u samom središtu bitke, ali opet sasvim izvan nje.
Sada se događalo nešto još neobičnije.
Njih petoro kao da se pomerali, kao da su se lagano okretali na
nekakvoj vrtešci. Međutim, nisu se oni pomerali. Ceo svet se okretao
oko njih. Polje i šuma i brdo okretali su se sve brže i brže sve dok više
nisu postojali. Sve se zamutilo i postalo samo niz boja koje su se
kovitlale oko njih bez kraja i početka.
Nebo se otvorilo. Pojavio se bezdan, nešto poput tkanine koja je
nestajala da bi otkrila univerzum ispunjen zvezdama. U isto vreme i
vetar je divljao. Stvorio se tornado koji je čupao travu i nosio delove
zemlje. Prvo su mrtvi i živi bili usisani i odneti u vrtlogu. Sa svakom
novom sekundom koja je prolazila, čitav proces postojao je jači i brži.
Jedan za drugim, svaki od sluga Drevnih nestajao je, bespomoćno se
vrteći. Džejmi ih je posmatrao dok su nestajali u praznini i znao je da je
i on delom odgovoran za ono što se događa. Njegova moć činila je sve
ovo. Njegova moć i moć drugih četvoro.
Preostali vatreni jahači su nestali, zbačeni sa svojih konja i oduvani
kao lišće. Vojnici muve sada su se sasvim razbili. Pauk i ptica kolibri,
sve ogromne životinje, sada su postale obične mrlje koje su vitlale
naviše. Na kraju, tamna senka koja je bila sve što je preostalo od Haosa
bila je usisana i pratila je sve ostale na putu za nepovrat. Zatim je
konačno sve bilo gotovo. Tunel iznad njih konačno se zatvorio. Vetar je
utihnuo. Čula se udaljena tutnjava groma, nebo se vratilo, prekinuvši
put tami, oporavivši se samo od sebe.
Petorka je stajala u tišini.
„Sapling...” Flint je progovorio. Ali, Met je podigao ruku,
zadržavajući ga. Još uvek nije bilo vreme.
Skar je koraknula napred. I dalje je piljila u nešto iznad sebe,
skupljajući oči. Džejmi je pogledao gore i video da se razilaze i
poslednji oblaci i da je sunce ponovo počelo da se pomalja.
„Znači to tako izgleda”, promrmljala je Skar. „Oduvek sam se pitala.”
Okrenula se prema Metu. „Šta to znači?”, pitala ga je.
„To znači da je sve gotovo”, rekao je Met. „Pobedili smo.”
 POD ZVEZDAMA

Stajali su i gledali jedni u druge, pet Čuvara kapije: Skar, Inti, Flint, Met i
Džejmi. Niko nije progovarao. Suviše toga odigralo se za kratko vreme.
Džejmi je znao samo ono što mu je Skar rekla, samo mali deo istorije
koja ih je danas ovde dovela. Shvatio je da se putovanje upravo
završilo, putovanje koje im je svima oduzelo dobar deo života.
Sve je oko njih postajalo drugačije. I sve se odvijalo neverovatno
brzo. Drevni su doveli planetu do ivice uništenja, zagađujući vodu i
zaklanjajući plavetnilo neba. Ali sada, kada su otišli, svet se obnavljao
sam od sebe. Kiša je prestala da pada isto onako brzo kako je i počela, a
zemlja je već bila suva. Oblaci su se razišli poput zavesa koje su samo
to čekale. S druge strane bilo je nebo, zaslepljujuće plavo, a sunce je već
svoju toplinu slalo na zemlju. Šuma, koja je delovala tamno i sivo, sada
je bila ukrašena različitim nijansama zelene. Borovi su delovali manje
zastrašujuće, a trava je bila mekša i nekako prirodnija.
Tri vojske koje su se okupile pod istim simbolom plave zvezde tek
su sada shvatile da je bitka okončana i da Drevnih više nema. I dalje su
bili zapanjeni, i nisu mogli da shvate šta se to upravo dogodilo. Kao da
se otvorila rupa u univerzumu. I upravo je nekako usisala Drevne. Ljudi
su konačno bili prepušteni sami sebi, neporaženi, a svet je ponovo u
njihovim rukama. Polako su postajali sve sabraniji. Preživeli su se
međusobnom grlili. Neki su stajali na mestima na kojima su se zatekli i
jecali. Neki su bacili svoje oružje i glasno se smejali. Ipak, mnogi drugi,
mrtvi ili na samrti, ležali su kao razbacani na sve četiri strane polja.
„Da li je zaista sve gotovo?”, pitala je Skar. „Je li ovo kraj?”
„Pobedili smo u bici”, rekao je Met. „A večeras ćemo slaviti.
Međutim, pred nama je još mnogo posla.”
„Ima mnogo povređenih.” Inti je progovorio prvi put. Iako se
navikao na jezik kojim su drugi govorili, mora da ga je naučio tek skoro.
Imao je neobičan akcenat i kao da je stalno tragao za rečima koje će
upotrebiti.
 Met je klimnuo glavom. „Moraš da odeš do njih.”
„Tražio sam tebe, Mateo. Već mnogo godina. Drago mi je da sam te
konačno pronašao.” Inti je klimnuo glavom prema Metu i ostalima.
Onda se okrenuo i otišao.
Bio je prvi koji je prekinuo krug.
„Nije trebalo da sumnjam u tebe, Mete”, rekla je Skar. „Bio si u
pravu. Sve se završilo onako kako si želeo.”
„To nije bio moj plan”, odgovorio joj je Met. „Tako je jednostavno
trebalo da bude.”
Skar je vratila mač u korice. „Moram da pronađem Fina”, rekla je.
„Povređen je u borbi i biće potrebno da se neko pobrine za njega.”
Stajala je nekako neobično, kao da nije želela da ode, ali je morala da
pronađe svog prijatelja. Zatim se žurno udaljila.
Flint i Džejmi su se našli oči u oči. Drugi dečak gledao ga je s
pomešanim osećanjima.
Džejmi nije bio siguran kako bi trebalo da reaguje. „Ti si Flint...
pretpostavljam”, rekao je. „Mislim... naravno da jesi.” Primetio je da je
Flint nosio mač koji je bio isti kao njegov. Nije bio iznenađen. Sve im je
bilo identično. „Ličiš na Skota”, rekao je. „I zvučiš kao on.”
„Ko je Skot?”
„Moj brat.”
Flint je klimnuo glavom. „A ti izgledaš i zvučiš kao Sapling.”
Džejmi je pokušao da se osmehne, ali mu je bilo teško. „Hoće li iko
ovo da nam objasni?”, pitao je.
Obojica su se okrenuli prema Metu.
„Ne možemo sada da razgovaramo”, rekao je. „Žao mi je... Moramo
da krenemo. Ljudima je potrebna naša pomoć.”
„Kada?”, Flint je tražio da zna.
„Večeras.”
Džejmi je pogledao oko sebe. Tek je sada postao svestan ozbiljnosti
ove bitke. Sve ga je podsetilo na ono što je već video na Skathak hilu,
samo što je sada sve bilo mnogo gore. Svuda oko njega bili su muškarci
i žene sa stravičnim povredama. Jecali su od bolova. Krvi je bilo
posvuda.
„Inti ima isceljujuće moći”, rekao je Met. „Ipak, ovde ima previše
ljudi da bi mogao sve sam da ih zbrine. Ljudima će biti potrebna hrana
i voda. Lekarima će biti potrebna pomoć s nosilima. Sva pitanja koja
imate, moraće da sačekaju.”
Flint je klimnuo glavom. Koraknuo je prema Džejmiju kao da je
želeo da se ne odvajaju, ali se onda okrenuo.
Veoma brzo vojska se podelila na različite grupe. Na one koji
uopšte nisu bili povređeni, one koji su imali manje povrede i sada su
pomagali onima koji nisu bili njihove sreće. Nosili su ih preko polja do
bolnica, donosili im vode ili su jednostavno bdeli nad njima i tešili ih.
Mrtve su ostavljali na onim mestima na kojima su izgubili živote. Za
njih se više ništa nije moglo učiniti: njihova jedina uteha bila je u tome
što su im sve patnje okončane.
Džejmi se uposlio. Punio je flaše iz bureta koje je bilo doneto na
kolicima i ostavljeno nasred polja. Nosio ih je ljudima koji nisu bili u
stanju da se pomere i kojima bi tek trebalo da se ukaže pomoć. Prva
osoba na koju je naišao nije imala više od osamnaest ili devetnaest
godina. Bilo je jasno da neće živeti još dugo. Grudi su mu bile otvorene,
a lice bledo. Ipak, kada je ugledao Džejmija, osmehnuo se. Dok mu je
Džejmi u tankom mlazu sipao vodu u usta, on ga je držao za ruku i
delovalo je da je sasvim spokojan. Kao da je želeo da upozna Džejmija
čitavog života, a sada kada se to konačno dogodilo, bio je na pragu
smrti.
Džejmi je primetio da Met ide između ranjenih, zaustavlja se da
nekoga pridrži za ruku ili da čučne kako bi nekoga napojio vodom. Svi
na polju kao da su znali za njih. To je bilo neobično, jer Džejmi ni sam
nije bio siguran ko je. Otišao je da uzme još vode, a istovremeno je
želeo da je dan već bio gotov i da su svi mogli da sednu i razgovaraju.
Sada je naišao na Skar i Fina.
Već je sada Džejmi mogao da proceni ko će preživeti da govori o
ovom danu, a ko neće. Odmah je mogao da vidi da Fin umire. Krupan
čovek ležao je nogu ispruženih ispred sebe i leđa oslonjenih na panj.
Skar je klečala pored njega. Tu je bio i Inti. Korijan i Erin takođe su bili
u blizini i nervozno posmatrali. Džejmi je osetio olakšanje kada je
shvatio da nijedan od braće nije bio povređen.
Inti se naginjao napred, a ruke je položio na Finova ramena, ali kada
se Džejmi približio, on se uspravio i pogledao u Skar stavljajući joj do
znanja da ne može više ništa da učini. Džejmi je mogao da vidi i zbog
čega. Kakve god da je Inti moći posedovao, stigao je suviše kasno. Fin
je primio jak udarac u rame i izgubio je previše krvi. Bio je na samrti.
Fin je ugledao Džejmija i uspeo je da savije prste jedne ruke dajući
mu znak da priđe bliže. Džejmi mu je pružio flašu vode, ali je Fin
odmahnuo glavom. Više nije imao snage da guta. Nije želeo da
produžava ono malo života koji mu je preostao.
 „Sapling!”, rekao je.
Kada se Skar okrenula i ugledala ga, video joj je suze u očima.
„Dobro si učinio.” Fin se zakašljao i nekoliko kapi krvi orosilo mu je
usne. „Znao sam da će biti tako. Zar ti nisam rekao?”
Džejmi je klimnuo glavom , ali nije mogao da govori.
„Fin...”, počela je Skar.
Fin je uzeo njene ruke u svoje. „Ne smeš da plačeš, Skar”,
prošaputao je. „Već sam ti rekao. Ne priliči ti.”
„Kako ću dalje bez tebe?”, povikala je.
„Ne budi smešna. Imaš prijatelje. Petorku...” Fin ju je potapšao po
ruci. To je jedino mogao da učini. „Prošli smo kroz mnoge avanture, ti i
ja. Ljudi će ih pamtiti i možda jednoga dana pričati o njima.”
„Oh, Fine...”, Skar više nije mogla da zadrži suze.
„Sada ćeš biti prepuštena sama sebi. Ali, ja ti i tako više nisam
potreban. Mislim da ti nikada i nisam bio potreban”, Fin je podigao
ruku i poslednji put nežno je pomilovao po kosi. „Pobedili smo”, rekao
je. „Samo je to važno.” S obožavanjem ju je gledao. Glava mu je klonula i
Džejmi je znao da više nikada neće progovoriti.
Nije mogao više da gleda. Podigao je flašu s vodom i žurno se
udaljio.
Dan se polako trošio, sunce je zalazilo, i konačno su sva dešavanja
počela da jenjavaju. Lekari su učinili sve što su mogli. Ranjeni su se
odmarali, a oni koji su odabrani da umru to su učinili tako tiho i bez
kuknjave. Džejmi je skoro sasvim onemoćao od umora. Jednim delom
od iscrpljenosti zbog borbe i mnogo vremena koje je proveo radeći
kada se bitka završila. Ipak, morao je da prizna da je ipak u pitanju bilo
nešto više. Bila je to reakcija na sve kroz šta je prošao - suviše toga se
odigralo velikom brzinom. Bio je svedok tolikog stradanja. Bio je i
emotivno i fizički iznuren.
Tada se Flint vratio. Džejmi se pitao šta se dogodilo s njegovim
bratom, jer o njemu nije mogao da razmišlja ni na jedan drugi način.
Tada se Flint odjednom pojavio na konju, koji je vukao kolica
nagomilana džakovima i buradima. Sa sobom je poveo još šestoricu i
svi su se vratili sa sličnim kolicima. Probijali su se kroz polje i
zaustavili se. Flint je skočio s konja.
„Pronašli smo hranu!”, uzviknuo je. „Vrhovni gospodari imali su
kamp s druge strane doline i, naravno, zadržali su za sebe samo ono
najbolje. Imamo hleba i vina, sira i suvog mesa, ali i voća. Založite
vatru. Večeras ćemo dobro jesti.”
 Oko tri stotine muškaraca, žena i dece izašlo je nepovređeno iz
bitke. Čuvši Flintove reči, radosno su uzviknuli. Džejmi im se pridružio.
Znao je da ukoliko bi Skot bio ovde, pronašao bi hranu. Tako je oduvek
bilo. Pronalazio bi za sebe i Džejmija sve ono što im je bilo potrebno.
Što je više razmišljao o tome, sve mu je više izgledalo da su Skot i Flint
bili jedno, isto kao što su on i Sapling bili manje ili više isti. Naravno, to
je bilo nemoguće. Ali i sve ostalo se takođe činilo nemogućim.
I preživeli mora da su bili premoreni poput Džejmija, ali nekako su
našli novu snagu. Prvo su založili veliku vatru od razbacanog oružja,
grana iz šume i sopstvene municije koja im je preostala i njome
rasplamsavali plamen. Rasprostrli su odeću i tepihe ispred šatora.
Zatim su ispraznili vagone i podelili zalihe vodeći računa da i
povređeni dobiju ono što im sleduje. Ubrzo je polje mrtvih najednom
postalo mesto banketa pod otvorenim nebom punim zvezda.
Improvizovani sto sa pet stolica postavljen je na jednom kraju i bio
je namenjen Čuvarima kapije. Otišao je do njega. Met je već stajao tamo
i živo razgovarao s Intijem. Razgovor su prekinuli kada im se Džejmi
približio. Met je sipao Džejmiju vino. Inti je ispružio ruku da mu ga
doda.
„Drago mi je što smo s tobom”, rekao je.
Stigli su i Flint i Skar. Ukoliko je Skar tugovala zbog Fina, nije to
pokazivala. Ipak, izgledalo je da nije dobro raspoložena. Skljokala se na
jednu od stolica, sipala sebi vina, ispila ga i dosula još.
Flint je seo do Džejmija. „Jesi li video zvezde?”, pitao je.
Džejmi je pogledao u nebo. Čitav univerzum bio je u plamenu. „Ljudi
su rekli da nebo može ovako da izgleda. Nikada im nisam poverovao.”
Met je seo za sto. Delovao je iscrpljeno. Skar mu je sipala vino.
Džejmiju je kroz glavu proletelo da se Petorka ponovo okupila. Ali na
koliko dugo?
Izgubio je pojam o tome koliko mu je ljudi prišlo tokom dana dok je
punio flaše vodom, ali ipak, kada je gozba počela, svi su ih ostavili na
miru. Kao da je prećutno doneta odluka da bi ih trebalo ostaviti na
miru da se odmore. To im je svakako bilo potrebno. Pili su još vina i jeli
mekani sira i nekakvo meso s ostacima žilavog hleba. Džejmi se
iznenadio koliko je proždrljivo jeo.
Na drugom kraju polja neko je započeo da svira na fruli. Samo
trenutak kasnije začule su se još dve praćene bubnjem i nekakvim
instrumentom sa jednom žicom. Plamičci su iskakali iz vatre, a varnice
su igrale u vazduhu.
 Skar je pogledala u Meta: „I šta se sada događa?”, pitala je. „Pre nego
što bilo šta kažeš, žao mi je. Nije trebalo da se raspravljam s tobom u
vezi sa Skathak hilom i svime ostalim. Ali, kako sam mogla da znam? Ti
si samo dečak. Niko mi nikada nije rekao ko te je postavio za glavnog.”
„Suviše je kasno da se večeras govori o bilo čemu”, odgovorio je
Met. „U svakom slučaju, ja i nemam sve odgovore - ma šta ti mislila.
Ipak, postoji nešto što bi trebalo odmah da saznate. Proveli smo živote
tragajući jedni za drugima, ali ćemo ubrzo ponovo morati da se
raziđemo.”
„Imala sam osećaj da ćeš reći nešto takvo.”
„Nas četvoro imamo dosta toga da obavimo. Ali Džejmi nije iz
našeg sveta. Mora da se vrati tamo odakle je došao.”
Džejmi je osetio tugu koju nije mogao da objasni. Nije pripadao
ovde, znao je to. Ali, nije želeo ni da ode.
Nastupila je duga i mučna tišina, koju je konačno prekinuo Flint.
„Znači da on onda nije Sapling”, rekao je jednostavno.
„Sapling je umro”, rekao je Met. „Poginuo je na Skathak hilu.”
„Onda sam ga ja ubio.”
„Ne.”
Flint je snažno pesnicom udario o sto, prosuvši vino. „Rekao si nam
da odaberemo”, vikao je, a po glasu Džejmi je mogao da oseti da je na
ivici suza. „Rekao si nam da jedan od nas mora da ide, a ja sam dozvolio
da se dobrovoljno prijavi.”
„Bio je to njegov izbor.” Met je ostao smiren. „Ne bi trebalo sebe da
kriviš.”
„Ali, ukoliko on nije Sapling”, rekla je Skar, „ko je onda on?”
Met se okrenuo prema Džejmiju.
„Govorio sam vam sve vreme”, rekao je Džejmi. „Zovem se Džejmi
Tajler. Živim u Nevadi, u Americi.”
„Gde je Amerika?”, pitao je Inti.
Met je ustao. „Treba mnogo da razgovaramo”, rekao je. „Evo nas
ovde, konačno, svi na okupu. Petorka. Danas smo uradili ono zbog čega
smo rođeni. Porazili smo Drevne i omogućili svetu da dobije novi
početak. Flinte, obećao sam ti odgovore i budi siguran da ćeš ih dobiti.
I ti takođe, Džejmi. Ipak, sada sam suviše umoran. Želeo bih da
provedem čitavu noć sa vama, za ovim stolom, ali ne mogu. Moram da
se naspavam.”
„I ja sam umoran”, promrmljao je Inti.
„Nećemo dugo biti zajedno”, nastavio je Met. „Ali to nije važno.
Godina, sat, pa čak i minut... sve što je važno jeste da smo se sreli. U
tom trenu naš posao bio je okončan. To je bilo to. To je bio jedini razlog
našeg postojanja. I ukoliko se ne budemo videli više nikada, ne treba
žaliti.”
Skar je stajala uz njega i dosula vino u svih pet krčaga. „Šta god
mislili o sudbini i svemu što uz to ide, želim da slavim”, rekla je. „Želim
da se sedam ovog trenutka do kraja života. Ti, ja, Inti, Flint i Džejmi. To
smo zajedno uradili. Mi smo Petorka. Nazdravimo u to ime.”
Svi su podigli krčage.
„Petorka”, rekla je Skar.
„Petorka”, odgovorili su joj uglas. Dodirnuli su se krčazima, metal
uz metal, a potom u tišini ispili vino.
Met se nasmešio. „Laku noć”, rekao je. „Razgovaraćemo ponovo
kada svane.”
Udaljio se.
„I ja idem”, zevnuo je Inti. „Oprostite mi. Ova gozba može da se
nastavio do duboko u noć, ali ja nemam snage. Danas sam doputovao
izdaleka. Moram da spavam.”
Džejmi ga je posmatrao dok se udaljavao samo nekoliko koraka iza
Meta. Zastali su kod prvog niza šatora, progovorili nekoliko reči pre
nego što su se razdvojili i svaki je otišao na svoju stranu.
Skar je ispila svoje vino. „Met nam nikada ništa ne govori”, rekla je
uzdahnuvši. „A kada se to i dogodi, mi ništa ne razumemo. Pobedili
smo u bici... I u ratu. Pretpostavljam da ću prihvatiti bilo šta što ima da
kaže.” Ispružila je ruku. „Laku noć, Džejmi. Idem da pronađem Erina i
Korijana. Popićemo piće za Finovu dušu. A onda ćemo da nastavimo da
pijemo sve dok ne zaboravimo da njega više nema. Videćemo se
ujutru.”
Ona i Džejmi ukrstili su ruke. Ona se tada nagnula napred i lagano
ga poljubila u obraz. Zatim je i ona otišla od stola.
On i Flint ostali su sami.
„Žao mi je”, promrmljao je Džejmi. Nije znao šta bi drugo mogao da
kaže.
„Ne treba da ti bude.” Flint je zvučao iznureno. „Drago mi je što si
ovde. Drago mi je što su tebe poslali na Saplingovo mesto.”
„I meni je drago.” Džejmi se zamislio na trenutak. Bio je preumoran
pa se borio da pronađe prave reči. „Dozvoli mi da ti kažem nešto o
Skotu”, rekao je. „On je pametniji od mene. Starao se o meni celog
života. Pre nedelju dana neki ljudi okomili su se na njega. Kidnapovali
su ga. Ja sam uspeo da umaknem. Sada shvatam da je to imalo veze sa
Drevnima. Mora da su nas zbog toga tražili. Ne znam gde se Skot sada
nalazi. Možda su ga ubili. Ne znam. Pokušavao sam da ga pronađem.”
„Da nije možda ovde?”
„Ne. Ne znam čak ni gde je. Čuo si šta je Met rekao. Ovaj svet nema
nikakve veze sa Skotom ili sa mnom. Pretpostavljam da ću morati da se
vratim kući...”
Flint je nesigurno stao na noge. Sve oko njih, pa čak i gozba i dalje
su bili u jeku. Inti je bio u pravu. Trajaće do zore.
„Idem da spavam”, rekao je Flint. „Videćemo se ujutru.”
„Laku noć, Flinte.”
„Laku noć, Džejmi.”
Džejmi je gledao svog blizanca kako odlazi i nestaje u jednom od
šatora, osetivši u srcu da je ovo bilo mnogo više od pozdrava za laku
noć i da se njih dvojica više nikada neće videti.
 REKA

