Slobodan Selenić

Malajsko ludilo
Dramatizacija: Maša Stokić i Nebojša Bradić

Lica:
Predrag Petrović (advokat)
Teta Dana Belimarković (njegova tetka)
Dušan Vilotijević (novinar)
Muharem Jusić (novinar)
Tereza Ambroz Vinčić Žnidarić (veterinar iz Samobora/Zagreba)
Dolores (Zlata Živić) – beogradska madam, Predragova prijateljica
Franko (meštanin sa Lastova)
Istražni sudija
Zdenka (Terezina i Dušanova kći)

Dešava se na jednoj terasi nad morem na Lastovu, u jednom salonu u Beogradu, jednom
novokomponovanom (što bi Goran Marković rekao tipično arivistički opremljenom)
iznajmljenom stanu – neposredno pre i neposredno posle početka gradjanskih ratova u
bivšoj Jugoslaviji.

1. SCENA – »teta Dana u odlasku«

Teta Dana sedi na svojoj omiljenoj stolici, knjiga joj je u krilu, ali joj je pogled prikovan
negde u daljinu. Na balkonu stana preko puta devojčica gleda, takodje zamišljeno, u nešto
neopipljivo. Ulazi Predrag, prilazi zabrinuto Dani
PREDRAG: Teta Dano? Teta Dano! (prodrma je) Šta Vam je?
TETKA DANA. ‚‚It is – last stage of all
When we frozen up within, and quite
The phantom of ourselves.”
PREDRAG: ‚‚No spring, nor summer beauty hath such grace
As J have seen in one autumnal face.‚‚
DANA: (trgne se) De pomozi staroj baki da ustane…

2. SCENA – »crna hronika«

Predrag je kod istražnog sudije. Negde u pozadini je verovatno i daktilografkinja, pošto

će se kad Predrag nešto kaže za zapisnik čuti zvuk pisaće mašine.
SUDIJA: Da li vam je poznat izveštaj o dogadjaju u Bulevaru AVNOJA broj 14 od
17.1.1993. ?
PREDRAG: Ne. Šta je to?
SUDIJA: Pročitajte izveštaj svedoku.
DAKTILOGRAFKINJA: Izveštaj sa uvidjaja o tragediji u soliteru na Novom Beogradu.
Nema pouzdanih informacija. Nema zvaničnog saopštenja. Svedoci se ne slažu u
izjavama. Neki kažu da je osmoro ljudi nastradalo. Drugi da je samo jedna devojčica pala
sa sedmog sprata u dvorište. Treći da je u pitanju ubistvo i samoubistvo jednog bračnog
para. Ipak, svi zajedno tvrde da je to bila normalna kao i svaka kuća, da ih je bilo sa svih
strana, i Madjara i Šiptara i Hrvata. I Srba, naravno, Jugoslavija u malom!
PREDRAG: Kakve veze ima ovaj jugonostalgičarski osvrt?
ISTRAŽNI SUDIJA: Nikakve. Baš nikakve. Mislio sam da će vam osvežiti pamćenje.
Idemo ipak redom, po struci ste?
PREDRAG: Zar nemate te podatke?
ISTRAŽNI SUDIJA: Potrebno je za zapisnik. Kao da ne znate proceduru, gospodine.
PREDRAG: Nikada se nisam bavio praktičnim pravom.
ISTRAŽNI SUDIJA: Dakle, za zapisnik - po struci ste?
PREDRAG: Pa diplomirani pravnik, znate i sami.
ISTRAŽNI SUDIJA: Po zanimanju ste?
PREDRAG: Rentijer.
ISTRAŽNI SUDIJA: Bez sprdnje, molim vas.
PREDRAG: Po struci sam pravnik, da. A živim od rentijerstva.
ISTRAŽNI SUDIJA: Tako nešto kod nas ne postoji. Pišite bez stalnog zanimanja.
PREDRAG: Slobodno. To mi odgovara. Bez stalnog zanimanja i samim time – bez
pripadanja.
ISTRAŽNI SUDIJA: Opišite vaš odnos sa Terezom Ambroz Žnidarić i Dušanom
Vilotijevićem.
PREDRAG: Teško, ni sam nisam sasvim siguran. Znate, moja uloga se menjala – čas
sam bio posmatrač i slušalac, ponekad samo usputni prolaznik i svedok. Naravno, bilo je
tu i ličnog – koliko je zapravo bio ličan moj – poznanički, poslovni, sentimentalni,
prijateljski, prisni… ko bi to tačno mogao razlučiti u ovako zbrkanom slučaju, odnos sa
njima…
ISTRAŽNI SUDIJA: Možete li mi bar reći od kada ih poznajete?
PREDRAG: Da… To bih umeo da kažem…

3. SCENA – “na gradele”

Na terasi na moru – Franko prži ribu na roštilju, Mune i Dušan piju vina, 2 golema kofera
stoje na sred puta izmedju njih
DUŠAN: Je li, bre, šjor Franko, što vi ovdašnji varate ljude?
FRANKO: Ma, ća pričaš, Dušane?
DUŠAN: (gleda u Muharema) Jeste ti ovo raj, k’o u turističkim prospektima, samo ne
znam gde ste one ribe na’vatali za slikanje, ja ovde ne videh ni jednu.
MUHAREM: Jes, brale. Ovde ti je slobodna riba redja nego zubatac.
FRANKO: Još ste mi vi friški, momci. Ragacine biste lovit? A ovdi ti je more, mistral,
borić i maslina, dušu da odmoriš.
MUHAREM: To što ti gazda Franko pričaš, vidjeno je za ljubavisanje.
Pojavljuje se Predrag u belom letnjem odelu, umalo se saplete o kofere
FRANKO: Vidi, Boga ti, ko bi reka, šjor nam se ipak odlućija pridružit. Skuzajte, posli
ću vam maknut bagaž.
DUŠAN: O, stigao je Ostap Bender na Kopakabanu? Dobro, bre, ti Prežo, gde misliš da
si došao?
PREDRAG: (klima glavom) Gospodine.. Gospodine.. Šjor Čikoretiću, dobro veče.
MUHAREM: Ovaj ti je pomeren, pa nevraćen.
DUŠAN: (smeje se) Šta si se stegao, opusti se bar za ova dva dana... I ko uopšte poteže
ovoliki put na dva dana i još sa ovolikim koferima. Kad si stigao mislio sam da si se
doselio. A ono... Sedi bre. Uzmi, na, živi malo. Pij vina, Stipe, pij (smeju se svi)... Vidi
kako su ove sardele pečene, prste da poližeš.
PREDRAG: Ja bih radije nož i viljušku. Ako nije problem.
FRANKO: Kurvu gospu prasicu, a što će ti?
PREDRAG: Pitanje navike i principa.
DUŠAN: Sardele sa mačete, pečene na vinovoj lozi, jede nožem i viljuškom! Na moru si,
Prežo, na ostrvu na kraju sveta. Ribu jedi prstima. Četiri puta smo te saletali da sidješ da
bi pojeo dve ribice, a ti nam uvodiš viljuške i noževe.
PREDRAG: I – gospodine, ja se zovem Predrag.
DUŠAN: Predrag, Preža. Kakve veze ima. I mani se tog gospodine, ko Boga te molim.
MUHAREM: (lažno snishodljivo) Oprostite prvom potomku čobana koji je sišao iz
Kotraža, sa obronaka Čemerne, u civilizaciju. On još nije savladao gradjanske manire, a
vama za ovo kratko vreme što ćete biti sa nama nije potrebno da se spuštate na nivo
divljaka.
DUŠAN: A to mu kaže medjed iz Rogatice. Majke ti. Nego, Prežo, opusti se majkoviću.
Dosta tog “vikanja”. Kako ono kaže Puškin: “Pusto je vi, serdačnoe ti”!
PREDRAG: Ali ja govorim vi i rodjenoj tetki Dani, koja me je odgajila.
DUŠAN: Ti, Prežo, kako hoćeš, ali ja bre ne mogu da ti govorim vi da me jebeš. Jebeš mi
mater, polomio bih jezik. Ne ljutiš se?
PREDRAG: Naravno, ne.
DUŠAN: `Ajde sad pesma! Šta si se stisno, zemljače? Pevaj, bre! Vino bez pesme udara
gde ne treba!
PREDRAG: Nemam sluha. Kvariću vam pesmu.
DUŠAN: Kvari, ali pevaj. Raspoloži se majkoviću!

4. SCENA – “teta Dana u odlasku ili predsmrtna želja”

Teta Dana iz starog albuma vadi izbledelu fotografiju

PREDRAG: Teta Dano, staroj baki?
DANA: (odmahne rukom) Sve ove godine zavaravanja… Jeste, Predraže, vreme je da me
zoveš pravim imenom – bakom. Jesenje lice zamenilo je moje – sujetno lice. Godilo mi je
u ranijim vremenima da me zoveš – tetkom. Ali, ja sam ti ipak – baka.
PREDRAG: Nikada niste bili sujetni.
DANA: Bila sam i to. Želim nešto od tebe. Ti planiraš da ideš na odmor?
PREDRAG: Ne, za sada. Imam još posla oko sredjivanja dedine kuće u Andre Nikolića.
Ne znam da li je uopšte pametno da negde odem.
DANA: Na ostrvima još nisi bio?
PREDRAG: Nisam. Zašto me to pitate.
DANA: Želim da podješ na Lastovo.
PREDRAG: Da činim ono čega se najviše gnušam? Da se pomešam sa masnom i bučnom
turističkom gomilom? Da mirišem egzotične cvetove čija imena ne znam, saplićem se o
gumene dušeke sa likom Miki Mausa i natpisom Nivea! To je suprotno, teta Dano, od
svih mojih uverenja, suprotno svemu čemu ste me učili, suprotno filozofiji izbegavanja.
DANA: (pokazuje mu fotografiju) Pogledaj, ovo je Lastovo. Bila sam tamo ... davno.
Mesto zovu Zaklopatica, ribarski zaselak u prelepom, malom zalivu. Znaš, ostrvce ga
zatvara pa izgleda kao jezero. Želim da podješ tamo, i uradiš nešto što je trebalo davno da
bude uradjeno.
PREDRAG: Nešto važno?
DANA: Da, treba da odneseš paketić. Nije ništa lomljivo.
PREDRAG: I kome da ga dam?
DANA: Bacićeš ga u Plavu špilju. Tamo pripada. To je nešto što sam ja odavno uzela.
Želim da ti to vratiš.
PREDRAG: Zar ne bi trebalo to vi onda da učinite?
DANA: Ne budi smešan. Putovanja su za mene prošlost. Nastupilo je tvoje vreme.
PREDRAG: Ali, teta Dano, paket možemo poslati poštom i nekog od meštana zamoliti
da sve to uradi umesto nas.
DANA: Imam poverenja samo u tebe. Molim te, bez pogovora.
PREDRAG: Nemojte to očekivati od mene, molim vas. To je hir godina. Zaista, nemojte
me terati...
DANA: (ne sluša ga) Treba da uradiš nešto, poslednje za mene. Zato želim da ideš na
Lastovo. Avion za Split poleće ujutro u 7 i 15. Karta je rezervisana.
Tetka Dana mu pruža kutijicu.

