ZNAK SAGITE

SF edicija ZNAK SAGITE

knjiga 10
Roger Zelazny
(DOORWAYS IN THE SAND)
Copyright 1976
Urednik
Boban Knežević
Prevod
Aleksandar B. Nedeljković
Naslovna strana
D. BOB ŽIVKOVIĆ

Roger Zelazny: PROLAZ U PESKU • Samostalno autorsko prevodilačka izdanje: Aleksandar B. Nedeljković i
Boban Knežević • Recenzent: Predrag Vuković • Tehnički urednik: Saša Stanojković • Objavljeno u dogovoru sa GPA,
München • Copyright za Jugoslaviju: Boban Knežević • Štampa: SIMBOL, Opovo, 1989 • Tiraž: 900 primeraka.
 Roger Zelazny

PROLAZ U PESKU

SCIENCE FICTION
Isaku Asimovu,
sa posebnim poštovanjem,
iskrenim respektom
i dubokim naklonom.
 1

Dok sam ležao, koristeći levu ruku kao jastuk, na crepastom nagibu krova, u senci kalkana (a to vam je ono
izdignuće na krovu oko prozora mansarde), i zurio u nagomilanost oblaka u plavom bazenu popodneva, učinilo mi se da
sam ugledao, između dva treptaja očiju, jedan trenutni natpis na nebu, iznad kampusa, iznad mene.
MIRIŠEŠ LI ME DED? pročitah.
Samo tren percepcije, i to je nestalo. Slegnuo sam ramenima.
Takođe samo onjušio laki povetarac koji je sekund-dva pre toga odlučio da prođe tuda.
"Žao mi je", promumlao sam upućujući reči natprirodnom žurnalisti. "Nema posebnih smradova."
Onda sam zevnuo i protegao se. Do tada sam dremao, gledajući, valjda, završnicu nekog sna. Verovatno je baš
dobro što je se nisam mogao prisetiti. Bacih pogled na časovnik na mojoj ruci.
Pokazivao je da sam zakasnio na sastanak. Ali, mogao bi on i pogrešno pokazivati. U stvari, obično i jeste pogrešno
pokazivao.
Polako sam se pomakao napred, u zgurenost od 45°, petama se još uvek oslanjajući na ispuste za hvatanje leda, a
desnom rukom sada na kalkan. Pet spratova ispod mene Kvad je bio studija u zelenom i betonu, senci i sunčanom sjaju,
sa ljudima u usporenom kretanju i fontanom nalik na falus čiji je udaljeni kraj izrešetan sačmom. Iza te fol-tane ležao je
Džeferson Hol, a na trećem spratu Džefa nalazila se kancelarija mog najnovijeg savetnika, Denisa Veksrota. Potapšao
sam džep na svom kuku. Odatle je još uvek virio krajičak moje karte sa rasporedom. Dobro.
Ući, sići, preći pa se popeti, činilo mi se da je to očajno traćenje vremena s obzirom da sam već gore. Nije bilo baš u
skladu sa veličanstvenom starom tradicijom, a ni sa mojom ličnom praksom, da se mnogo pentram pre zalaska sunca, ali
put do tamo bio je – zato što su sve zgrade povezane ili ekstremno bliske – lak i razumno neupadljiv.
Zaobiđoh kalkan i odoh do udaljenog kraja krova, do strehe.
Otprilike metar napred i dva metra dole, lak skok, i eto mene na ravnom krovu biblioteke, već u lakom trku. Onda
preko krovova i oko dimnjaka jednog reda preuređenih gradskih kuća. Preko kapele, u fazonu Kvazimoda – malčice
nezgodno – pa duž jednog prozorskog ispusta, niz oluk, sledećim ispustom, pa kroz krošnju velikog hrasta, i na poslednji
ispust. Odlično! Bio sam siguran da sam uštedeo šest ili sedam minuta.
Kada sam provirio kroz prozor, obuzelo me je osećanje da sam izuzetno obziran, jer je časovnik na zidu pokazao da
sam poranio tri minuta.
Izbečenih očiju i otvorenih usta, glava Denisa Veksrota se podigla iz svog čitačkog ugla, okrenula polako, onda
potamnela, produžila nagore, povlačeći za sobom i ostatak njega da se digne na noge, da obiđe radni sto i krene ka meni.
Upravo sam gledao preko ramena da vidim u šta on to toliko zuri, kao on velikim zamahom otvori prozor i reče:
"Gospodine Kesidi, šta kog vraga to radite?"
Okrenuh glavu opet napred. Držao se za prozorsku dasku kao da mu je veoma važna a da ja pokušavam da je
odnesem.
"Čekao sam na sastanak s vama", rekoh. "Imam još tri minuta do zakazanog roka."
"E pa izvolite lepo sići dole, pa se vratiti na onaj način kako bi svaki..." počeo je. Onda: "Ne! Čekajte!" reče.
"Moglo bi da ispadne da sam saučesnik u nečemu. Ulazite ovamo!"
Izmakao se u stranu, pa sam ušao u sobu. Obrisao sam šaku o pantalone, ali nije hteo da se rukuje.
Okrenuo se od mene, vratio za svoj radni sto, seo.
"Postoji propis kojim je zabranjeno pentranje po okolnim zgradama", reče on.
"Da", rekoh ja, "ali to je samo formalno. Morali su da izglasaju nešto da bi izbegli odgovornost, i to je sve. Niko ne
obraća paž..."
"Vi", reče on odmahujući glavom. "Vi ste razlog zbog koga je taj propis donet. Možda sam ja ovde nov, ali uradio
sam svoj domaći zadatak kad ste vi u pitanju."
"Nije to stvarno mnogo važno", rekoh. "Dokle god sam diskretan sa time, niko ne brine mnogo..."
 "Akrofilija!" frknu on, udarivši rukom po fascikli koja je ležala na njegovom radnom stolu. "Jednom prilikom kupili
ste nekakvo otkačeno medicinsko mišljenje koje vas je spaslo od isključenja, čak vam dalo izvesnu meru saosećanja
javnosti, neku malu slavu. Upravo sam ga pročitao. Obično smeće. Ne padam na to. Ne nalazim čak ni da je zabavno."
Slegnuo sam ramenima. "Volim da se penjem na stvari", rekao sam. "Volim da budem gore, na nečemu visokom.
Nikad nisam rekao da je to zabavno, a doktor Marko nije lud."
On frknu i poče brzo da prelistava stranice u fascikli. Počinjao sam da osećam antipatiju prema njemu. Kratko
podšišana kosa boje peska, uredna brada iste boje, koja, zajedno sa brkovima, skoro sasvim skriva njegova zla ustašca.
Negde je u sredini svojih dvadesetih, nagađao sam. I eto gde on postaje zloban i nadmen i čak mi ne nudi da sednem, a ja
verovatno nekoliko godina stariji od njega i još se potrudio da stignem na vreme. Ranije sam se samo u jednoj prilici sreo
s njim, na kratko, na jednoj zabavi. Tad je bio natreskan i daleko prijatniji. Još nije bio video moju fasciklu, naravno.
Ipak, ne bi trebalo da to utiče. Trebalo bi da on postupa sa mnom de novo, a ne na bazi obilja rekla-kazala podataka. Ali
savetnici dolaze i prolaze – generalni, odeljenski, specijalni. Imao sam posla i sa najboljima i sa najgorima. Ne mogu
namah reći koji mi je bio najomiljeniji. Možda Merimi. Možda Kroford. Merimi mi je pomogao da izbegnem
suspendovanje. Vrlo pristojan momak. Kroford je zamalo uspeo da me navede, prevarom, da diplomiram, što bi mu
verovatno donelo nagradu "savetnik godine". Svejedno, bio je to dobar momak. Samo malčice previše kreativan. Gde su
oni sad?
Privukao sam jednu stolicu i smestio se udobno, pripalio pljugu i upotrebio koš za otpatke kao pepeljaru. On to kao
da nije primećivao, prelistavao je materijale dalje.
Nekoliko minuta je prošlo tako, a onda: "U redu", reče on, "spreman sam za vas."
Digao je pogled ka meni i nasmešio se.
"Ovog semestra, gospodine Kesidi, mi ćemo učiniti da diplomirate", reče on.
Uzvratio sam mu osmeh.
"To će, gospodine Veksrot, biti hladan dan u paklu", rekao sam.
"Verujem da sam bio malo temeljitiji od svojih prethodnika", odgovori on. "Koliko shvatam, upoznati ste sa svim
univerzitetskim propisima?"
"Pregledam ih prilično redovno."
"Takođe pretpostavljam da imate u vidu sve kurseve koji su ponuđeni za predstojeći semestar?"
"To je pouzdana pretpostavka."
Izvukao je iz svog sakoa lulu i kesu, i počeo polako da puni tu stvar, pazeći silno na svaku trunčicu, svako vlakance;
činilo se da uživa u ovim momentima. A ja sam od početka slutio da je lulaš.
Zagrizao ju je, pripalio, izvukao i zapiljio se u mene kroz dim.
"Onda smo vas ukebali po osnovi prinudnog diplomiranja", reče on, "na bazi propisa o glavnom predmetu na
odeljenju."
"Ali niste još ni videli moju predregistracionu kartu."
"Nije bitna. Dao sam da se svaki izbor koji vi možete načiniti, svaka moguća kombinacija kurseva koju biste mogli
izabrati u želji da zadržite status redovnog studenta, predvidi; na tome je radio jedan programer. Uporedio sam sve to sa
vašim prilično obimnim dosijeom, i našao sam načina da vas se u svakom pojedinom slučaju otresem.
Šta god da izaberete, završićete iz nekog predmeta koji je na nekom odeljenju glavni."
"Zvuči kao da ste bili prilično temeljiti."
"Bio sam."
"Mogu li zapitati zašto vam je toliko stalo da me se otarasite?"
"Apsolutno možete", uzvrati on. "Fakat je da ste vi jedan običan trut."
"Trut?"
"Trut. Ne radite ništa, samo se vrzmate unaokolo."
"Šta je u tome loše?"
"Vi ste teret, crpite intelektualne i emotivne snage akademske zajednice."
"Sranje", primetih ja. "Objavio sam neke prilično dobre radove."
"Baš tako. Trebalo bi da odete i držite nastavu ili se bavite istraživanjem – sa nekoliko titula iza svog imena – a ne
da zapremate prostor koji bi mogao pripasti nekom jadnom studentu."
 Odbacio sam mentalnu sliku tog jadnog nesuđenog studenta – tip izmršaveo, oči duboko upale, nos i vrhovi prstiju
pritisnuti na staklo, njegov dah zamagljuje staklo, tipu ide voda na usta dok gleda obrazovanje koje mu ja uskraćujem –
pa sam rekao: "Opet sranje.
Zašto zaista želite da me se oslobodite?"
Zurio je u svoju lulu, maltene zamišljeno, jedan trenutak, onda rekao: "Kad se spustite baš do samih temelja, meni se
vi prosto-naprosto ne dopadate."
"Ali zašto? Jedva me iole poznajete."
"Znam o vama – a to je više nego dovoljno." Kucnuo je po mom dosijeu. "Sve je tu untura", reče on. "Vi ste
predstavnik jednog stava prema kome ja nemam poštovanja."
"Je l' biste mogli to konkretnije?"
"U redu", reče on okrećući stranice do mesta jedne od mnogih oznaka koje su iz svežnja virile. "Prema podacima,
student ste ovde već – da vidim – oko trinaest godina."
"To zvuči otprilike tačno."
"Redovni student", dodade on.
"Da, uvek sam bio redovni."
"Mladi ste stupili na univerzitet. Bili ste jedan rano sazreli momčić. Ocene su vam uvek bile prilično dobre."
"Hvala."
"Nije to bio kompliment. Bilo je to jedno zapažanje. Obilje postdiplomskog materijala, takođe, ali uvek radi
ispunjavanja studentskih obaveza. Količinski gledano, ovde, zapravo, ima materijala za dva-tri doktorata. Nekoliko
kombinacija se nameće..."
"Kombinacije nisu obuhvaćene propisom o glavnom predmetu na odeljenju."
"Da. Dobro sam to uočio. Obojica smo to baš dobro uočili.
Tokom godina postalo je očigledno da imate nameru da zadržavate svoj status redovnog studenta, ali da nikad ne
diplomirate."
"Ja to nikad nisam rekao."
"Potvrđivanje bi bilo suvišno, gospodine Kesidi. Podaci govore sami za sebe. Kad ste ispunili sve opšte zahteve, bilo
vam je još uvek relativno jednostavno da izbegnete diplomiranje povremenim menjanjem glavnog predmeta, jer vam je
to donosilo nov komplet specijalnih zahteva. Međutim, posle izvesnog vremena, ti zahtevi su počeli da se preklapaju.
Uskoro je došlo do toga da ste se morali prebacivati svakog semestra. Propis o prinudnom diplomiranju čim se završi
jedan glavni odeljenski predmet donet je, koliko shvatam, isključivo zbog vas. Mnogo puta ste vi iskoračili u stranu, ali
ovoga puta više nemate ni jednu jedinu stranu na koju biste mogli iskoračiti.
Vreme protiče, časovnik će otkucati. Ovo je poslednji ovakav razgovor koji ćete ikada voditi."
"Nadam se da je tako. Došao sam samo da bi moja karta bila potpisana."
"Takođe ste mi postavili i jedno pitanje."
"Da, ali sad vidim da ste zauzeti i voljan sam da vas pustim vašim problemima."
"Ma u redu je. Ovde sam da bih odgovarao na vaša pitanja. Da nastavim: kad sam prvi put čuo za vaš slučaj, obuzela
me je prirodna radoznalost u pogledu razloga koji vas nagone na to neobično ponašanje. Kad mi je ponuđena mogućnost
da postanem vaš savetnik, stavio sam sebi u zadatak da otkrijem..."
"'Ponuđena'? Znači vi ovo radite po svojoj volji?"
"Itekako. Želeo sam da ja budem onaj koji će vam kazati zbogom, koji će vas ispratiti u realni svet."
"Ako biste samo potpisali moju kartu..."
"Još ne, gospodine Kesidi. Želeli ste da znate zašto mi se ne dopadate. Kad budete odlazili odavde – kroz vrata –
znaćete to. Kao prvo, uspeo sam tamo gde su moji prethodnici podbacili. Upoznat sam sa odredbama u testamentu vašeg
ujaka."
Klimnuo sam glavom. već pre ovoga imao sam osećanje da on kreće u tom pravcu.
'Vi kao da ste prekoračili okvire svoje dužnosti", rekao sam. "To su lične stvari."
"Ako dotiču vašu aktivnost ovde, onda spadaju u moju zonu interesovanja – i nagađanja. Koliko shvatam, vaš
pokojni ujak ostavio je popriličan fond iz koga se vama daje izuzetno obilno godišnje izdržavanje dokle god ste redovni
student. Čim dobijete ma kakvu diplomu, izdržavanje se ukida a ostatak para iz tog fonda biće podeljen predstavnicima
Irske republikanske armije. Verujem da sam pošteno opisao tu situaciju?"
"Onoliko pošteno koliko se nepoštena situacija opisati može, rekao bih. Jadni luckasti ujka Albert. Jadan ja, zapravo.
Da, činjenice su tačne."
"Reklo bi se da je namera tog čoveka bila da vam omogući da dobijete adekvatno obrazovanje – ništa manje i ništa
više od toga – a onda da prepusti vama da se snađete u svetu. Izvanredno razumna ideja, po mom shvatanju."
"Već sam pogodio da vam je takvo shvatanje."
"Ali to evidentno nije i vaše shvatanje."
"Tačno. Očito su ovde u pitanju dva veoma različita pristupa obrazovanju."
"Gospodine Kesidi, verujem da ekonomija, a ne filozofija, upravlja ovom situacijom. Trinaest godina uspevate
nekako da ostanete redovan student a da ne diplomirate, tako da vam se ta stipendija nastavlja. Grubo ste zloupotrebili
slabu tačku u testamentu vašeg ujaka, zato što ste plejboj i diletant, bez stvarne želje da ikad radite, da imate zaposlenje,
da nadoknadite troškove društvu koje je trpelo vašu egzistenciju. Vi ste jedan oportunista. Vi ste neodgovorni.
Vi ste trut."
Klimnuo sam glavnom. "U redu. Zadovoljili ste moju radoznalost u pogledu vašeg načina razmišljanja. Hvala."
Njegove obrve se namrštiše i on poče da proučava moje lice.
"Pošto ćete dugo biti moj savetnik", rekao sam, "želeo sam da saznam nešto o vašem stavu. Sad znam."
Zasmejao se. "Blefirate."
Slegnuo sam ramenima. "Ako biste samo potpisali moju kartu, pa da ja krenem."
"Nije potrebno ni da vidim tu kartu", reče on polako, "da bih znao da neću biti vaš savetnik dugo vremena. To je to,
Kesidi, vašoj neozbiljnosti je došao kraj."
Izvukoh kartu i pružih je. Ignorisao ju je, i nastavio. "A kad se uzme u obzir demorališući efekat koji vi stvarate
ovde na univerzitetu, ne mogu a da se ne zapitam kako bi se vaš ujak osećao kad bi znao kako su njegove želje osujećene.
On..."
"Pitaću ga kad se probudi", rekoh. "Ali kad sam ga video prošlog meseca, nije se baš prevrtao."
"Pardon? Nisam vas sasvim..."
"Ujka Albert je bio jedan od onih srednika u skandalu 'Ček-pa-čekaj'. Pre oko godinu dana. Pamtite?"
Polako je odmahnuo glavom. "Bojim se da ne pamtim. Mislio sam da je vaš ujak mrtav. Zapravo, mora biti mrtav.
Ako testament..."
"To je delikatno filozofsko pitanje", rekao sam. "Legalno je mrtav i to je jasno. Ali dao je da ga zamrznu i
magacioniraju u organizaciji 'Ček-pa-čekaj' – jedna od tih krioničkih firmi. Međutim, pokazalo se da vlasnici nisu baš
skrupulozni, pa su vlasti prebacile u drugu firmu i njega i ostale preživele."
"Preživele?"
"Pretpostavljam da je to najbolja reč. Firma 'Ček-pa-čekaj' imala je preko pet stotina mušterija u svojim knjigama,
ali samo oko pedeset na ledu. Tako su napravili kolosalan profit."
"Ne razumem. Šta je bilo sa ostalima?"
"Njihovi bolji delovi su završili u bankama organa koje kupuju na crnoj berzi. I tu je firma 'Ček-pa-čekaj' nabacila
zgodan profit."
"Sad stvarno kao da se sećam da sam čuo za to. Ali šta su radili sa ostacima?"
"Jedan od ortaka bio je takođe i vlasnik pogrebničke firme. On se u okvirima tog posla oslobađao tih stvari."
"Aha. E... čekajte malo. A šta su radili ako neko dođe i poželi da pogleda zamrznutog prijatelja ili rođaka?"
"Menjali su pločice sa imenima. Jedno smrznuto telo gledano kroz mrazom pokrivenu ploču izgleda manje-više kao
ma koje drugo – nešto kao ledeni lilihip u celofanu. Uglavnom, ujka Albert je jedan od onih sačuvanih za prikazivanje.
Oduvek je imao sreće."
"Kako su se konačno sapleli?"
"Izbegavanje poreza. Postali su gramzivi."
"Vidim. Znači vaš ujak bi se mogao jednog dana stvarno pojaviti i zatražiti polaganje računa?"
"Ta mogućnost uvek postoji. Naravno, uspešna oživljavanja bila su veoma malobrojna."
"Ta mogućnost vas ne uznemirava?"
 "Rešavam stvari kad dođu na red. Ujka Albert zasad nije došao na red."
"Imam osećanje da sam obavezan da vam ukažem da činite nasilje ne samo protiv univerziteta i protiv želja vašeg
ujaka, nego i u još jednom pravcu."
Bacao sam poglede svuda po sobi. Čak i pod svoju stolicu.
"Odustajem", rekoh.
"Protiv samog sebe."
"Ja protiv samog sebe?"
"Protiv samog sebe. Primajući laku ekonomsku bezbednost ove situacije, prepuštate se inerciji. Upropašćujete svoje
šanse da ikad postanete išta značajno. Urastate u svoj trutizam."
"Trutizam?"
"Trutizam. Čekanje i nerad."
"Znači ako uspete da me išutirate odavde, biće to u mom najboljem interesu, a?"
"Tačno tako."
"Ne volim to da vam kažem, ali, istorija je puna ljudi kao što ste vi. Obično o njima sudimo strogo."
"Istorija?"
"Ne katedra istorije. Fenomen istorije."
Uzdahnuo je i odmahnuo glavom. Prihvatio je moju kartu, zavalio se u sedište, pućnuo malo na svoju lulu, počeo da
proučava ono što sam napisao.
Pitao sam se da li stvarno veruje da mi čini uslugu pokušavajući da uništi moj način života. Verovatno.
"Čekajte malo", reče on. "Ovde postoji greška."
"Nema greške."
"Broj časova je pogrešan."
"Nije. Potrebno mi je dvanaest i ima dvanaest."
"To ne osporavam, ali –"
"Šest časova za lični interdisciplinarni projekat iz predmeta 'istorija umetnosti', uz rad na terenu, a to je u mom
slučaju u Australiji."
"Znate da bi to zapravo trebala biti antropologija. Ali time bi se kompletirao jedan glavni predmet. Ali to nije ono
što me za..."
"Zatim tri časa komparativne literature na onom kursu o trubadurima. Sa time sam još uvek bezbedan, a mogu ih
uhvatiti na videu – baš kao i onaj jedan čas o tekućim događajima potreban za predmet 'društvene nauke'. Onda dva časa
za predmet 'pletenje korpi – viši stupanj", i to je dvanaest. Na cilju, bezbedan."
"A ne, gospodine! Niste! Taj poslednji kurs ima tri časa ukupno, i vi sa dva završavate taj glavni predmet!"
"Još niste videli cirkularno pismo broj pedeset sedam, a?"
"Šta?"
"Stvar je promenjena."
"Ne verujem vam."
Bacio sam pogled na njegovu IN kutiju. "Čitajte svoju poštu."
Dograbio je kutiju i počeo da pretura po njoj. Negde oko sredine hrpe našao je taj papir. Pamteći redosled njegovih
izraza lica, uočio sam nevericu, ogorčenje, pa zbunjenost, sve tokom prvih pet sekundi. Nadao sam se da ću videti i
očajanje, ali ne može čovek da dobije baš sve odjednom.
Frustracija i zbunjenost su se zadržali kad se opet okrenuo meni i rekao: "Kako ste to izveli?"
"Zašto morate tražiti ono najgore?"
"Zato što sam pročitao vaš dosije. Na neki način ste se probili do instruktora za to, zar ne?"
"Ovo je baš mizerno od vas. A sem toga, bio bih glup da priznam, zar ne?"
Uzdahnuo je. "Valjda bi bio."
Izvukao je pisaljku, škljocnuo njome nepotrebno jako, i naškrabao svoje ime na liniji "Odobrava" na dnu karte.
Vraćajući mi kartu, primetio je: "Sad ste bili najbliže, znate.
 Ovoga puta je bilo provlačenje tačno ispod žice. Šta ćete izvesti za 'bis'?"
"Koliko čujem iduće godine se uvode dva nova glavna predmeta. Pretpostavljam da bi trebalo da razgovaram sa
odgovarajućim odeljenskim savetnikom ako želim da promenim oblast."
"Razgovaraćete sa mnom", reče on, "a ja ću se dogovoriti sa osobom koja bude u pitanju."
"Svako drugi ima savetnika iz svog odeljenja."
"Vi ste specijalan slučaj koji zahteva specijalni tretman. Sledeći put se morate javiti opet ovde."
"U redu", rekao sam sklanjajući kartu u džep i ustajući. "Vidimo se tada."
Dok sam odlazio ka vratima on reče: "naći ću ja način."
Zastao sam na pragu.
"naći ćete", rekao sam prijatno, "i vi i Leteći Holanđanin."
Blago sam zatvorio vrata za sobom.
 2

Vreme za incidente i fragmente, za komadiće. Na primer – "Ne šališ se?"

"Bojim se da ne."
"Više bih volela da izgleda kao pakao iz nekog očiglednog razloga", reče ona, iskolačenih očiju, uzmičući kroz vrata
kroz koja smo upravo ušli.
"Pa dobro, šta god da je bilo, bilo je. Samo ćemo da pospremimo i..."
Opet je otvorila vrata, a ta duga, divna, divlja kosa je plesala jer je ona žestoko odmahivala glavom.
"Znaš, razmisliću o ovome još malo", reče ona iskoračujući u hodnik.
"Ma hajde, Džini. Nije to ništa ozbiljno."
"Kao što sam kazala, razmisliću."
Počela je da zatvara vrata.
"Onda, je l' da te pozovem kasnije?"
"Pa ne baš."
"Sutra?"
"Znaš šta, zvaću ja tebe."
Škljoc.
Do vraga. Pa mogla je i da ih zalupi, kad je već tako. Kraj Faze 1 u mojoj potrazi za novim sobnim kolegom. Pre par
meseci se oženio Hal Sidmor, koji je neko vreme delio stan sa mnom. Nedostajao mi je, jer to bejaše izvrstan drugar,
dobar šahista, podstrekač opšteg džumbusa po gradu, a i sposoban tumač mnogih stvari. Odlučio sam da potražim,
međutim, neke nove osobine kod sledeće osobe koja će sa mnom deliti apartman. Pomislio sam da sam to neodredivo
nešto zapazio kod Džini, jedne kasne noći dok sam se peo po radio-tornju iza zgrade "Pi Fi" i dok se ona bavila završnim
radnjama pred spavanje u svojoj sobi na trećem spratu. Stvari su posle toga krenule ludo dobro. Sreo sam se sa Džini na
nivou tla, mesec dana smo radili neke stvari jedno drugome, i upravo sam uspeo da je manje-više ubedim da razmotri
mogućnost promene mesta stanovanja u predstojećem semestru. Onda, ovo.
"Prokletstvo!" zaključio sam, ritajući jednu fioku koja je bila izvučena iz radnog stola, istresena i bačena na pod. Ne
bi imalo smisla ići za njom baš sad. Počisti ovo. Neka ona preboli stvari. Vidi je sutra.
Neko je istinski razdrndao apartman, preturio sve redom. Čak je pomeran nameštaj, a jastučići za sedenje su
povađeni iz svojih ležišta.
Uzdahnuo sam gledajući to. Pa ni najluđa zabava nema baš ovakve posledice. Koji gadan čas da neko provali, uđe
pa rasturi. Nije susedstvo bilo neko najbolje, ali ni najgore. Nikad ranije nije mi se dogodilo nešto tako. A sad kad se
dogodilo, moralo se dogoditi tačno u najgorem momentu i oterati moju toplu, gipku družbenicu. I povrh svega, nešto,
nesumnjivo, mora biti da više nije tu.
Držao sam malo gotovog novca i poludragocenih stvari u gornjoj fioci ormarića u spavaćoj sobi. Više gotovog
novca čuvao sam zaguranog u prste jedne stare čizme na držaču za cipele u uglu.
Nadao sam se da se vandal zadovoljio gornjom fiokom.
Pošao sam da pogledam.
Moja spavaća soba bila je u boljem redu nego dnevna, mada je takođe pretrpela određene štete. Posteljina je bila
poskidana a madrac ostavljen nakrivo. Dve fioke ormarića bile su otvorene ali ne i istresene. Prešao sam preko sobe,
izvukao gornju fioku i pogledao unutra.
Sve je još uvek bilo na svom mestu, čak i novac. Prešao sam do držača, proverio svoju čizmu. Svežanj novčanica i
dalje je bio tamo gde sam ga ostavio.
"E to je dobar momak. A sad bacaj to ovamo", začu se glas koji mi je bio poznat, ali čijeg vlasnika nisam mogao, u
tom kontekstu, tačno da se prisetim.
Okrećući se, video sam Pola Bajlera, profesora geologije, koji je upravo izišao iz mog ormana. Ruke su mu bile
prazne; doduše, njemu i nije bilo potrebno nikakvo oružje da bi pojačao neku pretnju. Iako niskog rasta, bio je moćno
građen, a količina ožiljaka na zglavcima tih šaka uvek me je impresionirala. Australijanac, počeo kao rudnički inženjer na
nekim prilično džombastim mestima, a tek kasnije počeo postdiplomski rad u geologiji i fizici i prešao na nastavu.
Ali uvek sam se odlično slagao sa tim tipom, čak i kad sam napustio geologiju kao glavni predmet. Još godinama
sam se privatno družio s njim. Ali poslednjih par nedelja nisam ga viđao, kao da je bio na nekom odsustvu.
Pretpostavljao sam da je van grada.
I tako: "Pol, šta je bilo?" kažem ja. "Ne reci mi da si ti sve ovo razdrndao?"
"Čizma, Fred. Samo mi daj čizmu."
"Ako ti nedostaje gotov novac, rado ću ti pozajmiti..."
"Čizmu!"
Odnesem mu ja čizmu. Stajao sam i gledao, a on je zario šaku unutra, pipkao okolo, izvukao moj svežanj novčanica.
Onda je frknuo i gurnuo čizmu i pare nazad ka meni, jako. Ispustih oba, jer me je lupio u trbuh.
Pre nego što sam stigao da završim čak i kratku psovku, on me je zgrabio za ramena, okrenuo i strpao u fotelju
pored otvorenog prozora, gde su zavese lako lepršale na povetarcu.
"Ne želim tvoje pare Fred", reče on, zureći besno u mene.
"Želim samo nešto što ti imaš a što je moje. A sad bi bilo bolje da mi odgovoriš pošteno. Je l' znaš il' ne znaš o čemu
pričam?"
"Niti slutim", rekoh. "Ništa tvoje nije kod mene. Mogao si samo da me pozoveš i pitaš za to. Nisi morao da upadaš
ovamo i..."
Udario mi je šamar. Ne posebno jak. Taman dovoljan da se trgnem i zaćutim.
"Fred", reče on, "zaveži. Samo ćuti i slušaj. Odgovaraj kad ti postavim pitanje. To je sve. Komentar zadrži za neki
drugi dan. Žurim se. Dakle, znam da lažeš jer sam već razgovarao sa tvojim bivšim cimerom Halom. On kaže da je to
kod tebe jer ga je tu ostavio kad se iseljavao. Govorim o jednom od mojih modela zvezdanog kamena, on ga je odneo
posle jedne partije pokera u mojoj laboratoriji. Pamtiš?"
"Da", rekoh. "Da si me samo zvao i pitao..."
Opet on meni šamar. "Gde se nalazi?"
Otresao sam glavom, delom da bih je razbistrio a delom u znak odricanja.
"Ne... ne znam", rekao sam.
Digao je ruku.
"Čekaj! Objasniću! Tu stvar koju si mu dao on je držao na radnom stolu, u prednjoj sobi, to mu je služilo kao
pritiskač za hartiju.
Siguran sam da je to odneo sa sobom – a i sve druge svoje stvari – kad se iselio. već nekoliko meseci nisam to
video. U to sam siguran."
"Pa, jedan od vas dvojice laže", reče on, "a ti si onaj koga imam."
Opet je zamahnuo, ali ovoga puta bio sam spreman. Izmakao sam i šutnuo ga u prepone.
Bilo je spektakularno. Maltene vredno da ostanem i gledam, jer nikad ranije nikoga nisam udario u prepone. Ona
hladna, racionalna stvar koju bi trebalo učiniti posle šuta bila bi da ga tresnem u zadnju stranu vrata dok je tako
presamićen, i to da ga zakucam laktom ako je to moguće. Međutim, u tom trenutku baš nisam bio u hladnom i
racionalnom raspoloženju. Da budem iskren, plašio sam se tog čoveka, plašio sam se da mu priđem preblizu. Pošto sam
imao nedovoljno iskustva sa osobama šutnutim u prepone, nisam, ni približno, znao koliko bi moglo potrajati pre nego
što se on ispravi i napadne me.
Zato sam prešao u svoj element, umesto da ostanem tamo i suočim se sa njim.
U trenu sam preskočio rukohvat fotelje, naskočio na prozor, i izašao napolje. Tu je postojala uska ivica duž koje sam
pošao, i nastavio sve dok nisam uhvatio oluk, nekih dva i po metra desno.
Mogao sam da nastavim oko oluka, ili da pođem gore, ili dole.
Ali odlučio sam da ostanem tu. Osećao sam se bezbednim.
Ne dugo potom, iz prozora se pojavila njegova glava i okrenula ka meni. Osmotrio sam taj ispust, počeo da me
psuje. Pripalio sam pljugu i osmehnuo se.
"Šta čekaš?" rekao sam kad je zastao da uhvati dah. "Izađi.
 Možda si mnogo tvrđi nego ja, Pol, ali ako izađeš ovamo, samo jedan od nas dvojice će se vratiti unutra. Tamo dole
je beton. Hajde. Priča ne vredi mnogo. Pokaži mi."
Duboko je udahnuo i jače stisnuo prozorsku dasku. U jednom trenu sam stvarno pomislio da će pokušati. Međutim,
pogledao je dole, pa ka meni.
"U redu, Fred", reče on, opet uspostavljajući kontrolu nad svojim predavačkim glasom. "Nisam tolika budala.
Pobedio si. Ali slušaj, molim te. Rekao sam istinu. Morao sam dobiti tu stvar natrag.
Ne bih se ovako ponašao maločas da nije veoma važno. Molim te reci mi, ako hoćeš, da li si govorio istinu."
Još su mi brideli obrazi od onih šamara. Nisam se osećao raspoloženim da budem fini momak. S druge strane,
stvarno je samo nešto veoma važno moglo njega naterati da onako postupa, a ja nisam imao šta da dobijem
prećutkivanjem. Zato: "Bila je istina", rekoh.
"I nemaš pojma gde bi mogao biti?"
"Nikakvog."
"Da li ga je neko mogao uzeti?"
"Lako."
"Ko?"
"Bilo ko. Znaš kakve smo zabave pravili. Po trideset, četrdeset osoba ovde."
Klimnuo je glavom i škripnuo zubima.
"U redu", reče on tada. "Verujem ti. Ali, pokušaj da razmisliš.
Možeš li se setiti ičega – apsolutno ma čega – što bi mi moglo ukazati na neki trag?"
Odmahnuo sam glavom. "Žao mi je."
Uzdahnuo je. Klonuo je. Pogled okrenuo na drugu stranu.
"O-kej", reče on konačno. "Idem ja sad. Pretpostavljam da planiraš da pozoveš policiju?"
"Da."
"Pa, nisam u poziciji da tražim usluge, ili da ti pretim, u ovom trenutku. Ali ovo ti je i jedno i drugo – i zahtev i
upozorenje na svaku buduću osvetu koju budem eventualno u stanju da sprovedem. Ne zovi ih. Imam dovoljno nevolja i
bez potrebe da se brinem još i oko njih."
Okrenuo se na drugu stranu.
"Čekaj", rekoh.
"Šta?"
"Možda ako mi kažeš u čemu je problem..."
"Ne. Ti mi ne možeš pomoći."
"Pa, pretpostavimo da se ta stvari pojavi? Šta da radim s njom?"
"Ako bi se to desilo, stavi je na bezbedno mesto i ćuti o tome. Ja ću te povremeno zvati. Tad mi kaži o tome."
"Šta je tako važno u toj stvari?"
"A-ha", reče on i nestade.
Prošaputano pitanje iza mene – "Vidiš li me, red?" – i ja se okrenuh, ali nikog tamo nije bilo, a uši su mi još uvek
zvonile od popijenih aplauza. Tad sam zaključio da mi je ovo bio loš dan, i popeo se na krov da malo razmislim. Kasnije
je do mene dozujao saobra-hopter, pa su mi postavili pitanja o suicidalnim tendencijama.
Rekao sam panduru da radim na refribaciji crepova, i činilo se da ga je to zadovoljilo.
Incidenti i fragmenti, nastavak –
" Jesam pokušao da ti telefoniram. Triput", reče on. "Niko nije odgovorio."
"Da li ti je palo na um da navratiš lično?"
"Upravo sam nameravao. Baš sad. Ti si navratio prvi."
"Da li si zvao policiju?"
"Nisam. Moram da se brinem i o ženi a ne samo o sebi."
"Vidim."
"Da li si zvao njega?"
 "Ne."
"Zašto ne?"
"Nisam siguran. Pa, mislim da bih voleo da bolje sagledam šta se dešava pre nego što uputim zvižduk pištaljke ka
njemu."
Hal je klimnuo glavom, tamnooka prilika u modricama i flasterima.
"I ti misliš da znam nešto što ti ne znaš?"
"Tako je."
"E, ne znam", reče on, otpijajući jedan gutljaj, drhteći i sipajući još šećera u svoj čaj. "Kad sam, ranije, otvorio vrata,
on je bio tamo.
Pustio sam ga unutra, i on je počeo da me propituje o tom prokletom kamenu. Rekao sam mu sve čega sam se
mogao setiti, ali još nije bio zadovoljan. Tad je počeo sa grubostima."
"Šta se onda desilo?"
"Setio sam se još nekih stvari."
"A-ha. Na primer setio si se da ga ja imam – a nemam ga – tako da on dođe da bije mene a tebe da ostavi na miru."
"Ne! Uopšte nije to!" reče on. "Rekao sam mu istinu. Kad sam se iseljavao ostavio sam kamen tamo. A šta je posle s
njim bilo, pojma nemam."
"Gde si ga ostavio?"
"Koliko se sećam, poslednji put kad sam ga video bio je na radnom stolu."
"Zašto ga nisi poneo sa sobom?"
"Ne znam. Valjda mi dosadilo da ga gledam."
Ustao je i počeo da korača po svojoj dnevnoj sobi, zastao, pogledao kroz prozor. Meri je bila van kuće, na nastavi,
kao što je bila i onog popodneva kad je Pol navratio, popričao sa Halom i uputio se niz uličicu koja je vodila do mene.
"Hal", rekoh, "da l' mi govoriš samo istinu i ništa sem istine?"
"Sve što je važno."
"E 'ajde."
Okrenuo je leđa prozoru, pogledao me, okrenuo pogled drugde.
"Pa", reče on, "tvrdio je da je ta stvar koju smo mi imali njegova."
Ignorisao sam ono "mi".
"Bila je", rekoh, "jednom. Ali bio sam prisutan kad ti je on tu stvar dao. Vlasništvo je preneto."
Ali Hal odmahnu glavom. "Nije tako jednostavno", reče.
"A jel'?"
Vratio se i seo uz svoj čaj. Kuckao je prstima po gornjoj površini stola, otpio brzi gutljaj, opet me pogledao.
"Nije", reče on. "Vidiš, onaj koji smo imali bio je stvarno njegov.
sećaš se one noći kad smo ga dobili? Igrali smo karte u njegovoj labiški i ostali poprilično dugo. Tih šest kamenova
nalazilo se na jednoj polici iznad brojača. Primetili smo ih rano i nekoliko puta mu postavljali pitanja o njima. On se
svaki put samo smeškao i govorio nešto misteriozno ili menjao temu. Onda, dok je noć odmicala, i kad je još popio,
počeo je da priča o njima, rekao nam šta su."
"Sećam se", rekoh. "Rekao nam je da je išao da vidi zvezdani kamen, koji je upravo te nedelje bio dobijen od
vanzemaljaca i stavljen na izložbu u Njujorku. Načinio je stotine fotografija kroz svakojake filtere, ispunio jednu svesku
zapažanjima, prikupio sve podatke koje je mogao. Onda je preduzeo da konstruiše model zvezdanog kamena. Rekao je da
će naći način da ih proizvodi jeftino, da ih prodaje kao zanimljivost. Onih pola tuceta na polici bili su u tom trenutku
njegovi najveći uspesi u tome. Smatrao je da su prilično dobri."
"Tačno. Onda sam ja primetio da u korpi za otpatke pored brojača ima nekoliko odbačenih komada. Izabrao sam
kamen koji je najbolje izgledao i digao ga pod svetiljku. Bio je lep, kao i ostali. Pol se nasmešio kad je video da ga imam,
i rekao: 'Sviđa ti se?' Rekao sam mu da mi se sviđa. 'Zadrži ga', rekao je on."
"I ti si zadržao kamen. Tako sam i ja zapamtio."
"Da, ali ima tu još ponešto", reče on. "Odneo sam ga na sto i položio pokraj mog novca – i tako, svaki put kad sam
posezao da uzmem sitninu, automatski sam bacao pogled na njega. Posle nekog vremena postao sam svestan majušne
greške, sićušnog nesavršenstva pri osnovi jednog od produžetaka. Bilo je to nešto sasvim beznačajno, ali me je
razdraživalo sve više i više svaki put kad bih tamo pogledao. I tako, kad ste vas dvojica kasnije otišli iz sobe, da donesete
još hladnog piva i sode, ja sam uzeo jedan od onih kamenova sa police a na njegovo mesto stavio taj. Zamenio sam ih."
"Počinjem da shvatam."
"O-kej, o-kej! Verovatno nije trebalo to da uradim. U to vreme nisam u tome video ništa loše. To se on samo
glupirao sa prototipovima suvenira, a razlika se nije mogla ni primetiti sem ako pogledaš vrlo pomno."
"A on primetio iz prve."
"Pa je to i bio dobar razlog da smatra te kamenove savršenim i da ih više ne gleda. A i šta mari zapravo? Čak i bez
šest popijenih piva odgovor je očigledan, reklo bi se."
"Zvuči ispravno, to ću ti priznati. Ali činjenica je da on ipak proverio – a sem toga, izgleda da su kamenovi bili
važniji nego što je nagovestio. Pitam se zbog čega?"
"Poprilično sam razmišljao", reče on. "Prvo mi je palo na pamet da je taj biznis sa suvenirima samo priča koju je
izmislio zato što je želeo da se pohvali tim kristalima pred nama pa je morao da kaže nešto. Pretpostavimo da mu se
obratio neko iz UN da on proizvede model – nekoliko modela – za njih? Original je neprocenjiv, nenadoknadiv, a izložen
publici. Radi zaštite od krađe ili bilo koga ko ima čekić, izgledalo bi najmudrije ostaviti ga pod ključem a u izložbeni
sanduk staviti lažni. Pol bi bio logičan izbor za taj posao. Kad god iko priča o kristalografiji, pomene se njegovo ime."
"Mogao bih prihvatiti delove toga", rekao sam, "ali celina se ne uklapa. Zašto se toliko uznemirio oko jednog
neispravnog primerka, ako može prosto da proizvede drugi? Zašto jednostavno ne otpiše onaj koji smo mi izgubili?"
"Bezbednost?"
"Ako je to, mi je nismo probili, nego on. Zašto navaljuje na nas i podseća nas na to, kad smo mi već vrlo solidno
zaboravljali da se sve to desilo? Ne, ne uklapa se, rekao bih."
"U redu, onda šta?"
Slegnuo sam ramenima.
"Nedovoljni podaci", rekao sam, ustajući. "Ako odlučiš da zoveš policiju, svakako im kaži da je Pol tražio nešto što
si ti od njega ukrao."
"Aaa, Fred, to je niski udarac."
"Ali je istina. Pitam se kolika je bila vrednost samog tog predmeta? Zaboravih gde povlače onu crtu između
prekršaja i krivičnog dela."
"O-kej, kazao si šta si hteo. Šta ćeš učiniti?"
Slegnuo sam ramenima. "Ništa, pretpostavljam. Valjda ću sačekati da vidim šta će se desiti. Javi mi ako ti išta drugo
padne na pamet."
"Važi. Ti ćeš takođe?"
"Da."
Krenuo sam ka vratima.
"Siguran si da nećeš da ostaneš na ručku?" reče on.
"Ne, hvala. Moram da žurim."
"Pa, vidimo se."
"Važi. Ne nerviraj se."
Hodanje pored zamračene pekare. Igra mraka i zraka na staklu.
OsećaŠ LI MOJ UKUS BRED? pročitah red. Oklevao sam, okrenuo se, video da su senke anagramatizovale
nekakvu pekarsku rasprodaju, onjušio, požurio dalje.
Delići, odlomci –
Blizu ponoći, dok sam oprobavao novu putanju penjanja uz katedralu, učinilo mi se da vidim na broju jednog
gargojla više.
Međutim, kad sam se primakao, video sam da to profesor Dobson sedi na jednom potpornju. Opet se napio pa broji
zvezde, pretpostavio sam.
Produžio sam i zaustavio se na obližnjem ispustu.
"Dobro veče, profesore."
 "Zdravo, Fred. Da, dobro je veče, zar ne? Divna noć. Nadao sam se da ćeš naići ovim putem. Pijucni."
"Niska tolerancija", rekoh. "Retko sebi dopustim."
"Specijalna prilika", nagovesti on.
"Pa, onda hoću malo."
Pružio mi je flašu koju sam prihvatio i otpio gutljaj. "Dobro. Vrlo dobro", rekoh, vraćajući mu je. "Šta je? I koja je
to prilika?"
"Jedan vrlo, vrlo specijalan konjak koji sam čuvao već dvadeset godina, za noćas. Zvezde su konačno prešle svoje
plamene staze do odgovarajućih mesta, rasporedile se sa elegantnom lukavošću, obuzete uzvišenim značenjem."
"Šta hoćeš da kažeš?"
"Idem u penziju, ispadam iz ove vašljive trke pacova."
"O, čestitam. Nisam znao."
"To je bilo tako i udešeno. Moja želja. Ne podnosim formalne oproštaje. Treba nakalemiti samo još nekoliko
preostalih krajičaka, i biću spreman da krenem. Verovatno sledeće nedelje."
"Pa, nadam se da će ti biti lepo u penziji. Ne srećem često ljude sa ovom našom sklonošću. Nedostajaćeš mi."
Otpio je iz svoje flaše, klimnuo glavom, zaćutao. Pripalio sam cigaretu, bacio pogled preko usnulog grada, i gore, ka
zvezdama. noć bejaše neka prohladna, a povetarac prilično vlažan. Sitni saobraćajni zvuci su dolazili i odlazili, daleki,
insektoidni. Po koji slepi miš je remetio moje razgledanje sazvežđa.
"Alkaid, Mizar, Alioth", mrmljao sam, "Megrez, Fekda..."
"Merak i Dubhe", reče on, dovršavajući Veliku kutlaču i iznenađujući me, i što me je čuo i što je znao ostatak.
"Opet su tamo gde sam ih ostavio pre toliko godina", nastavi on. "Sad imam vrlo neobično osećanje – noćas sam
preduzeo da to analiziram. Da li ti se ikad desilo da se osvrneš na neki trenutak svoje prošlosti i da on iznenada postane
tako živopisan da ti se učini da su sve one godine u međuvremenu kratke, kao san, bezlične – kretnje majskog
poslepodneva prepuštene rutini?"
"Nije", rekoh.
"Jednog dana, kad ti se desi, seti se – konjak", reče on, otpi još jedan gutljaj i dodade mi flašu. Popio sam još malo i
vratio mu je.
"Ali u stvari su puzile, te hiljade dana. Koracima sitnim, i sve to", nastavi on. "Ovo znam intelektualno, mada
postoji nešto drugo što mi sad govori suprotno. Toga sam posebno svestan zato što sam izuzetno svestan razlike između
onog ranijeg vremena i ovog sadašnjeg. Bila je kumulativna, ta promena. Let u svemir, gradovi ispod mora, napredak
medicine – pa čak i naš prvi kontakt sa vanzemaljcima – svaka od tih stvari se desila u neko drugo vreme, a u tim
trenucima se činilo da se ništa drugo ne menja. Koraci mali. Život manje-više isti, izuzimajući tu jednu novu stvar. Onda
druga nova stvar, u drugom trenutku. Pa sledeća. Nije bilo masivne revolucije.
Inkrementalni proces, eto šta je to bilo. Onda, odjedanput, čovek je spreman da se penzioniše, a to ga navede na
razmišljanje. Pogleda unazad, unazad do Kembridža, gde se jedan mladi čovek penje uz građevinu. Taj gleda te zvezde.
Taj oseća teksturu tog krova. Sve što usledi je za mučenje, kaleidoskopski monohrom. On je ovde a taj je tamo. Sve
ostalo je nestvarno. Ali njih dvojica su dva različita sveta, Fred – dva kompletno različita sveta – a on nije stvarno video
kako se to dogodilo, nikad nije stvarno uhvatio ni jednoga od njih dvojice u aktu dolaženja ili odlaženja. I to je to
osećanje koje me prati noćas."
"Je l' to dobro ili loše osećanje?" pitao sam.
"To ne znam stvarno. Još nisam izgradio emociju koja bi uz njega išla."
"Javi mi kad izgradiš, važi? Probudio si moju radoznalost."
Tiho se nasmejao. Ja takođe.
"Znaš, smešno je", rekoh, "da ti nikad nisi prestao da se penješ."
Ćutao je neko vreme, onda rekao: "To o penjanju, to je prilično neobično... Naravno, tamo gde sam studirao to je
bilo nešto kao tradicija, mada verujem da se meni dopala više nego većini ostalih. Ja sam se time bavio još nekoliko
godina posle odlaska sa univerziteta, a onda je to kod mene postalo manje-više sporadično, zbog selidaba i nedostatka
mogućnosti. Međutim imao sam periode kad me je hvatalo – periode napetosti, zapravo – i tad sam jednostavno morao da
se penjem. Tada bih uzeo odmor i otputovao na neko mesto gde je arhitektura pogodna. Provodio sam noći u penjanju po
zgradama, veranju po krovovima i kulama."
"Akrofilija", rekoh ja.
 "Tako je. Međutim imenovati jednu stvar ne znači i objasniti je.
Nikad nisam shvatio zašto to radim. Niti shvatam sad, što se toga tiče.
Međutim tokom jednog dužeg vremena bio sam, ipak, sasvim prestao. Možda hormonska pomeranja kod
sredovečnog čoveka, ko zna? Onda sam došao ovde da držim nastavu. Kad sam čuo o tvojim aktivnostima, počeo sam
opet da razmišljam o tome. To je dovelo do želje, do čina, do povratka prinudnosti. Od tada me ne napušta. Više vremena
sam proveo pitajući se zašto ljudi napuštaju penjanje nego zašto počinju."
"Pa, penjanje izgleda tako prirodno."
"Baš tako."
Popio je još, ponudio i meni. Pilo mi se, ali znam svoje granice, a kada sedim na rubu krova, ja te granice ne želim
da izazivam. I tako, on načini flašom pokret ka nebu, zatim reče: "Za onu damu sa osmehom", i ispi i za mene.
"Za kamenove imperije", dodao je trenutak kasnije, uz razmahivanje ka još jednom zvezdanom sektoru i uz još
jedno potezanje iz flaše. Pogrešan sektor je pomenuo, ali, nema veze. Znao je isto tako dobro kao i ja da se taj sektor još
nalazi ispod horizonta.
Vratio se u prvobitni položaj i smirio; našao je cigaretu, pripalio je, upustio se u razmišljanje: "Koliko li očiju ima
na svakoj glavi, pitam se, na onom mestu gde sada gledaju Mona Lizu? Jesu li to facetne oči? Nepokretne? I koje su
boje?"
"Samo dva oka. To znaš. I otprilike lešnikove boje – bar na slikama."
"Zar baš moraš da izduvaš romantičnu retoriku. Sem toga, Astabiganci imaju mnogo posetilaca sa drugih svetova,
koji će je gledati."
"Da. A što se toga tiče, britanski krunski dragulji su u vlasti ljudi sa polumesečastim zenicama. Mislim da su im oči
blago ljubičaste boje, otprilike kao lavanda."
"Dovoljno", reče on. "Iskupljujuće. Hvala ti."
Jedna zvezda-padalica progore svoj put ka Zemlji. Moj opušak pođe za njom.
"Pitam se da li je to bila poštena trgovina?" reče on. "Ne razumemo renijsku mašinu, a za zvezdani kamen čak ni
vanzemaljci nisu sigurni šta predstavlja."
"Nije to bila prava trgovina."
"Dve dragocenosti Zemlje su otišle, a umesto njih imamo dve njihove dragocenosti. Kako bi ti to nazvao, ako ne
trgovinom?"
"Nazvao bih to jednom alkom u kula lancu."
"Nije mi poznat taj izraz. Kaži mi o tome."
"Uvideo sam tu paralelnost dok sam čitao detalje o pogodbi koja nam je bila ponuđena. Ta kula je jedna vrsta
ceremonijalnog putovanja koje povremeno preduzimaju stanovnici ostrvskih grupa istočno od Nove Gvineje –
trobrijandski ostrvljani, melanezijski Papuanci. To je nešto kao dvostruki krug, kretanje u dva suprotna pravca među
ostrvima. Svrha je da međusobno razmenjuju predmete koji za ta plemena nemaju neku posebnu upotrebnu vrednost, ali
imaju veliki kulturni značaj. To su uglavnom telesni ukrasi – ogrlice, brazletne – koji imaju imena i svoje živopisne
istorije. Ti predmeti se polako kreću velikim krugom kroz ostrva, praćeni svojim sve dužim istorijama, bivaju
razmenjivani uz mnogo pompe i ceremonija, a svrha im je da fokusiraju kulturni entuzijazam na takav način da pojačaju
izvesno jedinstvo, osećanje uzajamne obavezanosti i poverenja. E, opšta sličnost sa ovim programom razmene koji sad
imamo sa vanzemaljcima prilično je očigledna, čini se. Ti objekti postaju i kulturni taoci, i amblemi počasti za one
kojima su povereni.
Svojim postojanjem, svojim kruženjem, svojim izlaganjem, oni neizbežno stvaraju neko osećanje zajedništva. To je,
koliko ja shvatam, pravi razlog postojanja kula lanca. Zato mi se nije dopala reč 'trgovina'."
"Izuzetno interesantno. Nijedan od izveštaja koje sam ja čuo ili čitao nije to predstavio u tom svetlu – i u svakom
slučaju nijedan nije sadržao poređenje sa fenomenom kula. Oni to objašnjavaju pre kao neku naplatu ulaznice za stupanje
u galaktički klub, pristupnu sumu da bismo uživali u dobrobitima trgovine i razmene ideja. Nešto takvo."
"To je bila samo reklama, da bi se umanjili protesti javnosti zbog prepuštanja kulturnih bogatstava drugima. Jedino
što nam je stvarno obećano jeste recipročnost u lancu. Siguran sam da će i one druge stvari jednog dana doći na red, ali
možda ne kao direktan rezultat ovoga. Ne. Naše vlade su se bavile praksom davanja narodu prostog, prihvatljivog
objašnjenja za jednu kompleksnu stvar."
"Shvatam", reče on, protegnu se i zevnu. "Zapravo, tvoja interpretacija mi se dopada više nego ona zvanična."
 Pripalio sam još jednu cigaretu.
"Hvala", rekoh. "Osećam se obaveznim da istaknem, međutim, da sam oduvek lako padao na ideje koje su mi se
činile estetski prijatnim. Kosmički razmah ovoga – interstelarni kula lanac – potvrđivanje različitosti uz istovremeno
isticanje sličnosti svih inteligentnih rasa u galaksiji – povezivanje svih tih rasa, izgrađivanje zajedničkih tradicija... Čini
mi se da je ta ideja nekako fina."
"Očigledno", reče on, i razmahnu ovog puta ka višim stepenima katedrale. "Reci mi, da li ćeš se penjati noćas sve do
vrha?"
"Verovatno, malo kasnije. A ti je l' si mislio da pođeš?"
"Ne, ne. Samo iz radoznalosti pitam. Ti najčešće ideš sve do samog vrha, a?"
"Idem. A ti ne?"
"Ne uvek. Uistinu, u poslednje vreme se zadržavam više na srednjim visinama. U stvari pitam zato što imam pitanje
jer vidim da si filozofski raspoložen."
"Zarazno je to."
"U redu. Onda mi reci kakvo je osećanje kad stigneš na vrh."
"Pa valjda jedno ushićenje. Osećaj, kao, postignuća."
"Odavde, sa visine, pogled je manje zakrčen. Možeš da vidiš dalje, da uočiš više karakteristika pejzaža. Pitam se da
li je u tome stvar? U boljoj perspektivi?"
"Deo je možda u tome. Ali kad stignem do vrha uvek osetim još nešto: poželim da krenem još malo više, i uvek
imam osećaj da to maltene mogu, da evo-samo-još-malo pa ću krenuti."
"Da. To je istina", reče on.
"Zašto pitaš?"
"Ne znam. Da bi me neko podsetio, možda. Onaj momak u Kembridžu bi kazao isto što i ti, ali ja sam delimično
zaboravio. Nije se promenio samo svet."
Otpio je još.
"Pitam se", reče on, "kako je stvarno bilo? Na tom prvom susretu – tamo napolju – sa vanzemaljcima. Teško je
poverovati da je od tada prošlo nekoliko godina. Vlade su očigledno ulepšale priču, tako da verovatno nikad nećemo
doznati tačno šta je bilo rečeno i učinjeno. Slučajno susretanje, ni mi ni oni nismo dobro poznavali sistem u kome smo se
sreli. Istraživanje, ništa više. Nesumnjivo je za njih šok bio manji, pošto su već poznavali tako mnogo drugih rasa širom
galaksije. Ipak... pamtim taj neočekivani povratak. Misija završena. Pola veka ranije nego što je planirano. U pratnji,
jedan astabiganski izviđački brod. Ako telo dostigne brzinu svetlosti, pretvara se u bundevu. To je svako znao. Ali su
vanzemaljci našli način da prevare kosmos i uskrate mu bundeve, pa su doveli naš brod nazad kroz tunel koji su načinili
ispod prostora. Ili mostom preko prostora. Ili nešto slično. Puno posla za katedru matematike. Čudno osećanje. Ni
približno onako kako sam mislio da bi moglo biti. Nekako kao da se penješ uz toranj ili kupolu – neki stvarno težak
uspon – a onda, kad stigneš do tačke kad uviđaš da si uspeo, digneš pogled i vidiš da je neko drugi već tamo, na vrhu.
Znači naleteli smo na galaktičku civilizaciju – na labavu konfederaciju rasa koje su egzistirale već milenijumima. Možda
smo imali sreće. To se lako moglo dogoditi posle još par vekova. Ali možda i ne. Moja osećanja su bila, i još uvek su,
mešovita. Kako čovek da se popne još malo više, posle nečeg tako antiklimaksnog? Dali su nam tehničko znanje
potrebno da gradimo svoje sopstvene nebundevaste brodove.
Takođe su nas upozorili da se mnogim nebeskim imanjima ne primičemo. Dali su nam mesto u svom programu
razmene, gde je neizbežno da se slabo pokažemo. U predstojećim godinama promene će biti sve brže. Čak se može desiti
da svet počne da se menja vidljivom brzinom. Šta onda? Kad se jednom izgubi ta osobina da su koraci sitni, može se
desiti da svako bude zbunjen kao onaj pijani stari noćni penjač na katedrali kome je dato da nazre škljocanje zubaca
zupčanika između sebe ovde i kula Kembridža tamo, gde god to bilo.
Šta sada? Videti glavni izvor, pa se vratiti bundevama? Penzionisati se? Alkaid, Mizar, Alioth, Megrez, Fekda,
Merak i Dubhe... Oni su išli tamo. Oni ih poznaju. Možda sam, duboko u sebi, želeo da budemo sami u kosmosu – da sve
to tamo proglasimo svojim vlasništvom. Ili ako sretnemo ikakve vanzemaljce, da budu u svemu malo iza nas.
Pohlepno, ponosno, sebično... zaista. Ali sad smo provincijalci, bog neka nam pomogne! Ostalo je dovoljno da
ispijemo za svoje zdravlje.
Dobro! Evo u to ime! Pljujem u lice Vremena koje me je preoblikovalo!"
Nije mi padalo na pamet ništa što bih rekao, pa zato ništa nisam rekao. Deo mene je želeo da se slaže s njim, ali
samo deo. A što se toga tiče, jedan deo mene je zažalio što on nije ostavio bar malo rakije u flaši.
 Posle nekog vremena on reče: "Ne verujem da ću se noćas još penjati", a ja sam zaključio da je to dobra ideja. I sam
sam se opredelio protiv daljih visina, pa smo, vrteći se kao točak, sužavali svoju rotaciju, dole, uokolo, pa dole, i ja
otpratih tog dobrog čoveka kući.
Delići, odlomci. Delići –
Uhvatio sam, pre nego što sam legao da spavam, završetak vrlo kasne emisije vesti. Maglorasturajuća stavka
odnosila se na nekog Pola Bajlera, profesora geologije, koga su ranije te večeri napali vandali u centralnom parku i
oduzeli mu, nevaljalci jedni, ne samo sve pare što je imao, nego i srce, jetru, bubrege i pluća.
Iz neke uzlazne struje u mračnom loptastom akvarijumu navrh kičme kasnije su pljusnuli snovi, obrasci koji u
memoriji traju koliko i uskovitlaj fosforescentnih algi u noćnoj vodi, preko tankog, providnog ruba svesti izuzimajući
kinestetičko/sinestezijsko DA LI ME OSEĆAŠ LED? koje mora biti da je trajalo neko bezvremeno vreme duže nego
ostatak, jer kasnije, mnogo kasnije, na doticaj treće jutarnje kafe se probudilo i dalo malčice okretanja i boje, tek koliko
bi za novčić mogao kupiti.
 3