Džejmi se probudio iz dubokog sna dok ga je neko drmusao. Otvorio je

oči i ugledao Meta kompletno obučenog kako se nadvija nad njim. Još
uvek nije svanulo. Video je slabašno svetlo kroz otvor na svom šatoru.
„Žao mi je”, rekao je Met. „Morao sam da te probudim.”
„Zašto? U čemu je stvar?”, Džejmi je i dalje bio u polusnu. Spavao je
čvrstim snom. Ništa nije ni sanjao.
„Moramo da razgovaramo.”
Džejmi je spavao u odeći. Već je počeo da se navikava na to. Dali su
mu ćebe i džak pun slame da mu posluži umesto jastuka. Sada se
odlepio od njih, uzeo mač i izašao s Metom iz šatora. Dan će biti lep. Na
nebu se video ružičasti trag koji je polako prelazio u blage obrise
plavog i sivog, a nigde na vidiku nije bilo ni tračka oblaka. Gozba se
konačno završila. Ljudi su zaspali na mestima na kojima su sedeli.
Svuda oko njih bilo je usnulih tela, a mogao se čuti neobičan odjek
borbe koja se odigrala na ovom mestu samo dan ranije.
Nigde nije bilo ni traga ni glasa od Flinta, Skar ili Intija. Met je nosio
majicu koja mu je slobodno padala preko vunenih pantalona i kožnih
čizama. Negde je ostavio svoj mač dok je Džejmi i dalje držao Ledenog.
Zašto ga je uopšte poneo sa sobom? Nije bilo neprijatelja, pa više nije
bilo potrebe da se plaši.
„Da li bi trebalo ovo negde da ostavim?”, pitao je.
„Ne”, rekao je Met. „Ponesi mač sa sobom.”
„Kuda idemo?”, pitao je Džejmi.
„Nećemo daleko.”
Probili su se između šatora, prateći brdo na kom su čekali Džejmi i
Skar pre nego što su pošli u napad. Kretali su se prema kraju polja u
istom onom pravcu odakle je Inti došao. Kada su ostavili šatore iza
sebe, Džejmi je čuo zvuk vode i iznenadio se kada je naišao na široku
reku koja se pružala preko polja u dubokom klancu. Voda je bila
kristalnoplava i izgledala je sveže i čisto. Svet se oporavljao sam od
sebe, a sve se odvijalo neverovatnom brzinom.
Pronašli su ravnu stenu i seli su uz samu reku.
„Postoje stvari koje moram da ti ispričam pre nego što odeš”, rekao
je Met.
„Vraćam li se tamo odakle sam došao?”, pitao je Džejmi.
„Da.”
„Onda mi kaži o Kompaniji Buđenje noći. Kaži mi šta se dogodilo
Skotu. Šta su mu učinili?”
„Ne znam ništa o tome, Džejmi. Žao mi je. To je tvoj svet, a ne moj.
Ali postoje načini da ti pomognem. Voleo bih samo da znam odakle da
počnem...”
Duboko je uzdahnuo. A onda je još jednom progovorio.
„Siguran sam da si do sada shvatio da si doputovao iz jednog sveta
u drugi. Ono što moraš da razumeš jeste da je u pitanju isti svet. Ovo je
prošlost. Ti živiš u budućnosti. Ovo su dve civilizacije koje su
razdvojene deset hiljada godina.”
„Ne mogu mnogo toga da ti kažem o našem svetu. Bio je nekada
davno veoma lep. Mislim da je bio miran. Ljudi su jednostavno
nastavili da žive svojim životima, a da nisu povređivali nikog drugog.”
„Međutim, onda se dogodilo nešto loše. Drevni. Ne znam odakle su
došli, niti kako, ali čim su stigli, sve se promenilo. Imali su samo jedan
cilj, a to je da nas slome. Nekako im je pošlo za rukom da ljude okrenu
jedne protiv drugih, posle čega je sve bivalo sve gore i gore. Bilo je
očigledno da se neće zaustaviti sve dok na kraju ništa i ne ostane. Ipak,
sve je moralo da se odvija što je sporije moguće. U tome je stvar,
Džejmi. Takva je njihova priroda. Hrane se očajem. To je čitav smisao
njihovog postojanja.”
„Već si video mali deo onoga što su ovde učinili. Video si šta se
odigralo na Skathak hilu i u Gradu kanala. Razrušili su sve ono što je
bilo lepo ili korisno, domove i hramove, bašte i terase, sela i gradove.
Svi koji su im se našli na putu bili su ubijeni ili pretvoreni u robove. Čak
im ni to nije bilo dovoljno. Ne možeš ni da zamisliš koliko su moćni bili.
Uspeli su da promene atmosferu na čitavoj planeti. Sasekli su nam
šume i ubili sve životinje koje su nekada tu živele. Zagadili su reke i čak
su i isušili mora da bi na kraju bilo skoro sasvim nemoguće pronaći
vodu za piće. Istopili su ledena polja na severu i uništili sve omotače
koje su postavljene oko zemlje u cilju zaštite. Nisu mogli da unište
Sunce ili zvezde, ali su ih prekrili oblacima kako ih niko više ne bi
video.
 „Sve je ovo počelo mnogo pre mog rođenja i nastavilo se dok sam
odrastao. Razlog zbog kog Skar i ja kao i ostali ne znamo za drugačije
leži u tome što je naš svet oduvek ovakav. Sada imam četrnaest
godina... Mislim da je tako. Verovatno smo vršnjaci. Zapravo, vrlo je
verovatno da smo se nas petoro rodili u istom trenutku. Niko od nas
nikada nije saznao ništa o svojim roditeljima. I svi smo posebni. Imali
smo moći...”
Džejmi je klimnuo glavom. Video je da je Met odbijao neprijatelje
jednostavnim pokretom ruke. On i Flint bili su u stanju da čitaju misli
drugih ljudi. Inti je posedovao isceliteljske moći. A Skar? Ukoliko je
posedovala moći, nije ih onda javno pokazivala. Džejmi je želeo da pita
nešto o njoj, ali je Met nastavio dalje.
„Poslati smo na Zemlju da vodimo bitku protiv Drevnih. Ubrzo smo
shvatili da nećemo biti dovoljno snažni: bar ne samostalno. To je ono
što sam rekao sinoć. Poenta je bila u tome da se okupimo. Morali smo
da pronađemo jedni druge, a onda... Pa, video si i sam. Bilo je dovoljno
samo da se sretnemo.”
„Ipak, to nije bilo tako jednostavno kao što bi mogao da pomisliš. Za
početak, svi smo bili u različitim zemljama. Život je već bio užasan i
pun opasnosti kada smo se rodili. Skar je bila primorana da radi u
rudnicima. Inti je juče počeo da mi govori o tome kako su ga njegovi
ljudi skrivali u planinama. U tome je bio trik. Drevni su znali za nas i od
samog početka su nas tražili. Mene su mnogo puta pokušali da ubiju.
Godinu dana sam proveo kao njihov zatvorenik.”
„Pronašli smo jedni druge zahvaljujući našim snovima i tu stvari
postaju sve zamršenije, Džejmi. Govorio sam o dva sveta, o prošlosti i
budućnosti, ali postoji i treći svet koji je na neki način tunel između ova
dva. U njemu postoje ogromno more i ostrvo...”
„Bio sam tamo!”, uzviknuo je Džejmi.
„Da. Postoji i u tvom i u mom vremenu.”
„Video sam te u čamcu napravljenom od trske. Mislim da je Inti bio
sa tobom.”
„I ja sam video tebe.”
„Ispričaj mi o svetu snova.”
„Postoji prava pustoš i žena koja tamo živi sama. Takođe postoji i
biblioteka. Možda ćeš je jednoga dana i pronaći. Ali, neću ti sada o tome
govoriti. Ono što je potrebno da znaš jeste da je svet snova stvoren za
nas petoro. Možemo da se srećemo tamo i razgovaramo, i tamo nije
čak ni važno da li govorimo istim jezikom. Ponekad deluje zastrašujuće
dok putujemo tamo. Ali, snovi nam pomažu. Nemoj nikada to da
zaboraviš.”
„Sada ću pokušati da ti objasnim kako si dospeo ovamo i zbog čega
ne možeš da ostaneš. Ovo je najteži deo i verovatno ću te sasvim
zbuniti, ali ću svakako dati sve od sebe.”
Met je zastao da duboko udahne. Nikog drugog nije bilo u blizini.
Voda je proticala pored njih i presijavala se na jutarnjem svetlu.
„Govorio sam o prošlosti i budućnosti”, počeo je. „Kada
razmišljamo o vremenu, obično na njega gledamo kao na pravu liniju.
Nedelja predstavlja samo sedam dana u nizu. Vek je dug čitav niz
godina, njih stotinu. Čak i tvoj život deluje kao da se kreće u jednom
pravcu. Rođen si, odrastaš, stariš i na kraju umireš.”
„Pretpostavimo da vreme ne teče baš tako pravolinijski.
Pretpostavimo da vreme promiče kružno. Razmisli šta bi to značilo.”
„Ne bi bilo početka”, rekao je Džejmi. „A ni kraja.”
„Pa... Početak i kraj bili bi na istom.” Met je podigao ruku. „Bilo bi
poput sata. Većina satova su kružni i kada dođemo da ponoći,
istovremeno smo došli na kraj jednog dana i na početak drugog.
Drugim rečima, samo delić sekunde i početak i kraj dana postoje u
jednom istom trenutku.”
„Isto je i sa nama. Početak i kraj. Našli su se negde u sredini i mi
smo se tačno tada rodili.”
Odmahnuo je glavom i uzdahnuo kao da je iznervirao sam sebe.
„To ne ide pravim putem”, rekao je. „Dozvoli mi da počnem iz
početka.”
Promislio je na trenutak, a zatim nastavio.
„Juče, četiri dečaka i devojčica okončali su dugačak rat protiv
Drevnih.”
„To smo bili mi.”
„Da. Pobedili smo ih i uspeli da ih pošaljemo u drugu dimenziju. I
evo nas gde smo. Ukoliko želiš, mogao bi da kažeš da se nalazimo na
dvanaest sati i novi dan samo što nije počeo. Zarobili smo Drevne s
druge strane kapije i sada izgleda kao da ne postoji način da će oni
ikada biti u stanju da se vrate.”
„Šta će se onda sledeće dogoditi?”
„Svet će se promeniti. Nije ostalo mnogo ljudi, Džejmi. Bili smo
samo na korak od uništenja. Širom planete rasuto je svega nekoliko
hiljada ljudi, a ono što se odigralo ovde, bitka i nas petoro, ubrzo će biti
sasvim zaboravljeno. I kako godine budu prolazile, svet će se menjati.
Led se nije sasvim otopio na severu, a formiraju se i novi kontinenti.
Ulazimo u mračan period: vreme u kome čitava civilizacija mora
ponovo da stane na noge. Ali potom, veoma polako, točak vremena će
se okretati i podizaće se novi gradovi, procvetaće nove kulture. Sve će
ponovo nastati.”
„A onda ćete se jednoga dana, ti i tvoj brat roditi za deset hiljada
godina! Vaš svet izgledaće veoma drugačije od našeg i iako će nekoliko
imena i mesta možda odzvanjati vekovima, veoma mali broj ljudi znače
šta ta imena zapravo znače. Drevni. Petorka. Zgrada prve kapije.”
„Pomislićeš da živiš na sigurnom i prijatnom mestu, ali bojim se da
nećeš biti u pravu. Drevni će nekako pronaći put iz zatvora koji smo
stvorili za njih i ono što će uslediti biće potpuno isto kao ovo što se
odigralo ovde. Ojačaće i okončaće započeto.”
„Uništiće nam svet”, rekao je Džejmi.
„Da.”
„Buđenje noći. Oni su deo toga.”
„Drevni se zapravo ne pojavljuju onoliko dugo koliko je to moguće.
Pronalaze ljude koji su zli ili pohlepni ili su puni mržnje i daju im moć.
Ovi ljudi misle da će se obogatiti. Misle da će dobiti sve što požele. Tek
će na samom kraju shvatiti da su ih Drevni lagali i da su i sami osuđeni
na propast. Neće biti preživelih. Čitava planeta mora da umre.”
„Ono što se događa u tvom svetu identično je onome što se
dogodilo u mom. Juče se jedan ciklus okončao i dobijena je poslednja
bitka. Za tebe će isti taj ciklus upravo početi. Drevni će samo jačati.
Svet će biti rastavljen. A ti ćeš morati da se suočiš sa njima po drugi
put.”
„Sam?”
„Ne, Džejmi. U tvom svetu postoji takođe četiri dečaka i devojčica