5. SCENA – «muslinska Tereza»

(Počinje pevanje, “Lepa Janja” ili tako nešto, u tom trenutku iz mraka nailazi sa
ogromnim koferom “muslinska” Tereza)
FRANKO: A kud li se ti, dite, uputi sa tim?
TEREZA: Dobru… večer, želim. Rekli su mi… vi… ovde… bih možda mogla nać …
MUHAREM: (odmerava je) Nać ćeš sigurno, nema zbora.
TEREZA: Krevet slobodan.
FRANKO: Ća odma ne pričaš. Ima, kod Čikoretića za lipu gospu uvek se kriveta nadje.
DUŠAN: (sav spetljan) Vi… Vi sa tom mečkom nećete sami izaći na kraj... (cimne kofer,
vidi da je pretežak) Šta je ovo, Mune, dan za najveće kofere koje je Zaklopatica ikad
videla... Ja ću to, jer dok se šjor Franko nakani...
TEREZA: Hvala ljepa. Vrlo ste ljubezni. Cijeli dan se… po otoku…
DUŠAN: Samo vi polako, ima i vode da se umijete.
FRANKO: A, ima. Nać će se.
MUHAREM: Ti si, brale, pečen.
PREDRAG: (Dušanu) Možete li onda, molim vas, uneti i moj prtljag?
DUŠAN: (natovari se i gundja za sebe) Kad sam budala.
PREDRAG: Gospodjice, treba vam pomoć?
TEREZA: (seda) Čašu vina, prosim.
(Predrag joj sipa, Dušan je uneo kofer i vratio se)
MUHAREM: A i ti si gotov, izgleda. Na zdravlje. (iskapi vino) Kako se zoveš?
TEREZA: Tereza…Alzo, ja sam vam, prije nekoliko godina, umesto svog.... pravog
prezimena Žnidarić...uzela za prezime... ime svog šukun - šukundjeda... Ambroza
Vinčića kome se ...beskrajno divim... i čiji sam životni put do tančina... onoliko, dakako,
koliko je to... sa skoro dvestogodišnje distance... moguće – izučila... Ambroz... Ambroz
Vinčić... je bil.... zaslugom barun... Ja sam ... (pruža ruku) Alzo – Tereza Vinčič.
DUŠAN: Lažeš!... Jebo te bog! (ljubi joj ruku)
PREDRAG: (nakloni joj se, pa se okrene Franku) Gospodična Ambroz je, gospodine
Čikoretiću, poreklom barunica.
FRANKO: Zna sam.
PREDRAG: Neko vam je kazao?
FRANKO: Ne.
PREDRAG: Nego?
FRANKO: Pogodia sam.
DUŠAN: Odakle ste, Tereza?
TEREZA: U Zagrebu živim... Ali ja sam vam iz Samobora. MUHAREM: Jel`, bre,
Tereza, šta si ti?
TEREZA: Kak` mislite, što sam?
MUHAREM: Mislim šta radiš, od čega leba jedeš?
TEREZA: Ah, to ste...mislili... (smeje se) Pa ja sam ...vam... veterinar.
MUHAREM: Kod nas se to kaže – marveni lekar.
DUŠAN: Šta si se navrzao, Mune? Pusti baronicu da udahne. Nego, da mi vama, kao
pravi odbor za doček otpevamo nešto. Srpsko-hrvatsko-muslimanska klapa. (počinje da
peva) Marjane, Marjane… Šta je sad, što ne pevate. Ajde, Prežo, mislio sam da smo se
malopre dogovorili.
PREDRAG: Ni gospodin Čikoretić ne peva.
FRANKO: Nimam vrimena. Ja pečen ribu. A i što prije zagasim gradele, bolje. Malo nam
je onaj požar na Korčuli pa da činimo još jedan i na Lastovu.
DUŠAN: Jesu li utvrdili ko bi mogao biti krivac?
FRANKO: Podmetnut je.
DUŠAN: A ko bi ga je podmetnuo?
FRANKO: Oni.
DUŠAN: Koji su ti to oni, Franko?
Franko ćuti.
DUŠAN: Hoćeš da kažeš Srbi?
FRANKO: A ko će drugi.
DUŠAN: O, pizda li ti materina maspokovska!
MUHAREM: Idemo na spavanje.
DUŠAN: Ma kakvo spavanje u vučjoj jazbini! Pa da me prekolju kamom! Odmah idem
iz ovog ustaškog gnezda!
MUHAREM: Prestani s galamom.
DUŠAN: Ma, pokazaću ja njemu... jebaću mu... Frankooo!
Muharem odvlači Dušana na spavanje. Tišina. Talasi mora. Muharem se vraća.
FRANKO: Ma, dobar vam je Dušan, samo se napia, tribalo je više ist, a manje pit.
MUHAREM: Dule je u stvari kosmopolita, čita Peščanik Danila Kiša. Malo je
temperamentniji, ali kad se smiri sasvim je u redu.
PREDRAG: Brine me Dušanovo pumpanje i podjarivanje mržnje. Ozbiljno. To ne vodi
nikakvom dobru. Pre neki dan sam na televiziji gledao reportažu o ratu u Libanu i uplašio
se da se tako nešto i nama ne dogodi. Gledamo krvničkim i zavidnim pogledom u tudje, a
razneženim u sopstveno dvorište. Uspeli smo da se temeljno zamrzimo...
MUHAREM: Ma daj, Predraže, nismo deca. Dule je malo popio i to je to sve. Sutra će
mu biti neprijatno i juriće šjor Franka da se izvini. Takav je i na poslu. On je iz sela pored
Valjeva. Misli da je čudo postigao time što je završio fakultet i postao novinar na
Televiziji…. Sada mora da se pravi pomalo i nacionalista, zbog karijere.
TEREZA: Ćujte, prosim vas, ali sve je to tak normalno. Sve vam je to posledica… jedne
velike… povjesne…
MUHAREM: Zavere, je li, barunice? Odavno ovo nisam čuo…
TEREZA: Ne, ne, prosim vas. Zablude. Ta dokazano je da Srbi i Hrvati nisu jedan narod.
A već drugo stoleće nam to nameću. Alzo, mi Hrvati uopće… nismo… Slaveni. Mi smo
Goti iranskog pranastanka. Razvoj Srba, pak, išao je posve drugim putovima… Većina
Srba živjela je i još uvijek na stanoviti način živi u poganstvu. Nacionalni sukobi su tako
sasma logični.
PREDRAG: Imam predlog, Muhareme, sasvim ozbiljan: neizostavno otkupite
televizijsku reportažu o Libanu i prikazujte je na svim kanalima te vaše i svih
jugoslovenskih televizija, u udarnom terminu, svakog dana, da se kod nas ne desi nešto
mnogo, mnogo gore. Balkanizacija zemlje može časom da se pretvori u haos libanizacije.
MUHAREM: Tvoj strah od «libanizacije» je čista stilska figura. Ne prizivaj nesreću,
proroče!
TEREZA: Alzo, vjerujem da je… gospon Predrag skroz u pravu. Tak sve se uklapa u
moju priću, a mi nit želimo, nit jesmo geopolitićki dio Balkana… Što pre to shvatite,
lakše ćemo se razići.
FRANKO: Homo spat.

6. SCENA – “postepeno ali sigurno začaran”

Predrag je kod Dolores, svoje prijateljice Zlate Živić, beogradske skupe madam, ona je na
krevetu u negližeu, Predrag je «raskomoćen»
PREDRAG: (slavobitno objavljuje, u šali) Draga Dolores, vratio sam se najzad u svoju
kraljevsku usamljenost.
DOLORES: Dobri moj, zlatni kuzen. Ja se stalno pitam kad ćeš se osloboditi te tvoje
nerazumne oholosti. Mene je moja profesija usamila. Pa ko bi od moje familije, predratne
umoljčavljene gospode, mogao da prihvati “doktorku”? Ko bi od njih mogao da pojmi
koliko mi moj posao donosi slobodnog vremena, koliko odgovara mojoj urodjenoj
lenjosti… Moje devojke mi donose od 100 do 300 dolara za noć. Ja mogu da se opustim i
prezrem sve ostalo. A ti?
PREDRAG: Priznajem. Ti si bliža mom idealu, teta Daninoj svetosti. Nepripadanju
gomili.
DOLORES: Zaista veruješ da se može biti svetac bez Boga?
PREDRAG: Kaže Kami... Čovek može želeti svetost, težiti ka njoj. Što ja činim. Ali ona
prava svetost darivana je samo izabranima od sudbine. I nije isključeno da se radi o
nastranoj šali, da su ljudi ipak, samosvojni i ostavljeni bez nadzora. Kako bi drugačije
objasnila njihovu bahatost, neznanje, iracionalne ispade…
DOLORES: Kaže sveta gospodjica teta Dana. Ako je tako, kako se onda desilo da ti ipak
odeš medju raspojasanu jugoslovensku letovališnu gomilu?
PREDRAG: Zbog njene tajne, koju mi još nije otkrila. Prepuna je neuračunljivih
staračkih hirova. Stari, Zlato, uz otrovna po mene, isparenja.
DOLORES: Dragi moj kuzen, mislim da si ti ipak svojevoljno, ličnom odlukom sišao
medju njih.
PREDRAG: Ne znam, Zlato. Ta barunica Tereza... Ona je tako snena, izbledela,
barunskog porekla, zagrcnuta teškim rečima kojih se sa mukom oslobadja…
DOLORES: Ona je ozbiljno načela tvoju uobraženu nedodirljivost.
PREDRAG: Ali, Zlato, ja verujem da ona svoju muslinsku mrežu razapinje nehajno, bez
namere da se u nju neko ulovi.
DOLORES: Ha! Žene koje ne znaju šta žele, uvek deluju zagonetno – to im daje mističnu
neuhvatljivost, Neodoljive su za muškarce. (pomazi ga kao dete po kosi) Ti si dakle
polako i neprimetno, postepeno bio začaran.
PREDRAG: Uprkos svim mojim uverenjima, uprkos gadjenju da sebe prostrem kao
vlažnu sentimentalnu krpu pred nečije noge.
DOLORES: Možda je sveta Dana i želela da ti pokaže da si isti kao i svi mi, obični
smrtnici.
PREDRAG: Da mi pokaže koliko sam nesavršen, u bespotrebnom muško-ženskom
ophodjenju. Toliko znam i sam.
DOLORES: Odlično ... Za mene je ovaj deo posla završena priča. Samo što će od sad biti
drugačije. U modi su nežne Ruskinje i vretenaste Rumunke... Samo za tvoje oči, zlatni
moj kuzen...
(Počinje ili uživo revija devojaka u donjem vešu, ili isto to ali kao stream preko čitavog
prizora iz video bima...)