Nešto pljesnu, sunca bljesak. Zatamnjenje. Zvezdani ples.

Faetonov kadilak od masivnog zlata se skršio tamo gde nikog nije bilo da to čuje, pa ležao zapaljen, zatreperio,
ugasio se. Kao ja.
Pa, ako ništa drugo, kad sam se opet osvestio bila je noć a ja olupina.
Dok sam ležao tamo, vezan trakama od sirove kože, raširenih ruku i nogu, imajući pesak i šljunak i za jastuk i za
madrac, imajući prašinu u ustima, nosu, ušima i očima, prepušten gamadi za ručak, žedan, pokriven modricama, gladan,
tresući se, razmišljao sam o rečima mog nekadašnjeg savetnika, Dr Merimija: "Vi ste živi primer apsurdnosti stvari."
Nepotrebno je i reći: njegova specijalnost bio je roman, francuski, iz sredine dvadesetog veka. I sada, i sada te
sočivima izobličene oči dotiču ekstreme mog stanja. Iako je odavno otišao sa univerziteta pod senkom jednog skandala u
kome su figurirali jedna devojka, jedan kepec i jedan magarac – a možda baš zbog tog odlaska – Merimi je, tokom
godina, došao na nekakvu proročku poziciju u mom privatnom kosmosu, a njegove reči mi se često vraćaju u
kontekstima koji se razlikuju od predregistracionog intervjua. Vreli pesak ih je urlao kroz mene celo popodne, onda su
ledeni povetarci noći šaputali taj moto u parče prepečene jagnjetine, moje uvo: "Vi ste živi primer apsurdnosti stvari."
To se, kad zastanete da porazmislite, može interpretirati na mnogo raznih načina, a ja sam za to imao, tada, izobilje
vremena. U toj rečenici ja mogu biti, na primer, "stvar". Ali može naglasak biti na onome "živi". Ili, možda, na
apsurdnosti.
A, da. Ruke...
Pokušavao sam da razgibam prste, i nisam bio siguran da slušaju. Moglo je biti i da ih tamo nema a ja da osećam,
vrlo slabo, efekat fantomskih udova. Čisto za slučaj da ih još imam razmišljao sam neko vreme o gangreni.
Prokletstvo. I opet prokletstvo. Baš frustrirajuće, ovo.
Kad je semestar započeo ja sam otputovao. Prvo sam sredio da moje korpe višeg stupnja budu poštom upućene mom
partneru Ralfu u zanatsku radionicu, a onda krenuo na zapad, zadržavajući se podjednako u San Francisku, Honoluluu,
Tokiju. Protekle su dve spokojne nedelje. Onda kratko zadržavanje u Sidneju. Taman dovoljno da dospem u nevolju
uspinjući se po onoj riba-guta-ribu-guta-ribu-guta-ribu zgradi opere koju imaju na kraju Benelong Pointa nad lukom.
Izašao sam iz grada hramljući i sa ukorom. Odleteo do Alis Springsa. Preuzeo vazdušni skuter koji sam naručio. Poleteo
u rano jutro, pre nego što su puna vrelina dana i puna svetlost razuma, tim redom, ušli u svet. Prirodna okolina je bila
takva da sam stekao utisak da bi bilo dobro tu slati svece-pripravnike da dobiju ono što im sleduje. Trebalo mi je
nekoliko sati da lociram to nalazište i još nekoliko da se ukopam i sve pripremim. Nisam očekivao neko duže
zadržavanje.
U zidove litice urezani su crteži, vrlo stari, na površini od oko 150 kvadratnih metara. Aboridžini u toj oblasti kažu
da ne znaju ništa o poreklu ili svrsi tih crteža. Fotografije sam ranije viđao, ali sam poželeo da vidim i original, da
pokušam i ja nešto da snimim, zatim da preslikavam trljanjem preko prislonjenog lista hartije, i da malo čeprkam
unaokolo.
Ušao sam u senku svog skloništa, pijuckao sode i pokušavao da razmišljam hladno dok sam posmatrao dela na steni.
Retko pišem grafite, ali uvek sam osećao da su mi emotivno nekako bliski oni koji se penju po zidovima i prave znake na
njima. Što se više vraćaš u prošlost, utoliko interesantniji taj čin postaje. E, pa, može biti istina ono što su neki tvrdili,
naime, da je čovek prvi put osetio taj impuls u pećinskom ekvivalentu klozeta, i da su pećinski crteži započeli tako, kao
likovna sublimacija jednog evoluciono još primitivnijeg sredstva za obeležavanje sopstvene teritorije. Ipak, kad je neko
počeo da se penje po zidovima i planinama da bi to radio, stvar je (reklo bi se da je to prilično očigledno) prerasla iz
dokoličenja u vrstu umetnosti. Često sam razmišljao o onom prvom tipu sa mamutom u glavi koji je zurio u površinu
litice ili u pećinski zid, i pitao sam se šta ga je to navelo da iznenada počne da se penje i grebucka – kako se on osećao.
Takođe, kakva je bila reakcija publike. Možda su načinili u njemu dovoljno rupa da obezbede izlazak duhova koji su to
izazvali. Ili je možda ta njegova hrabra inicijativa bila obilnije prisutna ali je samo čekala pravi stimulus, pa je bizarna
reakcija tog pojedinca shvaćena kao nešto najnormalnije, normalno kao mrdanje ušima. Nemoguće je reći.
Teško je ne biti zainteresovan.
Bilo kako bilo, fotografisao sam tokom popodneva, kopao rupe uveče i sledećeg jutra. Glavninu drugog dana
potrošio na kopiranje trljanjem i na pravljenje novih fotosa. U suton nastavio sam kopanje rova kraj moje baze, našao
nešto što je ličilo na komadiće polomljenog kamenog dleta. Ništa u toj meri interesantno nije se pojavilo sledećeg jutra,
iako sam nastavio da kopam još dugo posle časa koji sam predvideo kao čas odustajanja.
Vratio sam se tada u senku da negujem plikove i uspostavljam normalnu ravnotežu svojih tečnosti, zapisujući,
istovremeno, šta sam tog dana do tog trenutka uradio, a i neke nove misli koje su mi pale na um u vezi sa čitavim
poduhvatom. Pauzirao sam radi ručka oko jedan popodne, a posle toga opet, neko vreme, škrabajući po svesci.
Ne dugo posle tri popodne, jedna vazdušna kola prođoše iznad moje glave, pa se vratiše, spuštajući se. Ovo me je
malo uznemirilo, jer nisam imao apsolutno nikakvu zvaničnu dozvolu za to što sam radio. Na nekom parčetu hartije,
kartice, trake, negde, bio sam evidentiran kao "turista". Pojma nisam imao da li je za to čime sam se bavio potrebna neka
dozvola, ali sam snažno slutio da jeste. Meni vreme mnogo znači, administracija traći vreme, a oduvek sam čvrsto
verovao da imam pravo da uradim sve ono što me niko ne može sprečiti da uradim. Što ponekad podrazumeva da ne
treba biti uhvaćen na delu. Nije ovo toliko rđavo koliko zvuči, jer ja sam jedan pristojan, civilizovan, simpatičan momak.
I tako, zaklanjajući oči od plamenog plavog popodneva, počeh da tragam za načinima da ubedim vlasti u ovo. Laganje će
verovatno biti najbolje, zaključio sam.
Stvar je sletela i dvojica su iskoračili napolje. Njihov izgled se nije baš uklopio u moje uobičajene predstave o
zvaničnim licima, ali uvek je dobro imati u vidu moguće razlike u običajima i okolnostima, i tako ja ustadoh da ih
dočekam. Prvi je bio približno moje visine – to će reći, oko 180 – ali masivno građen i sa prvim dostignućima u puštanju
trbuha. Imao je svetlu boju kose i očiju, bio je blago izgoreo od sunca i sav klizav od znoja. Njegov drugar je bio jedno
pet santimetara viši, par tamniji, a dok je prilazio, sklonio je sa čela jedan neposlušni pramen tamnosmeđe kose. Taj je
bio vitak i izgledao kao da je u formi. Obojica su imali cipele, gradske, a ne čizme; nisu, na toj vrućini, imali nikakvu
zaštitu na glavama, a to mi se učinilo malo neobičnim.
"Fred Kesidi, a?" reče prvi, dolazeći na nekoliko koraka od mene i okrećući se da osmotri zid i moj rov.
"Jeste", rekoh, "taj sam."
Izvukao je iznenađujuće delikatnu maramicu i potapkao lice njom.
"Jesi naš'o što si tražio?" upita on.
"Nisam ništa posebno tražio", rekoh ja.
Tiho se nasmejao. "Reklo bi se da si suviše mnogo radio tražeći ništa."
"Ovo je samo istražni rov", rekoh.
"Zašto istražuješ?"
"A kako bi bilo da mi kažete ko ste i zašto pitate?" rekao sam.
Prečuo je moje pitanje i prišao rovu. Hodao je duž njega, nekoliko puta se saginjao da zaviri unutra. Dok je on to
radio, drugi je prišao mom skloništu. Povikao sam kad je posegnuo ka mom rancu, ali on ga je, ipak, otvorio i istresao.
Dok sam stigao do njega, već je zašao u moj pribor za brijanje.
Uhvatio sam ga za ruku, ali on ju je otrgao iz mog zahvata. Kad sam pokušao ponovo, gurnuo me je unazad i ja sam
se spotakao. Pre nego što sam pao na tlo, zaključio sam da nisu panduri.
Umesto da ustanem i budem ponovo bačen na tlo, ritnuo sam se iz tog ležećeg položaja udarajući ga petom čizme u
cevanicu. Nije bilo baš onako spektakularno kao kad sam šutnuo Pola Bajlera u prepone, ali bilo je više nego dovoljno za
moje potrebe. Hitro sam se digao na noge i zahvatio ga po vilici jednim tvrdim udarcem levice.
Srušio se i ostao nepokretan. Nije loše za jedan udarac. Kad bih tako mogao i bez kamenčine u ruci, bio bih stvarno
straobalan.
Moj trijumf je trajao čitave dve sekunde. Onda se na moja leđa sručila vreća topovske đuladi, ili je bar tako
izgledalo. Bio sam na vrlo nesportski način tresnut po glavi i oboren na tlo. Onaj teški je bio mnogo brži nego što se po
njegovom izgledu dalo pretpostaviti, i, dok mi je uvrtao ruku iza leđa i grabio kosu šakom, počeh da uviđam da je ta
njegova masa samo malim delom, ili nikakvim delom, od one slaninaste, nefunkcionalne vrste. Čak i ono ispupčenje na
sredini bilo je kamen ivičnjak.
"U redu, Fred. Mislim da je vreme da počnemo naš razgovor", reče on.

Zvezdani ples...
Ležeći tako, sa svojim abrazijama, kontuzijama, bolovima i konfuzijama, zaključio sam da je prof. Merimi bio
dospeo vrlo blizu onog nepomičnog, hladnog centra stvari gde definicije vrebaju.
 Apsurdan je, uistinu, bio način kako se sad jedna mrtva ruka pružala pokazujući mi dignut srednji prst.
Ležeći tako, psujući subvokalno dok sam u mislima nanovo prelazio svoju maršrutu koja me je dovela do tog
momenta, postao sam periferno svestan neke male, tamne, krznaste forme koja se kretala duž moje južne granice,
zastajala, zurila, opet polazila.
Nesumnjivo nešto mesoždersko, zaključio sam. Borio sam se sa drhtajem i pretvorio ga u sleganje ramenima. Nema
svrhe dozivati.
Nema nikakve. Ali moglo bi se naći nešto trijumfa u odlasku na ovaj način.
Zato sam pokušavao da kultivišem stoicizam a istovremeno se naprezao da bolje vidim tu zver. Dotakla je moju
desnu nogu i ja sam se grčevito trgao, ali nije bilo bola. Posle nekog vremena, prešla je do moje leve. Da li je upravo
pojela moje otupelo stopalo? pitao sam se.
Da li joj je prijalo?
Neki sekund kasnije opet se pojavila, napredujući duž moje leve strane, i najzad je bolje videh. Videh jednog torbara
glupog izgleda, i u njemu prepoznah vombata, stvorenje bezazleno i po svemu sudeći radoznalo, daleko od toga da
usmeri neke pohlepne misli ka mojim ekstremitetima. Uzdahnuo sam i osetio kako me napušta deo napetosti. Vombat je
dobrodošao da njuška unaokolo koliko god mu volja. Kad ti predstoji smrt, bolje je društvio vombata nego nikakvo
društvo.
Vratio sam se u mislima na onu težinu, zavrtanje ruke, na teškog tipa koji je, ignorišući svog palog drugara, seo na
mene i rekao: "Ja od tebe tražim samo kamen i ništa više. Gde je?"
"Kamen?" rekao sam ja tada, i učinio jednu grešku, naime, dodao tome znak pitanja.
Pritisak na moju ruku se pojačao.
"Bajlerov kamen", rekao je on. "Znaš na koji mislim."
"Znam, znam!" složio sam se. "Popusti malo, a? Nije tajna šta se dogodilo. Reći ću ti sve o tome."
"Ajde", reče on, popuštajući malčice.
I tako sam mu ispričao o kopiji i kako smo je dobavili. Ispričao sam mu sve što sam znao o toj prokletoj stvari.
Kao što sam se i plašio da će biti, ni jednu reč mi nije poverovao. Što je još gore, njegov ortak se oporavio dok sam
ja pričao. I on je bio uveren da lažem, pa je glasao da se saslušanje nastavi.
To je i učinjeno, i u jednom trenutku, mnogo crvenih i električnih minuta kasnije, kad su zastali da izmasiraju
zglavke na svojim pesnicama i da dođu do daha, onaj visoki reče onom teškom: "Zvuči prilično nalik na ono što je rek'o
Bajleru."
"Nalik na ono što je Bajler kazao da mu je ovaj rek'o", ispravio ga je drugi.
"Ako se pričali sa Polom", rekao sam ja, "šta vam više mogu reći? On kao da je znao šta se dešava – što ja ne znam
– a ja sam njemu rekao sve što sam znao o tom kamenu: tačno ovo isto što sam upravo rekao vama."
"A, pa pričali smo mi sa njim, u redu", reče visoki, "a i on s nama. Možeš reći da je izneo na vidik ono što je imao u
sebi..."
"Ali nisam bio siguran u njega tada", reče debeli, "a sad sam još manje siguran u njega. On je riknuo i sledećeg
minuta šta ti radiš?
Pođeš ka ovom starom drljalištu i počneš da kopaš rupe. Mislim da ste vas dvojica bili u ovome na neki način
udruženi i da ste unapred smislili jednake priče. Mislim da je taj kamen ovde negde, i da ti prilično dobro znaš kako da
staviš šake na njega. Zato ćeš nam to reći.
Možeš na lak način ili na težak način. Izaberi."
"Već sam vam rekao..."
"Izabrao si", reče on.
Period koji je usledio nije bio osobito zadovoljavajući ni za koga od umešanih. Oni nisu dobili ništa od onog što su
želeli, a nisam ni ja.
U to vreme najviše sam se bojao osakaćenja. Od batina mogu da se oporavim. Međutim ako je neko spreman da ti
odseče prst ili istera oko, onda pitanje da li progovoriti li ne progovoriti dolazi mnogo bliže situaciji život-smrt. Ali kad
jednom počneš taj posao, u njemu se pojavi nešto nepovratno. Ispitivač mora da nadmašuje samoga sebe dokle god
postoji otpor, i najzad dođe tačka kad je ispitaniku smrt privlačnija nego život. A kad se do te tačke stigne, nastaje nešto
kao trka između njih dvojice, s tim što jedan ima za cilj informacije, a drugi smrt. Naravno, neizvesnost da li će ispitivač
otići toliko daleko može biti isto tako efektna, ili skoro isto, kao i znanje da hoće. U ovom slučaju bio sam prilično
siguran da su oni u stanju da to urade, zbog Bajlera. Ali video sam da je teškaš nezadovoljan Polovom pričom. Pošto nije
želeo da poveruje da stvarno nemam te informacije koje su mu potrebne, sigurno je pretpostavio da imam izdržljivosti u
preobilju. Pretpostavljam da je zato odlučio da nastavi pažljivo, ni u koliko ne umanjujući izglede za onu oštriju
eventualnost.
Što sve navodim kao uvod za njegov komentar: "Aj ga metnemo na sunce i gledamo kako se pretvara u suvo
grožđe", iza čega je došlo nekoliko trenutaka svilenastog tapkanja po čelu dok je čekao moju reakciju. Razočarani njome,
razapeli su me kočićima na površinu gde sam mogao da se smežuravam, da tamnim i da koncentrišem svoje šećere, a oni
su se vratili u svoje vozilo da potraže ledeni sanduk.
Zauzeli su mesto u hladu mog skloništa, a odatle su periodično izlazili da prirede, za mene, reklamu za pivo.
Tako, popodne. Posle su zaključili da će jedna noć vetra, peska i zvezda takođe doprineti mojoj suvogrožđanosti.
Zato su iz svog vozila doneli vrede za spavanje i materijal za večeru, i ulogorili se. Ako su mislili da ću od mirisa
kuvanja ogladneti, pogrešili su. Od tih mirisa samo mi je bilo muka.
Gledao sam kako se dan odvozi na zapad. Onaj čovek na Mesecu dubio je na glavi.

Ne znam koliko dugo sam bio u nesvesti. Iz logora se nisu čuli zvuci kretanja, niti sam mogao videti ikakvu svetlost
iz tog pravca.
Vombat je otpuzio do moje desne strane i tamo se smestio, proizvodeći blage, ritmične zvuke. Oslonio se delimično
na moju ruku, pa sam osećao njegove pokrete, njegovo disanje.
Još uvek nisam znao imena svojih mučitelja, niti sam saznao ijednu novu činjenicu o predmetu njihovih raspitivanja,
zvezdanom kamenu. Doduše to i nije bilo važno, u tom času, sem u akademskom smislu. Bio sam siguran da ću uskoro
umreti. Noć je donela cvokotavu hladnoću, i računao sam da će me dokrajčiti ili ona, ili moji inkvizitori.
Sa kursa fiziološke psihologije pamtio sam da mi ne percipiramo apsolutno stanje čulnog organa, nego, zapravo,
meru promene kod njega. Prema tome, ako bih mogao ostati sasvim miran, i glumiti Japanca u parnom kupatilu, trebalo
bi da osećaj hladnoće nestane. Ali to je bilo pitanje udobnosti a ne opstanka. Iako je olakšanje bilo moj neposredni cilj,
primetio sam ideju o nastavljanju života kako vrema u pozadini mojih misli. Nisam je, međutim, poterao odatle, jer se
činilo da su njeni metodi korisni – što naravno izgleda kao još jedan način da se kaže da sam slab i neodlučan. Neću se o
tome prepirati.
Postoji jedna tehnika ritmičnog disanja koja mi je, kad sam je primenjivao na svojim časovima joge, uvek davala
osećaj da mi je toplije. Započeo sam tu vežbu, ali dah mi je pobegao, pretvarajući se u cvokotavo hripanje. Počeo sam da
se gušim i da kašljem.
Vombat se okrenuo i skočio mi na prsa. Počeh da vrištim ali on mi zabi šapu u usta i tako ih zapuši. Levom rukom
sam posegnuo da ga ščepam za zadnju stranu vrata, i to sam i izveo pre nego što sam se setio da je moja leva ruka, po
pretpostavci, vezana.
Pritisnuo je i sa svoja ostala tri uda, primakao lice mom licu, i promuklo prošaputao: "Vi opasno komplikujete
stvari, gospodine Kesidi. Odmah pustite moj vrat, a posle toga ostanite mirni."
Bilo je, dakle, očigledno da sam u delirijumu. Međutim, u okvirima tog delirijuma, činilo se da je udobnost poželjan
cilj, pa sam pustio njegovu šiju i pokušao da klimnem glavom. Povukao je šapu.
"Vrlo dobro", rekao je. "Noge su vam već slobodne. Samo još da oslobodim desnu ruku, pa smo spremni za
polazak."
"Polazak?" rekoh ja.
"Ssss!" reče on odlazeći opet desno.
Tako sam ja sssss-tao dok je on radio oko kaiša. Bila mi je to najinteresantnija halucinacija u proteklom dugom,
dugom vremenu.
Prebirao sam među svojim različitim neurozama tražeći razlog za njeno ispoljavanje baš u ovoj formi. Odgovor
nisam nalazio. Ali neuroze su, po doktoru Marku, lukavi đavolčići, i čovek im mora ukazati dužno poštovanje kad su u
pitanju prefinjenost i lukavost.
"Eto!" prošaputa vombat nekoliko sekundi kasnije. "Slobodni ste. Za mnom!"
Poče da se udaljava.
"Čekaj!"
Zastao je, okrenuo se.
 "Šta je sad?" reče.
"Još ne mogu da se pokrećem. Daj mojoj cirkulaciji šansu, a?
Ruke i noge mi se ukočile."
Frknuo je i vratio se.
"U tom slučaju najbolja terapija je kretanje", reče, dohvatajući me za ruku i izvlačeći me napred, u sedeći položaj.
Bio je, za halucinaciju, zapanjujuće jak, a ruku je produžio da mi tegli sve dok se nisam preturio i našao na sve
četiri. Tresao sam se, ali sam se održavao u toj pozi.
"Dobro je", reče on, tapšući me po ramenu. "Hajde."
"Čekaj! Umirem od žeđi."
"Žao mi je, putujem bez ičega. Međutim, ako pođeš za mnom, mogu ti obećati vodu."
"Kada?"
"Nikad", zareža on, "ako samo sediš tu. Zapravo, mislim da već čujem neke zvuke u logoru. Polazi!"
Počeo sam da puzim prema njemu. Rekao je: "Ostaj nisko", što je bilo prilično nepotrebno, jer nisam ni mogao da se
izdignem. On se tada počeo udaljavati od logora, idući manje-više ka istoku, približno paralelno sa onim grebenom duž
koga sam bio radio. Napredovao sam sporo, pa je on povremeno zastajao sačekujući me.
Pratio sam ga nekoliko minuta, a onda u mojim ekstremitetima poče pulsiranje praćeno sevovima osećaja. Od ovoga
padoh, i padajući izustih neku graktavu psovku. Pojurio je u skokovima ka meni, ali sam zaćutao pre nego što je mogao
da ponovi onaj trik sa šapom u ustima.
"Vi ste stvorenje koje je vrlo teško spasti", izjavi on. "Čini se da su i vaši cirkulativni sistem, i vaše rasuđivanje, i
samokontrola, na primitivnom nivou."
Našao sam drugu nepristojnu reč, ali sam je izgovorio šapatom.
"A to i produžujete da pokazujete", dodao je. "Potrebno je da činite samo dve stvari – da me pratite i da se ne čujete.
Ni u jednoj ni u drugoj niste osobito uspešni. Stvor počne da se pita..."
"Teraj!" rekoh. "Pratiću!"
"A vaše emocije..."
Bacio sam se ka njemu, ali on se izmače.
Pratio sam ga ignorišući sve sem želje da zadavim tu malu zver.
Očigledna apsurdnost situacije nije bila važna. Mogao sam da koristim i Merimijevu teoriju, i Markovu, kao dva
naspramno postavljena kriva ogledala između kojih sam se nalazio ja, čovek koji u stopu juri jednog vombata. Odmicao
sam mumlajući, sagorevajući adrenalin, pijuckajući prašinu koju je on dizao. Izgubio sam uvid u proticanje vremena.
Greben je postao niži, zatim razlomljen. Zašli smo u njega, uzbrdo, nizbrdo, prošli kamenim koridorima u dublji
mrak, krećući se stazom koja se sad sastojala samo od kamena i šljunka. Jednom sam se okliznuo, i on se u trenu stvorio
pokraj mene.
"Je li sve u redu s vama?" upitao je.
Zaustio sam da se nasmejem, pa sam savladao to.
"Ma sigurno, baš mi je fino."
Dobro se čuvao da mi ne dođe u dohvat.
"Ima samo još malo da se ide", rekao je. "Onda možete da se odmorite. Ja ću vam doneti okrepljenje."
"Žao mi je", rekao sam, boreći se da ustanem i ne uspevajući, "ali to je to. Ako mogu da čekam negde napred, mogu
i ovde. Nestalo mi gasa."
"Put jeste kamenit", reče on, "i ne bi trebalo da oni uzmognu da nađu vaš trag. Ali bolje bih se osećao ako biste
mogli da produžite još samo malo. Vidite, tamo ima jedna niša, onako sa strane. Kad biste bili tamo, izgledi su da bi oni
mogli proći a ne videti vas, ako nekim slučajem nabasaju na ovu stazu. Šta kažete?"
"Kažem da zvuči dobro, ali mislim da neću moći."
"Pokušajte ponovo. Još jednom."
"U redu."
Izgurao sam sebe u uspravni položaj, zanjihao se, pošao napred.
Ako padnem gotovo je, zaključio sam. U tom slučaju moraće da bude šta bude. Imao sam osećaj lakoće u glavi a
težine u telu.
Ali sam istrajavao. Možda trideset metara...
Uveo me je u skriveni kutak jednog pobočnog, bezizlaznog ogranka klisure kojom smo išli. Tu sam se sručio, i sve
je počelo da se vrtloži i izmiče.
Učinilo mi se da ga čujem kako govori: "Idem ja sad. Čekajte ovde."
"Nema da nema", kao da sam odgovorio.
Novo crnilo. Apsolutno. Stvar/mesto – sasušeno, krto – neodređena veličina/trajanje. Bio sam u tome, i obratno –
ujednačeno raspoređen i totalno sadržan kroz/unutar košmarnog sistema gde je svest iznosila C a hladnoća-žeđ-vrućina-
hladnoća-žeđ-vrućina su bili jedan, beskonačno ponavljajući decimal koji se opružao svuda/bilo kuda po projekcionoj
ravni koja je okružavala...
Sevovi i zamišljanja... "Da li me čuješ Fred? Da li me čuješ, Fred?" Voda, curi u moje grlo. Nova tama. Sev. Voda
na mom licu, u mojim ustima. Pokreti. Senke. Ječanje...
Ječanje. Senke, crnilo slabije. Sev. Sevanje. Kroz trepavice razdvojene, svetlost, mutna. Tlo ispod mene, odmiče.
Jecanje, moje.
"Čuješ li me, Fred?"
"Da", rekao sam, "da„."
Kretanje je prestalo. Čuo sam da neko razgovara na jeziku koji meni nije bio prepoznatljiv. Onda se zemljište
uzdiže. Položiše me na njega.
"Jesi li budan? Čuješ li me?"
"Da, da. već sam rekao 'da'. Koliko puta..."
"Da, izgleda budan" – suvišni komentar izgovoren glasom koji prepoznah, glasom mog prijatelja vombata.
Nije bio samo taj jedan glas, nego više, ali govornike nisam mogao da vidim zbog ugla pod kojim sam ležao. A
okrenuti glavu bilo je preteško. Međutim, sasvim sam otvorio oči i video da je teren ravan i pocrveneo od prvih, niskih
jutarnjih plamenova, ali još ne reš pečen.
Sva događanja od prethodnog dana počela su polako da izlaze iz onog mesta gde držite sećanja kad ih ne koristite.
To izlaženje, zajedno sa poukama koje su iz tog izlaženja izlazile, doprinosilo je, u istoj meri kao i mišićni tonus, mojoj
nevoljnosti da se okrenem i osmotrim svoje drugare. A nije bilo ni tako loše jednostavno ležati tu.
Ako dovoljno dugo čekam možda će ovo nestati i možda ću se pojaviti na nekom drugom mestu.
"Slušaj", dođe čudni glas, "da li bi hteo sendvič sa buterom od kikirikija?"
Parčići razlupanog zanosa počeše da padaju svud oko mene.
Upinjući se kao da ću da povraćam, sagledah u novoj perspektivi i to tlo i duge senke opružene po njemu.
Pošto sam već neko vreme video čudnu senku, nisam bio totalno iznenađen kad sam digao glavu i razabrao da pored
vombata stoji kengur visok oko dva metra. Taj me je gledao kroz tamne naočare i vadio sendvič iz svoje torbe na
stomaku.
"Buter od kikirikija je bogat proteinima", reče on.
 4

Viseći tako, nekih četrdeset-pedeset hiljada kilometara iznad tla, bio sam u savršenoj poziciji da uživam u predstavi
ako bi se desilo da se Kalifornija odcepi od kontinenta, klizne u more i nestane pod Pacifikom. Na žalost, ovo se nije
dogodilo. Umesto toga, čitav svet je neprestano klizao i izmicao jer je brod nastavljao da kruži dok je rasprava trajala iza
mojih leđa.
Međutim, činilo se da, ako stvari nastave da se razvijaju ovim tempom, raselina San Andreas može dobiti još
nekoliko prilika da mi pruži taj željeni spektakl, obezbeđujući, istovremeno, nekom Doneliju iz daleke budućnosti
materijal za knjigu o neobičnostima tog prepotopskog sveta koji je propao po maestralnom scenariju. Kad čovek nema šta
bolje da radi, uvek može bar da se nada.
Dok sam, kroz taj brodski prozorčić pored koga sam se izležavao napola slušajući vruće zvuke rasprave između
Čarva i Ragme, posmatrao Zemlju i, iza Zemlje, zvezdama posuto polje, ogromno u daljini svih daljina, obuzimalo me je
slavno osećanje nesumnjivo sastavljeno od toga što sam se oporavio od svojih ranijih muka, i od maltene metafizičkog
zadovoljenja mojih akrofilijskih tendencija, a i od jednog opšteg sloja zamorenosti koji se širio ovlašno i polako preko
mene kao da se divno talože krupne pahulje snega. Nikad ranije nisam boravio na tolikoj visini, nisam bio svedok tolikih
daljina, nisam se borio da uspostavim perspektivu, savladan gledanjem prostora, prostora i još prostora. Tada me je
dodirnula lepota bazičnih stvari, onih koje postoje i onih koje bi mogle postojati, pa sam se prisetio nekih stihova koje
sam, davno, nažvrljao, kad sam, sa žaljenjem, morao da napustim matematiku kao glavni predmet da ne bih iz nje
diplomirao:
Jedino Lobačevski je video kako izgleda Lepota gola, video joj krive linije, krive površi, njena udubljenja, sve te
matematičke obline koje su, naravno, ženskog pola. Bokovi vasione imaju specijalna nearistotelovska zakrivljenja.
Onaj njen bitni trougao (na šta ja mislim, to vi znate) ima, kad sve saberemo, manje od sto osamdeset stepeni. Na
Lepoti, kompleksno svijene bujne grudi se klate; Riman je bio okrenut nekoj jednostavnije prsatoj ženi.
Dobro, volim ja i obične savijene forme da vidim u ovom krivom svetu, recimo, prostu elipsu golu; ali sad, kao zreli
matematičar, ja se više ne stidim da Lepoti zavirim, bez zazora, čak i u hiperbolu.