koji moraju da se sretnu. Čuvari kapije. I tamo postoje i Met i Inti i Skar
kao što postoje i ovde.”
„Jesmo li isti ili smo različiti?”
„Isti smo, samo što živimo u različitim vremenima.”
„Ne razumem!”
Met je uzdahnuo. „Ne pokušavaj da razmrsiš sve ovo. Samo
razmišljaj o tome kako sve zapravo deluje. To je jedino važno.”
„Pet Čuvara kapije u prošlosti. Ista petorka, ponovo rođena, bori se
u budućnosti. Ponekad se srećemo...”
„U svetu snova.”
„Da. U suprotnom smo razdvojeni.”
 „Kako sam onda dospeo ovamo? Šta ja sada radim ovde?” Džejmi
nije razumeo sve što mu je Met govorio, ali mu je bilo jasno da je
nekako prešao iz jednog sveta u drugi i da ovde ne pripada.
„Ovo je jedna stvar koju Drevni nikada nisu mogli da razumeju”,
rekao je Met. „Mogu to da ti objasnim sada, ali oni to nikada nisu
shvatali i zato sam uspeo da ih obmanem.”
„Evo kako to deluje. Negde, u tvom svetu, postoji dečak po imenu
Met. I ukoliko on bude ubijen, ja ću ga istog trena zameniti... Kako bi i
dalje bilo pet Čuvara kapije. A da sam ja bio ubijen, Met iz budućnosti bi
odmah zauzeo moje mesto. Shvataš li? Svako od nas ima dva života. Da
bi nas stvarno ubili, Drevni to moraju da učine dva puta.”
„Sapling je bio ubijen.”
„Da.” Met je pognuo glavu, a kada je ponovo progovorio, glas mu je
bio tih. „Sapling nikada i nije imao šta da pronađe na Skathak hilu.
Poslao sam ga tamo zato što sam znao da će tamo i umreti. I on je to
znao. Flint sebe krivi, ali istina je da se Sapling žrtvovao zarad svih
nas.”
„Vidiš, morao sam da dozvolim Drevnima da ubiju jednog od nas.
Morali su da misle da je krug prekinut, da se Petorka nikada neće
okupiti i da su pobedili. Jedino će tako postati manje obazrivi. Videli su
Saplinga kako umire, ali nisu shvatili da ćeš ti doći da zauzmeš njegovo
mesto i da će nas na kraju ipak biti petoro. Dogodilo se upravo to.
Dozvolili su Intiju da prođe kroz njihove redove. A kada ste ti i Skar ušli
u bitku, to je bilo to. Pobedili smo ih zahvaljujući triku.”
„Ali ja nisam Sapling, kako je moguće da govorim njegovim
jezikom?” Džejmi je i dalje bio svestan da reči koje sada koristi nemaju
nikakvog smisla u dvadeset i prvom veku u Nevadi. „Kako je moguće da
umem da jašem konja? I ovo...” Podigao je Ledenog. „Imam osećaj kao
da je ovaj mač napravljen za mene. Nikoga u životu nisam ubio, ali čim
sam ga uzeo u ruku...” Zastao je, ne želeći da se seća jučerašnjeg
pokolja.
„Jednoga dana, borićeš se u drugoj bici”, rekao je Met. „Do tada ćeš
steći dovoljno veština. Prošlost uči iz budućnosti i budućnost iz
prošlosti. Već sam ti rekao. Mi smo uvek ista Petorka.”
„Ali imamo različita imena.”
Met je klimnuo glavom. „Tako je. Ali, odakle imena potiču? Mi ih ne
biramo. Neko nam ih daje.”
Džejmi je razmislio na trenutak. Nazvali su ga Džejmi po doktoru
koji ga je pregledao kada su ga našli kao napuštenu bebu. Skot je dobio
ime po kutiji sa semenom trave. To nisu bila njihova prava imena.
Samo su poslužila svrsi.
„U ovom svetu Inti je dobio ime po Suncu”, nastavio je Met. „U
budućnosti će se zvati Pedro. Nema veze. Imena ne menjaju činjenicu
ko smo mi zapravo.”
„Koje je tvoje pravo ime?”, pitao je Džejmi.
Met je utihnuo. „Radije koristim ime iz tvog sveta”, rekao je . „Ja
sam samo Met.”
Džejmi je osetio kako mu noga trne. Pitao se koliko već dugo sede
ovde. Sunce je bilo sve više. „Nema mnogo toga što bih dodao ovde”,
nastavio je Met. „Možda bi voleo da znaš gde se nalaziš. Deset hiljada
godina kasnije ova zemlja će izgledati sasvim drugačije. Pretvoriće se u
malo ostrvo. Zvaće se Engleska. Ponovo će se pojaviti šume, a otprilike
milju daleko nalaziće se selo. Zvaće se Leser Maling, i iako će ljudi
zaboraviti sve o Drevnima i bici u kojoj smo upravo pobedili, poneko
će se sećati da se nešto važno ovde dogodilo. Tu će se nalaziti kameni
krug, izgrađen oko mesta na kom smo se Inti, Skar, Flint, ti i ja konačno
sreli. Krug će biti poznat kao Gavranova kapija.”
Met se nasmešio i pokazao nadole.
„Vidiš li reku pored koje sedimo? Jednoga dana, ona će mi spasiti
život. Pa, ne baš moj.” Pokazao je uzvodno. „Drugi Met plivaće odatle i
dospeće ovde napola mrtav. Kada se izvuče iz reke, neće znati ništa o
meni. Jer on pripada budućnosti. A ja sam ovde, u prošlosti.”
„Šta se sada događa?”, pitao je Džejmi. „Poslaćeš me nazad.”
„Da. Moraš da pronađeš svog brata. Moram da te upozorim, Džejmi.
Ukoliko su Skota Drevni uzeli pod svoje, moraš da se pripremiš za
najgore. Povrediće ga. Možda će čak pokušati i da ga promene. Ukoliko
ga pronađeš, postoji mogućnost da više nije onaj isti Skot.”
„Nije bio u Tihom zalivu”, rekao je Džejmi. Odjednom je osetio
nemoć. Uz sve što se dogodilo u ovom drugom svetu, uspeo je da
zaboravi koliko je podbacio u vlastitom. Skot je bio u zatvoru, ali je
nestao odatle. Potraga mora da počne još jednom. „Gde da ga tražim?”
„Koristi snove. Svet snova koji posećujemo funkcioniše na
neobičan način. Ponekad nam šalje poruke u vidu slika ili simbola.
Upamti sve što tamo vidiš. Možda će značiti nešto.”
Met je ustao.
„Moram da idem”, rekao je. „Još uvek ima mnogo posla ovde. Za
nekoliko dana otputovaću s Intijem do njegove zemlje. Tamo se nalazi
neutvrđeno mesto na kome ćemo morati da napravimo kapiju i
pobrinemo se da Drevni tuda ne mogu da prođu. Inti ima sjajnu ideju
za nekakvu bravu, ali na visokom nivou. Napravićemo je zajedno tako
da može da se ugradi u pustinjsko tle...”
„U čemu je poenta?” prekinuo ga je Džejmi. „Već si mi rekao da će se
Drevni još jednom vratiti.”
„Pa, rekao bih da je to jedan sasvim oprečan stav. Samo zbog toga
što znamo da će se vratiti, to ne znači da ne smemo da pokušamo da ih
u tome sprečimo. Što ih duže budemo držali dalje od nas, svet će imati
više vremena da se oporavi.”
„Zar zaista nemaš predstavu o tome gde bih mogao da pronađem
Skota?”
„Žao mi je. Mora da je još uvek živ. Da su ga ubili, Flint bi morao da
ga zameni i budi siguran da bi on našao načina da te pronađe.”
Čula se glasna škripa i nešto je ispalo iz neba, sletevši na granu
hrasta s druge strane reke. Džejmi je panično ustao, ali je shvatio da je
u pitanju bio samo orao. Sada se nije pomerao i kao da je piljio pravo u
njega.
Met je primetio pticu i Džejmi je stekao utisak da mu je ona nešto
značila. „Postoji još jedna stvar koju ću ti reći, a koja može da
pomogne”, rekao je.
„Šta je to?”
„Postoje dve kapije koje postoje i u mom i u tvom svetu. Mi smo
danas napravili prvu. Inti i ja ćemo napraviti drugu veoma brzo. Ipak,
postoji još nešto što moraš da znaš. Postoji još dvadeset i pet ulaza.”
„Kako to misliš?”
„Šta misliš kako smo proputovali sve te velike daljine da bismo
pronašli jedni druge? Inti je došao s drugog kraja sveta, i budi uveren
da nije išao brodom! Prolazi su neka vrsta prečica. Uđeš na jedna vrata
i izađeš na druga udaljena hiljadama milja. I u tvom svetu postoje
prolazi.”
„Gde?”
„Svi su na svetim mestima, ili mestima koja su postala sveta samo
zbog toga što su prolazi napravljeni baš na njima. Mesta obožavanja.
Zgrade, ali i pećine, grobnice, pa čak i brda. Obeležena su istim onim
zvezdama petokrakama koje smo imali na barjacima. To je simbol
moći Petorke. Biće potrebno da ih pronađeš. Sve njih.”
„Kako ćemo to da uradimo?”
„Postoji mapa. Nacrtao ju je čovek po imenu Džozef od Kordobe.
Bio je monah, ali su ga proglasili svecem. On je bio jedan od malog
broja ljudi koji su znali za nas i naš rat sa Drevnima. Stavio je mapu u
svoj dnevnik i na njoj se nalazi svih dvadeset i pet prolaza. Pronađi
dnevnik i on će ti pružiti uvid u tajne staze oko čitavog sveta.”
„Kako da se vratim u svoj svet?”, pitao je Džejmi.
„To je lako. Neko ti je poslao vodiča.”
Džejmi je pogledao preko reke. „Orao?”
Met je klimnuo glavom.
„Šta sada da radim?”
„Prati orla. On će ti pokazati kuda da ideš.” Met je ustao.
Dva dečaka gledali su se gledala.
„Zbogom, Džejmi”, rekao je Met. „Srešćemo se opet.”
„Drago mi je što sam mogao da se borim uz tebe, Mete. Pozdravi
Intija i Skar u moje ime. I Flinta.” Džejmi je poslednji put izvukao mač iz
korica. Držao ga je kratko, ne želeći da ga vrati iako je znao da ne može
da ga ponese sa sobom. Predao ga je Metu. „Pobrini se za Ledenog”,
rekao je. „Imao sam ga veoma kratko, ali me je dobro služio.”
Njih dvojica pogledali su se još jednom, poslednji put. Met se
okrenuo ostavljajući Džejmija pored reke i uputio se nazad prema
kampu.
Džejmi je pogledao u orla, koji se polako pomicao i kostrešio perje.
„Kojim putem?”, uzviknuo je.
Orao je preleteo kratku razdaljinu do sledećeg drveta, a onda još
dalje. Poruka je bila jasna. Očekivao je od Džejmija da prepliva reku.
Nije bio baš siguran da mu se ta ideja dopada. Reka je bila duboka i
hladna, a voda je bila veoma brza i nemirna. Ipak, izgledalo je kao da
nema mnogo izbora.
„Kako god ti kažeš...” Džejmi se spustio niz obalu i ušao u vodu.
Bio je već na pola puta i izvan dubokih voda kada je shvatio da je
struja suviše jaka i da neće uspeti. Reka ga je uzela pod svoje i nosila ga
je nizvodno, bacajući ga uz obale koje su se podizale sve više i više,
zaklanjajući svetlost. Što je još gore, odeća ga je sputavala i bila je
toliko natopljena da ga je vukla ispod površine vode. Džejmi je počeo
da paniči. Okrenuo se razmišljajući o tome da pozove Meta u pomoć.
Met je sada već bio prilično daleko i u trenutku kada je otvorio usta,
počeo je da guta vodu. Očajnički se bacakao okolo. Ukoliko ne dospe do
obale ili se ne uhvati za nešto, reka će ga sasvim savladati. Bilo je
suludo. Zar je prošao toliko toga da bi se na kraju udavio?
Orao ga je i dalje posmatrao sa drugog drveta. Džejmi ga je
pogledao i pretpostavio da sve ovo što se dešava ima smisla. Naveo ga
je u zamku, u koju je on ne razmišljajući upao. Voda, smrtno hladna,
hučala je svuda oko njega. Sada se već našao ispod površine. Boreći se
s rekom i koristeći svu svoju snagu, isplivao je na površinu i udahnuo
ponovo. Ispred sebe ugledao je pećinu, nazubljeni otvor u steni. Voda je
hrlila unutra noseći Džejmija sa sobom.
Uspeo je da vrisne, ali ga je voda potom odnela u tamu. Još jednom
je zaronio, ali ovoga puta više neće biti povratka na površinu. Voda mu
je ulazila u nos i usta. Vrteo se u krug. Kako je dozvolio da se ovo desi?
Bio je siguran da će umreti.
A zatim nije usledilo ništa.