7. SCENA – »kao štrumpirani konj«

U čamcu sede Tereza, Dušan i Predrag. Dušan krmani

TEREZA: Dušane, možemo li okrenuti – ja večeras pakiram.
PREDRAG: Zašto...
TEREZA: Moram putovati... Večeras je trajekt, i želim biti na njemu.
DUŠAN: Tako naprasno, barunice? Ja... zaista ako smo vas ja ili Mune uvredili –
oprostite. Evo, čim se vratimo, razgovaraću sa njim. Reći ću mu da ga je preterao...
TEREZA: Ne, ne. Odista moram ić'. Odviše je ovdje pusto.... Svašta čovjeku može past'
na pamjet.
DUŠAN: Pobogu, ako mislite na Muneta... ja vam se izvinjavam u njegovo ime. On je
tvrd i ne znam zašto se tako ophodi, ali je u biti zaista dobronameran.
TEREZA: (zamišljeno i molećivo) Alzo… Nikad ne bih spoćutala da medju vama…
kako bih to izrekla… ima džentlmena. Kao da niste pravi Srbi.
PREDRAG: Eto, i sam sam bio u zabludi. Da sam morao pogadjati koje ste profesije,
rekao bih, verovatno bez profesije, slikarka, možda keramičarka, orjentalista, sinolog.
Potpuno mi je neverovatno da ste vi veterinar zaposlen u «Gavriloviću» na preradi mesa
za kobasičarske proizvode.
TEREZA: Tak… to vam se samo čini… Ja sam naučena da govorim o svojoj struci sa
profesionalnim ponosom…. Nikako… kak bih to izrazila… tvrdo… praktično…
Industrijske metode obrade mesa krupne i sitne… stoke su poglavito dosadne, još kad bih
o njima tako govorila…
DUŠAN: Mi pod Maljenom stoku obradjujemo maljem i ne pričamo baš mnogo o tome.
PREDRAG: (zgroženo) Maljem?
TEREZA: Eto, vidite, Predraže što mene buni… Vi ste Srbin… a niste nasilnik.
PREDRAG: Ja sam izgleda ispao iz vremeplova. Greškom.
DUŠAN: A ja… ja sam nasilnik?
TEREZA: Zaboga, Dušane. Ne dajte se vrijedjati kao malo dijete. Ta vaša Čemerna, je li
ljepa? I gdje je to uopće?
DUŠAN: Valjevo.
TEREZA: Ah? Ćini mi se da sam ćula. To je, Predraže, blizu Beograda? Moj Samobor,
vidite, ni daleko... od Zagreba, ne. Divno mjestašce, velim vam. Osobit ...sraz starog,
barokiziranog... jezgra nekadašnjeg trgovišta... na obalama rječice... Gradne...
PREDRAG: Takvih baroknih bisera mi nemamo. U Srbiji, a delom i u Bosni još uvek
preovladjuje seoska, ruralna arhitektura. Zabati i visoke tarabe da se ne vidi šta se u kući
zbiva.
DUŠAN: A ti si rastao u dvorcu i jeo viljuškom. Ma, zajebi Prežo!
PREDRAG: A sve što je van avlije – potpuno je bez zaštite i na-izvol'te svakom ko se
nadje u blizini.
TEREZA: Da, zamjetila sam... Malo njih ima poštivanja. Meta za odstrijel i iživljavanje,
ne?
PREDRAG: Možda i ja podjem sa vama...
DUŠAN: Koji vam je svima odjednom?

8. SCENA – “koraci posrtanja ili priznavanje poraza”

Predrag hoda ispred teta Dane, koja sedi na svojoj omiljenoj stolici
PREDRAG: Šta ste hteli mojim odlaskom na Lastovo? Da se probudim iz sna o svojoj
suverenosti? To je smisao vašeg hira?
DANA: To su koraci sazrevanja, Predraže.
PREDRAG: Ne, teta Dano. To su koraci posrtanja. Moja brižljivo negovana vrlina
nepripadanja, moja vera da svakim danom postajem nedodirljiviji i sve bliži neranjivosti
suverena – srušila se kao kula od karata. Je l’ ste me zbog toga poslali u Zaklopaticu, na
kraj sveta!
DANA: Poslala sam te da učiniš nešto za mene. (žustro) Da nisi hteo ništa se ne bi
dogodilo. Ne prebacuj meni sopstvene slabosti.
PREDRAG: (natmureno) To znači da je samo na meni krivica zbog čitave prostačke
priče oko barunice Vinčić?
DANA: Priča je prostačka, samo ako je mi tako doživljavamo. Za nekog bi to možda bio
vrhunac životno sna, najlepša uspomena za budućnost... Baronica Vinčić, kažeš?
PREDRAG: Tereza Ambroz Vinčić Žnidarić. To je Terezino puno ime i prezime.
DANA: Je li ona u kakvom srodstvu sa Ambrozom Vinčićem?
PREDRAG: Vi znate za njega?
DANA: Nije li to onaj što je krajem tridesetih prošlog veka osnovao «Ilirsku čitaonicu» u
Karlovcu?
PREDRAG: I to znate! Jeste, taj je.
TETKA DANA: A otkud ti to znaš? Gospodjica Tereza ti je rekla?
PREDRAG: Da. Više puta je govorila o svom pretku. Vrlo je ponosita na njega. Prikupila
je i mnoge podatke o Ambrozu Vinčiću i sačinila od toga jedan tekst.
TETKA DANA: Zanimljiv?
PREDRAG: Za porodicu Vinčić i za Terezu Ambroz, svakako. Pitam se, tetka Dano, da li
bi bilo umesno napraviti nešto slično o vašem dedi, on je bio aktivan u gotovo isto vreme
u Srbiji?
TETKA DANA: Ako misliš to da činiš, počni odmah. Sa mnom će u grob otići i priča o
djeneralu Belimarkoviću i njegovom kumu Iliji Garašaninu. Verovao je u znanje i
delovanje, ne u ličnu promociju. Retki su ljudi njegovog obrazovanja: od sve struke vojne
– on je ipak bio najviše ponosan na to što je postao član Državnog saveta, da bi se borio
za evropsku, prosvećenu, antitursku Srbiju. Znaš, kad su Mihaila ubili neposredno pre
nego je Ustav ili ti Načertanije usvojeno – rekao je SMRTNO RANIŠE SRBIJU, LUDE
SRPSKE.
PREDRAG: Napisaću to, teta Dano. I daću joj kad dodje.
DANA: Zar dolazi u Beograd?
PREDRAG: Dušan mi je javio, želi, iz nekog nametljivog razloga, da se svi ponovo
okupimo.
DANA: Zovi je kod nas na slavu.
PREDRAG: Slavu?
DANA: Na Svetog Stefana. To je slava Prvoslava Petrovića, Olginog kapetana.
PREDRAG: Moj otac nije slavio slavu. Ne slavim je ni ja.
TETKA DANA: Ipak, ti pozovi gospodičnu Ambroz.
PREDRAG: Na slavu koju ne slavim?
TETKA DANA: Na svetog Stefana, slavu Petrovića. To su ti koreni i nasledstvo.
PREDRAG: Mog oca koji me nikad nije video i koga nisam video? I to ljude koje
apsolutno ne želim više nikada da sretnem. Šta ste sad opet smislili, teta Dano!

8. SCENA – “ponoćno kupanje ”

Predrag i Tereza su sami na terasi, zvezdana je noć.

TEREZA: Drago mi je... što ste odlučili produžiti boravak ovdje... Krasno je. Jeste li bili
na Lastovu ranije?
PREDRAG: Ne.
TEREZA: Niti ja... Na kraju je svijeta...
PREDRAG: Smešno. Dok ovako sedimo, čini mi se da nisam otputovao tako daleko.
TEREZA: Kako god daleko putovali, nikada ne možete... da pobegnete od sebe... Kao
vlastita sjen koja te slijedi.
Pauza.
PREDRAG: Želite li malo vina?
TEREZA: Hvala ljepa.
PREDRAG: (pogleda je) Retki su trenuci da možemo da uživamo u tišini i odblesku
mesečine na morskoj površini.
TEREZA: Tak ljepo je razgovarati se… sa nekim ko razumije…
PREDRAG: Da, prošlost je opčinjavajuća. Možda se podsvesno nadamo da ćemo otkriti
ko smo.
TEREZA: Primjerice ja... Nikad mi zaista nije bilo… posve jasno što mi je taj moj…
šukun…šukun djed bitan… Ali ja za njega vezujem svoj faktički, egzistencijalni identitet.
Ja sam vam put mog pretka do tančina ispitala. Vidite, krećući se zbog... gospodarskih
poslova... izmedju...Karlovca, Zagreba i Beča... barun Vinčić je stekao u glavnom gradu
... habsburške monarhije... utjecajna poznanstva... te je u odlučnim trenucima ... hrvatske
povjesti četrdesetih godina... devetnaestog stoljeća.... zastupao... nacionalnu politiku ...
pred bečkim krugovima... Ambroz je priložio 10 tisuća ... forinti ... za osnutak ...
Jugoslavenske akademije ...znanosti i umjetnosti... To je bio jedan od... razloga što mu je
podjeljen ...barunat...Počiva u obiteljskoj grobnici...na Karlovačkom groblju. Tak vam je
ta moja istorija… Sastavila sam… Hoćete li, dragi Predraže, pročitati… moj spis…
obiteljsko-povjesni. I nemojte se, prosim vas, smijati… Tak… bilo mi je važno… uvidjeti
razloge povjesnih zabluda… A vi to možete poćutati… Znate... ponekad se osjećam tako
praznom... Ispražnjenom kao da imam samo... kožu... a unutra... zrak i ništa... Zato mi je
potrebno da znam ko sam i ... odakle dolazim...
PREDRAG: Opšte mesto naše generacije. Komunizam nam je isekao korene.
TEREZA: (zamišljeno) Postoji ovdje na otoku... ta špilja. Može joj se prić samo sa mora.
U vrijeme srpanjske osjeke u njenom središtu može se vidjeti kamena sirena... Na
krhkom postamentu. Jednog jula, možda baš ovog, ona više neće izroniti.
PREDRAG: Nestaće.
TEREZA: Zauvjek.
Duga tišina. Tereza ustaje i skida se.
TEREZA: More je kao ulje. Da otplivamo do tamo.
PREDRAG: Voleo bih da se okupam.
TEREZA: Noćno kupanje je poseban izazov.
Skidaju se i ulaze u more.
PREDRAG. Ne znam da li u sebi imaš vazduh ili nemaš ništa, ali mislim da si divna.
U iznenadnom napadu nežnosti, Predrag je ljubi. Ona mu se predaje. Taj trenutak traje.
TEREZA: Osjećaš li i sada kao da si prešao... dugi put.
PREDRAG: Da... Sada osećam da sam prešao... Veoma dugi put.
TEREZA: A zapravo, tek smo na početku.
On iznenada izlazi iz vode, zgrabi Tetka Danin paketić i baca ga u more.
TEREZA: Zar nećemo plivati...
PREDRAG: Ne, predaleko je.

