Naučna fantastika braće Strugacki, u početku

tek u detaljima a kasnije sve otvorenije, menja

strukturu, tematski i motivski fond ovog žanra,
dajući mu specifičnost, koju ostali pisci ove
orijentacije u SSSR-u, nisu, do sada, postigli.
Ono što će, u velikoj meri obogatiti njihov opus,
i dati mu posebnu vrednost, po kojoj se i
prepoznaje u svetskim okvirima, jeste
oslanjanje na rusku folklornu fantastiku, kada je
u pitanju narativna forma, kao i specifičan
gogoljevski humor. Time će oni napraviti
pomak u okviru žanra čak u svetskim
razmerama. Pritisnuti ideološkim ogradama i
zabranama, oni će morati da se okrenu alegoriji,
isključivanju vremenskih i geografskih
odrednica i, kao najznačajnije, uvođenju
dvosmislenosti... Paralelno se ovim
pomeranjem oni će napraviti jedan još
značajniji potez, počeće da pišu dela koja samo
u formalnom smislu pripadaju
naučnofantastičnom žanru, dok će to, u stvari,
biti satire čiji je cilj razobličavanje ljudskih i
društvenih deformacija. Ta satira će sve više da
se okreće protiv totalitarnog društva i učaurene
totalitarne svesti.
(Iz pogovora Đorđa Janića)
A. i B. STRUGACKI

BUBA U MRAVINJAKU

Stajahu zveri
Pokraj dveri.
U njih pucahu,
One padahu.
(Stihovi jednog dečačića)
11. juni 78.godine. SARADNIK KOMKON-2,
MAKSIM KAMERER

U 13.17 ekscelencija me je pozvala k sebi. Kada sam ušao, nije ni podigao

svoju glavu da me pogleda, tako da sam video samo njegovu ćelu prekrivenu
staračkim pegama – a to je označavalo visoki stepen zabrinutosti i nezadovoljstva.
Ali, uzgred budi rečeno, ne zbog mene.
– Sedi.
Seo sam.
– Treba pronaći jednog čoveka – rekao je i najednom umukao. Za tren.
Nabrao je čelo u ljutite bore. Frknuo. Čovek je mogao da pomisli da mu se ne
dopadaju sopstvene reči. Ili njihova forma, ili, pak, sadržaj. Ekscelencija obožava
apsolutnu preciznost formulacija.
– A koga to? – upitao sam, da bih ga izvukao iz fiziološkog stupora.
– Lava Vjačeslavoviča Abalkina. Progresora. Krenuo je prekjuče na Zemlju
sa polarne baze Sarakša. Na Zemlji nije registrovan. Treba ga pronaći.
Ponovo je ućutao, i prvi put tada digao glavu i pogledao me svojim okruglim,
neprirodno zelenim očima. Očigledno se nalazio u izuzetno teškoj situaciji, i
odmah sam shvatio da je stvar jako ozbiljna.
Progresor koji nije smatrao za potrebno da se registruje po dolasku na
Zemlju, iako je time, strogo uzevši, narušio poredak – našu komisiju, a naročito
samu ekscelenciju, nikako nije mogao da interesuje. A ekscelencija se očigledno
nalazio u tako teškoj situaciji, da sam imao utisak da će se istoga časa zavaliti na
naslon fotelje, uzdahnuti sa nekakvim olakšanjem i progunđati: »Dobro-de. Izvini.
Sam ću se time pozabaviti.« Takvih je slučajeva i ranije bilo. Retko, ali ih je ipak
bilo.
– Postoje sve osnove da se pretpostavlja – rekao je ekscelencija – da se
Abalkin krije.
Pre petnaestak godina bih sa znatiželjom u glasu upitao: »A od koga to?« –
ali od tada je minulo petnaest godina i doba znatiželjnih pitanja je već odavno
prošlo.
– Pronaći ćeš ga i izvestiti me – nastavio je ekscelencija. – Nikakvih
kontakata uz pomoć sile. I, bolje rečeno: nikakvi kontakti uopšte. Pronaći, staviti
pod prismotru i izvestiti me. Ni više ni manje od toga.
Pokušao sam da se izvučem klimanjem glave, ali me je posmatrao
netremice, tako da sam smatrao za neophodno da namerno sporo i zamišljeno
ponovim naređenje.
 – Moram ga pronaći, staviti pod prismotru i izvestiti vas. Ni u kom slučaju
ne smem pokušavati da ga zadržim silom, ne smem mu se pojavljivati pred oči a
još manje stupati u razgovor sa njim.
– Tačno – rekao je ekscelencija. – I još nešto.
Izvukao je bočnu fioku pisaćeg stola, u kojoj svaki normalan saradnik drži
priručnu kristaloteku i izvadio iz nje nekakav nezgrapan predmet, čijeg sam se
imena u prvi mah setio na hontijskom jeziku: »zakurapija«, što u bukvalnom
prevodu znači »skrovište dokumenata«. I tek kada je to »skrovište« stavio na sto
ispred sebe i prepleo svoje dugačke prste na njemu, iz mojih je usta izletelo:
– Fascikla!
– Ne zanosi se – strogo je progovorio ekscelencija. – Slušaj me pažljivo. U
komisiji niko ne zna da se interesujem za tog čoveka. I ni u kom slučaju ne sme to
niko ni da sazna. Eto, radićeš sam. Bez ikakvih pomoćnika. Celokupnu svoju
grupu poverićeš Klaudiju, a izveštavaćeš o svemu samo mene i jedino mene. Bez
ikakvih izuzetaka.
Moram priznati da me je to zapanjilo. Tako se nešto ranije jednostavno
nikada nije desilo. Na Zemlji se sa takvim nivoom tajnosti još nikada nisam imao
prilike da susretnem. I, da budem pošten, nisam čak mogao ni da zamislim da je
tako šta i moguće. I zbog toga sam sebi dopustio da postavim dosta glupavo
pitanje:
– Šta znači: bez ikakvih izuzetaka?
– Bez ikakvih izuzetaka – u datom slučaju znači samo i jedino da izuzetaka
zapravo nema. Postoji još samo nekolicina ljudi koji su upućeni u celu stvar, ali
pošto ih ti apsolutno nikada nećeš videti, praktično o tome znamo samo nas
dvojica. Razume se, za vreme potrage bićeš prinuđen da razgovaraš sa mnoštvom
ljudi. I svaki put ćeš se koristiti nekakvom legendom. Za njih se izvoli pobrinuti
sam. Bez legendi ćeš razgovarati samo sa mnom.
– Da, ekscelencijo – rekao sam smireno.
– Dalje – nastavio je. – Prema svemu, moraćeš da počneš od njegovih veza.
Sve što znamo o njegovim vezama, nalazi se ovde. – Lupio je prstom po fascikli.
– Nije baš previše, ali barem imaš od čega da počneš. Uzmi to.
Uzeo sam fasciklu. Sa takvim nečim na Zemlji se još nisam susreo. Korice
od mat plastike bile su stegnute metalnom bravicom, a na gornjoj ivici bilo je
ispisano crvenom bojom: LAV VJEČESLAVOVIČ ABALKIN. A ispod toga,
zbog nečega – »07«.
– Slušajte, ekscelencijo – rekao sam. – Zašto u ovom obliku?
– Zato što u drugom obliku ovi materijali ne postoje – hladno mi je
odgovorio. – Uzgred budi rečeno, kristalokopiranje ne dopuštam. Imaš li pitanja?
 Samo se po sebi razume da to nije bio nikakav poziv da postavljam pitanja.
Jednostavno – omanja porcija otrova. U toj etapi postoji mnoštvo pitanja, a bez
prethodnog upoznavanja sa fasciklom, nije imalo nikakvog smisla postavljati ih.
Ali ja sam ipak sebi dopustio dva pitanja:
– Rok?
– Pet dana. Ni časa više.
Ne mogu nikako da uspem, pomislio sam.
– Mogu li biti siguran da se nalazi na Zemlji?
– Možeš.
Ustao sam da bih pošao, ali me on nije odmah pustio. Pažljivo me je
pogledao odozdo naviše svojim zelenim očima, a zenice su mu se sužavale i širile
kao u mačora. Razume se da je video da sam nezadovoljan zadatkom, da mi
zadatak izgleda ne samo čudan već i – najblaže rečeno – glup. Ali zbog nečega
nije mogao da mi kaže ništa više od onoga što mi je rekao. A nije hteo da me
otpusti a da ne kaže barem još nešto.
– Sećaš li se – progovorio je – da je na planeti po imenu Sarakš nekakav
Sikorski, po nadimku Lutalica, jurio brzog žutokljunca po nadimku Mak...
Sećao sam se.
– No, eto – rekao je Lutalica (to jest ekscelencija) – Sikorski onda nije uspeo.
A ti i ja moramo uspeti. Zato što se ta planeta sada više ne zove Sarakš, već Zemlja.
A Lav Abalkin nije žutokljunac.
– Želite li da govorimo u zagonetkama, šefe? – upitao sam, da bih prikrio
uznemirenost koju sam počeo da osećam.
– Idi i radi – rekao je.