Džejmi je otvorio oči.

Ležao je na boku, umotan u ćebe. Nalazio se u pustinji Mohave. Bio
je suton. Ispred njega gorela je vatra i osećao je jak bol između lopatica.
Džo Feder se nagnuo nad njim. Smešio se, a lice mu je prepravilo
olakšanje.
Vratio se.
 NAZAD U RINO

„Koliko sam već dugo ovde?”, pitao je Džejmi.

„Dve noći i dva dana”, odgovorio je Džo Feder.
„Gde se tačno nalazimo?”
„Nalazimo se južno od Bolder Sitija. U planinama. Niko nas ovde
neće pronaći.”
Džejmi je brzo proračunao. Vreme koje je proveo u nesvesti u ovom
svetu podudaralo se s vremenom koje je proveo boreći se i
preživljavajući u drugom. Gledao je u Džoa, koji se igrao štapom s
vatrom i terao varnice da poskakuju. Sunce je zalazilo i uskoro će veće
postati hladnije, a vatra im je služila da se na njoj prokuva voda, skuva
jelo ili im pruži malo svetla kada padne noć. Nije bilo ni traga ni glasa
od Danijela. Spavao je u svom šatoru.
„Postoji nešto što bih morao da vas pitam”, rekao je Džejmi.
„Jesi li sasvim dobro da možeš da govoriš?”
Džejmi je pomerio rame. Onoga trenutka kada se vratio u svoj svet,
i rana je ponovo bila tu. Osećao je tačno ono mesto kroz koje je prošao
metak. Verovatno će ga osećati još godinama. Ipak, nije ga baš toliko
bolelo.
„Morali smo da te sečemo”, rekao je Džo. „Izvadili smo metak i
povili ranu korom vrbe.” Džejmi je bio zbunjen. To je starinski lek. Ali
takođe deluje. Vrbina kora sadrži antiseptik, prirodni lek protiv
bolova.”
„Ko je to učinio, Džo?”
„Moj prijatelj i ja.”
Džejmi je klimnuo glavom. „Pa, hvala...” Bilo je sigurno da neće da se
žali. U poslednja dva dana video je mnogo gore povrede.
„Evo...”, Džo je podigao čajnik sa vatre i sipao ključalu vodu u dve
šolje. Ko god da ih je ovde dovezao, ostavio im je dovoljno zaliha. Džo je
napravio ružičasti čaj, koji je bio pomalo gorak. „Čaj meg gel”, objasnio
je. „Čisti krv. Možda će izbaciti neke toksine iz rane.”
 „Hvala.” Džejmi je prihvatio tečnost, ali je nije pio. „Jeste li sigurni
da smo ovde bezbedni?”
„Da. Vlasti te neće ovde tražiti, a i ako se to desi, neće moći da nas
pronađu. Moj narod je Vasho. Znamo kako da se krijemo.”
„I vi ste Vasho.”
„Da. Kao ti i tvoj brat.”
„Znali ste sve o Petorki.” Džejmi se setio šta je Džo rekao kada je
došao u samicu. „Znate li za Drevne?”
Džo je bio tih nekoliko trenutaka. „Mi ih tako ne zovemo”, rekao je.
„Svako pleme ima različito ime za njih. Pleme Navaho Indijanaca zove
ih Anasazi. To znači drevni neprijatelj. Mi o njima govorimo kao o
žderačima ljudi. Sve je to isto.”
„Kako ste znali ko sam?”
„Čekao sam te.” Džo je uzeo gutljaj čaja, ohrabrujući Džejmija da
učini isto. „Kako da počnem da ti pričam o svemu što želiš da znaš?”,
rekao je. „Možda bi trebalo da te pitam koliko toga znaš o pripadnicima
plemena Vasho, kao i o drugim Indijancima.”
„Ne znam baš mnogo”, priznao je Džejmi. „Razgovarali smo o
Indijancima u školi. O svemu što im se dogodilo.”
„Onda moraš da shvatiš da je moj narod uništen”, rekao je Džo.
Govorio je o činjenicama i bez trunke zlobe. „Vasho je bilo planinsko
pleme i naučili smo da se krijemo. Ali i pored toga, danas nas je ostalo
svega nekoliko stotina i više nemamo gotovo ništa. Naravno, nismo
sami. Svi Indijanci u Americi pate na isti način. Belci su nam oduzeli
prošlost i odrastamo s malo nade u budućnost. Mnogi roditelji okrenuli
su se alkoholu u želji da zaborave šta nam je sve urađeno. Mnogi naši
mladi počeli su da se drogiraju iz istog razloga.”
„Ipak, postoje neki od nas koji hodaju između dva sveta. Radimo u
modernoj Americi, u hotelima ili kazinima, ili kao ja u zatvorima. Ali,
nismo zaboravili našu istoriju. I još uvek pričamo priče o velikoj bici
koja se odigrala na početku vremena i o dva heroja, blizanca, koji su
pomogli da se ta bitka dobije.”
„Flint i Sapling.”
„To nisu imena kojima se mi služimo. To su imena Irokisa, bar tako
mislim. Ali, nema ni veze. Nekada davno sva plemena bila su samo
jedno pleme. U svakom slučaju, ove priče nikada nisu zapisane.
Promenile su se vremenom.”
„Čak i danas pričaju se priče o braći blizancima. I Apači, i Kiova i
Navaho Indijanci, kao i mnogi drugi. Blizanci su uvek dečaci tvojih
godina. U mnogim pričama, Flint je zao. Zbog njega Sapling umire.”
„Nije bio zao”, rekao je Džejmi. „Sapling je želeo da umre.”
„Uvek nam je pričano kako će se blizanci heroji vratiti onda kada to
bude bilo potrebno i da ćemo mi morati da brinemo o njima. Samo je
jedan način na koji ćemo ih prepoznati.” Džo je rukom dodirnuo svoje
rame. „Imaće beleg. Ovde...”
„Tetovažu...”
„Vi je tako zovete, ali to nije nešto što vam je neko napravio. Video
sam to jednom. To je nešto sa čim ste rođeni.”
„Šta to znači?”
„Indijanski simboli imaju mnogo značenja. Spirala je simbol
ljudskog života. Svaki čovek ima spiralu na svom telu, pogledaj otiske
prstiju, ili kosu na glavi. Za nas su ti delovi tela oduvek bili sveti. Spirala
je kružna i nikada se na završava, pa takođe može da znači i
besmrtnost. Što se linije tiče i činjenice da je razdvaja na pola, to može
da znači mnogo toga, dan i noć. Dobro i zlo...”
„Blizanci.”
„Da. Video sam beleg dok si se tuširao i odmah sam pretpostavio ko
si. Ali, ti si me zbunio. Slagao si me. Rekao si da nemaš brata.”
„Nisam mogao da vam kažem. Nikome nisam smeo da kažem.”
Džo je klimnuo glavom. „Da sam znao, možda bih reagovao ranije. I
pored toga, kontaktirao sam sa svojim prijateljima. To nije bilo
jednostavno. Morao sam da stupim u kontakt s njima putem
satelitskog telefona, a svi pozivi u Tihom zalivu se prate. Naterao sam
ih da razumeju, a oni su se složili da se okupe. Onda je Maks Koring
otkrio ko si. Rekao mi je tvoje pravo ime i rekao mi da imaš brata
blizanca. Tada sam znao da si u velikoj opasnosti.”
„Zato ste organizovali upad u zatvor.”
„Da.”
„Gde su sada vaši prijatelji? Nisam ni imao prilike da im zahvalim.”
„Njima nije potrebna tvoje zahvalnost. Bila im je čast da su mogli da
pomognu. Mnogi su se sada vratili svojim kućama. Nekoliko njih je i
ranjeno. Ali niko nije stradao.”
Čuo se šum i Danijel se pojavio, puzeći iz šatora krmeljivih očiju.
Dremao je tokom popodneva, ali sada je trepnuo i osmehnuo se,
zadovoljan što vidi Džejmija. „Budan si!”, rekao je.
„Deni... Moram da popričam sa tobom.” Džejmi se mučio da se
pridigne. Bolela su ga leđa, ali je na kraju uspeo da se namesti i da
prekrštenih nogu sedi ispred vatre. Obojica su i dalje nosila zatvorsku
odeću, ali im je neko dao nove majice. Denijeva je reklamirala motorno
ulje.
„Pomislio sam da su te ubili”, rekao je Deni. „Došla je neka starica i
bila je zaista stara. Dugo te je tražila. Nisu mi dozvolili da gledam. Ne
znam šta je uradila, ali je jutros natovarila konja i otišla. Mislio sam da
si umro.” Slegnuo je ramenima. „Drago mi je da nisi.”
Džo je ustao. „Ostaviću vas zajedno”, rekao je. „Moram da
pripremim obrok.” Nestao je iza šatora.
Džejmi je pogledao oko sebe. Bili su u nekakvom klancu između
planina, okruženi stenama sa svih strana. Ukoliko helikopter ne doleti
tačno iznad njih, nije bilo šanse da ih iko vidi. A i sam Džo je rekao da
nema razloga da ih iko ovde traži. Pogledao je šator u kom je Danijel
spavao. Izgledao je onako kako je i zamišljao, napravljen od životinjske
kože s jednostavnim šarama koje su se spajale pri tlu. Sunce je bilo
nisko na nebu i bojilo je planine u crveno. Ništa se nije pomeralo osim
vatre, koja je prosto gutala drvo i ispuštala dim.
Pogledao je u Danijela. „Kako si?”
„Dobro sam.” Uzdahnuo je Danijel. „Sada bih želeo da idem kući.
Džo ima mobilni telefon, ali ovde nema signala. Nisam čak mogao ni
mami da se javim.”
„Možeš li nešto da mi ispričaš o Tihom zalivu?” pitao ga je Džejmi.
Zastao je. „Možeš li nešto da mi kažeš o Skotu?”
„Nema mnogo toga što mogu da ti ispričam.” Danijel je seo sa druge
strane logorske vatre. „Uhvatili su me dok sam se vraćao kući iz škole i
odveli me tamo. U bloku nas je bilo šesnaest. Ja sam bio najmlađi. Bile
su četiri devojčice. Ostali su bili dečaci.” Razmislio je na trenutak. „Prvi
mesec bio je najgori. Radili su svakakve eksperimente. Imali su suludu
ideju o tome da ja posedujem nekakve moći. To ih je zanimalo. Tražili
su decu s moćima. Mogao sam da vidim budućnost. Je li ti tako rekla
moja mama?”
Džejmi je samo klimnuo glavom.
„To se dogodilo tek nekoliko puta, i uopšte nije bilo tako. Više sam
imao nekakav loš osećaj. Autobus se slupao, a ja sam nekako znao da će
se to dogoditi. Možda su tako čuli za mene, jer je tekst o meni izašao u
novinama. U svakom slučaju, pokušali su da me nateraju da to ponovim
i kada nisam mogao, povređivali su me. Imali su posebnu sobu. Rekli su
da je to jedino mesto u Tihom zalivu u kome će moje moći doći do
izražaja, ali to svakako nije menjalo stvari jer ja zaista nisam mogao
ništa da učinim, pa su posle nekog vremena izgubili interesovanje za
mene.”
To je bar objašnjavalo jednu stvar koju Džejmi nije mogao da shvati
- zašto nije mogao da utiče na Maksa Koringa da učini ono što je od
njega hteo. Pomislio je kako mu moći slabe. Prirodni fenomen, možda
nekakva vrsta prirodnog magnetizma uspela je da ih neutralizuje.
Buđenje noći ništa nije prepuštalo slučaju.
„Tražili su Petorku”, Džejmi je promrmljao. Odjednom mu je sve
postalo jasno.
„To su zvali Projekat Psi”, nastavio je Danijel. „Ostala deca bila su iz
cele Amerike. Sve je bilo isto za sve nas. Testirali su nas. Povređivali
nas. A onda su nas ostavili na miru. Posle toga su nas jednostavno
držali u zatvoru, što je bilo loše jer mi nismo ništa učinili. Bili se plašio
da će nas ubiti jednoga dana kada im više ne budemo trebali.”
„Ko je Bili?”
„On mi je bio prijatelj. Žao mi je što smo morali da ga ostavimo.
Nadam se da je s njim sve u redu.”
„Pričaj mi o Skotu.”
„Skot je poslednji stigao. Mora da je to bilo pre nekoliko nedelja.
Imao je ćeliju odmah do moje i uspeo sam da ga vidim pre nego što su
se okomili na njega.” Danijel je video Džejmija kako se stresao. „Žao mi
je...”, promrmljao je.
„Koliko su ga povredili?”
„Odveli su ga i znam da su mu sigurno učinili mnogo toga lošeg, jer
posle nekoliko dana više nije želeo sa mnom da razgovara. Nije želeo
da razgovara ni sa kim. Ćelavac ga je maltretirao... Gospodin Bejns.”
Danijel je napravio pauzu. „Znali smo da im je Skot važan jer je stigla ta
žena. Bila je mršava i koščata sa sedom kosom i licem nalik na trulu
voćku. Videli smo je samo jednom pre toga. Svi su je se plašili.”
„Znaš li kako se zove?”
Danijel je odmahnuo glavom. „Nikada se nije predstavila.”
Postojalo je samo još nešto što je Džejmi želeo da zna, iako je
strahovao da svoje misli pretoči u reči. „Šta se dogodilo Skotu?”, pitao
je. „Šta su mu učinili?”
„Ne znam, Džejmi. Žao mi je. U jednom trenutku bio je tamo, a u
sledećem ga nije bilo uopšte. Niko nije znao kuda su ga odveli.”
I to je bilo to.
Isto to mu je i Džo rekao. Džejmi je osetio nalet razočaranja, ali ga je
odagnao. Nema nameru da poklekne. Setio se svega što mu je Met
rekao. Vodio je vojsku i borio se u ratu... Nevažno je što je u pitanju bio
drugi svet i sasvim drugačije vreme. Čudno je da ni za trenutak nije
doveo u pitanje to da li se sve stvarno odigralo, ili da je čitava stvar
samo nekakva fantazija koju je proživljavao dok je bio u nesvesti. Znao
je da je sve bilo stvarno. A i Džo ga je prepoznao. Prepoznao ga je kao
jednog od Petorke. Šta god da se dogodilo, pronaći će Skota, bez obzira
na to koliko dugo bi ta potraga mogla da traje.
„Kada bismo mogli da odemo?”, pitao je Danijel.
Dečak je imao samo jedanaest godina. Kidnapovali su ga usred
belog dana, razdvojili od majke i držali ga zatvorenog sedam meseci.
Džejmi je razumeo kako bi mogao da se oseća.
Džo se pojavio noseći tiganj.
„Kada bismo mogli da odemo?”, Džejmi je samo ponovio pitanje.
„Kuda biste hteli da odete?”, pitao je Džo.
„Moramo da se vratimo u Rino. Denija tamo čeka majka.”
Džo je razmislio. „Još dvadeset i četiri sata”, rekao je. „Najbliži put je
udaljen sedam milja i moraćemo da se krećemo noću. Imam prijatelje
koji nas čekaju. Odvešće vas kuda god poželite.”
„Možemo li zaista sutra da idemo?”, pitao je Danijel.
„Ukoliko je Džejmi spreman.”
„Ne brini, Deni”, rekao je Džejmi. Popio je malo čaja. „Biću
spreman.”

Otišli su sledeće večeri. Džejmi se kretao pomoću štapa koji mu je Džo

doneo. Znao je da nije sasvim spreman za put. Rame i leva ruka su mu
goreli i još je bio slab zbog gubitka krvi. Ipak, nije smeo da dozvoli da
Danijel čeka; Noć je bila savršena, a pun mesec i možda nekih milion
zvezda krčili su im put. Lagano su se spustili niz planine, ali kada je
teren postao ravniji, počeli su da napreduju sve brže. Džejmi je
razmišljao o tome da se rodio s ovim veštinama, da je to nešto što mu
je preneto od prethodnih generacija.
Ubrzo je bio premoren i zažalio je što nije sačekao još malo pre
nego što se usudio da pođe na put. Kao da mu se bol pojačavao sa
svakim novim korakom. Neprestano je osećao jezu. Bio je u situaciji u
kojoj je morao da se osloni na Danijela. Ipak, odbijao je da se žali, pa čak
i pored toga što su se zaustavljali nekoliko puta da popiju vode, nikada
on nije bio taj koji je inicirao tu pauzu.
Nije ni video put sve dok do njega nisu došli. U jednom trenutku
noga mu je bila na pesku, a u drugom se obrela na betonu. Pogledao je
desno i video pravilnu liniju koja se protezala u daljinu. Unaokolo nije
bilo zgrada, iako su bandere pratile celu dužinu puta, dok su se žice
protezale između njih. Danijel je uzbuđeno uzviknuo. Telefonske žice
pružale su mu mogućnost da stupi u kontakt sa majkom. To je bilo sve
što je želeo.
Išli su niz put nekoliko stotina metara, kada je Džejmi ugledao
farove koji su im se približavali. Unervozio se, ali je potom pogledao u
Džoa, koji je lagano klimnuo glavom. Upravo je to i očekivao. Nešto
kasnije, ispred njih se zaustavio ofucani mini-bus kojim je upravljao
Indijanac. Džejmi nije mogao ni da pretpostavi kako ih je našao.
Patrolirao je putem svake večeri i čekao ih da se pojave? To sada nije ni
bilo važno. Bio je zahvalan što može da odmori stopala, bilo mu je
drago što je konačno bio na putu kući.
Džo je razmenio nekoliko reči s vozačem, a zatim su se ukrcali.
Odmah su krenuli. Mora da je Danijel bio mnogo umorniji nego što je
mislio jer je odmah zaspao. Džejmi je sedeo, oslonjen na prozor i
posmatrao je krajolik, taman i pust.
Sat kasnije zastali su na ulazu u maleni grad. Džejmi je video svetlo
u daljini i obrise kuća. Nije imao predstavu gde se nalaze.
„Ostaviću vas ovde”, rekao je Džo.
„Hvala vam.” Džejmi nije bio siguran šta bi drugo rekao. „Šta će
sada biti s vama, Džo?”, pitao je. „Policija će vas tražiti. A pored toga
nemate ni posao.”
„Moji ljudi će voditi računa o meni. Nema potrebe da brineš.
Ukoliko ti opet budemo potrebni, doći ćemo.”
Džejmi je znao da je to istina. Nije bilo načina da stupi u kontakt s
njima, ali je znao da će oni svakako bdeti nad njim. Ukoliko bude
potrebno, oni će mu svakako priteći u pomoć. Džo se nagnuo prema
njemu i rukovali su se. Indijanac je izašao iz mini-busa, a njih trojica su
nastavila dalje ostavljajući ga samog.
Džejmi je posle toga zaspao.
Sledeći put kada je otvorio oči, odmah je shvatio gde se nalazi: na
istom mestu na kom je sve i počelo - u Rinu. Sve mu je bilo poznato.
Hilton hotel nazirao se u daljini. Veliki tamni stakleni blok Gradske
skupštine nadvijao se nad centrom grada. Veliki broj kazina i
zalagaonica. Brze vode reke Traki. Na neki način, ovo je bilo poslednje
mesto na kom je želeo da bude, ali su se i on i Alisija složili da je to
jedino logično. Želela je da mu bude blizu dok je u Nevadi, ali ne suviše
blizu. Alisija je mogla da iznajmi stan u Rinu i da bude na samo
nekoliko sati od zatvora. Odlučila je da ga ovde sačeka.
 „Kuda da vas odvezem?”, pitao je vozač. Džejmi nije znao ništa o
njemu, čak ni kako se zove.
„Postoji mesto po imenu Paso Tijempo”, rekao je Džejmi. „Nalazi se
u blizini aerodroma.”
Paso Tijempo bio je mobilni kamp odmah uz motel u kome je Alisija
odsela poslednji put kada je bila u Rinu. Nepregledan niz kuća koje su
više podsećale na kutije na točkovima poređene uredno jedna uz
drugu. Usporili su i zaustavili se ispred jedne od kuća: ispred broja
dvadeset i tri. Bila je najlepša kuća u nizu, okružena cvećem. Alisija ju je
iznajmila na mesec dana.
Mini-bus se zaustavio. Džejmi je pogurkao Danijela. „Probudi se”,
promrmljao je. U tom trenutku otvorila su se vrata prikolice. Alisija se
pojavila i stala na najviši stepenik. Mora da ih je čula kako dolaze.
Možda je otvarala vrata kad god bi se neko vozilo zaustavilo. Danijel ju
je video i u momentu je bio sasvim budan, a celo lice mu je sijalo od
radosti. Provukao se pored Džejmija i skoro da je ispao iz mini-busa i
potrčao joj u zagrljaj. Zagrlili su se i kao da su želeli da ih ništa više
nikada ne razdvoji.
Džejmi je izašao nešto sporije. Trpeo je bolove. Jedva da je mogao
da pomeri vrat, desnu ruku i hramao je. Tada je osetio mnogo toga. Bilo
mu je drago što je uspeo da vrati Danijela. Naravno da je bio srećan
zbog njih dvoje. Ali, dok ih je posmatrao tako zagrljene, postao je
svestan nečega drugog: duboke tuge koja ga je bolela mnogo više od
rane na leđima. Nije imao majku. Nikada ga niko nije tako grlio, niti će
ikada. Bilo ga je sramota od sebe samog. To nije bilo u redu. Znao je da
je došao do kraja ovoga puta. Alisija i Danijel imali su jedno drugo. Više
ništa nisu mogli da učine za njega.
Alisija je podigla pogled i ugledala ga.
„Džejmi”, rekla je. „Vratio si ga.”
Džejmi je samo klimnuo glavom.
„Kako da ti se zahvalim? Kako ću ikada moći da ti se odužim?” Tek
je onda shvatila. „A šta je sa Skotom?”
„Skot nije bio tamo.”
Čula je loše vesti i otrčala do njega, vodeći Danijela sa sobom.
Kratko su se gledali i ona je prišla želeći da ga zagrli, a on je ustuknuo.
„Povređen si”, rekla je.
„Biću dobro.” Džejmi je pogledao preko njenog ramena. „Da li biste
imali nešto protiv da uđemo unutra? Treba da legnem.”
„Naravno. Moraš sve da mi ispričaš...” Zastala je. „Tako mi je žao...
zbog Skota.”
Džejmi je već prošao pored nje. Nekako se vukao uz stepenice i
ušao u prikolicu. Unutra je bilo sveže i čisto. Mala kuhinja, kauč i sto.
Seo je. Majka i sin ostali su sami, napolju.
 UROĐENIČKI SIN

