Ђорђе Лебовић

Светлости и сенке

I ПОНОР
II СВЕТИОНИК

I ПОНОР

ПРИПОВЕДАЧ: Аутомобил се сурвао у провалију... Свечано одело

изгорело је при пеглању... Угинуло је маторо, верно куче... Завера
је откривена... Изгубљена је златна табакера са посветом...
Падобран се није отворио... Приповетка није објављена... Дете је
рођено грбаво... Нешто се десило... Нешто се увек дешава. Шта?
Где? Када? На који начин? Сасвим споредно. А онда?... Завеса се
подигла. Једна. То је била чистина. Био је леп, светао, сунчан дан.
ОН је био под земљом, у својој рупи. Ко? Не зна се. Зашто? Не зна
се. Откад? Не зна се. Углавном, био је под земљом. Поред њега
није било никога. Онда је дошао ДР. Остао је, за сваки случај, на
опрезној удаљености од рупе.
ДР: Добар дан. (Тајац.) Добар дан! (Тишина.) Рекао сам: добар
дан. Неучтиво је да се добронамерни поздрав остави без одговора.
(Пауза.) Чујете ли! Био би ред да бар нешто кажете.
ОН: Добро, кад је такав ред, да кажем: идите до ђавола!
ДР: Но, најзад! Да ли сте доле?
ОН: Са мало умног напрезања и сами ћете доћи до закључка.
ДР: Дозволите да одмах пређем на ствар. Обавештен сам да сте
већ данима у тој јами, испричано ми је да сте једне ноћи ископали
ту рупу, да сте сишли у њу без икаквог стварног разлога и да,
упркос свим молбама и претњама, нећете да изађете. Да ли је то
истина?
ОН: Само делимично.
ДР: А шта Није тачно?
ОН: Рекли су вам да сам ту сишао ,,без икаквог стварног разлога”.
Господине, треба да будете опрезни, људи су спремни и на
најгоре лажи.
ДР: А, тако... Разлози за ваш чин, дакле, ипак постоје?
ОН: Врло је паметно што нисте упитали и који су то разлози. Тиме

1
сте ми уштедели непријатност да вам одговорим са неколико
делотворних псовки.
ДР: Посреди је сигурно неспоразум. Ви, изгледа, не знате ко сам
ја.
ОН: Само нагађам: грађанин са дипломом.
ДР: То је јасно. Али са којом?
ОН: Оном која вама не припада.
ДР: Дозволите, имам троструки докторат, професор сам, био сам и
декан, иза себе имам петнаест плодних година научног рада...
ОН: А знате ли да правите палачинке са сиром и сувим грожђем?
ДР: Шта сте рекли? Палачинке?... Какве палачинке?!
ОН: Знате ли да печете ракију?
Др; Не знам шта је то.
ОН: Умете ли да испеглате своје панталоне?
ДР: Не!
ОН: Па добро, шта ви уопште знате?
ДР: Прећи ћу преко ваших неумесних испада. У контакту са
сличним пацијентима, ја сам на такве непријатности навикао. Овај
наш састанак...
ОН: Састанак је одложен на неодређено време. Збогом.
ДР: Господине, моје гесло је: никада ништа не греба одлагати!
Дужност ми је да вас одмах прегледам. Можда нисте тога свесни,
али ви сте тежак болесник.
ОН: Могао бих да умрем?
ДР: Врло лако.
ОН: А ви бисте то хтели да убрзате?
ДР: Напротив! Да спречим.
ОН: Интересантно. Неки су идиоти тврдили да једном свако мора
да умре.
ДР: С њима се и ја слажем.
ОН: Шта је сад? Рекли сте да ћете моју смрт да спречите.
ДР: Пардон, само ћу да је одложим.
ОН: Господине, моје гесло је: никада ништа не треба одлагати.
ДР: У реду... онда умрите.
ОН: Хвала. И ви такође.
ДР: Свако одговара за себе!
ОН: Могу дакле да умрем некажњен. Збогом.
ДР: Човече, у вашем је интересу да вас прегледам. А то не могу да

2
учиним док не изађете из те рупе.
ОН: Зашто ви не бисте сишли доле?
ДР: Тамо је мрачно.
ОН: Ви ме не видите?
ДР: Не, заиста.
ОН: А ја дас видим. Према томе, мрак је пред вашим очима.
ДР: Уосталом, није ни потребно да вас прегледам. То би било
губљење времена. Ви сте физички потпуно здрави, болесна је
само ваша психа.
ОН: Желите, можда, да њу пошаљем горе?
ДР: Одговорите ми само на неколико питања.
ОН: Искрено, или желите да кажем?
ДР: Искрено, разуме се. Шта ја имам од тога ако ме пацијенти
лажу?
ОН: Уносну праксу, господине.
ДР: Одговорите: да ли је у вашој породици неко умно поремећен?
ОН: СВИ.
ДР: Баш сви?
ОН: Да. Сви одреда.
ДР: Знате ли можда симптоме болести?
ОН: Зна их свако. Отац је ратовао, брат је научио латински,
сестра је око врата носила дијамантску огрлицу, тетка је веровала
у бога, стриц, покојни, веровао је у лекаре...
ДР: Сањате ли тешке снове?
ОН: Једном сам сањао да сам најпаметнији створ на свету. Нисам
знао шта треба да радим, а нисам никога могао да питам за савет,
јер није било паметнијег од мене.
ДР: Дакле, ви нисте нормални!
ОН: Откуд знате?
ДР: Ценим то по вашим одговорима.
ОН: Драги господине, кад би сви, као ја, искрено одговарали на
ваша питања, онда не би било нормалних људи на кугли
земаљској, бар по вашем мерилу.
ДР: Ипак нико од њих не би сишао под земљу.
ОН: Би они и те како, кад би били искрени.
ДР: То је глупо, бесциљно, бесмислено и опет и опет абнормално!
ОН: Гледајући одозго. Одавде, такви изгледате ви.
ДР: Између мене и вас огромна је разлика. Ваши су поступци