1. juni 78. godine. NEŠTO MALO O LAVU

ABALKINU, PROGRESORU

Andrej i Sandro su me još uvek čekali i bili su potreseni kada sam ih predao
Klaudiju, kao novom pretpostavljenom. Čak su počeli i da se bune, ali moja
uznemirenost nije prolazila, tako da sam dreknuo na njih i oni su otišli, uvređeno
gunđajući i bacajući nepoverljivo-uznemirene poglede na fasciklu. Ti pogledi su
izazvali u meni novu i u potpunosti neočekivanu brigu: gde sada da držim to
čudovišno »skrovište dokumenata«?
Seo sam za sto, stavio fasciklu pred sebe i mahinalno bacio pogled na
registrator. Sedam izveštaja za četvrt sata koje sam proveo kod ekscelencije.
Moram priznati da sam sa zadovoljstvom prebacio svoju radnu obavezu na
Klaudija. A onda sam se pozabavio fasciklom.
Kao što sam i očekivao, u fascikli nije bilo ničeg drugog do papira. Dve
stotine sedamdeset i tri numerisane stranice raznih boja, raznog kvaliteta, raznih
formata i raznog stepena očuvanosti. Nisam imao nikakvog posla sa papirom
dobrih dvadesetak godina, i prva moja ideja bila je da gurnem tu gomilu i
translator, ali sam se, razume se, na vreme trgao. Ako je papir – neka onda i bude
papir. Papir.
Svi listovi su bili dosta nezgodno, ali čvrsto stegnuti komplikovanom
metalnom napravom sa magnetskim bravicama, i nisam odmah zapazio
najobičniju radiokarticu, gurnutu pod gornju kopču. Taj radiogram je ekscelencija
dobio danas, šesnaest minuta pre nego što me je pozvao k sebi. Evo šta je stajalo
u njemu:
»01. 06-13.10. SLON – LUTALICI
NA VAŠ UPIT O TRISTANU OD 01.06-07.11 IZVEŠTAVAM: 31.05-
19.34 PRIMLJENA JE INFORMACIJA KOMANDIRA BAZE SARAKŠ-2.
CITIRAM JE: PROVALA GURONA (ABALKIN, ŠIFRANT ŠTABA GRUPE
FLOTE ʼC’ OSTRVSKE IMPERIJE). 28.05. TRISTAN (LOFENFELD,
TERENSKI LEKAR BAZE) ODLETEO NA REDOVNI MEDICINSKI
PREGLED GURONA. DANAS, 29.05-17.13 NJEGOVIM BRODOM STIGAO
U BAZU GURON. PO NJEGOVIM REČIMA TRISTAN JE PRI NEPOZNATIM
OKOLNOSTIMA BIO UHVAĆEN I UBIJEN OD STRANE
KONTRAOBAVEŠTAJNE SLUŽBE ŠTABA ʼC’. POKUŠAVAJUĆI DA
SPASE TRISTANOVO TELO I PREBACI GA U BAZU, GURONU SE
POVRATILO PAMĆENJE I SETIO SE KO JE. NIJE MU POŠLO ZA RUKOM
DA SPASE TELO. PRILIKOM PROBOJA GURON FIZIČKI NIJE STRADAO
ALI SE NALAZI NA GRANICI PSIHIČKE SPAZME. NA NJEGOVO
INSISTIRANJE UPUĆUJE SE NA ZEMLJU LETOM 611. CITAT ZAVRŠEN.
INFORMACIJA: 611 STIGAO NA ZEMLJU 30.05-22.32. ABALKIN
VEZU SA KOMKON-OM NIJE USPOSTAVLJAO, NA ZEMLJI NI DANAS
DO 12.53 NIJE REGISTROVAN. NA MESTIMA ZADRŽAVANJA
MARŠRUTE LETA 611 (PANDORA, ODMARALIŠTE) U ISTOM
TRENUTKU TAKOĐE NIJE REGISTROVAN. SLON.«
Progresori. Tako. Moram sasvim otvoreno da priznam: nikako ne volim
progresore, iako sam i sam bio, prema svemu, jedan od prvih progresora, i to još
u doba kada je taj termin upotrebljavan samo u teoretskim izlaganjima. Uostalom,
moram reći i to da moj odnos prema progresorima, nije bio baš najoriginalniji.
Nije ni čudno: najveći broj Zemljana organski nije u stanju da shvati da postoje
situacije kada je kompromis isključen. Ili će oni mene, ili ja njih, nema se vremena
za razmišljanje o tome ko je u pravu. Za normalnog žitelja Zemlje to zvuči
užasavajuće, i ja takvog Zemljanina shvatam u potpunosti, jer sam i sam bio takav
sve dok nisam dospeo na Sarakš. Odlično se sećam tog viđenja sveta, kada se svaki
nosilac razuma a priori prihvata kao stvorenje koje je etički ravno tebi, kada je
nemoguće i samo postavljanje pitanja da li je on gori ili bolji od tebe, čak i ako mu
se etika i moral razlikuju od tvoga...
I tu nije dovoljna samo teoretska priprema, nije dovoljno kondicioniranje
prema određenom modelu – potrebno je da sam čovek prođe kroz sumrak morala,
da vidi ponešto i sopstvenim očima, da dobro osmudi sopstvenu kožu i stekne na
desetine neprijatnih uspomena da bi konačno shvatio, ali ne i samo shvatio, već i
uneo u svoj odnos prema svemu donekle čak i trivijalnu misao: da, postoje na
svetu nosioci razuma koji su mnogo, znatno gori od tebe, ma kakav da si ti sam...
I eto tek tada čovek stiče sposobnost da deli sve na tuđe i svoje, da donosi
momentane odluke u teškim situacijama i tek se tada može naučiti hrabrosti da
prvo dela, a tek potom analizira.
Po mome, u tome se i sastoji suština progresora: to je veština da se sve na
najodlučniji mogući način deli na svoje i tuđe. Upravo se zbog te naše sposobnosti
kod nas odnose prema nama sa oduševljenjem punim straha, sa strahom punim
oduševljenja, a na svim ostalim mestima – sa pomalo gadljivom opreznošću.
Moramo trpeti – i mi i oni. I zato – ili postoje progresori, ili Zemlja nema zašto da
trpa svoj nos u vanzemaljske poslove... Uostalom: na svu sreću, mi u KOMKON-
2 dosta retko imamo posla sa progresorima.
Pročitao sam radiogram, a onda ga pažljivo pregledao još jednom.
Čudnovato. Ispostavlja se da se ekscelencija interesuje uglavnom za nekakvog
tamo Tristana, alias Lofenfelda. Da bi saznao nešto o tom Tristanu, ekscelencija
je danas ustao strašno rano a uz to je digao iz postelje i našeg Slona, koji, kao što
je to dobro poznato, odlazi na spavanje tek kada pevci zakukuriču.
Još jedna neobičnost: moglo bi se pomisliti da je on unapred znao kakav će
odgovor dobiti. Bilo mu je potrebno samo četvrt sata da bi doneo odluku o traganju
za Abalkinom i pripremio za mene fasciklu sa dokumentima o njemu. Moglo bi se
još pomisliti da mu se ta fascikla već nalazila pod rukom...
I, najčudnije: samo se po sebi razume da je Abalkin poslednji čovek koji je,
ako ništa drugo a ono barem video Tristanov leš, ali ako je ekscelenciji Abalkin
bio potreban samo kao svedok u Tristanovom slučaju, čemu je onda bila potrebna
ona zloslutna priča o nekakvom Lutalici i nekakvom žutokljuncu?
O, razume se, ja sam imao svoje verzije. Čak dvadeset verzija. I među njima
je, kao dijamant koji zaslepljuje, zasjala na primer i ovakva: Guron-Abalkin je
zavrbovan od strane kontraobaveštajne službe Imperije, on ubija Tristana-
Lofenfelda i nestaje na Zemlji, imajući za cilj da ubaci samoga sebe u Svemirski
savet...
Pročitao sam radiogram još jedanput, i ostavio ga na stranu. Dobro. List broj
1. Abalkin Lav Vjačeslavovič. Šifrovani broj taj i taj. Genetski kod taj i taj. Rođen
6. oktobra 38. godine. Školovanje: škola-internat 241. Siktivkar. Učitelj:
Fedosejev Sergej Pavlovič. Obrazovanje: škola za progresore br. 3 (Evropa).
Nastavnik: Horn Ernest-Julij. Profesionalne sklonosti: zoopsihologija, pozorište,
etnolingvistika. Profesionalne indikacije: zoopsihologija, teoretska ksenologija.
Rad: februar 58 – septembar 58, diplomska praksa, planeta Sarakš, iskustvo-
kontakt sa rasom Glavonja u prirodnim uslovima...
Tu sam se zaustavio. Tako, znači! Pa ja ga se, eto i sećam. Pa da, to je bilo
58. godine. Stigla je čitava grupa – Komov, Raulingson, Marta... I taj natmureni
dečačić-praktikant. Ekscelencija mi je (u to doba još – Lutalica) naredio da se
manem svih poslova i da ih prebacim preko Plave zmije u Tvrđavu kao ekspediciju
Uprave za nauke... Mastan momak jako bledog lica i dugačke crne kose, nalik na