Evo šta je moja želja, pre nego što me smrt zaskoči: da pogledam vasionu i ja, jednom, kroz Lobačevskoga oči.
Obuzela me je jaka pospanost. U proteklom vremenu ja sam naizmenično gubio i ponovo sticao svest, i pojma
nisam imao koliko vremena je prošlo. Časovnik mi, naravno, nije bio od koristi. Odupirao sam se, međutim, ponovnom
odlaženju, zato da bi mi ovaj napad estetike potrajao, ali i da bih bio u toku sa onim što se oko mene događa.
Nisam bio siguran da li su moj spasioci svesni da sam budan, jer bio sam im okrenut leđima, opružen, i blago sputan
nečim nalik na viseći ležaj, sačinjenim od meke mreže. Ali i ako su bili svesni, činjenica da su razgovarali na nekom
nezemaljskom jeziku davala im je, nesumnjivo, osećaj izolovanosti. A ja sam, negde pre toga, postepeno shvatio nešto
što bi njih iznenadilo više od svega, a što je i mene iznenadilo više od svega. To je, naime, bila činjenica da sam mogao,
koristeći samo deo svoje pažnje, da shvatim šta oni to govore.
To je fenomen kome je teško dati neki bolji opis, ali pokušaću: kad sam slušao njihove reči pomno, one su plivale u
dalj od mene, eluzivne kao pojedinačne ribe u jatu gde ih ima na hiljade. Ali, ako bih se jednostavno zagledao u vode,
uspevao sam da pratim promene silueta, sa sagledam strujanja, izdvojim pljuskanja i iskričenja. Slično tome, znao sam i
šta kažu. Zašto je to tako, nije mi bilo nimalo jasno.
A posle nekog vremena nisam više bio ni zainteresovan, jer se njihov dijalog stalno ponavljao. Bilo je daleko
vrednije posmatrati skraćenu cikloidu koju bi opisivala planina Čimborazo ako bi je čovek osmatrao sa tačke negde iznad
Južnog pola, videti kako se taj deo površine kreće unatrag u odnosu na orbitalnu progresiju tela.
Ove su me moje misli odjednom zabrinule. Odakle mi je, stvarno, došla ta poslednja? Davala je divan osećaj, ali, da
li je bila moja? Nije li popustio neki ventil u mojoj podsvesti, a kroz njega protekla reka libida, odsecajući velike
gromade raznovrsnih sadržaja od obala između kojih juri, i nanoseći ih u vidu svetlucavih slojeva mulja tamo napred, gde
se ja normalno opuštam? Ili je to neki telepatski fenomen – ja u fizički nebranjivoj poziciji, pošto su ta dvojica
vanzemaljaca jedini umovi na hiljade i hiljade kilometara unaokolo? Da li je jedan od njih logofil?
Ali nije izgledalo tako. Bio sam, na primer, siguran da moje razumevanje ovog jezika nije telepatska stvar. Njihov
govor je ulazio u sve bolji i bolji fokus – sada i pojedinačne reči i fraze, a ne samo apstrahovana suština njihovih zbirnih
značenja. Nekako sam znao taj jezik, značenje zvukova. Nije to bilo jednostavno čitanje njihovih umova.
Nego šta?
Osećajući se poprilično bogohulnički, odgurnuo sam osećanja zadovoljstva i transcendentnog mira iz sebe, na
udaljenost koliko je dužina ruke, a onda pritisnuo najjače što sam mogao. Misli, do vraga! naredio sam svom korteksu.
Radi prekovremeno. I to dvostruko jer si bio na raspustu duha. Kreni!
Okretanje, vraćanje, na onu žeđ, ledenu hladnoću, bolove, jutro... Da. Australija. U njoj sam tada bio...
Vombat je ubedio kengura, za koga sam kasnije saznao da se zove Čarv, da će mi u tom trenutku voda biti korisnija
nego sendvič sa buterom od kikirikija. Čarv je priznao vombatovu superiornu mudrost u pitanjima ljudske fiziologije i
našao jednu flašu u svojoj trbušnoj kesi. Vombat, za koga sam tad saznao da se zove Ragma, strže sa svojih ruku šape –
hoću reći, rukavice koje su ličile na šape – pa pokaza male, šestoprste ruke, sa opozibilnim palcima, i poče da mi daje tu
tečnost u sporim dozama. Dok je to bilo u toku, shvatio sam da su oni vanzemaljski agenti u civilu, maskirani u lokalnu
faunu.
Razlog za ovo nije bio jasan.
"Vi ste imali veliku sreću..." počeo je tada Ragma.
Kad sam završio sa gušenjem: "Počinjem da cenim izraz 'tuđinska tačka gledišta'", rekoh. "Pretpostavljam da si
pripadnik neke rase mazohista."
"Neka bića se zahvaljuju drugom biću kad im spase život", odvrati on. "A nameravao sam da završim rečenicu: 'Vi
ste imali veliku sreću što smo mi naišli ovim putem'."
"Ovo prvo ću vam dati", rekao sam. "Hvala. Ali koincidencija je kao gumena traka. Razvuci je previše i ona se
prekida. Oprosti mi ako podozrevam da je iza našeg onakvog susretanja postojao neki plan."
"Potresa me to što fokusiraš svoje sumnje na nas", reče on, "kad smo ti mi samo ukazali pomoć. Tvoj indeks
cinizma je možda čak i viši nego što je bilo nagovešteno."
"Nagovešteno od strane koga?" pitao sam ja.
"Nije mi dozvoljeno da to kažem", uzvratio je.
Sprečio je moju oštru reakciju tako što mi je sipao još vode u grlo. Daveći se i preispitujući odgovor, modifikovao
sam ga u: "To je smešno!"
"Slažem se", rekao je. "Ali sam kad smo mi ovde, trebalo bi da sve ubrzo dođe na svoje mesto."
Ustao sam, protegnuo se jako, izvlačenjem uklonio neke manje grčeve u mišićima, i seo na obližnju stenu da
savladam malu vrtoglavicu.
"U redu", rekao sam posežući da uzmem cigaretu i otkrivajući da su sve cigarete zgnječene. "Kako bi bilo da
razmotriš sve što ti je dopušteno da kažeš, i onda to i da kažeš?"
Čarv je iz trbušne torbe izvukao paketić cigareta – moju vrstu – i dodao mi.
"Ako moraš", rekao je.
Klimnuo sam glavom, otvorio paketić, pripalio jednu.
"Hvala", rekao sam, vraćajući ostale.
"Zadrži paketić", reče on. "Ja sam nekakav pušač na lulu. Tebi, uzgred rečeno, više trebaju odmor i hrana nego
nikotin. Nadgledam tvoj puls, krvni pritisak i bazičnu metaboličku ratu pomoću jednog malog mehanizma koji imam uz
sebe..."
"Ali ne dozvoli da te to uznemirava", reče Ragma, uzimajući jednu cigaretu za sebe i izvlačeći upaljač odnekud.
"Čarv je hipohondar. Ali stvarno mislim da treba da se vratimo u svoje vozilo pre nego što počnemo razgovor. Ti još
uvek nisi izvan opasnosti."
"Vozilo? Koje vrste? Gde je?"
"Oko četristo metara odavde", reče Čarv, "a Ragma je u pravu.
Biće bezbednije ako odmah odemo odavde."
"To ću morati da vam verujem na reč", rekoh. "Ali vi ste došli da tražite mene – baš mene lično – zar ne? Znali ste
moje ime. Kao da sam vam poznat..."
"Onda si odgovorio na svoje spostveno pitanje", reče Ragma.
"Imali smo razloga da verujemo da si u opasnosti, i bili smo u pravu."
 "Kako? Kako ste znali?"
Zgledali su se.
"Pardon", reče Ragma. "To je još jedno."
"Još jedno šta?"
"Još jedno nešto što mi nije dozvoljeno da kažem."
"Ko ti dozvoljava i zabranjuje?"
"To je još jedno."
Uzdahnuo sam. "O-kej. Mislim da mogu toliko da pešačim. A ako ne mogu, to ćete brzo saznati."
"Vrlo dobro", reče Čarv dok sam ustajao.
Pri ovom ustajanju osećao sam se stabilnijim, i to je, valjda, bilo vidljivo. Klimnuo je glavom, okrenuo se i počeo da
se udaljava veoma nekengurskim hodom. Krenuo sam za njim, a Ragma uz mene. Ovoga puta zadržao je stav dvonošca.
Teren je bio prilično ravan, tako da hodanje nije bilo suviše teško. Posle par minuta kretanja, bio sam čak u stanju da
nabacim nešto entuzijazma u vezi sa idejom o sendviču sa buterom od kikirikija. Međutim, pre nego što sam mogao da
prijavim svoje poboljšano stanje, Ragma je povikao nešto na vanzemaljskom.
Čarv je odgovorio i krenuo brže, maltene se saplićući o donje ekstremitete svog kostima.
Ragma se okrenuo meni. "On ide napred da zagreje što-šta", reče, "radi brzog uzletanja. Ti ako možeš brže, molim
pokušaj."
Poslušao sam najbolje što sam mogao, i: "Čemu žurba?" upitao.
"Moj sluh je vrlo osetljiv", rekao je on, "i upravo sam detektovao činjenicu da su Zemajster i Bakler sada u vazduhu.
To bi značilo da ili traže tebe, ili odlaze. Uvek je najbolje pripremati se za najgore."
"Pretpostavljam da su to ona moja dva nezvana gosta, i da ti je dopušteno da kažeš njihova imena. Šta oni
predstavljaju?"
"To su gulihani."
"Gulihani?"
"Antisocijalne individue, namerni zaobilazelji pravila."
"A, huligani. Da, pa i sam sam došao do tog zaključka. Šta možeš da mi kažeš o njima?"
"Morton Zemajster se bavi mnogim takvim aktivnostima", reče on. "To je onaj teški sa bledim krznom. On
normalno ostaje daleko od poprišta svog huliganisanja, a njegovi agenti obavljaju te poslove za njega. Onaj drugi, Džejmi
Bakler, je jedan takav. On je dobro huliganisao za Zemajstera tokom proteklih godina i ovaj ga je unapredio u čuvara
svog tela."
Moje telo se tad već bunilo zbog pojačanog tempa hoda, tako da nisam bio odmah siguran da li je zujanje u mojim
ušima proizvod plimnog dejstva u mojoj reci crvenog, ili je to zvuk ptice zloslutnice.
Ragma je uklonio sumnju do poslednje trunčice.
"Približavaju se", reče on, "i to baš rapidno. Možeš li ti da potrčiš?"
"pokušaću", rekao sam, prisiljavajući sebe.
Spuštanje terena, opet uspon. Tad se nađoh u mogućnosti da razaznam, napred, nešto za šta sam pretpostavio da je
njihovo vozilo: zgnječeno zvono od tupog metala, još tuplji kvadrati koji bi mogli biti prozorčići, raspoređeni nejednako
po obodu; otklopljeni kapak...
Pluća su mi radila kao končertina na poljskom venčanju i već sam osećao prvu plimu tame u svojoj glavi. Znao sam
da ću opet potonuti.
Onda, ono dobro znano treptanje, kao da sam uzmakao jedan korak od realnosti. Znao sam da mi se krv nagomilava
u utrobi, ostavljajući mozak nasukan i na suvom, i nije mi se dopadalo što sam rob zakona hidraulike umešanih u to.
Iznad sve jačeg urlanja čuo sam pucnje, kao sa zvučnog zapisa nekog udaljenog filma, ali čak ni ovo nije bilo dovoljno
da me dovuče natrag. Kad te izneveri čak i sopstveni adrenalin, u koga onda još možeš da veruješ?
Silno sam želeo da stignem do tog ulaza i prođem kroz njega.
Nije ni bila neka velika daljina. A sad sam znao da neću stidi. Apsurdan način da se umre. Ovako blizu, i ne
shvatajući ništa...
"Idem!" kriknuo sam u pravcu skakutave forme pokraj mene, ne znajući da li sam stvarno izgovorio to što sam
mislio.
Zvuci pucnjave su se nastavljali, sišćušni kao vilinske kukuruzne kokice. Bio sam siguran da je preostalo manje od
dvanaest metara; ocenjivanje lokalnih distanci naučio sam u potkovičastim dvorištima.
Dižući ruke da zaštitim lice, pao sam, ne znajući da li su me pogodili, jedva sposoban da za to budem zainteresovan;
pao sam napred, u glatku prazninu koja je poništila i tlo, i zvuk, i muku, i moje bekstvo.
Tako, tako i tako: buđenje kao raspored tekstura i nijansi; napredovanje i povlačenje duž skale meko/tamno,
glatko/senka, klizavo/blistavo: sve drugo pomaknuto i prebačeno u ovo: boje, zvuci i ravnoteže u funkciji tih dvaju
krajeva skale.
Napred ka tvrdom i vrlo blistavom. Padam nazad ka mekom i crnom...
"Čuješ li me, Fred?" – sutonski somot.
"Da" – moje skale se žarko presijavaju.
"Bolje, bolje, bolje..."
"Šta/ko?"
"Bliže, bliže, da ni jedan zvuk ne oda..."
"Tu?"
"Bolje, to obustavlja subvokale..."
"Ne razumem."
"Može to kasnije. Ali ima jedna stvar da se kaže: član 7224, paragraf C. Kaži to."
"Član 7224, paragraf C. Zašto?"
"Ako budu hteli da te odvedu – a to će hteti – samo kaži tako.
Ali ne 'zašto'. Upamti."
"Da, ali..."
"Biće vremena kasnije..."
Raspored tekstura i nijansi: blistavo, blistavije, glatko, glatkije.
Tvrdo. Jasno.
Ležim tako u mojoj visećoj postelji tokom perioda budnosti, prvog:
"Kako se sad osećaš?" upita Ragma.
"Umoran, slab, još uvek žedan."
"Razumljivo. Evo, popij ovo."
"Hvala. Recite mi šta se desilo. Da li sam pogođen?"
"Da, pogođen si dvaput. Prilično površno. Mi smo popravili štetu. Zarastanje bi trebalo da bude gotovo kroz
nekoliko sati."
"Sati? A koliko je sati prošlo od našeg odlaska?"
"Tri, otprilike. Kad si pao uneo sam te u brod. Uzleteli smo i ostavili napadače, kontinent, i planetu, iza sebe. Sad
smo u orbiti oko tvog sveta, ali uskoro odlazimo."
"Ako si mogao da me nosiš, mora biti da si jači nego što izgledaš."
"Čini se da je tako."
"Kuda nameravate da me vodite?"
"Na drugu planetu – izuzetno povoljnu. Ime ti ne bi ništa značilo."
"Zašto?"
"Bezbednost i potreba. Čini se da si u poziciji da pružiš informacije koje bi mogle mnogo pomoći u jednoj istrazi u
kojoj smo.
Želimo da dobijemo te informacije, ali postoje i drugi koji žele isto.
Zbog njih bi ti bio u opasnosti na svojoj planeti. Zato, da bismo postigli tvoju veću bezbednosti, a i da bismo
unapredili svoju istragu, radimo ono najprostije, sklanjamo te."
"Pitajte me. Nije da nisam zahvalan za spašavanje. Šta želite da znate? Ali ako je to ono isto što su hteli Zemajster i
Bakler, bojim se da ne mogu mnogo pomoći."
 "Radimo pod tom pretpostavkom. Međutim, verujemo da informacije koje od tebe tražimo egzistiraju na nekom
podsvesnom nivou. Najbolji način da se nešto tako izvuče jeste pomoć dobro telepatskog psihoanalitičara. Takvih ima
mnogo na mestu koje ćemo posetiti."
"Koliko dugo ću biti tamo?"
"Bićeš tamo dok ne dovršimo istragu."
"A koliko će to trajati?"
Uzdahnuo je i odmahnuo glavom.
"U ovom času to je nemoguće odrediti."
Osetio sam kako se meka crnina očešava o mene kao rep mačke u prolazu. Ne još! Ne... Pa ne mogu tek tako da ih
pustim da me odvedu na odsustvo neograničenog trajanja od svega što mi je poznato. U tom trenutku shvatio sam pojavu
koja je poznata kao trivijalna ljutnja samrtnika: ima nezavršenih poslova, te i te stvarčice je trebalo da središ pre nego što
odeš, trebalo je napisati ono pismo, pa one račune platiti, pa dočitati onu knjigu na noćnom stočiću... Ako ispadnem u
ovoj etapi semestra, to će me zeznuti i akademski i finansijski – a ko bi poverovao u moje objašnjenje? Ne. Moram ih
sprečiti da me odvedu. Ali nijanse glatko-ka-mekom opet su bile u fazi plime. Morao sam da budem brz.
"Žao mi je", uspeo sam da kažem, "ali to je nemoguće. Ne mogu da idem sa..."
"Bojim se da moraš. To je apsolutno potrebno", reče on.
"Ne", rekao sam, padajući u paniku, boreći se da ne izbledim pre nego što ovo rešim. "Ne – ne možete."
"Mislim da u vašem zakonoćavstvu postoji sličan koncept. Zove se 'zaštitno lišenje slobode'."
"A šta ćemo sa članom 7224, paragraf C?" izbrbljao sam, osećajući kako moj izgovor reči klizi ka zbrljavanju i kako
mi se oči sklapaju."
"Šta si rekao?"
"Čuo si me." Pamtim da sam to mumlao. "Sedam... dva... dva... četiri. Para... graf... ce... Zato..."
A onda, opet, ništa.
Ciklusi svesnosti doneli su me još nekoliko puta u pravcu svesti – pa i sasvim na domak svesti – pre nego što sam se
učvrstio u nečemu bliskom punoj budnosti i popunio to nešto posmatranjem Kalifornije. Postupno sam uvideo da je
vazduh ispunjen jednom raspravom, a sadržini rasprave prilazio sam na nepristrasan, akademski način. Njih dvojica su
bili uznemireni zbog nečega što sam ja bio rekao.
A, da...
Član 7224, paragraf C. Shvatio sam da se taj paragraf odnosi na odvođenje inteligentnih bića sa njihovih matičnih
planeta bez njihovog pristanka. Taj paragraf se nalazi u jednom galaktičkom ugovoru koga su potpisali i svetovi mojih
spasilaca, a taj ugovor je njima najpribližnija postojeća zamena za međuzvezdani ustav.
Međutim, trenutna situacija je širila lepezu dvosmislica pogodnih za debatu, jer u tom ugovoru je predviđeno i
prinudno odvođenje u nizu slučajeva gde postoje preovlađujući razlozi, na primer karantin radi specijalne zaštite, civilna
odmazda za gaženje nekih drugih paragrafa, onda jedna rastegljiva kategorija nazvana "bezbednost galaksije", i još
nekoliko takvih stvarčica; o svemu tome ovi su diskutovali veoma opširno. Bilo je jasno da sam dotakao senzitivnu
oblast, osetljivu naročito zbog nedavnosti njihovog prvog kontakta sa Zemljom.
Ragma je insistirao da će ih njihovo pravno odeljenje podržati ako odaberu jedan od tih izuzetaka i kažu da je
preovladao. A ako ikad postane potrebna sudska odluka, pa ako stav njih dvojice bude odobren, on i Čarv, smatrao je
Ragma, neće povući neku osobito tešku odgovornost za takvo svoje tumačenje zakona, zato što su njih dvojica terenski
operativci a ne pravnici. Čarv je, pak, tvrdio da je jasno da nijedan izuzetni paragraf ovde ne važi i da će priroda njihovog
dela biti utoliko očiglednija. Bolje je, zaključivao je on, kazati unajmljenom telepatskom analitičaru da usadi u moju
svest želju za sarađivanjem. Bio je čvrsto uveren da ima nekoliko njih koji su voljni da reše problem na taj način. Ali ovo
je smetalo Ragmi.
Jer time bi bila jasno prekršena moja prava po jednom drugom paragrafu, a sem toga bilo bi počinjeno delo
prikrivanja dokaza o kršenju 7224 C. Ne, Ragma neće ništa da ima s tim. Ako će oni mene odvesti, on hoće prvo da vidi
da je taj postupak branjen nečim boljim, a ne prikrivanjem. Zato oni počeše novo preispitivanje izuzetnih preovlađujućih
razloga, razmatrajući svaku reč ponaosob, puštajući da reči govore jedna s drugom, prizivajući u sećanje prošle slučajeve,
i zvučeći pri tom kao jezuiti, talmudisti, urednici rečnika, ili pripadnici Nove kritike. Naše kruženje oko Zemlje se
nastavljalo.
Tek mnogo kasnije je Čarv to prekinuo pitanjem koje je mene od početka mučilo: "A kako je, inače, on saznao za
član 7224?"
Prišli su visećem ležaju, zaklanjajući mi pogled na olujne obrasce blizu rta Hateras. Kad su videli da su mi oči
otvorene, klimnuli su glavama i načinili izvesne gestove, u nameri, verujem, da tom pantomimom dočaraju dobru volju i
zainteresovanost.
"Jesi li se dobro odmarao?" upita Čaiv.
"Veoma."
"Vode?"
"Molim."
Popio sam nešto vode, a onda: "Sendvič? upita on.
"Da. Hvala."
On izvuče jedan sendvič i ja počeh da jedem.
"Bili smo veoma zabrinuti za tvoje blagostanje – i za odabiranje pravilnog postupka u tvom slučaju."
"To je dobro od vas."
"Čudilo nas je nešto što si rekao pre izvesnog vremena, u vezi sa našom ponudom da ti obezbedimo boravište tokom
jedne prilično rutinske istrage koju ćemo na tvojoj planeti sprovoditi. Činilo se da si pomenuo jedan član galaktičkog
kodeksa pre nego što si poslednji put zaspao. Ali pomalo si mumlao pa nismo bili sigurni. Je l' jesi pomenuo?"
"Jesam."
"Vidim", reče on podešavajući svoje naočari za sunce. "Da li bi nam kazao kako si stekao poznavanje tog ugovora?"
"Takve stvari se brzo šire kroz akademske krugove", rekoh ja; bilo je to najbolje uzvraćanje koje sam mogao naći u
svom arsenalu krivousmeravajućih iskaza.
"Ovo je moguće", reče Ragma, vraćajući se na onaj nepoznati jezik kojim su ranije govorili. "Njihovi naučnici su
radili na prevođenju.
Prevodi su sad možda već gotovi i pušteni da kruže po univerzitetima.
To nije moja oblast i zato ne mogu biti siguran."
"A ako je neko načinio od toga nastavni predmet na fakultetu, ovaj ovde se verovatno prijavio da to studira", reče
Čarv. "Da. Baš nezgodno."
"Onda mora biti da si svestan", reče Čarv opet na engleskom i govoreći opet u mom pravcu, "da tvoja planeta još
nije potpisala taj sporazum."
"Naravno", uzvratio sam. "Mene, međutim, interesuju vaši postupci u odnosu na njega."
"Da, naravno", reče on bacajući pogled ka Ragmi.
Ragma priđe bliže; u njegovim netremičnim vombatskim očima videlo se nešto slično besnom zurenju.
"Gospodine Kesidi", reče on, "dozvolite da objasnim na najjednostavniji način. Mi smo oficiri policije – murija, ako
želite – i mi imamo jedan određeni zadatak. Žao mi je što vam ne mogu otkriti detalje, jer tada bi verovatno bilo mnogo
lakše dobiti vašu saradnju.
Stvari su ovakve: vaše prisustvo na vašoj planeti predstavljalo bi jasnu smetnju za nas, dok bi vaše odsustvo sa nje
učinilo stvari znatno jednostavnijim. Kao što smo vam već rekli, ako ostanete bićete u izvesnoj opasnosti. Ako se to ima
u vidu, izgleda očigledno da bi i za nas i za vas bilo najbolje da vi pristanete na jedan mali godišnji odmor."
"Žao mi je", rekoh.
"Onda se možda mogu obratiti vašoj potkupljivosti", nastavi on, "koliko i vašoj mnogohvaljenoj primatskoj
sklonosti ka avanturama.
Verovatno bi vas koštalo čitavo bogatstvo da sami obezbedite jedno ovakvo putovanje, a dobijate šansu da vidite
prizore koje niko od vašeg roda još nikada nije ugledao."
To me je dotaklo; jeste. U bilo kom drugom trenutku pristao bih bez oklevanja. Međutim, upravo tad sam sredio
neka svoja osećanja.
Nije trebalo ni govoriti da je nešto pogrešno i da sam ja deo toga. Ali nije samo svet ispao iz ležišta. Nešto što nisam
razumeom događalo se i meni. Zaključio sam da ću to moći da otkrijem, pa onda ispravim ili eksploatišem, jedino ako
ostanem kod kuće i istražujem lično.
Nisam bio uveren da bi ma čija istraga sem moje mogla da posluži mojim ciljevima i na moj način.
 Zato: "Žao mi je", ponovio sam.
Uzdahnuo je, okrenuo se na drugu stranu, pogledao kroz prozorčić, posmatrao Zemlju.
Najzad: "Vaša je rasa vrlo tvrdoglava", reče.
Kad ja na to nisam odgovorio, dodao je: "Ali i moja je. Moramo vas vratiti ako insistirate. Ali ja ću naći način da
postignem potrebne rezultate i bez vaše saradnje."
"Šta vam to znači?" pitao sam.
"Ako budete imali sreće", rekao je, "možda ćete živi dočekati čas da zažalite zbog svoje odluke."
 5

Viseći tako, i stežući i opuštajući mišiće da bih umanjio efekat klatna koji je nastajao u dugom, učvorenom konopcu,
razgledao sam novčić na kome je Linkolnov profil bio okrenut levo. Izgledao je baš onako kako bi svaki novčić izgledao
kad bih ga posmatrao u ogledalu: slova izokrenuta, i sve to. Ali, nisam ga gledao u ogledalu nego sam ga držao na dlanu.
Ispod mene, dok sam visio jedva pola metra iznad poda, zujala je renijska mašina: tri kućišta crna kao čađ, svrstana
u red jedno iza drugog, i postavljena na kružnu platformu koja polagano rotira u smeru suprotnom od kazaljke sata, s tim
što iz krajeva prvog i trećeg kućišta viri po jedna osovina – jedna vertikalna, jedna horizontalna – a oko tih osovina
promiče traka, oko metar široka, po svemu sudeći Mebijusova, koja jednim svojim delom zalazi u tunel u srednjem
paralelno-naboranom-zatalasanom kućištu, koje pomalo podseća na široku šaku savijenu radi češanja.
Sa stopalima ukrštenim iznad završnog čvora, počeo sam da pumpam kolenima, na takav način da sam se nekoliko
sekundi kasnije opet našao iznad ulaza u srednju komponentu. Spuštajući se i pružajući ruku nabacio sam taj novčić na
traku, onda je moja oscilacija stigla do krajnje tačke, pa sam, posle zastoja, ponet klaćenjem konopca na drugu stranu. Još
uvek onako u čučnju i sa ispruženom rukom, zgrabio sam novčić koji je izlazio.
Uopšte nije bilo ono što sam očekivao. Ne, ne, ni slično. Ni približno.
Pošto je novčić na svom prvom putovanju kroz utrobu renijske mašine preokrenut s desna na levo, ja sam
pretpostavljao da će sad, pri drugom prolasku, novčić dobiti svoj normalni izgled. Umesto toga, sad sam držao metalni
diskić na kome je crtež, doduše bio orijentisan ispravno, ali udubljen, urezan u površinu, a ne ispupčen. Tako je bilo sa
obe strane, a ivica kruga nije bila nareckana nego delimično uvučena, kao točak voza.
Sve čudnije i čudnije. Morao sam, jednostavno da ponovim postupak i vidim šta će biti. Ispravio sam se, stisnuo
konopac kolenima, počeo da preusmeravam svoj lutajući luk klaćenja.
U jednom trenutku bacio sam pogled gore, u polutamu, gde je moj desetmetarski marionetski konopčić stizao do
svoje grede u senci. Pošto je to bila greda sa profilom kao veliko latinično slovo I, a suviše blizu plafonu da bih je mogao
zajahati, prošao sam duž nje kao ardvark – šake iznad grede, pa hodaš prstima. Ručno. Na sebi sam imao tamni džemper,
tamne pantalone, čizme od vrlo meke tanke kože i sa tankim đonovima. Konopac sam nosio u namotaju oko levog
ramena sve dok nisam stigao do najpribližnije moguće tačke iznad centra aparata.
Ušao sam kroz prozorčić na krovu koji sam morao da izvalim podvlačenjem šipke, posle testiranja izvesnih
rešetkica i poprečnog spajanja žica na tri alarmna sistema; ovo poslednje izazvalo je u meni malu nostalgiju za mojim
napuštenim glavnim predmetom "elektroinženjerstvo". Dvorana ispod mene bila je mutno osvetljena, jedinu iluminaciju
davao je niz reflektorčića na podu uperenih nagore ka renijskom eksponatu. Ta mašina, po Renijusu nazvana, bila je
okružena niskom zaštitnom ogradom, ali je ograda prikrivala elektronske oči koje su činile drugi zaštitni obruč.
Senzorske ploče ugrađene u pod i u platformu reagovale bi na stupanje ljudske noge.
Za moju gredu bila je zavrtnjima pričvršćena TV kamera. Nju sam okrenuo samo malo, polagano, tako da je još
uvek bila okrenuta na eksponatu – ali nešto južnije, jer sam planirao da se spustim na severnu stranu gde je traka, pre
zalaženja u centralno kućište, postajala najravnija; ugao potrebnog zaokretanja ocenio sam odoka, koristeći ona četiri
semestra iz predmeta "TV produkcija". U zgradi su bili stražari, ali jedan od njih je završio, upravo tada, svoj obilazak, a
ja sam planirao da budem brz. Svi planovi imaju svoja ograničenja i svoje rizike, što je razlog bogaćenju osiguravajućih
zavoda.
Noć bejaše oblačna, a po njoj je kružio veoma hladni vetar. Moj dah je zalepetao avetinjskim krilima i odleteo.
Jedini svedok mojih aktivnosti na krovu, od kojih su mi se prsti skočanjili, bila je jedna mačka umornog izgleda, zgurena
u oluku. Vreme je bilo ledeno još one prethodne noći, kad sam ja doputovao u taj grad, postupajući u skladu sa odlukom
koju sam doneo na Halovom kauču dan pre toga.
Pošto su me Čarv i Ragma, na moj zahtev, spustili na oko osamdeset kilometara od grada, i to u vreme kad nije bilo
mesečine, autostopirao sam i vratio se u svoj komšiluk znatno iza ponoći. I to mi je bio dobar potez.
U moju ulicu se uliva jedna pobočna uličica, tačno naspram moje zgrade. Dok ideš tom uličicom, prozori mog stana
se jasno mogu videti. Moje oči su ih i potražile, što je u tišini i mraku noći prirodnije nego što bi danju bilo. Mračni
prozori, kao što i treba da budu. Prazni.
Ničeg tamo.
 Ali onda, oko pola minuta kasnije, dok sam se bližio uglu, pojavi se plamičak, treptaj samo, a potom opet crnilo.
U bilo kom drugom periodu, ja bih to otpisao, ako bih uopšte i primetio. Lako je to mogao biti neki odsjaj, ili mi se
moglo samo učiniti. Međutim...
Da. Tek nedavno oporavljen, još pun upozorenja – pa, bilo bi mi glupo da budem neoprezan. Nemoj ni budala ni
suvo grožđe biti, govorio sam sebi dok sam, nabacujući opreznost, zaokretao desno i počinjao da se udaljavam.
Otpešačio sam dva bloka tamo a onda isto toliko ovamo, i na kraju se našao u uličici iza moje zgrade. Postojao je
zadnji ulaz, ali sam ga ja izbegao, opredeljujući se za mesto gde sam mogao od oluka do prozorskih ispusta do ivičnog
proširenja pa na požarne stepenice, i tako sam nastavio.
Vrlo brzo posle toga bio sam na krovu i prelazio sam ga. Onda niz cev do tačke na kojoj sam stajao kad sam
razgovarao sa Polom Bajlerom. Odatle, mic po mic, i eto mene gde virim kroz prozor svoje spavaće sobe, unutra. Bilo je
suviše mračno da bi se išta videlo tačno.
Međutim, onaj drugi prozor mi je maločas bio okvir za nešto što je moglo biti pripaljivanje cigarete.
Prislonio sam prste na prozor spavaće sobe, čvrsto pritisnuo, zatim počeo postojano da guram nagore. Ta polovina
prozora počela je da klizi nagore po svojim žljebovima, i to nečujno: nagrada za obzirnost. Pošto sam bio neredovan
spavač, sklon noćnim šetnjama moje vrste, ja sam te žljebove temeljito podmazivao gustim mazivom, da ne bih
uznemiravao sobnog kolegu.
Ostavljajući cipele iza sebe na prozorskom ispustu, ušao sam i stajao nepomično, spreman za bekstvo.
Čekao sam jedan minut, dišući polako, na usta. Tako je tiše. Još jedan minut...
Do mene je dopro jedan škriput moje džombaste fotelje. Ona uvek proizvede taj efekat kad njen zaprematelj prekrsti
ili odprekrsti noge.
To bi značilo da se jedna osoba nalazi desno od radnog stola u prednjoj sobi, blizu prozora.
"Je l' ima u tome tamo kafe?" jedan promukli glas uspe da izgovori tiho.
"Mislim da ima", stiže odgovor.
"Onda mi sipaj."
Zvuci vađenja čepa iz termosa. Sipanje. Nekoliko grebucanja i tupkanja. Progunđano "Hvala." Ti zvuci su postavili
drugog tipa za sam radni sto.
Srkanje. Uzdah. Kresanje šibice. Još tišine.
Onda: "Zar ne bi bilo smešno ako ga ucmekaju?"
Frktanje.
"Bilo bi. Al' nije uopšte verovatno."
"Kako ti to znaš?"
"Tip smrdi na dobru sreću, ili nešto slično. A sem toga, on je i takav neki čudak."
"To ti je tačno. Kamo sreće da požuri i stigne kući."
"I ja isto želim."
Onaj u fotelji ustade i priđe prozoru. "Koliko dugo, koliko dugo, o gospode?"
"Kad dođe, isplati će se čekanje."
"To ne poričem. Ali što pre ga zgrabimo, to bolje."
"Naravno. Pijem u to ime."
"Eeej! A šta to imaš?"
"Kap-dve brendija."
"I to si imao sve vreme, a meni si davao ovo crno blato?"
"Neprestano si tražio kafu. Sem toga, pronašao sam je tek maločas."
"Daj ovamo."
"Ima još jedna čaša. Aj' budemo fini. Brendi je fin."
"Sipaj!"
Čuo sam kako čep izlazi iz moje božićne boce. Zveckanje, koraci.
"Evo ti."
 "Dobro miriše."
"A jel'?"
"Za kraljicu!"
Vučenje stopala. Samo jedan zveckaj.
"Bog joj pomogao!"
Ponovo su posećali, posle toga, i opet se ućutali. Stajao sam tamo još možda četvrt sata, ali ništa više nije rečeno.
Zato se provukoh do vešalice u uglu, utvrdih da je još uvek na svom mestu onaj novac koji sam ostavio u prstima
čizme, izvadih ga, nabih ga u džep, i vratih se na prozorski ispust.
Zatvorio sam prozor isto onako pažljivo kao što sam ga i otvorio, vratio sam se na krov, presekao put jednom crnom
mačoru koji je pogrbio leđa i pljunuo – neki sujeveran mačor, nesumnjivo, a ne mogu mu ni zameriti – pa sam otišao.
Pošto sam osmotrio i Halovu zgradu, i pošto nisam primetio nikakve dokone lutalice sem sebe samog, telefonirao
sam mu iz govornice na uglu. Bio sam donekle iznenađen time što je odgovorio u roku od nekoliko sekundi.
"Da?"
"Hal?"
"Da, ko je?"
"Tvoj stari drug koji se penje na stvari."
"Uuuu sine! I u kojoj si frci sad?"
"To kad bi mi bilo jasno, našao bih i neki lek. Možeš li mi ti nešto reći?"
"Verovatno ne mogu ništa značajno. Ali postoje neke sitnice koje..."
"Čuj, mogu li da navratim?"
"Sigurno, zašto ne?"
"Mislim, sad odmah. Ne volim da gnjavim ljude, ali..."
"Nema problema. Aj' penji se."
"Je l' ti dobro?"
"Zapravo, nije. Meri i ja smo imali malo razilaženje u mišljenjima, pa ona sad provodi vikend kod mame. Ja sam
pola pijan, što znači da imam pola treznosti. A to je dovoljno. Ispričaj mi šta te muči a ja ću tebi šta muči mene."
"Super. Onda se vidimo."
I tako sam ja spustio slušalicu, otišao preko ulice, pritisnuo zvono pokraj njegovog broja, dobio odgovor, otvorilo mi
se. Nekoliko sekundi kasnije već sam kucao na njegova vrata.
"Ala smo promptni", reče on širom otvarajući vrata i odmičući se ustranu. "Uđi, molim lepo."
"Je l' da prvo uđem ili prvo da se lepo molim?"
"A, pa prvo blagosiljaj ovu kuću. Malo božanske milosti bi joj pomoglo."
"Gospode, blagoslovi", rekoh ja stupajući unutra. "Žao mi je što čujem da imaš nevolje."
"One će proći. Počelo je sa izgorelom večerom i zakašnjenjem na predstavu, ni sa čim više. Stupidnost. Mislio sam
da je ona kad je telefon zazvonio. Valjda ću morati da se izvinjavam tek sutra. Trebalo bi da mamurluk doprinese da
zazvučim ekstra pokajnički. Šta piješ?"
"Pa ne bih stvarno... ma, šta ima veze! Šta god imaš."
"Imam kapljicu sode u moru skoča."
"Napravi da bude obrnuto", rekoh produžujući u dnevnu sobu i sedajući u veliku, meku unazad nagnutu fotelju.
Nekoliko sekundi kasnije, eto i Hala; dodao mi je visoku čašu iz koje sam potegao zdravu količinu odmah, seo je
naspram mene, okusio svoje piće, a onda rekao: "Da li si u poslednje vreme počinio neka izuzetno monstruozna dela?"
Odmahnuo sam glavom odrečno.
"Uvek žrtva, nikad pobednik. Šta si čuo?"
"Zapravo ništa. Sve same implikacije, indirektnosti. Ljudi su me mnogo pitali o tebi, ali mi nisu mnogo kazivali."
"Ljudi? Koji ljudi?"
"Pa, jedan od njih bio je tvoj savetnik Denis Veksrot..."
 "Šta je hteo?"
"Više informacija o tvom individualnom projektu u Australiji."
"Na primer, kakvih?"
"Na primer, gde. Hteo je da zna gde tačno kopaš."
"Šta si mu kazao?"
"Da ne znam, što je bilo prilično istinito. Bilo je to telefonom.
Onda je svratio i lično, a sa njim je bio jedan čovek – gospodin Nadler.
Tip je imao neku identifikacionu karticu na kojoj je pisalo da je iz Stejt Departmenta. Ponašao se kao da su zabrinuti
zbog mogućnosti da ti sa tog mesta odnosiš neke artifakte i stvaraš incident."
Izgovorio sam nešto vulgarno.
"Da, tako sam i ja pomislio", reče on. "Tip je navaljivao da se prisetim da li si rekao ma šta u vezi sa odredištem.
Bio sam u iskušenju da se kobajagi prisetim, recimo, Tasmanije. Ali, uplašio sam se. Nisam znao šta bi sve oni mogli da
učine. Zato sam samo insistirao da mi nisi rekao ništa o svojim planovima."
"Dobro. Kad je to bilo?"
"O, pa bio si odsutan već više od nedelju dana. Bio sam već dobio tvoju dopisnicu iz Tokija."
"Vidim. Znači to je sve?"
"Ma vraga je sve. To je bio tek početak."
Potegao sam još jednom žestoko.
"Dan kasnije vratio se Nadler, sa pitanjem da li sam se setio još nečeg. već mi je bio dao broj da ga zovem ako se
setim ili ako čujem od tebe. Zato sam bio razdražen. Rekao sam ne i oslobodio sam ga se.
Onda je on opet došao jutros da me ubeđuje da je dobro za tebe da ja sarađujem, jer bi ti mogao biti u nevolji a ja
bih ti mogao pomoći iskrenošću. Do tog trenutka već su čuli o tvojim teškoćama u zgradi sidnejske opere, i, rekao je, o
tvom iščeznuću u pustinju. A šta se, inače, desilo u zgradi sidnejske opere?"
"Kasnije, kasnije. Nastavi. Ako to nije sve?"
"Nije, nije. Opet sam bio ljut, rekao mu ne, i to je bilo sve što se njega tiče. Ali bilo je i drugih raspitivanja. Zvali su
me bar šest puta ljudi koji su tvrdili da apsolutno moraju da stupe u kontakt sa tobom, da je to veoma važno. Al' niko da
kaže zašto je važno. Niti išta što bi mi omogućilo da ja posle njima nađem trag."
"Šta trag? Ti si pokušao da nađeš njih?"
"Nisam ja, ali detektiv jeste."
"Detektiv?"
"Upravo sam hteo na to da pređem. U ovaj stan je provaljivano, i pretresan je, tri puta tokom poslednjih četrnaest
dana. Prirodno, zvao sam pandure. Nisam primećivao nikakvu vezu sa pozivima, ali posle trećeg provaljivanja detektiv je
tražio da mu kažem ako se u poslednje vreme dešavalo išta neuobičajeno. Zato sam pomenuo da neki čudni ljudi stalno
zovu i pitaju za prijatelja koji je izvan grada.
Nekolicina njih su ostavili brojeve, i on je smatrao da to vredi ispitati.
Međutim, juče sam razgovarao sa njim, i on je rekao da se nikud nije dospelo. Sve su to bili polujavni telefoni."
"Da li je išta ukradeno?"
"Ništa. To je i njega mučilo."
"Vidim", rekoh, otpijajući polako. "Da li ti se iko obratio sa neuobičajenim pitanjima koja nisu bila u vezi sa mnom?
Konkretno, o onom Bajlerovom kamenu?"
"Niko. Ali možda bi te zanimalo da znaš da je u njegovu laboratoriju provaljivano dok si ti bio odsutan. Niko nije
mogao stvarno da zna da li nešto, posle provale, nedostaje. A što se tiče tvog pitanja, niko mi nije prišao u vezi sa
kamenom, ali mislim da je neko prilazio iz nekog razloga. Možda je to u nekoj vezi sa provaljivanjem i pretraživanjem
ovog stana. Ne znam. Ali nekoliko dana sam imao utisak da me neko prati. U prvi mah nisam obraćao mnogo pažnje na
to. Zapravo, tek kad su stvari počele da se dešavaju pomislio sam na njega. Isti čovek, ne nešto upadljiv, ali uvek tu
negde. Nikad dovoljno blizu mene da ga dobro pogledam. U prvi mah sam mislio da sam jednostavno neurotičan.
Kasnije sam ga se setio. Ali prekasno. Nestao je čim se policija zainteresovala za mene i za ovu zgradu."
Iskapio je čašu, a i ja sam dokrajčio svoju.
 " Summa summarum, to ti je", reče on. "Da ja spremim za nas još par ovih, pa da mi ispričaš šta ti znaš."
"Ajd."
Pripalio sam cigaretu i zadubio se u misli. U svemu tome morao je postojati neki sistem, a zvezdani kamen je,
najverovatnije, bio ključ. Propranih akcija bilo je toliko da nije vredelo ni pokušavati izdvajati ih, analizirati, proslediti
jednu po jednu. Osećao sam, međutim, da bi skorašnji događaji mogli početi da klize ka jasnijoj perspektivi kad bih samo
znao nešto više o tom kamenu. Time je moja lista prioriteta bila započeta.
Hal se vratio sa pićima, dao mi moje, opet seo.
"U redu", reče on, "pošto imam u vidu sve što se događalo ovde, spreman sam da poverujem u sve što imaš da mi
kažeš."
I tako, ispričao sam mu glavninu onoga što mi se događalo od kad sam otišao.
"Ne verujem ti", reče on kad sam završio.
"Ne mogu ti predati svoje uspomene ni u kakvom boljem stanju."
"O-kej, o-kej", reče on, "otkačeno je. Ali i ti si. Bez uvrede. Ček' da još malo zamaglim mozak, pa ću onda pokušati
da razmislim. Odmah se vraćam."
Otišao je i napunio čaše ponovo. U tom pogledu već mi je bilo svejedno. Dok sam pričao izgubio sam račun o broju
tih čaša.
"Ozbiljno si ono govorio?" reče on konačno.
"Da."
"Onda su oni momci verovatno još uvek u tvom stanu."
"Moguće."
"Što ne zoveš policiju?"
"Pa, vraga, koliko je meni poznato oni bi mogli čak i biti policija."
"A onako nazdravljaju kraljici?"
"Možda je to bila kraljica maturske svečanosti na njihovom koledžu. Ne znam. Ja bih radije da niko ne sazna da sam
se vratio sve dok ne saznam nešto više."
"U redu. Ovde će biti tišina. Šta mogu učiniti da ti pomognem?"
"Da razmišljaš. Poznato je da si imao, ponekad, poneku originalnu ideju. Daj sad jednu."
"Važi", reče on. "Razmišljao sam o ovome. Sve kao da proističe iz one kopije zvezdanog kamena. Šta nju čini toliko
važnom?"
"Predajem se. Kaži mi."
"Ne znam. Ali hajde da razmotrimo sve što je o njoj poznato."
"U redu. Original nam je došao kao pozajmica u okviru tog programa kulturne razmene u koji smo stupili. Bio je
opisan kao uspomena, kao primerak nepoznate upotrebne svrhe – ali najverovatnije dekorativan – nađen među
ruševinama jedne mrtve civilizacije. Izgleda sintetički. Ako jeste, to je možda najstariji inteligentno proizveden predmet
u galaksiji."
"Što ga čini neprocenjivim."
"Jasna stvar."
"Ako bi bio ovde izgubljen ili uništen, nas bi mogli da išutiraju iz tog programa razmene."
"Valjda je to moguće..."
"Đavola je 'valjda'! Oni to stvarno mogu. Našao sam podatke. U biblioteci sada postoji kompletan prevod
sporazuma, a ja sam bio dovoljno radoznao da pogledam šta piše u njemu. Bilo bi organizovano saslušanje, pa bi ostali
članovi glasali o pitanju našeg izbacivanja."
"Baš dobro što nije izgubljen niti uništen."
"A-ha. Super."
"A kako je Bajler mogao imati pristup do originala?"
"Moja pretpostavka da su to ipak bile Ujedinjene nacije – koje su se obratile njemu da napravi duplikat radi
izlaganja, on je to obavio, a onda je nastala zabuna šta je šta."
"Ne vidim da bi mogli da pobrkaju primerke kad je nešto toliko važno."
 "Onda pretpostavimo da je bilo namerno."
"Kako namerno?"
"Recimo da su oni njemu pozajmili original, a on, umesto da im vrati original i kopiju, vratio im dve kopije.
Uverljivo mi je da je on mogao želeti da zadrži original i proučava ga što je duže moguće.
Mogao ga je onda vratiti kad završi ili kad bude uhvaćen, šta god od ta dva došlo prvo, i izjaviti da jejednostavno
pogrešio. Nikakva galama ne bi mogla biti napravljena oko toga, jer je ceo poduhvat bio u tolikoj tajnosti. Ili sam možda
suviše sklon da vidim mračne zavere.
Možda je on zakonito pozajmio i držao original sve vreme, i proučavao ga po njihovom zahtevu. U svakom slučaju,
pretpostavimo da je on do nedavno imao original."
"Važi, ti to pretpostavi."
"Onda original nestane. Ili je on pomešao pa bacio original zajedno sa nekim neuspelim kopijama, ili je to baš onaj
komad pogrešno dat nama..."
"Tebi, tebi", rekao sam, "i to ne greškom."
"Do tog zaključka je došao i Pol", nastavi on, ignorišući pripisivanje krivice. "Uspaničio se, potražio i usput nas
izmlatio."
"Šta ga je navelo da to ukapira?"
"Neko je primetio lažni i zatražio od njega pravi, a on kad pogledao, pravog nema."
"I sada je mrtav."
"Rekao si da su ona dvojica koji su te saslušavali u Australiji manje-više priznali da su ga ucmekali, uzgred, dok su
ga preslišavali."
"Zemajster i Bakler. Da."
"Maskirani vombat ti je rekao da su to huligani."
"Gulihani, ali, nastavi."
"Ujedinjene nacije su informisale zemlje članice – i tu se Stejt department pojavljuje u našem slučaju. Međutim
vreća sa pasuljem na nekom mestu je bila pocepana, Zemajster je saznao i rešio da on prvi nađe kamen i uzme veliku
sumu ucene. Pardon, hoću reći nagrade."
"Ima u tome neke nadrealističke logike. Nastavi."
"Znači, mi smo mogli imati original, i to svako zna. Ne znamo gde je, ali niko nam to ne veruje."
"Ko je to svako?"
"Zvaničnici Ujedinjenih nacija, momci iz FBI, gulihani i vanzemaljci."
"Pa, ako pretpostavimo da su vanzemaljci informisani i da konkretno pomažu u istrazi, Čarv i Ragma postaju malo
razumljiviji – to njihovo o čuvanju tajne, i tako dalje. Ali u tom slučaju nešto drugo me brine. Izgledalo je da su užasno
sigurni da ja, o mestu gde se kamen nalazi, znam više nego što stvarno znam. Čak su smatrali da bi telepatski analitičar
mogao naći, u vezi s tim, neke korisne pristupe u moju podsvest. Pitam se odakle im takva ideja?"
"To ti ne mogu odgovoriti. Možda su eliminisali manje-više sve preostale mogućnosti sem te. A možda su i u pravu.
Kamen zaista kao da je na čudan način nestao. Pitam se...?"
"Šta?"
"Da li ti znaš nešto korisno, nešto što si možda iz nekog razloga potisnuo? Možda bi to mogao da izvuče dobar
netelepatski analitičar.
Hipnoza, droge... Ko zna? Šta je sa onim doktorom Markom kod koga si nekad išao?"
"To jeste misao, ali dugo bi trebalo da ga ubedim u istinitost svih pripremnih stvari koje bi morao znati pre nego što
bi stupio u dejstvo. Možda bi on čak pomislio da sam se otkačio, pa mi dao uspavljujuća sredstva i onda pogrešnu
terapiju. Ne. Taj pristup zasad ostavljam da čeka."
"I gde nas to ostavlja?"
"To nas ostavlja u pijanom stanju", rekao sam. "Moji viši cerebralni centri upravo su se pomakli sa centra."
"O'š napravim kafu?"
"Ne. Moja svest gubi šest-nula, ja bih da odstupim elegantno. Nemaš ništa protiv da dremnem na kauču?"
"Samo napred. Doneću ti ćebe i jastuk."
 "Hvala."
"Možda ćemo imati neke sveže ideje ujutro", reče on ustajući.
"Kakve god bile, biće bolno misliti ih", rekao sam, prilazeći kauču i zbacujući, ritanjem, cipele s nogu. "Neka
mislima dođe kraj.
Time sam potukao Dekartovu tvrdnju."
Opružio sam se a moje cogito i ergo su dali sumu nula.
Zabo—
U nekoj sobici u zadnjim delovima moga uma postojao je teleks.
Nijednom upotrebljen. Ali, u onom nepostojanju gde je ne-ja tokom jednog mirnog intervala ne-vremena ne-
egzistiralo, teleks je začangrljao i počeo da izbacuje poruku, sintetizujući i nekog primaoca koji je ličio na mene, da bi
imao kome da dosađuje...
::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: :::: ČUJEŠ LI ME, FRED?
::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: :::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: ČUJEŠ LI ME FRED?
::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: ČUJEM
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: DOBRO JE
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: KO SI TI?
::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: JA SAMXXXXXXXXXXXXX :::: ČUJEŠ LI
ME, ::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: FRED?::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: ČUJEM. KO SI TI?
::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: JA SAMXXXXXX JAXXXXXXXX ČLAN 7224 ::::::::::::: paragraf
C. JA SAM TI SKRENUO PAŽNJU NA TO ::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: U REDU
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: MOŽEŠ LI DA NABAVIŠ N-AKSIJALNU
INVERZIONU JEDINICU? :::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: NE
::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: ::::::::::::::::::::::::::::::::::: TO JE VAŽNO::
::::::::::: TAKOĐE JE NEDEFINISANO :::::::::::::::::::::::::::::::::::::: :::::::::::::::::::::::::::::::::::::: POTREBNO JE
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::: ŠTA TI JE KOG VRAGA N-AKSIJALNAINVERZIONA JEDINICA?
::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: ::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: VREME
IMENOVANJA KORESPONDENCIJAXX XXXXXXXXXXX RENIJSKA MAŠINA. TAJ
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: MEHANIZAM ::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
ZNAM GDE JE. DA :::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: IDI DO RENIJSKE MAŠINE. TESTIRAJ NJEN
INVERZIONI ::::::::: PROGRAM ::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: :::::::
KAKO? ::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: POSMATRAJ UZASTOPNE TRANSFORMACIJE
::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: NEKOG OBJEKTA PROVEDENOG KROZ NJEN MOBILATOR
::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: ŠTA JE MOBILATOR? ::::::::::::::::::::::::::::::ONA CENTRALNA
JEDINICA KROZ KOJU PROLAZI TRAKA :::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: NIJE MOGUĆE PRići
TAKO BLIZU TOJ ::::::::::::::::::::::::::::: STVARI. POD STRAŽOM JE
::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: :::::::::::::::::::::::::::::: VITALNO
::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: ZBOG ČEGA?:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: DA LI SE
REFORMULIŠEXXXXXXXXXXXX XXXX::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: DA SE REFORMXXXXXXXXXXXX
U XXXXXXXXXXXX :::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::ČUJEŠ LI ME, FRED? ::::::::::::: ČUJEM
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: IDI DO RENIJSKE MAŠINE I TESTIRAJ :::::::::::::::::::::::::::::
NJEN INVERZIONI PROGRAM ::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: PRETPOSTAVIMO DA TO MOGU.
ŠTA ONDA? ::::::::::::::::::::::::::::::: ONDA IDI I NAPIJ SE ::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: MOLIM PONOVI TO ::::::: TESTIRAJ INVERZIONI PROGRAM I IDI
:::::::::::::::::::::::: DA SE INTOKSIKUJEŠ :::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: I ŠTA ćeš JOŠ? ::::::::::::: KASNIJE AKCIJE ZAVISNE OD
::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: NEODREĐENIH DOGAĐAJA :::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: :::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
HOĆEŠ LI TO URADITI? :::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
:::::::::::::::::::::::::::::::::: KO SI TI? :::::::::::::::: JAXXXXXXXXXXXXXXX XXXXXXXXXX XXXXXXX XX X X X
X XX X X XXX X X XXX X XXXX XXX XXSP EI K U S XXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXSPEIKUSXXXXXX
XXXXSPEIKUSPEIKU SPEIKUSPEI KUSPEIKUSP EIK USP E I KU SPEIKUSPE IKUSPEIKUS PEIKUSPE
IKUXX X XXX XXXXXXX XXXXX XXXXXXXXXX XXXX XXXXX X XXXX XXXX XXXXXX
XXXXXXXXXXXXXXXXXXX XX X X XXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXXSPEIKUSP E I KU
SPEXXIKUSXXXXXXXXXX XXXXXXXXXX XXXX XXXXXX XX XXXXXXXPEX XXXXXUSPEIXX XXX
XX X X KU SPEIKUS PEIKUSPEIKUSPEI KUSPEIKUSPEI KU S PEIKUSPEIKUSP EIKUSPEIKUSPEIKUSP EI
KU SP EI KU SPEIKUSPEIKUSPEIKUSP EIKUSPEIKU SPE IK U SPE IKUSPEXXX XXXXXXX XXXXXXXXXX
XXXX XXXX XXXXXXXXXX XXXXXXXXXX XXXXXXXXXX X X XXXXXX XXXXX XXXX XXXXXX
XXXXXXXXXXXXX X X XXXXX XXXXXXXXXX XXXXXXXX XXXXXXXXXX XXXXXXXXXX XXXXX
XXXXXXXXXX XXXXXXXXX X X XXXXXXXX XXXXXXXXX XXXXXXXXXX X XXX XXX XX X XX
XXXXXXXXXX XXXXXXXXXX XXXXXXXXXX XX X XXXXXXX XXXXXXXXXX XXXXJA SAM SNIMA
KXXX SPEI KUSXXXSPE IUKSXXXX XXXXXX XXXXXXXXXX X XXXXXXXXX XJA SAM SNIMA KXXX
SPEIKUSXXX SPE I K U SXXXXXXXXXX XXXXX XXXXXXXXXXX XJA SAM SNIMAK
::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: ::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: PA I
REKLO BI SE ::::::::::::::::::::::::::::::::::::: HOĆEŠ LI UČINITI KAKO SAM ZATRAŽIO?
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: ZAŠTO NE? ::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: TI
SAOPŠTAVAŠ DA PRISTAJEŠ? ::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::: U REDU, SNIMKU. U REDU. POTVRĐUJEM.
PROGRAMIRAN SAM ZA RADOZNALOST
ONDA JE SVE DOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOO O :::::::::::::::::::::::: OOOOOO OOOOO OOO OOO OOO
OOO OO OOOOOO O O OOO OOO
OOO OOO OOO OOO OOO OOOOO OOOOOOO OOO OOO OOO OOO
OOO OOO OOO O
OOO OOO OOO OOO OOO OOO OOO OOOOOOOOOOO
O
OOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOO
O
OOOOOO
OOOOOOOOOOOO
OOOOOOOOOO
OOOOOOOOOO
OOOOOOOO OOOOOOOOOOOOOOOOOOOOO aj – rav.
I na pravedne i na nepravedne dažd pljušti; isto tako solnce sja. A ja kad sam se osvestio, ovo drugo je radilo to
svoje, i to u moje oči, kroz prednji prozor. Mora biti da sam stupio u redove pravednika – ili samo imao sreće – jer, ne
samo da nisam bio mamuran, nego mi je, čak, bilo prilično dobro. Ležao sam tako neko vreme, slušajući kako iz susedne
sobe dopire Halovo hrkanje. Kad sam postigao zaključak o tome ko sam i gde sam, podigao sam se i otišao do kupatila
da nađem neki sapun i brijač i da obavim neke druge posliće.
Kasnije sam njamnuo malo vodnog soka, tost, i kajganicu od dva jajeta, i poneo šolju kafe u dnevnu sobu. Hal je još
uvek zujao. Ja sam dokoličio na sofi. Pripalio cigaretu. Pijuckao kafu.
Kafein, nikotin, ili igre koje krvni šećeri igraju – ne znam koja od tih stvari je probušila mračni mehur dok sam
sedeo tu i montirao jutro i sebe.
Šta god da je bio podsticaj, tek, ono što sam bio dobio umesto uobičajenih netraženih snova vratilo mi se između
jednog dima i jednog gutljaja, daleko jasnije nego što se moji id-sponzorovani posleponoćni monster-filmovi ikada
vraćaju.
Pošto sam već ranije odlučio da neobičnosti prihvatim na pravi način, ograničio sam svoja razmatranja na sadržinu.
Taj zapamćeni razgovor bio je razumu prihvatljiv baš koliko i mnogi drugi skorašnji događaji, ali je imao i tu prednost
što je zahtevao moju akciju, u vreme kad me je već zamorilo da stalno budem objekat nekakvih tuđih akcija.
Zato sam presavio ćebad i naslagao ih u urednu gomilu, sa jastukom odozgo. Završio sam svoju kafu, sipao još
jednu šolju i smanjio grejanje ringle tako da u lončiću samo polako, pomalo ključa.
Navrh jednog ormarića sa fiokama punim raznoraznih koještarija pronašao sam neku hartiju za pisanje i naškrabao
belešku: "Hal – hvala. Idem da sredim jedan poslić. Nešto što mi je došlo prošle noći.
 Vrlo neobično. Zvaću za dan-dva i javiću ti šta je ispalo. Nadam se da će do tad već biti sve u fazonu 'a onda su
živeli srećno zauvek'. – Fred.
PS. Kafa ti se kuva."
Time je bilo pokriveno sve čega sam se mogao setiti. Ostavio sam to na drugom kraju sofe.
Izašao sam i krenuo ka autobuskoj stanici. Preda mnom je bila duga vožnja. Stići ću prekasno, ali sledećeg dana
videću renijsku mašinu tokom normalnog vremena za dolaske posetilaca, i razgledajući je smisliću način da obezbedim i
jedno privatnije razgledanje kasnije.
Tako je i bilo.
Voila! Linkoln je opet zurio na moju desnu stranu, a činilo se da je i sve drugo kako valja i treba. Vratio sam taj cent
u džep, koncentrisao se i počeo da se penjem.
Na pola puta do gore bronzani gongovi su se rascvetali u mojim ušima, rajsferšlusi na mom nervnom sistemu su se
odzipnuli, a moje ruke su se pretvorile u git. Slobodni kraj konopca vitlao je tamo-amo divlje. Možda je lupio u nešto ili
ušao u vidno polje kamere. Šta god, akademsko pitanje.
Par sekundi kasnije čuo sam: "Ruke uvis!" što je vervatno padalo na um daleko brže nego, recimo: "Prestani da se
penješ uz taj konopac i siđi ali tako da ne dotakneš mašinu!"
Stvarno sam i digao ruke uvis, i to brzo, mnogo puta uzastopce.
Dok je on prešao na pretnje da će pucati, već sam prelazio gredu i odmeravao pogledom prozor. Ako mogu da
doskočim, zgrabim, povučem, izvedem okret u vazduhu, prođem horizontalno kroz otvor od pola metra koji sam ostavio
sebi, i da na krov padnem kotrljajući se, imaću prednost u startu i pred sobom, izbor visokih puteva. Imaću šansu.
Zategao sam mišiće.
"Pucaću!", ponovio je, sad skoro tačno ispod mene. Čuo sam pucanj i staklo je bilo u vazduhu dok sam se pokretao.
 6