3
бесмислени и безразложни, а ја све радим са разлогом!
ОН: Дабоме. Убеђујете ме да сам луд, зато што не мислим као ви,
затим мени, лудаку, доказујете да сте ви нормални, зато што не
мислите као ја. И то је вама разложно?
ДР: Моје времеје на измаку... Још једном вас лепо питам: хоћете
ли да изађете из те проклете рупчаге, или нећете?
ОН: Добро... изаћи ћу...
ДР: Тако! То је паметно!
ОН: Полако... Изаћи ћу, ако ми докажете да је то потребно.
ДР: Сигурно да је потребно. Морате из те рупе, ако желите да
сачувате здравље.
ОН: А да ли је здравље потребно?
ДР: Наравно, ако желите дуго да живите.
ОН: А да ли је дуг живот потребан?
ДР: Глупост!
ОН: Кратак, али продуховљен одговор.
ДР: На то питање не могу да одговорим у дветри речи.
ОН: Не мари. Ја ћу овде да сачекам док ви спремите одговор.
ДР: Мислите, ја немам друга посла него да вама образлажем зашто
треба да живите? Немам за то времена.
ОН: Видите, ја времена имам напретек.
ДР: А ја га овде узалуд са вама губим. Одлазим.
ОН: То је ваша прва паметна реч!
ДР: Само пре него што одем, платићете мој хонорар.
ОН: А, тако. Шта ће вама новац?
ДР: Шта мислите, од чега ја живим?
ОН: Мислио сам од убеђења да је живот потребан. Али изгледа да
вам је за то убеђење потребан новац.
ДР: Господине, сваки труд треба да буде награђен.
ОН: Нека вас награди онај који у ваш труд верује.
ДР: Ваљда не сматрате да сам се са вама бесплатно мучио?
ОН: Муке су биле обостране, сад смо квит.
ДР: Са вама нећу никада изаћи накрај! Наплатићу визиту од ваше
родбине. Они су ме овамо и послали.
ОН: Немам ништа против. Нећу да кварим њихова ситна
задовољства.
ДР: А ви се опаметите! То је за ваше добро. Збогом!
ОН: Навратите поново, када будете имали мање времена.

4
ПРИПОВЕДАЧ: ДР је отишао. Не тако опрезно као што је дошао.
Поново није било никога. Појавио се §. Корачао је чврсто, држао
се самоуверено.
§: Ехеј! Где сте?
ОН: Под вашим ногама.
§: Будите озбиљни, долазим службено.
ОН: То је стварно тужно.
§: Не би требало да се ругате. Ја сам представник закона.
ОН: Пошто ме не видите, да вам кажем: скинуо сам шешир.
§: Забрањујем вам да се тако понашате!
ОН: Дубоко сам се поклонио.
§: Доста!
ОН: Више и не бих могао, пукла би ми кичма.
§: Ви сте или луди, или претерано безобразни.
ОН: Толико луд нисам да са вама будем безобразан.
§: Хајде, сад је доста! Немам много времена.
ОН: Занимљиво. Нико од вас нема довољно времена, а ипак га сви
улудо трошите поред ове рупчаге.
§: Да, познато ми је да су одавде сви отишли без резултата. Кажу:
„Шта му можемо, луд је...” ,,Не можемо му ништа, шашав је...” Код
мене то не пали! Нисте ви луди, о, не, нимало, иза свега тога
крије се нешто сасвим друго. Мене не можете да преварите. Но,
реците ми искрено, шта ви ту радите?
ОН: Ето, видите и сами: одговарам на глупа и непотребна
питања.
§: Зашто сте сишли у ову рупу?
ОН: Рекли сте малопре: зато јер нисам луд.
§: Са вама не вреди на леп начин. Изађите сместа напоље! (Тајац)
Јесте ли чули? Напоље из те рупе!
ОН: Зашто?
§: Морате!
ОН: То је, свакако, ваш најубедљивији разлог?
§: Имам и написмено. Ево!
ОН: Ви сматрате да ја морам да изађем, то сте написали на
парчету хартије, и сада сте убеђени да сте тиме доказали да имате
право. Врло занимљиво...
§: То парче хартије представља закон.
ОН: Шта сте рекли? Закон представља парче хартије?