američke Indijance... Tačno! Svi su ga zvali (sa izuzetkom Komova, jasno) Lavko-
Cmizdravko ili jednostavno samo Cmizdravko, ali ne zbog toga što je bio
plačljivko, već zbog toga što mu je glas bio prodoran, treperav, kao u tahorga...
Tesan je i mali svet! Dobro, da vidimo šta se zbilo potom sa njim.
Mart 60 – juli 62: planeta Sarakš, rukovodilac-izvršilac operacije »Čovek i
Glavonje«. Juli 62 – juni 63: planeta Pandora, rukovodilac-izvršilac operacije
»Glavonje u kosmosu«. Juni – septembar 63: planeta Nada, učestvovanje zajedno
sa Glavonjom Ščeknom u operaciji »Mrtvi svet«. Septembar 63 – avgust 64:
planeta Pandora, pripremni kursevi. Avgust 64 – novembar 66: planeta Giganda,
prvi pokušaj samostalnog ubacivanja – mlađi računovođa službe za odgoj lovačkih
pasa, čuvar pasa maršala Nagon-Giga, šef lovaca vojvode alajskog (vidi list br.
66)...
Pogledao sam list br. 66. To je bio komadić papira, nemarno odnekud
otcepljen i sa vidnim tragovima gužvanja. Na njemu je stajalo ispisanim
rukopisom: »Rudi! Da se ne uznemiravaš. Na Gigandi su se sa božijim
blagoslovom susrela dvojica naših blizanaca. Uveravam te – apsolutna slučajnost
i bez ikakvih posledica. Ako ne veruješ, baci pogled u 07 i 11. Mere su već
preduzete.« Nerazumljivi potpis ispisanog rukopisa. Reč »apsolutna« tri puta je
podvučena. Na drugoj strani papirića – nekakav tekst odštampan arapskim
pismom.
Uhvatio sam samoga sebe da se češem po potiljku, i vratio sam se na list
broj 1.
Novembar 66 – septembar 67. godine: planeta Pandora, pripremni kursevi.
Septembar 67 – decembar 70. godine: planeta Sarakš, ubacivanje u Republiku
Honti – unionista-ilegalac, uspostavljanje veze sa agenturom Ostrvske Imperije
(prva etapa operacije »Štab«). Decembar 70. godine – planeta Sarakš, Ostrvska
Imperija – zatočenik koncentracionog logora (do marta 71. godine bez ikakve veze
sa njim), prevodilac komandanture koncentracionog logora, vojnik građevinskih
jedinica, stariji vodnik u obalskoj straži, prevodilac štaba odreda obalske straže,
prevodilac-šifrant zastavonosca druge podmorničarske grupe flote »C«, šifrant
štaba grupe flote »C«. Lični lekar koji ga drži i kontroliše: od 38 do 53. godine:
Lekanova Jadviga Mihajlovna, od 53 do 60. godine: Kreseku Romuald: od 60.
godine nadalje: Lofenfeld Kurt.
To je bilo sve. Na listu broj jedan nije bilo više ničeg. Uzgred budi rečeno,
na poleđini je preko cele stranice bilo ispisano širokim mrkim razlivenim linijama
(kao da je neko slikao gvašom) nešto nalik na stilizovano ćiriličko slovo »Ж«.
Nego šta, Lave Abalkine, Lavko-Cmizdravko, sada o tebi ponešto već i
znam. Sada već mogu početi da te tražim. Znam ko ti je učitelj. Znam ko ti je bio
nastavnik. Znam ko su ti bili lekari... Zato evo i onoga što ne znam, odnosno –
zašto je i kome potreban taj list broj jedan? Jer, ako bi nekome bilo potrebno da
sazna ko je Lav Abalkin, on bi mogao da pozove informatorijum (pozvao sam
BVI), otkucao bi ime ili broj koda (ja sam otkucao broj koda) i kroz... jedan-dva-
tri... četiri sekunde mogućnost bi da sazna sve šta jedan čovek ima prava da sazna
o drugom, njemu sasvim nepoznatom čoveku.
I evo, izvolite samo: Abalkin Lav i tako dalje, broj koda, genetski kod, rođen
tada i tada, roditelji (uzgred budi rečeno, zašto u listu broj jedan nisu uneta imena
roditelja?): Abalkina Stela Vladimirovna i Cjurupa Vjačeslav Borisovič, škola-
internat u Sitkivkaru, učitelj..., škola za progresore, nastavnik... Sve se podudara.
Tako. Progresor, radi od 60. godine: planeta Sarakš. Hm. Nije mnogo. Samo
zvanični podaci. Prema svemu, kasnije se nije mučio saopštavanjem novih
podataka službi BVI... A šta je sada ovo: »Adresa na Zemlji: nije registrovana«.
Postavio sam novo pitanje: »Na kojima je sve adresama bio registrovan na
Zemlji broj koda taj i taj?« Kroz dve sekunde sam dobio odgovor: »Poslednja
adresa Abalkina na Zemlji: škola za progresore broj tri (Evropa)«. I to je
interesantan detalj. Ili Abalkin za poslednjih osamnaest godina nijednom nije bio
na Zemlji, ili je on maksimalno nedruželjubiv čovek, nikada se ne registruje i
nikakve podatke o sebi ne želi da saopštava. I jedno i drugo se, razume se, može
zamisliti, ali je to ipak u najmanju ruku neobično...
Kao što je poznato, u BVI se nalaze samo oni podaci koje čovek želi da
saopšti o samome sebi. A šta se nalazi na listu broj jedan? Moram priznati da ne
vidim ništa što bi Abalkin morao da krije. Tamo je sve izloženo mnogo detaljnije,
ali nikome ne bi ni padalo na pamet da se za takve podatke obraća službi BVI.
Sasvim je dovoljno da se čovek obrati KOMKON-1, gde će odmah dobiti sve što
mu je potrebno. A ono šta opet ne znaju u KOMKON-u, čovek lako može da sazna
ako se promuva malo među progresorima na Pandori, koji tamo odlaze na
pripreme ili se jednostavno valjaju po Dijamantskoj plaži u podnožju najvećih
peščanih dina u nastanjenom kosmosu...
Dobro, vrag neka ga nosi – taj list broj jedan. Iako u zagradi moramo staviti
da nismo uspeli da shvatimo zašto je on uopšte potreban, pa još i tako detaljan...
A ako je već tako detaljan, zašto u njemu nema ni reči o roditeljima?
Stop. Moglo bi se reći da me se to ne tiče. A zašto se on, vrativši se na
Zemlju, nije registrovao u KOMKON-u? To bi moglo da se objasni psihičkom
spazmom. Odvratnošću koju oseća prema sopstvenom poslu. Progresor koji se
nalazi na samoj granici psihičke spazme vraća se na rodnu planetu, na kojoj nije
bio najmanje osam godina. Kuda će otići? Po mome, otići k mami, u takvom
stanju, jednostavno rečeno, nepristojno je. A Abalkin ne liči na nekakvog tamo
balavca, ili tačnije rečeno – ne bi trebalo da liči. Učitelju? Ili nastavniku? To bi
već bilo moguće. To je sasvim moguće. Da mu se pojada. To znam čak i po
samome sebi. Uz to, pre učitelju nego nastavniku. Jer, nastavnik je na neki način
ipak kolega, a kod nas je prisutna odvratnost prema sopstvenom poslu... Stop!
Rekao sam stop! Šta je to sa mnom? Na ta dva dokumenta utrošio sam trideset i
četiri minuta. A uz sve, ja ih još nisam ni proučio, ja sam se tek upoznao sa njima.
Naterao sam samoga sebe da se usredsredim, i najednom sam shvatio da stvari
stoje jako loše. Zapravo, shvatio sam da mi uopšte nije interesantno da razmišljam
o tome KAKO da pronađem Abalkina. Mnogo je interesantnije bilo da shvatim
ZAŠTO je toliko potrebno da se on pronađe. Razume se, odmah sam se naljutio
na ekscelenciju, iako mi je najobičnija logika govorila da bi mi šef najverovatnije
odmah dao sva objašnjenja, da je to moglo da mi pomogne u mom traganju. A
pošto mi nije objasnio ZAŠTO treba tražiti i pronaći Abalkina, zašto da to ZAŠTO
nema apsolutno nikakve veze sa pitanjem KAKO?
I tada sam shvatio još jednu stvar. Ili tačnije, nisam shvatio, osetio sam je.
Ili, još preciznije – posumnjao sam. Cela ta debela fascikla, sve to obilje papira,
sva ta požutela pisanija ništa ne mogu da mi pruže osim možda još nekoliko imena
i ogroman broj novih pitanja, koja ponovo neće imati apsolutno nikakve veze sa
pitanjem KAKO.