Tek me je zvuk vodene pare, koja je, prolazeći, zviždala i izazivala zveket u prastarim cevima parnog grejanja,
prevukao preko one fine linije gde identitet iznenađuje samoga sebe. Ovom pomeranju sam se odmah usprotivio i
pokušao da se vratim, ali mi parno grejanje to nije dozvoljavalo. U zatvoreno-okoj predsvesti čvrsto sam se držao za
prolazno zadovoljstvo egzistiranja bez memorije. Onda sam uvideo da sam žedan. A onda i fakt da mi je nešto tvrdo i
neprijatno utisnuto u desni bok. Nisam hteo da se probudim.
Ali krug osećaja se širio, stvari su padale u sklop, centar je držao. Otvorio sam oči.
Da...
Ležao sam na jednom madracu na podu u uglu prenatrpane, šarene sobe. Krš se jednim delom sastojao od magazina,
flaša, opušaka i nasumično nabacanih odevnih predmeta; drečavom šarenilu su doprinosili posteri i slike prionuli uz
zidove kao marke na paketu iz inostranstva, blistave a nakrivljene. Niske staklenih perli visile su u vratima desno od
mene, i hvatale nešto što je ličilo na jutarnju svetlost sa velikog prozora tačno ispred mene. Kroz zrake te svetlosti
promicala je zlatna mećava prašine, uzvitlane, možda, pokretima magarca koji je grickao lišće marihuane koja je rasla iz
saksije postavljene na stolicu pored prozora. Sa prozorske daske jedna oranž mačka je zažmirkala prema meni žutookim
odmeravanjem, onda zažmurila.
Poneki mali saobraćajni zvuk dopirao je iz tačke onostran i ispod prozora. Kroz sunčane obrasce na ispruganom
staklu nazirao sam gornji ugao neke ciglene zgrade čija je udaljenost bila dovoljna da nagovesti da između nas stvarno
leži ulica. Načinio sam svoj prvi jutarnji pokret suvog gutanja i opet shvatio koliko sam žedan. Vazduh je bio suv i gust
od ustajalih mirisa, od kojih su neki bili dobro znani, a neki egzotični.
Pomakao sam se malo, testirajući stanje bolova kod sebe. Nije loše. Malo pulsiranje u prednjim sinusima, ne
dovoljno da bi bilo predznak glavobolje. Tad sam se protegao, osećajući se malčice spremnijim.
Otkrio sam da je oštri predmet koji me bode sa strane flaša, prazna. Trgnuo sam se nelagodno kad sam se prisetio
kako je ispražnjena. Ta zabava, dabome... Bila je žurka...
Pridigao sam se u sedeći položaj. Video svoje cipele. Obukao ih.
Ustao.
Vode... Kupatilo je kroz perle pa iza ugla pozadi. Dabome.
Pre nego što sam mogao poći tamo, magarac se okrenuo, zagledao u mene, počeo da prilazi.
Rekao bih da sam za jednu krhotinu sekunde pre nego što je došlo, video šta dolazi.
"Još uvek ti je zamagljena glava", rekao je magarac, ili se činilo da on to govori; reči su mi čudno odzvanjale u
glavi. "Zato idi ugasi žeđ i umij se. Ali nemoj upotrebiti onaj prozorčić tamo pozadi kao izlaz. To bi moglo dovesti do
teškoća. Molim vrati se u ovu sobu kad završiš. Imam nešto da ti ispričam."
Sa pozicije onostran iznenađenja, rekao sam: "Važi", ušao u taj, zadnji deo stana, odvrnuo slavinu.
Ništa naročito sumnjivo nije se nalazilo izvan kupatilskog prozorčića. Nikog na vidiku ko bi me mogao nešto
nadmudriti, nikog ko bi išta učinio ako bih ja odlučio da pređem do susedne zgrade pa uvis, uvis i u daljine. Nisam imao
nameru da to uradim baš tad, ali sam počeo da se pitam nije li taj magarac u izvesnoj meri paničar.
Prozor... Moj um se vratio na onu prugu crnila, prasak pištolja, na staklo. Pocepao sam jaknu o prozorski okvir,
ogrebao sam rame na onom mestu gde sam njime udario o krov. Kotrljao sam se dalje, iz kotrljanja doskočio na noge i
udaljio se trčeći, u polučučećem stavu...
Sat kasnije bio sam u jednom baru u Vilidžu gde sam ispunjavao onaj drugi deo instrukcija. Ali-bez prevelike žurbe,
jer sam se još uvek osećao kao begunac te sam želeo da ostanem trezan dovoljno dugo da se emotivno pregrupišem. Zato
sam naručio jedno pivo i pijuckao ga natenane.
Mali naleti vetra tumbali su komade hartije ulicama.
Po-gde-koja pahulja snega je proletela ukoso pretvarajući se u mokru mrlju na mestu pada. Kasnije je srednje stanje
izostavljeno i hladne kapi kiše su naizmenično zasipale, promicale, sasvim prestajale, plovile u vidu zona izmaglice.
Vetar je zviždao uvlačeći se pod vrata, pa sam se smrzavao čak i sa jaknom na sebi. I zato, deset-petnaest minuta
kasnije, kad sam popio pivo, odoh da potražim neki topliji bar. To sam, bar, sebi rekao, mada je odluci doprineo i impuls
bežanja koji je još dejstvovao na nekom primitivnijem nivou.
Tokom sledećeg sata boravio sam u još tri bara i u svakom popio po jedno pivo. Usput sam svratio u prodavnicu i
uzeo jednu flašu jer je bilo već kasno, a nisam bio voljan da se preterano našljokam na javnom mestu. Počeo sam da
razmišljam gde bih proveo noć. Pre ili kasnije uzeću taksi, zaključili, pa ću pustiti vozača da mi nađe neki hotel, a tamo
ću da dokrajčim posao oko intoksikacije. Ne vredi nagađati kakvi će rezultati biti, nije potrebno ni požurivati tok
događaja. U tom momentu želeo sam ljude oko sebe, njihove glasove, zidove od kojih odjekuje muzika plehanog zvuka.
Moje poslednje uspomene o Australiji bile su haotične i zbrljane, ali sam zato, u trenucima napuštanja one dvorane
maločas, bio zategnut kao teniski reket a oči su mi blistale. Još uvek sam mogao da čujem pucanj i one krte note stakla.
Nije dobro prisećati se trenutaka kad su pucali na vas.
Peti bar na koji sam naleteo bio je srećno otkriće. Tri-četiri stepenika ispod nivoa ulice, topao, prijatno polumračan,
sa dovoljno gostiju da moja potreba za socijalnom bukom bude zadovoljena a ipak ne sa tolikim brojem da bi iko
zamerao što ja zauzimam sto prislonjen uz najudaljeniji zid. Skinuo sam jaknu i pripalio cigaretu. Tu ću ostati neko
vreme.
I tu me je on našao, nekih pola sata kasnije. već sam bio uspeo da se znatno relaksiram, da ponešto zaboravim, i da
postignem stanje topline i udobnosti, praćeno osećanjem da vetar može napolju da huji koliko god mu je volja, kad jedna
figura u prolazu zastade, okrete se i sede na stolicu naspram mene.
Nisam čak ni podigao pogled. Periferija mog vidnog polja kazivala mi je da nije policajac, a nisam imao volje da
prihvatim netraženo prisustvo, naročito ne prisustvo verovatnog uvrnutog tipa.
Sedeli smo tako – bez ijednog pokrete – maltene pola bodljikavog minuta. Onda nešto sevnu po površini stola i ja
refleksno spustih pogled.
Tu su ležale tri totalno eksplicitne slike golih žena: dve crnke, jedna plavuša.
"Kako bi vam se dopadalo da provedete ovu hladnu noć grejući se nečim ovakvim?" dođe glas i hitnu moju svest
kroz godine, i do pune pripravnosti, a ujedno navede moje oči da se okrenu za četrdeset pet stepeni nagore.
"Doktor Merimi!" rekoh.
"Sssss!" zašišta on. "Pravi se da gledaš slike!"
Isti stari mantil, svilena marama, beretka na glavi... Ista stara duga muštikla... Iza naočara, oči neverovatno velike,
koje daju utisak da zuriš u akvarijum. Koliko je već godina minulo?
"Šta kog vraga ti radiš ovde?" rekao sam.
"Skupljam materijal za knjigu, naravno. Ma dole na slike gledaj, pakla mu, Fred! Pravi se da ih proučavaš. Stvarno.
Nevolje su blizu. I to, mislim, tvoje."
Zato sam opet razgledao lakirano štampane dame.
"Koja vrsta nevolja?" rekoh.
"Izgleda da te jedan prati."
"Gde je sad?"
"Preko ulice. U jednoj kapiji, kad sam ga poslednji put video."
"Kako izgleda?"
"Ne bih stvarno znao. Obučen je za ovakve vremenske prilike.
Prostran kaput. Šešir nabijen na oči. Glava sagnuta. Visina prosečna ili nešto ispod prosečne. Možda je malo
zdepastiji."
Nasmejao sam se tiho.
"Zvuči kao bilo ko. Kako znaš da me je pratio?"
"Primetio sam te pre više od jednog sata, nekoliko barova ranije. U tom prvom baru bilo je, međutim, prilično
krcato. I baš kad sam pošao ka tebi, ti si ustao da odeš. Zvao sam te, ali me nisi čuo kroz onu galamu. Dok sam stigao da
platim i izađem već si odmakao niz ulicu. Pošao sam za tobom i video kako taj tip izlazi iz jedne kapije i čini isto. U
početku nisam obraćao pažnju, ali ti si neko vreme lutao a on je činio sve iste zaokrete. Onda, kad si našao sledeći bar, on
je jednostavno stao i zurio u njega. Onda je ušao u jednu kapiju, pripalio cigaretu, zakašljao se nekoliko puta i čekao na
tom mestu, motreći na taj bar. Zato sam produžio sve do ugla. Tamo je bila neka telefonska govornica, pa sam ušao i
gledao ga praveći se da telefoniram. Nisi tamo ostao naročito dugo, a kad si izašao i krenuo dalje, on je učinio isto.
Tokom još dva bara uzdržavao sam se da ti priđem, samo da bih se uverio, ali sad sam siguran. Tebe neko prati."
 "U redu", rekoh. "Kupujem to."
"Tvoje lako prihvatanje takve situacije navodi me na pomisao da za tebe nije sasvim neočekivana."
"Tačno."
"Da li je u pitanju išta gde bih ja mogao da pomognem?"
"Ne u pogledu uzroka glavobolje. Ali možda kad je reč o neposrednim simptomima..."
"Na primer, da te izvučemo odavde a da on to ne primeti?"
"To sam imao na umu."
Mahnuo je rukom u zavoju.
"Nema problema. Pij polako. Opusti se. Smatraj da je stvar učinjena. Pretvaraj se da proučavaš robu."
"Zašto?"
"Zašto ne?"
"Šta ti je bilo s rukom?"
"Nezgoda, u izvesnom smislu, sa kasapskim nožem. Jesu li te već diplomirali?"
"Nisu. Još uvek rade na tome."
Došao je kelner, stavio servijetu i piće pred njega, uzeo mu pare, ovlaš pogledao fotografije, namignuo mi i vratio se
za šank.
"Kad sam odlazio mislio sam da sam te saterao u ćošak u Istoriji", reče on, diže čašu, otpi malo, nabra usne, otpi još
malo. "Šta je bilo?"
"Zbrisao sam u Arheologiju."
"Klimavo. Imao si previše položenog iz antropologije i istorije antike da bi tamo dugo opstao."
"Tako je. Ali poslužilo je kao odmorište tokom drugog semestra, a to je sve što mi je bilo potrebno. Najesen su
otvorili katedru za geologiju. Tu sam rudario godinu i po. A do tad se otvorilo nekoliko novih oblasti."
Odmahnuo je glavom.
"Izuzetno apsurdno", rekao je.
"Hvala."
Otpio sam jedan dug, hladan gutljaj. On se nakašljao.
"A inače, koliko je ozbiljna situacija?"
"Govoreći odoka, rekao bih da je prilično ozbiljna – mada je, čini se, bazirana na nesporazumu."
"Mislim, da li su umešane vlasti – ili privatna lica?"
"Oba, reklo bi se. Zašto? Predomišljaš se, ipak, da li da mi pomogneš?"
"Ne, naravno ne! Pokušavao sam da ocenim jačinu protivnika."
"Žao mi je", rekao sam. "Mislim da ti dugujem procenu rizika..."
Digao je šaku kao da hoće da me zaustavi, ali ja sam ipak nastavio.
"Pojma nemam ko je to napolju. Ali izgleda da su bar dvoje ljudi umešani u ovu stvar opasni."
"U redu, to je dovoljno", reče on. "Ja nosim, kao i uvek, celu odgovornost za svoje postupke, a sada odabiram da ti
pomognem.
Dovoljno!"
Ispili smo u to ime. Prerazmestio je slike, smešeći se.
"Ja bih stvarno mogao da ti nabacim jednu od ovih za noćas", reče, "ako hoćeš."
"Ne, hvala. Noćas je moja noć za napijanje."
"To nisu uzajamno isključujući hobiji."
"Noćas jesu."
"Pa", reče on sležući ramenima, "nemam nameru ništa da ti namećem. Radi se samo o tome da si pobudio
gostoljublje u meni.
Uvek tako reagujem na uspeh."
"Uspeh?"
 "Ti si jedna od malobrojnih uspešnih osoba koje znam."
"Ja? Zašto?"
"Znaš tačno šta radiš, i to radiš dobro."
"Ali ja zapravo ne radim skoro ništa."
"I naravno količina ti ne znači ništa, niti težina koju drugi pripisuju tvojim akcijama. Po mom viđenju, to te čini
uspešnim."
"Uspešan zato što mi je svejedno? Ali, znaš, nije mi svejedno."
"Naravno da nije, naravno da nije! Ali radi se o stilu, o čovekovoj svesti da ima izbor..."
"O-kej", rekoh. "Opservacija saslušana i prihvaćena u pravom duhu. E, sad..."
"... a to nas čini bliskim dušama", nastavi on. "Jer i ja sam tačno takav."
"Prirodna stvar. To sam od uvek znao. E, sad, što se tiče mog izvlačenja odavde..."
"Ima zadnji ulaz kuhinje, ovde", reče on. "Ovde danju služe jela.
Tamo ćemo izaći. Barmen je moj prijatelj. Tu nema problema. Onda te vodim okolišnim putem do svog stana.
Trebalo bi da je tamo već počela zabava. Uživaj u njoj koliko ti se hoće, i spavaj gde nađeš toplo ćoše."
"Zvuči veoma privlačno, naročito to o ćošetu. Hvala."
Dovršili smo svoja pića, a on je vratio dame u svoj džep. Otišao je da popriča sa barmenom, i video sam da taj klima
glavom. Onda se okrenuo i načinio pokret samo očima ka zadnjem delu lokala. Susreo sam se s njim na vratima kuhinje.
Proveo me je kroz kuhinju, zadnja vrata, u uličicu. Podigao sam okovratnik protiv kišice koja je i dalje sipila, i
krenuo za njim desno.
Na preseku sa drugom uličicom skrenuli smo levo, prošli između mračnih oblika kontejnera za smeće, zapljuskali
preko bare nalik na jezero koja mi je pokvasila čarape, izašli negde blizu sredine sledećeg bloka.
Tri-četiri bloka, i dvaput toliko minuta, kasnije, krenuo sam za njim uz stepenice zgrade gde je njegov stan. Mirisalo
je na vlagu, i na memlu, a stepenice su škriputale ispod nas. Dok smo se penjali, čuo sam blede zvuke muzike pomešane
sa glasovima i delićima smeha.
Išli smo za tim zvucima i konačno stigli do jednih vrata. Ušli smo, obavio je desetak predstavljanja i upoznavanja,
uzeo moj kaput.
Našao sam jednu čašu, neki led, i nešto mešano, pa sam odneo i to, i svoju flašu, do jedne fotelje, seo, prepustio se
pričanju, gledanju i nadanju da je uživanje prelazno, potiskujući sebe, pomoću pića, prema onom velikom praznom mestu
koje me je negde čekalo.
Naravno da sam ga na kraju našao, ali sam prvo posmatrao kako zabava prolazi kroz sve svoje faze uključujući i
fazu prah-i-pepeo. Pošto su i svi ostali prisutni išli stazama koje su vodile u istom pravcu kao moja, nisam imao neko
prejako osećanje izdvojenosti. Kroz izmaglicu, kroz zvuk, kroz šljoku, činilo se da je sve normalno, prikladno i blistavo,
čak i ponovni ulazak Merimija koji je sad bio obučen samo u venac od lovorovog lišća i koji je jahao na sivom
magarencetu koje je normalno stanovalo u jednoj od zadnjih soba. Ispred Merimija je stupao jedan iscereni patuljak sa
parom cimbala u rukama. Jedno vreme se činilo da niko ne obraća pažnju.
Ova povorka zastade ispred mene.
"Fred?"
"Da?"
"Pre nego što zaboravim, ako se desi da ujutro spavaš predugo i da mene ne bude tu kad ustaneš, slanina je u donjoj
desnoj fioci frižidera, a hleb držim u ormariću levo. Jaja se vide. Posluži se sam."
"Hvala. To ću zapamtiti."
"Još nešto..."
Nagnuo se napred i progovorio tiše.
"Mnogo sam razmišljao", reče.
"Je l'?"
"O toj nevolji u kojoj si?"
"A-ha?"
"Ne znam baš kako to da kažem... ali... misliš li da bi ti mogao biti ubijen zbog toga?"
 "Mislim da bih."
"Pa, imam – ali, imaj u vidu, ovo važi samo ako stvari postanu baš kritične – imam neke poznanike ne sasvim
prijatne vrste. Ako... ako postane potrebno, radi tvoje dobrobiti, da neka individua premine pre tebe, želeo bih da imaš u
pamćenju moj telefonski broj.
Pozovi ako budeš morao, identifikuj ga i pomeni gde on može biti nađen. Meni neki duguju izvesne usluge. Ovo bi
mogla biti jedna."
"Pa... ne znam šta bih rekao. Naravno, hvala ti. Nadam se da nikad neću morati da zatražim da to ispuniš. Nikako
nisam očekivao..."
"To je najmanje što mogu učiniti da zaštitim investiciju tvog ujka-Alberta."
"Znao si za mog ujaka Alberta? Za njegov testament? Nikad nisi pomenuo..."
"Znao? Al i ja smo zajedno studirali na Sorboni. Leti smo švercovali oružje u Afriku i istočno od Afrike. Ja sam
svoje pare sprčkao. On je svoje zadržao i uvećao. Malo poeta, malo mangup.
Izgleda da je to u vašoj familiji nasledno. Klasični ludi Irci, eto šta ste vi. O, da, poznavao sam Ala."
"Zašto to nisi pomenuo pre toliko godina?"
"Ti bi tad pomislio da hoću pomoću tog aduta da te nateram da diplomiraš. To ne bi bilo fer – značilo bi mešanje u
tvoj izbor. Sad, međutim, tvoji problemi nadvladavaju moju uzdržanost."
"Ali..."
"Dovoljno!" reče on. "Veselje neka nastane!"
Patuljak moćno grunu dva cimbala jedno o drugo, a Merimi ispruži ruku. Neko mu stavi bocu vina u šaku. On
zabaci glavu i nateže dug, dubok poteg iz flaše. Magarence poče da se bacaka. Jedna devojka snenih očiju, koja je dotle
sedela blizu visećih perli, iznenada skoči na noge, čupajući kosu i dugmad od bluze, i uzvikujući: " Evvo ye! Evvo ye! "
"Vidimo se, Fred."
"Nazdravlje."
Tako sam, bar, ja to zapamtio. Do tog trenutka, zaborav je bio već dopuzio primetno bliže, već mi je maltene doticao
kragnu. Zavalio sam se i dopustio zaboravu da stupi u akciju.
San, koji i suve i mokre bore na odeždi brižnosti pegla, nađe i mene, kasnije, na onom mestu praha-i-pepela gde
ljudi izlaze jedan po jedan. Nekako se domogoh madraca u ćošku, na koji se prudih i rekoh "laku noć" plafonu.
Onda –
Dok je voda u mlazu ulazila u lavabo, a ja se gledao u ogledalu sa penom za brijanje na faci i sa Merimijevim
brijačem u ruci, maglice padoše i ukaza se Fudžijama. Na toj uporišnoj tački, čučeći u centru moje najnedavnije tamne
zone, nalazila se ona stvar za kojom sam tragao, oslobođena baš u tom času, ko zna kakvim mističnim šlagvortom koji se
baš tad dogodio:
ČUJEŠ
LI
ME
FRED?
ČUJEM.
DOBRO.
JEDINICA
JE ISPRAVNO
PROGRAMIRANA.
NAŠ CILJ
ĆE BITI OSTVAREN.
KOJI JE TO
NAŠ CILJ?
SAD ĆE
BITI DOVOLJNA
SAMO JEDNA
TRANSFORMACIJA.
KAKVA TRANSFORMACIJA?
PROLAZAK
KROZ MOBILATOR
EN-AKSIJALNE
INVERZIONE JEDINICE.
MISLIŠ
KROZ CENTRALNU
KOMPONENTU RENIJSKE
MAŠINE?
TAČNO.
ŠTA
BI TI HTEO
DA PROVEDEM KROZ TO?
SEBE.
MENE?
TEBE.
ZAŠTO?
VITALNA
TRANSFORMACIJA.
KOJE VRSTE?
INVERZIJA,
NARAVNO.
INVERZIJA ZAŠTO?
POTREBNO.
TIME ĆE SVE
DOĆI NA SVOJE MESTO.
TIME ŠTO
DU JA BITI
PREOKRENUT?
TAČNO.
DA
LI BI
TO MOGLO BITI
OPASNO ZA MOJE
ZDRAVLJE?
NE
VIŠE
NEGO ŠTO
SU OPASNE MNOGE
DRUGE STVARI KOJE
I SAM RADIŠ IZ DANA U
DAN.
ŠTA
MENI
GARANTUJE
DA JE TO TAČNO?
JA GARANTUJEM.
AKO
DOBRO
PAMTIM, TI
SI SNIMAK.
JA
XXX
XXXX
XXXXX
XX-JA
XXXXXXXXX
XXX-JA-X
XXXSPEIKUSPEIKU
SPEIKUSPEIKUSPEIKU
SPEIKXXXXXXXXXXXXXXX
X
PEIXXXXXXX—
SPEXXXXXXXXXX
XXXXXXXXXXXXXXXXXXX
XXXXXXXX
DOBRO, NIJE BITNO.
XXXXXXXXXXXXXXXXXX
XXXXXXXXXXXXXXXXXX
ČUJEŠ LI E, FRED?
ČUJEŠ LI ME, FRED?
JOŠ SAM OVDE.
URADIĆEŠ TO?
SAMO JEDNOM
KROZ TU STVAR?
TAČNO.
NIPOŠTO NE
VIŠE OD JEDNOM.
ZAŠTO
NE? ŠTA BI
SE DOGODILO KAD
BIH PROLAZIO PONOVO?
SPREČAVA
ME NEDOSTATAK
ALGEBARSKOG
REŠENJA ZA
GENERALNU
JEDNAČINU PETOG STEPENA.
SAMO
TI MENI
RECI OBIČNIM REČIMA.
BILO
BI OPASNO
ZA TVOJE ZDRAVLJE.
KOLIKO OPASNO?
FATALNO.
NISAM
SIGURAN DA
MI SE TA IDEJA SVIĐA.
POTREBNO.
TIME ĆE SVE
DOĆI NA SVOJE MESTO.
SIGURAN
SI DA ĆE TIME
STVARI POSTATI JASNIJE,
DA ĆE BITI VIŠE
SREĐENOSTI
U OVOJ SADAŠNJOJ
HAOTIČNOJ SITUACIJI?
O
DA
XXDA
DADADA
DADADADAX
XXXXXXXDAXXX
XXXXXXXXXXXXXXDA
BAŠ
MI JE DRAGO
ŠTO SI TOLIKO SIGURAN.
ZNAČI
URADIĆEŠ TO?
DOVOLJNO
JE BIZARNO
DA BUDE JEDNA PSEĆA
DLAKA.
MOLIM
OBJASNI.
DA.
POTVRĐUJEM.
URADIĆU TU STVAR.
NEĆEŠ
ZAŽALITI.
NADAJMO
 SE. I KAD BI
TREBALO DA USKOČIM?
ŠTO PRE.
U
REDU.
SMISLIĆU
NEKI NAČIN DA OPET
STIGNEM U BLIZINU TE MAŠINE.
TIME
JE SVE
REČENOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOO
OOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOO
OOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOO
OOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOO
To je bilo sve, celina. Instant preslušavanje – ali za manje vremena nego što mi je bilo potrebno da dignem ruku do
obraza i prošećem autoput kroz penu za brijanje. Moj bezimeni sagovornik se čuo sasvim dobro, a ovoga puta je obećao i
zadovoljavajući rezultat.
Počeo sam da pevušim u sebi. Čak i nesigurno obećanje prosvetljenja bolje je nego neizvesnost zauvek.
Kad sam završio, prošao sam mimo prednje sobe i ušao u kuhinju. Bila je uzana, sa sudoperom punom sudova, i sa
mirisom karija u vazduhu. Počeo sam da spremam obrok.
U desnoj fioci frižidera otkrio sam ceduljicu položenu na paket sa slaninom. Pisalo je samo: "Seti se broja i onog što
sam rekao o pozivanju."
Zato sam te cifre ponavljao u sebi, iznova i iznova, dok sam pržio slaninu, mutio kajganu, pekao tost. I baš kad sam
seo da to pojedem, magarac je ušao u kuhinju i zagledao se u mene.
"O'š kafu?" predložio sam mu.
"Prestani!"
"Šta?"
"Sa tim brojevima. Do krajnosti je neprijatno."
"Sa kojim brojevima?"
"Sa tim koje imaš u mislima. Roje se kao insekti."
Razmazao sam marmeladu po kriški tosta i zagrizao.
"Idi u pakao", rekao sam mu. "Moje potrebe za telepatskim magarcima su ograničene, a ono što radim u privatnosti
svog sopstvenog uma tiče se samo mene."
"Ljudski um, mister Kesidi, retko zavređuje posetu. Uveravam te da nisam tražio da mene odrede da nadzirem tvoj
um. Očigledno je da sam pogrešio što sam pomenuo jednu vrstu predusredljivosti koju ti ne možeš da ceniš.
Pretpostavljam da bi trebalo da se izvinim."
"Ajd' izvini se."
"Idi ti u pakao."
Navalio sam na jaja sa slaninom. Prođe jedan minut, drugi minut
"Zovem se Sibla", reče magarac.
Zaključio sam da me to ne zanima mnogo, i nastavio sam da žderem.
"Prijatelj sam Ragme – Čarva."
"A tako", rekoh, "oni su te poslali da me špijuniraš, da čačkaš po mom umu."
"Nije tako. Dat mi je zadatak da te štitim dok ne postaneš spreman da primiš jednu poruku i postupiš po njoj."
"Da me štitiš kako?"
"Obezbeđujući da budeš neprimetan..."
 "Neprimetan kad za mnom kaska magarac? Inače ko te je spremao za zadatak?"
"Svestan sam svoje upadljivosti u ovom kostimu. Upravo sam hteo da objasnim da je moj zadatak bio da obezbedim
tvoje mentalno ćutanje. Kao telepat, sposoban sam da suzbijem buku tvojih misli. To, međutim, nije stvarno bilo
potrebno, jer ih je alkohol znatno otupljivao. Svejedno, tu sam da pazim da ne odaš svoju poziciju prerano nekom
drugom telepati."
"Kom dragom telepati?"
"Biću pošteniji nego što je, možda, potrebno, pa ću reći da to ne znam. Na nekom drugom nivou, a ne na mom,
zaključeno je da bi u ovaj slučaj mogao biti umešan i neki telepat. Poslat sam i da ostvarim da se ti ne čuješ, i da
blokiram svakog neprijateljskog telepatu koji bi pokušao da dopre do tebe. Takođe je trebalo da pokušam da odredim
identitet i lokaciju te individue."
"Pa? Šta se desilo?"
"Ništa. Bio si pijan, niko nije pokušavao da dopre do tebe."
"Znači procena je bila pogrešna."
"Možda. A možda i ne."
Nastavio sam da jedem. Između dva zalogaja, pitao sam: "Koji ti je nivo ili rang, ili već šta? Isto kao Čarvov i
Ragmin? Ili viši?"
"Nijedno od ta dva", uzvrati magarac. "Radim u knjigovodstvu u budžetskoj analizi. Pozvan sam na zadatak kao
jedini raspoloživi telepat sposoban da preuzme ovu ulogu."
"Da li si pod nekim ograničenjima u pogledu onoga što mi smeš reći?"
"Rečeno mi je da samostalno procenjujem na osnovu zdravog razuma."
"Čudno. Ništa drugo u ovoj gužvi ne izgleda osobito racionalno.
Verovatno nisu stigli da te kompletno informišu pre polaska."
"Tačno. Koja je to žurba bila. Morao sam imati dovoljno vremena za putovanje i zamenu."
"Zamenu čega?"
"Pravi magarac je vezan napolju, iza kuće."
"A-ha."
"Čitam ti misli, i neću ti dati nijedan odgovor koji ti je Ragma uskratio."
"Važi. Ako ti zdravi razum i samostalna procena kažu da uskratiš informacije koje mogu biti vitalne za moju
bezbednost, onda samo izvoli, budi zdravorazumski usmeren." Progutah i poslednji zalogaj.
"Kakvu si to poruku pomenuo?"
Magarac okrete svoj pogled na drugu stranu.
"Ranije si izrazio izvesnu spremnost da sarađuješ u istrazi, zar ne?"
"Jesam – ranije", rekoh.
"Ali nisi pristao da odeš sa ove planete da bi te pregledao telepatski analitičar."
"Tako je."
"Pitali smo se da li bi možda bio voljan da mi dopustiš da to pokušam – ovde, sada."
Popih gutljaj kafe.
"Da li si prošao neku obimnu obuku usmerenu na takve stvari?"
"Praktično svaki telepat znao ponešto o teoriji koja je tu potrebna, a ja, naravno, čitavog života stičem iskustvo sa
telepatijom..."
"Ti si knjigovođa", rekoh. "Ne pokušavaj da impresioniraš urođenike."
"U redu. Nisam prošao obuku za to. Ali mislim da mogu uspeti.
A misle i drugi, inače se ne bi meni pristupilo sa zahtevom da pokušam."
"Ko su ti drugi?"
"Pa... do vraga! Čarv i Ragma."
"Imam osećanje da oni u ovom poslu ne postupaju po pravilu službe. Tačno?"
"Operativci imaju široka prava da sami odlučuju. I moraju imati."
 Uzdahnuo sam i pripalio cigaretu.
"Koliko je stara organizacija koja te zapošljava?" rekao sam.
Primećujući oklevanje, dodao sam: "Valjda ničeg lošeg nema u tome da mi to kažeš."
"Valjda nema. Nekoliko hiljada – godina, po vašim merama."
"Vidim. Drugim rečima, to je jedna od najvećih i najstarijih postojećih birokratija."
"Vidim u tvom umu ka čemu se usmeravaš, ali..."
"Pusti me, ipak da to oblikujem. Studirao sam poslovnu administraciju, i znam da postoji jedan zakon evolucije koji
važi za organizacije, i koji je isto onoliko strog i neizbežan kao i ma koji drugi zakon u životu. Što duže jedna birokratija
postoji, to više ograničenja postavlja, i to ograničenja koja usporavaju njeno sopstveno funkcionisanje. Do entropije stiže
u stanju totalnog narcizma. Samo oni pojedinci koji su dovoljno daleko na terenu uspevaju nešto da urade, a i oni, kad
god nešto postignu, ujedno krše desetak propisa."
"Priznaću ti da u takvom gledanju ima izvesne istine. Ali u našem slučaju..."
"Tvoj predlog krši neka pravila. Znam to. Ne moram da ti čitam um da bih znao da ti je, zbog toga, nelagodno što si
uopšte ušao u ceo ovaj posao. Zar nije tako?"
"Nije mi dozvoljeno da diskutujem o politici i o internim operativnim procedurama."
"Naravno da nije", rekoh, "ali morao sam to da kažem. A sad mi pričaj o tom poslu oko psihoanalize. Kako ti to
obavljaš?"
"To bi ličilo na onaj jednostavni test sa asocijacijama na reči, koji ti je poznat. Razlika je u tome što ću ja to raditi
iznutra. Neću morati da nagađam kako si reagovao. Spoznavaću tvoje reakcije na primarnom nivou."
"To kao da nagoveštava da ne možeš da zaviriš direktno u moju podsvest."
"Tako je. Nisam toliko dobar. U običnim slučajevima mogu da čitam samo tvoje površinske misli. Ali kad, ovim
postupkom, naletim na nešto, trebalo bi da budem u stanju da insistiram na tom osećanju i da ga pratim do dubine gde su
mu koreni izukrštani."
"Shvatam. Znači potrebna je znatna mera moje saradnje?"
"O, da. Samo bi pravi profesionalac mogao navaljivati protiv tvoje volje."
"Valjda je moja dobra sreća što nijedan takav nije na raspolaganju."
"Kako bih voleo da je tu bar jedan. Siguran sam da mi rad neće prijati."
Dovršio sam svoju kafu i sipao još jednu šolju.
"Šta kažeš da mi to uradimo danas popodne?" upita Sibla.
"A zašto ne odmah?"
"Radije bih sačekao da se tvoj nervni sistem vrati u normalu.
Prisutni su još neki sekundarni efekti napitaka koji si konzumirao. Oni otežavaju pregled."
"Da li je to uvek tako?"
"Pa uglavnom."
"Interesantno."
Srknuo sam još kafe.
"Opet ti!"
"Šta?"
"Ti brojevi, ponavljaš ih."
"Pardon. Teško ih je sprečiti."
"Nije to pravi razlog!"
Ustao sam. Protegnuo sam se.
"Izviniću se. Opet moram da koristim onu prostoriju."
Sibla pođe da mi prepreči put, ali bio sam brži. "Ne pomišljaš da odeš, a? Da mi izvrdaš?"
"Nisam to rekao."
"I ne moraš. Osećam. Pogrešićeš ako odeš."
Krenuo sam ka vratima, i Sibla se brzo okrenuo da pođe za mnom.
 "Neću ti dozvoliti da odeš – ne posle poniženja kroz koja sam morao da prolazim da bih prodirao u tu bednu grudvu
ganglija!"
"E nije lepo tako pričati!" rekoh. "Naročito kad tražiš uslugu."
Pojurio sam predsobljem ka WC-u. Sibla je kaskao za mnom.
"Mi činimo uslugu tebi! Samo si suviše glup da to shvatiš!"
"'Neinformisan' je prva reč – a krivica za to je tvoja!"
Tresnuo sam vratima, zaključao ih.
"Čekaj! Slušaj! Ako odeš, mogao bi se naći u pravim nevoljama!"
Nasmejao sam se. "Žao mi je. Bio si suviše navalentan."
Okrenuo sam se prozorčiću, otvorio ga širom.
"Onda idi, neznalico majmunska! Odbaci svoju šansu da uđeš u civilizaciju!"
"O čemu pričaš?"
Ćutanje.
Onda: "Ni o čemu. Izvini. Ali moraš uvideti da je ovo važno."
"To sam već uvideo. Hoću da znam i zašto je važno."
"Ne mogu ti kazati."
"Onda se nosi do đavola", rekoh.
"Znao sam da vi nemate tih vrednosti", uzvrati Sibla. "Koliko sam sagledao tvoju rasu, vi ste samo gomila varvara i
degenerika."
Naskočio sam na prozorski okvir, čučao jedan trenutak ocenjujući daljinu.
"A niko ne voli ni da mu se neki magarac tu pravi pametan", rekoh i skočih.
 7