5
§ То није тачно!
ОН: Да, на жалост, то су томови књига. Сведите га, пријатељу,
само на парче хартије и биће и вама и нама лакше.
§ Изађите одмах!
ОН: Зашто? Закон не дозвољава да се силази у рупе?
§: Тако нешто закон није предвидео.
ОН: Жалим. Унесите то у пост скриптум законика, па онда дођите.
§ Ипак, ви кршите прописе. Стварате пометњу, реметите мир и
сигурност, дајете лош пример, затим...
ОН: Тренутак... Последња реченица је заголицала моју
радозналост. Казали сте да дајем лош пример. Да нисте тиме
хтели рећи да ће се и други угледати на мене?
§: Тако нешто...
ОН: То би вам сметало?
§: Свакако. Замислите како би то изгледало кад би људи, један за
другим, напуштали своје послове, своја задужења,
пренебрегавали своје обавезе и једноставно силазили под земљу.
То би био злочин!
ОН: Пријатељу, већ хиљадама година, непрестано, из дана у дан,
одигравају се такви „злочини”. Ако ми не верујете, распитајте се о
томе.
§: То би се могло растумачити и тако да је ова јама ваша
гробница?
ОН: Ако не умете друкчије, може и тако.
§: Е, онда без одлагања морате напоље. Закон забрањује да се
гробови копају изван градског гробља.
ОН: Драго ми је што чујем да се закон брине чак и о нашим
костима.
§: Богами, ако не напустите вашу јазбину, ускоро ће стварно од
вас преостати само кости. Ви сте ту доле потпуно необезбеђени.
ОН: Грешите. Ја нисам потпуно необезбеђен, него само непотпуно
обезбеђен. А ни ви горе нисте у бољем положају.
§: По вашем би требало да цео свет сиђе у руие.
ОН: Кад би се то десило, онда бих можда ја изишао.
§: Кад већ не можете да живите међу људима, зашто се
једноставно не убијете?
ОН: Пазите, ви подстрекавате на убиство!
§: Добро, добро... нисам мислио озбиљно. Али... рецимо, зашто не

6
одете на неко усамљено место, можда на неко пусто острво, у
неки забитни крај? Тамо би вас сви оставили на миру.
ОН: Зар ви заиста верујете да на земљи још има места где човек
може да буде дуже време сам? Па мене чак ни под земљом не
остављају на миру!
§: Али зашто бежати од људи? Погледајте, рецимо, мене. Ја немам
комплексе. А знате ли зашто? Зато што сам сувише заузет
свакодневним нословима и немам времена да мислим на којекакве
лудорије. Зашто се и ви не бисте нечим бавили? Зашто не бисте
стварали? Будите, човече, уметник!
ОН: Нема потребе да због тога стварам. Многи су постали славни
уметници захваљујући баш томе што нису ништа створили.
§: Предложићу вам још нешто. Ја сваки свој слободан дан
користим у природи. Идем на излете, одем у шумицу, понекад
бацим удицу у поточић, понпем се на неку врлет и уживам у
дивној панорами... Природа ће вас одморити, освежити... У
природи је све тако лепо и савршено.
ОН: Зар? Слушајте ову причу, она је врло поучна. Отац је причао
свом синчићу о лепотама и савршенству природе. „Видиш”,
говорио је, ,,у природи је све тако лепо, тако савршено... Ето, на
пример, птица весело лети и у свом кљуну доноси црвиће својим
птичицама. Сви су весели и радосни и заједно цвркућу и певају...”
Знате ли шта је синчић упитао? „Татице, да ли су и црвићи певали
заједно са птичицама?”
§: Имате заиста чудне идеје. Али, мени се чини да сам ииак
открио вашу тајну. Признајте, ви се нечега плашите.
ОН: Да... плашим се.
§: Од чега? Реците слободно.
ОН: Приђите ближе... још ближе... сагните се... Та сагните се,
забога, не желим да ме цео свет чује. Пссст... Чујете ли ме?
§: Да...
ОН: Плашим се... следећег тренутка.
§: Следећег тренутка? Али... шта вам тај тренутак може да
донесе?
ОН: Страх од следећег тренутка.
§: Ви ми се ругате! Напоље!
ОН: Зар је заиста потребно да изађем?
§: Потребно је.

7
ОН: Докажите.
§: Слушајте, човече, будите паметни! Ако ви останете у тој рупи,
живот се неће изменити.
ОН: А хоће ли се изменити ако изађем?
§. Али ваш поступак није решење!
ОН: То може да буде... Предложите нешто боље.
§: Ја нисам ваш саветник, а нисам ни филозоф да се са вама
прегањам. Последњи пут: нећете да изађете?
ОН: Ко зна који пут: нећу.
§ : У том случају, моја дужност је...
ОН: О, ваша дужност? Добро што сте ме подсетили... Јесте ли
погледали на сат? Чини ми се да је ваше радно време истекло.
§: Гле, заиста! Добро је, сад могу да идем. А ви... знате ли шта?
Преместите се у неки други рејон... Можете и тамо да ископате
рупу, бољу него ову, много удобнију. Не морате под земљу баш у
мом округу, зар не? Преселите се још ноћас, ако је могуће. То бар
није велика жртва. Унапред вам хвала. До виђења.
ПРИПОВЕДАЧ: § је ишчезао. Не тако самоуверено као што се
појавио. И опет није било никога.
Онда је стигао Род. Био је миран и достојанствен.
РОД: Рођаче, то сам ја. Једва сам пронашао ову твоју рупу.
ОН: Ниси ме тиме утешио. Ипак си је пронашао.
РОД: Зашто си тако једак?
ОН: Имам рђаво предосећање.
РОД: Мислиш да ће се десити неко зло?
ОН: Да... доћи ће ми рођак.
РОД: Узалуд ме вређаш. Нећу да одем све док не извршим оно што
сам наумио!
ОН: Проћи ће некако и та деценија.
РОД: Бићу много бржи, не брини. Хоћу да паметно разговарамо.
ОН: За такав разговор између нас двојице, ти си сувишан.
РОД: Бесан си, видим. Сигурно ти много досађују?
ОН: Напротив, ја се одлично забављам.
РОД: Правиш од себе будалу и на тај начин стичеш каријеру.
ОН: Рођаче, неки стекну каријеру, па онда праве од себе будалу.
Зашто ја не бих обрнуто?
РОД: Теби, изгледа, ласка што те сматрају лудим?
ОН: Пре бих рекао да вама горе ласка што можете некога да