1. juni 78. godine. UKRATKO O SADRŽAJU

FASCIKLE

U 14.23 završio sam opisivanje sadržaja.

Najveći deo papira sačinjavala su dokumenta, napisana, kako sam to shvatio,
rukom samog Abalkina.
 Kao prvo, tu je bio njegov izveštaj o učestvovanju u operaciji »Mrtvi svet«
na planeti Nada – sedamdeset i šest stranica, ispisanih čitkim, krupnim rukopisom
bez tako reći i jedne jedine pogreške. Abalkin je pričao kako je sa Glavonjom
Ščeknom u potrazi za nekakvim objektom (nisam uspeo da shvatim kojim tačno),
prošao kroz napušteni grad i kao jedan od prvih uspostavio kontakt sa ostacima
nesrećnih starosedelaca.
Pre deceniju i po Nada i njena užasna sudbina bili su na usnama svih ljudi
na Zemlji, a to su ostali i do dana današnjeg, kao jezivo upozorenje svim
nastanjenim svetovima u vasioni i kao svedočanstvo najskorašnijeg i najvećeg
mešanja Lutalica u sudbinu druge civilizacije. Sada se smatra da je sa sigurnošću
ustanovljeno da su tokom poslednjeg stoleća stanovnici Nade izgubili kontrolu
nad razvojem tehnologije i praktično nepovratno poremetili ekološku ravnotežu.
Priroda je bila uništena. Industrijski otpaci i ostaci suludih i očajničkih
eksperimenata u pokušajima da se popravi situacija zagadili su planetu do te mere
da je stanovništvo planete, pogođeno čitavim kompleksom genetskih oboljenja,
bilo osuđeno na potpuno divljanje i neizbežno izumiranje. Na Nadi su genetske
strukture bile sasvim poludele. U samoj stvari, koliko je meni barem poznato, do
dana današnjeg još niko nije uspeo da shvati mehaniku tog ludila. Bilo kako bilo
– model tog procesa još nijedan od naših biologa nije uspeo da reprodukuje. Ludilo
genetskih struktura. Spolja gledano to je izgledalo kao izuzetno brzo, nelinearno
u vremenu ubrzavanje tempa porasta svakog, pa i najmanje složenijeg organizma.
Ako ćemo da govorimo o čoveku, onda se on otprilike do dvanaeste godine
razvijao uglavnom normalno, ali je zato posle toga počinjao fantastično brzo da
sazreva i još brže da stari. Sa šesnaest godina je izgledao kao trideset
petogodišnjak, a sa devetnaest je, po pravilu, umirao već od starosti.
Razume se da takva civilizacija nije imala nikakvu istorijsku perspektivu,
ali su upravo tada stigle Lutalice. Prvi put su se oni – koliko nam je poznato –
aktivno umešale u događaje u tuđem svetu. Sada se može smatrati da je nepobitno
utvrđeno da im je pošlo za rukom da izvedu većinu stanovništva Nade kroz
međuprostorne tunele i, očigledno, da ih spasu. (Gde su bile odvedene te milijarde
nesrećnih i obolelih ljudi, gde se oni sada nalaze i šta se sa njima desilo – mi,
razume se, ne znamo i, očigledno, nećemo uskoro ni saznati.)
Abalkin je učestvovao samo u početnom periodu operacije »Mrtvi svet«, i
uloga koja mu je u njoj bila dodeljena bila je dosta skromna. Iako je on bio, ako to
pogledamo sa čisto principijelne strane, prvi (i za sada i jedini) progresor-
Zemljanin, koji je imao priliku da radi u paru sa predstavnikom jedne razumne,
nehumanoidne rase.
Razgledajući taj izveštaj, otkrio sam da Abalkin spominje u njemu veliki
broj imena, ali sam pri tome stekao utisak da je za ono što radim potrebno
zapamtiti samo ime Sčekna. Bilo mi je poznato da se na Zemlji nalazi misija
Glavonja, i imalo je smisla raspitati se i saznati da li se među njima kojim slučajem
ne nalazi upravo taj Ščekn. Abalkin je pisao o njemu sa takvom toplinom da nisam
isključivao mogućnost njegovog susreta sa starim prijateljom. Do tog trenutka sam
već bio zapazio da je Abalkin imao poseban odnos prema »manjoj braći«: na
Glavonje je utrošio nekoliko godina svog života, na Gigandi je postao čuvar pasa...
i sve nekako u tom smislu...
U fascikli se nalazio još jedan Abalkinov izveštaj – o operaciji u kojoj je
učestvovao na Gigandi. Operacija je, međutim, po mome mišljenju, bila nevažna:
lovac njegovog visočanstva vojvode alajskog zapošljavao je kao kurira u banci
svog siromašnog rođaka. Lovac, odnosno šef lovaca bio je Lav Abalkin, a njegov
siromašan rođak – izvesni Kornej Jašmaa. Kako mi se učinilo, taj materijal je za
mene bio potpuno nekoristan. Osim Korneja Jašmaa, koliko sam to bio u stanju –
brzo prelistavajući materijal – da zapazim, u njemu nije bilo ni jednog jedinog
imena nekog Zemljanina. Promicali su nekakvi Zogi, Nagon-Gige, štalmajstori,
njihova gospodstva, oklopnici, konferenc-direktori, dvorske dame... Zapamtio
sam tog Korneja, iako je od samog početka bilo sasvim jasno da mi on, prema
svemu, uopšte neće biti potreban. U drugom izveštaju se nalazilo ukupno dvadeset
i četiri stranice, i u fascikli više nije bilo nijednog izveštaja Lava Abalkina. To mi
se učinilo čudnim, i naredio sam sam sebi da razmislim malo o sledećem: zašto su
se od svih mogućih i mnogobrojnih izveštaja profesionalnog progresora u fascikli
07 našla samo dva, i to upravo ta dva izveštaja?
Oba izveštaja su bila napisana manirom »laborant«, i, po mome mišljenju,
jako su ličili na školske pismene vežbe na temu »Kako sam proveo školski raspust
kod dede na selu«. Pisati takve izveštaje doista je zadovoljstvo, dok ih je čitati, po
pravilu – pravo mučenje. Psiholozi (koji su zaseli po štabovima) zahtevaju da se u
izveštajima nalaze ne toliko objektivni podaci o događajima i činjenicama, koliko
čisto subjektivna osećanja, lični utisci i spoznaja autora. Pri tome autor
(»laborant«, »general«, »artista«) ne može da bira manir u kome će pisati izveštaj
– određuju mu ga, rukovodeći se pri tome nekakvim tajanstvenim psihološkim
razlozima. I odista, postoji laž, izuzetna laž i statistika, ali nećemo, valjda, drugovi,
pri tome da zapostavimo i psihologiju!
Nisam psiholog, u svakom slučaju barem nisam profesionalac, ali sam
pomislio da ću možda uspeti da iz tih izveštaja izvučem barem nešto korisno o
ličnosti Lava Abalkina.
Razgledajući sadržinu fascikle, svaki čas sam nailazio na jednoobrazna, čak
bih rekao istovetna i u potpunosti meni nejasna dokumenta: plavičaste listove
čvrstog papira zelenih ivica sa utisnutim monogramom u levom gornjem uglu, koji
je prikazivao ili kinesku aždaju, ili pterodaktila. Na svakom takvom listu papira
poznatim mi rukopisom – ponekad naliv-perom, ponekad flomasterom, a ponekad
i laboratorijskom elektrodnom olovkom bilo je napisano: Tristan 177. Ispod toga
su bili datum i uvek istovetan potpis. Koliko je moglo da se sudi po datumima,
listovi su ubacivani u fasciklu počev otprilike od 60. godine, i to jednom u tri
meseca, tako da se otprilike jedna četvrtina sastojala upravo od tih i takvih listova
papira.
Još je dvadeset i dve stranice zauzimala Abalkinova prepiska sa njegovim
pretpostavljenima. Ta me je prepiska navela na određena razmišljanja.
Oktobra 63. godine Abalkin je uputio u KOMKON-1 raport, u kome je
izrazio svoju nedoumicu zbog toga što je »Operacija ʼGlavonja u kosmosu’
anulirana bez prethodnog konsultovanja sa njim, iako se ista operacija razvijala u
potpunosti uspešno i pružala pri tome bogatu perspektivu«.
Ne zna se kakav je odgovor dobio Abalkin na taj svoj raport, ali novembra
iste godine on piše očajničko pismo Komovu sa molbom da se obnovi operacija
»Glavonja u kosmosu«, a istovremeno upućuje resko pismo u KOMKON, u kome
protestuje protiv upućivanja njega, Abalkina, na pripremne kurseve. (Zapazimo da
on sve to zbog nečega radi u pismenom obliku, a ne na uobičajeni način.)
Kako se vidi iz daljih događaja, ta prepiska nije urodila nikakvim plodom, i
Abalkin je upućen da radi na Gigandu. Tri godine kasnije, novembra 68, on
ponovo piše u KOMKON sa Pandore i moli da bude upućen na Sarakš da bi
nastavio rad sa Glavonjama. Ovoga je puta njegovoj molbi bilo udovoljeno, ali
samo delimično: upućuju ga na Sarakš, ali ne na Plavu zmiju, već u Honti kao
unionistu-ilegalca.
Sa pripremnih kurseva, februara i avgusta 67. godine, on još dva puta piše u
KOMKON (Baderu, a kasnije i samom Gorbovskom) ukazujući na necelishodnost
iskorišćavanja njega, inače dobrog stručnjaka za Glavonje, kao rezidenta. Ton
njegovih pisama postaje sve oštriji, pismo Gorbovskom ne bih mogao da nazovem
drugačije do uvredljivim. Bilo bi interesantno saznati šta je odgovorio dušica
Leonid Andrejevič na tu eksploziju besa i negodovanja punog prezira.
I, već kao rezident u Honti, oktobra 67. godine, Abalkin šalje Komovu
poslednje pismo: opširan i detaljan plan forsiranja kontakata sa Glavonjama,
uključujući tu i razmenu stalnih misija, korišćenja Glavonja za zoopsihološke
radove koji se obavljaju na Zemlji itd. Nikada nisam posebno pratio radove u toj
oblasti, ali imam utisak da je taj plan sada prihvaćen i da se ostvaruje. A ako je to
tačno, onda je situacija više nego paradoksalna: plan se ostvaruje, a inicijator
prodaje zjala kao rezident ili u Hontiju, ili negde u Ostrvskoj Imperiji.
I, sve u svemu, ta prepiska je ostavila na mene dosta neprijatan utisak. No
dobro, neka ja i nisam nekakav stručnjak za pitanja Glavonja, meni je teško da
donosim zaključke, sasvim je moguće da je Abalkinov plan odista u potpunosti
trivijalan, i upotrebljavati takve izraze kao što je inicijator jednostavno nema
smisla. Međutim, stvar nije samo u tome! Momak je, očigledno, rođeni
zoopsiholog. »Profesionalne sklonosti: zoopsihologija, pozorište,
etnolingvistika... Profesionalne indikacije: zoopsihologija, teoretska
ksenologija...« A ipak od momka stvaraju progresora. Nema spora, postoji čitava
jedna klasa progresora za koje je zoopsihologija – hleb nasušni. Na primer oni koji
rade sa Leoniđanima ili upravo sa Glavonjama. Ali ne, momak, eto, radi sa
humanoidima, radi kao rezident, borac, iako punih pet godina urla da ga čuje ceo
KOMKON: »Šta to radite sa mnom?« A posle se čude što kod njega dolazi do
psihičke spazme!
Razume se, progresor – to je takva profesija gde je gvozdena, rekao bih čak
vojnička disciplina jednostavno neizbežna. On je prinuđen da radi ne ono što bi
želeo da radi, već ono što mu naređuje KOMKON. Zbog toga i jeste progresor. I
sigurno je rezident Abalkin mnogo dragoceniji za KOMKON od zoopsihologa
Abalkina. Međutim, u celom tom slučaju mera je prekardašena, i ne bi bilo zgoreg
porazgovarati na tu temu sa Gorbovskim ili Komovom... I, ma šta da je tamo
počinio taj Abalkin (a on je očigledno nešto tamo počinio), ja sam, tako mi boga,
na njegovoj strani.
Uostalom, sve to, očigledno, sa mojim zadatkom nema apsolutno nikakve
veze.
Zapazio sam još da nedostaju tri numerisane stranice posle prvog
Abalkinovog izveštaja, dve – posle drugog njegovog izveštaja i dve – posle
poslednjeg Abalkinovog pisma Komovu. Odlučio sam da tome ne pridajem veliki
značaj.