10. SCENA – “slava”

Svi su na okupu, Predrag predstavlja Terezu teta Dani

TEREZA: Tak mi je milo. Bilo je nezamislivo doć u Beograd, a ne vidjeti se sa vama. I
najzad upoznati tetu.
DANA: Tereza Vinčić? Slušala sam puno o vama. Vi ste potomak Ambroza Vinčića?
TEREZA: Alzo, a kak to … znate. Predrag vam je ispričal?
DANA: Draga moja, ja znam. Ti si morala da istražuješ svoju porodičnu istoriju, a ja
sam, vidiš, deo naše.
TEREZA: Prekrasan vam je stan, gospodjo Belimarković. Krošnja ove platane prav za
prav vlazi u sobu. To je bil stan dženerala Belimarkoviča?
TETKA DANA: Ne, draga gospodjice Ambroz. Djeneral Manojlo Belimarković je kuću
«za decu», mada je mislio unuke, pošto mu je sin bio dekadent, kao i svi sinovi mudrih
Srba… nju je gradio na Senjaku, u Andre Nikolića 11. Ovaj stan je ratni plen
Predragovog oca, kapetana Prvoslava Petrovića. Allodium. Kako biste vi rekli? Leno?
Akar?
TEREZA: Naša kuća u Samoboru... takodje je ... ratni plijen... partizansko leno. Kak ste
izvoljeli reć... mojega oca... takodjer kapetana... Jakova Žnidarića.
TETKA DANA (ljutito pali cigaretu): Vidite, ovaj stan je nekom oduzet. I to našem
daljem rodjaku. A ko je živeo u tom dobu zna da vlasnik nije imao drugog izbora. Tada si
bio srećan što si ostao živ a smrtonosnim sudijama ne zavidiš i ne zahvaljuješ.
PREDRAG: Tetka Dano, možda se moj otac proslavio tokom donošenja 101 presude
ratnim zločincima ali ja o njemu zaista ništa ne znam. Slutim da u toj priči ima i nešto
više o čemu ne želite da govorite. Jer verujem da je upad mog oca u vaš život, u krajnjoj
liniji, ipak bio srećna slučajnost. I da biste se vi odavde selili da da je vaša zajednička
eksperimentalna simbioza bila toliko loša.
TETKA DANA: Predraže, ja sam tada bila mlada žena, a tvoja nesrećna majka – tek
sazrelo devojče. A njen kapetan, imao je 35 godina... U pravu si, ne želim o tome da
govorim.Vidite, uprkos protivljenju mog unuka – mi danas obeležavamo slavu jednog
ratnog kapetana. Koji do Boga mnogo nije držao, a ni do slave.
PREDRAG: To je bila teta Danina ideja.
DUŠAN: Pravo za pravo, svaka porodica mora da ima slavu. Nama je zaštitnik Nikola još
od mog čukundede, harambaše.
MUHAREM: Ćuti, Dušane, molim te. Po logici da Srbi uzimaju dedino ime za prezime,
teško da znaš ko je i kakav ti je taj harambaša bio. Dalje od trećeg kolena – ni makac.
TETKA DANA: Istorijska amnezija, tako se to zove. Nemojte ih pogrešno shvatiti,
gospodjice Vinčić, kod nas je istorijsko pamćenje veoma kratko.
TEREZA: Tak, već sam se svikla na njih. Posle dvije sedmice ljetovanja na pustom
otoku… Mada, ima čari... Ta kamena sirena o kojoj su mi... toliko pripovjedali zaista... je
posebita...
TETKA DANA: (pogleda čudno Predraga) Vi ste je dakle videli? Ja... ja ću malo da se
odmorim. Samo se vi lepo zabavljajte. Predraže, pomozi mi. (seda u svoju fotelju, ostali
zauzimaju mesta za stolom i započinju večeru)
DUŠAN: Ko bi mogao da pretpostavi da ćemo posle onakvog letovanja na Lastovu, zimu
zajedno provoditi u Beogradu!
MUHAREM: Daj, bre, Dule, počeo si pesnički da se izražavaš ko Mitke, žal za mlados.
Aristotel Onazis, bre, nije imao onakvo letovanje.
DUŠAN: Ne letovanja. Dve nedelje Tereze, kažem ja. U tvoje zdravlje, barunice Vinčić!
Dobro ti nama došla u Beograd! Jeste da nam je grad prljav, da je zapušten, da nema
kafe, da nas mrze Slovenci, ali mi smo ponovo zajedno i to je najvažnije. Živeli, barunice
!
TEREZA: Hvala ljepa.
DUŠAN: Dobro, de, Mune Rezu nije nizašta šljivio – ti si zbario onu polovnjaču iz
Padove, Paola li se zvaše. Ali za Prežu i mene je Reza je bila centar sveta.
TEREZA: (smeje se) Alzo, što bi ste drugo činili na pustom otoku. Tak nije vam to kao u
Veneciji… Toliko svijeta, previše… A i to vam je jedna obična… kužna bara, krasni…
grad bi, kaj vam ja znadem…trebalo…premjestiti, ne? Na… nekoje ljepše mesto?
PREDRAG: Slažem se: a na čarobnom Lastovu sve je drugačije, Tereza je bila drukčija..
DUŠAN: Da, Tereza se izdvaja tim svojim neobičnim, pastelnim bojama – crvenkasto
žućkasta kosa, bela glatka koža, zeleno mutne oči – nije čudo što sam zapazio njene
farbe. Tako je upadljiva da sam se osećao, jebeš mi mater, nekako neprilično. U stvari, ti
si taj koji bi o Rezi mogao da kažeš više nego ja. O njenom čukun-čukundedi Ambrozu
Vinčiću, recimo!
PREDRAG: (vadi spis) Da, barunice. Setih se. Ponukala me vaša pripovest o barunu
Vinčiću da sročim ponešto od moje porodične istorije. Teta Dana mi je pričala o
djeneralu Belimarkoviću i voleo bih da to pročitate…
DUŠAN: Vi ste o svom pretku nešto pisali…
TEREZA: (jako joj je neprijatno) Ja, pomalo, možda ni sad… zgodno, kako bih… rekla.
MUHAREM: (pukne) Dakako, barunica je tako “stidljiva”… Baronica, do moga. Znaš,
Dule, zamajavao sam se i ja malo “barunicom” od kad smo stigli. Zbog tebe, druže,
ispitao sam ja to «plemenitaško podrijetlo», geneološku vezu s tim dalekim Ambrozom
Vinčićem. Sad, kad sam konačno sklopio obiteljsko stablo, ispalo je baš onakvo kao što
sam i mislio da mora biti. Tereza vam je barunica baš kao što sam ja, možda, čukun-
čukununuk Mehmed paše Sokolovića! Ili kralja Tvrtka, jebi ga, što da ne? Marveni lekar
iz Samobora. A čepi se zagrebačka kerefeka ko da je Marija Terezija lično.
DUŠAN: Ti, bre, Mune, od prvog dana ne mirišeš Rezu nikako. Ono jest, Reza ima tu
moć, učini da se čovek u njenom društvu oseća prost. Kabast. Stalno imaš utisak da nisi
dovoljno fin. Da si prevelik za prostoriju. Da nisi delikatan. Tebe to nervira. A ja, ja
valjda cvikam od baronice Vinčić, jebem li ga.
MUHAREM: Šta ti je, bre, Dule? Kao oglav da ti je stavila! Šta padaš tako lako? Tamo
negde prije sto pedeset godina netom poplavele krvi ostalo je u Rezinim žilama tačno
3,125%.
PREDRAG: Molim vas da taj kuvarički nadimak za carsko ime više ne upotrebljavate.
Tereza ustaje.
TEREZA: Ambroz…Ambroz Vinčić … je bil… zaslugom barun…ja sam…tek …daleki
potomak… negdar bilog… baruna. Ja se ispričavam, ja moram poći… Imam vlak za
Zagreb u 22 i 10.
PREDRAG: (vadi fleke) Sledećih dana ćete biti na zagrebačkoj ili samoborskoj adresi?
TEREZA: Možete pisati na obe. A gdje ću se skrasit, to ne bih umjela reć.
DUŠAN: (nesrećno gundja) Uvek tako naprasno! Neuhvatljiva Reza! (odlučno) Ali kad
nam ponovo dodjete, sve vas vodim na mesto gde se jede najbolji čorbast pasulj na
svetu.. A i Mune će se lepše ophoditi, obećavam.
MUHAREM: Barunicu na pasulj, ta ti valja, druže. A mene – ko jebe. Koliko god da se
derem, ti glas razuma nećeš čuti.
Tetka Dana se trgne iz sna.
TETKA DANA: Već idete.

11. SCENA – “ništa ne znate, a bili ste im kumovi”

Kod istražnog sudije

ISTRAŽNI SUDIJA: Kada ste upoznali bračni par Vilotijević?
PREDRAG: Pre nego što su postali bračni par.
ISTRAŽNI SUDIJA: Gubim strpljenje, gospodine? Pre 12. septembra 1986.
PREDRAG: Da. Godinu dana ranije.
ISTRAŽNI SUDIJA: I, kakav je tada bio njihov odnos. Da li bar to umete da mi kažete?
PREDRAG: Nikad ne bih očekivao od jednog seljačkog sina da će biti tako fasciniran
Terezinim baronstvom. Ali, znate, to nije bilo nelogično. On je Terezu video kao
“drukčiju”, kako je govorio, lepu, negovanu ženu ali i kao dobro koje se može steći na
sledećem stepeniku njegovog uspinjanja od seoske zabiti preko diplome pravnika do
«zvezde» II Dnevnika.
ISTRAŽNI SUDIJA: Pitao sam vas za njihov odnos.
PREDRAG: Želeo bih da vam objasnim Kako se navike menjaju preko noći. Govorio joj
je vi, ali sputano, nekako kruto, kao štrumpirani konj koji radije stoji kad mu vežu
prednje noge jedne za drugu.
ISTRAŽNI SUDIJA: A gde ste bili vi u čitavoj priči?
PREDRAG: Mi smo pričali. Tereza je umela i da priča, ali i da sluša što je retkost. On je
bio treći, radije je ćutao, bio je sličan detetu koje je našu priču pratilo otvorenih usta.
ISTRAŽNI SUDIJA: Dobro, možete li vi išta konkretno, osim tih…epskih opaski da mi
kažete o njima?
PREDRAG: Šta konkretno? Kako je, na primer, moguće da sam ja, od svih ljudi na
ovome svetu, bio kum na njihovom venčanju.
ISTRAŽNI SUDIJA: Ne, gospodine Petroviću, već kako je moguće da vi gotovo ništa ne
znate o bračnom paru Vilotijević, iako ste im venčani kum?

12.SCENA – “pasulj ili najava venčanja”

Susret u jednoj beogradskoj kafani – Tereza, Dušan, Muharem i Predrag.