8
сматрате луђим од себе.
РОД: Вараш се! Твојој родбини је веома непријатно што им рођак
изиграва лудака. Цео свет о томе говори... знаш већ и сам како
је...
ОН: Не знам. Како је?
РОД: Па, ето... упиру прстом у нас... дошаптавају се чим нас виде.
Постали су према нама неповерљиви... избегавају нас...
ОН: Смета вам то?
РОД: Наравно.
ОН: Е, кад је тако, сиђите и ви под земљу.
РОД: Зар не би било једноставније да ти изиђеш?
ОН: Мени се чини да би тек то била права лудост!
РОД: То би било најпаметније што би могао да урадиш. Ти немаш
никаквог оправдања да останеш у тој рупи! Рођаче, освести се,
што ти радиш нико не чини!
ОН: Само једно питање: био си у рату?
РОД: Јесам.
ОН: У рову си био?
РОД: Дабоме.
ОН: Ето, видиш: и ти си већ био под земљом.
РОД: Говориш глупости! Онда је био рат. Тада су многи то
чинили.
ОН: Малопре си тврдио да нико то не чини.
РОД: Ми смо за свој поступак имали оправдане разлоге.
ОН: Да их чујем?
РОД: Штитили смо се од граната.
ОН: Кад сте сишли под земљу, гранате више нису падале?
РОД: Па... падале су... падале.
ОН: Зашто онда нисте сишли у рупе пре него што сте гранате
измислили? Зар то не би био оправданији разлог?
РОД: Шта је теби? Нисам ваљда ја изумео гранате!
ОН: А шта мислиш да ли је онај који их је измислио био луђи или
паметнији од мене?
РОД: Он је бар нешто измислио! А ти? Уместо да се трудиш да
нешто постигнеш, увукао си се под земљу као неки љигави црв...
Срамота! Каква себичност! Кад би сви мислили као ти, само на
себе, зло би се провео. Брзо би пропао у овој хладној и мрачној
јазбини. Ми ти доносимо храну, ми пиће, ми одело...

9
ОН: Зашто то радите? Јесам ли вас ја молио?
РОД: Нећемо, ваљда, дозволити да скапаваш?
ОН: Не бих био ни први ни последњи коме је то дозвољено. Зашто
би вас баш због мене гризла савест?
РОД: Али шта би свет рекао кад бисмо то допустили?
ОН: А, тако? Ту важну чињенипу сам превидео... Шта могу, у том
случају боље је да примим све што ми дајете.
РОД: Ужасан си, немогућ! До сржи си натопљен иронијом! Ми сви
желимо твоје добро, а ти, уместо да нам будеш захвалан,
изиграваш будалу. Само ме занима кад ће да ти досади ова игра.
Заиста, докле мислиш да останеш у тој јами?
ОН: Све док не буде потребно да изиђем.
РОД: Али већ данима те сви убеђују да је то потребно!
ОН: Шта могу, нису ме убедили.
РОД: Јер ти то не желиш! Тако те никада нико неће моћи да
убеди.
ОН: Онда никада нећу да изиђем.
РОД: Слушај, тврдоглави човече, искрено ћу ти рећи: баш ме
брига што наносиш себи штету, али не могу да допустим да чиниш
штете мени и другима. Овако се више не може!
ОН:. Из тога закључујем да ви без мене не можете да живите?
РОД: Без тебе бисмо могли. Али не можемо да живимо с тобом као
лудаком, разумеш ли?
ОН: Вама смета један једини лудак. Замисли како је мени, поред
свих вас.
РОД: Рођаче!... Драги рођаче... да не заборавим... једно узгредно
питање: јеси ли... написао... (Шапуће)
ОН: Разуме се.
РОД: На мене, ваљда, ниси заборавио?
ОН: Рођаче, ти си ми највернији и најоданији пријатељ, теби сам
оставио своје најдрагоценије благо.
РОД: Смем ли знати, шта?
ОН: Ову рупу.
ПРИПОВЕДАЧ: РОД је без одговора одјурио. Није био ни миран, ни
достојанствен. Тама је полако освајала чистину. Онда, негде
слева, или здесна, спреда или отпозади, (са неба сигурно не),
докотрљала се лопта. Обична, мала, шарена, прљава лопта.
Зауставила се негде поред руие, или се откотрљала у рупу,

10
свеједно, стала је. Нешто се десило. Нешто се увек дешава. Дете
је изгубило своју лопту... Била је мала и нрљава, али била је
једина и незаменљива, била је то најбоља, најлепша лопта на
свету. Дете је плакало... Био је то врисак, или цвилење, или
урлик, или обичан, тихи плач, свеједно, плач детета. А онда? ОН
је изишао из своје рупе. Попео се, ни брзо, ни споро, не
предомишљајући се, не размишљајући много, једноставно изишао
је. А шта је друго могао? Опрезно, пажљиво је носио једину,
најбољу, најлепшу лопту, однео је тамо одакле се чуо детињи
плач. Сигурно је пронашао дете, јер је плач престао. Завеса је
чекала да се човек из земље врати и да поново сиђе у своју рупу.
Завеса је чекала... чекала... чекала. Али се човек са земље није
вратио.