Sledećeg dana nisu radili apsolutno ništa. Džejmi je morao da se

odmori, a Alisija i Danijel su uživali u vremenu koje su mogli da
provedu zajedno. Osećali su se sigurno u kampu. Ljudi su dolazili i
odlazili i niko nije postavljao previše pitanja. Niko Džejmija nije ni
video. Mogli su da budu porodica koja je pokušavala da se sabere ili su
mogli da beže od zakona. To ostalim stanarima i nije bilo mnogo važno.
Alisija je brinula zbog Džejmija. Donela mu je ručak i promenila mu
zavoj na rani. Malo su pričali, ali je ipak želeo da većinu vremena bude
sam. Bio je odsutan samo nedelju dana, ali otkako se vratio, postao je
sasvim drugačiji. Naravno, ranjen je. Bio je na samrti. Mogla je da oseti
i razočaranje zbog toga što nije uspeo da pronađe Skota. I pored toga, u
pitanju je bilo nešto mnogo snažnije. Kao da je ostario. Posmatrao je
svet nekim drugim očima.
Sutradan je bila subota i Džejmi se kasno probudio. U prikolici je
postojala samo jedna spavaća soba koju je Alisija delila sa Danijelom, a
Džejmi je spavao na kauču u glavnoj prostoriji. Svima je bilo jasno da
neće moći ovde dugo da ostanu. Samo su gubili vreme u Rinu. I dalje su
imali mnogo toga da završe.
Kada je Alisija ušla, Džejmi je sedeo. Bilo joj je drago što je bolje
izgledao, a činilo joj se i da se lakše kretao. „Želiš li kafu?”, pitala je.
„Hvala.” Pogledao je oko sebe. „Gde je Deni?”
„Još spava.”
Alisija je otišla u kuhinju i pristavila džezvu. „Kako se osećaš?”
pitala je.
„Umoran sam, Alisija. Ali biću dobro. Trebalo bi da počnem da
tražim Skota.” Džejmi je oklevao, ali je ipak morao nešto da sazna.
„Kada se vi i Deni vraćate u Vašington?” pitao je. „Trebalo bi da se
vratite svom poslu. Verujem da morate mnogo toga da završite.”
Alisija mu je donela kafu do kreveta. „To slobodno možeš da izbaciš
iz glave”, rekla je. „Ne idemo nikuda dok ne pronađemo Skota. To sam
ti rekla još na početku. Zajedno smo u ovome... A i Deni se slaže.
Ostajemo sa tobom.” Džejmi je klimnuo glavom u znak odobravanja.
„Ne znam odakle bih počeo”, rekao je.
„Ja znam.” Alisija je sela pored njega na samu ivicu kreveta. „Mnogo
toga se odigralo u poslednjih nekoliko dana”, objasnila je. „Počevši od
toga da su federalci preuzeli Tihi zaliv dok ste se ti i Deni skrivali u
planinama.”
„Upali su unutra...?”
„Zahvaljujući Džonu Trelavniju. Bio je neizmerno zabrinut za tebe.
Pozvao je vlasti.”
„Mislio sam da on to ne može da uradi.”
„Nešto se promenilo. Hitno želi da razgovara s tobom. Pozvala sam
ga juče, a on je na putu sa istočne obale, a i pored toga ti si već izašao.”
„Šta se dogodilo u Tihom zalivu? Jesu li pronašli blok?”
Alisija je klimnula glavom. „Svi zatvorenici, oni koje su nazivali
specijalnim, pušteni su, a ostala deca biće premeštena u neke druge
ustanove. Razgovarala sam s Patrikom. Sećaš li ga se?”
Džejmi je pomislio na sedokosog čoveka koga su upoznali u hotelu
u Los Anđelesu. Bio je glavni čovek u kampanji senatora Kalifornije.
„Rekao mi je onoliko koliko je mogao, što zapravo i nije bilo mnogo.
Trenutno, o tome niko ne govori. Naravno, Buđenje noći poriče bilo
kakvu umešanost u kidnapovanja ili bilo šta s tim u vezi. Pokušavaju
sve da svale na Koltona Bejnsa, da je on vodio nekakvu nezavisnu
operaciju, a on s obzirom na to da je mrtav, sigurno neće imati prilike
da im se suprotstavi.”
„Je li bilo nečega u novinama?”
„Još uvek ništa. Priča je toliko velika i niko zapravo ne shvata šta se
tamo događalo. Za sada se sve drži u tajnosti.”
Džejmi je shvatio. Znao je da će u pitanju biti nekakvo zataškavanje.
Bilo je suviše pitanja na koja ne samo da nije odgovoreno, nego se
nikako i nije moglo odgovoriti. Njemu to i nije bilo važno. Bilo mu je
samo drago što će se Danijelov prijatelj Bili i druga deca konačno
vratiti svojim porodicama. To su bile dobre vesti i za Baltimora,
Zelenookog i ostale zatvorenike. Biće im bolje sada kada se vlasti
Nevade budu brinule o njima. Možda će im čak omogućiti i raniji
otpust.
„Sve su to dobre vesti”, rekla je Alisija, a Džejmi je osećao da nije
pokušavala samo da ga oraspoloži. „Federalci sada sve kontrolišu.
Uhapsili su čoveka po imenu Maks Koring i zaplenili su svu
papirologiju iz administracije. Sada je proveravaju. Mora da je negde
zapisano šta se dogodilo Skotu. Neko sigurno zna gde se on nalazi.
Pronaći će nešto. Sigurna sam u to.”
Džejmi je želeo da može da podeli taj njen optimizam. Ali, nije bio
toliko siguran. Delovalo mu je da je Kompanija Buđenje noći mnogo
veća i moćnija nego što bilo ko od njih može i da pretpostavi. A opet,
video je i Drevne. Preobrazbe. Vatrene jahače. Izvitoperene ljude.
Toliko smrti koju su sejali bez da trepnu. Dok sedi ovde u ovoj prikolici
pored aerodroma u Rinu, Alisija misli kako je svet bezbedan. Džejmi je
znao u kolikoj je ona zabludi.
„Zbog čega senator Trelavni želi da me vidi?”, pitao je.
„Nije rekao. Rekao je samo da ima nove informacije i da postoji
neko koga bi trebalo da upoznaš. Mislio je da će te pronaći u zatvoru.
Ljudi koji su ušli unutra... Njihov prvi zadatak bio je da te pronađu i
odvedu te njemu. Videćemo se sutra s njim.”
„Gde je on sada?”
„Nije toliko daleko odavde. Izvan je granica Kalifornije... U Haj Sijeri.
Jesi li čuo za mesto po imenu Oburn?”
Džejmi je odmahnuo glavom.
„To je stari rudarski grad. Bio je veliki u vreme zlatne groznice.
Džon je rođen tamo, a danas mu je pedeseti rođendan, pa su mu tamo
upriličili paradu.” U prostoriji je bio televizor, na kuhinjskom pultu, a
daljinski je bio odmah pored kreveta. Alisija ga je uzela. „Trebalo bi da
nešto bude na televiziji”, rekla je.
Uključila je televizor.
Već je bio namešten na kanal koji je emitovao vesti dvadeset i četiri
sata dnevno. Glavni spiker govorio je o rezultatima suđenja zbog
velikog finansijskog skandala. A onda su usledile reklame. A potom i
priča o košarkašu koji je bio optužen za ubistvo.
„Naći ćemo se sa senatorom u Los Anđelesu”, rekla je Alisija.
„Da li me policija i dalje traži?”, pitao je Džejmi. Odjednom mu je
sinulo koliko je smešna bila situacija u kojoj se nalazio. Nije počinio
nikakav zločin, ali su ga i dalje tražili zbog ubistva Dona Vajta i Marsi
Kelsi. A kao Džeremija Raba tražili su ga za razne prekršaje i zbog
bekstva iz Tihog zaliva. Kako se uvalio u sve ovo?
Alisija nije čak ni stigla da odgovori na pitanje.
„... i u Oburnu, Kaliforniji, poslednje pripreme za posebnu
rođendansku zabavu. Džon Trelavni, čovek za koga mnogi veruju da će
pobediti na novembarskim izborima, danas se vraća u svoj rodni grad,
gde je rođen pre pedeset godina. Ovo su ulice na kojima će se za samo
nekoliko sati okupiti pet hiljada ljudi kako bi pozdravili senatora...”
Bila je to priča koju su čekali. Posmatrajući prizore koji su se
smenjivali, Džejmi se zaledio. Kao da se pod njim otvorio ponor i kao
da ga je nešto povuklo unutra. Našao se kako se drži za krevet, kao da je
pokušavao da se umiri. Oči su mu bile prikovane na ekran.
Video je lice koje prepoznao. To nije bio Džon Trelavni. Bilo je to
lice koje je najmanje očekivao da vidi. Nije bio niko koga je upoznao u
stvarnom svetu. Nije čak ni bio prava osoba.
Bila je to statua.
Siva kamena statua. Staklaste površine. Izbuljenih očiju. Figura je
nosila košulju zavrnutih rukava i kaubojski šešir. Klečao je na jednom
kolenu držeći posudu. Nekakav metalni most bio je u pozadini.
„Šta je to?”, pitala je Alisija. Videla je izraz njegovog lica.
Kamera se samo na trenutak zadržala na tome, ali je Džejmi čuo
reči komentatora: „... u vremenu potrage za zlatom, grad je osnovan u
devetnaestom veku...” Odmah je shvatio šta je ovaj čovek predstavljao...
Čovek koga je prvi put video kako kleči pored vode u svojim snovima.
To nije bio kauboj. Bio je kopač zlata.
Zašto?
„Džejmi...?” Alisija je bivala sve uznemirenija.
„Jeste li videli? Upravo sada...”
„Šta?”
„Na ekranu!”
Bilo je prekasno. Slika se već promenila. Sada je prikazivan stari
snimak Trelavnija, koji je mahao masi na nekom drugom skupu.
„Na ekranu je upravo bio čovek. Ali to nije čovek nego statua. Već
sam je video... Ne znam zašto, ali mislim da to znači nešto. Nešto
važno.”
„U Oburnu?”
„Da. Tako je.”
Alisija je ustala s kreveta. Imala je i laptop koji je otvorila, uključila i
priključila na internet. U međuvremenu, Džejmi je naporno razmišljao.
Znao je da je dobio znak i da je sada od njega sve zavisilo, i to samo od
njega. Trebalo je da shvati poruku.
Statua kopača zlata u Oburnu. Veliki sivi čovek koji kleči na plaži.
Bili su potpuno isti, Džejmi je u to bio siguran. Setio se onoga što mu je
Met ranije rekao. Svet snova predstavljao je vid pomoći. Ponekad su
odatle na neobične načine dolazile poruke. Šta mu je to govorio sivi
čovek? „On će ga ubiti. Tvoj zadatak je to da zaustaviš .” Hoće li Skot biti
ubijen u Oburnu? Da li je to bila poruka?
„Zove se Klod Čana”, rekla je Alisija. Otvorila je stranicu na
internetu posvećenu Oburnu i sada je tražila sliku statue. „Pronašao je
zlato u tesnacu Oburna 1848. godine i to je dovelo do stvaranja
rudarskog kampa, koji je kasnije prerastao u grad. Njegova statua
nalazi se pored stare vatrogasne stanice.”
„On će ga ubiti.”
„Mislite li... Skota?”
„Ne, dečače. Ne razumeš...”
Najednom i to s neverovatnom jasnoćom, Džejmi je sve razumeo.
Dvojica ljudi borili su se za predsedničko mesto: Džon Trelavni i Čarls
Bejker. Kompanija Buđenje noći podržavala je Bejkera. I pored toga,
Trelavni je pobeđivao.
Otuda plan kompanije da ga ubije.
Za to će upotrebiti Skota.
„On će ga ubiti.” „On” je bio Skot. A „njega” bio je Trelavni. Bilo je
tako jednostavno.
„Morate da pozovete senatora”, rekao je Džejmi tako da mu se
najednom učinilo kao da on to nije rekao, kao da je iz njega govorio
neko drugi. „Morate ga upozoriti.”
„Šta...?”
„Pokušaće da ga ubiju.”
Alisija je piljila u njega. „Šta to govoriš? Kako bi mogao da znaš tako
nešto?”
„Molim vas, Alisija. Nemojte se raspravljati sa mnom. Ne mogu da
vam objasnim, ali ubiće senatora Trelavnija danas u Oburnu, a vi
morate da mu telefonirate i sprečite ga da ode tamo.”
Alisija je oklevala još samo nekoliko sekundi. Zgrabila je telefon i
okrenula broj. Džejmi je čekao da se veza uspostavi. Video je kako joj se
izraz na licu menja.
„Senatore...”, rekla je, a Džejmi je pretpostavio da ostavlja poruku.
„Ovde je Alisija Megvajer. Razgovaram s Džejmijem i on smatra da ste u
opasnosti i da ne smete da idete u Oburn. Molim vas, javite mi se.”
Spustila je slušalicu .
„Nije bio tamo”, rekao je Džejmi.
„Imam samo njegov lični broj telefona”, objasnila je Alisija. „Želeo je
da mi pruži mogućnost da ga dobijem direktno. Moguće je da je ostavio
telefon. Možda ga je i isključio. Ne znam kako da dođem do njega.”
 „Koliko je Oburn udaljen?”
„Ne znam. Nalazi se na jezeru Taho.”
„Koliko će nam biti potrebno da dođemo tamo?” Alisijino lice se
ozarilo. „Ne tako mnogo Možda nekoliko sati.”
„A kada počinje parada?”
„U podne.” Pogledala je na sat. Bilo je nekoliko minuta posle deset
sati. Odlučila je. „Možemo da stignemo”, rekla je. „Obuci se. Ja ću
probuditi Danijela. Biće gusto, ali možemo da stignemo...”

Gomila ljudi počela je vrlo rano da pristiže na rođendansku paradu. Već

do jedanaest sati oko dve hiljade ljudi gurkalo na trotoarima, dok je još
dobar broj njih pristizao kolima svakog minuta. Na dužnosti je bilo i
nekoliko stotina policajaca. Tajna služba bila je na položaju još od
prethodne noći i napravila je kordon oko onog mesta kojim će parada
proći. Dok su stanovnici Oburna još spavali, oni su diskretno prečešljali
čitav grad, koristeći pse ne bi li pronašli eksploziv. Instalirali su
sigurnosne kamere, obezbedili krovove kuća i zgrada, kao i prozore na
svakom višem spratu koji bi mogao da pruži utočište nekom
snajperisti.
Postojala su dva potpuno odvojena dela Oburna. Moderni deo bio je
neprepoznatljiv, nekoliko ulica susretale su se na uglu s lepim
radnjama i kancelarijama. Međutim, stari grad, kako su ga svi zvali, bio
je skoro savršeno očuvan i predstavljao je pravu sliku devetnaestog
veka i zlatne groznice, zahvaljujući kojoj je nastao.
Stajao je, ili je bolje rečno bio ugnežden na samom dnu brda. Glavna
ulica vodila je nizbrdo, a potom se račvala u dve zasebne, zavijajući sa
svake strane tako da je delovalo da je u pitanju potkovica s otvorenim
delom, nalik na gradski trg u sredini. Prodavnice i kuće pružale su se
duž ivica, većina je bila napravljena od cigala ili greda. Zgrade koje su
se nalazile u samom središtu bile su ponos i dika čitavog grada. U
pitanju je bila stara pošta, koja je izgledala kao prevelika igračka sa
zašiljenim krovom i crveno-belim prugama.
Oburn je imao i vlastitu zgradu suda, koja se nalazila visoko iznad
grada. Njena velika kupola sijala je na suncu. U letnjim mesecima
vrućina je bila skoro nepodnošljiva i grad ne bi baš toliko podsećao na
konjsku potkovicu, već više na užareni tiganj. Neko je pre mnogo
godina posadio kedrovo drvo iza vatrogasne stanice čije su se grane
razgranale u svim pravcima, a tamnozeleno lišće pružalo je zaštitu od
sunca.
 Statua Kloda Čana stajala je tik uz kedar. Ovde se naglo završavao
stari grad sa svojim autoputem 80, na čijih je šest traka saobraćaj
grmeo prema istoku i zapadu. Tu su se takođe nalazile i dve benzinske
stanice, kao i železnički most iza. Upravo ovo Džejmi je video na
televiziji.
Danas će biti toplo.
Nebo je bilo skoro bez ijednog oblačka, a sunce je pržilo odbijajući
se od betona i prozora prodavnica. Čitav grad bio je ukrašen za paradu,
s nepokrivenim tribinama, sa šest nizova sedišta, koje su postavljene
ispred pošte leđima okrenute brdu. Parada bi trebalo da prođe ovuda.
Skrenuće pored glavnog mesta za kupovinu i napraviti pravilan krug
iza kedrovog drveta pre nego što se konačno zaustavi ispred tribina.
Tu se nalazila i bina, red mikrofona i deo predviđen za medije.
Gradonačelnik bi trebalo da održi uvodni govor u čast Džona
Trelavnija, koji bi trebalo potom da mu se zahvali. Posle svega
predviđen je ručak za sve.
Svuda unaokolo bilo je zastava. Na stotine njih. Zastave na
banderama, ćoškovima ulica, zadenute za vozila, bicikle i kolica. Čak su
se vijorile i s kupole suda. Veliki natpis bio je istaknut iznad tribina da
bi svi mogli da ga vide.

Čak i pored toga što su radnje bile zatvorene tog dana, prozori i
izlozi bili su prepuni poruka podrške.

Lokalni zvaničnici već su zauzeli svoja mesta na tribinama.

Gradonačelnikova supruga već je bila tamo, sedela je odmah do Grejs
Trelavni i njena dva sina. Šef policije kao i glavni čovek vatrogasaca,
obojica u uniformama, zauzeli su mesta u prvom redu. Članovi
porodica osnivača grada, kao i priznati poslovni ljudi takođe su bili
pozvani, kao i mnogi drugi koji su poznavali Džona Trelavnija
odmalena: direktor škole u koju je išao, njegovi nastavnici, lokalni
sveštenik, fudbalski trener. U petnaest minuta do dvanaest sva mesta
osim dva tačno u sredini bila su zauzeta. Na oba mesta stajao je znak
REZERVISANO.
Postavljene su ograde kako bi se gužva kontrolisala, a sada su ljudi
bili poredani po pet do šest redova na trotoarima. Lokalna policija
patrolirala je ulicama, s vremena na vreme upozoravajući na red preko
svojih megafona, iako za to nije bilo potrebe, a niko ih nije čak ni
slušao. Atmosfera je bila prijatna. Bilo je očigledno da su svi u Oburnu
podržavali Džona Trelavnija, a čak i da je bilo protivnika, bili su
dovoljno mudri da se drže podalje od svega.
Tačno u podne počela je parada.
Na čelu je bio orkestar lokalne srednje škole: trube i tromboni sjajili
su se, a muzika je svuda odzvanjala. Među njima bio je i dečačić s
ogromnim bubnjem i veliki dečak s trianglom. Dva dečaka s palicama
predvodili su kolonu, iza koje se nalazio tim navijača: na desetine
devojaka u šljaštećim srebrnim kostimima koje su prikazivale svoje
umeće. Neko je uključio rep muziku koja je nadjačavala muziku koju je
svirao orkestar. Ni to nije smetalo. Najvažnije je bilo da se čuje muzika.
Potom su usledila vozila: „kadilaci” s otvorenim krovovima i
sportski automobili. Predsednik Trgovačke komore mahao je i delovao
je zadovoljan sobom. Gospođica Oburn i još dve lepotice usledile su sa
svojim cekinima i ešarpama. Jedno vatrogasno vozilo s nekoliko
desetina vatrogasaca (dobili su najviše aplauza od okupljenih). Ratni
veterani, od kojih su neki bili i u invalidskim kolicima. Dečaci i
devojčice izviđači. Nosioci zastava, svi jednako obučeni u srebrno i
plavo, vrteli su zastavama iznad glava i oko ramena držeći savršen
korak.
Povorka je došla do brda, a dve osobe koje su kasnile zauzele su
svoja mesta na tribinama. Jedna od njih bila je sredovečna žena kratke
sede kose, tankog vrata i sa naočarima koje su bile za nijansu prevelike
u odnosu na njeno lice. Na drugo mesto seo je dečak prilično čudno
obučen u tamno odelo s belom košuljom i otvorenom kragnom. Odeća
mu nije pristajala i izgledalo je kao da ju je neko odabrao za njega
protiv njegove volje. Dečak je bio veoma bled. Pogled mu je bio prazan,
a lice mu je bilo bezizražajno.
Žena je promrmljala nešto u znak izvinjenja, dok su njih dvoje sedali
na svoja mesta. Suzan Mortlejk i Skot Tajler upravo su stigli. Sada su
seli i čekali čoveka kog su došli da ubiju.