DUŠAN: Ovo je poslednja prava srpska kafana. Jaja u lukovini, domaća u čokanjima,
vruće lepinje. A pasulj – za cara. Šta kažete?
TEREZA: Kuhinja svake zemlje... lokalnu prirodu... sa lokalnom kulturom... vezuje u
Gordijev čvor... koji se...istina... ne može presijeći... ali se...zato može sažvakati... U
svakom slučaju, vrijedi pokušati.
DUŠAN: Bravo, barunice.
MUHAREM: I ja ću da budem sasvim iskren – uvek sam smatrao da najbolje možemo da
upoznamo jestivi deo sveta. Sve drugo je mnogo komplikovanije...
PREDRAG: Svaku državu, ulazeći u nju sa glavnog ulaza, upoznajemo onakvu kakva bi
ona htela da nam se pokaže.Pomoćni ulaz vodi u trbuh. Ono unutrašnje nije važnije od
onog spoljašnjeg, ali jedno bez drugog ne možemo razumeti.
DUŠAN: Tako je, Prežo. A sad, za dezert, hoćemo li bundevaru ili cincovane ćevape?
PREDRAG: Hvala, Dušane. Meni je bilo dovoljno i ovog… čorbastog pasulja.
DUŠAN: Nemoj, bre, Prežo ko oni pederi, neće papričice jer ne znaju šta je dobro. Pa se
oduševljavaju bonen supom izvan svih razumnih srazmera. Da vam odmah kažem – da
imam baklavu ne bih kajzer švarm uzeo da mi ga ponude na zlatnoj tacni.
MUHAREM: Pravi si seoski domaćin, Dule. Sve što je drukčije, nakaradno je i po tebe
opasno. Budi malo kosmopolita, dozvoli i drugačije mišljenje o srpskim kulinarskim
specijalitetima. Gledaj malo na stvari sa visine Ajfelove kule.
DUŠAN: Pa da s visine Ajfelove kule pljujem po rodjacima, prijateljima i kolegama u
starom kraju, jel to hoćeš od mene?
PREDRAG: Ja mislim da odgovor na to pitanje ne može biti ni patriotski ni
kosmopolitski, već pre svega pragmatičan.
DUŠAN: Kad smo kod pragmatičnosti, Prežo, Jel mož da izdaš jedan stan meni?
PREDRAG: Stan?
TEREZA: Stan?
DUŠAN: Da, jedan stan.U tvojoj kući u Andre Nikolića 11. Odmah.
PREDRAG: Imam stan broj 3. u potkrovlju. Uistinu imam i ponudu od jednog mladog
lekara, Indusa iz Kalkute, plaća u devizama.
DUŠAN: Znam da su devizni na ceni, ali ne pitam šta košta. Plaćam godinu dana
unapred. Reza navalila – salonac, pa salonac. Šta ću. A treba nam…Tereza i ja ćemo se
venčati.
MUHAREM: Bože blagi. Kakvo sad venčanje, jebo te bog!
DUŠAN: Reza je pristala da se uda za mene. Napušta Zagreb, koji ni onako nikad nije
volela, i prelazi kod nas u Beograd. Kumovi na svadbi su prisustni. Jugoslovenski odbor i
sklapanje braka izmedju Srba i Hrvata.
PREDRAG: Zatečen sam.
TEREZA: (uhvati Predraga za ruku) Nisam znala… željela živjeti… zapravo useliti prije
venčanja. Molim vas da mi vi budete kum. Ne znam kak bih drugaćije sve to…
izmještanje podnela…
MUHAREM: Ona ti je isprala mozak tamo na Lastovu, druže, a ja to ne mogu da gledam
ni kao prijatelj, još manje kum. A ni tebi, barunice, ne bih savetovao da to učiniš. Samo ti
fališ ovde usred ove halabuke koja se sprema.
DUŠAN: Ne mogu da verujem da si tako zadrt. Ti od svih ljudi.
MUHAREM: Ne kumujem katastrofama. Muharem ustane i ode.

13. SCENA – «suočavanje»

ISTRAŽNI SUDIJA: Gospodine Petroviću, vi ili nešto ozbiljno krijete od mene ili patite
od selektivne amnezije. Ili me zafrkavate od početka.
PREDRAG: Samo vam govorim ono čega se sećam – kako se sećam.
ISTRAŽNI SUDIJA: Onda se loše sećate. Uvedite Muharema Jusića. Možda vam ova
priča osveži pamćenje?
Muharem ulazi kod istražnog sudije.
ISTRAŽNI SUDIJA: Sedite, gospodine Jusiću. Molim vas da ponovite vaš iskaz pred
ovim svedokom.
PREDRAG: Mislim da je to nepotrebno. Ja znam šta se dogodilo.
MUHAREM: Niko to ne zna, Prežo. Ni ja.. Iako mi je Dušan bio najbolji prijatelj.
ISTRAŽNI SUDIJA: I kum.
MUHAREM: Da, kumovao sam na svadbi svog najboljeg drugara... Zamolio me, učinio
sam mu to. Pićke ko salate dje oćeš, a drugara svijećom treba tražiti. Drugara kakav je
bio Dule.
PREDRAG: A šta si onda, moliću, želeo da dokažeš svojim postupkom? Odanost
prijatelju?
MUHAREM: Imao sam od poćetka želju da ponizim jebenu zagrebačku čepu, toliko!
ISTRAŽNI SUDIJA: Sad je dosta. Gospodine Petroviću, treba da saslušate iskaz ovog
svedoka, ne trebaju mi vaši lucidni komentari. Gospodine Jusiću, počnite i birajte reči.
MUHAREM: Ne razumem i dalje šta se dogodilo. A voleo bih da razumem. To na
Lastovu moglo bi biti razlog, od tada Dule počinje frktati na mene. Ali, opet, ne bi smio
biti, ma šta Dule znao ili naslućivao, ipak me je zvao za kuma. Ne bi smjelo onako
prijateljstvo, godine prijateljstva jebena epizoda razrušit.
ISTRAŽNI SUDIJA: (daktilografkinji) Vi brak nazivate – epizodom? Izbrišite poslednju
opasku svedoka. Molim vas, birajte reči!
MUHAREM: Od prvog dana nisam volio njegovu Terezu. Barunicu…Ajd što je pravila
budalu od ovog, ovog zvrknutog Predraga, on ti je sav blesav…
PREDRAG: Moram li ovo da slušam?
ISTRAŽNI SUDIJA: Opominjem vas, Jusiću.
MUHAREM: Oprostite. Ali – moj drugar Dule se zatelebao kao tetreb. Zinuo, bulji, bale
mu cure. Za ne prepoznat. Makar smo se ženskih Dule i ja najurili i nastizali. I to kakvih
riba – pravih. Ne od slame i kučine ko barunica Tereza. Ne znam zaista kako je do svega
došlo. Pokušavao sam, vala, jebi me ako nisam, na sve načine da odvratim Duleta od
čepe zagrebačke, ali nije išlo. Osljepelo govedo. A probo sam – bio grub, čeprko da
doznam je li zaista barunica… kad sam vidio da nema vajde, digo sam ruke. Jebavao se
sa onom Italijankom. Dok je nisam sreo samu... A tad mi je postalo jasno šta sam učinio.
Ne Terezi. Jebe mi se za nju. Nego Duletu! Mom dobrom, brkatom, glupom, djetinjastom
Duletu! Ako je to osam godina radilo u Duletovoj jednostavnoj glavi, ršum je napravilo!
Ali nije. Ne bi on to umio od mene sakrit ni osam dana. Znam čovjeka. Znam ga skroz na
skroz… Ili – mislio sam da ga tako znam da nema tajni. Dule, moja živa rana…

14.SCENA – “silovanje”

Tereza se sunča, dolazi Muharem. Gleda u more, duva.

MUHAREM: Pićke k’o salate. Dje god se okreneš, rekli bi moji zemljaci iz Rogatice.
TEREZA: Gdje vam je Paola?
MUHAREM: Nedelja je, otišla je u crkvu na jutarnju misu. Krenem da lovim ribu
puškom. Čamac lengerišem nasred uvale, plutam uz obalu, ždrakam ribu, kad eto ti belaja
– uždrakam tebe.
Muharem seda pored Tereze.
MUHAREM: Ovde ti je ko ispod sača. Istopićeš se.
Tereza prebacuje peškir preko bedara.
TEREZA: Ne smeta mi… pripeka… Bit će da sam u prošlomu životu… bila zmija.
MUHAREM: Zvečarka.
TEREZA: Za kaj ne ...da... zvečarka. Što ste vi bili ... u prošlomu životu, ... gospon Jusić?
MUHAREM: Telac.
TEREZA: Moguće. Imate ljepo, široko čelo.
Muharem je zagrli i stavi ruku na njene grudi.
TEREZA: Ja to ne želim…. Sklonite ruku… molim ljepo… Nemojte… ja to ne
želim…Ostavite me.
MUHAREM: Hajde, pomozi već jednom. Nemoj da te jebem traljavo ...mekim kurcem…
TEREZA: Ja to ne želim… Pustite me…
MUHAREM: Prihvati ga već jednom, barunice... Ajde, kao da nisi nikad…
Baca se na nju. Tereza je potpuno mirna, pušta ga. Predrag ih posmatra skamenjeno.
Muharem ustaje, ugleda Predraga.
MUHAREM: Jebo te sveti Pantelejmon! Jebo te čiča u glavu zbrkanu! Odakle si ti
iskrso!
Predrag polazi. Muharem ga stiže i hvata ga za ruku.
MUHAREM: Kumim te Bogom, nemoj reći Duletu. Kulov se zatelebao u nju.
Predrag istrgne ruku.
15. SCENA - “vraćena kuća ili prokletstvo”

Teta Dana opet zamišljena, gleda devojčicu preko puta koja zamišljeno gleda sa balkona.
Predrag dolazi, razdragan je
PREDRAG: Ovo ni u najludjim snovima, teta Dano, niste mogli da očekujete. Kuća u
Andre Nikolića ne samo da je opet u našem vlasništvu, već je i sredjena, stanovi rentirani,
svi ugovori potpisani.
DANA: Jesam li ti rekla da su gotovi, kad su osvanule parole – “dole crvena buržuazija”.
PREDRAG: Pa od tada je prošlo 15 godina, zaboga.
DANA: Čim su postali buržuazija, znala sam. Buržuji na ovom prostoru ne opstaju dugo,
uvek se nadju novi sankiloti i montanjari da ih poteraju. Nesrećnici, kratko su trajali.
PREDRAG: Teta Dano, voleo bih da vidite kako sada kuća izgleda, uložio sam truda i
energije kao nikad do sad. Značilo bi mi.
DANA: To više nije naša kuća.. Moj život je prostorija koju sam upoznala boraveći u
njoj. Smrt je prostorija koju sam tek odškrinula i uspela da vidim: drukčija je od života.
PREDRAG: Teta Dano, sve što znam naučio sam i dobio od vas. Nemojte me sad gurati
od sebe. Sad, kad sam osiguran za budućnost, što biste vi želeli, pretpostavljam.
DANA: Predraže, takvo osiguranje ne postoji. Izbegavanje i finansijska nezavisnost
nećete zaštiti od buke sveta.
PREDRAG: Što ste mi sa Lastovom, vrlo konkretno pokazali i što bih želeo što pre da
zaboravim. Ovo je moja prilika da činim zaista ono što želim.
DANA: Vreme očigledno menja sve, pa se i odnos tvoje generacije prema toj strahovladi
promenio. Reći ću ti samo – apsoluti postaju relativi. Sve dodje na svoje, a poslednji nauk
mi je da se prošlost ne može vratiti prošlosti, ostaje kao utvara. Radi sa kućom šta hoćeš.
Više da budem saučesnik, ne želim. Samo te molim, sačekaj da umrem, pa onda vodi
život samo onako kako želiš.