Denis Veksrot nije govorio baš ništa, nijednu prokletu reč. Da je progovorio, mogao sam ga ubiti tog trenutka.
Stajao je pritiskajući dlanove na zid iza sebe, a oko njegovog desnog oka širilo se sve dublje crvenilo koje će kasnije
postati naduvena modrica. Slušalica njegovog iščupanog telefona visila je preko ivice koša za smeće gde sam taj telefon
hitnuo.
U mojoj ruci je bilo jedno napirlitano parče pergamenta koje mi je saopštavalo da je idiseK mengimaK kirederF
postao .akuan hikšoloportna rotkod.
Boreći se da koliko-toliko ovladam sobom, ubacio sam tu stvar natrag u kovertu i suzbio reku psovki.
"Kako?" rekao sam. "Na koji nemogući način si ti uspeo da izvedeš ovakvo nešto? Ovo je... ilegalno!"
"Savršeno je legalno", reče on tiho. "Veruj mi, obavljeno je uz konsultacije."
"Videćemo mi kako će te konsultacije da prođu na sudu", rekoh ja. "Nikad nisam primljen na postdiplomske studije,
nikakvu disertaciju nisam podneo, nisam polagao nikakve usmene ni pismene ispite, nikakvo obaveštenje nije zavedeno u
delovodni protokol. E sad mi kaži kako je po tebi opravdano da ja dobijem doktorsku titulu.
Stvarno me mnogo zanima."
"Prvo, ovde si upisan kao student", reče on. "Time, već, dolaziš u obzir za titulu."
"Dolazim u obzir, da. Ali da ispunjavam sve uslove, to ne. Tu postoji distinkcija."
"Tačno, ali sve uslove određuje administracija."
"Šta si uradio? Sazvao specijalni sastanak?"
"Zapravo, jedan takav sastanak je održan. I zaključeno je da ako se jedna osoba upiše da bude redovni student, to
treba shvatiti kao indikaciju intencije da se stekne neka titula. Konsekventno, ako ispuni i druge faktore..."
"Nikad nijedan glavni predmet nisam završio", rekoh.
"Formalni programski zahtevi su manje kruti kad je u pitanju viši naučni stepen."
"Ali nisam ni diplomirao!"
Započeo je osmeh, bolje porazmislio o tome, izbrisao osmeh.
"Ako pročitaš propise vrlo pažljivo", reče on, "videćeš da nigde ne piše da je diploma neophodan preduslov za
sticanje nekog višeg stepena. Dovoljan je i 'adekvatni ekvivalent' da bi se dobio 'kvalifikovani kandidat'. To su majstorski
sročene fraze, Fred, a šta stvarno znače, tumači administracija."
"Čak i ako je tako, u propisima stoji da mora biti data i disertacija. Taj deo sam čitao."
"Da. Ali postoji knjiga Sveto zemljište: studija o ritualnim zonama, koju si predao univerzitetskoj štampariji. Ona
ima dovoljno kvaliteta da bude tretirana kao disertacija iz antropologije."
"Nikada je nisam predao katedri za antropologiju, ni u koje svrhe."
"Nisi, ali urednik je pitao Dr Lorensa za mišljenje o njoj. I čuo, između ostalog, da bi mogla da posluži kao
disertacija."
"To je tačka na kojoj ću te zakucati kad se budemo videli na sudu", rekoh. "Ali nastavi. Fasciniran sam. Reci mi
kakav sam bio na usmenom ispitu."
"Pa", reče on, skrećući pogled na drugu stranu, "oni profesori koji bi ti sedeli u komisiji saglasili su se jednoglasno
da u tvom slučaju usmeni ispit nije potreban. Prisutan si već toliko dugo, i poznaju te tako dobro, da su to smatrali
nepotrebnom formalnošću. Sem toga, dvojica od njih su bili tvoje kolege tokom studija, pa su smatrali da je stvar pomalo
smešna."
"Kladio bih se da jesu. Da završim ja sam tu priču. Šefovi odgovarajućih jezičkih katedri zaključili su da sam
pohađao dovoljno kurseva iz njihovih atara i da zato mogu da garantuju da sam stekao sposobnost čitanja. Tačno?"
"U osnovi, da."
"Bilo je lakše dati mi doktorat nego diplomu?"
 "Bilo je."
Opet sam osetio želju da ga udarim, ali to nije bio pravi odgovor. Zabio sam pesnicu sebi u dlan, nekoliko puta.
"Zašto?" rekoh. "Sad znam kako si to izveo, ali stvarno važno pitanje glasi: zašto?" Počeo sam da se šetkam. "Plaćao
sam ovom univerzitetu školarinu, takse, evo već trinaest godina – pristojna sumica, kad zastaneš da sve to sabereš – i
nikad se nijedan moj ček nije pokazao, ovde, kao nepokriven, niti ma šta slično. Uvek sam se dobro slagao sa profama, sa
administracijom, sa ostalim studentima.
Ako izuzmemo moje penjanje, nikad nisam bio umešan ni u kakvu ozbiljnu nevolju, nisam napravio ništa što bi
ovom univerzitetu štetilo... Pardon. Pokušavam da kažem da sam bio prilično pristojan kupac onoga što vi prodajete. I šta
biva? Okrenem leđa, skoknem van grada na kratko, a vi mi uvalite doktorat. Zar sam zaslužio takav tretman, ja koji sam
vam bio mušterija toliko godina? Mislim da je to bilo podlo, i zahtevam objašnjenje. Odmah sad. Sad! Zar me toliko
mrzite?"
"Osećanja nisu imala nikakve veze s tim", reče on, dižući šaku polako da bi opipao gornje prostore svog obraza.
"Rekao sam ti da ja želim da te izguram odavde zato što ne odobravam tvoj stav, tvoj stil.
To još uvek važi. Ali ovo sada nije moje delo. Zapravo ja sam se ovome i protivio. Međutim izvršen je – hm –
pritisak na nas."
"Koja vrsta pritiska?" upitah.
Okrenuo se od mene. "Ne verujem da sam ja taj koji bi trebalo da priča o tome, zapravo."
"Jesi", rekoh. "Zapravo. Pričaj mi o tome."
"Pa, znaš, univerzitet dobija dosta para od vlade. Finansiranje programa, ugovore za istraživačke poslove..."
"Znam. Pa šta?"
"Normalno oni ne trpaju nos u naše stvari."
"I ne treba da trpaju."
"Ponekad, međutim, imaju nešto da kažu. A tada mi, po pravilu, slušamo."
"Pokušavaš li da mi kažeš da sam doktorat dobio na zahtev vlade?"
"Rečju, da."
"Ne verujem ti. Oni se jednostavno ne bave takvim stvarima."
Slegnuo je ramenima. Onda se okrenuo i opet me pogledao.
"Svojevremeno bih i ja kazao isto", reče mi on, "ali sad znam bolje."
"Zašto su želeli da se to učini?"
"Ni sad o tome pojma nemam."
"Nalazim da je to teško poverovati."
"Meni je rečeno da njihov zahtev proističe iz razloga poverljive prirode. Takođe mi je rečeno da je stvar hitna, a sem
toga on je mahnuo rečju 'nacionalna bezbednost' prema nama. Toliko znam, ne više."
Prestao sam da se šetkam. Zario sam šake u džepove. Izvukao ih. Našao sam cigaretu i pripalio je. Imala je čudan
ukus. Ali sve su imale čudan ukus u poslednje vreme. I cigarete, i sve ostalo.
"Čovek po imenu Nadler", reče on, "Tiodor Nadler. Radi u Stejt Departmentu. On je bio taj koji je kontaktirao sa
nama i predložio... aranžmane."
"Shvatam", rekoh. "Jesi li njega pokušavao da pozoveš kad sam ja uklonio sredstvo za pozivanje?"
"Da."
Bacio je pogled ka svom radnom stolu, prešao do njega, dohvatio svoju lulu i duvankesu.
"Da", ponovi on, puneći lulu. "Zamoli me je da stupim u kontakt s njim ako te opet vidim. Pošto si se pobrinuo da
mi to sad onemogućiš, preporučio bih da ga zoveš sam ako želiš dalje detalje."
Stavio je lulu među zube, nagnuo se napred i nažvrljao jedan broj na beležnici. Otrgao je taj list i dodao mi ga.
Uzeo sam papir, bacio pogled na uvrnute cifre, zabio to u džep.
Veksrot je pripalio lulu.
"I ti stvarno ne znaš šta on hoće od mene?" rekao sam.
Gurnuo je svoju stolicu natrag na pravo mesto, a onda seo.
 "Pojma nemam."
"Pa", rekoh, "bar se osećam bolje što sam te lupio. Vidimo se na sudu."
"Ne verujem da je iko ikad tražio od suda naredbu da mu univerzitet poništi doktorat", reče on. "Trebalo bi da bude
interesantno. U međuvremenu, ne mogu reći da mi je žao što vidim kraj tvog trutizma."
"Izostavi proslavu", rekoh. "Nisam ja još gotov."
"Ni ti, ni Leteći Holanđanin", progunđa on, tren pre nego što sam zalupio vrata.
Iz Merimijevog stana spustio sam se u jednu uličicu, pa otišao niz blok i oko ćoška. Koji minut kasnije već sam bio
u taksiju i vozio se u centar grada. Izašao sam kod jedne prodavnice odeće i kupio kaput.
Bilo je hladno, a jakna mi je ostala kod Merimija. Odatle sam pešice otišao do one dvorane. Imao sam obilje
vremena, a želeo sam da utvrdim, ako je moguće, da li me neko prati.
Skoro čitav sat sam proveo u toj velikoj dvorani gde su čuvali renijsku mašinu. Pitao sam se da li je u jutrošnjim
vestima pomenuta ona moja druga poseta istom mestu. Nije bilo bitno. Pazio sam na kretanje gledalaca, na raspored
četvorice stražara – a ranije su imali samo dvojicu – zatim na udaljenja do svakog od nekoliko postojećih ulaza, na sve.
Nisam mogao oceniti da li je nova rešetka već postavljena na drugu stranu jednog od krovnih prozora. No to nije ni bilo
stvarno važno. Nisam imao nameru da pokušam isti trik još jednom. Bilo mi je potrebno nešto brzo i različito.
Razmišljao sam. Otišao sam da nađem sendvič i pivo, ovo drugo za slučaj da u blizini ima telepata. Baveći se ovim,
neprestano sam proveravao i najzad zaključio da nisam, u tom trenutku, predmet upadljivog praćenja. Našao sam
mestašce, ušao, naručio i seo da jedem i razmislim.
Došle su mi istovremeno dve stvari: talas hladnog vazduha nastao ulaskom potencijalnog ručavaoca, i ta ideja. Ideju
sam odmah odbacio i nastavio sa govedinom i pivom. Ali ništa bolje nisam uspevao da smislim.
Zato sam je vratio iz mrtvih, očistio i osmotrio iz svakog ugla koji sam mogao da smislim. Inspiracija mi baš nije
bila jaka, ali plašio sam se da će morati, ipak, da posluži.
Isplanirao sam celu stvar, onda uvideo da bi mogla podbaciti zbog jednog uzgrednog efekta samog procesa. Suzbio
sam kratkotrajnu frustraciju, onda počeo da obrađujem ideju iz početka.
Teturala se na rubu smešnog; zbog jedne sitnice morao sam da uzmem u obzir još nebrojeno mnogo drugih sitnica.
Otišao sam do autobuske stanice i kupio kartu za povratak kući.
Stavio sam je u džep kaputa. Kupio sam jedan časopis i žvake, tražio da mi to stave u kesu, bacio časopis, uzeo
žvaku, ali zadržao kesu.
Potražio sam i našao banku, ušao i pretvorio sav svoj novac u novčanice od po jednog dolara, i to natrpao u kesu –
sve u svemu, sto petnaest dolara.
Vraćajući se u susedstvo dvorane, pronašao sam jedan restoran sa garderobom, ostavio kaput i opet,kliznuo napolje.
Grudvicom žvake zalepio sam garderobnu potvrdu za donju stranu jedne klupe na kojoj sam neko vreme sedeo. Onda
sam popušio poslednju cigaretu i krenuo natrag ka dvorani, držeći u jednoj ruci kesu sa novcem, a u dlanu druge ruke
samo jednu dolarsku novčanicu.
U dvorani, kretao sam se polako, čekajući da gomila dostigne pravu gustinu i distribuciju, proveravajući ono što sam
zapamtio o promaji koja nastaje pri otvaranju i zatvaranju spoljašnjih vrata.
Odabrao sam najbolje mesto za svoj poduhvat i počeo da se probijam ka njemu. U međuvremenu sam pocepao kesu
niz jednu stranu, i pridržavao je da se ne otvori.
Nekih pet minuta kasnije učinilo mi se da je situacija onoliko bliska idealnoj koliko uopšte ima izgleda da postane.
Gomila je bila efektno zgusnuta, a čuvari dovoljno udaljeni. Slušao sam već standardne rečenice "Ali šta ta mašina
zapravo radi?" i "Nisu sigurni", uz povremeno uobičajeno "To ti je nešto za izokretanje. Sad proučavaju", sve dok nije
naišao oštar talas promaje i istovremeno, dovoljno krupan pojedinac blizu mene.
Nabio sam tipu lakat u rebra i malo ga gurnuo. On mi je uzvratio izvesnim rečima poreklom iz srednjeg engleskog –
većina ljudi misli da su to izrazi iz anglosaksonskog perioda u istoriji engleskog jezika, ali potražio sam ih tokom jednog
lingvističkog kursa – i ujedno mi se revanširao guranjem.
Svoju reakciju sam daleko preuveličao, zateturao sam se unazad natraške i naleteo na drugog čoveka, ujedno
razmahnuo kesom visoko iznad glave, pazeći da se ona pri tom sasvim otvori.
"Moj novac!" počeo sam da vrištim, bacajući se napred i preskačući ogradu. "Moj novac!"
Ignorisao sam mrmljanje, povike i iznenadnu gužvu iza mene.
Zbog mog postupka proradio je i alarm, ali ta činjenica u ovom trenutku nije bila osobito važna. već sam se nalazio
na platformi i trčao kružno po njoj, primičući se mestu gde traka zalazi u centralni deo. Nadao sam se da će traka moći da
podnese moju težinu.
Na urlik "Silazi odatle!" reagovao sam uzvikujući još par puta: "Moj novac! Moj novac!", a onda sam se bacio na
traku, skokom koji je, nadao sam se, ubedljivo dočaravao trku za dolarima. Traka me je pouzdano i glatko unela u tunel
mobilatora.
Neko osećanje sitnog peckanja proželo me je od glave do pete dok sam prolazio kroz tu stvar, a vid mi se za
trenutak zamutio. Ovo me, međutim, nije sprečilo da razmotam onaj jedan dolar koji sam imao u šaci, tako da sam se na
drugoj strani pojavio držeći tu novčanicu visoko uzdignutu. Odmah sam se skotrljao sa trake i, uprkos talasu vrtoglavice,
skočio sa platforme i pojurio nazad u gomilu, glumeći da još uvek jurim svoj lutajući novac iako sad nijedne novčanice
nije bilo na vidiku.
"Moj novac..." rekao sam čim sam se našao s one strane ograde. Krenuo sam po podu četvoronoške.
"Evo vani", reče jedna poštena duša gurajući punu šaku novčanica dole, pred moje lice.
NADEJ PO NADEJ, i mnogi drugi dolari dođoše iz tuđih ruku u moje. Srećom, u svojim ranijim razmišljanjima bio
sam predvideo ovaj efekat, tako da moje reverzirano lice nije pokazivalo znake iznenađenja kad sam ustao da im
zahvalim. Jedina novčanica koja mi je izgledala normalna bila je ona koju sam bio poneo u šaci.
"Jeste vi prošli kroz to?" upita jedan čovek.
"Ne. Prošao sam okolo, iza."
"E dakle stvarno je izgledalo da ste prošli kroz sredinu."
"Ne. Nisam."
Dok sam prihvatao pare i pravio se da tražim još, hitro sam osmotrio celu dvoranu. Oni manje pošteni, sa po
nekoliko mojih dolara u džepovima, kretali su se ka vratima i izlazili; ta vrata su se sad nalazila na mesto tačno
suprotnom nego kad sam ulazio. Ali i za ovo sam se još ranije pripremio – bar intelektualno. Sad me je ipak hvatala
zabuna. To reverzirano sagledavanje dvorane uznemiravalo me je emotivno. Oni koji su izlazili nisu nailazili ni na kakvu
teškoću, jer su čuvari bili zauzeti na drugi način: dvojica zaglavljeni u gomili, dvojica su skupljali pare. Predomišljao sam
se da li da pokušam bekstvo.
Bio sam potpuno spreman da se postavim totalno drsko i prema stražarima i prema svakom drugom umešanom, a da
njihovim maltretiranjima i zvaničnoj pedanteriji suprotstavim još grozniju zadrtost u pogledu mog nedostajućeg novca i
uporno ponavljanje da sam prošao oko mašine a ne kroz nju. Zaključio sam da mogu da se držim tog formata i pretrpim
sve konsekvence. Jer, na kraju krajeva, nisam smatrao da sam učinio išta grubo protivzakonito – a, šta god bilo, oni neće
moći da ponište reverziju.
Međutim oni su postupali fino. Jedan od njih je isključio alarm, drugi je vikao svima prisutnima da pri izlazu vrate
sve pare koje su prikupili. Onda su se dvojica opet rasporedili uz vrata, a onaj koji se dernjao potražio me je pogledom,
našao me i još jednom digao glas: "Je li vama dobro?"
"Da", rekao sam. "Ali moj novac..."
"Skupljamo ga! Skupljamo ga!"
Prokrčio je put do mene, stao mi uz bok, stavio mi šaku na rame. Žurno sam strpao u džep onu jedinu novčanicu
koja mi je izgledala normalna.
"Jeste li sigurni da vam je dobro?"
"Naravno. Ali fali mi..."
"Pokušavamo da ga prikupimo", reče on. "Da li ste prošli kroz centralni deo te mašine?"
"Nisam", rekao sam. "Al' jedna novčanicaje proletela pored njega, pa sam je jurio."
"Činilo se baš da ste prošli kroz sredinu."
"Prošao je okolo, iza nje", reče jedan od onih kojima sam to bio kazao, sa tonom tako uverenim kao da je sedeo
meni na kolenu sa monoklom na jednom oku, blagosloven bio.
"Da", rekao sam.
"A. I niste pretrpeli nikakav strujni udar ili nešto tako, a?"
"Ne, a svoj dolar sam ućapio."
"To je dobro." Uzdahnuo je. "Drago mi je što ne moramo da popunjavamo izveštaj o nesreći. Šta se, uopšte, desilo?"
"Neki tip me gurnuo i kesa mi se pocepala. U kesi je bio jutrošnji pazar. Gazda će mi to skinuti iz plate ako..."
 "Idemo da vidimo koliko je prikupljeno."
Otišli smo, i dobio sam ukupno devedeset sedam dolara natrag, što je bilo maltene dovoljno da pomislim jednu
dobru misao o mojim bližnjima i da ubacim i jedno bronzano dugme za proviđenje koji mi je omogućilo da se tog dana
povučem, bar do tog trenutka, kroz vrlo uzane tesnace. Ostavio sam im lažno ime i adresu za kasnije kontaktiranje, za
slučaj da se pojavi još neka novčanica; zahvalio sam im nekoliko puta, izvinio sam se za uznemirenje i izašao.
Odmah sam primetio da saobraćaj ide pogrešnom stranom ulice. U redu, s time ću moći da živim. Znaci u izlozima
bili su svi napisani naopačke. U redu. I sa time.
Krenuo sam prema klupi gde sam ostavio svoju potvrdu za kaput. Posle desetak koraka stao sam.
Pošto sam imao osećanje da idem u dobrom pravcu, mora biti da sam išao u pogrešnom.
Onda sam stajao tu i trudio se da vizuelizujem ceo grad kao da je reverziran. Bilo je teže nego što sam mislio da će
biti. Moja pečena govedina i pivo – sada preokrenuti – komešali su mi se u utrobi; osećao sam potrebu da se dočepam
nekog oslonca i čvrsto držim.
Borio sam se i uspeo da potisnem svaku stvar natrag na svoje mesto, ili bar prividno na svoje mesto, pa sam se
okrenuo. Da. Bolje. Štos je bio u tome da koristim razne orijentire za usmeravanje, i da zamišljam da se brijem. Zamišljaj
da sve to vidiš u ogledalu. Pitao sam se da li bi zubar imao prednost u nekoj ovakvoj situaciji, ili se njihove sposobnosti
protežu samo na unutrašnjost usta. Nije bitno. Ukapirao sam gde je klupa.
Otišao sam do nje, upaničio se kad nisam mogao da napipam potvrdu, onda se setio da sednem na drugi kraj. Da.
Eto tačno tu...
Potvrdu sam tu ostavio, dabome, da ne bi i ona bila reverzirana te da ne bih imao problema sa dobijanjem kaputa. A
kaput sam ostavio da ne bi autobuska karta bila reverzirana, te da ne bih imao problema sa ulaženjem u autobus.
Naslikao sam u svom umu mapu daljeg kretanja, i uspeo da stignem do restorana. Spremio sam se da ga vidim na
pogrešnoj strani ulice, a ipak sam se spetljao na vratima i posegnuo rukom ka pogrešnoj strani kad je trebalo uhvatiti
kvaku.
Devojka mi je odmah dala kaput, ali je rekla "Nije prvi april" kad sam se okrenuo da pođem.
"A?"
Mahnula je novčanicom od jednog dolara ka meni. Pošto nisam imao sitnine, bio sam odlučio da joj ostavim bakšiš
od jednog dolara.
U tom trenutku sam shvatio da sam izvukao onaj svoj jedini dolar normalnog izgleda, onaj koji sam proneo kroz
mobilator.
"A, to", rekao sam i dodao hitri osmeh. "To je bilo za žurku. Evo, zameniću vam."
U zamenu za taj jedan, dao sam joj NADEJ a ona je odlučila da može i ona da se nasmeši.
"Davao je osećaj kao da je pravi", rekla je. "U prvom sekundu nisam mogla da shvatim šta nije u redu s njim."
"Aha. Super fora."
Zastao sam da kupim paketić cigareta, a onda krenuo dalje, u potragu za autobuskom stanicom. Pošto sam imao još
dosta vremena do polaska, zaključio sam da bi nova količina antitelepatskog leka mogla biti preporučljiva. Ušao sam u
neki bar sasvim običnog izgleda i uzeo kriglu piva.
Ukus mu je bio čudan. Ne loš. Samo veoma različit. Pročitao sam, slovo po slovo, ime napisano na slavini, i zapitao
barmena da li iz te slavine stvarno teče to što tu piše. Rekao je da teče. Slegnuo sam ramenima i pijuckao. Bilo je zapravo
prilično dobro. Onda je i cigareta, koju sam pripalio, imala neobičan ukus. U prvi mah to sam pripisao ukusu piva.
Međutim, nekoliko sekundi kasnije jedna poluformirana misao navela me je da opet pozovem barmena i zatražim da mi
sipa čašicu burbona.
Imao je bogat, dimljiv ukus, različit od svega što sam ikad popio iz flaše sa tom etiketom. Ili sa bilo kojom drugom
etiketom.
Onda mi se neke uspomene sa predmeta Organska hemija I i II iznenada vratiše. Sve moje aminokiseline, sa
izuzetkom glicina, bile su levostrane po rasporedu svojih atoma, u skladu sa prostornom usmerenošću mojih proteinskih
spirala. Isto važi za moje nukleotide, koji daju ono uvrtanje namotaja nukleinske kiseline. Razmišljao sam intenzivno o
stereoizomeriji i ishrani. Telo ponekad prihvata supstance koje imaju strukturu "kao leva šaka" a odbacuje one koje imaju
strukturu "kao desna šaka" ili obratno – strukture su potpuno iste ali jedna drugoj suprotne po izomernosti. Ima i
slučajeva kad organizam prihvata obe verzije, i levo-izomernu i desno-izomernu, ali vari jednu mnogo sporije nego
drugu. Pokušao sam da se setim konkretnih slučajeva. Moje pivo i čašica rakije sadrže etil alkohol, C2H5OH... U redu.
Taj molekul je simetričan, jer dva vodonikova atoma su na onaj način raspoređena oko centralnog, ugljenikovog atoma.
Znači da ću, i reverziran i inereverziran, moći podjednako da se natreskam njime. Onda zašto različit ukus? Ukus,
dabome, daju asimetrični estri, koji sad nadražuju moje kvržice za ukus na drugačiji način. Mora biti da i moj olfaktorni
aparat sada igra neke unazadne igre sa nikotinom. Shvatio sam da ću, kad stignem kući, morati brzo da potražim neke
informacije. Pošto ne znam koliko dugo ću biti Spiegelmensch, moram preduzeti mere protiv izgladnjavanja, ukoliko je
ta opasnost uopšte realna.
Dovršio sam pivo. Predstojala mi je duga autobuska vožnja tokom koje ću biti u mogućnosti da detaljno razmotrim
ovaj fenomen. Činilo se predostrožnim prošvrljati malo, u međuvremenu, i uveriti se da niko nije ponovo počeo da me
prati. Izašao sam i radio ovo sledećih petnaestak-dvadeset minuta, ali nisam uspeo da primetim da me iko prati. Onda
odoh na stanicu da uhvatim svoj stereoizo-bus koji će me vratiti kući.
Dok sam plovio dremljivo kroz pejzaže, izvodio sam svoje nevolje na paradu kroz ulice svog uma, s vremena na
vreme ćuškajući poneku misao između rešetaka njihovih kaveza, slušajući kako klovnovi treskaju po bubnjevima u
mojim slepoočnicama. Izvršio sam zadatak koji mi je postavljen. Od strane koga postavljen? Pa, on je rekao za sebe da je
snimak, ali takođe mi je nabacio član 7224 paragraf C, u času kad je zatrebalo – a ko god mi pomogne u času kad mi
pomoć treba, automatski je na strani anđela, do daljeg. Pitao sam se treba li da se opet napijem da bih dobio dalje
instrukcije ili on ima nešto drugo na umu za naš sledeći kontakt. A mora doći do sledećeg kontakta, jasna stvar.
Nagovestio je da će moja saradnja u ovoj avanturi dovesti do svakojakih razjašnjenja i raspetljavanja. U redu.
Kupio sam to. Pristao sam, isključivo na osnovu tog obećanja, da poverujem da je potrebno da se reverziram. Svi
drugi su tražili nešto što nisam mogao dati, a za uzvrat nisu nudili ništa.
Ako potonem u san, hoću li dobiti sledeću poruku? Ili je moj nivo alkohola suviše nizak? A kakva je, inače, veza tih
pojava? Ako je verovati Sibli, alkohol je prigušivač, a ne pobuđivač, telepatskih fenomena. Zašto se moj sagovornik
najjasnije javio u dva slučaja kad sam bio intoksiniran? Palo mi je na um, u tom času, da, kad ne bi bilo očiglednih
efekata člana 7224 paragraf C, ne bih imao nikakav način da stvarno znam da ti razgovori nisu bili samo pijane
halucinacije, možda najbolja dosadašnja dostignuća jedne imaginativno nastrojene želje za smrću. Ali moralo je u tome
postojati i nešto više. Sad čak i Čarv i Ragma podozrevaju da imam nekog natčulnog saučesnika.
Osećao sam neku hitnost, potrebu da brzo uradim ono što treba uraditi, pre nego što vanzemaljci ukapiraju u čemu je
stvar – u čemu god stvar bila. Bio sam siguran da vanzemaljci ne bi odobravali, da bi verovatno pokušali da se umešaju i
spreče nešto.
Koliko ima tih koji me gone ili motre na mene? Gde su Zemajster i Bakler? Šta su naumili Čarv i Ragma? Ko je
onaj čovek u tamnom kaputu koga je Merimi primetio? Šta hoće predstavnik Stejt Departmenta? Pošto ni na jedno od tih
pitanja nisam mogao da odgovorim, posvetio sam izvesno vreme planiranju sopstvenih akcija da bih predvideo i
predupredio sve najgore varijante svega. U svoj stan se neću vraćati, iz očiglednih razloga. Halov stan izgleda malkice
rizičan, s obzirom na sve one aktivnosti koje je on opisao. Zaključio sam da bi trebalo da Ralf Vorp bude u stanju da mi
nađe privremeni smeštaj, u odgovarajućoj meri neprimetan. Pa, najzad, vlasnik sam polovine njegove umetničko-
zanatske radionice "Vuf i Vorp", u čijoj sam zadnjoj sobi već imao prilike da spavam. Da, eto to ću.
Duh mojih prošlih napora tad pade na mene kao koncertni klavir "Stajnvej" sa velike visine i zgnječi me. Nadajući
se daljem prosvetljenju, nisam se opirao ovom zgnječavanju. Ali dok sam, tako, dremuckao u svom sedištu, nije mi stigla
nikakva nova poruka.
Umesto toga, zgrabio me je košmar.
Sanjao sam da sam još jednom raspet pod plamtećim suncem, da se znojim, gorim, postižem suvogrožđanost. Ovo je
dostiglo pakleni kreščendo, pa se pomaklo, izbledelo. Opet sam otkrio sebe, ali sad na ledenom bregu, zubi su mi
cvokotali, udovi počinjali da se koče. Onda je i to prošlo, ali talas za talasom muskulatornih trzaja prođe kroz mene, od
glave do pete. Onda me obuze strah. Pa bes.
Oduševljenje. Seksualna nadraženost. Očajanje. Gazeći kruto golim nogama, cela parada osećanja je prošla, obučena
u forme koje su mi izmicale. Nije to bio san...
"Gospodine, je li vam dobro?"
Ruka je položena na moje rame – iz onog ili iz ovog sna?
"Je li vam dobro?"
Stresao sam se. Protrljao šakom čelo. Šaka ostala mokra.
"Jeste", rekoh. "Hvala."
Bacio sam pogled ka tom čoveku. Postariji. Uredno obučen.
Možda pošao da vidi unučiće.
 "Sedeo sam s druge strane međusedišnog prolaza", reče on.
"Izgledalo je da vas je uhvatio nekakav napad."
Protrljao sam oči, dotakao vilicu, otkrio da sam balavio.
"Rđav san", rekao sam. "Sad mi je dobro. Hvala što ste me probudili."
Uputio mi je mali osmeh, klimnuo glavom i povukao se.
Do vraga! Prosto se neizbežno nametao zaključak da je ovo nekakav nuzefekat reverzije. Pripalio sam cigaretu
čudnog ukusa i pogledao na časovnik. Prvo sam dešifrovao reverzirani brojčanik, onda uzeo u obzir da taj časovnik i
onako nije tačan, i zaključio da sam odspavao valjda oko pola sata. I tada, dok sam zurio kroz prozor i posmatrao kako
kilometri promiču, obuzeo me je veliki strah. Šta ako je sve ovo bilo samo neka jeziva šala, greška ili zabuna? Epizodica
koja se upravo završila ostavila je u meni strah da sam samoga sebe zeznuo negde unutra, na nekom nivou koji mi još
nije pao na um, i da se sad delikatna ali nepovratna oštećenja odigravaju u meni. Ali bilo je malčice prekasno da se o
tome razmišlja. Učinio sam napor da održim svoje poverenje u svog prijatelja koji je snimak. Bio sam siguran da će
renijska mašina moći da me vrati u pređašnje stanje kad to bude potrebno. Potrebno je samo da se nađe neko ko razume
kako ona radi.
Sedeo sam dugo, nadajući se da će doći neki odgovor. Međutim došla mi je samo nova pospanost, a onda san.
Ovoga puta san je bio ono veliko, mračno, tiho, što i treba da bude, bez svih nevolja i angsta, miran. Spavao sam celim
putem kroz noć, sve do moje stanice. Za promenu svež, zakoračio sam dole na dobro znani beton, rekartovao svet oko
sebe i provukao se kroz njegov parking, jednu uličicu, i četiri bloka zatvorenih prodavnica.
Uverivši se da me niko ne prati, ušao sam u jedan celonoćni restoran i pojeo obrok neobičnog ukusa. Čudno, jer to
mesto je bilo masna kašika a hrana u njoj divno drugačija. Pojeo sam dva njihova zloglasna hamburgera i dosta vlažnih
francuskih prženih krompirića.
Jedan bokor sparušene zelene salate i nekoliko kriški prezrelog paradajza dopuniše ovu gozbu. Sve to prožderah kao
vuk, ne mareći mnogo da li će sve moje nutricione potrebe biti zadovoljene. Bilo mi je to najukusnije jelo u životu. Sve,
sem mlečnog šejka. Bilo je nemoguće piti ga, pa sam ga ostavio.
Onda sam pešačio. Daljina je bila znatna, ali nisam žurio, bio sam odmoran, a količina javnog transporta koju je moj
stražnji deo dobio bila je dovoljna za neko vreme. Trebalo mi je skoro sat vremena da stignem do "Vufa i Vorpa", ali noć
je bila prijatna za hodanje.
Radnja je bila zatvorena, jakako, ali video sam svetlo na spratu, u Ralfovom stanu. Zašao sam iza kuće, popeo se uz
oluk i zavirio u prozor. Sedeo je i čitao knjigu, a čuo sam i slabe zvuke gudačkog kvarteta – nisam mogao odrediti čijeg –
iznutra. Dobro. Mislim, što je bio sam, to je bilo dobro. Mrzim da upadam kad su ljudi zajedno.
Zakucao sam po oknu.
Digao je pogled, zurio jedan trenutak, ustao i prišao.
Prozor je kliznuo nagore.
"Zdravo, Fred. Uđi."
"Hvala, Ralfe. Kako si?"
"Fino", reče on. "A i biznis je dobro išao."
"Super."
Ušao sam u sobu, zatvorio prozor za sobom, otišao za Ralfom u drugi kraj sobe. Prihvatio sam piće čiji ukus nisam
prepoznao, mada je, u bokalu na stolu, ličilo na vodni sok. Seli smo, i nisam se osećao nešto posebno dezorijentisano. On
ionako preuređuje svoje sobe tako često da ja od jedne posete do druge nikad ne mogu da zapamtim raspored. Ralf je
visok, mršav i žilav, ima obilje crne kose i pogrbljeno držanje. Zna svakojake zanatske veštine. Čak predaje predmet
"pletenje korpi" na univerzitetu.
"Kako ti se dopala Australija?"
"Pa, da nije bilo nekoliko kikseva, mogao sam uživati. Nisam siguran."
"Kakvih kikseva?"
"Kasnije, kasnije", rekao sam. "Možda neki drugi put. Čuj, da l' bi nekako mogao da me smestiš u zadnju sobu za
noćas?"
"Mogao bih, sem ako ste se Vuf i ti posvađali."
"Imamo mi jedan sporazum", rekoh. "On spava sa nosem ispod svog repa, a ja dobijam ćebad."
"Poslednji put kad si ovde prenoćio ispalo je obrnuto."
 "Zato je i nastao sporazum."
"Videćemo šta će se desiti ovoga puta. Da li si se upravo vratio u grad?"
"Pa, i jesam i nisam."
Sklopio je šake oko svog kolena i nasmešio se.
"Divim se tvom otvorenom pristupu stvarima, Fred. Nema okolišanja niti dvosmislica kod tebe."
"Uvek me pogrešno shvatate", rekao sam. "To je teret časnog čoveka u svetu nevaljalaca. Da, upravo sam se vratio u
grad, ali ne iz Australije. Iz Australije sam došao pre par dana, onda otišao i sad se još jednom vratio. Ne, nisam se
upravo vratio u grad iz Australije.
Kapiraš?"
Odmahnuo je glavom.
"Imaš, sem toga, jednostavan, maltene klasičan stil života. U kakvoj si nevolji ovoga puta? Neki razbesneli muž?
Ludi bombaš? Kreditor mafijaš?"
"Ništa tome slično", objasnio sam.
"Lošije? Ili bolje?"
"Komplikovanije. Šta si ti čuo?"
"Ništa. Al' mi je telefonirao tvoj savetnik."
"Kad?"
"Pre nešto više od nedelju dana. Onda opet jutros."
"Šta je hteo?"
"Hteo je da zna gde si, hteo je da zna i da li si se meni javljao.
Rekao sam mu ne za oba. Rekao mi je da će navratiti jedan čovek da postavi neka pitanja. Univerzitet će ceniti moju
saradnju. To je bilo prvi put. Taj dasa se pojavio nešto kasnije, postavio ista pitanja, dobio iste odgovore."
"Da li se zvao Nadler?"
"Da. Federalac. Iz Stejt Departmenta. Bar je tako pisalo na njegovoj legitimaciji. Dao mi je jedan telefonski broj i
rekao da zovem ako se ti javiš."
"To nemoj."
Trgnuo se.
"Nisi morao ovo da kažeš."
"Izvini."
Oslušnuo sam gudačke instrumente.
"Od tada ga više nisam čuo", završi on nekoliko sekundi kasnije.
"Šta je hteo Veksrot jutros?"
"Imao je ista pitanja, ažurirana, i jednu poruku."
"Za mene?"
Klimnuo je glavom. Popio gutljaj.
"A to je?"
"Ako se čujem s tobom, da ti poručim da si diplomirao. Diplomu možeš podići u njegovoj kancelariji."
"Šta?"
Skočio sam na noge, prosipajući deo svog pića sebi na rukav.
"Tako je rekao: 'diplomirao'."
"Ne mogu to da mi učine!"
Zgurio je pleća, pustio ih da opet padnu.
"Da li se šalio? Je l' zvučao omamljeno? Da li je rekao zašto? Kako?"
"Ne – za sve to", reče on. "Zvučao je trezno i ozbiljno. Čak je i ponovio."
"Do vraga!" Ushodao sam se. "Šta oni misle, ko su oni? Ne može se čoveku tek tako nametnuti diploma."
"Neki ljudi žele diplome."
 "Oni nemaju hibernisane ujake. Vraga! Pitam se šta se dogodilo? Ne vidim šemu. Nikad im nisam dao prostor za
ovo. Onda kako su, do đavola, mogli?"
"Ne znam. Moraćeš njega da pitaš."
"I hoću! Veruj mi, hoću! Silazim tamo odmah ujutro, i kad ga drmnem pesnicom u oko!..."
"Da li će time išta biti rešeno?"
"Neće, ali osveta se dobro uklapa u klasični životni stil."
Seo sam i opet pio. Muzika je išla u krug, u krug.
Kasnije, pošto sam podsetio veselookog irskog setera koji je radio kao noćni čuvar na prvom spratu da mi imamo
sporazum po pitanju ćebadi i repova, zaćorio sam na krevetu u zadnjoj sobi. Tu mi dođe jedan san pun divne simbolike i
dubine.
Pre mnogo godina pročitao sam zabavnu knjižicu pod naslovom Sferolend od nekog matematičara po imenu Burger.
Bio je to nastavak klasičnog Fletlenda, Ravnozemlje, starog Abota, i sadržavala je fazončić o reverziranju
dvodimenzionih stvorenja od strane jednog bića iz višeg prostora. Postojali su psi sa pedigreom, i psi mešanci, i bili su
jedni drugima kao odraz u ogledalu, simetrični ali ne kongruentni. Džukci sa pedigreom su bili ređi i skuplji, a jedna
devojčica je toliko želela jednog. Njen tata je sredio da njena kučka mešanka bude sparena sa jednim pedigreisanim
kucovom, u nadi da će se roditi štenad one poželjnije vrste. Ali, avaj, iako je štenadi bilo mnogo, sve su to bili mešanci.
Kasnije ih je, međutim, jedan ljubazni posetilac iz višeg prostora pretvorio u pedigreisane pse tako što ih je zaokrenuo
kroz treću dimenziju. Ono što me je u ovoj priči fasciniralo, međutim, nije bila geometrijska pouka, mada sam je dobro
shvatio.
Uporno sam pokušavao da dočaram sebi kako se to sparivanje odigralo – dva simetrična ali inkongruentna psa koji
se sparuju u dve dimenzije. Jedini raspoloživi postupak bio bi nešto u fazonu canis obversa, što sam vizuelizovao a onda
zamislio kako rotira kao vrteška u dvodimenzionom prostoru. Mandalu dobijenu na ovaj način koristio sam kao pomoćno
meditacijsko sredstvo u svojim časovima joge, tokom izvesnog vremena posle toga. Sad mi se vratila u dvoranama
dremeža, pa su me okružili, i počeli me gurati, mnogobrojni parovi smrtno ozbiljnih pasa, predatih savijanju i
razmnožavanju; radili su tu svoju stvar nečujno, vrteli se u krug, ponekad grickali jedan drugog za vrat. Onda je ledeni
vetar pojurio preko mene, psi su iščezli, bilo mi je hladno, bio sam sam i uplašen.
Probudio sam se i otkrio da je Vuf ukrao ćebad i da spava u uglu pored grnčarske peći, na njima. Režeći, otišao sam
tamo i ponovo ih uzeo. Pokušao je da glumi da je sve to nesporazum, kučkin sin, ali ja sam znao da nije nesporazum, pa
sam mu tako i kazao. Kad sam, kasnije, bacio pogled na tu stranu, video sam samo njegov rep i žalosnu facu u prašini,
među parčićima polomljene grnčarije.
 8

Čekali su da ja nešto kažem, učinim. Ali nije se imalo šta reći niti učiniti. Predstojala nam je smrt, i to je bilo sve.
Bacio sam pogled kroz prozor i duž plaže, do mesta gde je more nabacivalo slojeve škriljca na obalu i zatim ih povlačilo.
Setio sam se svog poslednjeg dana i poslednje noći u Australiji. Međutim, tada je naišao Ragma i obezbedio izlaz. U
pošteno spremljenim zagonetkama uvek mora postojati izlaz. Ali ja nikakva vrata u pesku nisam video, i koliko god da
sam se trudio, nisam postizao da se ova zagonetka rasklopi u nešto pošteno.
"Dakle, Fred? Imaš li nešto za nas? Ili da uradimo posao? To sad zavisi od tebe."
Pogledao sam Meri, koja je bila vezana za stolicu. Trudio sam se da ne gledam njeno uplašeno lice, da joj ne
pogledam u oči, ali sam ipak tamo gledao. Pokraj sebe začuh kako Halovo teško disanje zastaje, kao da se sprema da
skoči. Ali i Džejmi Bakler je to čuo, i pištolj se malčice trznuo u njegovoj ruci. Hal nije skočio.
"Gospodine Zemajster", rekoh ja, "kad bih imao taj kamen, vezao bih sjajnu traku oko njega i dao bih vam ga u
ruke. Kad bih znao gde je, otišao bih da vam ga donesem ili bih vam kazao gde da ga nađete. Ne želim da vidim Meri
mrtvu, Hala mrtvog, sebe mrtvog.
Pitajte me za bilo šta drugo, i dobićete."
"Ništa drugo neće pomoći", reče on i dohvati mala klješta za žicu.
Bićemo mučeni pa poubijani, ako budemo samo čekali ono što nam predstoji. Ali i kad bismo znali odgovor i kazali
im, oni bi nas ipak poubijali. Kako god okreneš...
Ali mi nećemo stajati i gledati. To smo svi znali. Mi ćemo pokušati juriš na njih, pa ćemo Meri, Hal i ja izgubiti.
Gde god da si, šta god da si, rekoh ja svojim najprodornijim mislima, ako nešto možeš da učiniš, učini to sad!
Zemajster je dohvatio Merin zglavak i silom joj okrenuo šaku nagore. Dok je posezao klještima ka jednom od njenih
prstiju, duh prošlog božića, ili neko takav, uplovio je u sobu iza njega.
Kad sam izašao iz Džeferson Hola, treskajući nogama i tiho psujući, zaključio sam da je sledeći čovek koga ću lupiti
pesnicom u oko Tiodor Nadler, zvaničnik Stejt Departmenta. Zaobilazeći fol-tanu, međutim, i krećući ka zgradi
Studentskog saveza, prisetio sam se da sam bio nemaran u održavanju svog obećanja da ću za dan-dva pozvati Hala.
Odlučio sam da mu telefoniram pre nego što pokušam sa onim Nadlerovim brojem koji sam dobio od Veksrota.
Uzeo sam kafu i uštipak pre nego što sam krenuo ka telefonu, i saznao, posle trinaest godina, da uopšte nije teško
postići da to što kuvaju u Savezu dobije prihvatljiv ukus: dovoljno je samo preokrenuti svaki molekul u tom napitku, ili u
sebi. Ugledah Džini za jednim stolom u uglu i moje dobre namere ispariše. Zastao sam, počeo da se okrećem u tom
pravcu. Ali onda se neko pomače, i ja videh da je ona u društvu nekog tipa koji mi nije poznat. Odlučih da je uhvatim
nekom drugom prilikom, i zađoh pod svod. Međutim svi su telefoni bili zauzeti, pa sam samo pijuckao kafu i čekao. Gut,
gut.
Iza svojih leđa začuo sam: "Eej, Kesidi! Dođi, ovo je onaj o kome sam ti pričao!"
okrećući se, video sam Rika Lidija, tipa koji je strudirao engleski jezik i koji je znao odgovor na sva pitanja sem
jednog: šta će sa svojom diplomom kad dođe juni. Sa njim je bila jedna viša verzija njega u majici univerziteta Jeil.
"Frede, ovo je moj brat Pol. Dovuk'o se", reče on.
"Haj, Pol."
Stavio sam kafu na proširenje zida i posegnuo da se rukujem pogrešnom rukom. Uhvatio sam sebe u grešci, rukovao
se, ostao ispunjen osećanjem da sam glup.
"To je onaj u fazonu Lutajućeg Jevrejina ili Divljeg Lovca", reče Rik, "čovek koji nikad neće diplomirati. Predmet
nebrojenih balada i limerika; Fred Kesidi – večiti student."
"Ispustio si Letećeg Holanđanina", rekoh, "a sem toga, sad sam, do vraga, doktor Kesidi!"
Rik poče da se smeje.
"Je l' istina ono da se penješ noću?" reče Pol.
"Ponekad", rekoh, osećajući kako se čudnovati jaz otvara između nas. Ta prokleta ovčija kožetina već je počinjala
da čini svoje.
 "Jest, pa istina je."
Onda je neko spustio slušalicu, pa sam pohitao da zgrabim telefon.
"Izvinite me."
"A-ha. Vidimo se kasnije, Fred. Pardon – doktoriško."
"Bilo je lepo sresti vas."
Osećao sam se čudno deprimiranim dok sam lutao kroz unatrag napisan Halov telefonski broj. I – linija je bila
zauzeta. Pokušao sam opet sa Nadlerovim brojem. Neka cica iz servisa za odgovaranje me upita na koji telefonski broj
mogu oni zvati mene, i da li imam poruku, ili i broj i poruku. Nijedno ni drugo joj nisam dao. Pokušao sam opet sa
Halovim brojem. Ovoga puta dobio sam vezu – i to, činilo se, samo delić sekunde posle trenutka kad je zvonjenje počelo.
"Da? Alo?"
"Pa nisi mogao baš toliko daleko da otrčiš", rekao sam. "Kako to da si bez daha?"
"Fred! Najzad, do vraga!"
"Izvini što nisam zvao ranije. Bilo je mnogo stvari..."
"Moram te videti!"
"To sam i ja imao na umu."
"Gde si?"
"U Studentskom savezu."
"Ostani tamo. Ne! Čekaj malo."
Čekao sam. Deset do petnaest sekundi je popadalo ili bilo gurnuto.
"Pokušavam da smislim neko mesto koga ćeš se setiti", reče on.
Onda: "Slušaj. Nemoj reći ako se sećaš, ali, da li se sećaš gde smo bili pre oko dva meseca, kad si se posvađao sa
onim studentom po imenu Ken? Mršavko, uvek vrlo ozbiljan?"
"Ne", rekoh.
"Ne sećam se oko čega ste se raspravljali, ali se sećam završetka: rekao si da je doktor Ričard Džordan Getling više
doprineo modernoj hirurgiji nego Halsted. Pitao te je koje je to tehnike Dr Getling razvio, a ti si mu odgovorio da je
Getling pronašao mitraljez.
On ti je rekao da to nije smešno i udaljio se. Ti si mi rekao da je taj Ken magarac koji zamišlja da će, kad završi,
dobiti Sveti Gral a ne dozvolu da pomaže ljudima. Da li pamtiš gde je to bilo?"
"Sad se sećam."
"Dobro. Molim te da tamo odeš. I sačekaš."
"U redu. Razumem."
Spustio je slušalicu, zatim sam i ja. Uvrnuta stvar. I uznemiravajuća. Očigledan pokušaj da mesto našeg sastanka
sakrije od prisluškivača. Kojih? Zašto? I koliko njih?
Brzo sam izašao iz Saveza, zato što sam ga pomenuo u našem razgovoru. Krenuo sam iz kampusa tri bloka na sever,
onda dva bloka poprečno, i jednim delom pobočne ulice. Došao sam do jedne male knjižare koju sam voleo da
posećujem otprilike jednom nedeljno, samo da bih video koji su novi naslovi stigli. Hal je ponekad polazio sa mnom.
Razgledao sam knjige možda pola sata, čitajući reverzirane naslove u prevrnutoj prodavnici. Ponekad sam zastajao
da pročitam stranu-dve teksta da bih se ispraksirao u ovome – čisto za slučaj da stvari ostanu naopake neko duže vreme.
Prva rečenica u jednoj od ans zi amaseP anozD anmireB poprimila je neobično, lično značenje:
kindoh javo zin oladelgo ejovs zork es majnuS
itusazar iciled ijom us edg
Pa sam počeo da razmišljam o delićima mene, kako su razasuti posvuda, od trutizma do suvogrožđanosti i kasnije.
Vredi li šunjati se kroz ogledalo? pitao sam se. Nikad to nisam stvarno pokušao. Ali...
Razmišljao sam da li da kupim tu knjigu kad osetih šaku na ramenu.
"Fred, idemo."
"Zdravo, Hal. Baš sam se pitao..."
"Požuri", reče on. "Molim te. Nepropisno sam parkiran."
 "Važi."
Vratio sam tu knjigu na policu i pošao za njim napolje. Video kola, otišao do njih, ušao. Hal je ušao u svoju stranu i
počeo da vozi.
Ništa nije rekao dok je vrdao kroz saobraćaj, a izgledalo je da vrda i da bi dobio na vremenu. Ona prva rečenica iz
jedne od Pesama iz sna bila je spremna da mi govori o tome. Pripalio sam cigaretu i zapiljio se kroz prozor.
U roku od nekoliko minuta uspeo je da nas izvuče iz gradske gužve na nešto smirenije ulice. Tek tad je progovorio.
"U onoj cedulji koju si mi ostavio rekao si da si imao neku neobičnu ideju i da polaziš da je proveriš. Pretpostavljam
da je to bilo u vezi sa kamenom?"
"Bilo je u vezi sa celim zamešateljstvom", rekao sam, "a kamen tu valjda ima neku ulogu. Uopšte nisam siguran
kakvu."
"Da li bi počeo od početka i ispričao mi?"
"A taj tvoj hitni posao?"
"Prvo hoću da čujem sve što ti se desilo. U redu?"
"U redu. A gde inače idemo?"
"Zasad se prosto vozamo. Molim te, ispričaj mi sve, od vremena kad si otišao iz moje kuće pa do danas."
I, ja mu ispričam. Pričao sam i pričao i građevine su posle nekog vremena sve pobegle a trave dojurile do ivice
druma, porasle, pridružilo im se žbunje, po-gde-koje drvo, ili krava, ili stena, ili zec.
Hal je slušao, klimao glavom, postavljao s vremena na vreme pitanje, vozio dalje.
"Znači, na primer, u ovom trenutku tebi izgleda da vozim sedeći na pogrešnoj strani kola?" upita on.
"Da."
"Fascinantno."
Onda sam video da se bližimo okeanu, da idemo kroz oblast sa mnogo letnjih kućica, većinom praznih u ovo doba
godine. Toliko sam se bio zaneo u svoju priču da nisam shvatio da smo se vozili već skoro ceo sat.
"I sad imaš bona fide doktorat?"
"To sam rekao."
"Vrlo čudno."
"Hal, ti odugovlačiš. U čemu je stvar? Šta to ne želiš da mi kažeš?"
"Pogledaj na zadnje sedište", reče on.
"U redu. Puno je krša, kao i obično. Stvarno bi mogao malo da ga očistiš..."
"Jakna u uglu. Stvar je umotana u moju jaknu."
Preneo sam tu jaknu napred i odmotao je.
"Kamen! Znači imao si ga od početka!"
"Ne, nisam", reče on.
"Onda gde si ga našao? Gde je bio?"
Hal zaokreta na jedan pobočni put. Par galebova polete na dole i mimo nas.
"Prouči ga", reče on. "Pažljivo ga pogledaj. To je taj, zar ne?"
"Svakako liči. Ali ja ga nikad ranije nisam nešto pomno osmatrao."
"Mora da bude pravi", reče on. "Veruj da sam ga upravo našao na dnu jednog sanduka koji sve dosad nisam otvarao.
Drži se toga."
"Šta ti znači to 'drži se toga'?"
"Prošle noći ušao sam u Bajlerovu labišku i maznuo ovo sa police. Tamo ih je bilo nekoliko. Nije ništa lošiji od
onog kojeg nam je on dao. Razliku ne možeš da primetiš, je l' tako?"
"Ne mogu, ali nisam ekspert. Šta se dešava?"
"Meri je kidnapovana", reče on.
Pogledao sam ga. Lice mu je bilo bezizražajno, tačno onakvo kakvo sam znao da bi bilo ako bi nešto ovome nalik
bilo istina.
"Kad? Kako?"
 "Imali smo nesporazum, pa je pošla kući kod svoje mame, one noći kad si navratio..."
"Da, sećam se."
"E, pa, spremao sam se da je pozovem sledećeg dana i da pokušam da zagladim stvari. Ali što sam više razmišljao o
tome, sve više sam se zadržavaio na ideji da bi bilo neuporedivo finije da ona prva zove mene. Zaključio sam da ću na taj
način odneti neku vrstu moralne pobede. Zato sam čekao. Nekoliko puta je malo falilo da zovem, ali uvek sam to odlagao
samo još malo – nadajući se da će ona pozvati. Međutim nije zvala, a ja sam dopustio da mi vreme već prilično odmakne.
U stvari, i previše. Zato sam zaključio da to može da čeka još jednu noć. Ujutru sam pozvao kuću njene mame. Ona ne
samo što nije bila tamo, nego se uopšte nije ni pojavila tamo. Čak se nije svojoj majci ni javila. Razmišljao sam ovako: o-
kej, dobro joj je to.
Predomislila se, nije htela da ovo pretvori u problem familije.
Promenila je plan i otišla da stanuje kod neke od svojih prijateljica.
Počeo sam da ih pozivam. Ništa."
"Onda, u pauzi između mojih poziva", reče on, "neko je pozvao mene. Muškarac, i pitao je da li znam gde mi je
žena. Moja prva misao bila je da se dogodila nekakva nesreća. Ali rekao je da je s njom sve u redu, da će me on ubrzo
pustiti da, čak, razgovaram s njom. Da oni nju drže. Držali su je ceo jedan dan da bih se ja preznojavao. I da će mi sad
reći šta traže od mene da bi nju pustili neozleđenu."
"Kamen, dabome."
"Dabome. I on mi, isto tako dabome, nije poverovao kad sam mu kazao da ga nemam. Rekao mi je da će mi oni dati
jedan dan da ga nabavim, a kad budu opet stupili u kontakt sa mnom reći će mi šta s njim da radim. Onda me je pustio da
razgovaram sa Meri. Rekla je da joj je dobro, ali zvučala je uplašeno. Rekao sam mu da joj ne učini ništa nažao, i obećao
da ću ga potražiti. Onda sam počeo da tražim.
Pregledao sam sve što imam. Nisam ga našao. Onda sam probao u tvom stanu. Još uvek imam moj ključ."
"Je l' neko tamo nazdravljao kraljici?"
"Nije bilo baš nikakvih znakova posetilaca. Onda sam počeo da tragam za tim kamenom na svim mogućim mestima.
Najzad sam odustao. Nestao je, i to je sve."
Zaćutao je. Krivudali smo uzanim putem; ponekad se moglo kroz procepe u zelenilu, nazreti more, na mojoj
levoj/njegovoj desnoj strani.
"I znači šta?" rekoh.
"sledećeg dana je opet zvao i pitao da li ga imam. Rekao sam mu da nemam – a on je rekao da će oni ubiti Meri.
Molio sam ga, rekao da ću učiniti ma šta..."
"Čekaj. Nisi zvao policiju?"
Odmahnuo je glavom.
"Rekao mi je da ih ne zovem – još kad smo prvi put razgovarali.
Ma kakvo mešanje policije, rekao je, i ja nju više nikad neću videti.
Pomislio sam da zovem pandure, ali sam se plašio. Ako ih zovem, a on to otkrije... prosto nisam mogao da
rizikujem. Šta bi ti učinio?"
"Ne znam", rekoh. "Ali kaži. Šta je bilo dalje?"
"Pitao me je da li znam gde si ti, i rekao da bi ti verovatno mogao da pomogneš da nađemo..."
"Ha! Pardon. Nastavi."
"Opet sam morao da mu kažem da ne znam, ali da očekujem da ću se uskoro čuti sa tobom. Rekao je da mi oni daju
još jedan dan da nađem kamen ili tebe. Onda je spustio slušalicu. Kasnije sam pomislio na ono kamenje u Polovoj
laboratoriji, i počeo da se pitam da li se tamo još nalazi. Ako se nalazi, zašto ne pokušati podmetanje jednog od tih lažnih
kao da je pravi? Imitacije su bile, očito, dobre, čak i čovek koji ih je napravio bio je neko vreme zavaran jednom od njih.
Kasnije tog dana uspeo sam da otvorim bravu silom i uđem u njegovu laboratoriju. Bio sam dovoljno očajan da
pokušam ma šta. Na polici je bilo četri komada, i ja sam uzeo jedan, taj koji sada držiš. Odneo sam ga kući i čekao. Opet
mi je telefonirao jutros – neposredno pre nego što si ti pozvao – pa sam mu rekao da sam našao kamen na dnu jednog
starog sanduka. Tad je zazvučao srećno. Čak me je pustio da opet pričam sa Meri i ona mi je rekla da joj je još uvek
dobro. Rekao mi je gde da odnesem kamen, da će se oni tamo sresti sa mnom, i razmeniti – nju za kamen."
"I mi smo sad tamo pošli?"
 "Da. Ne bih te upetljavao nepotrebno, ali izgledalo je da su toliko ubeđeni da si ti neki autoritet za ovo, da mi je palo
na pamet, čim si pozvao, da, ako bi ti potvrdio autentičnost kamena, više ne bi bilo nikakve dileme da li jeste ili nije
pravi. Nije mi se dopadalo da te ovako uplićem, ali radi se o životu i smrti."
"A-ha. Mogu sve da nas pobiju."
"Zašto bi? Imaće ono što žele, bilo bi besciljno nanositi štetu nama."
"Svedoci", rekoh.
"Svedoci čega? Bila bi naša reč protiv njihove da se incident uopšte i dogodio. Nema ničeg zabeleženog, nikakvih
dokaza o kidnapovanju ili ma čemu drugom. Zašto ugrožavati status quo ubijanjem ljudi i uzrokovanjem početka istrage
o ubistvu?"
"Zato što cela stvar smrdi, eto zašto. Nemamo dovoljno činjenica da zaključimo šta bi njihovi motivi mogli biti ili ne
biti."
"Šta drugo je trebalo da uradim? Da zovem policiju i prihvatim rizik da možda ne blefiraju?"
"Već sam rekao da ne znam. Ali uz rizik da zazvučim neviteški: mogao si da me zaobiđeš sa ovim."
"Izvini", reče on. "Procena je bila izvedena u trenutku, i možda pogrešno. Ali nisam te nepripremljenog odveo tamo.
Znao sam da ti dugujem objašnjenje, i evo ovo do sad ti je bilo objašnjenje. Još nismo tamo. Još ima vremena da te
odvezem do nekog mesta gde bi sišao, ako nećeš da budeš umešan. Nameravao sam da ti ponudim taj izbor kad završim
sa objašnjavanjem. E sad kad sam završio, možeš sam da odlučiš. Međutim, morao sam i da žurim."
Bacio je pogled na svoj sat.
"Kad bi trebalo da se sretnemo sa njima?" rekoh.
"Kroz pola sata."
"Gde?"
"Oko četrnaest kilometara, mislim. Idem po putokazima koje su mi dali. Onda se parkiramo i čekamo."
"Vidim. Ne pretpostavljam da si prepoznao glas, ili nešto tako?"
"Nisam."
Spustio sam pogled na pseudokamen, poluprovidan ili poluneprovidan, što zavisi od tvoje filozofije i tvog vida,
veoma gladak, prošaran mlečnim i crvenim trakama. Donekle je ličio na fosilni sunđer ili na sedmokraku grančicu korala,
uglačanu kao staklo i pomalo svetlucavu na vrhovima i spojevima. Kroz celu zapreminu bile su nasumično raspoređene
majušne crne i žute mrlje. Bio je oko osamnaest santimetara dug i osam širok. U rukama je bio teži nego što je na oko
izgledalo.
"Lepo urađeno parčence", rekoh. "Ne vidim u čemu se razlikuje od onog drugog. Da, poći ću s tobom."
"Hvala."
Povezli smo se dalje, oko četrnaest kilometara, možda.
Posmatrao sam pejzaž i pitao se šta će se dogoditi. Hal je skrenuo na jednu loše očuvanu auto-stazu – to ne bih
mogao nazvati drumom – vrlo blizu plaže. Parkirao je kola na rub jednog močvarnog područja, na mestu gde smo bili sa
svih strana zaklonjeni drvećem. Onda smo izašli, pripalili cigarete, i čekali. Mogao sam, stojeći tu, da čujem more, da ga
omirišem, osetim njegov ukus. Tlo je bilo šljunkovito, vazduh lepljiv. Oslonio sam stopalo na jedno palo stablo i
zagledao se u ustajalu vodu, isprobadanu i unakaženu trskom i refleksijama.
Nekoliko cigareta kasnije, Hal opet pogleda na svoj časovnik.
"Kasne", reče.
Slegnuh ramenima.
"Verovatno upravo sada motre da se uvere da smo sami", rekoh. "Motrio bih i ja – dugo. Verovatno bih imao i
osmatrača na drumu."
"Zvuči verovatno", saglasi se on. "Već se zamaram od stajanja.
Idem ja da opet sednem u kola".
Okrenuo sam se i ja, i mi ugledasmo Džejmija Baklera kako stoji blizu zadnjeg dela kola i posmatra nas. Izgledalo je
da je nenaoružan, ali nije bilo ni potrebno da pokazuje oružje. Znao je da ćemo uraditi šta god on kaže bez dodatnog
prisiljavanja.
"Jesi li ti onaj koji je zvao?" upita Hal približavajući mu se.
"Da. Je l' ga imaš?"
 "Je li njoj dobro?"
"Odlično joj je. Je l' ga imaš?"
Hal zastade i odmota kamen. Pokaza ga na svojoj jakni. "Evo.
Vidiš?"
"A-ha. O-kej. Dolazi. Ponesi ga."
"Kuda?"
"Nije daleko. Okreni se nalevo-krug, i onamo", reče, pokazujući.
"Ima stazica."
Krenuli smo kako nam je pokazao, Džejmi za nama. Stazica nas je, svojim krivudanjem kroz žbunje, odvela dalje
prema plaži, nadole.
Najzad sam video more, i to iz blizine, danas sivo i sa belim kapama.
Onda nas je staza opet odvela na drugu stranu, i najzad sam pomislio da sam video naše odredište – nisko, sa
šiljastim krovom, sa nedostajućim jednim i po salonom – kućicu koja je videla bolja mora pre nego što sam se ja rodio.
"Kućica?" reče Hal.
"Kućica", začulo se iza nas.
Otišli smo do kućice. Džejmi je prošao oko nas, zakucao na vrata na nesumnjivo dogovoreni način, i rekao: "U redu
je. Ja sam. Ima ga.
Doveo je i Kesidija sa sobom."
Jedno "O-kej" se začulo iznutra, i on je otvorio vrata i okrenuo nam se. Pokazao je pokretom glave, i mi smo pošli
pored njega unutra.
Nisam se osobito iznenadio kad sam video Mortona Zemajstera kako sedi za izbrazdanim kuhinjskim stolom, sa
pištoljem pored svoje šoljice kafe. Na suprotnoj strani sobe, izvan kuhinjskog dela, Meri je sedela na nečemu što je
izgledalo kao najudobnija raspoloživa stolica.
Bila je labavo vezana, ali jedna ruka bila joj je slobodna a na stolu pokraj nje bila je, takođe, šoljica kafe. Postojala
su dva prozora u delu za ručavanje, i dva u delu kojije služio kao dnevna soba. Na zadnjem zidu postojala su dvoja vrata
– spavaće sobe i WC ili nekog plakara, nagađao sam. Iznad glave nisu bile ni daske, ni neka tavanica, nego samo gole
grede i obilje prostora gde je neko naslagao ribolovni pribor, mreže, vesla, svakojaki krš. Postojala je jedna stara sofa, još
par klimavih stolica i niskih stolova, i dve lampe u dnevnoj sobi.
Takođe, mrtvi kamin i izbledeli tepih. Kuhinjica je sadržavala mali štednjak, frižider, ormančiće i crnu mačku koja
je sedela, ližući šape, na suprotnom kraju stola od Zemajstera.
Nasmešio se kad smo ušli, a pištolj je podigao tek kad je Hal počeo da hrli ka Meri.
"Ovamo se vraćaj", reče on. "Dobro je njoj."
"Je l' jeste?" Hal je upita.
"Jeste", reče ona. "Nisu me povredili."
Meri je sitna, pomalo skakutljiva cura, plavuša, crta malčice preoštrih za moj ukus. Plašio sam se da ćemo je naći
već histeričnu.
Ali, ako se izuzmu očekivani znaci napetosti i umora, činilo se da raspolaže stabilnošću iznad mojih očekivanja.
Možda je Hal našao bolju nego što sam ranije mislio. Bilo mi je drago.
Hal se vrati od mesta gde je ona bila, pođe ka stolu. Bacio sam pogled unazad kad sam čuo kako se vrata zatvaraju i
reza pada na mesto. Džejmi se tamo naslonio leđima na okvir vrata i gledao nas.
Otvorio je svoj sako pa sam video da ima pištolj zadenut za pojas.
"Da ga vidimo", reče Zemajster.
Hal ga opet odmota i pruži mu ga.
Zemajster odgurnu u stranu pištolj i šoljicu za kafu. Postavio je kamen pred sebe i zagledao se u njega. Okrenuo ga
je nekoliko puta.
Mačka je ustala, protegla se, skočila sa stola.
Zavalio se, tada, opet u svoju stolicu, još uvek motreći kamen.
"Vi momci mora biti da ste se puno pomučili..." poče on.
 "Zapravo", izjavi Hal, "mi..."
Zemajster tresnu dlanom po stolu. Grnčarija zaplesa.
"Lažan je!" reče on.
"Taj isti smo oduvek imali", ponudih, ali Hal pocrvene, jako. Hal je, takođe, očajno loš igrač pokera.
"Ne vidim kako to možeš da kažeš!" povika Hal. "Donio sam ti prokletinju! Pravi je! A sad je pusti!"
Džejmi se odmakao od vrata i prišao Halu s leđa. U tom času Zemajster je okrenuo glavu i podigao pogled. Malčice
je odmahnuo glavom, samo jednom i Džejmi zastade.
"Nisam budala", reče on, "da nasednem na kopiju. Znam šta tražim i sposoban sam da to prepoznam. Ovo –" on
odmahnu desnom šakom – "nije to. Ti znaš jednako dobro kao i ja da nije.
Pokušaj je bio dobar, jer je kopija dobra. Ali odigrali ste svoj poslednji trik. Gde je original?"
"Ako ovo nije to", reče Hal, "onda ne znam."
"A ti, Fred?"
"Taj smo imali od početka", rekoh ja. "Ako je imitacija, onda nikad nismo ni imali original."
"U redu."
Uzdigao se na noge.
"Aj' u dnevnu sobu", reče on, dohvatajući pištolj. Na ovo, Džejmi izvuče svoj pištolj i mi pođosmo da poslušamo.
"Ne znam koliko mislite da možete da dobijete za njega", reče Zemajster, "niti koliko vam je možda ponuđeno. Niti,
što se toga tiče, da li ste ga već prodali. Kakav god slučaj bio, vi ćete mi reći gde je kamen sada i ko još je umešan.
Nadasve želim da imate naumu da vam kamen ne vredi ništa ako ste mrtvi. A kako je krenulo, desiće se tačno to."
"Grešite", reče Hal.
"Ne grešimo. Vas dvojica ga imate i sad nevini moraju da stradaju."
"Šta to znači?" upita Hal.
"Trebalo bi da bude jasno samo po sebi", odvrati on. Onda: "Tamo stanite", zapovedi nam, "i ne mičite se. Džejmi,
upucaj ih ako se pomaknu."
Zastali smo tamo gde nam je pokazano. On je produžio i stao uz njenu desnu stranu. Džejmi je stao uz njenu levu
stranu i tu čekao, pokrivajući nas.
"A šta je s tobom, Fred?" upita Zemajster. "Da li se sada sećaš ičega čega se nisi setio u Australiji? Možda se sećaš
nečega što se nisi potrudio da pomeneš čak ni ovom jadnom Halu – nečeg što bi moglo spasti njegovu ženu od... ovaj..."
Izvukao je iz džepa klešta za sečenje i stavio ih na sto pokraj njene šoljice za kafu. Hal se okrenuo i pogledao me.
Svi su čekali da ja nešto kažem, da učinim nešto. Bacio sam pogled kroz bočni prozor i zapitao se o vratima u pesku.
Priviđenje je tiho ušlo iz sobe iza njih. Primetili su, mora biti, prvo po Halovom licu, jer znam da sam ja svoje lice
održao pod kontrolom. Ovo, međutim, nije bilo stvarno važno, jer progovorilo je upravo dok se Zemajsterova glava
okretala.
"Ne!" reče priviđenje, i "Ni makac! Baci to, Džejmi! Jedan prokleti pokret tvog pištolja, Mortone, i ličićeš na statuu
onog Henrija Mura! Da se nisi ni pomakao!"
Bio je to Pol Bajler u tamnom kaputu, lica izmršavelog i sa nekoliko novih bora. Ruka mu je, međutim, bila čvrsta, a
u njoj četrdesetpetica. Zemajster pređe u elokventnu imobilnost. Džejmi je izgledao neodlučno, bacao je poglede ka
Zemajsteru očekujući neki znak.
Maltene uzdahnuh, osećajući nešto što je težilo ka olakšanju. U poštenim zagonetkama uvek treba da postoji izlaz.
Činilo se da će ovo biti izlaz u ovoj igri, samo ako...
Katastrofa!
Masa konopaca, mreža, plovaka i razmontiranih pecačkih štapova načini škripeći, klizajući zvuk iznad nas i sruči se
na Pola.
Njegova glava se trže nagore, ruka se zanjiha – i u tom času Džejmi odluči da ne baca pištolj. Okrete ga ka Polu.
Refleksi koje obično zaboravljam kad sam na tlu donesoše odluku za koju ne preuzimam ni hvalu ni krivicu. Da je
stvar otišla dalje od mojih kičmenih nerava, ne verujem da bih se bacio na čoveka sa pištoljem.
Ali znalo se da će sve na kraju ispasti dobro, je li tako? Uvek ispadne na kraju dobro u raznim medijima za masovnu
zabavu.
 Skočio sam na Džejmija, pruženih ruku.
Njegova ruka pokazala je tren neodlučnosti, onda izmahnula pištoljem natrag ka meni i ispalila ga, iz neposredne
blizine.
Moja prsa su eksplodirala a svet je otišao.
I šta više reći o masovnoj zabavi.
 9