„Nećemo stići”, rekao je Džejmi.

„Auto ne može da ide brže”, promrmljala je Alisija. „Činim sve što
mogu...”
Već je bilo dvanaest i petnaest i iako su videli znak za Oburn na
autoputu osamdeset, grad se nikako nije pojavljivao na vidiku. U
kolima ih je bilo troje. Džejmi je sedeo do Alisije. Danijel je sedeo
pozadi.
Džejmi nije mogao da objasni kako je odgonetnuo poruku, ali je
znao, bio je sasvim siguran da je u pravu. Video je fotografije Čarlsa
Bejkera kada je bio u kancelarijama Buđenja noći u Los Anđelesu, a
senator Trelavni objasnio je kako je ta korporacija podržavala
kampanju njegovog rivala. Možda su im upravo zbog ovoga bili
potrebni Džejmi i Skot. Skot je mogao da naredi Trelavniju da se baci
pod kola. Mogao je da mu kaže da prestane da diše, a senator bi se
ugušio na licu mesta. Dva dečaka su oduvek pokušavala da sakriju
svoje moći. Naučili su, iz gorkog iskustva, za šta su sve bili sposobni.
Ukoliko Skota pretvore u oružje, ništa ga neće zaustaviti.
Skot. To je bila još jedna misao koja je Džejmiju prošla kroz glavu.
Naravno da je želeo da sačuva život senatoru. Ali ukoliko budu stigli na
vreme u Oburn, videće ponovo svog brata i to mu je značilo mnogo
više.
„Stigli smo!” Alisija je to izgovorila i samo trenutak kasnije sišli su s
autoputa i hrlili prema izlazu koji je vodio prema mostu. Dok su
skretali, Džejmi je video statuu Kloda Čana kako kleči ispod. Da li je ovo
ista ona prikaza koja ga je proganjala u snovima? Nije bilo sumnje.
Statua je sada delovala bezopasno. Više nije izgledala kao ogromno
čudovište. Ipak, nekako je bila poslata da ga upozori. Džejmi je
pogledao na sat u kolima. Dvanaest i dvadeset pet minuta! Pitao se da
li su već zakasnili.
Došli su do druge strane mosta. Sada je Džejmi već mogao da vidi
gomilu ljudi koja se tiskala na trotoarima, ali je čuo i muziku orkestra.
Ispred njih nalazio se policajac koji im je davao znak da krenu napred.
Ali to je bio pogrešan put. Taj put će ih odvesti pored zgrade suda i
potom u drugi grad. Alisija je trebalo da skrene desno, ali je taj put bio
blokiran. S tog mesta nisu se mogle videti tribine, pošta, kao ni bina s
koje će se masi obratiti Trelavni. Jedno je bilo sigurno. Nije bilo mesta
na kom su mogli da se parkiraju, a nisu ni mogli da voze dalje kroz
gužvu.
Policajac im je mahao, sada je već bio ljutit.
„Mama...?”, Danijel je promrmljao sa zadnjeg sedišta.
„Držite se”, rekla je Alisija.
Okrenula je volan na desnu stranu i pritisla gas. Gume su zaškripale.
Auto je jurnuo napred i dalje nizbrdo prema okupljenim ljudima.

Džon Trelavni bio je na zadnjem sedištu „kadilaka” iz šezdesetih

godina. Gradonačelnik Oburna sedeo je odmah do njega. Kao i obično,
kola je vozio čovek iz tajne službe. Voren Kornfild bio je na mestu
suvozača, a oči su mu bile skrivene iza tamnih naočara za sunce. Još
dva čoveka iz službe bezbednosti išla su uz kola, po jedan sa svake
strane. Pratili su Trelavnija još od početka ulice. Bilo je čudno što se
nisu znojili i pored velike vrućine.
Trelavni je video svoju ženu kako sedi na tribinama pored još jedne
žene koju je upoznao ranije tog jutra. Bila je udata za gradonačelnika.
Njegova dva takođe su sedela tamo i znao je da oni u ovome neće
uživati. Obojica su bila stidljiva. Njegov automobil je skoro napravio
krug iza tribina i za koji minut će se zaustaviti. Posle toga će on i
gradonačelnik izaći napolje. Govori samo što nisu počeli. Bilo mu je
čudno što je ovde. Trelavni se sećao kako se igrao na ovim ulicama dok
je bio dete. Sada je punio pedeset godina, a svi ovi ljudi bili su tu zbog
njega. Poželeo je da su mu roditelji živi da vide ovaj trenutak. Takođe
se nadao da govorancije neće predugo trajati.
Auto je usporio i konačno se zaustavio. Voren Kornfild je prvi
izašao. Ruka mu je počivala na vratima automobila, a očima je prelazio
preko okupljene gomile.
Na petnaestak metara od njih, Suzan Mortlejk položila je šaku preko
Skotove ruke.
„U redu, dragi moj”, prošaputala je. „Vreme je. Učini to sada.”

Benzinska pumpa nalazila se na dnu padine i bila je jedino mesto koje

nije bilo zatvoreno u čitavom gradu. Alisija je prešla preko rampe i ušla
na pumpu kočeći. Ona i Džejmi izašli su iz kola. Danijel se izmigoljio za
njima.
 „Hej!” Nastojnik na pumpi izašao je iz svoje kancelarije. „Ne možete
tu da se parkirate!”
Oni su već bili na svom putu, iza sebe su ostavili kola i probijali se
kroz gomilu. Alisija je znala da su u opasnosti. Policajac na mostu mora
da je video šta su uradili i verovatno je već radio-vezom preneo poruku
dalje. U blizini se nalazio predsednički kandidat i svako ko se ponašao
čudno mora biti stavljen pod kontrolu veoma brzo. Drugim rečima,
prvo pucaj - kasnije postavljaj pitanja. Sada je poželela da Danijel nije ni
pošao s njima.
„Kako ćemo ga pronaći?”, vikao je Džejmi.
Nije mogao sve da apsorbuje: na hiljade ljudi, orkestar koji je i dalje
svirao, natpisi u znak dobrodošlice, sunce, crvene, bele i plave zastave...
Osećao se kao da će se ugušiti. Rana na leđima užasno je pulsirala.
Nakratko je izgubio Alisiju iz vida.
„Pazi kuda ideš!” Naleteo je na porodicu. Otac je bio debeo čovek
koji je nosio majicu s likom Homera Simpsona. Grdio ga je.
Alisija je bila malkice iza njega, čvrsto se pripijajući uz Danijela.
„Iskoristi svoju moć!”, povikala je. „Možeš da pronađeš Skota. Ne moraš
da ga tražiš pogledom.”
Džejmi je shvatio. Nije bilo potrebno da ga traži. Mogao je da misli.
Ukoliko je Skot bio u blizini, bilo je sigurno da će moći da ga oseti.
Okrenuo je glavu...
I ugledao svog brata.
Skot! Bio je ovde!
Džejmi ga nije odmah prepoznao. Skot je sedeo mirno. Bio je bled,
kao da su isisali život iz njega. Bio je ošišan kratko i nova frizura mu
uopšte nije pristajala. Takođe je bio i lepo obučen u tamni sako, tamne
pantalone i snežnobelu košulju. Bio je to Skot, ali u isto vreme kao da to
nije bio on. Džejmi ga nikada ranije nije video ovakvog i najednom je
bio uplašen.
Primetio je ženu koja je sedela do njega i odmah ju je prepoznao
iako ju je video samo jednom i to nakratko. Bila je jedan od ljudi
Kompanije Buđenje noći. Izlazila je iz kancelarije u Los Anđelesu kada je
on bio, tamo. Njene oči iza prevelikih naočari bile su uprte pravo u
Skota. Ličila je na majku koja je bila veoma ponosna na svog sina, ali -
Džejmi joj je čitao s lica - ovo je bio sin koji je trebalo da uradi nešto
užasno.
„Džejmi!” Alisija je uzviknula u znak upozorenja. Policajac koji ih je
video kako prolaze rampu sada ih je tražio. Stajao je pored pumpe i
sigurno bi ih već primetio da nisu bili među gomilom ljudi. S njim su
bila još tri policajca.
„Dame i gospodo. Velika mi je čast da pozdravim sjajnog političara i
čoveka koji se vratio u svoj rodni grad na ovaj... svoj veliki dan!”
Gradonačelnik je govorio. Glas mu je postajao sve snažniji i čuo se
skroz do kraja ulice. Džejmi ga je video kako stoji na bini ispred gomile
mikrofona. Senator Trelavni bio je tik uz njega.
Gomilom se prolomio aplauz.
Skot je piljio u nešto i bio je veoma koncentrisan. Džejmi nije
mogao da otrči do njega. Morao bi da se probija kroz gomilu, da se
popne preko ograde i pređe put. Ne bi mu prišao ni blizu. Preostalo mu
je da uradi samo jedno.
Skote...! Poslao je misli kroz gomilu, pravo do brata.
Misli su se odbile, a on je ostao potpuno zbunjen.
Izgledalo je kao da je udario u zid od cigala. Zapravo, osetio je pravi
fizički udarac. Cimnuo je glavom unazad. U ustima je osetio ukus krvi.
„Džejmi, šta to radiš?” Alisija je uspela da dođe do njega. Danijel je
bio s njom. Džejmi nije mogao da joj objašnjava. Bar ne sada.
„Danas puni pedeset godina, a pre nego što napuni pedeset i jednu,
postaće novi predsednik Sjedinjenih Država.” Gradonačelnik se
osmehnuo i zagrlio Senatora Trelavnija. Gomila je ponovo aplaudirala.
Skote! Ja sam! Džejmi je pokušao još jednom. I ponovo je doživeo
isto. Njegov brat izgradio je snažno odbrambeno polje oko sebe. To se
nije dogodilo nikada ranije. Skot mu nije dozvoljavao da se približi.
„Mama...!”, Danijel je pokazao prstom. Policajac ih je spazio u
gomili.
Šta li Skot to radi? Pogled mu je bio uprt u senatora. Ne. U pitanju je
bio krupan čovek svetle kose koji se nalazio pored njega. Šef
obezbeđenja. Kako mu je bilo ime?
Voren Kornfild skinuo je naočare. Džejmi je video kako ih je
ispustio na zemlju, ne mareći za njih. Potom je izvukao pištolj.
Džejmi je razumeo šta se tačno događa. Sve je video u očima one
sedokose žene, u njenom osmehu. Evo šta je radila. Sve se odvijalo
tačno onako kako je planirala.
Predsednički kandidat se možda osećao sigurno, jer je uvek bio
okružen ljudima s pištoljima, a jedan od njih sada se okrenuo protiv
njega. Mora da su Skotove moći sada bile snažnije nego ikada.
Telepatski je davao naređenja, čak nije morao ni usta da otvori. Džejmi
je sada uvideo šta se dešava.
 Davao je naredbu Vorenu Kornfildu da ubije svog šefa.
Dok je sedela uz njega, Suzana Mortlejk osetila je strujanje moći i
skoro da je poželela da se naglas smeje. Prava je ironija što je baš jedan
od Petorke postao marioneta koja će poslužiti pri stvaranju novog
sveta - na čijem će čelu biti novi predsednik Čarls Bejker. Sve je bilo
savršeno. Plavokosi čovek ubiće Trelavnija. A celom događaju
svedočiće dve hiljade ljudi. Ništa ga neće povezati s Kompanijom
Buđenje noći. Kasnije će se pretpostaviti da je bio potpuno
neuračunljiv. Ona i dečak samo će se tiho povući. Bilo je savršeno lako.
A ovo je bio samo početak...
Džejmi se znojio. Ništa nije mogao da uradi. Nije mogao da se
probije kroz gomilu. Nije mogao da se poveže sa Skotom. Sada je već
mogao da vidi pištolj u ruci Vorena Kornfilda. Prvi čovek obezbeđenja
piljio je u prazan prostor ispred sebe i više ga ništa nije moglo
zaustaviti. Niko drugi ga nije video. Svi su gledali u Trelavnija i
gradonačelnika.
„Gospođo, želim da pođete sa nama...” Policajac je već došao do njih,
a gomila je uzmicala propuštajući ga. Isti onaj koji ih je video na mostu
sada je vodio pojačanje. Bio je nizak, debeo s brkovima i toniranim
braon naočarima. Alisija se okrenula prema njemu da bi započela
raspravu.
Voren Kornfild naciljao je u Trelavnija.
Džejmi se i dalje borio pokušavajući da dopre do Skota. Zid oko
njega bio je neprobojan. Nikako nije mogao da ga savlada.
Sve je bilo gotovo.
Ne.
Postojao je i drugi način.
Džejmi je skrenuo misli s brata i usmerio svu svoju umnu energiju
na Kornfilda. Slao je misli preko ulice, kroz čitavu buku i gungulu,
navijanje i aplauze i odjednom je imao osećaj kao da je upao u privatnu
prostoriju u kojoj se nalazio i Skot. Bili su u glavi glavnog čoveka
obezbeđenja. Džejmi ga je čuo kako izdaje naređenja koja su Kornfilda
primoravala da počini ubistvo. U isto vreme, osetio je pištolj u ruci i
prst koji se priljubio uz oroz i znao je da je već kasno i da više nije
mogao da ga spreči da ispali hitac.
Čovek iz obezbeđenja koji je bio najbliži bini video je pištolj.
Neko je vrisnuo. Policajac je zgrabio Alisiju, ali se sada okrenuo
prema bini kako bi video šta se događa.
Džejmi je učinio jedino što mu je preostalo. Znao je da samo što nije
doneo najgoru odluku u svom životu, ali nije video nijednu drugu
opciju.
Izdao je naredbu.
Ne u Trelavnija! Pucaj u ženu!
Voren Kornfild ispalio je hitac.
Okrenuo se u poslednjem trenutku i pucao pravo na tribine. Metak
je pogodio Suzanu Mortlejk pravo u čelo. Silina udara zabacila ju je
unazad. Sve se promenilo u sekundi. Masa je podivljala, svi su počeli da
vrište i da se grčevito bore da pobegnu odatle. Mirna parada pretvorila
se u haos.
Ljudi iz tajne službe omanuli su u svojim reakcijama ranije, ali su
sada delovali brzo. Dvojica su se bacila preko Trelavnija, povukavši ga
na zemlju. Druga dvojica pozabavila su se Vorenom Kornfildom. Da nije
bilo toliko ljudi svuda okolo, sigurno bi pucali u njega s namerom da ga
ubiju. Umesto toga, samo su ga savladali, oborivši ga ne zemlju, posle
čega su ga razoružali. Nije čak ni pokušao da pruži otpor. Ni trunka
života mu se više nije videla u pogledu. Izgledalo je kao da ne zna gde
se nalazi niti šta je upravo uradio.
Policajac je pustio Alisiju. Pretpostavljao je da je ona deo svega
ovoga što se upravo dogodilo, ali nije mogao da bude siguran u to.
Njegov zadatak sada je bio da pokuša da umiri gomilu pre nego što još
neko nastrada. Ljudi su jurili svuda, vrištali i pokušavali da zaštite
decu. Rušili su zaštitne ograde. Članovi orkestra ostavljali su svoje
instrumente i pokušavali da pronađu zaklon strahujući da bi neko
mogao da ispali još neki hitac. Džejmi je posmatrao kako odvode
senatora Trelavnija do kola, ubacuju ga unutra kao da ga kidnapuju.
Naravno, njegova bezbednost bila je prva na listi prioriteta. Njegovu
ženu i decu takođe su sklonili sa tribina. Cela porodica bila je sklonjena
s lica mesta pre nego što se dogodi bilo šta nepredviđeno.
A šta je sa Skotom? Sedeo je na istom onom mestu i delovao
omamljen, kao da nije mogao sasvim da razume šta se dogodilo.
Suzana Mortlejk bila je pored njega, glava joj je mlitavo bila zabačena
unazad, a noge su joj bile razmaknute. Bila je mrtva i sve je delovalo
nekako spektakularno. Džejmi je iskoristio svu zbrku. Put pred njim bio
je sasvim čist. Potrčao je napred, preskočio ogradu i potrčao ka bratu.
Već trenutak kasnije peo se uz tribine. Lekar je klečao pored
gradonačelnikove žene, koja je histerično vrištala. Nekoliko ljudi i dalje
je bilo na svojim mestima, istraumirani i isprskani krvlju. Džejmi nije
obraćao pažnju na njih.
 Konačno je došao do svog brata.
„Skote!”
Skot se okrenuo, ali ga nije prepoznao i Džejmi je tek tada shvatio
koliko toga je prošao i koliko su ga ozbiljno povredili.
Nije znao šta da radi. Osetio je peckanje u grlu. Sanjao je trenutak
kada će pronaći svog brata, ali nikada nije mogao ni da zamisli da će
sve biti ovako.
Prišla mu je žena koju nije poznavao. Džejmi ju je pogledao samo
ovlaš, primećujući tamnocrvenu kosu i skupu garderobu. Izgleda da je
ona poznavala njega. „Jesi li ti Džejmi Tajler?”, pitala je.
Nije znao šta da kaže. Želeo je samo da ga ostavi na miru.
„Ne poznaješ me, ali ja sam prijateljica Džona Trelavnija.”
Morala je da viče kako bi se razaznalo šta govori od čitave zbrke
koja je i dalje tutnjala oko njih. „Zovem se Natali Džonson. Bila sam
danas ovde njegov gost, ali sam tražila tebe. Vas obojicu...”
„Moj brat...” Džejmi je mogao jedino da razmišlja o Skotu.
Žena je klimnula glavom. „Molim te. Veruj mi. Mogu da ti
pomognem. Moramo obojicu da sklonimo.”
Sa druge strane ulice stajao je policajac koji je pokušao da uhapsi
Alisiju. Sada je polako povezivao sve. Shvatio je odakle je prepoznao
dečaka iz kola. Bio je to isti onaj dečak kojeg su tražili u Nevadi, onaj
koji je ubio svog ujaka. Sada se nalazio na tribinama, razgovarao je s
nekim tik uz ženu koja je maločas ubijena.
Policajac nije shvatao šta se događa. Previše toga se odvijalo oko
njega da nije mogao da razume. Jedno je ipak, bilo sigurno. Dečak je
traženi kriminalac.
Uzeo je radio i počeo da govori.
 PEĆINA U STENI