16. SCENA – “rentijerstvo ili prostitucija”

Predrag je kod Dolores.

DOLORES: Zabrinula sam se za tebe. Gde si? Jesi li bez para, ako jesi nemoj da…
PREDRAG: Imam para.
DOLORES: Zanimljiva sorta ta tvoja barunica, od Heleninog soja, izgleda. Jesi li najzad
priznao sam sebi da si se zaljubio?
PREDRAG: (ljubi je razdragano) Dobra moja Dolores, ne bi me prepoznala – sa takvom
strašću sam se predao preuredjenju kuće u Andre Nikolića… Ali – samo preko toga mogu
da stignem do svojih rentijerskih zvezda!
DOLORES: Vratili su djeneralovu kuću. Sveta teta Dana mora da je presrećna.
PREDRAG: Ona se bliži kraju. Više je van sveta nego ikada ranije.
DOLORES: Mudra jogunica. Tako su je moji rodjaci zvali. Nikada je nisu razumeli.
“Ludo, mimo sveta. Oči ispadoše usedelici od toliki romani”, vikao je stric Jovan. Tužno
je, Predraže, ali ona je proživela svoj život najbolje što je mogla, odgajila i tvoju majku i
tebe. Bila i ostala gospodja do kraja.
PREDRAG: Da li mi veruješ da ja sada imam više godina nego što su ikada imali i moj
otac i moja majka, čak i njeni roditelji. I na dobrom sam putu da ostvarim sreću – ni od
koga ništa ne tražiti i ne očekivati! Kako kaže teta Dana, izgleda da sve dodje na svoje. Je
li, doktorka?
DOLORES: Samo zavisi kako se ko snadje.
PREDRAG: Ima sličnosti izmedju mog i tvog posla. Sve je čisto – postoji rentijer, postoji
zakupac, i postoji ugovor – odnos savršeno čist. Pored svih moljčavih kraljevskih
dinastija, jedina dva feudalna zanimanja koja su preživela do danas – su moje i tvoje.
DOLORES: (sipa im piće) Da, ja sam ipak prihvatila partnerstvo, da bih opstala, ti
uzimaš novac od izbeglica koji nemaju gde... U to ime – živeli!
PREDRAG: Te izbeglice koje imaju para za stanove na Senjaku, snašle bi se bilo gde na
svetu. Ne grize me savest, samo da znaš.
DOLORES: Tvoja savest, izgleda polako umire. Kao i moja, u skladu sa promenama.
Zapravo bi sve učinili da opstanemo pod našim uslovima. Neki put mi se čini da sam i
dušu prodala zbog toga. A ti?
PREDRAG: (smeje se) Ne, dušu ne dam.
DOLORES: Siguran si u to što govoriš? (pruža Predragu kutijicu istovetnu kao ona koju
mu je Dana dala) Možeš u ovome da probaš da je sačuvaš. Ima tajni pregradak. Samo su
dve takve stigle u Srbiju. Stric Jovan je jednu uspeo da sačuva. Bila je namenjena tvojoj
majci. Iz Faberžeove je radionice. Čuvaj je – meni više ne treba.
PREDRAG: Zašto si ti odjednom tako ozbiljna?
DOLORES: Pa predajem ti nešto što mi više neće biti potrebno. Možda ćeš ti ipak uspeti
da se sačuvaš. I da znaš, nemoj ovako da me zaboravljaš više. Šta god da ti je potrebno,
tu sam. Uvek za tebe, zlatni moj kuzen.

17. SCENA – kutijica

Slika ista kao prva – Dana sedi u svojoj stolici. U ruci, skoro da joj ispadne, opušteno drži
otvorenu kutijicu. Preko nje cure slike video bima – kolone izbeglica, tenkovi.
DANA: Predraže! Predraže?

18. SCENA – »to bi je ubilo«

Tereza se sprema za izlazak iz kuće, Dušan čita novine. Vidi se napetost izmedju njih
dvoje.
DUŠAN: (besno preklapa novine) Sravnili su Vukovar sa zemljom i još ustaše ne izlaze!
K'o pacovi su se zavukli pod zemlju.
TEREZA: Oni se barem mogu braniti. Ovde se ni od susjeda ne možeš odbraniti.
DUŠAN: Ma hajde, čovek je bio pijan, a barunica je prosto spakirala kufere i htela vanka.
Neko pokušava da otključa vrata.
TEREZA: Što je to?
(Dušan slegne ramenima, otključava, ulazi potpuno kao iz naftalina – teta Dana, nosi onu
kutijicu).
TEREZA: (hoće da ustane) Dušane, ko je tu?
DUŠAN: (zapanjeno) Teta Dano?
TEREZA: Opet nekakvi tvoji krvosljednici upadaju bez upozorenja?
DUŠAN: Teta Dana je došla.
TEREZA: Teta Dana!
DANA: (kao da se trgne) Predrag? Je li on tu? Nikad ga nema.
DUŠAN: Ne, dugo ga nismo videli.
DANA: Zašto mi nije rekao?
TEREZA: Sedite, šta vam nije rekao?
DANA: Pa za pisma. Kako za šta. Tu su stajala pisma. (mlati kutijicom) I to je bio ratni
plen – poklon Olginog kapetana. Trebalo je u vatru da je bacim, a ne da tražim od njega...
TEREZA: Dušane, njoj nije dobro.
DANA: Kakav ti je ovo nameštaj, Prvoslave. Ništa ne prepoznajem. Gde je škrinja koju
arhitekt Nestorović za Olgine lutke projektovao?
DUŠAN: Teta Dano, smirite se, molim vas. Sad ću pozvati Predraga.
DANA: Znam da nikad nisi voleo da te zovem Prvoslav. Ali, to vaše – Slavče je tako
neprimereno. Čobanski, detinjasto.
DUŠAN: Tereza, molim te ustani i zovi Predraga. Njoj nije dobro.
DANA: Dobro mi je, Prvoslave, i više nego što bi očekivao. (ugleda Terezu) Vidim, sad,
šta radiš. I molim te da prestaneš. To će Olgu ubiti.
TEREZA: Što si sad napravio, Dušane? Što ti je starica skrivila? Da zovem hitnu?
DUŠAN: Šta sam ja, dodjavola kriv! Zovi već jednom Prežu, on će znati šta da činimo.
DANA: Prestani, Prvoslave. Dosta je bilo. Prozrela sam te. Sva tvoja ulagivanja. Pokloni
– Trumanova jaja i babybeef. Svi ste vi gladni, pa mislite da će vas hrana iskupiti. Imaš
najmiliju ženu na svetu. Zašto si je tako divljački oteo. Da bi je kinjio? Ona nema moju
snagu da ti se odupre.
Tereza izlazi u drugu prostoriju. Dušan prilazi Dani, pokušava da je natera da sedne.
DUŠAN: Molim vas, sedite, teta Dano. Sad će Predrag.
DANA: (slomljeno seda) A i meni je, Bog će mi suditi, dugo trebalo da shvatim. Mislila
sam da u tebi ima makar seljačkog poštenja. Da ćeš shvatiti da si napravio pogrešan
potez, ostaviti Olgu na miru.. Ali ne, ti nisi mogao da se skrasiš ni sa jednom. Ni jednu da
pustiš.. Pas, eto to si ti. Običan pas. Nit kosku glodje, nit je drugom daje. Drži je
zakopanu dok je crvi ne oglodju.
DUŠAN: Teta Dano, molim vas, smirite se. Hoćete čaj?
DANA: (cikne) Čaj – još nešto iz pomoći za siromašne. Otimaš, Prvoslave, hajdučki. Ne
gledaš iza sebe. Hranu, imovinu, ljude. Zar si za taj nesrećni stan u Jevremovoj morao da
pogubiš Jovana Jevtića. Jedini njegov greh je bio što je imao knjige i bio rodjački
ljubazan prema Olgi. Ali, tebi je to neshvatljivo, je li, Prvoslave? (skoči na njega, unosi
mu se u lice, Dušan se povlači) Da je neko ljubazan bez ikakve zadnje misli? Da su
rodjaci uljudni i paze jedni na druge u strašnim vremenima? Ti i ne znaš ko ti je svojta –
kuća vam je i štenara i štala i obor, parite se jedni s drugima, kao zveri i kao zveri
uzimate tudje.
DUŠAN: (izgubi strpljenje) Ma ludo matora, šta to govoriš! Sedi dole i smiri se!
DANA: Sad ti i Andre Nikolića treba, je li? Verovatno za ovu tvoju kurvu. Olge si se
zasitio, mene nisi mogao da upropastiš, ali sad pritiskaš preko dedine imovine. Misliš sve
ću uraditi da nas sačuvam. Obraz ti je kao čamovina, Prvoslave – suv, rapav, tvrd za sve
što je ljudsko!
DUŠAN: Ma, Preža nam je ovo iznajmio.
Dana uzima i razbacuje stvari, Dušan pokušava da je zaustavi.
DANA: Izbacio si ono što je staro, plemenito, što ima dušu i uneo ove prnje koje ti
priliče!
Dušan joj u želji da je smiri udara slab šamar, u tom trenutku upada Predrag
PREDRAG: Šta činiš, ludače!
Dana se samo skljoka. Ulazi Tereza, prilazi joj, Predrag nasrće na Dušana.
PREDRAG: Šta ti je starica učinila? Kako se usudjuješ da je prstom pipneš. Voliš da
tučeš žene, Dušane? Voliš?
DUŠAN: Ma koji vam je svima kurac?
Tereza prilazi Dani, podiže je i izvodi
TEREZA: Prokleti, neodgojeni Srbi. Pagani nekršćanski! Što si gospodji učinio? Podjite,
idemo... Sad će lječnici doć'.
DANA: (kao da se slabašno trgne) Ja sam se povukla kad se svet promenio. Kad su
bahato banule suruntije partizanske i gegule komunističke i predratni, moj Beograd
pretvorile u boljševičku štalu. (Terezi i Predragu) Nema skrovišta, nestaće sa plimom.
Samo sam to htela da znaš.
Predrag napada Dušana, ovaj pokušava da se odbrani
DUŠAN: Stani, Prežo, daj nemoj. Povrediću te. Čekaj da ti objasnim...
PREDRAG: Od tebe više ništa ne želim da čujem.
Počinje bezglasna tuča, više gušanje u kome Predrag kidiše, a Dušan pokušava da se
odbrani a da ga ne udari. To traje neko vreme, onda ga Dušan zakuca. Predrag se skljoka.
PREDRAG: Želim da u najskorije vreme napustiš ovaj stan.
DUŠAN: (osmehne se) Ionako idemo. Dobio sam gajbu od televizije. Ratni plen, rekla bi
tvoja teta verovatno. Izvini, jebem mu mater. Nisam te valjda jako udario?
PREDRAG: Šta te briga.
DUŠAN: Prežo, kunem ti se – Tereza mi je svedok, bar u ovome, da je ona sama upala.
Nije joj dobro, Prežo, mislila je da sam neko drugi, neki Prvoslav..
PREDRAG: Moj otac?
DUŠAN: Nisam mogao da je smirim drugačije. Veruj mi, ne udaram žene, a pogotovu ne
starice.
PREDRAG: A Terezu?
DUŠAN: (gundja sebi u bradu) Terezu... Zajebi moju porodicu, važi. Ne treba mi drveni
advokat.
PREDRAG: Nije ni čudo što se teta Dana pogubila, isti ste. Sličnost koju je samo ona
mogla da primeti. Sve je isto, ništa se ne menja. Što ste se uopšte ženili, i što baš takvim
ženama?
DUŠAN: Ja mislim da nikad nisam bio zaljubljen u Terezu. Kako je Mune dobro rekao, a
ja ga nisam slušao – za sve je krivo prokleto Lastovo. Te dve nedelje kao da sam sanjao –
radio sam, govorio, mislio ne ono što bih inače činio, već ono što se slagalo sa Terezom.
U svakom slučaju, ako je to bila ljubav nije bila obična, normalna. Ja Terezu cenim, a ne
volim. Ali, bez nje ne mogu.
Ulazi Zdenka. Vidi prizor
ZDENKA: Tata? Opet nisi bil dobar?