II СВЕТИОНИК

ПРИПОВЕДАЧ: Онога дана када је бура почела, мала рибарска

лађа донела је на обалу вест да је усамљени чувар светионика
тешко оболео. Пошла су двојица сиасилаца са лековима и храном.
Близу светионика њихов се чамац разбио и они су једва успели да
допливају до циља. Нашли су чувара светионика, мртвог. Таласи
су из магацина однели сву храну и загадили воду за пиће. Било је
хладно и мрачно. Густи, црни облаци прекрили су сунце и дан се
није разликовао од ноћи. (Грмљавина, фијук ветра, хука морских
таласа.)
БАС: Гладан сам... Жедан сам... Мокар сам... Уморан сам...
ТЕНОР: Лези и спавај, одморићеш се. Када се пробудиш, одело ће
ти бити суво, а спасиоци ће стићи са храном и водом.
БАС: Спасиоци неће доћи! Мислиш да су сви будале као ти и ја?
ТЕНОР: Нисмо будале. Ми смо...
БАС: (пресече га) Ни речи више! Нећу да слушам твој поспрдни
рефрен! (Подругљиво) ,,Ми смо хероји...” (Заједљив смех)
Проклети, промрзли, преплашени хероји... Ми смо бедне, очајне
будале.
ТЕНОР: Говориш као да не знаш због чеш смо дошли.
БАС: Како не бих знао! Дошли смо да једног мртвог старца

11
покријемо мокрим, прљавим ћебетом.
ТЕНОР: Да смо раније стигли...
БАС: Да ми можда не пребацујеш што смо закаснили? Ти би хтео
да ме поред свих мојих мука још и савест гризе? Е, ако баш
хоћеш, имам грижу савести, имам је! Знаш ли због чега? Због тога
што сам, када се чамац разбио, шчепао боцу са леком, а не флашу
са ракијом!
ТЕНОР: Старцу не би користила ракија!
БАС: А лек мује био од користи, је ли? Асад... сад бисмо бар могли
да се напијемо. Дочекали бисмо смрт под наркозом. (Са уздахом.)
Ех, где ми је била памет! (Раздражено.) Не могу да гледам ову
проклету текућину! (Звекет разбијеног стакла.)
ТЕНОР: Та текућина је за њега значила живот.
БАС: Још неколико часова живота.
ТЕНОР: Дочекао би заједно са нама спасиоце.
БАС: Знаш, ја ти заиста завидим. Понекадје тако пријатно бити
туп. Да, да: туп. Ти си тупав! Нико неће доћи док бура траје.
Нико! А бура ће да траје најмање недељу дана. Таман довољно да
нас ђаво однесе.
ТЕНОР: Нас су послали да спасемо старца... Зашто сада не би
послали неког да спасе нас?
БАС: А ко би после спасавао наше спасиоце? А спасиоце наших
спасилаца? Докле би то довело? Не, не, први спасиоци су увек и
последњи.
ТЕНОР: Вараш се. Они се брину за нас. Зар се нисмо договорили
да дамо знак ако будемо у опасности?
БАС: Шта смо се договорили? Ако упалимо светлост на
светионику, у безбедности смо. Ако је не упалимо, нисмо успели.
Па шта?
ТЕНОР: Како, шта? Ми нисмо упалили светлост, они сад знају да
нисмо успели и послаће нам помоћ!
БАС: Кажем: ти си туп. Схвати: за нас нема помоћи. Ми смо
жртвовани да бисмо умирили савест осталих. Важно је да се нешто
предузело, а резултат... Господе, па коме је био важан живот овог
старкеље? Мислиш да је било коме стало да он и даље буде међу
живима?
ТЕНОР: Зашто да не? Он је био годинама одан свом послу...
БАС: Он је био матори вук од кога је чопор имао више штете него