Nije bilo mnogo vremena za razmišljanje, a pred njima je bilo još dosta
toga što je trebalo uraditi. Do sada su skoro svi napustili tribine, želeći
da pobegnu što je dalje moguće od leša ubijene žene. Istovremeno, i
policija i bolničari stigli su na lice mesta i stvari preuzeli u svoje ruke.
Nisu obraćali pažnju na Skota, koji je i dalje sedeo na istom mestu i
piljio ispred sebe. Nekoliko svetlocrvene kapi krvi bilo je na njegovoj
beloj košulji.
„Je li on bio s njom?”, pitao je jedan od bolničara. Dečak je izgledao
kao da je u šoku. Mogli su da pomisle da je mu je ona bila majka.
„Nije”, odgovorila je Natali. „On je sa mnom.” Okrenula se prema
Džejmiju. „Moramo da ga sklonimo odavde”, rekla je.
„Skote!” Džejmi je čučnuo pored brata. Skot mu je ranije
onemogućio pristup mislima, ali bi možda sve bilo drugačije da ga je
video ili mu čuo glas. „Ja sam... Džejmi. Sve je u redu sada. Gotovo je s
Buđenjem noći. Zatvorili su Tihi zaliv. Svuda sam te tražio, ali sada sam
ovde. Sve će biti u redu.”
Nešto je tek na tren mogao da vidi u Skotovom pogledu, možda
trunčica koja je odavala da ga ipak nekako prepoznaje. Otvorio je usta i
pokušao da govori, ali reči nisu izlazile. Džejmi se očiju punih suza
okrenuo prema Natali Džonson. „Šta su mu to uradili?”, zavapio je. „Šta
su to uradili?”
Zajedno su pomogli Skotu da ustane i odveli ga sa sobom. Kretao se
poput mesečara. Nije pružao nikakav otpor, ali je bilo očigledno da ne
zna kuda ide. Alisija ih je čekala na dnu tribina zajedno s Danijelom.
Nije uspela da priđe bliže. Nije želela da njen jedanaestogodišnji sin
vidi mrtvu ženu.
„Džejmi! Skote!” Nije znala šta da kaže.
„Jeste li vi Alisija Megvajer?” pitala je Natali.
„Jesam.”
„U redu je. Ja sam prijatelj. Džon mi je pričao o vama.”
 „Ko ste vi?”, pitala je Alisija.
Natali je pogledala oko sebe. Ulice su se praznile velikom brzinom,
a ljudi su se razbežali u svim pravcima. Ubrzo će svuda okolo biti samo
policije. „Ne možemo da razgovaramo ovde”, rekla je. „Moramo da
otpremimo ove dečake na put.”
„Na put, kuda?”
„Alisija...! ” Već je bilo prekasno. Džejmi je pokazao prstom.
Policajac s brkovima kretao se prema njima. Otkopčao je futrolu u kojoj
mu je bio pištolj na kom mu je već počivala ruka.
„Tajler.” Jedna jedina reč koja je optuživala. Policajac je zastao
raširenih nogu, kao lik iz kaubojskih filmova. „Džejmi Tajler? Je li tako?”
„Nije.” Džejmi ga je gledao pravo u oči. „Džejmi Tajler je bio ovde, ali
je otišao. Mimoišli ste se. Sada morate da pomognete svim ovim
ljudima. Mi vam uopšte nismo interesantni.”
Policajac se namrštio kao da nije najbolje čuo ono što je Džejmi
rekao. A onda se opustio. „U pravu si. Moram da pomognem ovim
ljudima.” Okrenuo se i otišao.
Natali Džonson samo je piljila ne mogavši da veruje svojim očima.
Ali Alisija je shvatila. Džejmi je učinio isto kada su se našli u zamci u
kući Dona Vajta u Sparksu. Čak i pored toga, zadrhtala je. Nije mogla ni
da zamisli kako je četrnaestogodišnjaku koji mora da se nosi s tolikom
moći.
Okrenula se prema Natali. „Slušajte me”, rekla je. „Ne idemo nikuda
dok ne budemo saznali ko ste.”
„Ja sam Natali Džonson.”
Ime joj je nešto značilo. Alisija ga je čula u vestima. „Kompjuteri?”;
pitala je. „Jeste li vi ta Natali Džonson?”
„Jesam.”
„Pomogli ste senatoru. Prošle godine organizovali ste nekoliko
večera s ciljem da se sakupe sredstva za kampanju...”
„Da. Ali nisam sada zbog toga ovde.” Natali je ućutala. Policajac s
brkovima sasvim je nestao, ali ona nije sumnjala da će se drugi pojaviti
veoma brzo. Imali su sreće da je odlučio sam da izvede hapšenje, ali je
sigurno obavestio ostale pre nego što se opredelio da sam krene u
akciju. „Kola su mi u blizini”, rekla je. „Hoćete li da pođete sa mnom
barem dotle? Ostatak ću vam ispričati usput.”
Alisija je klimnula glavom. Nije mogla da se vrati do svojih kola.
Sigurno su policajci bili svuda okolo i čekali njihov povratak. A i pored
toga, do sada su već sigurno svi znali broj vozila.
 Požurili su iza tribina i dalje niz ulicu do statue. Natali je išla prva.
Za njom Džejmi i Alisija koji su između sebe vodili Skota. Poslednji je
išao Danijel. Dok su prolazili pored statue, Džejmi ju je pogledao
poslednji put. Osećanja su mu bila pomešana dok je gledao u kameno
lice, osuđeno da kleči doveka dok se ispred nje pružao prašnjavi
autoput. Kopač zlata proputovao je dugačak put kako bi preneo svoje
upozorenje. Bar ga Džejmi nije razočarao.
Natalin automobil, plavi „mercedes”, bio je parkiran u blizini na
mestu koje je bilo rezervisano za posebne zvanice. Obično je imala i
šofera, ali je danas odlučila da vozi sama.
„Možete da uzmete moj auto”, rekla je. Predala je ključeve Alisiji.
„Najbolji način da vam pomognem jeste da obavim neke pozive.”
„Kuda bi trebalo da odem?”, pitala je Alisija.
„Dajte mi minut. Morate da odete na aerodrom. Treba samo da
saznam na koji.”
„Na aerodrom?”
Natali je uzdahnula. „Znam da vam je teško da shvatite sve ovo.
Znam šta se događa... ili znam bar deo svega. Vidite, ja pripadam grupi
ljudi, organizaciji koja postoji samo da bi pomogla Džejmiju i Skotu i
ostalim Čuvarima kapije.”
Čuvari kapije.
Džejmi je piljio u nju. Je li ova žena rekla upravo to što je čuo?
„Kako to mislite?”, Alisija je tražila da zna.
„U redu je, Alisija”, Džejmi se umešao. Pogledao je u Natali. „Znate
za Čuvare kapije”, rekao je.
„Da, Džejmi. Čuvari kapije. Petorka.” Napravila je pauzu. „Poznajem
Meta Frimena.”
„Gde ste ga upoznali?”
„U Engleskoj. Upoznala sam ga dva puta. Ipak, on sada nije tamo. On
je u Peruu. U mestu koje se zove Naska, južnije od Lime. Tamo i ti treba
da odeš.”
„Peru...?” Alisija nije mogla da poveruje u sve ono što je čula.
„U redu je.” Džejmi nije rekao Alisiji ništa o vremenu nakon
pucnjave. Shvatio je da ipak ima previše toga što ne bi mogao da
objasni. Nije čak želeo ni da pokuša. „Zbog čega je Met u Peruu?”, pitao
je.
„Tamo se nalazi druga kapija, koja se otvorila. Met je to pokušao da
zaustavi, ali je pri tome bio povređen. Pedro je sada s njim. Pedro će
možda moći da pomogne tvom bratu. To je još jedan razlog zbog kog
moraš da odeš tamo.”
„A staje sa Skar?”
Natali je odmahnula glavom. „Ne poznajem nijednu Skar.”
Džejmi je doneo odluku. Sve što mu je Natali ispričala nateralo ga je
da poveruje da govori istinu, a pomen Pedra samo ga je uverilo da je u
pravu. Bilo je to Intijevo drugo ime. Met mu je tako rekao. A Inti je
posedovao isceliteljske moći. Što se Skot pre nađe s njim, to bolje.
„Kako ćemo stići tamo?”, pitao je.
Natali je duboko uzdahnula. Strahovala je da neće imati svrhe
ubeđivati se s njim, ali je Džejmi nekako otkrio ko je i šta je. Jednoga
dana pitaće ga kako se to dogodilo. Za sada, morala je ispravno da
razmišlja. Bili su u Oburnu. Policija ih je i dalje tražila. A i Buđenje noći
mora da im je bilo za petama. Kako da ih se reše...
„Aerodrom jezera Taho”, rekla je. Pogledala je u Alisiju. „Nalazi se u
blizini autoputa osamdeset i devet. Baš uz južni deo jezera.”
„Prošla sam tuda”, rekla je Alisija. „Ipak, mislim da je Sakramenta
bliži.”
„Ukoliko vas policija traži, biće sigurno u blizini svakog aerodroma.
Aerodrom kod jezera je majušan. A do tamo ne vode glavni putevi. To je
poslednje mesto koje će ikome pasti na pamet.”
„Šta se događa kada dođemo tamo? Jednostavno kupim dečacima
kartu u jednom pravcu do Lime?”
„Mogu da organizujem privatni avion, koji može da poleti u roku od
petnaest minuta. Poleteće iz San Franciska i trebalo bi da vas čeka
tamo kada budete stigli.”
„I jednostavno ćete nam dati svoj automobil?”
„Automobil nije bitan. Ništa nije bitno. Samo ih odvezite do tamo.”
Položila je ruku preko Džejmijeve. „Pozvaću Meta i reći mu da stižete”,
rekla je. „Jednoga dana ti i ja upoznaćemo se kako dolikuje, a ti ćeš moći
da mi ispričaš sve što se dogodilo.” Čuli su krčanje s radio-prijemnika s
druge strane tribina. Policija je obezbeđivala čitavu oblast. Bilo je
vreme za pokret.
Alisija čak nije ni pokušala da se raspravlja. Otključala je vrata.
Danijel je seo napred. Džejmi je pomogao Skotu da sedne pozadi i
krenuo je da mu se pridruži. A onda se setio nečega. Uspravio se,
gledajući Natali pravo u oči.
„Čovek iz obezbeđenja”, rekao je. „Voren Kornfild...”
„Ti si ga naterao da ono uradi.” Pretpostavila je šta se dogodilo.
„Nisam mogao da uradim ništa drugo. Hoćete li moći da mu
pomognete?”
„Učiniću sve što je u mojoj moći, Džejmi, obećavam.”
Zatim se pojavio još jedan policajac. Išao je prema njima. Džejmi je
ušao u kola. Alisija nije čak ni sačekala da zatvori vrata.
Startovala je motor i krenuli su.