19. SCENA “doručak sa tatom”

Tereza se pravi da spava, Zdenka gleda sa prozora zamišljeno, Dušan sasvim tiho
priprema doručak. Prilazi Zdenki i ljubi je.
DUŠAN: Doručak je spreman, carevna. (zamišljeno) Lepa su ovakva jutra – ti gledaš
golubove, mama spava ili se pravi da spava, doručkujemo zajedno… Ti i ja.
ZDENKA: Ja se radujem, tata, što si loš čovjek.
DUŠAN: Ko kaže? Mama? Što.. što se raduješ?
ZDENKA: Pa da jesi, onda bi se iselio i ja bih morala sama da pijem bijelu kavu sa
jednom žlicom cukra bez jafa.. (Dušan je ljubi) Zašto ste se razveli mama i ti?
DUŠAN: Ne znam.
ZDENKA: Protićka sa drugog sprata rekla je Pašalićki sa prvog sprata, to sam čula kad
su klafrale u dvorištu ispod prozora, da ste se razveli jer je mama Hrvatica, i da se ja zato
zovem Zdenka.
DUŠAN: (kruto) Ja sam Beogradjanin.
ZDENKA: Mama kaže da si ti Srbenda.
DUŠAN: Ja se, Zdenka, zovem Dušan kao jedan silni car iz srpskog carstva. Zato mama
to kaže. Carevna, je l ti shvataš šta je razvod?
ZDENKA: Pa… razvod je kad dete mora nekom da pripadne, a mama i ti ste se razveli
što si smrdeo na rakiju kao bačva kad si izudario mamu i zato što je Slobodanu
Miloševiću iz TV dnevnika kod kum Muharema – žena ona luda sa cvijetom u kosi.
DUŠAN: Mama je u stvari dobra. Znaš.
ZDENKA: Znam. Ali ona je Hrvatica, a to je nacion. A nacion to je kad se neko mrzi.
Zato se ona svadiju sa tobom.

20.SCENA – «žrtva obračuna»

Kod istražnog sudije

SUDIJA: Poznajete li Zlatu Živić? Doktorku, Dolores – različito su je zvali?
PREDRAG: Odrasli smo zajedno. Kakve ona veze ima?
SUDIJA: U njenom posedu, u tašni smo našli pasoš na ime Tereze Vilotijević.
PREDRAG: Našli? Uhapšena je?
SUDIJA: Ubijena. Bila je sa Vladom Petrovićem Čupetom u društvu, kad su mu digli
kola u vazduh. Identifikovali smo je jedino zahvaljujući tašni koja je ostala cela.
PREDRAG: Gospode Bože. Dobri Bože. Zar ona?
SUDIJA: A vi kao da niste znali sa kim se družila. I koliko je znala. Mene trenutno
zanima kakve veze je imala sa Terezom Vilotijević.
PREDRAG: Ja... Ja sam ih povezao. Tereza je želela u jednom trenutku da ode odavde,
da sve ostavi, čak i devojčicu. Imala je neprijatnosti.
SUDIJA: Imala je predosećaj.
PREDRAG: Da.

21. SCENA – «barunica i kurva»

U istoj kafani gde su jeli pasulj, sedi Tereza sama za stolom. Kraj nje je veliki kofer, a
manju torbu grčevito drži. Ulazi Dolores
DOLORES: Barunica Vinčić?
TEREZA: Prosim vas, govorite tiše. (osvrće se unezvereno) Osećam se kao prokažena,
kužno. Sjedite, prosim vas. Hvala lijepa što ste došli.
DOLORES: Predrag me je zamolio. Molba zlatnog kuzena se ne odbija, a priznajem, bila
sam radoznala. Posle svih njegovih priča, nisam mogla da odolim da vidim barunicu koja
je napravila toliku zbrku.
TEREZA: (gurne joj koverat preko stola) Prosim vas najljepše, unutra je moja putovnica i
1000 njemačkih maraka... Predrag mi je obećao, rekao da vi možete što učiniti, da
poznajete važne ljude.
DOLORES: Želite da se vratite kući?
TEREZA: Ne, želim da odem odavde. Sve ću mu ostaviti, ćak i dijete. Ona se bolje ovdje
uklapa od mene. Bolje joj je bez mene. Ja moram poćeti iznova... takva greška za
greškom. Ne mogu shvatiti... Prosim vas, imam samo ovu isteklu staru jugoslavensku
putovnicu. Čak ni domovnicu nisam pribavila na vrijeme. Prosim vas opet, možete li što
učiniti za mene?
DOLORES: Predragu veoma značite.
TEREZA: Pa on mi je kum i prijatelj. Jedino sam se njemu mogla obratiti... Samo njega
imam ovdje.
DOLORES: A vaš muž?
TEREZA: Ta on vam je jedan srbijanski bedak... On sve što mi se desilo gleda kao na
slučajne ispade. Drži me histeričnom. A ja više to ne mogu ćutati. Osjećam da će se što
stravično dogoditi. Kad god izidjemo gdje, ili progovorim – svi me gledaju kao zločinca.
Kad su nam drekom zamazali vrata, ubjedjivao me da je to djećija šala. Ne znam možete
li to pojmiti?
DOLORES: Vrlo dobro. Verujte. Kurve u društvu i Hrvatice u Srbiji su na istom. Dušo,
posao mogu odmah da ti dam, i onda bi živela zaista kao barunica. Ali – putovnicu,
domovnicu – za to sam nemoćna. Moja poznanstva mi trenutno vrede – tek sebi glavu da
sačuvam. Sama si izabrala svoj usud, kao i ja. Idi kući, pravi se mrtva i čekaj da prodje.

22. SCENA – “parastos”

Teta Dana je umrla. Društvo je opet na okupu.