12
користи. Шта је он радио? Пио је, јео, маштао о женама, спавао.
На крају умро је помпезном смрћу страдалника. То му је свакако
најзапаженији гест у животу. (Снажан налет таласа, завијање
ветра.)
ТЕНОР: Као да сам чуо... (Узбуђено) Јесте... Чуо сам... Да ли је то
била сирена?... Није могуће да сам се преварио!
БАС: Преварио си се.
ТЕНОР: То је била сирена! Они су већ пошли!
БАС: (подругљиво) Да. Пошли су на починак. А зашто не би?
Њихова савест је мирна. Старац је миран. Сви су мирни. Само смо
ми у клопци.
ТЕНОР: Неће дозволити да пропаднемо! Ако су осећали
одговорност према старцу, онда ће и према нама.
БАС: Не! Ми смо нешто друго. Ми смо добровољно ставили главе у
торбу. Хтели смо да будемо хероји! А зар ико одговара за нечију
херојску смрт?
ТЕНОР: Ако је све то тако, зашто си се јавио?
БАС: ИЗ истих разлога као и ти: из чисте рачунице, пријатељу.
ТЕНОР: Не! Ја нисам ово учинио из рачуна!
БАС: Добро, коме су сада потребне те лажи? Банкротирали смо и
сада треба све искрено да признамо. Ми смо продали нашу
безбедност за тренутак самодивљења и самозадовољства. Сети се.
Зар се нисмо осећали као богови када смо се, поред свих осталих,
једино ми јавили за овај опасан задатак? Зар нам се није чинило
да смо смелији и јачи од оних који су остали? (Смеје се) Сећаш ли
се са каквим су глупим страхопоштовањем гледали у нас? Какав
тријумф! Ми смо били храбри, снажни, одлучни, а они... Они су
били ситни, слаби, тако јадни и преплашени... (С горчином) Сада
смо ми будале, а они мудри.
ТЕНОР: Мени такве мисли нису уопште пале на памет.
БАС: Нису? Онда си ти још гори. Ти си од мене сто пута гори!
Мислио си, значи, на оно „после”?
ТЕНОР: После? Не разумем...
БАС: Мислио си, пријатељу, на награду после успешног подухвата.
На признања за твоју „смелу жртву”.
ТЕНОР: (усплахирено) Није! Није истина!
БАС: (мирно) Јесте. Истина је.
ТЕНОР: Кунем се да нисам од њих ништа тражио!

13
БАС: Разуме се. Никад се ништа не тражи ире. Потраживања су на
дневном реду после. А тада, нема граница. (Урлик ветра и дрло
удаљени, слаби звуци бродске сирене.)
ТЕНОР: Слушај... Слушај... Чујем сирену... Опет чујем сирену...
БАС: (са недерицом) Не чујем ништа.
ТЕНОР: Чуо сам... Сигурно сам чуо! То су спасиоци!
БАС: Отвори прозор! Брзо! Брзо! (Снажна хука таласа и задијање
ветра. Сирене се више не чују.)
ТЕНОР: (усхићено) Ево их! Ево их! Шта сам рекао? Шта сам ти
говорио?!
БАС: (виче) На прозор! Брзо! Запали хартије, све, све хартије!
Вичи! Вичи!
ТЕНОР: Шта сам рекао?! Дошли су. Дошли!
БАС: (покуша да да надвиче хуку таласа) Овамо! Овамо! Ту смо!
ТЕНОР: Дошли су... дошли су...
БАС: (виче) Овамо! Ехеј! (Његов глас се губи у грмљавини таласа
која достиже кулминацију.)
ТЕНОР: Видиш их?
БАС: Ништа се не види... Никог нема! Никог! Тоје био фијук ветра!
Ветар је то био, чујеш ли! Затвори прозор! Затвори, иначе ћу да
оглувим! (Бука се стишава. После краће паузе.) Доћи ће... Да,
доћи ће... Ево твојих спасилаца!
ТЕНОР: (очајно) Ја сам чуо сирену... Чуо сам сирену!
БАС: Почео си да губиш главу, хероју! Имаш привиђења.
Халуцинираш. Твоји спасиоци сад спавају.
ТЕНОР: Лажеш! Лажеш! Не, не, нису нас заборавили... Они виде
да нисмо упалили светлост. Виде да је светионик у мраку. Знају да
смо у опасности. Доћи ће.
БАС: Да, доћи ће. Доћи ће првог сунчаног дана да нас покрију
мокрим, смрдљивим ћебетом, као што смо ми урадили са старцем.
Затим ће нас, уз све почасти, пренети на обалу.
ТЕНОР: Доћи ће, ипак ће доћи...
БАС: Да, имаћеш величанствену сахрану. Два дана лежаћеш на
одру озбиљан, поносан, супериоран. (Поспрдно) Звона,
капелмајсторе, погребна звона, само тужно, меланхолично, врло
тужно... Брзо моје најцрње одело, изгланцајте ми црне ципеле,
дајте моју црну машну, црне чарапе, црну марамицу, позајмите ми
ваш црни поглед!... Погребна поворка је спремна. Напред поп, за

14
њим коњ, па јадник он, украсни мртвац, свеже избријан,
напудерисан, накинђурен... А иза ковчега, погнутих глава, сви
часни и свом ближњем одани житељи, болом скрхани...
ТЕНОР: Прекини! Нисам расположен за шалу.
БАС: Шта мислиш, можда ће ти подићи споменик? Стојиш у
празничном оделу, у једној руци држиш заставу, а у другој,
кишобран...
ТЕНОР: Ругаш ми се као да сам једино ја дошао овамо. И ти си у
истом положају. Јавио си се пре мене.
БАС: Да, хтео сам да будем први. Знаш, одувек сам волео да
будем први.
ТЕНОР: Зашто се ниси вратио?
БАС: Видиш, Колико си глуп. Да се не пријавим, то сам могао. Не
бих био кукавица, сигурно не. Али пријавити се, а после се
повући, то би за сваког био крајњи кукавичлук.
ТЕНОР: Ти стално нешто упоређујеш, нешто мериш, предвиђаш...
А ја, кад сам се ја одлучио на овај корак, мислио сам само на овог
јадника.
БАС: Да ли си га познавао?
ТЕНОР: Никада га нисам видео.
БАС: Шта си о њему знао?
ТЕНОР: Знао сам да је човек.
БАС: Човек. Врло добро. А да ли си знао какапје он човек?
ТЕНОР: То не, али мислио сам...
БАС: Мислио си о њему све најлеише, је ли тако? Добар, поштен,
радан, вредан, храбар, пожртвован, добар отац, веран муж,
паметан, слободоуман, одан пријатељ... Тако си га замишљао?
ТЕНОР: Тако... отприлике...
БАС: А ако то није тако? Ако је он био испичутура, варалица,
подмукао, лењ, издајица, кукавица, груб, курвар, лихвар? Шта
онда?
ТЕНОР: (збуњено) Не знам... На то нисам мислио.
БАС: А зашто ниси? Зашто ниси упоредио себе и њега? Зар ти није
пало на памет да ти више вредиш од њега, далеко више?
ТЕНОР: Онда... па онда никада не бих пошао да га спасем!
БАС: А шта ако сада они на обали упоређују? Ако се питају, ко је
бољи: ми или они? Шта мислиш, хоће ли после тога ради нас да
ризикују животе?