Niko ništa nije rekao prvih nekoliko milja. Kretali su se južno prema
Plajservilu, još jednom rudarskom gradiću. Odatle će se uputiti prema
istoku autoputem broj pedeset i nazad za Nevadu. Skot je delovao kao
da je negde između jave i sna, ni budan ni uspavan. Sedeo je oslonjen
na prozor. Džejmi je bio uz njega, gledao je kako krajolik promiče pored
njih. Razmišljao je o Metu. Naravno, taj Met neće biti isti onaj s kojim je
pričao posle bitke, na mestu pored reke. Za početak, ovaj Met nikada
nije upoznao ni njega ni Skota. Ipak, i dalje su bili Petorka. Isti... Ali u
drugom vremenu. Tako je barem Met to objasnio. Možda će sve dobiti
smisao kada se ponovo budu okupili u Peruu.
Peru. Džejmi nije čak ni znao gde je to. Negde u Južnoj Americi?
Privatni avion bi sada trebalo da poleti kako bi ih sačekao. Od same
pomisli na to vrtelo mu se u glavi. Nikada nije leteo avionom. Nikada u
životu.
Alisija je pogledala na zadnje sedište. „Kako je Skotu?”
„Ne znam.” Džejmi je proučavao svog brata. Nije mogao da vidi
znake bilo kakvih spoljašnjih povreda, ali to je samo činilo njegovo
stanje još više uznemirujućim.
„Bićemo tamo za nekoliko sati. Možda bi trebalo malo da
odspavate.”
Ipak, nikada nisu ni stigli do aerodroma na jezeru Taho.
Prošli su samo kroz nacionalnu šumu Eldorado i pored nekih od
najlepših delova Kalifornije i kretali su se severno prema samom
jezeru. Došli su do znaka koji usmerava prema aerodromu i Alisija je
skrenula, prateći uzan put prepun lišća. Natali je bila u pravu. Niko ne
bi ni pomislio da dođe ovamo.
Ipak, izgleda da je policija odlučila da pokrije svaki aerodrom u
okolini. Uvek je postojala mogućnost da ne rade sami. Možda im
pomaže Buđenje noći. U svakom slučaju, put je bio blokiran. Tamo se
nalazilo parkirano samo jedno policijsko vozilo i dva mlada policajca
koji su proveravali svaki automobil koji se tuda kretao. Delovali su kao
da im je dosadno. Sigurno ovuda nije prošlo više od nekoliko vozila u
poslednjih nekoliko sati.
 Alisija se zaustavila i čekala dok je motor i dalje radio.
Šta sad?
„Postoji li neki drugi put?”, pitao je Danijel.
Alisija se ugrizla za usnu. „Mislim da ne postoji Deni. Nisam videla
nijedan drugi znak.”
Džejmi je sedeo uspravno na zadnjem sedištu. Nije mu bilo dobro.
Bili su toliko blizu. Nije bilo fer da ih bilo ko zaustavi na samom kraju.
„Možete li da ih obiđete?” promrmljao je.
„Nema svrhe”, rekla je Alisija. „Mogla bih da prođem pored njih, ali
pretpostavljam da avion još uvek nije sleteo? Samo bi nas pratili do
aerodroma i to bi bio kraj svega. Čak i da je avion već tamo, nikada ne
bismo stigli na vreme.”
„Mogli bismo da pokušamo peške...”
„Skot neće uspeti. U svakom slučaju, već je kasno.” Bila je u pravu.
Dva policajca već su ih primetili. Već su nešto mrmljali između sebe i
sumnjičavo piljili u njih. Uvek je postojala mogućnost da su brojevi s
tablice Natalinih kola prosleđeni dalje. To i nije bilo važno. Automobil
se kretao prema njima. Sada se zaustavio. Bilo je očigledno da nešto
nije u redu.
Alisija je odlučila. Verovatno je u pitanju bila pogrešna odluka, ali
ona nije mogla da smisli ništa drugo. Ubacila je u rikverc, okrenula
volan i dala gas.
„Šta to radiš?”, pitao ju je Danijel.
„Ne možemo da prođemo pored njih. Put do aerodroma je zatvoren.
Jedina ispravna stvar je da se vratimo u Rino. Možemo da se sakrijemo
u kampu s prikolicama. Niko i ne zna da smo tamo. Senator će nam
pomoći. Možda je tako trebalo da uradimo od početka.”
Policajci su videli kako odlaze. Nisu ni sekund oklevali, otrčali su u
svoja kola i dali se u poteru. Jedan od njih već je držao radio i tražio
pomoć iz svakog grada u okruženju. Četiri osumnjičena kretala su se
istočno prema Karson Sitiju. Plavi „ mercedes”, registarskih oznaka
NATHAL3. Bilo je svega nekoliko puteva u ovom delu zemlje, a
razdaljine su bile ogromne. Nije bilo šanse da pobegnu.
„Mercedes” je išao skoro stotinu milja na sat. Alisija je stezala volan,
a oči su joj bile uperene na put. Već je znala da je pogrešila,
pokušavajući da pobegne. Pretvorila ih je sve u mete. Svakog trenutka
očekivala je da vidi još vozila koja blokiraju put. Možda će se pojaviti
helikopter koji će davati pregled s neba. Izgubila je policijsko vozilo iz
vida, ali je i dalje mogla da ga čuje. Policajci su uključili sirene. Bio je
udaljen manje od milje.
Proleteli su kroz trgovinski centar sa supermarketima i radnjama
koje su prodavale opremu za brodove i ski-opremu. To je bila čar
jezera Taho. Skijanje zimi, plovidba leti. Bilo je prelepo tokom svakog
godišnjeg doba. Sada su već s vremena na vreme mogli da vide jezero
sa svoje leve strane. Staklasta duboko plava voda sjajila se iza borovine
koja se pružala uz obalu. I dalje su jurili, praveći još veću razdaljinu
između policijskog vozila, koje je izgleda popuštalo s poterom u daljini.
Svakako se činilo da je zvuk sirene postajao sve slabiji. Alisija se pitala
da li bi možda bilo pametno da siđe s puta, ali nigde nije bilo moguće
skrenuti niti se sakriti. S jedne strane nalazilo se jezero, a sa druge
strane zemljište se podizalo i postajalo veoma strmo sa prašnjavim
stenama iznad kojih je samo bilo još više drveća koje kao da se pružalo
sve do neba.
Bili su zarobljeni na putu i Džejmi je došao do istog zaključka koji se
Alisiji motao po glavi. Neće uspeti da pobegnu. Šta će se dogoditi
ukoliko ih policija uhapsi? Džon Trelavni će im pomoći, ali hoće li moći
da dođe do njih na vreme? Bio je dovoljan samo jedan policajac koji će
za određenu svotu novca uspeti da se pobrine da ih više niko nikada ne
vidi.
Progrmeli su tunelom koji bio iskopan u ogromnoj steni. Ispred njih
put se pružao u noći.
A onda ga je Džejmi čuo. Šapat u glavi.
Zaustavi kola...
Dve reči. Nije ih čuo niti ih je umislio. Uzbuđen, shvatio je šta se
dogodilo. Skot ih je poslao. Konačno su uspostavili kontakt.
„Stani!”, viknuo je.
Alisija je nastavila da vozi.
„Alisija! Zaustavi kola! Odmah!”
Panika u njegovom glasu mogla se osetiti. Danijel se već okrenuo
prema njemu i gledao ga kao da je lud, ali je Alisija nagazila na kočnicu i
auto je skliznuo s puta i zaustavio se u proširenju pored njega. Motor je
i dalje radio. Negde iza njih, buka sirena ispunila je vazduh.
„Džejmi....”, počela je Alisija.
Bila je na ivici suza, kriveći sebe zbog ovoga što se desilo. Gledajući
oko sebe, Džejmi je primetio nešto.
Znao je gde su. Već je bio ovde.
Pre pet ili šest godina. Pre Dona i Marsi. Čak i pre Eda i Lijen. Deri,
njihov socijalni radnik, dovela ih je tačno na ovo mesto, jer je želela da
im pokaže gde su ih pronašli. Baš na ovom mestu, na proširenju pored
puta. Ovde su bile dve napuštene bebe, u kutiji namenjenoj
baštenskom semenu.
Rekla im je ponešto o ovom krajoliku. Prema onome što im je Deri
rekla, Vasho indijansko pleme živelo je na tom podneblju desetinama
hiljada godina. To je glavni razlog zbog kog je ona pretpostavila da su i
sami Džejmi i Skot iz plemena Vasho. Jezero Taho bilo je sam centar
njihovog univerzuma i negde ispod njih nalazila se pećina koja je bila
tako sveta da turistima nije bilo dozvoljeno ni da joj priđu blizu. Čak ni
šamans nisu odlazili tamo.
Pleme Vasho zvalo je ovo mesto Deek vadapuš. U prevodu bi to
značilo Pećinska stena.
„Izlazimo napolje”, rekao je Džejmi.
„Džejmi...” Alisija je po njegovom glasu znala da nema svrhe
prepirati se. Preostalo im je svega nekoliko sekundi. Policijski
automobil još uvek nije bio blizu, ali će se sasvim sigurno poput
grmljavine pojaviti.
„Mislim da je ovo pozdrav, Alisija.” Džejmi nije ni pretpostavljao
kako je to znao. Jednostavno jeste. „Hvala vam na pomoći. Hvala na
svemu.”
„Sve si sam uradio, Džejmi. A ne ja...”
„Do viđenja, Deni.” Džejmi se nagnuo napred i rukovao se s
Alisijinim sinom, a onda otvorio vrata. Izašao je napolje i sačekao
Skota. I Alisija je izašla. Nisu imali mnogo vremena. Zgrabila je
Džejmija i kratko ga poljubila u obraz, a onda mu nešto stavila u ruku.
Buka sirene policijskog automobila sasvim je zamrla. Tek nakratko
pomislila je da su možda krenuli nekim drugim putem ili da im se
automobil pokvario, ali su joj se nade gotovo istovremeno raspršile.
Automobil je jednostavno ušao u tunel i planinske goleti samo su
blokirale zvuk. Kada je pogledala dalje uz put, zvuk se vratio. Što je još
gore, onom vozilu pridružilo se još jedno. Oba automobila jurila su u
njihovom pravcu.
Peščana staza pružala se između jela i velikih stena. Džejmi i Skot
dali su se u trk što dalje od puta prema jezeru. Zemljište se nejednako
odranjalo čitavim putem do vode. Drvena platforma izgrađena je zbog
turista, a pogled je bio veličanstven: svetlucavoplava boja jezera na
popodnevnom suncu i planinski venci, od kojih su neki čak i sada bili
pokriveni snegom. Nikoga nije bilo na vidiku. Džejmi je preskočio
preko ograde i odahnuo u olakšanju kada je njegov brat učinio isto.
 Skote, jesi li uz mene? Poslao je misao, a nije čak ni usta otvorio.
Uz tebe sam. Reči su bile jedva čujne, ako da su prinošene putem
pokvarenog radija. I pored toga, Džejmi ih je čuo i osetio nalet nade koji
ga je terao da nastavi. Nije imao pojma zbog čega je radio sve ovo. Nije
čak ni bio siguran šta to čini. Sama činjenica da su bili ovde samo je
suluda slučajnost. Ali, u isto vreme znao je da je tako bilo i suđeno.
Radili su pravu stvar.
„Policija! Ostanite gde ste! Ukoliko ne budete mirni, pucaćemo! ”
Reči su odzvanjale kroz megafon. Džejmi se skoro osmehnuo. Neće
se sada zaustaviti. Nije valjda policija mislila da su došli ovoliko daleko
da bi se sada zaustavili i predali? Osmeh mu je nestao s lica već
trenutak kasnije. Čuo se pucanj i metak je rikošetirao o jednu stenu
samo nekoliko metara od njih. Je li to bio pucanj upozorenja? Ili je
policija zaista bila spremna da im puca u leđa?
Nije želeo to da sazna. Spuštali su se nizbrdo. Teren je postao
veoma strm da su morali da koriste i ruke i noge ne bi li se održali. Put
se nalazio visoko iznad njih i ukoliko ih policija nije pratila preko
ograde, trebalo bi da su ih izgubili iz vidokruga. Džejmi je krčio put,
uspeli su da siđu i poslednjih nekoliko metara služeći se nižim
granama jela na koje su se oslanjali da ne padnu. Konačno im je pod
nogama zaškripao šljunak. Došli su do obale jezera. Voda se pružala
svuda ispred njih. I uprkos svemu što se dogodilo kao i napornom
silaženju, Džejmi je osetio neverovatnu smirenost. Osećao se kao da je
stigao kući. Još uvek nije znao da će pronaći ono što očekuje, ali mu je
svakako bilo drago što je ovde.
Okrenuo se - a iza njega se nalazilo tačno ono o čemu im je Deri
pričala. Staza od sitnog belog peska vodila je do otvora u steni. Pećina
je bila veoma tamna i pružala se ispod puta. Na površinu je urezan
crtež, tik iznad ulaza, toliko bled da ga možda i ne bi primetio da ga nije
tražio. Zvezda petokraka. Svako drugi bi možda pomislio da je tu
odskora, ali Džejmi je znao nešto drugo. Urezana je tu pre mnogo,
mnogo godina.
Neko je viknuo visoko iznad njih. Bio je to jedan od policajaca.
Džejmi je duboko uzdahnuo. Konačno je sve bilo gotovo. Bilo je vreme
da odu.
Uhvatio je brata za ruku. Njih dvojica su zajedno prošla stazom i
ušla u pećinu.

Policajac ih nikada nije pronašao. Spustili su se dole istim onim putem

i pretražili čitav deo oko obale. Čak su ih tražili i u pećini iako su znali
za tradiciju plemena Vasho, kao i to da nisu imali pravo da tu budu. Do
zalaska sunca svuda unaokolo bilo je na desetine policajaca. Čak i
ukoliko su Skot i Džejmi Tajler ikada i bili tu, sada su potpuno nestali.
Jesu li ušli u jezero i udavili se? Ta priča delovala je nemoguće. Sigurno
bi ih videli odozgo, a nije bilo ni traga njihovim telima.
Alisija nije želela da prizna bilo šta. Zapravo, ona i Deni poricali su
da su se dečaci čak i nalazili u kolima. Tražila je da razgovara sa
Senatorom Trelavnijem.
Dok je policija polako stopirala pretragu i raspravljala o svom
sledećem potezu, miljama daleko, otvorila su se vrata crkve i dva
dečaka izašla su u čudan i nepoznati svet. Nekoliko turista gledalo je
znatiželjno u njih. Sveštenik, koji ih je video kako izlaze, zbunjeno se
počešao po glavi. Vrata na kojima su se pojavili bila su zaključana
koliko ga je pamćenje služilo i bio je siguran da se iza njih nije nalazilo
ništa do praznog skladišta.
Skotu i Džejmiju bilo je potrebno dobrih pola sata da pronađu
turističkog vodiča koji je govorio engleski i od nje su saznali da su stigli
u Peru, iako su uspeli da se nađu u sasvim pogrešnom delu zemlje.
Stigli su u grad Kusko, koji se nalazio visoko u Andima. Crkva se zvala
Santo Domingo. Izgradili su je Španci iznad još jednog svetog mesta...
Korikanća, zlatni hram, jedno od obrednih mesta drevnih Inki.
Bili su daleko od Kalifornije i iako im je sve, uključujući i jezik, bilo
sasvim nepoznato, znali su da su ovde sigurni. Te noći odseli su u
hotelu. U poslednjem trenutku, reagujući impulsivno, Alisija je
Džejmiju ćušnula u ruku sto dolara. Novcem će platiti sobu i obrok.
Idućeg jutra takođe će ga iskoristiti da kupe dve autobuske karte do
malog grada na zapadnoj obali. Do mesta po imenu Naska.
Zapravo, putovali su više od trideset sati. Skot i dalje nije
progovarao, nije čak slao ni misli. Tokom noći dok je spavao, mrmljao
bi i vikao, a telo bi mu se grčilo kao da ga je neko ubadao ili podvrgavao
elektro šokovima. Džejmi je primorao sebe da ne brine. Pedro ih je
čekao. Iscelitelj. Skot će ga upoznati i sve će biti u redu.
Tri dana kasnije, konačno su stigli. Taksi ih je odvezao do otmene
bele kuće okružene velikom baštom s četiri fontane i lamama koje su
šetale preko travnjaka. Dok su prolazili kroz kapiju, vrata kuće su se
otvorila i na njima se pojavio dečak. Džejmi ga je odmah prepoznao.
Tamna kosa sada je bila ošišana kratko. Široka ramena. Plave oči.
Bio je to Met.
 Još jedan dečak pojavio se iza njega i Džejmi je odmah znao o kome
se radi. Pedro. Bilo mu je neobično da pomisli da poslednji put kada su
se sreli, zajedno su pili vino na polju samo nekoliko sati po okončanju
bitke. Odakle bi trebalo da počne?
Met je koračao napred. Iako je pokušavao da ne pokaže, bilo je
očigledno da je trpeo bolove. Bilo ih je trojica. Skotu je bila potrebna
pomoć. A Džejmi je i dalje imao veliku ranu na ramenu. Pitao se koliko
ih je povređeno, koliko njih će morati da umre pre nego što se sve
završi.
Konačno su stajali jedan naspram drugoga.
„Džejmi”, rekao je Met. „I Skot.”
Pružio je ruku. Džejmi ju je prihvatio.
Četvoro od petoro konačno se okupilo. Krug je skoro kompletan.
 ODLASCI

Devojčica u foajeu biznis klase na aerodromu Hitro, bila je obučena u

kratku belu jaknu, roze majicu i pantalone isečene tik iznad članaka.
Ranac je držala na sedištu pored sebe. Knjigu je držala otvorenu na
kolenima, iako nije pročitala ni redak svih trideset minuta koliko je bila
tu. Ispred nje nalazila se čaša s koka-kolom, ali ni nju nije pipnula.
Bila je druga nedelja novembra i vreme je najednom postalo loše.
Snažan pljusak spustio se na London terajući putnike da jure s
kišobranima i nabijenim kapama. Čak i sada, kiša je divljala besomučno
udarajući u prozore foajea i slivala se niz krila aviona koji su čekali svoj
red za poletanje. Piste su delovale sumornije nego inače. Većina letova
već je bila odložena zbog lošeg vremena.
Devojčica je nosila britanski pasoš, ali nimalo nije ličila na Britanku.
Bila je vrlo neobična, delom Kineskinja duge crne kose vezane u rep i
očiju koje su bile neobično zelene. Bila je sitna i mršava, ali je zračila
samopouzdanjem i delovalo je kao da može da brine sama o sebi.
Letela je sama kao samostalni putnik kako ju je nazvala avio-
kompanija, i dali su joj plastičnu oznaku koju je nosila oko vrata.
Skinula ju je čim je sela.
Zvala se Skarlet Adams i imala je četrnaest godina.
Obično nije spadala u one koji su nervozni pred let, ali je danas
svakako bila. Još uvek nije znala zbog čega mora na ovaj put. Samo dan
ranije nalazila se u skupoj privatnoj školi u Dulviču, gde su je poslali
kada je imala trinaest godina. „Sveta Dženeviva” bila je škola koju su
pohađale samo devojčice, smeštena u prilično grandioznoj zgradi u
viktorijanskom stilu s bršljenom koji je rastao uz njene zidove i velikim
imanjem iza. Iako je škola posedovala i internat, ona je u školu dolazila
od kuće. Roditelji su joj živeli u inostranstvu, ali su posedovali kuću
koja je bila udaljena od škole pet minuta, kao i sluškinju koja je brinula
o njoj tokom polugodišta.
Juče, pre ručka, direktorka škole zamolila ju je da dođe do njene
kancelarije. Dok se Skarlet pela stepenicama do predvorja, koje su svi
zvali groblje, jer se svuda okolo nalazio veliki broj portreta mrtvih
nastavnika, pitala se u kakvoj je nevolji sada. Da li ju je pozvala zbog
nesporazuma s gospođicom Vilson, nastavnicom geografije? Ili zbog
domaćeg iz fizike koji je navodno ostavila u autobusu? A možda i zbog
tuče u informatičkom kabinetu, iako tu tuču nije započela ona?
Ali kada je ušla u prijatnu prostoriju s pogledom na prednji prilaz
školi, ono što je čula bila je poslednja stvar koju je očekivala.
„Skarlet, bojim se da ćeš nas napustiti na nekoliko nedelja.”
Direktorka nije delovala nimalo zadovoljno. „Upravo sam razgovarala s
tvojim ocem. Bio je veoma misteriozan, pravo da ti kažem. Ali, izgleda
da je došlo da nekakve krize. On je dobro, ali je potrebno da mu se
pridružiš. Već ti je ugovorio let.”
„Kada krećem?”
„Sutra. Moram da kažem da je ovo veoma nezgodno. Imaš ispite koji
još uvek nisu završeni, a moraćemo da promenimo glumačku postavu
u božićnoj predstavi. I pored toga, bio je veoma uporan. Rekao je da
ćete razgovarati večeras.”
Skarlet je razgovarala s ocem kada je stigla kući, ali on nije dodao
mnogo toga novog pored onoga što joj je već saopštila direktorka. Bilo
je potrebno da mu se pridruži na nedelju ili dve. Objasniće joj zbog čega
onoga trenutka kada bude došla. Sluškinja, mračna i prilično
mrzovoljna Škotlanđanka već joj je pakovala stvari. Izgleda da nije bilo
vremena za ikakve pogovore. Skarlet je provela ostatak večeri šaljući
elektronsku poštu i poruke prijateljima i otišla je u krevet loše
raspoložena.
Ni sada se nije osećala ništa bolje, dok je čekala da pozovu putnike
za ukrcavanje. Pogledala je oko sebe. Svuda se nalazila gomila
poslovnih ljudi, neki od njih ispijali su besplatno piće, drugi su upijali
sve dnevne vesti. Plazma televizor stajao je u uglu foajea i ona je
gledala u ekran.
„Danas je novoizabrani predsednik Sjedinjenih Država izjavio...”
Ponovo su govorili o izborima. Tokom cele protekle nedelje malo
toga drugog imalo je prostora u vestima. Skarlet je gledala kako se
Čarls Bejker pojavljivao na govornici suočavajući se sa novinarima.
„Poraz senatora Džona Trelavnija izazvao je šok među njegovim
prijateljima i onima koji su ga podržavali”, nastavljen je izveštaj.
„Prema finalnim izveštajima, Čarls Bejker osvojio je tek nešto iznad
pedeset i dva procenta glasova, što je sve iznenadilo i dovelo do gorkih
optužbi o izbornom nameštanju.”
Sada je govorio Bejker. Bio je lepo obučen i delovao je opušteno.
Moglo bi se reći da je zgodan, ali je bilo nečega neobičnog u njegovim
očima. Kao da nije mogao da ih usredsredi ni na šta.
„Mrsko mi je da optužim senatora Trelavnija da je okusio kiselo
grožđe”, rekao je. „Ali, ove optužbe su sasvim smešne i ne vidim
nikakav razlog za javno preispitivanje.”
Prizor se promenio. Bilo je snimaka ljudi koji su protestovali ispred
Bele kuće. Nosili su natpise i šetali u ljutitoj tišini.
„Pod znakom pitanja je kompjuterski sistem koji je prebrojavao
glasove”, dalje je bilo navedeno u izveštaju. „Skoro sedamdeset
procenata glasova na američki izborima već je prebrajano pomoću
mašina i kritičari iznose da ne manje od tri vodeće kompanije koje se
bave prebrojavanjem glasova imaju snažne veze s Buđenjem noći, koja
je podržavala Čarlsa Bejkera od samog početka.”
Skarlet je bila na ivici da prestane da gleda. Politika je nije zanimala.
Ali dve reči su joj odzvanjale u ušima.
Buđenje noći.
Kako je to čudno.
To je kompanija za koju je njen otac radio u Hong Kongu, i upravo
tamo se sada uputila. Jesu li zaista bili umešani u ovakvu prevaru?
Delovalo je prilično nemoguće. Njen otac je advokat i nije mogla da ga
zamisli da radi bilo šta što se kosilo sa zakonom.
Mlada žena u uniformi Britiš erlajnsa ušla je u foaje. Prišla je
Skarlet. „Jesi li spremna?”, pitala je. „Moramo da prođemo ponovo kroz
deo namenjen odlascima putnika. Počeli su s ukrcavanjem.”
Skarlet je pokupila svoje stvari i ustala. Izveštaj na televiziji sada se
završio. Nasmešila se i njih dve pošle su zajedno ka avionu koji je
trebalo da poleti.