1. juni 78. godine. SKORO SVE

O MOGUĆIM VEZAMA LAVA
ABALKINA

Sastavio sam preliminarni spisak mogućih veza lava Abalkina na Zemlji, i

u tom spisku se našlo samo osamnaest imena. Praktično je bilo interesantno samo
šest ljudi, i ja sam njihova imena ispisao, u poretku opadanja verovatnoće (po
mojim predstavama, razume se), kao osobe koje će Lav Abalkin posetiti. Izgledalo
je to ovako:
Učitelj – Sergej Pavlovič Fedosejev
Majka – Stela Vladimirovna Abalkina
Otac – Vjačeslav Borisovič Cjurupa
Nastavnik – Ernest-Julij Horn
Lekar škole za progresore – Romuald Kresesku
 Lekar škole-internata – Jadviga Mihajlovna Lekanova.
U drugom spisku su se nalazili Kornej Jašmaa, Glavonja Sčekn, Jakov
Vandrehuze i još petorica – sve sami progresori. Što se tiče takvih ličnosti kao što
su Gorbovski, Bader, Kamov, njih sam uneo samo reda radi. Obraćati se njima
bilo je nemoguće, jer se nisu mogli zavarati apsolutno nikakvim legendama, a
jednostavno nisam imao nikakva prava da razgovaram otvoreno sa njima. Čak ako
bi mi se oni i sami obratili u vezi sa tim istim slučajem.
Za nekoliko minuta informatorijum mi je dao sledeće podatke, koji su me
potpuno obeshrabrili.
Roditelji Lava Abalkina nisu postojali – ako ništa drugo, a ono barem u
uobičajenom smislu te reći. Potpuno je moguće da uopšte nisu ni postojali. Stvar
je bila u tome, što su pre četrdeset i nešto više godina Stela Vladimirovna i
Vjačeslav Borisovič u sastavu grupe »Jormala«, na jedinstvenom zvezdoletu
»Tmina«, odleteli u Crnu rupu EN 200056. Veza sa njima nije održavana, a nije
ni mogla da se održava – po tada postojećim predstavama. Lav Abalkin je bio,
ispostavlja se, njihovo posmrče. Razume se, »posmrče« u ovom kontekstu nije
sasvim tačan izraz: moglo bi se pretpostaviti da su njegovi roditelji živi i da će
živeti još milione godina u našem odbrojavanju vremena, ali sa gledišta
Zemljanina, oni su bili, razume se, isto što i mrtvi. Oni nisu imali dece i, odlazeći
zanavek iz naše vasione, kao i mnogi bračni parovi pre i posle njih u sličnoj
situaciji, ostavili su u Institutu života majčino jajašce, oplođeno očevim semenom.
Kada je postalo jasno da je upadanje u Crnu rupu uspelo, da se više neće vratiti,
ćelija je aktivirana, i tako se na svetu pojavio Lav Abalkin – posmrče živih
roditelja. Ako ništa drugo, sada mi je barem postalo jasno zašto se u listu broj
jedan Abalkinovi roditelji uopšte ne spominju.
Ernest-Julij Horn, Abalkinov nastavnik u školi za progresore, već odavno
nije bio među živima. Godine 72. on je poginuo na Veneri, pentrajući se na vrh
Strogova.
Lekar Romuald Kresesku boravio je na nekakvoj planeti Lu, očigledno u
potpunosti van našeg domašaja. Nikada nisam ni čuo za tu planetu, ali pošto je
Kresesku progresor, trebalo bi pretpostaviti da je ta planeta naseljena. Interesantno
je ipak da je starac (sto šesnaest godina!) ostavio u BVI svoju poslednju kućnu
adresu sa sledećom karakterističnom porukom: »Moja unuka i njen suprug uvek
će rado u svom stanu prihvatiti bilo kog od mojih pitomaca.« Očigledno je da su
pitomci voleli starca i često ga posećivali. Trebalo je da imam na umu tu okolnost.
Što se tiče ostale dvojice, imao sam sreće.
Sergej Pavlovič Fedosejev, Abalkinov učitelj, bio je dobrog zdravlja i živeo
u blagostanju na obali Ajatskog jezera na imanju »Komarčići«. Takođe je imao
preko sto godina i bio je, prema svemu, ili izuzetno skroman čovek, ili zatvoren u
sebe, jer o sebi nije saopštavao apsolutno ništa, sa izuzetkom adrese. Svi ostali
podaci su bili zvanični: završio to i to, to i to, arheolog. Učitelj. To je bilo sve.
Kako se to kaže – ispod jabuke jabuka. U potpunosti nalik na svog učenika Lava
Abalkina. A kada sam uputio u BVI odgovarajuće dopunsko pitanje, ispostavilo
se daje Sergej Pavlovič autor više od trideset članaka posvećenih arheologiji, da
je učesnik osam arheoloških ekspedicija (severozapadna Azija) i tri evroazijske
konferencije učitelja. Pored svega toga, u svojim »Komarčićima« organizovao je
lični muzej regionalnog značaja, posvećen paleolitu severnog Urala. Takav je to,
eto, bio čovek. Odlučio sam da se povežem sa njim što je moguće pre.
Što se pak tiče Jadvige Mihajlovne Lekanove, tu me je očekivalo veliko
iznenađenje. Lekari-pedijatri retko kada menjaju svoju profesiju, i ja sam
zamišljao staricu – božiju devicu, pogurenu pod teretom specifičnog i suštinski
najdragocenijeg iskustva na svetu, kako bodro, sitnim koracima, šparta neprekidno
teritoriju siktivkarske škole. Vraga – sitnim koracima šparta! Jedno je vreme
odista bila pedijatar i to upravo u Siktivkaru, ali se potom prekvalifikovala u
etnologa, ali ni to još nije bilo sve – ona se povremeno bavila: ksenologijom,
patoksenologijom, uporednom psihologijom i levelometrijom, i u svim tim,
nepovezanim međusobno naukama, ona je očigledno postizala uspeh, ako ćemo
da sudimo po broju radova koje je objavila i pod odgovornim položajima koje je
zauzimala. Za poslednjih četvrt stoleća radila je u šest različitih organizacija i
instituta, a sada je radila u sedmoj instituciji po redu – u pokretnom Institutu
zemaljske etnologije u basenu reke Amazona. Adresu nije imala, a onima koji su
želeli da sa njom uspostave kontakt, savetovano je da to učine preko stacionara
tog instituta u Manaosu. Pa šta, hvala i na tome, iako je sumnjivo, razume se, da
bi moj klijent mogao, u stanju u kojem se nalazi, da krene sada kod nje u te prastare
i nedirnute prašume.
Bilo je očigledno da je potrebno otpočeti traganje od učitelja. Stavio sam
fasciklu pod mišku, seo u kola odleteo za Ajatsko jezero.