PREDRAG: (svečano) Ugasila se u snu. Na Svetog Savu. Otišla je bešumno. U površini
sveta iza svete gospodjice Dane Belimarković nije ostala rupa njenog obličja. Čovek
nestaje neprimetno. Kao što će kamenu sirenu odneti plima. A ja je nikada neću videti.
TEREZA: Tak ste to ljepo sročili… Bila je prava gospodja. Takvih se rijetko upoznaje u
Beogradu. Drago mi je što sam je bar jednom videla.
DUŠAN: Da mi je neko na Lastovu osamdeset pete rekao šta će biti, ne bih se ni smejao,
jednostavno ga ne bih ni slušao. Kenja, pa nek kenja. Kad ono, mic po mic, i dok se
okreneš biva što biti ne može.
MUHAREM: Misliš da zato što je parastos Predragovoj tetki, treba da odamo poštu svim
budalaštinama koje su se od tad desile? Ne, druže, ono Lastovo je prokleto, mi smo
prokleti od tad.
PREDRAG: Ovakve situacije, Muhareme, i služe da bi se čovek osvrnuo za sobom.
MUHAREM: Trebalo je osvrtati se na vreme. Možda onda ne bi živeli svoje zablude.
TEREZA: Ali – živimo ih. I lično i globalno, ne. Tak ja sam vam o svemu govorila još na
Lastovu… Al me sem Predraga niko ni slušal.
DUŠAN: (zajedljivo) Ti si govorila… Šta si ti govorila, majke ti.
MUHAREM: Ti si Dule bio dobrano pijan tad, a gospodična barunica je bulaznila o
istorijskim zabludama.
PREDRAG: Ja svakog jutra ustajem iz kreveta pitajući se da li su me u sinoćnim vestima
obavestili da smo dodirnuli dno. Nekoliko puta mi se činilo da jesmo, ali smo se
strmoglavljivali sve dublje, ne pitajući šta košta, kao da smo ludi ili trajno pijani. Kad je
ono pre neki dan košarkaš Janković, zbog lične greške, tresnuo glavom o stub i polomio
sebi kičmu, pomislio sam na nas. Činilo mi se da je to upravo ono što je učinila Srbija.
Polomila sebi kičmu.
DUŠAN: Navikli smo se na poraze. Ne postoji to šta drugi misle, ne zanima me, nek
misle šta misle, ja im neću odgovarati.
TEREZA: Odgovaraćeš, Dušane, odgovaraćeš. Makar pred Svetim Petrom. Kad je puklo
izmedju mene i vašeg urednika na televiziji, ni ime mu neću pominjati, koji kao prava
Srbenda ne pere noge, jer je muško, ti si svjedočio da je to što sam mu ja rekla o logoru-
stratištu koji su osnovali bosanski Srbi, o silovanjima i ubistvima iz najbolesnijih dijelova
ljudskog uma, u stvari, ispričao Muharem. Ti si svjedočio ono što je tvoj urednik od tebe
tražio, samo da bi nekrsta odstranio. Tvoje riječi. Ti si kukavica i slabić, Dušane.
DUŠAN: Zato što ne trpim takve oko sebe?
TEREZA: Muharem je na disciplinskoj tvrdio da on nije ništa rekao, ali nije htio da kaže
da sam ja to kazala. Ti si iskoristio priliku, a njemu je ispod časti bilo teretiti ženu.
MUHAREM: Sramota me bilo da se krijem iza žene.
TEREZA: Ti mene nikada nisi volio. Ali si, šta god ja mislila, u biti iskren. (okreće se
Dušanu) Ti si, medjutim svjedočio da je to rekao Muharem.
DUŠAN: Ništa ti ne znaš, zagrebačka ćurko. Dule i Mune su bili sintagma. Zajedno su,
bre, studirali. Zajedno letovali. Zajedno se zaposlili. Zajedno u istoj kući, na Bulevaru
AVNOJ-a 14 dobili, iste stanove – on na trećem, ja na četvrtom. Ali on nije mogao da
ućuti. On mora da sere.
TEREZA: Stan si dobio od redakcije kao mitingaš, ratni huškač i Gospod će reći šta sve
još.. Sve ja znam. Poznam vas i previše. Svi ste vi prevrtljivci. Svi vi mislite isto, a ne
želite to da kažete. Tobož‚ niste vi za to da iz Beograda tjeraju Hrvate i muslimane.
Beograd je otvoren, kosmopolitski grad. Vraga kosmopolitski. Svi vi kličete poput
Miloševića, kad se to od vas traži.
DUŠAN: A šta bi trebalo da govorimo? Danke Dojčland! Možda? Je li to možda u
srpskom nacionalnom interesu!
TEREZA: Ali, napušta ženu, ako nije nebeskog naciona. I kuma ako vidi istinu.
DUŠAN: Dosta mi je, bre, priče o Srbiji kao o šugavoj i opasnoj ovci, od koje se po
svaku cenu treba ograditi sanitarnim kordonom. Srbe svi mrze, u redu je, pa neću valjda
ja ovde, dozvoliti da me još i provociraju. I to žena koju sam greškom oženio. E, to više
neće moći tako!
TEREZA : Hajde, šalji nas već jednom u pičku materinu, kao onaj tvoj urednik kome
smeta što ja govorim svojim jezikom.
DUŠAN: E, pa ako baš hoćete da znate, danas sam, iz oportunizma, na uredničkom
kolegijumu glasao za Muharemovo otpuštanje.
MUHAREM: Dule! Šta govoriš.
DUŠAN: Bilo bi dobro da i tebe, Tereza mogu da otpustim. Dosta mi je što vas svaki dan
gledam kako prolazite pored mog deteta! Ne mogu više da izdržim situaciju da moja
kćerka bude u blizini ljudi koji mogu samo zlo da joj donesu.
MUHAREM: Zapravo si mi učinio uslugu. Sad će mi biti lakše da odem. Ispunio sam sve
uslove za emigrantsku vizu za Kanadu – izbačen sam sa posla, porodica me se davno
odrekla, ili ja njih sve jedno, prijatelji su me napustili. Balkan je za mene mrtvo.
TEREZA: Dušan je taj koji je mrtav, kao čovjek. (Dušanu) Uostalom, ne moraš više
brinuti o svojim ex jugoslavenskim vezama. Ni Zdenka nije tvoja kćerka.
DUŠAN: Šta si rekla?
TEREZA: Znaš ti to bolje od mene.
Dušan skoči i poleti na Terezu. Muharem gleda pred sebe. Predrag ih razdvaja.
PREDRAG: Dosta sa glupostima. Nije ni mesto ni prilika. Imajte bar malo poštovanja.
DUŠAN: Da li ti znaš šta govoriš? Da moje rodjeno dete nije moje. Pre bih se ubio nego
da to bude istina. Šta je, šta me gledate. Nešto nije u redu. Idem ja, odmah. Ti, Prežo,
izvini, ali nisam mogao ni da se nadam da će ovako nešto da mi se sruči. Kao da mi je
nebo palo.

23.SCENA – “Terezina tužna priča”

Tereza i Dušan sede u čamcu u pećini, pred njima je čudesna kamena sirena koja izranja
iz vode..
DUŠAN: Nešto je bilo… Zar ne… Ranije? Ne tako davno.
TEREZA: Da... Njemu je bilo ... trideset... i dvije, a ja... ja sam vam bila studentica treće
godine... veterine... zaljubljena u svojega profesora... profesora «Tehnologije preradbe
mesa»...na Sveučilištu u Zagrebu... Bila sam tak mlada... i tak, zaćorila... kak se tad
govorilo, da vam nisam niti zamjećivala groznu, groznu ...banalnost mojega ... našega
odnošaja: profesor i šmrkavica ...Studentica... tisućna repriza ... praizvedba
koincidira...jamačno ... sa osnutkom prve univerze na svijetu. Smiješno, ne dvojim, jest...
DUŠAN: (gorljivo) Uvek sam se gadio takvih profesora, koji koriste svoj položaj da bi
ostvarili skrivene perverzije koje kod kuće ne mogu ni da zamisle!
TEREZA: Govoril nam je… a ljepo je umel govorit … prosijedi… Mefisto…. Sonornim
bas-baritonom … o stoko-bazi… o klanju… o klanju bez oduzimanja svijesti, o povrjedbi
radi usmrćivanja… dakako… o dranju… alzo… o krojidbi mesa… Tek docnije sam
shvatila da ja živim… ono ćime sam bila zavedena.
DUŠAN: Bio je ženjen, jasno.
TEREZA: Tek na našem petom susretu, pomenuo je da ima suprugu.. Naravno, on ju ne
voli, ali ona ga obavezuje na vernost... svojom beskrajnom privrženošću i - da priča bude
do kraja sapunska – neizlečivom bolešću... Učinila bih kajgod da je od mene zahtjeval...
Da li razumijete taj osjećaj... gospon Dušan?... Da li je i u vas ... makar jednoč... omjer
onoga što ćutite i onoga što vam razbor veli bio u takovu... neskladu?... Čarna ljubavna
sanja se nastavljala... sve do Božića prethodne godine kada je, Dominik, posle sedam
godina, sa sedam crvenih ruža poslao pismo ... u kome me obavještava... da naša veza
nema perspektiva te da je najbolje... odmah je i za svagda prekinuti... Dok sam bila s
njim, nisam upoznala ni jednog drugog muškarca. A on je za mene mislio da sam njegova
drolja....Tada sam pokušala samoubojstvo prevelikom dozom barbiturata...Ljekari su me
ispiranjem stomaka otrgli od smrti... ali me nisu vratili u život...
DUŠAN: Ma, takve skotove bih ja...
TEREZA: Onda me najbolja i jedina prijateljica koju sam imala i koju imadem,
spakovala u zrakoplov... I evo me sada ovdje, pored mora, sa vama i polupraznom bocom
crnog vina.
DUŠAN: (klekne) Ja.. ja sam spreman odmah, ovog časa da vas oženim. Vama je
potreban neko ko će se brinuti da vam se ništa strašno ne dogodi.
TEREZA: (osmehne se) Zaista?
DUŠAN: Iz ovih stopa bih se ženio. Koliko sutra kad se opština otvori, rekao bih «da».
Ako je to ono što može da vas usreći.
TEREZA: (osmehne se) Hvala, Dušane. Takve riječi gode. Ali, to je opet samo šund
roman. Ne... Nikad vam to ne bih mogla učiniti.

24. SCENA - “ona uvek ima kud”

Zdenka i Tereza su same, ona sedi ispred televizije i gleda DNEVNIK 2. Zdenka se igra.
Dušan ulazi, pripit.
DUŠAN: Dobro veče.
TEREZA: Smrdiš na rakiju kao bačva.
DUŠAN: Ima li nečega za jelo?
TEREZA: Ti si hroničan akoholik. Smrdiš ko jarac. Srbenda. Buš se ti ikada iselil!
DUŠAN: A kuda ću?
TEREZA: Da si ti neki čovjek ti bi već odavno dobio stan, a ovaj bi ostavio Zdenki i
meni. Jasno ti je rečeno na razvodu da nisi podoban za roditelja. Ti si stalno odsutan
duhom i bludiš po svijetu kao kakav somnabul. Ne mogu te više gledati očima, protuho.
ZDENKA: Tata, nemoj se ljutiti. Mama je nesretna, pa je boli glava. I od mene je boli
glava, jer ja, kao i ti, radim sve naopako.
TEREZA: Nesrećo moja mala, šta li sam ja bogu zgriješila.
DUŠAN: Šta ti je sad dete krivo. Pusti je s mirom.
TEREZA: Zato što te mora gledati takva. I mene ovakvu. Ne želim te više u blizini.
Nikada. (Zdenki) Ti na tuširanje, pa u krpe… Ovo nisu priče za djecu.
ZDENKA: A kaj nisu. Kao da ja nisam tu, ti bi bre voljela da i mene nema kao tate.
Tereza je pljusne.
DUŠAN: Tereza! Nemoj. (Zdenka mu utrči u zagrljaj)
TEREZA: Umukni! Željela bih da si mrtav.
ZDENKA: Ja nisam dobra, ja nisam dobra.
DUŠAN: Dobra si dušice. Ali mami nije dobro. Lepo je zamoli da ti oprosti, poljubi je i
neće imati kud.
ZDENKA: Ona uvek ima kud.

25. SCENA – “malajsko ludilo”

Predrag kod istražnog sudije

ISTRAŽNI SUDIJA: Šta znači – kutija? Tereza Vilotijević nadjena je kako grčevito drži
skupocenu Faberžeovu kutiju.
PREDRAG: Iskreno, i ja bih voleo da znam šta ona znači.
ISTRAŽNI SUDIJA: Kome je ona pripadala, vašoj tetki, vama?
PREDRAG: Prošlosti.
ISTRAŽNI SUDIJA: To nije činjenica. To je opservacija, kao i čitav vaš iskaz.
PREDRAG: Oprostite mi ako sam smućeno govorio. To je bila takva zbrka na kraju, da
nisam uspeo ni dan današnji da shvatim šta se zapravo desilo.
ISTRAŽNI SUDIJA: (spusti glavu medju ruke) Ja samo pokušavam da utvrdim, uvidim
neki činjenični red u onome što se dogodilo.
PREDRAG: (zamišljeno) AMOK – kod malajskih naroda napad naročite psihičke
nadraženosti, koji se završava nastupom ludila, kad naoružani bolesnik juri ulicama,
ubijajući sve osobe, koje mu dolaze na dohvat ruke. Da, amok…
ISTRAŽNI SUDIJA: O čemu pričate?
PREDRAG: O malajskom ludilu.. Nema reda ni razloga u ludilu. Samo mahnite potrebe
za opštom, pa i samouništavajućom destrukcijom.

26.SCENA – “mačka ćapala golubove”

Zdenka telefonira.
ZDENKA: Čika Prežo, mama i tata su se ubili. Revolverom. Dodji. Ja ništa nisam
uradila. Samo sam gledala kroz prozor mačku što juri golubove, ali ne može da ih ćapa.
Polete kad ona stigne, a ja sam malo besna što je mačka tako trapava. Samo, danas je
ućapala goluba. Letelo je perje po dvorištu. Odnela ga je u zubima iza fontane. Pojela mu
glavu. Sad je više nema, otišla je. … A ja nemam kud.

KRAJ