15
ТЕНОР: Хоће.
БАС: Е, неће. Свако ће наћи да је вреднији, паметнији, поштенцји,
способнији од тебе. Сви ће доћи до чврстог и часног убеђења да
су од тебе потребнији.
ТЕНОР: То не може да се деси! Ја сам... ја сам... нешто.
БАС: Нешто је исто тако неодређено као и ништа. Ето, требало је
да постанеш херој, да би се закључило да си безвредан, да си
једно обично ништа.
ТЕНОР: Цениће они моју храброст!
БАС: То да. Наша смрт биће цењена. Међу покојницима ми ћемо
бити негде на челу ранг-листе. Али, видиш, ја бих више волео да
они цене мој живот.
ТЕНОР: Ипак, ја сам ипак нешто! Био сам увек на свом месту,
радио сам поштено, никоме се нисам замерио. Да, да. То сви
знају. Нисам ништа учинио што би било за презир, осуду, или...
или тако нешто.
БАС: А шта си учинио што би било за похвалу?
ТЕНОР: Рецимо, ово. Ово, ноћас!
БАС: Ово, је ли? Знаш шта би они рекли кад би то чули? Да се
размећеш својом жртвом, а због тога што се њом размећеш то није
више жртва. А с обзиром да го није више жртва, ти се лажно
размећеш. А пошто се лажно размећеш, ти си подлац, покварењак
и хуља! Што ме тако гледаш? Што ме тако унезверено гледаш?
(Звуци сирене, јаче него раније)
ТЕНОР: Опет... Опет се чује!
БАС: Причињава ти се.
ТЕНОР: Не, не. Ослушни...
БАС: Ветар завија. (Потмула, удаљена топовска паљба)
ТЕНОР: Чујем и пуцањ! То су топови!
БАС: Грмљавина. Обична грмљавина.
ТЕНОР: Сигуран сам да сам добро чуо. Сигуран сам!
БАС: Ти си у све сигуран. Благо теби. Ти ћеш умрети убеђен да си
заспао. Занима ме да ли си и у то чврсто убеђен да си ове ноћи
некоме помогао?
ТЕНОР: Чврсто сам убеђен.
БАС: Али, коме? Овој непомичној фигури под ћебетом? Овој
рушевини? Таласима, ветру, облацима? Коме?!
ТЕНОР: (упорно) Помогао сам. Сигуран сам да сам помогао.

16
БАС: Кажем, благо теби. Ја сматрам да бих био од веће користи да
сам остао на обали. Да сам остао тамо, урадио бих велика дела.
ТЕНОР: И ја. И ја сам могао да урадим велика дела.
БАС: Могао сам да изучим технику и да пројектујем мост који би
повезивао обале, све обале света, и не би више било светионика,
и не би у њима умирали остарели чувари...
ТЕНОР: Ја бих обојио кућу, а кров бих покрио црвепим цреповима,
а на прозоре ставио бих дебеле шалоне и била би хладовина у
соби поподне кад спавамо...
БАС: У медицини сам могао да направим чуда... Пронашао бих
серум који лечи све болести и људи никада више не би
обољевали...
ТЕНОР: Покосио бих траву у дворишту, изриљао башту и посадио
жуте гладиоле...
БАС: Открио бих тајне васионе...
ТЕНОР: Направио бих кћерки смепшог пајаца од крпе, картона и
сламе...
БАС: Могао сам да урадим велика дела.
ТЕНОР: Могао сам да урадим огромна дела.
БАС: А сад? Шта сад? Ништа. Од свега гога пеће бити ништа.
(Звуци сирене, сасвим разговетно.)
ТЕНОР: Опет! Опет чујем!
БАС: Пропашће све. Људи ће се изгубити на пучини, умираће од
болести, од рана задобијених у рату, остаће непросвећене
незналице... (Звуци сирене.)
ТЕНОР: Чујем сирену! Чујем сасвим јасно! То је чамац! Долазе по
нас... Долазе!
БАС: И нико никада неће дознати колико је много изгубљено ове
проклете ноћи...
ТЕНОР: Бићемо спасени! (Урлик сирене, сасвим гласно, отегнуто.)
БАС: (узбуђено) Сирена! То је сирена! Зар не чујеш?
ТЕНОР: Ја сам одавно рекао да је сирена!
БАС: Ондајето био ветар, асад... Садјетосирена! Негде близу...
врло, врло близу...
ТЕНОР: Сасвим близу!
БАС: Отвори прозор! Брзо! Све прозоре! Вичи! Вичи! (Урлик ветра
и хука таласа се појачавају)
БАС: (виче) Овамо! Овамо!