1. juni 78. godine. UČITELJ LAVA

ABALKINA

Uprkos mojim strahovanjima, imanje »Komarčići« nalazilo se na visokom

obronku nad samom vodom, na vetrometini, i nikakvih komaraca tamo, samo se
po sebi razume, nije ni bilo. Domaćin me je dočekao bez trunke čuđenja i dosta
ljubazno. Smestili smo se na verandu, u pletene fotelje pored ovalnog starinskog
stočića, na kome su se nalazili činija sa svežim malinama, bokal sa mlekom i
nekoliko čaša.
 Po drugi put sam se izvinio što sam nepozvan banuo u goste i ponovo su
moja izvinjenja bila prihvaćena ćutljivim klimanjem glave. Posmatrao me je sa
mirnim iščekivanjem i nekako kao da je bio ravnodušan, moglo bi se reći da mu
je lice bilo skoro nepokretno, kao i u većine staraca, koji su sa svojih sto i kusur
godina uspeli da sačuvaju svežinu misli i tela. Lice mu je bilo uglasto, preplanulo,
bez tako reći i jedne jedine bore, sa gustim veđama koje su se nadnosile nad oči
kao nekakvi suncobrani. Bilo je zanimljivo da mu je desna veđa bila crna kao zift,
a leva – potpuno bela, upravo bela, a ne seda.
Predstavio sam mu se i ispričao svoju legendu. Bio sam novinar, po profesiji
zoopsiholog, i prikupljao sam materijal za knjigu o kontaktima čoveka sa
Glavonjama. I tako dalje, i tako dalje...
Moram priznati da je u meni tinjala nekakva nada da ću u samom početku
laži biti prekinut uzvikom: »Stanite, stanite! Pa Lav je bio kod mene baš juče!«
Ali mene niko nije prekinuo, i morao sam sve da izložim do samoga kraja – da
izložim sa najpametnijim izrazom lica sva svoja brzopleta razmišljanja o tome da
se stvaralačka ličnost formira još u detinjstvu, upravo u detinjstvu, a ne u
mladalaštvu, ne u dečaštvu, ne u zrelom dobu, da se upravo formira a ne da nastaje
ili postoji još u zametku... Kada sam na kraju ostao tako reći bez daha, kada sam
rekao sve što sam imao da kažem, starac je ćutao čitav jedan minut, a onda me je
najednom upitao ko su Glavonje.
Mom čuđenju nije bilo kraja. Ispostavilo se da se Lav Abalkin nije čak ni
pohvalio svojim uspesima pred učiteljem! Odista, potrebno je da čovek bude
potpuno nedruželjubiv i zatvoren u sebe, pa da se ne pohvali postignutim uspesima
pred svojim učiteljem.
Spremno sam mu objasnio da su Glavonje – razumna kinoidna rasa, koja je
nastala na planeti Sarakš kao rezultat mutacija zračenjem.
– Kinoidi! Psi?
– Da. Razumna pasolika bića. Imaju ogromne glave, pa odatle i ime:
Glavonje.
– Znači, Ljova se bavi pasoglavcima... Uspeo je da se izbori za ono što je i
hteo...
Rekao sam da uopšte ne znam čime se Ljova bavi sada, ali da se pre dvadeset
godina bavio Glavonjama, i to se velikim uspehom.
– Uvek je voleo životinje – rekao je Sergej Pavlovič. – Bio sam ubeđen da
bi trebalo da postane zoopsiholog. Kada ga je komisija uputila u školu za
progresora – protestovao sam, koliko sam i kako sam mogao i umeo, ali me niko
nije poslušao... Uostalom, sve je bilo mnogo komplikovanije, i možda, da nisam
protestovao...
 Ućutao je i sipao mi mleko u čašu. Izuzetno, izuzetno uzdržan čovek.
Nikakvih uzvika, nikakvih tamo – »Ljova? Kako da ne! Pa to je bio više nego
divan, nadareni dečak!« Razume se, zar bi bilo moguće da Ljova nije bio divan
dečak...
– No, šta biste želeli konkretno da saznate od mene? – upitao me je Sergej
Pavlovič.
– Sve! – odgovorio sam brzo. – Kakav je bio. Čime se zanosio. Sa kim se
družio. Po čemu je bio poznat u školi. Sve što ste zapamtili...
– Dobro – rekao je Sergej Pavlovič bez nekog posebnog entuzijazma. –
Pokušaću.
Lav Abalkin je kao dečak bio zatvoren u sebe. I to od najranijeg detinjstva.
To je bila prva njegova crta koja je odmah padala u oči. Uostalom, ta zatvorenost
nije predstavljala posledicu osećanja manje vrednosti, osećanja sopstvenih
nedostataka ili nesigurnosti u samoga sebe. Bila je to, pre bi se moglo reći,
zatvorenost stalno zaposlenog čoveka. Kao da nije želeo da gubi vreme na okolinu,
kao da je bio neprekidno i stalno zauzet svojim sopstvenim svetom. Grubo
govoreći, taj se svet, činilo se, sastojao od njega samoga i svega živoga oko njega
– sa izuzetkom ljudi. To i nije tako retka pojava među decom, on je jednostavno
bio TALENTOVAN u tome, a čudilo je kod njega upravo nešto drugo: uz svu
svoju zatvorenost, on je voleo i sa uživanjem je učestvovao u raznoraznim
takmičenjima, a sudelovao je i u školskoj dramskoj družini. Ali, istini za volju,
uvek solo. Kategorično je odbijao da učestvuje u bilo kakvom komadu. Obično je
deklamovao, čak je i pevao izuzetno nadahnuto, sa neobičnim sjajem u očima –
on kao da se razotkrivao na sceni – a posle bi, sišavši u gledalište, ponovo postajao
ono što je bio: ćutljiv, nepristupan, zatvoren. I takav je bio ne samo sa učiteljem,
već i sa ostalom decom, i tako niko nije uspeo da razjasni u čemu je bila tajna.
Može se samo pretpostavljati da je njegov talenat u druženju sa živom prirodom
do te mere nadvladavao sva ostala kretanja njegove duše, da ostala deca – pa i
ljudi uopšte – jednostavno nisu bili za njega interesantni. U samoj stvari je, razume
se, sve bilo mnogo složenije – ta njegova zatvorenost, to poniranje u sopstveni
svet, sve je to predstavljalo rezultat mnoštva mikrodogađaja koji su ostajali van
domašaja učiteljevog pogleda. Učitelj se prisećao sledeće scene: posle užasnog
pljuska Ljova se šetao po alejama parka, skupljao crve i bacao ih nazad u travu.
Dečacima je to bilo smešno, i bilo je među njima i takvih koji su umeli da se tome
ne samo smeju, već i surovo podsmevaju. Učitelj se, ne govoreći ni jednu jedinu
reč, pridružio Ljovi i počeo da skuplja kišne gliste zajedno sa njim...
– Međutim, bojim se da mi nije poverovao da to radim iskreno. Teško da
sam uspeo da ga ubedim u to da me sudbina tih kišnih glisti odista interesuje. A
imao je on još jednu osobinu koja je padala u oči: apsolutno poštenje. Ne sećam
se ni jednog jedinog slučaja da je slagao. Čak i u onom uzrastu kada deca lažu sa
ljubavlju i besmisleno, uživajući potpuno i nesebično u tom laganju. A on nije
lagao. Pa čak i više od toga, prezirao je one koji su lagali. Čak ako je taj neko lagao
iz nekoristoljublja, uživanja samo radi. Rekao bih da je u životu doživeo i trenutak
kada je sa užasavanjem i ogavnošću shvatio da su ljudi sposobni da govore
neistinu. Taj sam momenat takođe propustio... Uostalom, teško da to može da vas
interesuje. Za vas je mnogo interesantnije da saznate kako se u njemu rađao budući
zoopsiholog...
I Sergej Pavlovič je počeo da mi priča kako je u Lavu Abalkinu počeo da
sazreva budući zoopsiholog.
Kako si drobio – tako i kušaj! Slušao sam najpažljivije što mogu, a na
odgovarajućim mestima ubacivao: »Ah, tako znači?«, a jednom sam čak sebi
dopustio da prostački uzviknem: »Đavo ga odneo, to je upravo ono što mi je
potrebno!« Ponekad odista nikako ne volim svoju profesiju.
Potom sam upitao:
– A drugova nije mnogo imao?
– Drugove i prijatelje uopšte nije imao – rekao mi je Sergej Pavlovič. –
Nisam ga video otkako je završio školu, ali su mi drugi momci iz njegove grupe
pričali da se sa njima takođe ne susreće. Ne vole o tome da govore, ali, kako sam
shvatio, on jednostavno izbegava susrete sa njima.
I najednom je eksplodirao:
– No, a zašto vas interesuje upravo on: odgajio sam sto sedamdeset i dva
čoveka. Zašto vam je od svih potreban upravo Lav? Shvatite, ne smatram ga za
svog učenika! Ne mogu da ga smatram za takvog! To je moj neuspeh! Jedini moj
neuspeh! Od prvog dana, i deset punih godina pokušavao sam da uspostavim
kontakt sa njim, da među nama razapnem barem najtanju nit koja bi nas spajala.
Razmišljao sam o njemu deset puta više nego o bilo kom drugom svom učeniku.
Radio sam sve što bi mi padalo na pamet da bih uspeo, ali se sve što sam
preduzimao, preokretalo u svoju suprotnost...
– Sergeju Pavloviču! – rekao sam. – Šta to govorite? Pa Abalkin je – izuzetan
stručnjak, naučnik najvišeg ranga, lično sam se susretao sa njim...
– A kako ste ga to samo pronašli?
– Divan dečko, entuzijasta... To je bila upravo prva ekspedicija kod
Glavonja. Tamo su ga svi cenili, sam Komov je u njega polagao velike nade... I
one su se opravdale, obratite pažnju na to!
– Moje su maline predivne – rekao je. – Ovo su najranije maline u čitavom
rejonu. Probajte, molim vas...
Ustao sam i uzeo tanjirić sa malinama.
 – Glavonje... – progovorio je sa gorčinom u glasu. – Moguće je, moguće je.
Ali, vidite, i sam sam svestan toga da je on talentovan. Samo što moje zasluge u
svemu tome uopšte nema...
Jedno vreme smo ćutke jeli maline i zalivali ih mlekom. Osećao sam da on
svakoga časa može prebaciti razgovor na mene. Bilo je očigledno da više nema
nameru da govori o Lavu Abalkinu, a obična učtivost je zahtevala od njega da
prebaci razgovor na mene. Zato sam brzo rekao:
– Zahvaljujem vam, Sergeju Pavloviču. Dali ste mi odista gomilu
interesantnog materijala. Samo mi je, eto, žao što nije imao drugove. Računao sam
da ću pronaći nekog njegovog druga ili prijatelja.
– Mogu, ako želite, da vam navedem imena njegovih školskih drugova... –
Ućutao je, a onda rekao: – Znate šta, pokušajte da pronađete Maju Glumovu.
Izraz njegovog lica me je zapanjio. Bilo je nemoguće shvatiti čega se to on
sada setio, kakve su mu se asocijacije pojavile u glavi u vezi sa tim imenom, ali je
moglo da se garantuje da su te asocijacije bile više nego neprijatne. Čak mu se i
lice prekrilo tamnocrvenim mrljama.
– Školska drugarica? – upitao sam, da bih prikrio nelagodnost.
– Ne – rekao je. – To jest, ona je pohađala našu školu – Maja Glumova. Ali
je posle, ako se ne varam, postala istoričar.