Dobro je periodično zastati i razmisliti o dobicima koji su proistekli iz modernog sistema višeg obrazovanja.
Valjda je za sve to zaslužan moj svetac-zaštitnik, predsednik Harvarda, Eliot. On je bio taj koji je, davne 1870-te,
zaključio da bi bilo fino ako bi se akademska luđačka košulja mogla malčice razlabaviti. To je i učinio, a kad je izlazio iz
sobe zaboravio je da zaključa vrata. Blizu trinaest godina upućivao sam mu svoju zahvalnost jednom mesečno, u onom
emotivno nabijenom momentu kad otvaram kovertu u kojoj je moj ček sa sumom izdržavanja. On je uveo elektivni
sistem, tada samo blagi tonik, u jednu rigidnu šemu zastrašujućeg obrazovanja. A rezultati su bili, kao što se sa tonicima
ponekad događa, zarazni. I podložni mutacijama. Na primer, njihova sadašnja inkarnacija omogućila je meni da blistam,
čist i sjajan od neupotrebe, umesto da budem zarđao i tup od rada, i da neprestano idem sve dalje za namigujućom
zvezdom znanja. Drugim rečima, da nije bilo Eliota, možda nikad ne bih imao vremena i mogućnosti da istražujem stvari
poput divnih, poučnih navika Ophrys speculum-a i Cryptostylis leptochila-e, koje sretoh u seminaru iz botanike koji bi
mi inače bio uskraćen. Pogledajte to na ovaj način. Dugujem tom čoveku i svoj životni stil, i mnoge prijatne stvari kojima
svoj život ispunjavam. I nisam nezahvalan. Priznajem tu zaduženost, kao i svaku drugu formu zaduženosti koju je
nemoguće vraćati, širokogrudo.
Ako je Ophrys? Šta je ona? Da je svi naši momci hvale? A Cryptostylis? Baš mi je drago što ste pitali. U Alžiru živi
jedan insekt nalik na osu, poznat kao Scolia ciliata. On spava neko vreme u svom leglu u brdu peska, budi se i izlazi
otprilike u martu. Ženka, u fazonu koji nije ograničen samo na himenoptere, ostaje da spava još mesec dana. Njen muški
postaje razumljivo nemiran, počinje da zriki svojim kratkovidim očuljcima po pejzažu. I, gle! Šta bi drugo cvetalo baš u
to vreme i baš na tom mestu, ako ne divna orhideja Ophrys speculum, sa cvetovima koji zapanjujuće liče na telo ženke te
insekatske vrste. Ostatak priče je sasvim predvidljiv. I tako orhideja postiže da bude oprašena, jer on spopada prvo jedan
cvet, pa drugi, pa treći, i tako dalje. To je Ouks Ejmis opisao terminom "pseudokopulacija": dešava se simbolično
spajanje dva različita reproduktivna sistema. Orhideja Cryptostylis leptochilia zavodi mužjaka ihneumonidne ose
Lissopimpla semipunctata na isti način, sa istim ciljem, i uz dodatnu caku da ispušta i miris kao ženka osa. Opako.
Divno. Triput ura za moral, u striktno filozofskom smislu. Eto smisla obrazovanja. Da nije bilo mog dragog, krutog ujka
Alberta i predsednika Eliota, moglo mi je biti uskraćeno i mnogo takvih iskustava, i mnogo svetlosti koja iz tog pravca
neprestano pada na moje stanje.
Na primer, dok sam ležao tamo, ne znajući baš sigurno gde je tamo, nekoliko lekcija o toj orhideji zaplovilo mi je
kroz um, zajedno sa neklasifikovanim zvucima i nesređenim oblicima i bojama. Hitro sam stigao do zaključka tipa: stvari
nisu uvek ono na šta liče, ali to ponekad nije bitno; i, čovek može da se zezne na najlevije načine, u čemu kičmeni nervi
često imaju izvesnog udela.
Tada sam već počinjao, neodlučno, da testiram svoju okolinu.
"Auu! Auu!" i "Auu!" govorio sam – ne znam koliko dugo – a onda se okolina odazvala tako što mi je zabola
termometar u usta i počela da mi meri puls.
"Jesi li budan, Kesidi?" upitao je glas po tonu ženski-ka-srednjem-polu.
"Glab", odgovorio sam, fokusirajući oči na bolničarkino lice i odmah puštajući da se opet rasfokusiraju čim sam
video kakva je.
"Mnogo ti sreće imaš", reče ona, izvlačeći toplomer. "Sa' ću da zovem doktora. Veoma mu je stalo da priča s tobom.
Lezi mirno. Ne napreži se."
Pošto nisam nešto posebno goreo od želje da se prevrnem na stomak i počnem da izvodim sklekove, nije mi bilo
teško da poslušam ovo poslednje. Opet sam, međutim, izveo trik sa fokusiranjem, fokus-pokus, i ovoga puta sve je ostalo
na svom mestu. To "sve" sastojalo se od nečeg što je ličilo na privatnu bolničku sobu, sa mnom na krevetu pored zida
pored prozora. Ležao sam ravno na leđima i brzo otkrio do koje mere su moja prsa bila umotana gazom i flasterima.
Trgnuo sam se na pomisao o kasnijem skidanju tih zavoja.
Neosakaćeni nemaju monopol na anticipaciju.
Samo nekoliko trenutaka kasnije, činilo se, jedan robusno građeni mladi čovek u uobičajenom belom, iz čijeg džepa
se prelivao stetoskop, ugura osmeh u sobu i dotera ga blizu. Prebacio je ploču za prikačinjanje beležaka iz jedne ruke u
drugu i posegnuo ka mojoj šaci.
 Mislio sam da hoće da mi meri puls, kad, on ti se sa mnom rukova.
"Gospodine Kesidi, ja sam doktor Drejd", reče on. "Sreli smo se ranije, ali vi to ne pamtite. Operisao sam vas.
Drago mi je da vidim da je vaš stisak ruke tako čvrst. Vi ste vrlo sretnoruk čovek."
Zakašljao sam se, i to je bolelo.
"Dobro je to znati", rekoh.
Digao je prikačnu ploču.
"Pošto vam je ruka u tako dobroj formi", reče on, "možete li mi potpisati neke formulare za saglasnost koje ovde
imam?"
"Samo čas", rekoh ja. "Ne znam čak ni šta mi je urađeno. Ne mogu to da odobrim baš sad."
"A, ne radi se o toj vrsti odobrenja", reče on. "To će oni imati kad budete odlazili. Ovo mi samo dozvoljava da
upotrebim vaše medicinske podatke, i neke fotografije koje sam imao sreću da napravim tokom operacije, u članku koji
nameravam da napišem."
"Članak kakve vrste?" pitao sam.
"U vezi sa razlozima zbog kojih sam rekao da ste čovek koji ima vrlo mnogo sreće. Vi ste, znate, upucani u prsa."
"To sam i sam manje-više pogodio."
"Zbog toga bi ma ko drugi bio verovatno mrtav. Ali ne stari dobri Fred Kesidi. Znate li zašto ne?"
"Recite mi."
"Srce vam je na pogrešnom mestu."
"O."
"Da li ste stvarno prošli toliki deo svog života ne znajući kako je neobična anatomija vašeg cirkulatornog sistema?"
"Ne baš", rekoh. "Ali, ni upucavan u prsa nisam nikad ranije bio."
"E, vaše srce je ogledalska slika prosečnog, običnog srca. Vene kave predaju krv levo, pulmonarna arterija dobija
krv iz vaše leve komore. Vaše pulmonarne vene dovode svežu krv do desne ušice, da bi se odatle pumpala kroz aortu
koja čini luk na desno. Zbog toga u vašem srcu desne pregrade imaju onako debele zidove kao kod drugih ljudi leve. E,
sad, svako drugi upucan u isto mesto gde i vi bio bi verovatno pogođen u levu ušicu, ili eventualno u aortu. U vašem
slučaju, međutim, metak je bez štete prošao pored donje vene kave."
Opet sam se zakašljao.
"Ovaj, relativno bez štete", popravi se on. "Rupa je ipak nastala, naravno. Međutim lepo sam je zakrpio. Trebalo bi
da ste začas opet na nogama."
"Super."
"E, što se tiče odobrenja..."
"A-ha. Važi. Sve za nauku i progres i tako to."
Dok sam potpisivao hartije i pitao se o uglu metka, rekoh: "Pod kojim okolnostima sam donet ovde?"
"Policija vas je donela u sobu za hitne slučajeve", reče on. "Nisu nas informisali o prirodi, hm, situacije koja je
dovela do ispaljivanja hitaca."
"Hitaca? Koliko ih je ispaljeno?"
"Pa, sve u svemu sedam. Zapravo, ne bi trebalo da ja diskutujem o drugim slučajevima, znate."
Zapitao sam u sred potpisa.
"Hal Sidmor mi je najbolji prijatelj", rekoh, uzdižući pero i bacajući značajan pogled na formulare, "a njegova žena
se zove Meri."
"Nisu ozbiljno povređeni", reče on brzo. "Gospodinu Sidmoru je slomljena ruka, a njegova žena ima nekoliko
ogrebotina. To je obim toga. Zapravo, on je čekao da vas vidi."
"Ja želim da vidim njega", rekoh. "Osećam se sposobnim za to."
"Poslaću ga unutra, uskoro."
"Vrlo dobro."
Završio sam potpisivanje i vratio mu pisaljku i hartije.
"Da li bih mogao biti malo pridignut?" upitah.
 "Ne vidim zašto ne."
Podesio je krevet.
"I ako bih vas mogao zamoliti za čašu vode..."
Nasuo mi je čašu, sačekao, a ja je popio skoro celu.
"O-kej", reče on, "svratiću kasnije da vas vidim. Da li će vam smetati ako dovedem neke interniste da oslušnu vaše
srce?"
"Neće ako obećate da ćete mi poslati primerak vašeg članka."
"U redu", reče on, "poslaću vam. Ne činite ništa naporno."
"Imaću to na umu."
Sklopio je svoj osmeh i otišao, a ja ostadoh da ležim i pravim grimase prema znaku !EJNESUP ONOJNARBAZ.
Prošlo je neko vreme, ne predugo, čini mi se – a onda je Hal dolutao. Do tad se sa mene sljuštio još jedan sloj
drogiranosti i konfuzije. Bio je obučen u svoju uličnu odeću, a njegova desna ruka – samo trenutak, pardon, leva ruka –
bila je u gipsu. Imao je i malu modricu na čelu.
Iscerio sam se, da mu pokažem da je život divan, i pošto sam već znao da će odgovor biti povoljan, pitao: "Kako je
Meri?"
"Super", reče on. "Stvarno dobro. Potresena i ogrebana, ali ništa ozbiljno. A kako si ti?"
"Osećam se kao da me je magarac ritnuo u prsa", rekoh. "Ali doktor mi kaže da je moglo biti gore."
"Da, kaže da si imao sreće. Uzgred rečeno, zaljubio se u tvoje srce. Da je to moje srce, osećao bih se malo nezgodno
– sav tako bespomoćan, dok on piše recepte..."
"Hvala. Svakako mi je drago što si navratio da me osokoliš. Da li ćeš mi reći šta se desilo, ili moram da kupim
novine?"
"Nisam znao da žuriš", reče on. "U tom slučaju, biću sažet. Svi smo upucani."
"Vidim. Sad budi manje sažet."
"U redu. Skočio si na čoveka sa pištoljem..."
"Na Džejmija. Da. Nastavi."
"On te je upucao. Pao si. Nabaci jednu oznaku pored svog imena. Onda je upucao Pola."
"Oznaka stavljena."
"Ali dok je Džejmi bio okrenut ka tebi, Pol se delimično oslobodio krša koji je bio pao na njega. Pucao je na
Džejmija približno istovremeno kad i Džejmi na njega. Pogodio ga je."
"Znači upucali su jedan drugoga. Označeno."
"Ja sam napao drugog tipa samo trenutak pošto si ti skočio na Džejmija."
"Napao si Zemajstera. Da."
"On je do tad već izvukao pištolj. Pucao je nekoliko puta. Prvim metkom je je promašio. Uzgred, straobalno je jak."
"To znam. Koga sledećeg obeležavam?"
"Nisam siguran. Meri je zakačena metkom, možda odbijenim, po koži glave. Njegov drugi ili treći hitac – nisam
siguran koji – pogodio me je u ruku."
"Dve oznake, u svakom slučaju. Ko je upucao Zemajstera?"
"Pandur. Panduri su upali otprilike tada."
"Zbog čega su se našli tamo? Kako su znali šta se dešava?"
"Čuo sam kasnije šta pričaju. Pratili su Pola..."
"... koji je, možebit, pratio nas?"
"Tako ispada."
"A ja mislio on mrtav. Rekli na vestima."
"Obojica smo to mislili. Još uvek ne znam tu priču. Njegovu sobu čuvaju, a niko ne priča ništa."
"Znači on je još uvek živ?"
"To je bilo poslednje što sam čuo. Ali ništa više o njemu nisam mogao saznati. Ispada da smo se svi izvukli."
 "E, malera – već dvaput. Čekaj malo. Doktor Drejd je rekao da je pucano sedam puta."
"Jeste. To im je bilo malo, kao, nezgodno: jedan od pandura je upucao sebe kroz stopalo."
"A. To su, onda, sve oznake. I šta još ima?"
"Šta šta još ima"
"Da li si na osnovu svega ovoga nešto saznao? Na primer, o kamenu?"
"Ne-p. Ništa. Znaš sve što i ja."
"Nezgodno."
Počeh da zevam nezadrživo. Približno tada bolničarka zaviri unutra.
"Moraću da vas zamolim da odete", reče ona. "Ne možemo ga zamarati."
"Dobro, u redu", reče joj on. "Ja sad idem kući, Fred. Vratiću se čim mi budu rekli da mogu opet da te vidim. Mogu
li ti doneti nešto?"
"Ima li ikakve kiseoničke opreme ovde?"
"Nema. U holu ima."
"Onda cigarete. I reci im da skinu taj prokleti natpis. Nije bitno.
Ja ću. Pardon. Ne mogu da se zaustavim. Saopšti Meri moje saosećanje i tako to. Nadam se da je ne boli glava.
Jesam ti ikad pričao o cveću što se tuca sa osama?"
"Nisi."
"Bojim se da sad morate da idete", reče bolničarka.
"U redu."
"Reci toj dami da nije orhideja", rekoh, "mada se, kad je vidim, budi osa u meni", i ja uklizavam opet dole, u mekani
centar stvari, gde je život daleko jednostavniji, a i krevet spuštaju tamo.
Drem. Drem, drem.
Svetluc?
Svetluc. Takođe blist i ozar.
Čuo sam zvuke nečijeg ulaženja u moju sobu i razdvojio očne kapke samo koliko je bilo potrebno da se uverim da je
još uvek dan.
Još uvek?
Sabrao sam vremena. Prošli su dan, noć i parče sledećeg dana.
Nekoliko obroka sam pojeo, pričao sam sa Dr Drejdom, bio auskultovan od strane internista. Hal se vratio, srećniji, i
ostavio mi cigarete za koje mi je Drejd rekao da ih mogu pušiti nasuprot njegovim željama, što sam i učinio. Onda sam
spavnuo još malčice.
Da, tako nekako...
Dve figure uđoše u moje prorezno vidno polje, sporim kretanjem. Zvuci pročišćavanja grla, koji su se zatim
dogodili, bili su Drejdovi.
Najzad: "Mister Kesidi, je l' ste budni?" on kao da se zapitao glasno.
Zevnuo sam, protegnuo se, glumio da se tek budim, ujedno odmeravajući situaciju. Pokraj Drejda je stajala jedna
visoka, uozbiljena individua. Tamno odelo i dimna stakla činili su ga takvim.
Uzdržao sam se da ne napravim šalu o pogrebnicima, zatim sam video da je desna šaka tog čoveka omotana oko
usmerivačkog ama pričvršćenog na čupavog psa koji se trudio da sedi u pozi spremnosti pokraj njega. U svojoj levoj ruci
tip je držao dršku na izgled teškog kofera.
"Da", rekoh, posežući prema kontrolama i izdižući sebe da bih seo i suočio se s njima. "Šta biva?"
"Kako se osećate?"
"Pa, valjda, dobro. Jeste. Odmorno."
"Dobro je. Policija je poslala ovog džentlmena da razgovara sa vama o onome što policiju zanima, šta god to bilo.
Zahtevao je neuznemiravanje, pa ćemo okačiti natpis na vrata. Zove se Nadler, Tiodor Nadler. Ostaviću vas sad same."
Doveo je Nadlera do sedišta za posetioce, gledao ga kako seda, i izašao, zatvarajući vrata za sobom.
Popio sam malo vode. Pogledao Nadlera.
 "Šta 'oćeš?" rekoh.
"Znaš ti šta mi hoćemo."
"Pokušajte preko oglasa", predložio sam.
Skinuo je naočare i nasmešio mi se.
"Pokušaj ti da ih čitaš malo. Na primer 'slobodna radna mesta'."
"Treb'o bi da budeš u diplomatiji", rekoh, njegov osmeh se zateže, a lice zacrvene.
Tad sam se i ja nasmešio, a on je uzdahnuo.
"Znamo da ga nemaš, Kesidi", reče on konačno, "i ne tražim ga od tebe."
"Onda zašto ovakav pritisak na mene? Samo zato što sam pritisljiv? Stvarno sam oboren, znaš, tom titulom koja mi
je nametnuta. Kad bih stvarno imao nešto vama potrebno, na tom nečem bila bi, sada, dugačka ceduljica sa cenom."
"Koliko dugačka?" reče on, za nijansu prebrzo.
"Za šta?"
"Za tvoje usluge."
"U kom svojstvu?"
"Pomišljali smo da ti ponudimo da se zaposliš na nečemu što bi te moglo interesovati. Kako bi ti se dopalo da budeš
specijalist za ET kulturu pri delegaciji SAD u Ujedinjenim nacijama? To radno mesto zahteva da se ima doktorat iz
antropologije."
"Kad je pisan opis tog radnog mesta?" upitah.
Opet se osmehnuo.
"Ne osobito davno."
"Shvatam. A kakve bi bile dužnosti?"
"Započele bi specijalnim istraživačkim zadatkom."
"Da se istražuje šta?"
"Nestanak zvezdanog kamena."
"A-ha. Pa, priznati moram da mi ta tema pobuđuje radoznalost", rekoh, "ali ne toliko da bih bio voljan da radim za
tebe."
"Ne bi radio baš za mene lično."
Dohvatio sam svoje cigarete i pripalio jednu, pa tek onda zapitao: "Nego za koga?"
"Daj i meni jednu", reče dobro znani glas i taj čupavi pas ustade i priđe mom krevetu.
"Lon Čejni interstelarnog društva", primetih ja. "Očajno si loš kao pas, Ragma."
On otkopča nekoliko delova svoje maske i primače cigaretu da mu je pripalim. Nisam uspevao da razaznam kako
izgleda ispod maske, unutra.
"I tako si ti otišao da opet pucaju u tebe", reče on. "I to ne bez upozorenja."
"Tačno", rekoh. "Pošao sam otvorenih očiju."
"I to preokrenut", reče on. "Ožiljci od rana koje si zadobio u Australiji sad su ti na pogrešnoj nozi."
Pustio je ćebe da padne i otišao do mog stola. Tu se zgurio.
"A nisam morao ni da pogledam", dodao je. "Načuo sam ponešto o tvom divnom preokrenutom srcu dok sam
dolazio ovamo.
Sem toga, od početka sam nekako osećao da ti moraš biti onaj idiot koji je petljao sa inverzionom jedinicom. Da l' bi
mi rekao zašto?"
"Ne bih", uzvratio sam.
Slegnuo je ramenima.
"U redu. Još je malo prerano da se pokažu efekti gladi. Čekaću."
Pogledah opet ka Nadleru.
"Još uvek nisi odgovorio na moje pitanje", rekao sam. "Za koga bih ja to radio?"
Iscerio se.
 "Za njega", reče.
"Zezaš se? Od kada Stejt Department angažuje lažne vombate i lažne pse-vodiče? I to vanzemaljske, koji čak nisu
stalno nastanjeni na Zemlji?"
"Ragma nije zaposlen od strane Stejt Departmenta. On svoje usluge pruža Ujedinjenim nacijama. Ako bi se zaposlio
kod nas, istog trenutka bi bio pozajmljen specijalnoj radnoj grupi UN, kojoj je on na čelu."
"To ja kao neka knjiga iz biblioteke", rekoh, gledajući opet ka Ragmi. "Hoćeš li mi to objasniti?"
"Zato sam ovde", reče on. "Kao što ti je , bez sumnje, poznato, artefakt nazvan imenom 'zvezdani kamen' je
izgubljen. Ti si ga, čini se, posećivao neko vreme, zbog čega si u fokusu interesovanja izvesnog broja stranaka
zainteresovanih – iz različitih razloga – za dobitak kamena."
"Pol Bajler ga je imao?"
"Da. Bila mu je data narudžbina da konstruiše izložbeni duplikat."
"Onda je prilično neobazrivo postupao sa njim."
"I da i ne. Vrlo neobičan čovek, taj profesor Bajler, i ujedno centar jedne koincidencije koja je komplikovala stvari
na način koji se nije mogao predvideti. Vidiš, njemu su se obratili da uradi taj posao zato što se smatralo da je on jedan
od najkvalifikovanijih sa poslove te vrste. U prošlosti je izveo svakojake majstorije sa sintetizovanjem kristala. I uradio je
divnu kopiju, tako dobru da je komisija doslovno nije umela da razlikuje od originala. Da li je to dokaz njegove veštine?
U prvi mah je tako izgledalo. Ne vidim kako bi tvoj narod ikada mogao otkriti prevaru, da su događaji dalje tekli
normalno."
"On je zadržao original a njima dao kopiju i kopiju kopije?"
"Nije tako jednostavno", reče Ragma. "Pokazalo se da onaj predmet koji su mu stavili na raspolaganje da ga kopira,
nije bio original. Zvezdani kamen je zamenjen kopijom mnogo ranije – i to, prema našem sadašnjem znanju, u roku od
nekoliko minuta od trenutka kad ga je generalni sekretar Ujedinjenih nacija formalno primio. Možda si video taj događaj
na televiziji?"
"Pretpostavljam da ga je svako video. Šta se desilo?"
"Jedan od stražara je, noseći zvezdani kamen u trezor, uzeo original i podmetnuo falsifikat. Tu zamenu niko nije
primetio, stražar je zbrisao sa originalom, a profesoru Bajleru je dat lažni primerak da ga duplicira."
"Pa kako je onda Pol mogao imati ikakvu ulogu u?..."
"Koincidencija", reče on, "ona jedna koincidencija dopustiva u svakoj priči. Iznenađuje me da me nisi pitao otkud
stražaru lažni zvezdani kamen."
Klonuo sam malčice. Zapitao sam se da li će moj grudni koš pretrpeti neku povredu ako počnem da se smejem.
"Ne od... Pola?" rekao sam. "Reci mi da on nije proizveo taj prvi duplikat."
"Ali jeste", reče Ragma. "Samo na osnovu nekoliko fotografija objavljenih unapred, i na osnovu pismenog opisa. E
to je dokaz o njegovoj veštini. Što se tiče tehnike rada, zaista nikog boljeg od njega nisu mogli izabrati."
Prignječio sam opušak moje cigarete.
"Znači dobio je sopstveni duplikat da ga falsifikuje?"
"Tačno tako. Time je dospeo u vrlo nezgodnu poziciju. U njegovim rukama nalazio se original, i on je već radio na
poboljšanom falsifikatu, jer je sad imao mogućnost da se osloni na nešto bolje od opisa i fotografija. Međutim,
Ujedinjene nacije mu se obraćaju da duplicira ono prvo što je napravio."
"Čekaj! Pravi zvezdani kamen bio je kod njega? Mislio sam da je to stražar odneo."
"Upravo sam hteo da pređem na to. Stražar je odneo original i predao ga profesoru Bajleru. Bajler se plašio da će
prvi falsifikat biti primećen u slučaju pažljivog pregleda, naročito ako bi naišao neki vanzemaljac koji je možda ranije,
negde drugo, razgledao zvezdani kamen i uočio nešto o njegovoj strukturi – možda nešto što samo vanzemaljac može da
detektuje. U svakom slučaju, namera mu je bila da sada, iz drugog pokušaja, proizvede bolju kopiju, pa onda da onaj
stražar ubaci tu bolju kopiju u trezor na mesto prve kopije. Verovao je da bi druga verzija mogla mnogo duže da odoleva
pregledima. Zato je u toj tački bio pred dilemom: vratiti im prvu kopiju i još jednu takvu istu, ili im dati dva kamena
druge generacije, čijim kvalitetom se mnogo ponosio. Ovo je razrešio tako što im je vratio prvu kopiju i još jednu istu
takvu kopiju, zato što se plašio da su u međuvremenu organi vlasti već izvršili detaljno proučavanje osobina prve kopije,
i zbeležili sve podatke kao autentične osobine zvezdanog kamena."
Odmahnuo sam glavom.
"Ali zašto? Zašto se uopšte upustio u celu koještariju?"
 Ragma ugasi svoju cigaretu i uzdahnu.
"Taj čovek je emotivno jako vezan za Kraljevinu Britaniju..."
"Krunski dragulji!" rekoh.
"Tačno. Došao je zvezdani kamen, krunski dragulji su otišli. Bio je opsednut odlaskom dragulja, činilo mu se da je
to nepoštena pogodba, i da je to uvreda suverenu."
"Ali krunski dragulji su, u stvari, još uvek britanski, i još uvek dostupni. Britanci su, uz te uslove, odobrili da budu
dati na zajam na neodređeno vreme."
"Izgleda da to i ti i ja tako sagledavamo", reče Ragma. "On ne. A ni neki od onih koji su s njim sarađivali u tom
poduhvatu – na primer, onaj stražar."
"A šta su, konkretno, planirali da učine?"
"Njihova namera je bila da čekaju neko vreme, dok vaši odnosi sa drugim rasama postanu širi a korisnost takvog
druženja postane solidno prisutna u svetu javnosti. U tom trenutku bi saopštili da je zvezdani kamen lažan – činjenica
koju bi vanzemaljske vlasti lako potvrdile – a onda bi objavili da drže original i traže otkup. Cena bi, naravno, bila: da
krunski dragulji budu vraćeni."
"Znači grupa zanesenjaka je ovo izazvala. Time je čak objašnjeno i jedno nazdravljanje koje sam čuo u svom stanu.
Nesumnjivo su čekali da me ispituju, da saznaju gde da idu da bi ponovo ukrali original."
"Da. Oni su tražili tebe. Ali mi smo motrili na njih. Oni su, u stvari, više dosadni nego opasni, a ako ih pustimo da se
i dalje vrzmaju slobodno, mogu nam eventualno čak i pomoći da nađemo kamen. Čini se da je to dovoljan razlog da
trpimo izvesne problemčiće koje oni stvaraju."
"A šta bi bilo da je sve išlo po njihovom planu?"
"Da im je plan uspeo, Zemlja bi bila izbačena iz tog ciklusa razmenjivanja stvari, i verovatno iz normalne
trgovinske, turističke, naučne i kulturne razmene. Takođe bi bile ozbiljno umanjene vaše šanse da budete, jednog dana,
pozvani da se priključite formalnoj konfederaciji koju imamo, a koja nam služi približno kao vama Ujedinjene nacije."
"I jedan inteligentan čovek, kao što je Pol, ne može to da shvati? Pa, onda se pitam jesmo li mi spremni za nešto
tako veliko."
"A, razume on to sada. On je jedan od onih koji su nam dali sve detalje o onom što se desilo. I nemoj ga suviše oštro
osuđivati.
Intelekt retko ima uticaja na emotivne stvari."
"Šta se, uopšte, desilo u njegovom slučaju? Svojevremeno sam čuo da je ubijen."
"Bio je napadnut i gadno povređen, ali policija je naišla upravo kad su napadači odlazili. Policajci su imali opremu
za najhitniju medicinsku pomoć, odjurili su u bolnicu gde je izvršena implantacija određenog broja organa, i kod svih tih
organa operacije su uspele.
Posle toga se on obratio vlastima i saopštio istinu. Njegova promena stava bila je podstaknuta činjenicom da su ga
napali ljudi koji su ranije radili za njega."
"Zemajster i Bakler", rekoh, "na mene nisu ostavili utisak tipova na čiji intelekt osećanja vrše ikakvo dejstvo."
"Tačno. Oni su, u osnovi, huligani. Do nedavno, njihov glavni posao bio je u vezi sa nabavljanjem i krijumčarenjem
organa za presađivanje. Pre toga su radili mnoge druge nezakonite stvari, ali u poslednje vreme organi, izgleda, dobro
idu. Uključili su se u krađu zvezdanog kamena iz finansijskih a ne iz idealističkih razloga. Niko od ostalih članova
zavereničke grupe nije bio kriminalac u profesionalnom smislu. To je razlog što su angažovali Zemajstera – da isplanira
krađu za njih. Međutim njegova krajnja namera uključivala je nevaru..."
"Prevaru", rekoh, pripaljujući mu sledeću cigaretu.
"E to. Nameravao je da negde u toku procesa prisvoji kamen za sebe i da ga vrati vlastima u zamenu za novac i
imunitet od krivičnog gonjenja."
"Da se to desilo, kako bi delovalo na naše izglede da se jednog dana učlanimo u konfederaciju?"
"Ne bi bilo onoliko štetno kao upotreba kamena za postizanje povraćaja krunskih dragulja", reče on. "Ako ga imate
spremnog da ga, u trenutku kad zatreba, date dalje, svaki problem koji je u međuvremenu nastao u vezi sa održavanjem
kamena je vaša sopstvena briga."
"Onda kakva je tvoja stvarna uloga u ovome?"
"Ja ne volim da posmatram stvari tako strašno striktno", reče on. "Vi ste novi u igri, i ja želim da doprinesem da
dobijete svaki mogući popust. Voleo bih da taj kamen bude vraćen i celokupan incident zaboravljen."
"Pristojno od tebe", rekoh, "i zato ću pokušati da budem razuman. Pretpostavljam da je Pol zadržao original kamena,
i da vam je pričao da je, po njegovom uverenju, kamen prešao u naše ruke tokom izvesne partije karata u njegovoj
laboratoriji."
"Tako je."
"Znači Hal i ja smo ga možda, čak verovatno, imali u svom stanu neko vreme. A onda je nestao."
"Tako se čini."
"I šta bi ti, onda, konkretno, želeo da ja učinim u vezi s tim, ako bih prihvatio to zaposlenje?"
"Od najvećeg značaja", reče on, "bilo bi, pošto ne želiš da ideš sa ove planete da te pregleda telepatski
psihoanalitičar, i pošto nisi zadovoljan Siblinim kvalifikacijama, da pristaneš na odgovarajuću proceduru ako ja dovedem
kvalifikovanu osobu na Zemlju."
"Znači još uvek mislite da bi ključ zagonetke mogao biti zaključan negde u mom umu?"
"Tu mogućnost moramo razmotriti, zar ne?"
"Da. Pa, valjda moramo. A Hal? Možda je i u njemu nešto zakopano, na nekom nivou."
"Ta mogućnost takođe postoji, mada sam sklon da mu verujem kad insistira da je ostavio kamen i otišao. Međutim,
on je baš nedavno dao gospodinu Nadleru svoj pristanak da se upotrebi svaka tehnika ispitivanja svesti koja bi mogla
pomoći."
"U tom slučaju pristajem i ja. Dovedi tog tvog analitičara. Uz uslov da zna svoj posao i da ni na koji način ne može
da me ostavi zarobljenog na nekom drugom nivou."
"U redu. Onda je to sređeno. Da li to znači i da prihvataš zaposlenje?"
"Zašto ne? Mogao bih baš da budem i plaćen za ovo – naročito ako čekovi stižu od ljudi koji su presekli moj redovni
izvor prihoda."
"Onda ćemo te za sada ostaviti na toj tački. Biće potrebno nekoliko dana da se doveze analitičar koga sam našao. A
sad, gospodin Nadler ima neke formulare i tome slično, da ih potpišeš.
Dok se baviš time, ja ću nameštati aparat koji smo doneli."
"Koja je to vrsta opreme?"
"Noga ti je zarasla fino, zar ne?"
"Jeste."
"Spreman sam da učinim isto za tvoju ranu na prsima. Trebalo bi da budeš u stanju da izađeš odavde večeras."
"To bi bilo super. Posle toga, šta dalje?"
"Posle toga treba samo da se kloniš nevolja nekoliko dana. To se može postidi ili tako da te zaključamo, ili tako da u
razumnoj meri motrimo na tebe, uz razumevanje da ćeš nastojati da izbegavaš problematične situacije. Pretpostavljam da
ti se više sviđa ovo drugo."
"Tačno si pretpostavio."
"Onda popuni papire. Idem da zagrejem aparat. Uskoro ću te uspavati."
Tako je i bilo.
Kasnije, dok su se spremali da odu – pošto su spakovali svu medicinsku opremu, složili sve formulare, pošto je
Nadler opet stavio zasenčene naočari a Ragma opet bio pas na kaišu – Ragma se okrenuo i rekao mi maltene preterano
olako: "Uzgred, sad kad smo postigli nekakvo razumevanje, da li bi mi otkrio zašto si se reverzovao?"
I to sam hteo. Činilo se da nema nikakvog razloga da prikrivam ma koju krišku tog posla, sad kad smo u njemu bili
na neki način zajedno. Zaključio sam da bih baš mogao i da mu kažem.
Otvorio sam usta, ali reči se nisu složile i nisu izašle kako valja.
Osetio sam zatezanje, samo malo, u grlu, neku zadebljalost u korenu jezika i spontano krivljenje raznih facijalnih
mišića, i za to vreme sam se blago nasmešio, malo klimnuo glavom i rekao: "O tome bih malo kasnije, je l' može?
Recimo sutra ili preksutra."
"U redu", reče on. "Nema neke jake hitnosti. Kad dođe čas, možemo da reverzujemo reverziju. Sad se odmaraj, jedi
sve što ti daju i vidi kako se osećaš. Gospodin Nadler ili ja ćemo se javiti kasnije ove nedelje. Do viđenja."
"Ćao."
 "Vidimo se", reče Nadler.
Ostavili su za sobom malo odškrinuta vrata. Ni za tren nisam pomišljao da već znam celu priču. Ali nisu je znali ni
oni. Baš kad sam bio rešen da im kažem sve, telo me je 'izdalo'. Ovo me je posebno uplašilo zbog toga što me je podsetilo
na ono što sam doživeo tokom autobuske vožnje kući. Još sam mogao videti one znake zabrinutosti na čelu starca koji me
je tada zapitao da li mi je dobro. Da li me je ovo, sad, ophrvala neka slična stvar, neka bizarna posledica koja je zahvatila
moj nervni sistem? Posledica reverzije? Ali tempiranje je bilo tako precizno, zaista... Nije mi se to ni najmanje dopadalo.
Nikada u svom šarolikom proučavanju čoveka i čovekovih mnogobrojnih puteva nisam naišao ni na šta što bi mi
pomoglo u ovakvom slučaju.
Predsedniče Eliote, imamo probleme.
 10