17
ТЕНОР: (виче) Ту смо! Ту смо! (Паљба топова из непосредне
близине. Виче) Ехеј! Ту смо! Овамо!
БАС: Ћути... Та ћути! Не дери се! Слушај... То су топови!
ТЕНОР: Откад сам рекао да су тоиови!
БАС: Топови... Сирене... Па то је... То је брод!
ТЕНОР (раздрагно) То је брод!
БАС: Са топовима... са много људи... Врло велики брод.
ТЕНОР (усхићено) Иду према нама! Спасени смо!
БАС: Пропали су... Они су пропали!
ТЕНОР: Дошли су! Ипак су дошли!
БАС: Насукаће се... Разбиће се о гребене... Пропали су!
ТЕНОР: Иду према нама! Нашли су нас!
БАС: Они не траже нас! Чујеш ли? Они нису дошли по нас! Иду
према обали. Залутали су, разумеш, залутали! Изгубили су
правац! (Сирене и топови) Чујеш? Траже помоћ. Они траже
помоћ!
ТЕНОР: (збуњено) Помоћ? Зашто помоћ? Какву номоћ?
БАС: Светлост.
ТЕНОР: Светлост?
БАС: Знак из светионика. Путоказ. (Урлик сирене је све
продорнији, топовска паљба све снажнија.)
ТЕНОР: А ако не добију знак? Ако... ако не буде светлости?
БАС: Врло добро знаш.
ТЕНОР: Онда... онда ће се насукати? Пропашће? Хоће ли се
подавити?
БАС: Врло добро знаш.
ТЕНОР: Сви?
БАС: Сви!
ТЕНОР: Има их много, је ли? Реци. Има ли их много? Можда
стотину или... или хиљаду? Зашто ме гледаш? Зашто ме тако
гледаш? Шта хоћеш? Реци, шта хоћеш? Не знам... ја... ја заиста не
знам... Не схватам шта хоћеш! Не разумем... Стварно... озбиљно...
ја не разумем! Зашто ме тако гледаш? Ја не знам шта ти мислиш!
Не знам како ћемо им помоћи! Ми... ми не можемо да им
помогнемо... Не можемо да упалимо светлост! Зар не, ми то не
можемо? Немој тако да ме гледаш! Реци нешто! Ми не смемо да
упалимо светлост! То би било... то би било... самоубиство! Ако
виде светлост, они са обале неће доћи... Мислиће да смо у

18
безбедности! Сети се договора... (Сирене) Сети се... Сети се
договора! Мислиће да је све у реду... Неће доћи... Никада више
неће доћи...
БАС: (сталожено) Знаш ли како се пали? (Тајац.) Знаш ли како се
пали?
ТЕНОР: А ти? Знаш ли ти?
БАС: Ја знам.
ТЕНОР: Шта онда чекаш?
БАС: Ја ћу десну страну... Ти леву! Брзо! Само да не буде у
квару... Ручицу горе... Ето. То је сасвим просто.
ТЕНОР (задивљено) Како бљешти! Нисам знао да је ова светлост
тако јака. Када се посматра са обале изгледа много, много
слабија.
БАС: Са обале све изгледа друкчије.
ТЕНОР: Сад ће барем да нам буде топлије. Фино ћемо се загрејати,
зар не?
БАС: Да.
ТЕНОР: Никада нисам волео јаку светлост. А ти?
БАС: НИ ја.
ТЕНОР: Код куће имамо само мале сијалице, а на лампама су
абажури. У разним бојама... (Звуци сирене се удаљаћају, губе)
БАС: Скренули су.
ТЕНОР: Сада имају добар правац?
БАС: Да. Затвори ирозоре. Боли ме глава од те хуке.
ТЕНОР: Ти таласи заиста праве велику буку. (бука се стишава)
Сад је боље, је ли? (После краће паузе) Кад ће стићи на обалу?
БАС: Ускоро.
ТЕНОР: А онда?
БАС: Сићи ће са брода и отићи ће кућама.
ТЕНОР: Својим кућама?
БАС: Својим или туђим, свеједно.
ТЕНОР: Па да, нема свако своју кућу. Али ће сви некуд отићи, зар
не?
БАС: Сигурно.
ТЕНОР: Сигурно. (После краће иаузе.) Знаш... можда ће неко
други да изгради оне твоје мостове...
БАС: Можда.
ТЕНОР: И откриће ваљда и онај твој серум. Требаће му за то више

19
времена него теби, али откриће.
БАС: Није важно време.
ТЕНОР: Али, видиш, ја не знам... Не знам да ли ће неко моћи да
обоји моју кућу и да изриља башту и да пронађе семе жуте
гладиоле...
БАС: Моћи ће.
ТЕНОР: А да ли ће моћи да направи мојој кћерки смешног пајаца
од крпе и сламе?
БАС: И то ће моћи.
ТЕНОР: Али не таквог као што би био мој... Не тако лепог, тако
смешног. (После краће паузе) Да, имао си право. Неће никада
дознати колико је много изгубљено ове проклете ноћи.
БАС: А можда ни то неће никада дознати колико је те ноћи много
добијено.

20