1. juni 78. godine. MALI INCIDENT SA

JADVIGOM MIHAJLOVNOM

U 19.23 vratio sam se u svoj kabinet i počeo da tražim Maju Glumovu,

istoričara. Nije prošlo ni pet minuta, a informativna se kartica već nalazila preda
mnom.
Maja Tojvovna Glumova bila je tri godine mlađa od Lava Abalkina. Posle
škole je završila kurseve za osoblje službe obezbeđenja pri KOMKON-1 i odmah
učestvovala u, po nesreći poznatoj, operaciji »Kovčeg«, da bi se potom prebacila
na istorijsko odeljenje Sorbone. Prvo se specijalizovala za ranu epohu prve NTR,
posle čega je počela da se bavi proučavanjem istorije kosmičkih istraživanja. Imala
je sina – Tojva Glumova, starog jedanaest godina, a o mužu nije u karticu upisala
ništa. Radila je – o čuda! – kao saradnik specijalnog fonda Muzeja vanzemaljskih
kultura koji je bio udaljen tri bloka zgrada od nas, na Trgu zvezde. I stanovala je
u blizini – u Aleji kanadskih jela.
Odmah sam joj se javio telefonom. Na ekranu se pojavila ozbiljna plavokosa
ličnost sa prćastim nosom koji se ljuštio, a uz to bio i okružen mnoštvom pega.
Nema sumnje da je to bio Tojvo – Glumov-mlađi. Posmatrajući me svojim
prozračnim severnjačkim očima, objasnio mi je da mama nije kod kuće, da je rekla
da će doći, ali je posle telefonirala rekla da će se sutra vratiti pravo na posao. Šta
da joj prenese? Rekao sam mu da ništa ne treba da joj prenosi i oprostio sam se od
dečaka.
Moraću, znači, da sačekam jutro, a posle će ona dugo da se priseća ko je taj
Lav Abalkin, a onda će, setivši se, sa uzdahom da kaže da ništa nije čula o njemu
već punih dvadeset i pet godina.
Dobro. Na prvom spisku imam još jednog čoveka u koga ne bi trebalo baš
mnogo da se nadam. Na kraju krajeva, posle rastanka do koga je došlo pre četvrt
stoleća, ljudi vole da se susretnu sa roditeljima, veoma često – sa svojim učiteljem,
ne tako retko sa – školskim drugovima, ali samo u nekakvim posebnim, rekao bih
čak izuzetno specijalnim slučajevima, pamćenje ih vraća do njihovog školskog
lekara. Tim pre ako se uzme u obzir da se taj školski lekar nalazi u ekspediciji, u
zabiti, na drugoj strani planete, a nulta-veza, prema izveštajima, već drugi dan loše
radi zbog fluktuacije neutronskog polja.
Ali – meni ništa drugo nije ni preostajalo. Sada je u Manaosu bio dan, i ako
uopšte i treba telefonirati, onda to treba učiniti upravo sada.
Imao sam sreće. Jadviga Mihajlovna Lekanova upravo se nalazila u
prostoriji za održavanje veze, i mogao sam se njom odmah da porazgovaram, na
šta nisam uopšte ni računao, Jadviga Mihajlovna je imala punačko preplanulo lice
sa divnim rumenkastim prelivom, zavodljive jamice na obrazima, plave oči koje
su se caklile i pravu šubaru od srebrnaste kose. Govorila je sa teško primetnim, ali
veoma ljupkim defektom i imala je dubok, baršunast glas, koji je navodio na
neumesne i nestašne misli o tome da je ta dama koliko juče bila u stanju da zavrti
glavu svakome onome koji bi joj se samo dopao. I, prema svemu, to je i radila.
Izvinio sam joj se što je uznemiravam i izložio joj svoju legendu. Počela je
da škilji, veđe su joj se tako reći sastavile.
– Lav Abalkin... Ljova Abalkin... Izvinite, kako se zovete?
– Maksim Kamerer.
– Izvinite, Maksime, nisam baš sve shvatila. Da li istupate u svoje lično ime,
ili ste predstavnik nekakve organizacije?
– Kako da vam kažem... Dogovorio sam se sa izdavačkom kućom, oni su
zainteresovani...
– Ali vi sami – da li ste novinar, ili ste negde i zaposleni? Jer, ne postoji
takva profesija: novinar...
Nasmejao sam se, grozničavo razmišljajući šta da radim.
 – Vidite, Jadviga Mihajlovna, to je dosta teško formulisati... Osnovna moja
profesija je... no, kako da kažem... progresor... iako, kada sam počeo da radim,
takva profesija uopšte nije ni postojala. Donedavno sam bio – saradnik
KOMKON-a... a i sada sam na određeni način povezan sa njim...
– Otišli ste u slobodnjake? – upitala je Jadviga Mihajlovna.
I nadalje se smeškala, ali je sada u njenom osmejku nedostajalo nešto
izuzetno važno. A istovremeno i nešto najobičnije.
– Znate, Maksime – rekla je – sa zadovoljstvom ću popričati sa vama o Lavu
Abalkinu, ali, ako mi dozvolite – kroz izvesno vreme. Dajte da se ja javim vama...
za sat i po, recimo.
Smeškala se još uvek i ja sam shvatio šta to sada nedostaje u njenom
osmejku – najobičnija dobra volja.
– Kako da ne, razume se – rekao sam. – Kako god smatrate za potrebno...
– Izvinite, molim vas.
– Ma ne, ja sam taj koji bi trebalo da od vas zatraži izvinjenje.
Zapisala je broj mog kanala i rastali smo se. Čudnovat je to nekako bio
razgovor. Kao da je odnekud saznala da lažem. Opipao sam uši. Gorele su.
Prokleta profesija... »I počeo je najprivlačniji lov od svih – lov na čoveka...« O
tempora, o mores! Kako su često oni ipak grešili, ti klasici... Dobro, da
popričekamo malo. I očigledno je da ću morati da letim u taj Manaos. Zatražio
sam podatke. Nulta-veza je i nadalje bila nesigurna. Tada sam poručio stratolet,
otvorio fasciklu i počeo da čitam izveštaj Lava Abalkina o operaciji »Mrtvi svet«.
Uspeo sam da pročitam jedno pet stranica, nikako više. Neko je zakucao na
moja vrata, i preko praga je prekoračila ekscelencija. Ustao sam.
Retko nam se kada pruža prilika da vidimo ekscelenciju drugačije do za
njegovim stolom, i čovek jednostavno već počinje da zaboravlja kakva je to
koščata gromada od čoveka. Besprekorno belo platneno odelo visilo je na njemu
kao na nekakvoj vešalici za odela i, sve u svemu, bilo je u njemu nečeg cirkuskog,
nečeg od čoveka na štulama u cirkusu, iako mu pokreti nisu bili nagli.
– Sedi – rekao je, savio se napola i sručio u fotelju ispred mog stola.
Brzo sam seo.
– Govori – naredio je.
Podneo sam mu izveštaj.
– To je sve? – upitao je sa neprijatnim izrazom lica.
– Za sada sve.
– Loše – rekao je.
– Odista je loše, ekscelencijo... – rekao sam.
 – Loše! Nastavnik je umro. A školski drugovi? Vidim da ih nisi čak ni
planirao! A njegove kolege iz škole za progresore?
– Na žalost, ekscelencijo, on očigledno nije ni imao prijatelje. U internatu u
svakom slučaju ne, a što se tiče škole za progresore...
– Budi tako dobar pa me oslobodi takvih svojih razmišljanja. Proveri sve. I
ne zanosi se. Kakve veze sa svim tim ima, na primer, dečiji lekar?
– Trudim se da proverim sve – rekao sam, počevši da besnim.
– Nemaš vremena da bi ga gubio na raznim stratoletima. Pozabavi se
arhivama, a ne letovima.
– Arhivama ću se takođe pozabaviti. Spremam se takođe da se pozabavim
onim Glavonjom, Sčeknom. Sastavio sam određeni plan... I smatram da dečiji
lekar nije baš obično gubljenje vremena...
– Hoćeš li umuknuti barem na jedan trenutak? – rekao je. – Daj ovamo taj
tvoj spisak.
Uzeo je spisak i dugo ga proučavao, povremeno pomičući svoj koščati nos.
Glavu sam mogao da dam za to da je zurio u jedan jedini redak, i da ga je
posmatrao ne odvajajući pogled od njega. Posle mi je vratio list i rekao:
– Ščekn, to odista nije loše. Dopada mi se i tvoja legenda. A sve ostalo je –
loše. Poverovao si da nije imao drugove. To nije tačno. Tristan mu je bio prijatelj,
iako o tome u fascikli nećeš ništa naći. Traži. A onu... Glumovu... to je takođe
dobro. Ako je među njima došlo do nečega – to je odista šansa. A Lekanove se
mani. To ti odista nije potrebno.
– Ona će mi se svejedno javiti!
– Neće – rekao je.
Pogledao sam ga. Okrugle zelene očice nisu treptale, i shvatio sam da
Lekanova odista neće telefonirati.
– Slušajte, ekscelencijo – rekao sam – zar vam se ne čini da bih radio tri puta
uspešnije kada bih znao o čemu se zapravo radi?
Bio sam siguran da će mi odbrusiti: »Ne čini mi se.« Jednostavno sam hteo
da mu pokažem da sam zapazio da je atmosfera koja opkoljava Lava Abalkina
tajanstvena i da mi to smeta.
Ali on je rekao nešto sasvim drugo.
– Ne znam. Smatram da ne bi. Svejedno, za sada ništa ne mogu ionako da ti
kažem. A i neću.
– Tajna ličnosti? upitao sam.
– Da – odgovorio je. – Tajna ličnosti.
IZ IZVEŠTAJA LAVA ABALKINA