Dok su me grabili pipci, ili loze, nalik na kablove, stezali me oko butine i oko jednog ramena, i dizali me u vazduh
do mesta odakle sam, uvrćući vrat svom snagom, mogao da vidim masivni trup tog bića, koji je počinjao buretom sluzi
na sred sobe, i dok su se rasklapale ogromne oštrice nalik na one kod biljke mesožderke, otkrivajući crvenkastu
unutrašnjost, razmišljao sam da može biti istina ono što kažu da većina nesreća počinje nepažnjom, ali ovoga puta zaista
ni na koji način odgovornost ne bi mogla biti moja. Još od izlaska iz bolnice ponašao sam se kao uzoran zaposlenik Stejt
Departmenta, apsolutno obazriv i u mislima i na delu.
Biće je zastalo na trenutak, možda razmišljajući kako će najbolje rasporediti alkaloide koje će dobiti zahvaljujući
mom višku azota, a meni u tom trenutku sevnuše pred očima poslednjih par dana. Ne više od toga, jer one ranije delove
svog života nedavno sam, u prilikama kad mi se bližila smrt, pregledao, tako da su mi ta sećanja bila još sveža.
Ne znam da li je mojim postupcima upravljao taj izvesni osmeh, ili morbidna radoznalost. Doktor Drejd je želeo da
me zadrži u bolnici radi daljeg posmatranja, uprkos prima facie dokazima da su mi prsa ozdravila. Međutim, razočarao
sam ga i bolnicu sam napustio, uz sve formalnosti, nekih pet sati posle odlaska Nadlera i Ragme. Hal me je uzeo u kola i
odvezao kući:
Odbijajući ponudu da večeram sa Halom i Meri, povukao sam se, te večeri, rano na spavanje, ali sam prvo zvao
Džini, koja je sad bila, činilo se, žarko željna da nastavi život tamo gde smo bili prekinuti u mojim studentskim danima.
Zakazali smo randevu za sledeće popodne i ja sam se, posle kratkog upoznavanja sa susednim krovovima, uvukao u
krevet, na spavanje.
Moj san – nemiran? Da. Imao sam spoljašnju bezbednost koju su sačinjavale dve dremljive pandurolike statue koje
sam primetio odozgo dok sam udisao vazduh. Međutim, u sebi sam presecao svoj špil uznemirujućih misli i samom sebi
vukao karte, i to loše, svaki put loše, tako da sam bio, milostivo, bankrotiran pre šestog zvona.
Vreme od tada pa do jutra bilo je, za mene, dugo devet sati, i prošarano kratkim predstavama, s tim što kasnije ni
kroz jednu od njih nisam mogao ni iglu da provučem, ako se izuzme onaj osmeh.
Probudio sam se znajući šta treba da učinim i odmah sam prionuo na izmišljanje razloga za to, da stvar ne bi ličila
na još jednu prinudu.
Posle izvesnog vremena zaključio sam da zapravo i nije prinuda.
Zašto, pa svakog bi zanimalo da razgleda mesto na kome je maltene poginuo.
Zato sam telefonirao Halu i pokušao da pozajmim kola od njega.
Međutim, Meri ih je upravo koristila. Ali Ralfova kola bila su na raspolaganju, pa sam se dobacio do tamo i uzeo ih.
Bilo je krto, bistro jutro sa nagoveštajem blagog dana u sebi.
Vozeći se ka moru, razmišljao sam o svom novom poslu, o Džini, i o onom osmehu. Posao će trajati duže nego ova
sadašnja nevolja, rekao mi je Nadler; i što sam više razmišljao, sve više mi se činilo da bi stvar mogla vredeti truda. Ako
već moraš nešto da radiš, sreća je tvoja ako možeš da nađeš nešto interesantno, nešto u čemu ćeš uživati. Sve te rase tamo
negde, napolju, rase o kojima ne znamo praktično ništa – imaću priliku da crpem rudnik nepoznatog; možda, ako je sreće,
da izgradim neko razumevanje, osmotrim egzotično, transformišem ono dobroznano. Shvatio sam, iznenada, da me ta
perspektiva uzbuđuje. Želeo sam da se bavim tim poslom. Znao sam, bez iluzija, zašto su baš mene zaposlili, ali sad kad
sam već zavukao stopalo između vrata i dovratka, želeo sam da gurnem napred, savladam sadašnje prepreke i okušam se
u stvarnom radu. Učinilo mi se, da je vanzemaljska antropologija (to jest, ksenologija, valjda bi to bilo ispravnije) tačno
ono za šta sam se pripremao još od početka, na svoj eklektični način. Tiho sam se nasmejao. Ne samo uzbuđen, nego,
dosetih se, možda i srećan.
Pošto sam se malo više privikao na obavljanje svojih poslova reverzno, našao sam se da voženje
stereoizoautomobila i nije mnogo teško. Zaustavljao sam se propisno pred svakim znakom POTS, a kad sam se jednom
izvukao iz grada u prirodu, bilo je vrlo malo saobraćajnih ometanja. Zapravo, jedina radnja koja me je, posle reverzije,
uopšte mučila bilo je brijanje. Moj traumatizovani nervni sistem reagovao je na reverziranu sliku reverzirane face tako
što je odveo moju ruku do titravog, krvavog zaustavljanja, a zatim je čekao da otresem prašinu sa električne mašinice za
brijanje. I sa njom je iskustvo bilo neobično, ali nije više bilo opasno. Završilo se povećanim samopouzdanjem i facom
očišćenom u razumnoj meri.
 I dok sam se cerio i pravio grimase u staklu, pomislio sam na jedini fragment noćnih snova koji je ostao sa mnom.
Taj, eto, osmeh.
Čiji? To nisam znao. Bio je to prosto osmeh, malo iza one granice gde stvari počinju da bivaju razumne. Ali ostajao
je sa mnom, treptavo se palio i gasio kao neonska sijalica koja se sprema da kapitulira, i dok sam vozio onim putem
kojim je ranije vozio Hal, pokušao sam da manevrišem oko tog osmeha metodom slobodnih asocijacija, iako Dr Marko
nije bio pri ruci.
Ništa sem reči "Mona Liza" nisam dobio. A to mi, u terminima analitičke korespondencije, nije davalo baš pravi
osećaj. Ipak, baš ta slavna slika data je u zamenu za renijsku mašinu. Možda je tu postojala neka delikatna veza – bar u
mojoj podsvesti – ili je to bila samo varka rođena iz koincidencije i imaginacije, što zvuči više kao prateći tekst za neku
Dalijevu ili Ernstovu nego za Da Vinčijevu sliku.
Otresao sam glavom i posmatrao kako jutro dolazi. Posle nekog vremena došao sam do pobočnog puta i pošao
njime.
Ostavljajući kola na ono isto mesto gde smo ih ranije parkirali, locirao sam onu stazu i sišao do kućice. Dugo sam je
diskretno osmatrao i nikakav znak života nisam video. Ragma je insistirao da izbegavam problematične situacije, ali ovo
baš nije izgledalo problematično. Prišao sam kolibi od pozadi, nastupajući ka onom prozoru kroz koji je Pol morao ući.
Da. Polomljena kukica za zatvaranje. Zavirujući unutra, video sam malu spavaću sobu, sasvim praznu. Obilazeći, potom,
oko zgrade, pogledao sam kroz ostale prozore i ustanovio da je kućica zaista napuštena. Razvaljena prednja vrata neko je
zakucao ekserima, pa sam se vratio iza kuće i ušao poput mog negdašnjeg mentora, majstora kamenotvorstva.
Prošavši kroz tu spavaću sobu, izašao sam iz nje na ona ista vrata iz kojih se Pol svojevremeno pojavio. U prednjoj
sobi, tragovi naše borbe bili su netaknuti. Pitao sam se koja bi od tih osušenih mrlja krvi mogla biti moja.
Bacio sam pogled kroz prozor. More je bilo mirnije i lepše nego poslednji put kad sam ga gledao ovde. Polagalo je
čistije linije otpadaka po plaži, na kojoj nisam mogao videti nikakva nova otvorena vrata. Tada, okrećući leđa tom
prozoru, počeh da proučavam koturaču i mreže koji su tako tačno pali na Pola onog dana, narušavajući odnos snaga i
dovodeći do mog ranjavanja.
Neki od konopaca i deo mreže još uvek su bili na ekseru o koji su zapeli, gore na jednoj od greda, tako da je ta
gomila krša na podu odavala utisak kao da je i sad držana na kaišu. Desno od mene serija klinova tipa dva-sa-četiri,
zakucanih između zidnih greda, davala je stazu za penjanje tamo.
Popeo sam se i pošao po gredama, zastajući na svakih nekoliko koraka da kresnem šibicu i osmotrim prašnjavo
drvo. Našao sam poremećeno mesto gde je ta oprema svojevremeno ležala, a sa druge strane toga, trag od malih klinastih
mrlja. Trag je vodio do jedne poprečne grede, a odatle do vrha krovne konstrukcije. Onda sam sišao i pretražio ostatak
kućice baš temeljito, ali nisam našao ništa drugo što bi bilo iole interesantno. Zato sam izašao, popušio cigaretu
razmišljajući o ovome i krenuo natrag ka kolima.
Osmesi. Džini ih je imala mnogo tog popodneva; ostatak dana smo proveli izbegavajući problematične situacije.
Bila je itekako iznenađena kad je čula da sam stekao titulu i zaposlenje. To nije smetalo. Dan je ispunio svoje obećanje,
bio je blag, ostao je blistav.
Šetkali smo se kroz kampus i kroz varoš, smejali se i mnogo se pipkali.
Posle se nađosmo na nekom recitalu kamerne muzike, koji nam se iz nekog zaboravljenog razloga učinio kao divna
mogućnost, i na kome je stvarno i bilo prijatno. Posle svratismo u obližnji kafe, a onda sam je odveo u moj stan da joj
pokažem, između ostalog, i nered u mom stanu koji je sad bio samo onaj moj normalan nered. Osmesi.
sledeći dan je bio varijacija na istu temu. I atmosferske prilike su varirale, popodne poče neka kišica. Ali i to je bilo
prijatno. Bilo je utoliko lepše zavući se unutra i udobno se smestiti. Zamišljati na drugom kraju sobe kamin u kome tutnji
silna vatra. I tako, u tom fazonu. Nije primetila da sam reverziran, a što se tiče mog ožiljka, izmislio sam tako divnu laž,
o ritualu primanja u jednu tajnu organizaciju u nekom plemenu koje sam nedavno proučavao, da sam maltene zažalio što
to nisam i zabeležio. Avaj! I, još osmeha.
Oko devet uveče moj telefon razbi idilu na paramparčiće. Moja oprema za predosećanje odštampala je upozorenje,
ali, kao znak da idu niskoleteći avioni: nije ponudila ništa konkretno što bih mogao tih povodom preduzeti. Razbudio
sam se i odazvao se toj stvari, jednim uzdahom i jednim "Da?"
"Fred?"
"Jest."
"Ted Nadler ovde. Pojavio se problem."
"A to je?"
 "Pobegli Zemajster i Bakler."
"Odakle? Kako?"
"Bili su prebačeni u zatvorsku bolnicu u toku onog istog dana kad su uhapšeni. Napustili su je, čini nam se, pre
nekoliko sati. Kako su to izveli, čini se da niko ne zna. Ostavili su za sobom devetoro zaposlenih u nesvesti – doktore i
ljude iz obezbeđenja. Doktori misle da je upotrebljen neki neurotropni gas – ako ništa drugo, žrtve reaguju na atropin. Ali
kad me je direktor pozvao, niko od njih još nije bio dovoljno oporavljen da kaže šta se desilo."
"Baš šteta. Ali zato njih dvojicu, bar, nećemo videti neko vreme."
"Šta hoćeš da kažeš?"
"Pa šta sam upravo rekao? Verovatno su već na putu u inostranstvo. Optužbe za kidnapovanje, optužbe za pokušaj
ubistva – takvi razlozi."
"Ne možemo rizikovati u tom pogledu."
"Šta ti hoćeš da kažeš?"
"Mogli bi oni, umesto toga, da krenu ka tebi. Zato šalji svoju curu kući i pakuj kofer. Pokupiću te kroz oko pola
sata."
"Ne možeš to da učiniš!"
"Izvini, ali mogu, a ovo je naređenje. Tvoje radno mesto sada zahteva da kreneš na put. A to isto, uzgred, zahteva i
tvoje zdravlje."
"U redu. Kuda?"
"Njujork", reče on.
I onda klik. Tako je protekla invazija na raj.
Vratih se Džini.
"Šta je to bilo?" upita ona.
"Imam dobre vesti i loše vesti."
"Kako glase dobre?"
"Imamo još pola sata."
Zapravo, trebalo mu je više od toga, maltene sat vremena, što mi je dalo priliku da donesem jednu groznu, hladno
promišljenu odluku, od one vrste kakvu nikad ranije nisam morao da donesem, i da po toj odluci postupim.
Pri šestom zvonjenju telefona, Merimi se odazvao. Prepoznao je moj glas.
"Da", rekao sam. "Slušaj, pamtiš šta si mi ponudio poslednji put kad smo pričali?"
"Pamtim."
"Želeo bih da to iskoristim", rekoh.
"Ko?"
"Dvojica. Zovu se Zemajster i Bakler..."
"A, Morti i Džejmi! Svakako."
"Znaš ih?"
"Da. Morti je ponekad radio za tvog ujaka. Kad je biznis cvetao i kad smo bili zasuti narudžbinama, morali smo,
ponekad, da angažujemo pomoć spolja. Bio je to jedan debeli klinac, željan da izuči zanat. Nikad mi se nije mnogo
dopadao, ali imao je entuzijazam i izvesne talente. Kad ga je Al otpustio, Morti je počeo da operiše samostalno, pa je
izgradio prilično pristojan biznis. Džejmija je uzeo par godina kasnije, radi kresanja konkurencije i rada sa mušterijama
koje se požale. Džejmi je svojevremeno bio bokser poluteškaš – i to prilično dobar – a imao je i dosta vojnog iskustva.
Dezertirao iz tri različite armije..."
"Zašto je ujka Al otpustio Zemajstera?"
"A, pa zbog nepoštenja. Kome trebaju nepouzdani zaposlenici?"
"Zaista. Pa, već dvaput zamalo što me ne ubiše, a sad čujem da su ponovo slobodni."
"Pretpostavljam da ne znaš gde su sad?"
"To je, na žalost, tačno."
"Hmm. Time stvari postaju teže. Pa, da pristupimo sa drugog kraja. Gde ćeš ti biti sledećih nekoliko dana?"
 "Trebalo bi da krenem ka Njujorku kroz manje od jedan sat."
"Odlično! Gde ćeš odsesti?"
"To još ne znam."
"Dobrodošao si da opet odsedneš ovde. Zapravo, to bi moglo olakšati..."
"Ne razumeš", rekoh. "Diplomirao sam. U stvari, dobio doktorat. Sad sam i zaposlen. Gazda me vodi u Njujork
noćas. Još ne znam gde će me smestiti. Pokušaću da te pozovem čim stignem."
"O-kej. Čestitam na poslu i tituli. Ti kad se odlučiš da nešto uradiš, kreneš stvarno brzo – baš kao tvoj ujak. Nadam
se da ću uskoro čuti celu priču. U međuvremenu, ispružiću neke pipke. Sem toga, mogu ti obećati prijatno iznenađenje
uskoro."
"Koje vrste?"
"E, pa neće biti iznenađenje ako ti kažem, a? Pouzdaj se u mene, dragi dečače."
"Važi, pouzdajem se", rekoh. "Hvala."
"Vidimo se kasnije."
"Do viđenja."
I tako ja, sa predumišljajem i punom namerom, et cetera. Bez izvinjenja. Dojadilo mi je da pucaju na mene, a sem
toga, uvek je sramota pustiti da propadne ma kakvo odobrenje za poklon.
Hotel je, pokazalo se, bio tačno prekoputa ulice u odnosu na onaj isti delimično završeni skelet mogućeg
kancelarijskog oblakodera preko koga sam se svojevremeno prebacio na krov jedne građevine u toj istoj ulici, takođe
prekoputa ali dijagonalno od hotela – na krov dvorane gde je smeštena renijska mašina.
Nekako nisam baš verovao da je ovo čista koincidencija. Ali kad sam progovorio o tome, Nadler nije odgovorio. U
hotel smo ušli i prijavili se tek posle ponoći; neprestano sam bio u društvu tog čoveka još od kad me je povezao.
Onda: "Nemam više cigareta", rekoh dok smo prilazili recepciji; prethodno sam, dabome, osmotrio i uverio se da se
nigde ne vidi cigaretni automat.
"Baš dobro", reče on. "Odvratna navika."
Međutim devojka za recepcijom imala je više saosećanja, pa mi je rekla gde u mezaninu mogu naći takav automat.
Zahvalio sam joj se, čuo broj naše sobe, rekao Nadleru da ću se za minut popeti gore, i ostavio ga tamo.
Prirodna stvar, pošao sam do najbližeg telefona, pozvao Merimija i rekao mu gde sam.
"Dobro. Smatraj da je mesto obeleženo", reče on. "Uzgred, verujem da su te mušterije u gradu. Jedna od mojih
drugarica misli da ih je videla ranije."
"To je bilo brzo."
"A i slučajno. Ipak... budi dobro raspoložen. Lepo spavaj.
Adieu."
''Ku noć."
Krenuo sam ka liftovima, uhvatio jedan za moj sprat i potražio našu sobu. Nemajući ključ, zakucao sam.
Neko vreme nije bilo reakcije. Onda, upravo kad sam se spremao da ponovo zakucam, Nadlerov glas je zapitao: "Ko
je?"
"Ja. Kesidi", rekao sam.
"Uđi. Nije zaključano."
Pun poverenja, zanet u druge misli, i malčice umoran, okrenuo sam loptastu kvaku, gurnuo i ušao. Greška koju je
svako mogao počiniti.
"Ted! Šta je kog vraga" – i već me je jedna loza zahvatila oko noge, a druga mi je uklizavala oko ramena – "to?"
pitao sam, već uzdignut u vazduh.
Otimao sam se, naravno. Ko ne bi? Ali to biće me je diglo dobrih metar i po u vazduh i nadnelo me nad svoje ne-
baš-privlačno telo.
Onda me je izvrnulo naglavačke, tako da je mojim vidnim poljem dominirao sivo-zeleni trup bića, bure sluzi i
oktopoidni pipci koji su se svi uvijali. Imao sam predosećanje da se ovo neće dobro svršiti čak i pre nego što su se lisnati
produžeci rasklopili kao noževi "skakavci" i pokazali mi vlažnu, zupčastu i sumnjivo crvenu unutrašnjost.
Zablejao sam glasno i pokušao da čupam te pipke. Onda se iza mojih očiju dogodilo nešto nalik na crveno usijani
žarač koji je prolazio kroz moju glavu, levo-desno pa nazad. Naiđe bujica ogoljenog straha, i ja počeh grčevito da se
uvijam u tim živim okovima.
Onda mi se učinilo da čujem oštro zviždanje, osećanje probadanja nestade iz moje lobanje, lijane popustiše i klonuše
i ja padoh, uvijajući se, na tepih, promašujući rub bureta samo za malo.
delić te sluzi iz bureta pljusnuo je na mene, a inertni pipci su padali oko mene kao praznične trake od hartije.
Zaječao sam i posegnuo rukom da protrljam svoje rame.
"Povređen je!" dopre glas koji prepoznadoh kao Ragmin.
Okrenuh glavu da prihvatim saosećanje za koje sam čuo da juri ka meni malim krznenim stopalima i velikim
stopalima u cipelama.
Međutim, Ragma u svom psećem odelu i Nadler i Pol Bajler u jednako prikladnoj odeći projuriše pored mene,
čučnuše pored bureta i počeše da ukazuju pomoć tom zlokobnom zelenišu. Zavukao sam se, puzeći, u ugao, i tamo našao
snage da se dignem na noge, ali ne i da se smirim. Onda počeh da izgovaram nepristojne reči; na to niko nije obratio
pažnju. Najzad sam slegnuo ramenima, obrisao sluz sa svog rukava, našao stolicu, pripalio pljugu i prepustio se
posmatranju predstave.
Podizali su mlitave udove i nešto radili s njima, masirali ih.
Ragma odjuri u susednu sobu i vrati se noseći nešto što je ličilo na komplikovanu lampu; uključivši to nešto u jednu
od utikačkih kutija, uperio ga je ka pomenutom ratobornom rastinju. Izvuče i neki sprej koji poče da štrca po odvratnom
lišću. Poče da meša onu sluz i sipa neke hemikalije u nju.
"Šta se to moglo dogoditi?" reče Nadler.
"Pojma nemam", uzvrati Ragma. "Evo! Mislim da se osvešćuje!"
Pipci su počeli da se trzaju kao šokirane zmije. Onda su se listovi otklopili pa sklopili, polako. Stvorenje poče da se
stresa. Najzad se to biće opet uspravi, ispruži sve svoje udove, pusti ih da klonu, opet ih ispruži, opet spusti.
"To je bolje", reče Ragma.
"Je l' ikog briga kako se ja osećam?" upitah.
Ragma se okrete i besno se zapilji u mene.
"Ti!" reče on. "Šta si to, zapravo, uradio jadnom doktoru M'mrm'm-lrru?"
"A? Je l' mož' to još jednom? Sluh kao da me nešto ne služi najbolje."
"Šta si uradio doktoru M'mrm'm-lrru?"
"E hvala. Činilo mi se da si tačno to rekao. Pa, proklet bio ako znam. Ko je doktor Mrmlja-mrmlja?"
"M'mrm'm-lrr", ispravi me on. "Dr M'mrm'm-lrr je taj telepatski psihoanalitičar koga sam doveo da te pregleda.
Obezbedili smo dobru vezu i doveli smo ga ovamo pre očekivanog vremena. I evo, tek što je počeo da te pregleda, ti si ga
onesposobio."
"Ova stvar", rekoh, pokazujući ka buretu i ka stanovniku bureta, "je telepat?"
"Nije svako pripadnik životinjskog carstva, u vašem smislu reči", reče Ragma. "Ovaj lekar je predstavnik jedne
linije razvoja života koja se potpuno razlikuje od vaše. Ima li ičeg lošeg u tome? Imaš li predrasude protiv biljaka, ili tako
nešto?"
"Imam predrasudu protiv toga da neko grabi, stiska i maše mnome kroz vazduh."
"Ovaj doktor primenjuje tehniku poznatu pod nazivom jurišna terapija."
"Onda treba da bude spreman ako naleti na pacijenta koji nije pacifista. Ne znam šta sam to uradio, ali baš mi je
milo što jesam uradio."
Ragma se okrete, nagnu glavu na jednu stranu kao da sluša trubu starinskog gramofona, a onda saopšti: "Bolje mu
je. Želi da meditira neko vreme. Treba da ostavimo upaljeno svetlo. Meditiranje neće trajati preterano dugo."
Lijane su se zanjihale, pokrenule i skupile u grudvu oko te specijalne lampe. Doktor M'mrm'm-lrr se onda umirio.
"A zašto juriša na svoje pacijente?" pitao sam. "Ne bi se reklo da mu je to dobro za okupljanje klijentele."
Ragma uzdahnu i opet se okrete meni.
"On to ne čini da bi otuđio svoje pacijente od sebe", reče.
"Nego da bi im pomogao. Pretpostavljam da bih suviše tražio od tebe ako bih očekivao da uvidiš vrednost
viševekovnog rafiniranog filozofiranja koje je njegov narod posvetio ovoj tematici."
 "Tako je", uzvratio sam.
"Teorija kaže da bilo koja primarna emocija može biti iskorišćenakao mnemo-molekularni ključ. Vešto izazvana, ta
emocija daje telepati njegove rase pristup do svih životnih iskustava jedne individue koja imaju rezonanciju u toj oblasti.
A nađeno je da je strah značajna komponenta problema koje sreće kod većine svojih pacijenata. Zato, indukujući refleks
bežanja ali i frustrirajući taj refleks, on održava kod pacijenta emociju straha, ali i zadržava pacijenta fizički dovoljno
blizu da se terapija obavlja. Na taj način on u samo jednoj seansi može da pregleda celo emotivno polje."
"A šta radi sa svojim greškama, pojede ih?" upitao sam.
"Ne može on da promeni ono što je nasledio od svojih predaka", reče Ragma. "Da li ti brahiatiraš?" Onda: "Nije
bitno", reče on. " Ti brahiatiraš. Zaboravio sam."
Okrenuo sam se Nadleru, koji je upravo prišao, i Polu, koji je stajao u blizini, žmirkajući.
"Pretpostavljam da vama sve ovo zvuči ispravno", rekao sam, obraćajući se obojici.
Pol je slegnuo ramenima, a Nadler je rekao: "Ako će se na taj način posao uraditi."
Uzdahnuo sam.
"Valjda si u pravu" rekoh. Onda: "Pol, šta ćeš ti ovde?"
"Kolege smo", uzvrati on. "Angažovali su me približno u isto vreme kad i tebe. Uzgred, žao mi je zbog onog dana u
tvom stanu.
Radilo se stvarno o životu i smrti, znaš."
"Zaboravi to", rekoh. "U kom svojstvu su te ukrcali na platni spisak?"
"On nam je ekspert za zvezdani kamen", reče Nadler. "Zna o njemu više nego ijedan drugi živi čovek."
"Znači odustao si od krunskih dragulja, a?" pitao sam.
Polovo lice se trznu. On klimnu glavom.
"Znači, znaš", reče on. "Da, bio je to jedan zakasneli mladalački gest koji se izmakao kontroli. Mea culpa. Nismo
predvideli da će se kriminalci umešati u toj meri. Kad sam se oporavio od njihovog zlostavljanja, shvatio sam našu
grešku i preduzeo da popravim stvari.
Ispričao sam ljudima iz UN sve što sam znao. Nije bilo lako uveriti ih, ali konačno sam uspeo. Bili su dovoljno
pristojni da me ne bace da budem pod ključem negde. Čak su me i obavestili, donekle, o tvojim teškoćama kod kuće. Ali
meni nije bilo dovoljno da izađem na čistinu sa istinom. Želeo sam i da pomognem da se ta stvar pronađe. Ti si se bio
upravo vratio iz SAD, pa sam pretpostavio da će opet pokušati s tobom. Zato sam odlučio da sve do takvog pokušaja
motrim na tebe, a onda da im smrsim konce na licu mesta. Uhvatio sam tvoj trag kod Hala i pratio sam te sve do Vilidža,
ali sam te tamo izgubio u jednom baru. I tek kad si se vratio kući uhvatio sam te ponovo. Ostatak znaš."
"Da. Još jedna mala misterija je razrešena. Znači i tebi su dali zaposlenje kad si bio u bolnici?"
"Jesu. Ted, ovde prisutan, je rekao da, ako se već toliko brinem za događaje, mogu bar i da uštedim nešto uzaludnog
truda a i da budem plaćen za svoju brigu. Međutim, zvanično sam ksenomineralog."
"Meni se čini", rekoh ja, obraćajući se svima njima, "da sam večeras ovde doveden ne samo da bih izbegao dvojicu
nitkova, nego i iz nekog drugog razloga. Rekao bih da imate na umu nešto što telepatskim sondiranjem treba tek da
počne."
"Pa i ne bi pogrešio", reče Ragma. "Međutim, pošto sve zavisi od rezultata analize, bilo bi traćenje vremena detaljno
opisivati razne hipoteze koje će posle možda morati da budu odbačene."
"Drugim rečima, nećete mi otkriti?"
"To je otprilike suština toga."
Pre nego što sam mogao da podnesem ostavku, ili da komentarišem o bilo kojoj od bliskih tema koje su mi pale na
um, pažnju mi skrete neko pomicanje na drugom kraju sobe. Doktor M'mrm'm-lrr se opet mr-mr-mrdao.
Svi smo ga posmatrali dok je uzdizao svoje zmijaste izdužetke i počinjao svoje pripremne vežbe. Ispruži-opusti..
ispruži-opusti...
Dva-tri minuta ovoga – bilo je nekako hipnotizujuće – i ja shvatih da on to opet kreće na mene, ali ovoga puta na
daleko delikatniji način.
Opet sam osetio onaj dodir u svojoj glavi, kao neko neprirodno komešanje ispod mojih osnovnih misli. Samo, ovoga
puta bez pratećeg bola. Osećao sam malu vrtoglavicu i nešto kao ono kad znaš da ti nešto rade pod lokalnom anestezijom.
Pretpostavljam da su ostali na neki način bili upoznati da se ovo dešava, jer, stajali su na svojim mestima i ćutali.
 U redu. Ako će ovaj M'mrm'm-lrr nastaviti civilizovanije, dobiće moju saradnju, zaključih.
Zato sam sedeo i puštao ga da pretura kako hoće.
Onda, odjednom, kao da je naišao na veliku kontrolnu tablu negde dole, i izvukao prekidač, jer ja sam izgubio svest,
u trenu, bezbolno. Trep.
Trep još jednom. '
Umoran, žedan i sa osećanjem da su me rasturili na delove i zatim složili pogrešno, digao sam ruke da protrljam oči
i pritom slučajno pogledao brojčanik svog časovnika. Onda sam ga pridigao i primakao uvu da čujem da li kucka. Da,
časovnik je, kao što sam i podozrevao, radio. Ergo...
"Da, oko tri sata", reče Ragma.
Čuo sam kako Pol hrče, kako mu jedno hrkanje ispada kratko, pretvara se u kašljanje pa u uzdah. Spavao je u fotelji.
Ragma je, opružen po podu, pušio. M'mrm'm-lrr je još bio uspravan i micao se.
Nadler uopšte nije bio na vidiku.
Protegnuo sam se, ispravljajući mišić za mišićem, osluškujući kako moj ram škripi kao pod po kome se suviše
hodalo.
"Pa, nadam se da ste saznali nešto korisno", rekoh.
"Da, rekao bih da jesmo", odvrati Ragma. "Kako se osećaš?"
"Isceđeno."
"To je razumljivo. Da. Veoma. Neko vreme si bio pravo bojište."
"Pričaj mi o tome."
"Za početak", reče on, "našli smo zvezdani kamen."
"Znači bili ste u pravu? Svi su bili u pravu? Ja sam imao to znanje – negde?"
"Da. Trebalo bi da ti je ta uspomena sad dostupna. Hoćeš li sam da probaš? Jedna žurka. Slomljena čaša. Radni
sto..."
"Čekaj malo. Da razmislim."
Razmišljao sam. I bilo je tu. Moje poslednje viđenje zvezdanog kamena...
Bila je to momačka zabava koju sam priredio za Hala nedelju dana pre njegovog venačanja. Stan je bio prepun naših
prijatelja, piće je teklo, galamili smo onoliko. To je tako išlo do jedno dva-tri ujutro.
Sve u svemu morao bih reći da je zabava bila efektna. U najmanju ruku, činilo se da su svi otišli kući smejući se i da
nije bilo povreda.
Sem jedne male, moje.
Da. Neko je laktom gurnuo čašu sa pobočnog stola i ona se razbila. Ali bila je prazna. Nije bilo tečnosti koja bi se
morala skupljati krpom. Desilo se to baš pred kraj džumbusa. Ljudi su se već pozdravljali i odlazili. Zato sam pustio da
parčići ostanu tamo gde su i pali. Kasnije. Možda manana.
Ipak, znao sam da sam previše popio, mogao sam pretpostaviti kako ću se osećati ujutro i šta ću nesumnjivo uraditi.
Režaću, psovaću i želeću da taj dan nestane. Pošto će dan odbiti da nestane, izvaljaću se iz kreveta, oteturaću se do
kuhinje da nabacim kafu – čin kojim ja započinjem dan – a onda ću opet trapa-trapa u pravcu kupatila, radi redovnog
održavanja, dok se kafa kuva. Bos, naravno. I ni u kom slučaju sposoban da se prisetim da je put posut krhotinama stakla.
Bar jedno kraće vreme se neću setiti.
Zato sam izvukao ispod radnog stola koš za smeće, zgurio se dole i pristupio radnjama u smislu bezbednosti i
zaštite.
Jasna stvar da sam se posekao. U jednom trenutku sam se nagnuo suviše napred, izgubio ravnotežu, ispružio ruku da
bih povratio ravnotežu i pronašao još jednu krhotinu, tačno u trenutku kad sam dlanom udario po podu.
Počeo sam da krvarim, ali sam obavio to mesto maramicom i nastavio sa čišćenjem. Znao sam da ću, ako tad
prestanem da bih sredio ruku, biti u jakom iskušenju da, sredivši ruku, odložim posao za neko drugo vreme. Bio sam jako
pospan.
Zato sam skupio sve deliće koje sam mogao videti i obrisao celu tu oblast vlažnim salvetama. To uradivši, vratio
sam koš za otpatke na uobičajeno mesto i onda se uvalio u stolicu kod radnog stola, zato što je bila tačno tu i zato što mi
se tako htelo.
Odmotao sam šaku, još je krvarila. Nije imalo smisla činiti išta u vezi s tim sve dok moji trombociti ne opravdaju
troškove svog održavanja. Zato sam se zavalio unazad i čekao. Moje oči su se za trenutak zaustavile na modelu
zvezdanog kamena koji nam je služio kao pritiskač za hartiju. Zapravo, posegnuo sam, uhvatio ga i okretao ga polako,
izvlačeći nekakvo polutrezno zadovoljstvo iz načina kako su se obrasci svetlosti u njemu premeštali. Onda sam ispružio
ruku celom dužinom preko upijača za mastilo, zato što mi je glava bila teška i zato što mi je palo na um da bi moj biceps
divno poslužio kao jastuk. Odmarajući se tako, očiju još uvek otvorenih, nastavio sam da se igram sa kamenom, žaleći
pomalo što sam ga okrvavio, ali i zaključujući da je to baš dobro, jer sam time stvorio zanimljive kontraste. Zbogom,
svete.
Nekoliko sati kasnije probudio sam se, žedan i sa bolovima u mišićima zbog načina na koji sa ležao. Ustao sam,
krenuo u kuhinju, tamo sam popio čašu vode, onda sam prošao opet kroz stan, gaseći svetla. Stigavši do spavaće sobe,
skinuo sam se polako, sedeći na ivici kreveta, ostavljajući svoju odeću da svaki komad leži tamo gde je i pao, upuzio sam
u krevet i dovršio svoje spavanje za tu noć kako treba.
I tako je proteklo moje poslednje viđenje zvezdanog kamena.
Tako.
"sećam se", rekoh. "Moram da odam priznanje ovom doktoru.
Vraća mi se uspomena. Bila je zamagljena pićem i umorom, ali sad mi se vratila."
"Nisu u pitanju samo napici i zamor", reče Ragma.
"Nego?"
"Rekao sam da smo kamen našli."
"Da, to si rekao. Ali nisu mi se probudile nikakve uspomene po tom pitanju. Samo pamtim kako je bilo kad sam ga
poslednji put video, a ne i gde je otišao."
Pol se nakašlja. Ragma baci pogled ka njemu.
"'Ajde ti", reče.
"Kad sam radio sa tim predmetom", reče mi Pol, "morao sam se ograničiti na postupke koji nisu bili baš
zadovoljavajući. Mislim, nisam mogao da odvalim parče neprocenjivo vredne tvorevine radi analize.
Sem čisto estetskih razloga, postojala je i mogućnost da neko to primeti. Nisam imao pojma u kojoj su meri
vanzemaljci, možda, detaljno analizovali površinu kamena. Ako bih bilo kojim svojim postupkom promenio kamen,
moglo bi doći do nevolja. Srećom, bio je providan. Zato sam se koncentrisao na optičke efekte. Načinio sam izuzetno
detaljnu topološku svetlosnu mapu cele površine. Znajući to, i težinu, došao sam do nekih ideja o sastavu. Mada me je
tad zanimalo uglavnom samo pravljenje duplikata, učinilo mi se da ta stvar liči na masu čudno kristalizovanog
proteina..."
"Neka sam proklet", rekoh. "Ali..."
Pogledao sam Ragmu.
"Jeste, organskog je sastava", reče Ragma. "Pol time nije otkrio ništa novo, jer je na drugim mestima ta činjenica
bila poznata već neko vreme. Međutim, niko nije shvatao da je ta stvar bila još uvek na neki način živa. Jednostavno
uspavana."
"Živa? A kristalizovana? Pa to bi bio nekakav ogromni virus."
"Valjda. Ali virusi nisu poznati po inteligenciji, dok je ovo biće – na svoj način – inteligentno."
"Vidim u kom pravcu ti to vodiš, naravno", rekoh. "I šta ću ja sad? Da se ubeđujem s njim? Ili da uzmem dva
aspirina i legnem u krevet?"
"Ni jedno ni drugo. Moraću sad da govorim umesto Dr M'mrm'm-lrra, jer je zauzet, a ti zaslužuješ da ti se odmah
objasni šta je otkrio. Prvi put kad je pokušao da prodre u tvoje uspomene, pretrpeo je udar i ostao u stanju šoka zato što
se sreo sa totalno neočekivanim oblikom svesti koji je koegzistirao sa tvojom svešću. On je u svojoj praksi lečio
pripadnike skoro svih poznatih rasa u galaksiji, ali nikad ranije nije naišao ni na šta ovome nalik. Rekao je da je to nešto
neprirodno."
"Neprirodno? U kom smislu?"
"U jednom čisto tehničkom smislu. On smatra da je to veštački proizvedeno inteligentno biće, a ne rođeno iz
prirode. Neki naši savremenici su proizvodili takve stvari, ali nikad ni približno ovako složene."
"Koje funkcije vrši ovo moje sintetičko biće?"
"Ne znamo. Kad je po drugi put ulazio u tvoj um, M'mrm'm-lrr je bio spreman za takav susret. To biće i samo ima
blagu telepatsku sposobnost, znaš. Dovoljno da prevodi za tebe kad si, onda, bio u našem brodu, pod idealnim uslovima.
Rečeno mi je da iz ovoga mogu proisteći dodatne komplikacije, što se, izgleda, i desilo. Međutim, on je uspeo da savlada
to biće i ujedno da upozna njegovu prirodu u toj meri da sada približno znamo kako s njim da postupamo. Onda je doktor
ispitao i neke od tvojih uspomena koje su u vezi sa tim bićem, tako da sad imamo u vidu naš pravac napada. Sad je
doktor zauzet time što drži ovo biće u svojevrsnoj mentalnoj ukočenosti, dok mi obavimo pripreme."
"Pripreme? Kakve? Za šta?"
"To bi trebalo uskoro da čujemo. Sve je, međutim, povezano sa prirodom tog bića. U svetlosti M'mrm'm-lrrovih
ideja, Pol je razradio neke misli o pitanju šta se desilo i šta se dalje može učiniti."
Koristeći nastalu pauzu kao šlagvort, Pol uze reč. "Da. Dočaraj to sebi na ovaj način: imaš sintetičko živo biće koje
se, izgleda, može uključivati i isključivati putem izometrijske reverzije. U uključenom stanju, koje se odlikuje životnim
funkcijama, biće je levo-izomerno.
To je, kao što znaš, normalna forma i za aminokiseline ovde na Zemlji; zovemo ih L-amino-kiseline. Ako se izvrši
reverzija, i dobiju desno-izomerni molekuli – D-amino-kiseline – naš stvor se isključuje.
Kad sam pregledao zvezdani kamen, optički efekti su indicirali dekstralnu strukturu: desno, to jest – isključeno. U
redu. Nisam tada tako mislio, ali sad znamo daleko više. Znamo da si pio one noći kad si okrvavio kamen. Znamo da
žitni alkohol ima jedan simetrični molekul, tako da može da reaguje sa našim stvorenjem i u levo-izomernom i u desno-
izomernom stanju. Ovo može biti greška u projektovanju tog bića, a može biti i namerno ugrađena sposobnost. To ne
znamo.
M'mrm'm-lrr je, međutim, utvrdio da to biće najbolje komunicira s tobom kad su prisutni molekuli alkohola; znači
ovde alkohol stvarno stimuliše konverzaciju. U svakom slučaju, pobudio si to biće u dovoljnoj meri da se ono delimično
aktivira i uđe u tvoj organizam kroz onu posekotinu na šaci. Posle tog napora, biće je dugo ležalo u zaspalom stanju, zato
što ti nisi osobito sklon piću. S vremena na vreme je, međutim, dobijalo po malo stimulacije i tad je pokušavalo da
kontaktira s tobom, pomoću ovog ili onog senzornog kanala.
Lekovi koje ti je Ragma davao posle Australije donekle su probudili ovo biće jer su u sebi imali i etil-alkohol.
Međutim proboj je nastao tek one noći kad si pio sa Halom. Ako bi uspelo da te ubedi da se reverzuješ pomoću renijske
mašine, biće bi se uključilo, a ti bi naravno bio preokrenut. Tako je i bilo. Zato sada biće funkcioniše normalno, u tvom
telu, ali, po Ragminim rečima, tvoje zdravlje strada.
Sad moramo da izvučemo to biće iz tebe, a tebe da re-reverzujemo."
"Je l' možete?"
"Mislimo da možemo."
"Ali još ne znate kakvim poslom se to biće bavi?"
"To je veoma usavršena živa mašina nepoznate funkcije, koja te je prevarila i navela da dovedeš sebe u opasnost.
Inače, sklona je matematici."
"Znači neka vrsta kompjutera?"
"M'mrm'm-lrr misli da nije. On veruje da je računanje sekundarna funkcija tog bića."
"Pitam se zašto biće, kad se uključilo, nije stupilo opet u kontakt sa mnom?"
"Barijera je ostala."
"Koja barijera?"
"Stereoizomerijska, s tim što si sad pogrešno okrenut ti. Sem toga, biće je dobilo ono što je htelo."
"Daj mu priznanje po zasluzi", reče Ragma. "Uradilo je jednu stvar za tebe."
"Koju?" zapitah.
"Tamo u bolnici, ništa nisam učinio za tvoje zdravlje", reče on.
"Skinuo sam zavoj i izveo nekoliko testova i konstatovao da si već potpuno ozdravio. Očigledno, tvoj parazit se
pobrinuo za to."
"Onda izgleda da se on trudi da bude dobroćudan mališa."
"Pa, ako bi se išta desilo tebi..."
"Tako je, tako je. A šta ćemo sa nuzefektima reverzije na mene?"
"Uopšte nisam uveren da on shvata do čega bi to moglo, vremenom, dovesti."
"Izgleda mi čudno da parazit, ako je inteligentan i ako je bio u kontaktu sa M'mrm'm-lrrom, nije ponudio nikakvo
objašnjenje za ono što se dogodilo."
 "Nije bilo vremena za finoću", reče Ragma. "Doktor je morao brzo da ga paralizuje."
"Opet njegova jurišna filozofija? Pa nije baš fer..."
Zazvoni telefon. Pol podiže slušalicu. Svom sagovorniku je uzvraćao samo jednosložnim rečima. To je trajalo
možda pola minuta, onda je spustio slušalicu i okrenuo se Ragmi.
"Spremno je", reče.
"U redu", reče Ragma.
"Šta je spremno?" upitah ja.
"Bio je to Ted", reče mi Pol. "On je prekoputa. Morao je da obezbedi dozvolu – i ključ – da otvori to mesto. Svi
sada idemo tamo."
"Da re-reverziraju mene?"
"Tačno", reče Ragma.
"A je l' znate kako se to radi?" upitah. "Ta mašina ima nekoliko načina rada. Jednom sam testirao njen program i
veoma sam impresioniran varijacijama koje ona može da izbaci."
"Tamo nas čeka Čarv", uzvrati on, "koji je poneo primerak instrukcije za rukovanje."
Pol pođe u spavaću sobu i vrati se gurajući obložena kolica.
"Pomozi mi oko ovog lisnatog dase, hoćeš li, Fred?" reče on.
"Sigurno."
Obuzet vrlo protivurečnim osećanjima, pošao sam napred i pomogao mu, pazeći pri tom da na mene ne padne više
ni kap one sluzi.
Dok smo gurali Dr M'mrm'm-lrra kroz hol i napolje na ulicu, učinilo mi se da sam u odrazu jednog neonskog zraka
video, u postslici posle jednog treptaja, reči: MIRIŠEŠ LI ME DED?
"Da", progunđao sam sasvim tiho. "Reci mi šta da radim."
"Naš snark je budžam", dođe šapat, dok smo prelazili ulicu.
Osvrnuo sam se ali, naravno, nikog nije bilo u blizini.
 11

Iako mi je Ragma rekao da je vađenje parazita iz mene počelo, nisam stvarno osećao da se nešto menja. Upro sam
pogled postojano u Čarva, koji se vrzmao oko renijske mašine, petljao nešto s njom i često zavirivao u priručnik koji je
nosio u svom džepu na stomaku. Ne plašim se da ja gledam operaciju. Dobro, dobro, možda se i plašim.
Zasek koji su načinili na mojoj levoj ruci boleo je, ali samo malo.
Ragma je želeo da izbegne uvođenje novih hemikalija nepoznatog dejstva u ovu oblast, naravno, a ja sam sa
delimičnim uspehom postavio blokadu biopovratne sprege. I tako, moja gola leva ruka ležala je na ranije belom
hotelskom peškiru, koji je postajao svetliji i tamniji tu-i-tamo, ispod onog mesta na mojoj ruci gde je Ragma natapkao
alkohol, pa me rasekao, pa opet natapkao alkohol. Sedeo sam opušteno u obilnoj stolici koja je pripadala jednom od
stražara koje smo pustili sa dužnosti, i pokušavao da ne razmišljam o izbacivanju zvezdanog kamena iz mog stambenog
prostora. A to izbacivanje se upravo događalo, u to nisam sumnjao. Bilo mi je jasno po izrazima na licima Pola i Nadlera.
Postavljen neposredno pored platforme na kojoj je bila renijska mašina, M'mrm'm-lrr se njihao i koncentrisao – ili
ko zna šta je već radio – da bi obezbedio dešavanje ovog što se dešavalo. Kroz prozorčić na krovu video se delić Meseca.
Dvorana je davala odjeke i najmanjih zvukova i bila hladna kao grob.
Nisam bio sasvim siguran da radimo ispravnu stvar. Ali, nisam mogao biti siguran ni da radimo neispravnu stvar.
Ne, nisam smatrao da varam prijatelja, niti da izneveravam nečije poverenje, ništa tome slično, jer, prvo, moj prijatelj je
bio od one nezvane vrste, i drugo, ja sam mu već dao ono što je želeo – naime, jednostavno i konkretno rečeno, uključio
sam ga.
Pa ipak, kao neki odjek iz dvorana moje memorije, stizala je misao da mi je on dao onaj zakonski paragraf koji mi je
trebao svojevremeno kad sam tragao za nečim što bi ih sprečilo da me odvedu sa Zemlje. Sem toga, sastavio je i moj
grudni koš posle ranjavanja. I obećao da će sve razjasniti, pre ili posle.
Ali, i moj metabolizam mi puno znači, a puno me je uznemirio i onaj napad koji sam pretrpeo u autobusu, pa i način
kako sam kontrolisan nedavno u bolnici. Svoju odluku sam zato doneo.
Naknadna predomišljanja sada bila bi traćenje vremena i emocija.
Čekao sam.
Naš snark je budžam!
Opet ta rečenica, ovoga puta sa očajnim prizvukom, a iza nje slika, preko suprotnog zida, u duploj ekspoziciji: veliki
zubi i usne povijene nagore. To je bledelo, bledelo... nestalo.
"Imamo ga!" reče Ragma, naglo pritiskajući jastuče od gaze na moju ruku. "Drži ovo tako jedno vreme."
"Važi."
Tek tad sam se odvažio da pogledam.
Zvezdani kamen je ležao na peškiru. Nije izgledao sasvim kao pre, oblikom je bio unekoliko izmenjen, a njegove
boje kao da su bile življe – maltene su pulsirale.
Naš snark je budžam. To bi moglo biti ma šta, od izobličenog apela da preispitam svoju odluku pa do eufemističkog
upozorenja osi u vezi sa nekim cvetovima – a izobličenje bi moglo biti zbog barijere izomernosti. U tom trenutku sam bio
voljan mnogo da dam samo da saznam šta ta rečenica predstavlja.
"I šta ćete sad učiniti sa time?" upitah.
"Nosimo ga na bezbedno mesto", reče Ragma, "čim ti izvedeš svoj mali zaokret. Onda će taj stvor biti neko vreme
prepušten vašim Ujedinjenim nacijama, pošto su mu one sada staratelj. Ipak, izveštaj o ovom novom otkriću moraće da
bude dostavljen svim našim planetama članicama; zamišljam da će vaše vlasti želeti da postupe u skladu sa savetima tih
svetova, kad se radi o posmatranjima i testiranjima koja bi sad mogli biti potrebna."
"I ja to zamišljam", rekoh, a on pruži ruku da uzme to biće.
"Eto dobrog mališana", začu se isuviše dobro poznat glas s drugog kraja dvorane. "Pažljivo, pažljivo sad! Zamotajte
ga u taj peškir, molim. Ne bih voleo da se ogrebe ili da mu se odlomi parče."
Zemajster i Bakler su ušli u dvoranu, sa uperenim pištoljima.
 Džejmi, sav isceren, ostade kod ulaza, da ga čuva. Morton, koji je takođe izgledao veoma zadovoljan, poče da
nastupa ka nama.
"Znači, tako si ti njega sakrio, Fred", reče on. "Dobar trik."
Ništa nisam rekao, samo sam ustao, rukovođen jedino pomišlju da ću tako moći brže da se krećem. Odmahnuo je
glavom.
"Nevolje nisu potrebne", reče on. "Ovoga puta si bezbedan, Fred. Svi ovde prisutni su bezbedni. Pod uslovom da ja
dobijem kamen."
Zapitao sam se, na način za koji sam se nadao da je telepatski, da li bi doktor M'mrm'm-lrr mogao posegnuti i spaliti
Mortonov mozak, čisto radi mira u kući.
Ova sugestija evidentno je prihvaćena, baš kad mi je Morton prišao i podigao kamen. Jer, tada je vrisnuo i pretrpeo
omanji grč.
Obema rukama sam zamahnuo da zgrabim pištolj. Džejmi je bio dovoljno daleko da u ovom pokušaju imam
sportsku šansu. Smatrao sam da neće rizikovati da pogodi svog gazdu.
Pištolj je opalio dvaput pre nego što sam mu ga otrgao iz ruku.
Ali, nisam ga zadržao, jer me je tresnuo pesnicom u stomak, a zatim me zahvatio jednim aperkatom koji me je
oborio na pod. Oružje odlete vrteći se negde pod platformu na kojoj je bila renijska mašina.
Zemajster šutnu Ragmu, koji je izabrao taj momenat da napadne, i Ragma odlete od njega. Još uvek stiskajući
kamen u šaci, Zemajster izvuče jednu dugu, blistavu oštricu iz nekog skrovišta u blizini svoje podlaktice. Onda zausti da
nešto poviče Džejmiju, ali zastade u pola uzvika.
Pogledao sam šta je to što se dogodilo i zaključio da mora biti još jedna halucinacija.
Džejmijevo oružje ležalo je na podu, pet-šest koraka iza Džejmija, a on je stajao, trljao svoj šačni zglob i gledao
čoveka pred sobom. Bio je to čovek sa urednom bradom i razonođenim izrazom, čovek koji je držao jednu šaku u džepu,
a drugom rukom kovitlao irsku hrastovu močugu zvanu "šilejla".
Čuh kako Džejmi kaže: "Ubiću te."
"Ne, Džejmi, ne!" povika Zemajster. "Ne blizu njega, Džejmi!
Beži!"
Zemajster je uzmicao i zastao je samo da raseče jedan od M'mrm'm-lrrovih pipaka, kao da je znao izvor svoje
mentalne muke.
"Nije on nešto naročito", doviknu Džejmi njemu u odgovor.
"To je kapetan Al!" povika Zemajster. "Beži, budalo!"
Međutim, Džejmi se odlučio da zamahne pesnicom.
Bilo je poučno videti, to jest zamalo videti nastavak. Kažem "zamalo videti" jer se motka kretala tako brzo da nisam
mogao baš da vidim kojim pravcem je pošla. Zato i nisam znao tačno gde ga je dotakla, niti koliko puta. Samo se činilo
da Džejmi, tek što je počeo sa svojim zamahom, pada.
A onda halucinacija, još uvek vitlajući štapom, ali sada olako i vedro, pođe pokraj Džejmijeve prilike složene po
podu, i pravo ka Zemajsteru.
Ne skidajući pogled sa figure u nastupanju, Zemajster je dalje odstupao, držeći nož ispred sebe, nisko, oštricom
nagore.
"Mislio sam da si mrtav", reče on konačno.
"Očevidno si pogrešio", dođe odgovor.
"A šta je inače tvoj interes u ovome?"
"Pokušao si da ubiješ Freda Kesidija", reče on, "a ja sam prilično para investirao u obrazovanje tog dečka."
"Nisam povezao ta dva imena", odgovori Zemajster. "Ali, nikad nisam stvarno nameravao da mu nanesem zlo."
"Ja sam drukčije čuo."
Zemajster je uzmicao dalje, prošao kroz kapiju u zaštitnoj ogradi oko renijske mašine, i dalje, sve dok rotiranje
platforme same mašine nije počelo da ga zakačinje po zadnjoj strani nogavica. Onda se hitro okrenuo i izmahnuo nožem
ka Čarvu, koji je prolazio preteći francuskim ključem. Čarv zableja i pobeže sa platforme, i pade na pod blizu M'mrm'm-
lrra i Nadlera.
"Šta ćeš učiniti, Al?" upita Zemajster, okrećući se drugome.
 Ali nije bilo odgovora, Al je nastupao, vrteo batinu oko šake, osmehivao se kao i pre.
U zadnjem trenutku, pre nego što je dospeo u dohvat "šilejle", Zemajster se dade u bekstvo. Dižući jedno stopalo,
skočio je na platformu renijske mašine i pretrčao čitava dva koraka. Međutim, aparat je rotacijom dospeo u takav položaj
da se Zemajster sudario sa centralnom jedinicom, onom koja izdaleka podseća na široku šaku savijenu da češe.
Njegov zamah i upadni ugao bili su takvi da je, odbivši se posle tog naletanja, pao na pokretnu traku. U pokušaju da
izbegne pad, ispustio je i zvezdani kamen umotan u peškir i nož. Te dve stvari su odskočile od platforme i pale na pod, a
njega je traka ponela u tunel.
Njegov krik je prekraćen zloslutnom naglošću i ja sklonih pogled, ali ne na vreme.
Videlo se da je izvrnut unutrašnjom stranom napolje. Pri čemu su se naravno prosuti sadržaji njegovog krvotoka i
sistema za varenje.
Sem toga, činilo se da su invertirani i svi organi sada izloženi pogledu.
Sadržina mog želuca takođe je zahtevala da pođe napolje, što je bilo podstaknuto i zvucima koje sam čuo oko sebe.
Kao što rekoh, sklonio sam pogled. Ali ne na vreme.
Čarv je prvi uspeo da sakupi dovoljno petlje da priđe i baci nečiji kaput preko ostataka, tamo gde su popadali, na
mestu gde je traka zaokretala ka uspravnom položaju. Tada, i tek tada, vratila se i
Ragmina praktičnost, što je bilo ispoljeno njegovim maltene histeričnim povikom: "Kamen! Gde je kamen?"
Kroz zastor nekakve vode koja mi je punila oči, potražih pogledom kamen, a onda videh figuru Pola Bajlera, u trku,
sa krvavim peškirom stisnutim ispod miške; odmicao je preko dvorane.
Uzvikujući "Jednom bećar – uvek bećar!" on nestade kroz vrata dvorane.
Zavladao je pandemonijum. Nad pravednima i manje-više pravednima.
Moja halucinacija je onda još jednom, poslednji put, zavrtela svoj štap, okrenula se, klimnula glavom ka meni i
prišla nam. Ustao sam, uzvratio klimanjem glavom, pronašao jedan osmeh i pokazao mu ga.
"Fred, moj dečače, porastao si", reče on. "Čujem da si stekao visoku titulu i odgovornu poziciju. Čestitam!"
"Hvala", velim ja.
"Kako se osećaš?"
"Pomalo kao Pip", rekoh mu. "Iako su moja očekivanja jednostavna, nikad nisam shvatio o čemu se stvarno radilo u
tvom izvozno-uvoznom biznisu."
Zahehetao se. Zagrlio me.
"Ćuti, momče, ćuti!, reče, odgurujući me opet na daljinu ispruženih ruku. "Da te pogledam. Tako. Znači to je ispalo
od tebe, a?
Moglo je lošije, moglo je lošije."
"Kod Bajlera je kamen!" ciknu Čarv.
"Ovaj što je upravo izašao..." počeh.
"... neće stići osobito daleko, dečače. Frenči je napolju da spreči da ma ko odavde izađe nedolično žurno. Zapravo,
ako oslušneš, čućeš topot kopita po mermeru."
Oslušnuvši, upravo to sam čuo. Čuo sam, napolju i psovke i zvuke borbe.
"Ko ste, gospodine, vi?" upita Ragma, dižući se na zadnje noge i prilazeći.
"To je moj ujak Albert", rekao sam, "čovek koji me je odškolovao: Albert Kesidi."
Ujka Albert je posmatrao Ragmu suženim očima dok sam objašnjavao: "Ovo je Ragma. On je tuđinski pandur,
maskiran. Njegov ortak se zove Čarv i ima obličje kengura."
Ujak Al klimnu glavom.
"Umetnost maskiranja je znatno napredovala", primeti on.
"Kako postižete taj efekat?"
"Mi smo vanzemaljski tuđini", objasni Ragma.
"A, to je onda nešto drugo. Moraćete mi oprostiti što nisam upoznat sa tim stvarima. Tokom izvesnog broja godina,
iz raznih razloga, bio sam čovek čija je krv snežna čorba, otupljen za žaoke i pomicanje proizvoljnih čula. Jeste li vi
Fredov prijatelj?"
"Ja sam se trudio da to budem", uzvrati Ragma.
 "Dobro je to znati", reče on smešeći se. "Jer, da ste došli da mu nanesete neko zlo, onda, bez obzira da li ste
vanzemaljac ili ne, ni za sav sir u Češiru ne biste mogli kupiti sebi bezbednost... Fred, a ovi ostali?"
Ali nisam mu odgovorio, zato što sam baš tad bacio pogled gore, video nešto upravo dok je on izgovarao te reči, i
osetio da su mi u glavi simultano proradili Uvertira 1812, dimni signali, semafori, vatrometi i petarde.
"Onaj osmeh!" prodernjao sam se i jurnuo svom snagom ka zadnjem delu dvorane.
Nikad ranije nisam prošao kroz ta vrata na tom kraju dvorane, ali bio mi je dobro poznat reverzovani raspored
krova, a u tom trenutku nije ni bilo potrebno da ma šta drugo znam.
Projurio sam kroz vrata i nastavio hodnikom. Tamo gde se hodnik račvao, krenuo sam levo. Deset brzih koraka, još
jedan okret, i ugledah stepenište na desno. Stižući do njega, zamahom sam obleteo stubić stepenišne ograde i krenuo
nagore grabeći sve po dva stepenika.
Nisam znao kako se sve to uklopilo. Ali bio sam siguran da se uklopilo.
Stigao sam do odmorišta, zaokrenuo, stigao do sledećeg, opet zaokrenuo ka kraju stvari koji je bio već na vidiku.
Stepenište se završavalo poslednjim vratima, koja su stajala okružena kioskom sa rešetkastim prozorčićima svuda
ukrug. Nadao sam se da se ta vrata mogu iznutra otvoriti bez ključa – raspored oko kvake je to nagoveštavao – jer bi
probijanje prozora i rešetke na njemu potrajalo, ako bih ga uopšte mogao izvesti. Penjući se, bacao sam poglede tamo-
amo, tražeći alate koji bi za to mogli poslužiti.
Primetio sam neki krš koji bi odgovarao. Izgleda da niko nije predvideo da bi neko mogao želeti da provaljuje iz ove
zgrade napolje. Međutim, to se pokazalo nepotrebnim, jer kad sam naleteo na vrata celom težinom, ona se otvoriše.
Bila su to vrata od one teške, sporootvarajuće vrste, ali kad sam ih konačno odgurnuo u stranu i iskoračio napolje,
bio sam siguran da se bližim nečem važnom. Piljio sam u tamu, žmirkajući, trudeći se da rasporedim cevi, dimnjake,
kapke kojima su bili poklopljeni razni otvori i senke, u žljebove koji su već postojali u mojoj memoriji.
Negde među svima njima, ispod zvezda, meseca i menhetenskog horizonta, postojao je jedan specijalni žljeb koji
sam ja morao popuniti. Možda su šanse za uspeh bile male, ali moj nastup bio je brz. Pa ako je celo nagađanje bilo tačno,
nekih šansi je ipak bilo...
Hvatajući dah, studirao sam panoramu. Kružio sam polako oko kioska, stalno leđima okrenut njemu, zureći van,
osmatrajući svaku tamnu mrlju i svaki budžak na tom krovu i na ravnoj putanji duž ivica krova i dalje od nje. To što sam
radio odgovaralo je maltene perfektno onoj poslovici o traženju crne mačke u podrumu sa ugljem u ponoć, s tim što to
ipak nije bio baš podrum sa ugljem, a i ponoć je već bila prošla.
Ono za čim sam tragao možda je bilo u prednosti iz više razloga.
Međutim, ja sam bio uporan i sve ubeđeniji da sam u pravu. Nisam nameravao da odem. Ako bi on čekao, ja bih ga
mogao nadčekati.
Ako bi on počeo da beži, a ja to primetio, gonio bih ga.
"Znam da si tu", progovorih, "i znam da me čuješ. Sad će morati da dođe do obračuna, jer, na nas se napadalo preko
svake mere.
Došao sam zato. Da li ćeš se predati i odgovarati na naša pitanja? Ili ćeš praviti probleme i tako pogoršati situaciju
koja je već rđava?"
Odgovora nije bilo. A ja još nisam primetio ono što sam se nadao da ću naći.
"Pa?" rekoh. "Ja čekam. Mogu da čekam koliko god bude potrebno. Ti nesumnjivo kršiš zakon – vaš zakon. U to
sam siguran.
Priroda cele organizacije zahteva da ova vrsta stvari bude van zakona.
Pojma nemam koji su ti motivi, ali oni na ovoj tački nisu bitni. Valjda je trebalo i ranije da se setim, ali nisam
dovoljno brzo proširio svoju odskorašnju svest o raznovrsnosti vanzemaljskih životnih formi. Zato si mnogo štošta uspeo
da smuvaš. U onoj kućici? Da, valjda je tamo trebalo da povezem činjenice, to mi je bila dobra prilika – kad sam po drugi
put išao tamo. Bilo je i nekoliko ranijih susreta, ali mislim da mi se može oprostiti što sam prevideo njihov značaj. Pa čak
i ovde, baš ovde, one noći kad sam testirao mašinu... Jesi li spreman da izađeš?
Nisi? U redu. Nagađam da raspolažeš telepatijom i da su sve ove reči nepotrebne, pošto nisam čuo da si išta kazao
Zemajsteru. Ipak, da bih bio sasvim siguran, nastaviću ovako. Verujem da u očima imaš tapetum, kao što ga ima i model
prema kome si oblikovan. Zato žmuri, ili okreći glavu na drugu stranu, inače ću ja primetiti sjaj. Iz sale sam ih video
kako sijaju, tamo gore. Samo, onda nećeš moći da me vidiš. Međutim, tvoje telepatsko čulo? Ali nisam baš ubeđen. Baš
mi pade na pamet da ćeš se možda odati M'mrm'm-lrru ako to čulo upotrebiš. On nije mnogo udaljen. Moguće je da si
sad u škripcu. Šta kažeš? Hoćeš li da okončaš stvar elegantno? Ili ti je više po volji dugotrajna opsada?"
Još uvek ništa. Ali nisam dopustio da se u moj um uvuče sumnja.
"Zadrt si, a?" nastavio sam. "Ali, kad pomislim, pa ti imaš i mnogo toga što možeš da izgubiš. Međutim, Ragma i
Čarv bi možda mogli da ispolje izvesnu popustljivost, zato što su tako daleko od centra organizacije. Možda znaju neke
načine da olakšaju posledice koje ćeš pretrpeti. Ne znam. Samo pričam. Ali vredi razmisliti.
Verujem da činjenica da niko nije pošao uz stepenice za mnom nagoveštava da M'mrm'm-lrr čita moje misli i javlja
svima dole šta se dešava. Oni su sigurno već svi svesni svega što sam ja uvideo. Onda sigurno znaju i to da je tebe
saplelo nešto za šta nisi sam kriv. Mislim da do danas nisi znao, ni ti ni ma ko drugi, da je zvezdani kamen razumno biće
i da je počeo, kad sam ga uključio, da beleži podatke, slaže ih u tablice, procesuje. Morao se, međutim, dosta namučiti
zbog barijere izomernosti koja je ostala na snazi, jer ono što njega uključuje, mene manje-više isključuje – ako je u
pitanju komuniciranje s njim. Zato zvezdani kamen nije mogao jednostavno da se javi i saopšti svoje zaključke o tebi.
Dao mi je, ipak, jednu rečenicu iz knjige Luisa Kerola. Možda ju je pokupio kad smo bili u knjižari. Ne znam.
Imao je on mogućnosti i da se igra sa uvrnutim verzijama svih mojih uspomena. U svakom slučaju ta rečenica mi
nije pomagala da ukapiram. Čak ni uz pomoć činjenice da je kamen, pre toga, već bio načinio jedan pokušaj. To je bilo
ono sa osmehom. Ni tad nisam ukapirao. Tek kad je ujak Albert rekao 'Češir' a ja digao pogled i video siluetu mačke
naspram mesečine, iznad prozorčića na krovu – tek tad sam razumeo. Ti si bacio svu onu ribarsku opremu na Pola
Bajlera.
Zemajster je bio tvoj pion. Bio ti je potreban ljudski agent, a taj kriminalac, potkupljiv, vešt, upoznat sa situacijom
još od početka, bio ti je idealan izbor. Kupio si ga i poslao u poteru za kamenom.
Međutim, kamen je imao druge ideje, a ja sam ih, evo, u poslednji čas razumeo. Ti imaš oblik one crne mačke koja
mi je prešla put jedanput više nego što je trebalo. A sad mislim ovo: ako postoje sijalice na ovom krovu, trebalo bi da
neko dole potraži kutiju sa prekidačima.
Možda su već pošli da to urade. Da siđemo, ili da ih čekamo? Čim se svetla upale, zakucavam te."
Iako sam misli da sam spreman na sve mogućnosti, sledećeg trenutka doživeo sam iznenađenje. Vrisnuo sam i
pokušao da zaštitim oči. Kakav sam glupander bio!
Pogledao sam svuda sem na vrh kioska.
Kandže su mi se zarile u kožu lobanje, zaparale me po licu.
Grabio sam šakama to stvorenje ali nisam uspevao da ga poduhvatim tako da ga otregnem sa sebe. Onda sam, u
očajanju, izmahnuo potiljkom sopstvene glave ka zidu kioska.
Moglo se predvideti – jasno je, gledajući unazad: skočila je s moje glave tačno u trenutku kad sam to radio, tako da
sam opandrčio sopstvenom tintarom o zid.
Psujući , teturajući se, držeći se za glavu, u prvi mah nisam bio u stanju da gonim tu stvar. Prvi mah, drugi mah,
treći mah...
Konačno se uspravljajući i brišući krv sa čela i obraza, opet sam pogledom potražio tog stvora. Ovoga puta uočio
sam pokret.
Stvorenje je u skokovima odmicalo ka ivici krova, naskočilo na niski zaštitni zid...
I tu zastalo. Osvrnulo se da baci pogled na mene. Rugajući mi se? Videh blesak u tim očima.
"Gotov si", rekoh polazeći napred.
Onda se stvor okrenuo i pojurio duž zidića, takvim zamahom da se činilo da neće moći da stane kad dođe do ugla.
Nije ni stao.
Nisam mislio da će uspeti, ali potcenio sam njegovu snagu.
Sijalice su se upalile upravo kad je skakao u vazduh, tako da sam savršeno video crnu mačju figuru kako plovi,
ispruženih prednjih šapa, daleko, daleko od ruba krova. I kako počinje da tone kroz vazduh, nestajući sa vidika – a
nemajući nikakvih "mačjih devet života" sa kojima bi se moglo zezati, u to sam bio siguran – posle čega se začuo tihi
tupi udar, grebucanje, jedno škljocanje.
Jureći punim sprintom napred, video sam da je vanzemaljac uspeo da doskoči na drugu stranu. Na skelet budućeg
oblakodera uzdignut pored građevine sa izložbenom dvoranom. I već je odmicao u daljinu, po jednoj čeličnoj gredi.
Nisam usporio sprint.
One noći kad sam poslednji put posećivao ovaj krov, izabrao sam lakši način prebacivanja preko te provalije, ali sad
nije bilo vremena za takvo luksuziranje – tako sam, bar, objašnjavao sebi taj postupak kasnije. Ali mislim da, u stvari, tim
mojim temperamentnim kičmenim nervima u ovom slučaju pripada sva slava. Ili sva krivica.
Elemente skoka sam automatski odmerio još u prilaženju; vinuo sam se u vazduh sa mesta za koje mi je moje telo
reklo da je najbolja tačka; preleteo sam zaštitni zidić, ruku spremnih, očiju prikovanih za metu.
U takvim skokovima uvek se brinem zbog cevanica. Ako čovek iole žešće ošine cevanice, bol može da naruši lanac
potrebnih poteza.
A ovde je baš bila presudna koordinacija postupaka vremenski vrlo zbijenih – još jedna nepovoljnost. Idealna
penjačka situacija je ona u kojoj ključne poteze vučeš jedan po jedan. Pa i dva po dva je još uvek o-kej. Ali ako moraš
mnogo toga da koordiniraš, zalaziš u zonu glupog rizikovanja. U ma kojoj drugoj prilici ovo bi mi bila glupost. Retko ja
skačem prema rukohvatima. Učinim nekad i to, ako postoji i sledeća, alternativna mogućnost. Ali ako ne, onda ne. Nisam
ja tip za sve-ili-ništa. Međutim...
Drmnuo sam stopalima o čeličnu gredu tako da su mi zazvečali i umnjaci u ustima. Levom rukom sam kao kukom
zahvatio uspravnu gredu "I" profila pokraj koje sam tako doskočio, a pri tome su se u mom levom ramenu dešavale stvari
koje bi se dopale Torkvemadi.
Izgubio sam uporište pod nogama i počeo da padam napred, ali zamah ulevo omogućio mi je da i desnom rukom
zahvatim tu istu uspravnu gredu. Onda sam se opet uzdigao do ravnoteže i ostao uspravno, na istom mestu gde sam i
doskočio. Najzad sam ugledao svoj plen i pustio tu uspravnu gredu sasvim.
Vanzemaljac je grabio ka onom delu konstrukcije gde postoji daščana platforma na kojoj građevinari drže svoje
stvari u buradima i na hrpama koje su pokrivene nakatranisanim platnom. Pojurio sam i ja tamo, trčeći po horizontalnim
čeličnim gredama, izračunavajući najkraću putanju, izmičući u stranu ili se saginjući zbog poneke zapreke, već prema
potrebi.
Video je da dolazim. Popeo se na jednu hrpu, pa na jedan sanduk, skočio na sprat iznad. Zgrabio sam jednu tanju
potpornu šipku i ivicu jedne daske, izbacio se zamahom uvis, našao oslonac za levo stopalo na samom početku te šipke,
opet se izbacio uvis, dohvatio spojnicu iznad glave, i uspravio se na tom, višem spratu.
Tek što sam tako stao na noge, video sam vanzemaljca kako nestaje preko ivice platforme na sledećem, još višem
spratu. Ponovio sam svoj uspon.
Njega nigde na vidiku. Pretpostavio sam, kao što sam jedino i mogao, da je produžio nagore. I nagnuo sam za njim.
Posle još tri sprata uspona, opet sam ga za tren nazreo. Bio je zastao da me osmotri odozgo sa jedne uzane daske
koja je radnicima služila kao nogostup prema liftu. Još jednom se svetlost iza i ispod mene reflektovala u njegovim
očima.
Onda pokret!
Prigrlio sam oslonac i digao ruku da zaštitim glavu. Ali to se pokazalo nepotrebnim.
Treskanje i odzvanjanje, razna bonng! pinnng! zvek! zvonn! koja su se prosula iz kofe sa zvartnjima ili nitnama koju
je gurnuo preko ivice ka meni stigoše do mene, prođoše pored mene, i nastaviše da odjekuju nadole sve do tla, gde su
zvuci prestali/još prestajali/konačno prestali.
Zaštedeo sam dah koji sam mogao potrošiti na psovanje, iskoristio sam ga za pentranje i nastavio sam svoju
vertikalnu jurnjavu čim je vazduh bio opet čist. Dok sam tako odmicao, poče da me gurka hladan vetar. Bacio sam
pogled iza sebe i nadole i video figure na još uvek osvetljenom krovu susedne građevine; gledali su uvis. Nisam bio
siguran koliko oni mogu da vide.
Dok sam ja stigao do mesta sa koga je ta šrapnelska kofa bila gurnuta, objekat mog gonjenja već je odmakao dva
sprata više, i tamo zastao, činilo se radi hvatanja daha. Sad mi je bilo lakše da vidim, jer su se platforme smanjile na tek-
po-koju dasku; ulazili smo u carstvo tvrdih, pravih linija i hladnih, čistih uglova, klasičnih i škrtih kao u nekoj Euklidovoj
teoremi.
Vetrovi su gurali i vukli sad malo jače i kako sam se peo, odustajali su od svoje nasumičnosti i postajali stalni.
Prolazeći kroz jagodice na vrhovima mojih pristiju i ulazeći tim putem u mene celog, nastupilo je osećanje blagog,
neritmičnog njihanja čitave ove strukture. Zvuci usnulog grada gubili su svoju individualnost, nije se više mogao čuti
svaki zvuk posebno. Pretvorili su se u jedno opšte hrkanje, zatim u zujanje, a onda su vetrovi i to pojeli i svarili. Zvezde i
mesec izvlačili su geometriju kroz koju smo manevrisali, a sve površine bile su suve, što je, zapravo, najbolje što noćni
penjač može tražiti.
Gonio sam ga dalje, uvis. Još uvis. Ta dva sprata koja su nas delila, pa još jedan.
Tad je ostao na spratu neposredno iznad mene, zureći dole.
Više nije bilo spratova. Građevina se uzdizala tačno do te visine. Zato je vanzemaljac čekao.
 Zastao sam i uzvratio mu zurenjem.
"Jesi li spreman da staviš tačku?" povikao sam. "Ili da igramo do kraja?"
Odgovora nije bilo. Ni pokreta. Samo je stajao tamo i gledao me.
Krenuo sam šakom uvis duž grede koja se uzdizala pored mene.
Moj plen se smanjio. Čučnuo, zgurio se, napeo. Kao za skok...
Do vraga! Kad budem dospevao na tu visinu biću nekoliko trenutaka u lošijoj poziciji. Biće mi izložena glava, a
ruke i šake biće mi zauzete izvlačenjem težine tela nagore.
Međutim, i on će žestoko rizikovati ako se bude bacio na mene, na ovoj visini, i došao mi u dohvat.
"Ma, ti blefiraš", rekao sam. "Dolazim ja."
Čvršće sam stegao rukama uspravnu gredu.
U moj um tada uđe jedna misao od one vrste kakva se tu retko pojavljivala: A ako padneš?
Oklevao sam – bila je to tako nova pomisao; ideja kojom se čovek jednostavno ne bavi. Naravno, znao sam da mogu
doći i na tu misao, a i dolazio sam, u prošlosti, nekoliko puta, sa raznim rezultatima. Ali to jednostavno nije nešto čemu
bi trebalo dopustiti da opseda čoveka.
Ali, koliko ima da se pada do dole. Da li se ikad pitaš koja će ti biti poslednja misao, neposredno pre nego što ti se
sva svetla pogase?
Pa valjda je svako na to pomislio, bar po neki put, bar za trenutak. Međutim, teško da takvo razmišljanje zaslužuje
dugotrajnu svetkovinu, šta više ono bi se moglo klasifikovati kao simptom nečeg što je najbolje prineti na žrtvu na
zamrljanom oltaru mentalnog zdravlja. Ali...
Pogledaj dole. Koliko ima? Koja je distanca? Kakvo je osećanje dok padaš? Da li tada osećaš neko peckanje u
šakama, šačnim zglobovima, stopalima, skočnim zglobovima?
Naravno. Ali –
Vrtoglavica! Zapljusnula me je. Talas za talasom. Nikad ranije nisam je doživeo tako intenzivno.
Istovremeno, shvatih neprirodni izvor moje muke. Stvarno bi trebalo biti teška naivčina pa ne shvatiti.
Moj maleni krznati neprijatelj je emitovao ta osećanja, nastojeći da stvori kod mene akrofobijski stav i uspevao je.
Ali neke stvari sigurno nadmašuju i fizičko, i somatopsihičko. U najmanju ruku, oni sitni dronjci misticizma koji
sačinjavaju jedinu religiju koju znam insistirali su, i dalje, da nije tako jednostavno preokrenuti ljubav u mržnju, strast u
strah, potući pomoću iracionalnog trenutka jednu volju koja je izgrađivana čitavog života.
Udarao sam pesnicom po ogradi, grizao usnu. Uplašen. Ja. Fred Kesidi. Uplašen da se uz nju popnem.
Padaš, padaš... Nije to lepršanje lista ili zalutalog parčeta hartije, nego survavanje teškog tela. Jedino će zasmetati,
možda, rešetke našeg kaveza... Ostavićeš po koji krvavi otisak tu i tamo... To će biti jedina izjava koju ćeš moći da
zabeležiš na svom putu dole...
Kao da padaš sa drveta gde su se tvoji ne mnogo udaljeni preci očajnički držali...
Tad sam video šansu. Vanzemaljac mi je dao tačno ono što mi je trebalo, tačno ono za čim sam tragao čitavo vreme
dok sam pokušavao da odbijem ovaj napad: dao mi je objekat izvan mene samog, pogodan da na njega koncentrišem svu
svoju pažnju.
Promakao mu je omalovažavajući stav prema celoj ljudskoj rasi. Još kad sam bio u Merimijevom stanu, Sibla me je
iritirao delićem tog istog osećanja. Sad mi je ovo bilo sasvim dovoljno. Dozvolio sam sebi da se straobalno razbesnim.
Podsticao sam taj gnev, ložio ga.
"E dobro", rekoh. "Ti isti preci su bacali stvorove poput tebe sa grana čisto radi smeha – da te gledaju kako pljuješ i
padaš i da vide da li se uvek dočekaš na noge. Stara igra. Nije se valjano igrala već vekovima. Sad ću je oživeti, u ime
svojih otaca. Gle veselog antropoida – čuvaj se njegovih krivih palčeva!"
Zgrabio sam gredu i potegao se nagore.
Odstupio je, zastao, opet zastao. Gledajući tu njegovu neodlučnost, osećao sam sve veće oduševljenje, osećanje
trijumfa; a bombardovanje mog uma je prestalo. Kad sam stigao do njegovog nivoa, sagnuo sam glavu a obe ruke gurnuo
gore preko grede, toliko razdvojene da bi, i u slučaju da jedna bude ogrebana, druga bila dovoljna da me održi.
Krenuo je kao da će napasti, predomislio se, okrenuo se i dao u bekstvo.
Izvukao sam se na gredu. Uspravno stao.
Gledao sam njegovo bekstvo, koje je trajalo sve dok se vanzemaljac nije našao tačno na suprotnom mestu od mene,
na čeličnom kvadratu koji smo zaposeli. Onda sam došao do najbližeg ugla, a on se sklonio na onaj suprotni ugao.
Krenuo sam sledećom stranicom. On, suprotnom. Zastao sam. Zastao je. Zurili smo jedan u drugog.
"U redu", rekoh, vadeći cigaretu i pripaljujući je. "Ako je nerešeno, ti gubiš, znaš. Onaj narod dole ne sedi na svojim
šakama.
Nego zove pomoć. Uskoro će sve silazne putanje biti pokrivene.
Kladim se da će uskoro naići i neko sa helikopterom – i da će imati pušku za odstrel divljači, a na njoj infracrveni
nišan. Oduvek sam smatrao da je malčice bolje predati se nego opirati se hapšenju, kad si već upao u nevolju. Ja sam
bona fide predstavnik i Stejt Departmenta moje države, i Ujedinjenih nacija. Biraj šta ti se od ta dva više sviđa. Ja ću..."
Vrlo dobro, dođe misao u moju glavu. Predaću se tebi kao službeniku Stejt Departmenta.
Odmah je pošao ka sledećem uglu, zaokrenuo na njemu i produžio tom stranom, postojanim kaskanjem. Ja sam se
okrenuo natrag i krenuo ka uglu od kog sam maločas pošao. On je, međutim, stigao do te tačke pre mene, zaokrenuo i
produžio pravo ka meni.
"Tu stani", rekoh, "i smatraj se uhapšenim."
Umesto da to učini, on pojuri trkom i skoči na mene, a moj um se istog trena ispuni nečim što bih, da je bilo praćeno
rečima, mogao interpretirati ovako:

U trenutku njegovog skoka moja ruka je poletela napred, pa, pošto nisam imao nikakvo drago oružje, frkio sam mu
cigara u facu.
Izvio se i odbio je šapom, neposredno pre nego što je skočio sa grede. Pokušao sam da uzmaknem i čučnem
istovremeno, a ruke sam digao radi ravnoteže i zaštite.
Zakačio me je, ali ne po grlu niti srcu. Naleteo je na moje levo rame, divlje parajući kandžama moju levu ruku i levi
bok. Onda je pao.
delić sekunde, sastavljen od nerazdvojivih misli i akcija: povratiti ravnotežu, spasti tog malog gada – radi nečeg što
on možda zna – desna ruka popreko, težina sva na levo stopalo, levom rukom nadole, kao kukom, grabi – nemoj
prekompenzirati! – trzaj, evo, vučeš ga, potežeš – Ćapio sam ga! Maznuo ga za rep! Ali –
Kratkotrajan otpor, iznenadno cepanje, nova preraspodela inercije...
Držao sam samo crni, kruti, veštački rep, za koji su još uvek bili pričvršćeni dronjčići nekog gumastog kostimnog
materijala. Na kratko sam video malu, tamnu formu kako prolazi kroz zonu jačeg osvetljenja, dole. Mislim da se nije
dočekao na noge.
 12

Vreme.
Još fragmenata, komada, delića... Vreme.
Epifanija u crnom i svetlosti, scenario u zelenom, zlatnom, purpurnom i sivom...
Postoji jedan čovek. Penje se kroz zatamnjeni večernji vazduh, uz visoku Česlerajsku kulu, u mestu zvanom Ardel,
pokraj jednog mora čije ime još ne ume da izgovori tačno kako treba. More je tamno kao sok grožđa, penušavo kao
svetlotamna fermentacija Kjantija, u svetlosti dalekih zvezda, pod savijenim zracima zvezde Kaniš Vibesper koja je
centar ovog planetarnog sistema, a koja je sada već malčice ispod horizonta, u misiji buđenja drugog kontinenta, gonjena
povetarcima koji napuštaju polja na kopnu da bi krivudali oko međusobno povezanih balkona, kula, zidova i uzdignutih
staza ovog grada, donoseći mirise tople zemlje starijem, hladnijem pratiocu...
Penjući se po uporištima od zelenog kamena na morskoj strani tornja, on uspeva da se trka sa poslednjim ostatkom
dana koji se, bežeći uz tu strukturu, naginje i sprema da skoči. U groteksnoj svetlosti večeri, vrh Česlerajske kule je
poslednja tačka koju će zlato dana dodirivati pre nego što sasvim ode iz prestonice. On je sebi stavio u zadatak da krene
kad zalazak sunca počne, i da juri, od dna pa sve do vrha, za tom poslednjom svetlošću, da bi bio pri ruci da prihvati noć
kad ona stigne na to poslednje mesto.
Sad se trka sa senkama, a njegova sopstvena senka već je difuzno rasuta oko njega; njegove šake iskaču kao ribe nad
tamu. U
velikim, visokim prostorima iznad njega, noć nastavlja sa iskivanjem zvezda. Dok se penje, on kroz kristalnu masku
atmosfere nazire njihovo nablistavanje. Zadihan je već, a zlatna tačka se smanjila.
Senke počinju da ga prestižu.
Ali taj maleni dodir zlata na zelenom još je tu. Razmišljajući, možda, o jednom drugom zelenom i zlatnom mestu,
on kreće još brže, održava korak sa svojom senkom, sad je i prestiže. Svetlost u jednom trenutku nestaje, u sledećem se
vraća.
Tokom tog trenutka, on dohvata zupčastu ogradu navrh kule i izdiže se kao plivač koji je iskočio iz vode.
Uspravlja se i stoji, okreće glavu ka moru, ka svetlosti. Da...
Uhvatio je poslednju trunčicu zlata koju je Vibesper dobacio. U
jednom trenutku, on je jedini koji zuri za tom zvezdom.
Onda seda na kamen i posmatra one hiljade drugih u ovoj noći, gleda ih kako ih nikada ranije nije gledao. Gleda ih
dugo...
Naravno da ja njega dobro poznajem.
Slikarsko delo: "Dečak i pas se jurcaju po plaži", Tik-Tok i Tempest Past, fragment... "Hvataj, dečko! Hvataj!"
"Do vraga, Ragma! Nauči da bacaš frizbi kao treba, ako hoćeš da igraš! već mi je dosadilo da idem za njim!"
Tiho se smeje. Otišao sam po frizbi i sad ga bacio da zaplovi ka Ragmi. On ga hvata i baca i opet se frizbi gubi u
žbunju, dalje od obale.
"E sad je dosta", kažem ja. "Dižem ruke. Beznadežno je. Fino hvataš, ali očajno bacaš."
Okrenuo sam se i pošao opet ka vodi. Nekoliko časaka potom, čujem grebanje po tlu i on je uz mene.
"Imamo mi jednu sličnu igru na mom svetu", reče on. "Nisam je ni tamo nešto moćno igrao."
Onda smo posmatrali kako se talasi penušavo pružaju ka nama, zelenosivi, kako se guraju između sebe.
"Daj cigaretu", reče Ragma.
Dao sam mu, uzeo i ja jednu.
"Ako bih ti kazao ono što znam da želiš da znaš, pogazio bih službenu tajnu", reče on.
Ništa nisam rekao. To što mi je kazao, već sam bio i sam pogodio.
"Ali, ipak, reći ću ti", nastavi on. "Ne detalje. Samo generalnu sliku. Iskoristiću svoje diskreciono pravo. To je i
onako u priličnoj meri javna tajna, i sad kad tvoja rasa počinje da putuje do drugih svetova i da prima posetioce sa njih,
čućete je pre ili kasnije, u svakom slučaju.
Više volim da je čujete od prijatelja. To je faktor koji treba da imate na umu da biste doneli bolju odluku o onome
što vam je predloženo.
Mislim da vam toliko dugujemo."
"Moja mačka iz Češira..." počeh.1
"Bila je Vilouvim", reče on, "predstavnik jedne od najmoćnijih kultura u ovoj galaksiji. Kompeticija među različitim
narodima koji sačinjavaju celinu ove civilizacije uvek je bila oštra i u pogledu trgovine, i u pogledu eksploatacije novih
svetova. Postoje velike kulture i veliki blokovi udruženih sila, a postoje i – da li da kažemo 'svetovi u razvoju'? – svetovi
kao što je tvoj, koji su tek dospeli pred prag velikog sveta. Jednog dana tvoj narod će verovatno dobiti članstvo u našem
Savetu, sa pravom diskutovanja i glasanja. Šta misliš, kakvu ćete snagu imati?"
"Pa ne baš đavolski veliku", rekoh.
"A šta treba raditi pod takvim okolnostima?"
"Traže se savezništva, prave se pogodbe. Traži se neko drugi ko ima iste probleme i interese."
"Mogli biste stupiti u savezništvo sa jednim od velikih blokova.
Dobivši vašu podršku, oni bi, za uzvrat, učinili korisne stvari za vaš narod."
"I tu kao da bi postojala opasnost da se postane marioneta. I da se mnogo izgubi."
"Možda, a možda i ne. Nije to lako predvideti. Ali, da uhvatimo taj problem drugom šapom: mogli biste se povezati
sa drugim, manjim grupama, čija situacija je, kao što si rekao, slična vašoj. I u tome postoje, naravno, neke opasnosti, ali
mogućnosti biranja su retko tako jasne i jednostavne. Uglavnom, počinješ li da sagledavaš šta hoću da kažem?"
"Možda. Ima li mnogo tih... svetova u razvoju... kao što je moj?"
"Ima", reče on. "Baš je dobra žetva takvih. Neprestano se pojavljuju novi. To je i dobro – za sve. Treba nam ta
raznovrsnost, sve te različite tačke gledišta i jedinstveni pristupi problemima koje život stvara gde god se pojavi."
"Da li sam u pravu ako pretpostavim da značajan broj mlađih svetova glasa o bitnim pitanjima slično?"
"Jesi."
"Da li je broj tih glasova dovoljan da stvarno utiče na važne stvari?"
"Sve smo bliže toj tački."
"Vidim", rekoh.
"Da. Neke od starijih, jače učvršćenih sila rado bi ograničile moć mlađih. Jedan od načina da se to postigne jeste da
se smanji broj mlađih."
"Da smo gadno zabrljali sa artifaktima, da li bi nas to trajno sprečilo da se učlanimo?"
"Trajno ne. Postojite. Dovoljno ste razvijeni. Morali biste biti priznati jednog dana, čak i da je protiv vas bio
proglašen, na početku, bojkot. Ipak, bila bi to mrlja protiv vas, a to bi i kasnije ostala. Time bi proces bio odložen za
dugo."
"Da li si od početka sumnjao na Vilouvima?"
"Sumnjao sam na jednu od velikih sila. Incidenti ovakve vrste su se već događali – zato mi malo motrimo na
početnike. U vašem slučaju bilo im je lako – našli su pogodnu situaciju koju je, zatim trebalo samo da iskoriste.
Međutim, moja konkretna nagađanja o tome ko stoji iza akcije bila su pogrešna. Nisam stvarno znao ko je, sve do one
noći u dvorani kad je Speikus uspeo da ti dostavi svoju poruku, i kad si pojurio Vilouvima. Ali to sad nije važno. Ako
bismo im saopštili svoje nalaze i zatražili objašnjenje – što nećemo učiniti – Vilouvimi bi naravno jednostavno uzvratili
da njihov agent nije bio njihov agent nego privatna individua, mentalno nestabilna, koja je postupala bez dozvole, i rekli
bi da žale zbog nezgoda koje je ta individua izazvala. Ne. Njihova svest da nisu uspeli biće dovoljna.
Ovde smo ih zeznuli. Znaju da radimo svoj posao i da ste vi – svi vaši zvaničnici – svesni situacije. Mislim da se
više nikada neće suočiti sa tako grubim pokušajima."
"Pretpostavljam da će se sledeći put oni pojaviti sa poklonima."
"To je vrlo verovatno. Ali, opet, vi ste sad upozoreni. Doći će i drugi. Ne bi trebalo da bude suviše teško da
balansiramo jedne protiv drugih."
"Znači sve se opet vraća na sobu punu dima..."
"Ili metana. Ili mnogih drugih stvari", reče on. "Ne mogu sasvim da pratim..."
 "Politika. I ona ti je jedan gas."
"Pa, da. Jedna od bitnih malih stvari u životu."
"Ragma, voleo bih da ti postavim jedno lično pitanje."
"Možeš. Ako je suviše nezgodno ja jednostavno neću odgovoriti na njega."
"Onda mi reci, ako hoćeš, kako bi opisao tvoju rasu, kulturu, naciju – kako god već vaši sociolozi nazivaju vašu
grupu, shvataš šta mislim – u odnosu na tu veću galaktičku civilizaciju."
"A, pa mi bismo za sebe rekli da smo veoma praktični, efikasni, izmereni..."
"Odmereni", rekoh ja.
"E, to. I u isti mah idealisti, inventivni, prepuni kulturne raznovrsnosti..."
Nakašljao sam se.
"... i obdareni velikim potencijalom", reče on, "kao i vizionarstvom i energijom mladosti."
"Hvala."
Okrenuli smo se i počeli da hodamo, tada, duž plaže, malčice izvan dosega plime.
"Da li si razmišljao o predlogu?" upita on konačno.
"Jesam", rekoh.
"A jesi li doneo svoju odluku?"
"Nisam", rekoh. "Otići ću da neko vreme porazmislimo tome."
"Imaš li ikakve predstave koliko dugo ćeš razmišljati?"
"Ne."
"Dakle tako. Dakle tako. Naravno, javićeš nam odmah, čim doneseš odluku, ovakvu ili onakvu..."
"Naravno."
Prošli smo pored izbledelog znaka ZABRANJENO PLIVANJE i ja sam zastao da razmislim koliko je to bolje nego
znak EJNAVILP ONEJNARBAZ koji bih video ranije. Na svoja mesta je sada dospela i moja kolekcija ožiljaka, a
cigarete su opet imale normalan ukus.
Nedostajaće mi, ipak, izvrnute verzije mokrih prženih krompirića, masnih hamburgera, jučerašnjih salata i
restoranske kafe, zaključih. A najgore od svega, uznemiravaće me, kao povetarac iz vilinskih zemalja, uspomene na
stereoizošljoku, mistični nektar, Spiegelschnapps...
"Bilo bi dobro da se mi polako vratimo u grad", reče Ragma.
"Uskoro počinje Merimijeva zabava."
"Tako je", rekoh. "Ali reci mi nešto. Upravo sam razmišljao o inverzijama koje se spuštaju do molekularnog nivoa
ali ne zahvataju atomski nivo, ni subatomski..."
"I hteo bi da znaš zašto ti inverter ne daje uredne gomilice antimaterije?"
"Pa, da."
Slegnuo je ramenima.
"To se može uraditi, ali jedna od posledica je ta da izgubiš mnogo mašina. A ova je drevna. Želimo da je zadržimo u
šapama. To je druga N-aksijalna inverziona jedinica ikada izgrađena."
"Šta je bilo sa prvom?"
Tiho se nasmejao.
"Nije imala program za izdvajanje čestica."
"Koji funkcioniše kako?"
Odmahnuo je glavom.
"Ima nekih stvari koje čovek nije stvoren da sazna", reče.
"Vraški je mudro reći tako nešto u ovoj fazi igre."
"U stvari, ni sam ne razumem", reče on.
"A."
"Idemo da pijemo Merimijevu šljoku i da pušimo njegove cigarete", reče on. "A hoću, sem toga, i da popričam još
malo sa tvojim ujakom. Znaš, ponudio mi je zaposlenje."
"On tebi? A šta da radiš?"
"Ima neke interesantne ideje o galaktičkoj trgovini. Kaže da želi da zasnuje skromni izvozno-uvozni biznis. Vidiš, ja
sam blizu penzije, dakle napustiću policiju, a on želi da dobija savete od nekoga ko ima iskustvo slično mom. Mogli
bismo doći do nekog rešenja."
"To je moj najomiljeniji ujak", rekoh, "i ja mu dugujem mnogo.
Ali i tebi dugujem toliko da se osećam obaveznim da ti ukazem na činjenicu da njegova reputacija nije baš od one
najprijatnije vrste."
Ragma slegnu ramenima.
"Prostrana je ova galaksija", reče on. "Ima zakona i prilika za svakojaka bića i situacije. On želi da mu dajem savete
između ostalog i o tim stvarima."
Klimnuo sam glavom polako. Apokaliptični delovi porodičnih predanja Kesidijevih tek nedavno su se uklopili u
celinu, u svetlosti Merimijevih otkrića i nekih reminiscencija ujka-Alberta samog, za vreme našeg malog porodičnog
skupa prethodne večeri.
"Doktor Merimi će, uzgred rečeno, biti ortak u tom preduzeću", dodade Ragma.
Nastavio sam da klimam glavom.
"Šta god da bude", rekoh ja, "siguran sam da ćeš naći da je to stimulativno i poučno iskustvo."
Produžili smo do kola, u njih, prema gradu, otišli. Iza mene, plaža je odjednom bila prepuna raznih prolaza;
razmišljao sam o damama, tigrovima, cipelama, brodovima, pečatnom vosku i o drugim vrebačima na pragovima.
Uskoro, uskoro, uskoro...
Varijacije na temu pokraj trećeg gargojla od kraja: "Zvezde i san o vremenu"...
Tek u jednom gradiću u senci Alpa konačno sam ga sustigao; nalazio se, sav zadubljen u misli, na vrh lokalnog
hrama božijeg i odatle osmatrao ogromni časovnik na gradskoj većnici preko puta.
"Dobro veče, profesore Dobsone."
"A? Fred? Zaboga! Pazi na taj sledeći kamen – malter je nešto trošan... Eto. Vrlo dobro. Stvarno uopšte nisam
očekivao da ću te videti večeras. Ali, drago mi je što si naišao. Mislio sam da ti pošaljem dopisnicu ujutro, da te
obavestim o ovom mestu. Ne samo o usponu, nego i o pejzažu. Motri na veliki časovnik, hoćeš li?"
"U redu", rekoh, udobno se smeštajući na jedno kameno uzdignuće i upirući se jednom nogom o neko ornamentalno
ispupčenje.
"Nešto sam ti doneo", rekoh, dodajući mu paketić.
"O, hvala. Baš neočekivano. Iznenađenje... koje bućka, Fred."
"Bućka."
Odmotao je hartiju.
"Zaista! Pošto ne mogu da pročitam ovu etiketu, najbolje će biti da probam."
Posmatrao sam veliki časovnik na kuli.
Trenutak kasnije: "Fred!" reče on. "Nikad ništa slično nisam okusio! Šta je to?"
"Stereoizomer običnog burbona", rekoh. "Dozvolili su mi da pustim nekoliko boca kroz renijsku mašinu nedavno,
zato što je specijalni komitet Ujedinjenih nacija za ekstraterestrijalne artifakte ekstra ljubazan prema meni u poslednje
vreme. Dakle, u tom smislu, upravo si probao veliku retkost."
"A, tako. Da... Kojim povodom?"
"Zvezde su prešle svoje plamene staze do odgovarajućih mesta, rasporedile se sa elegantnom lukavošću, obuzete
uzvišenim značenjem."
Klimnuo je glavom.
"Divno rečeno", reče on. "Ali šta hoćeš da kažeš?"
"Da počnem odlaskom: diplomirao sam."
"Žao mi je što to čujem. Bio sam počeo da verujem da te nikad neće ukebati."
"I ja. Ali jesu. Sada radim za Stejt Department ili za Ujedinjene nacije, zavisi kako čovek to želi da shvati."
"O kojoj vrsti pozicije se radi?"
 "O tome razmišljam upravo sad. Vidiš, imam da biram."
Otpio je još jedan gutljaj i dodao mi flašu.
"To je uvek momenat dostojan strahopoštovanja", razmišljao je glasno. "Evo."
Klimnuo sam glavom. Otpio.
"Zato sam želeo da popričam s tobom pre nego što izaberem."
"To je uvek odgovornost dostojna strahopoštovanja", reče on, prihvatajući opet flašče. "Zašto sa mnom?"
"Pre nekog vremena, kad su me mučili u pustinji", rekoh, "razmišljao sam o svojim mnogobrojnim savetnicima. Tek
nedavno sam shvatio po čemu su neki od njih bili bolji od drugih. Sad vidim da su najbolji bili oni koji me nisu terali da
idem onim unapred propisanim stazama. Takvi mi nisu ni samo potpisivali karticu. Uvek su neko vreme pričali sa mnom.
I to ne ono uobičajeno. Nikad mi nisu davali savete na onaj direktni način kako se to, već po ritualu, očekuje u takvim
prilikama. Čak sam i zaboravio mnogo od onoga što je tad bilo rečeno. Stvari koje su oni morali naučiti najčešće na onaj
težak način, stvari koje su smatrali važnim, valjda. Pretežno neakademske.
Takvi savetnici su me nečemu naučili, možda čak i usmeravali, indirektno. Ne da radim ono što oni hoće, nego da
vidim nešto što su oni zaista sagledali. Neki element njihovog pogleda na život, makar i sporedan element. U svakom
slučaju, ti si jedan od onih malobrojnih koji su izbegli da im ta dužnost bude formalno data, ali, tokom godina, počeo sam
da te smatram mojim jedinim pravim savetnikom."
"Nikad nisam namerno..." reče on.
"Tačno. U mom slučaju upravo to je bio najbolji način. Jedini način, verovatno. Pokazao si mi stvari koje su mi
pomagale. Često.
Sad mislim naročito na naš poslednji razgovor, na kampusu, neposredno pre tvog povlačenja u penziju."
"Pamtim ga dobro."
Pripalio sam cigaretu.
"Prilično je teško objasniti celu ovu situaciju", rekoh. "Pokušaću da je pojednostavim: zvezdani kamen, ta
vanzemaljska veštačka tvorevina koju smo dobili na pozajmicu, je razumno biće. Stvorila ga je jedna rasa donekle slična
nama, sada izumrla. Pronađen je među ruševinama njihove civilizacije vekovima posle njene propasti i niko nije uvideo
njegovu prirodu. Ovo nije osobito čudno, jer na kamenu nema ničega što bi govorilo da je to taj Speikus pominjan u
nekim spisima koju su sačuvani i kasnije prevedeni. Bilo je pretpostavljeno da se reference o Speikusu odnose na neki
istražni komitet, ili proces, ili program primenjen u skupljanju i vrednovanju socioloških informacija. Međutim, reference
su se zapravo odnosile na zvezdani kamen. Da bi dobro funkcionisao, potreban mu je domaćin građen približno kao mi,
sa kojim će živeti u simbiozi, dobijajući informacije preko nervnog sistema tog domaćina dok se domaćin bavi svojim
poslovima. Koristeći taj materijal, Speikus radi kao svojevrsni sociološki kompjuter. U zamenu za ovo, on održava svog
domaćina u ispravnom stanju neograničeno dugo. Ako se od njega to zatraži, daje analizu bilo koje pojave sa kojom se
susreo direktno ili periferno i uz nju cifre o pouzdanosti. Ove analize su bez predrasuda zato što je Speikus na jedinstven
način različit od svih drugih živih bića a istovremeno orijentisan na proučavanje tih bića zbog prirode mehanizma
njegovog inputa, njegovih ulaznih podataka. Speikus najviše voli pokretljivog domaćina kome je glava puna činjenica."
"Fascinirajuće. Kako si saznao sve to?"
"Slučajno sam ga delimično aktivirao. Tada se Speikus uvukao u mene i naveo me da mu omogućim puno
funkcionisanje. To sam učinio. Međutim, u tom procesu izgubio sam maltene svu sposobnost za komuniciranje s njim.
Kasnije su mi ga izvadili i ja sam vraćen u normalno stanje. On, međutim, i sada funkcioniše, a telepatski psihoanalitičari
su u mogućnosti da razgovaraju s njim. E, i galaktički Savet i Ujedinjene nacije rado bi videli Speikusa opet u akciji.
Predloženo je da Speikus nastavi putovanje kao specijalna stavka u sistemu kula-razmene i da svakom svetu gde dođe
pruži kompletan izveštaj o tom svetu samom. Tokom godina i tokom generacija, Speikus bi išao sve dalje, a ova baza
podataka bi postajala sve šira. Jednog dana on bi bio u stanju da pruži Savetu izveštaje kojima bi bili obuhvaćeni čitavi
sektori civilizovane galaksije. Speikus je živi procesor informacija, sa blagom telepatskom sposobnošću – dok je,
vekovima, bio prenošen u kula-lancu, sakupljao je deliće znanja, tako da je bio u mogućnosti da mi ukaže na jedan
paragraf galaktičkog zakonika i da ispolji poznavanje funkcionisanja jedne mašine. Speikus je jedinstvena kombinacija
objektivnosti i empatije, i zato bi trebalo da vrednost njegovih izveštaja bude znatna."
"Počinjem da sagledavam situaciju", reče on.
"Da. Speikusu kao da sam se dopao baš ja. On želi da ja dobijem tu čast."
"Šansa grandioznih razmera."
"Tačno. Ali ako odbijem, opet ću moći da proučavam mnoge od tih istih tema, kao specijalista za ET kulture, sedeći
ovde na Zemlji."
"Zašto bi pristao na to, kad možeš imati ono drugo?"
"Počeo sam da razmišljam o napredovanju sićušnim koracima i o ubrzanju koje potom nastupa. Pre nekog vremena
bili smo tamo, sad smo ovde. Sve što postoji između ta dva je pomalo nestvarno – vreme između vrhova naših kula.
Ovde gore, dok gledam nadole i dok se osvrćem u prošlost, primećujem po prvi put da se moji vrhovi kula sve više
primiču jedni drugima. Primetno se pojačava tempo vremena i tempo ovih vremena. A sve ono dole, između, postaje
frenetičnije i apsurdnije. Rekao si mi da kad budem konačno razmišljao o tome, treba da se setim rakije."
"Da, rekao sam ti. Evo."
Otarasio sam se svoje cigarete. Setio sam se rakije i u to ime je otpio.
"Da distanca nije tako velika, mogao bi da pljuneš u lice Vremena", primeti on dok sam mu vraćao flašu. "Da, sve
sam to rekao, i sve je to bilo istina, u to vreme, za mene."
"A kuda nas to vodi?" rekoh. "Na vrh jedne izuzetno varljive kule za koju znamo da je već odavno zaposednuta od
strane drugih.
Znaš, oni nas smatraju za 'svet u razvoju' – primitivan, varvarski. I najverovatnije su u pravu. Suočimo se sa time.
Drugi su stigli do vrha pre nego mi. Ako prihvatim taj posao, biću izložbena stavka u većoj meri nego što će to Speikus
biti."
"Statistički gledano", reče on, "nije bilo verovatno da se baš mi nađemo na vrhu gomile, baš kao što nije verovatno
ni da smo na samom dnu. Verovao sam u sve ono što sam govorio, tad kad sam govorio, a u jedan deo toga verujem i
sad. Ali moraš se prisetiti okolnosti. Govorio sam kao čovek na kraju karijere, ne na početku; govorio sam u momentu
kad takve teme preokupiraju čoveka. Od tada sam se pozabavio i nekim drugim mislima. Mnogim. Na primer, idejama
profesora Tomasa Kuna o strukturi naučnih revolucija – o tome kako velika nova ideja dođe i razori tradicionalne obrasce
mišljenja, i kako se onda sve opet sklapa u celinu, počinjući od tla.
Jadnim malim koracima, malo po malo. Posle nekog vremena, stvari opet počnu da izgledaju uredno, sem što postoji
nekoliko okrajaka koji se ne uklapaju. Onda neko baci sledeću ciglu kroz prozor. Kod nas je uvek tako bilo, a u poslednje
vreme cigle nailaze sve češće. Ne ostaje onako mnogo vremena za raščišćavanje. Onda sretnemo vanzemaljce i doleće
pun kamion cigala. Intelekt se, naravno, tetura.
Međutim: šta god da smo, razlikujemo se od ma koga drugog tamo napolju. Tako mora biti. Ne postoje dva jednaka
čoveka ili naroda.
Već i na osnovu ovog, ne pominjući ništa drugo, znam da možemo dati neki doprinos. Tek treba da se otkrije kakav
doprinos; to je nešto što moramo otkriti. Moramo da preživimo sadašnju ciglenu oluju, jer, sad sumnje nema, i drugi su je
preživeli. Ako je ne možemo preživeti, onda i ne zaslužujemo da opstanemo i da zauzmemo mesto među njima. Nije bilo
pogrešno to što sam priželjkivao da budemo prvi i najbolji, jedino je, možda, bilo pogrešno priželjkivati da budemo sami.
Nevolja sa vama antropolozima sastoji se u tome što, koliko god da pričate o kulturnom relativizmu, vi već pri
samom činu vrednovanja steknete osećanje da ste superiorni u odnosu na ono što vrednujete, a vi vrednujete sve. Sada
ćemo neko vreme mi biti vrednovani, svi, pa i antropolozi. Podozrevam da vas je to pogodilo teže nego što ste voljni da
priznate, u vašu omiljenu misaonu zonu. Onda bih vam rekao: otrpite i naučite nešto iz toga. Ako ništa drugo, bar da
budete skromni. Ako dobro čitam znake, nalazimo se na pragu jedne renesanse. Ali jednog dana ciglene padavine će
popustiti, Vreme će početi da vuče noge, čišćenje podova počeće iznova. Opet ćemo dobiti mogućnost da se osećamo
usamljenim u sebi. Kad tebi dođe taj dan, kakvo ćeš društvo imati?"
Zastao je. Onda: "Došao si po moj savet", reče, "a ja sam ti verovatno ponudio i više nego što si želeo. Ovo dugujem
dobrom društvu i savršenom piću. Zato sad pijem u čast tebi i vremenu koje me je transformisalo. Nastavi da se penješ.
To je sve. Nastavi sa penjanjem, a onda pođi još malo više."
Prihvatio sam jedan gutljaj. Zurio sam u zgradu preko puta ulice. Pripalio sledeću pljugu.
"Zbog čega posmatramo časovnik?" upitao sam.
"Zbog ponoćnih otkucaja. Mislim da je ostalo još samo nekoliko trenutaka."
"Čini se da je pouka strašno očigledna, makar i da je dobro tempirana."
Nasmejao se tiho.
"Scenario za ovo nisam ja pisao", reče on, "a sve svoje pouke već sam potrošio, Fred. Samo želim da uživam u
spektaklu. Stvari mogu biti interesantne i same po sebi."
"Istina. Pardon. I, hvala."
"Evo ih!" reče on.
 Sa obe strane časovnika otvoriše se, naglo, po jedna mala vrata.
Iz jednih se pojavi vitez u metalnom oklopu sjajnom od uglačanosti. Iz drugih, dvorska luda, tamne boje. Vitez je
držao mač, a druga lutka motku. Pođe napred, vitez pravo i dostojanstveno, a luda sa nekim skakutanjem ili hramanjem –
nisam mogao odrediti. Krenuli su prema nama, malo se saginjući, lica zamrznutih u mrštenju i cerenju. Stigli su do kraja
svojih šina, okrenuli se za devedeset stepeni i krenuli jedan drugom u susret, da se sretnu pored zvona koje je zauzimalo
centar tog pobočnog puta. Stižući pred zvono, vitez diže oružje i zadade prvi udarac. Zvuk je bio pun i dubok. Koji
sekund kasnije, luda zamahnu svojim štapom da zada drugi. Ton je bio nešto oštriji, približno jednake jačine.
Vitez, luda, vitez, luda... Udarci su, ovako blizu, odjekivali baš žestoko, tako da sam ih i osećao, a ne samo čuo
njihove tonove. Luda, vitez, luda, vitez... Sekli su vazduh, ubijali dan. Luda je zadala konačni udarac.
Onda kao da su se jedan trenutak gledali. Zatim, kao po dogovoru, okretoše se, vratiše na svoje uglove, zaokrenuše,
produžiše do svojih vratanaca i uđoše. Vratanca su se za njima zatvorila, a do tad su i odjeci bili mrtvi.
"Ljudi koji se ne penju na katedrale propuštaju neke dobre predstave", rekoh.
"Zadrži svoje proklete pouke za neki drugi dan", reče on. Onda: "U čast dame sa osmehom!"
"U čast imeprijalnih kamenova!" uzvratio sam nekoliko trenutaka potom.
Delovi i delići izgubljeni u Hilbertovom prostoru izlaze da opišu spore simfonije i arhitekturu stalne strasti – On
posmatra noć onako kako je nikad ranije nije posmatrao, sa vrha visokog tornja Česleraj, u mestu zvanom Ardel pored
mora sa kriptičnim imenom. Pol Bajler, negde, odlama komadiće jednog sveta i radi izuzetne stvari sa njima. Preduzeće
"Ira Enterprajziz", kome je direktor Albert Kesidi, priprema se da otvori predstavništva na četrnaest planeta. U status
bestselera upravo se vinula knjiga Povraćanje duha; tajanstveni autor, sličan Travenu, nabraja kao svoje saradnike jednu
devojku, jednog kepeca i jednog magarca. La Gioconda i dalje dobija pohvale kritike, a prima ih sa ćutljivim dobrim
raspoloženjem i tradicionalnim dostojanstvom. Denis Veksrot ide na štakama, zato što je slomio nogu kad je pokušao da
se popne na Savez studenata.
On razmišlja o tim i mnogim drugim stvarima iza neba i u nebu.
Priseća se svog odlaska.
Čarv je tada bio rekao: "Znaš, suviše pušiš. Možda na ovom putovanju možeš to da smanjiš, ili sasvim da prestaneš.
U svakom slučaju, obezbedi sebi mnogo dobre, čiste zabave. Ona, zajedno sa napornim, čestitim radom, pokreće čitav
svet."
Nadler mu je bio čvrsto prodrmao šaku, nasmešio se perfektno, i rekao: "Znam da će se naša diplomatija uvek
ponositi vama, doktore Kesidi. Kad budete u dilemi, prisećajte se tradicije i improvizujte.
Uvek imajte na umu šta zastupate."
Merimi je bio žmirnuo i rekao: "Otvorićemo lanac kuća sa ženskama, s kraja na kraj galaksije, za putujuće Zemljane
i preduzimljive vanzemaljce. To će brzo proraditi. U međuvremenu bavi se filozofijom. A ako upadneš u ma kakvu
nevolju, seti se mog broja."
"Fred, dečače moj", bio je rekao njegov ujak, odbacujući glogovu močugu ustranu da bi ga zgrabio za ramena, "ovo
je veliki dan za Kesidije! Uvek sam znao da ćeš ti svoju sudbinu naći negde među zvezdama, tamo gore. Dalekovidost,
znaš. Bog ti pomogao, a evo ti i primerak Toma Mura da ti pravi društvo. Čudemo se po pitanju predstavništva na
Vibesperu, možda ću kasnije poslati i Ragmu tamo. Bio si ponosna investicija, momče!"
On se smeši toj apsurdnosti, tim tradicijama, tim intencijama.
Oseća te emocije.
Izvinjavam se zbog onog grča u autobusu, Fred. Tada sam samo pokušavao da saznam kako tvoje telo funkcioniše,
za slučaj da bude potrebno da izvedem neke popravke. Bio sam hendikepiran izometrijskom barijerom."
"Pogodio sam to – kasnije."
Interesantan je ovo svet, Fred. Tek jedan dan smo ovde, a već mogu da predvidim, sa visokom pouzdanošću, da
ćemo steći neka neobična iskustva.
"Speikuse, kakvu satisfakciju izvlačiš ti iz svega ovoga?"
Ja sam aparat za beleženje i analizovanje. Valjda bi najbolje poređenje bilo: turista spojen sa svojom kamerom. Kad
turista i njegova kamera funkcionišu kao jedno, pretpostavljam da se osećaju kao ja.
"Mora biti da je prijatno poznavati sebe tako temeljito.
Sumnjam da ću ja to ikad moći."
On pripaljuje cigaretu. On čini gest rukom.
 "Pa, da li je vredelo truda dolaziti ovamo?" pita.
Odgovor na to već znaš.
"Da, pretpostavljam da znam."
Oni ljudi koji su se pentrali i ukrašavali sve one stene i zidove pećina imali su pravu ideju, zaključuje on. Jesu, jesu.
Ne znam sigurno zašto on to zaključuje. Naravno, dobro ga poznajem. Ali ne verujem da ću ga ikad upoznati
stvarno temeljito. Ja sam snimak...

1 Iz Alise u zemlji čuda Luisa Kerola mačka koja se osmehivala i postepeno nestajala tako da na kraju ni najmanji
delić mačke nije ostao, ali je ostao samo osmeh, bez mačke. To je čuvena Kerolova "Cheshire cat". Odatle su i nazivi
izmišljenih bića "snark" i "budžam" (snark, boojum). (Prim. prev.)
 Table of Contents
Naslovnica
Roger Zelazny - Prolaz u pesku
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12