... U deset sati je poredak napredovanja konačno bio uspostavljen. Koračamo

sredinom ulice: napred, po osi maršrute – Ščekn, za njim i nešto malo ulevo – ja.
Od uobičajenog načina kretanja – priljubljivanja uza zidove – morali smo da
odustanemo, jer su trotoari prepuni osutog maltera, razlupanih cigala, komada
prozorskog stakla, zarđalog lima palog sa krovova, a već su nam dva puta ostaci
ruševina i zidne dekoracije padali tako reći na glave.
Vreme se ne menja, nebo je i nadalje prekriveno oblacima, u naletima duva
vlažan i topao vetar, nosi po kolovozu đubre, mreška smrdljivu vodu u crnim
ustajalim barama. Naleću, razilaze se i ponovo naleću čitavi oblaci komaraca.
Jurišni odredi komaraca. Čitavi tajfuni komaraca. Užasno je mnogo pacova. Nije
jasno čime se oni hrane u ovoj kamenoj pustinji. Jedino možda zmijama. Zmija
takođe ima jako mnogo, naročito u blizini kanalizacionih otvora, gde se skupljaju
u pokretna klupka. Šta ovde jedu zmije – takođe nije jasno. Jedino možda pacove.
Grad je potpuno i odavno napušten. Onaj čovek, na koga smo naleteli na
periferiji, bio je, sasvim normalno, lud, i sasvim je slučajno zalutao ovamo.
Izveštaj od grupe Rema Zeltuhina. On za sada još nikoga uopšte nije sreo.
Oduševljen je svojim đubrištem i kune se da će u najbliže doba odrediti indeks
ovdašnje civilizacije, i to sa preciznošću od dva decimala. Pokušavam da zamislim
to đubrište – gigantsko, bez kraja i početka, koje je prekrilo pola sveta. Kvari mi
se raspoloženje i prestajem da razmišljam o tome.
Mimikrični kombinezon ne radi najbolje. Zaštitna boja, koja odgovara
okolini, pojavljuje se u mimikrijskim ćelijama sa zakašnjenjem od pet minuta, a
ponekad se uopšte i ne pojavljuje, već umesto nje nastaju mrlje zadivljujuće lepote
i intenziteta najčistijih spektralnih boja. Očigledno je da ovde u atmosferi postoji
nešto što remeti regulisanu hemijsku reakciju te materije. Stručnjaci komisije za
kamuflažnu tehniku odbacili su svaku nadu da će moći da doteraju rad
kombinezona na toj razdaljini. Daju mi preporuke kako da sam regulišem njegov
rad. Pridržavam se tih preporuka, i tako moj kombinezon konačno počinje da radi
kako treba.
Izveštaj od Espadine grupe. Sudeći prema svemu, prilikom iskrcavanja
skrenuli su nekoliko kilometara: ne mogu da pronađu ni obrađenih polja, ni
naseobine zapažene sa orbite. Vide samo okean i obalu prekrivenu kilometarskom
trakom crne kore – nečim nalik na skoreli mazut. Ponovo sam se oneraspoložio.
Stručnjaci kategorično protestuju protiv Espadine odluke da u potpunosti
isključi kamuflažu. Mali, ali dosta bučan skandal u eteru. Ščekn gunđa:
– Čuvena ljudska tehnika! Smešno!
 Na njemu nema nikakvog kombinezona, pa čak ni teškog šlema sa
pretvaračima, iako je za njega bilo sve specijalno pripremljeno. Odbio je da to
ponese, ne navodeći po običaju, razlog.
On juri po poluizbrisanoj središnjoj liniji bulevara, gegajući se, malo
zanoseći zadnje noge, kako to ponekad rade naši psi, debeo, dlakav, sa ogromnom
okruglom glavom okrenutom kao i uvek nalevo, tako da desnim okom gleda tačno
napred, a levim kao da iskosa baca pogled na mene. Na zmije uopšte ne obraća
pažnju, kao ni na komarce, a pacovi ga interesuju – ali sa čisto gastronomske
strane. Uostalom, sada je sit.
Čini mi se da je već izvukao za samoga sebe nekakve zaključke i što se tiče
grada, a možda i što se tiče cele planete. Ravnodušno je odbio da razgleda
zadivljujuće očuvanu vilu u sedmom rejonu, u potpunosti neprikladnoj po svojoj
čistoći i eleganciji među zgradama unakaženim od vremena, slepim, obraslim
divljom lozicom. Jedino je sa gađenjem omirisao dvometarske točkove oklopnih
kola koja su oštro i sveže zaudarala na benzin, polusahranjenih ispod porušenog
zida, i bez ikakve znatiželje posmatrao suludu igru prosjaka-starosedeoca, koji je
izleteo pred nas; zveckajući praporcima i zvončićima, praveći grimase i sav u
raznobojnim krpama i trakama. Ščekn je ravnodušan prema svim tim
čudnovatostima, on zbog nečega nije hteo da ih izdvoji iz opšte slike katastrofe,
iako je u prvi mah, na prvim kilometrima puta, bio očigledno uzbuđen, tražio
nešto, svakog časa narušavajući poredak kretanja, nešto mirisao, frkćući i pljujući,
mrmljajući nešto nerazumljivo na svome jeziku...
– Evo nečeg sasvim novog – kažem.
To je bilo nešto nalik na kabinu jonskog tuša – cilindar visok otprilike dva
metra i prečnika jednog metra od poluprozračnog, nalik na ćilibar, materijala.
Ovalna vratašca bila su širom otvorena. Izgleda da je ta kabina svojevremeno
stajala vertikalno, a potom su pod nju sa strane stavili eksploziv, i sada ona stoji
iskrenuta, pošto se ivica njenog dna izdigla zajedno sa komadom asfalta, koji je
prirastao za nju, i glinastom zemljom. Što se ostaloga tiče, ona nije bila oštećena,
a ničeg u njoj nije ni bilo što bi moglo da bude oštećeno – iznutra je bila prazna
kao prazna čaša.
– Čaša – kaže Vanderhuze. – Samo sa vratima.
Diktiram mu izveštaj. Kada je primio izveštaj, upitao je:
– A pitanja?
– Dva sasvim prirodna pitanja: zašto je ova stvar ovde postavljena i kome je
smetala. Skrećem pažnju: nikakvih kablova niti žica u blizini. Ščekn, ima li
pitanja?
Ščekn je bio više nego ravnodušan – češkao se, okrenuvši kabini leđa.
 – Moj narod ne poznaje takve predmete – govori on sa visine. – Za moj
narod to nije interesantno. – I ponovo počinje da se češka sa istim otvorenim
izazovom.
– To je sve – govorim Vanderhuzeu, a Ščekn istoga časa ustaje i kreće dalje.
Za njegov narod to, vidite, nije interesantno, razmišljam ja, koračajući za
njim i nešto malo ulevo. Želim da se osmehnem, ali da se osmehujem ni u kom
slučaju ne smem. Ščekn ne podnosi takve osmejke, njegova preosetljivost prema
i najfinijim nijansama ljudske mimike više je nego zapanjujuća. Čudnovato,
odista, odakle Glavonjama takva preosetljivost? Jer, njihove fizionomije (ili
njuške?) lišene su bilo kakve mimike – ako ništa drugo, a ono barem za ljudsko
oko. Obična džukela ima mnogo izrazitiju mimiku. A u ljudske osmejke se on
odista izvrsno razume. I, sve u svemu, Glavonje se razumeju u ljude mnogo bolje
nego li ljudi u Glavonje. A znam i zašto. Mi se stidimo. Oni su razumni, i nama je
nezgodno da ih istražujemo. A oni tu stidljivost ne poznaju. Kada smo živeli kod
njih u Tvrđavi, kada su nas oni krili, hranili, napajali, čuvali, koliko sam samo puta
otkrivao da su nada mnom izvršili novi eksperiment! I Marta se takođe žalila
Komovu na to, i Raulingson, i samo se Komov nikada nije žalio – najverovatnije
zbog toga što je on i suviše samoljubiv za tako što. A Taraskonac je na kraju
jednostavno pobegao. Otišao je na Pandoru, bavi se tamo svojim čudovišnim
tahorzima i srećan je... Zašto je Ščekna toliko zainteresovala Pandora? Uvek je na
sve moguće načine otezao sa odlaskom. Moraću kasnije da proverim da li je tačno
da je grupa Glavonja zatražila transport za selidbu na Pandoru.
– Ščekn – kažem – da li bi želeo da živiš na Pandori?
– Ne. Potrebno mi je da budem sa tobom.
Njemu je potrebno da bude sa mnom. Uvek je nesreća u tome što u njihovom
jeziku postoji samo jedan modalitet. Nikakve razlike između »potrebno«,
»trebalo«, »hoću«, »želim«, »mogu« – ne postoji. I kada Ščekn govori ruski, on
koristi sve te pojmove otprilike, nasumice. Ponekad čak ne može tačno da se kaže
šta uopšte misli. Možda je sada želeo da kaže da me voli, da mu je loše bez mene,
da mu se dopada da bude samo sa mnom. A možda je to njegova obaveza – da
bude sa mnom, možda mu je povereno da bude sa mnom i on ima nameru da
pošteno ispuni svoju obavezu, iako najviše na svetu želi da se probija kroz
narandžaste džungle, loveći svaki šušanj, uživajući u svakom mirisu, kojih na
Pandori ima koliko duša čovekova ište...
Preko ulice se kao metalna šarena traka ustremila ogromna zmija, uvila se
kao spirala pred Sčeknom i preteći digla romboidnu glavu. Sčekn se nije čak ni
zaustavio – nemarno i kratko zamahuje prednjom šapom, romboidna glava odleće
na trotoar, i on već kaska dalje, ostavivši za sobom obezglavljeno telo koje se
izvija.
 Ti čudaci su se bojali da me puštaju nasamo sa Sčeknom! Prvoklasan borac,
izuzetno pametan, sa fenomenalnim osećanjem za opasnost, apsolutno neustrašiv
– neljudski neustrašiv... Međutim... Razume se, ne može i bez tog »međutim«.
Ako budem morao, tući ću se za Sčekna kao za Zemljanina, kao za samoga sebe.
A Ščekn? Ne znam. Razume se, oni su se na Sarakšu tukli za mene, tukli se i
ubijali, i ginuli, prikrivajući me, ali mi se uvek činilo da se oni nisu tukli za mene,
ne za prijatelja, svoga druga, već za nekakav apstraktan, mada njima izuzetno drag
princip... Družim se sa Ščeknom već punih pet godina, još mu opne između prstiju
nisu bile otpale kada smo se upoznali, učio sam ga jeziku, i kako da koristi liniju
prebacivanja. Nisam se udaljavao od njega kada je bolovao od svojih čudnovatih
bolesti, u kojima naši lekari nisu uspeli da se snađu. Podnosio sam njegovo loše
ponašanje, mirio sam se sa njegovim bezobzirnim izjavama, opraštao sam mu ono
što ne bih oprostio nikome na svetu. I do danas još ne znam, ko sam ja za njega...
Poziv sa broda. Vanderhuze izveštava da je Rem Želtuhin na svom đubrištu
pronašao pušku. Informacija je nevažna. Jednostavno, Vanderhuze ne želi da
ćutim. Jako se lako uznemirava, dobra dušica, kada dugo ne dajem glasa od sebe.
Govorimo o nevažnim stvarima.
Svaki put kada uspostavljam vezu, Ščekn počinje da se ponaša kao pseto –
čas jede, čas se češe, pa se opet bište. Odlično zna da to ne volim, i demonstrira,
kao da mi se sveti zato što se izdvajam od njega i naše zajedničke usamljenosti.
Počinje da rominja kišica. Bulevar ispred nas prekriva se sivkastom,
neprozirnom izmaglicom. Prolazimo sedamnaesti blok (poprečna ulica je
popločana kockama), prolazimo pored zarđalog kombija sa ispumpanim gumama,
pored dosta dobro očuvane zgrade obložene granitom i sa rešetkama na prozorima
u prizemlju. Sa naše leve strane počinje park, odvojen od bulevara niskom
kamenom ogradom.
U momentu dok prolazimo pored iskošenog svoda kapije, iz mokrog, bujno
razraslog žbunja bučno i uz zveket praporaca izleće i skače na ogradu šareno
odeven, odvratan čovek visokog rasta.
Mršav je kao skelet, žutog lica, sa upalim obrazima i staklastim pogledom.
Mokre i riđe kike štrče mu na sve strane, klatare se kao rašrafljene i višezglobne
ruke, a koščate noge neprekidno se cimaju i poigravaju u mestu, tako da ispod
ogromnih stopala lete u svim pravcima lišće i mokar cementni prah.
Od nogu do vrata umotan je u nešto nalik na karirani, raznobojni triko:
crvene, žute, plave i zelene kockice, i neprestano zvoni svojim praporcima,
našivenim bez ikakvog reda po rukavima i nogavicama, a zvonko i sitno pucketaju
pri tom u fantastičnom ritmu čvornovati prsti. Pajac. Arlekin. Njegove bi grimase
sigurno bile smešne, da nisu tako jezive u ovom mrtvom gradu pod sivom kišicom
što rominja na fonu divljeg parka koji se pretvorio u pravu šumu. Nema sumnje –
to je luđak. Još jedan luđak.
U prvom trenutku učinilo mi se da je to isti onaj koga smo sreli na periferiji.
Ali onaj je imao raznobojne trake i blesavi šešir sa zvončićima. A i bio je mnogo
niži rastom, i nije izgledao tako izmučeno. Jednostavno su obojica bili šareni, i
obojica ludi, i izgleda potpuno neverovatno da su prva dva starosedeoca koja smo
susreli na ovoj planeti – suludi klovnovi.
– To nije opasno – govori Ščekn.
– Moramo mu pomoći – kažem ja.
– Kako god hoćeš. Smetaće nam.
I sam znam da će nam smetati, ali ne mogu drugačije da postupim, i
počinjem da se krećem ka pajacu koji igra, pripremajući u rukavici sisaljku sa
trankvilizatorom.
– Opasnost sa leđa! – progovorio je najednom Ščekn.
Naglo se okrećem. Na drugoj strani ulice ništa posebno: jednospratna vila
sa ostacima ljubičaste boje, lažni stubovi, nijednog celog stakla, rupa umesto vrata
zjapi pomrčinom. Kuća kao svaka druga, ali Ščekn upravo nju napeto posmatra.
Spustio se na zemlju zategnutih nogu, nisko spustio glavu i načuljio male
trouglaste uši. Osećam hladnoću između lopatica: od samog početka pohoda
Ščekn još nije zauzima ovu retku pozu. Iza mene očajnički zveckaju praporci i
najednom je zavladala tišina. Samo šuštanje kiše.
– U kom prozoru? – pitam.
– Ne znam. – Ščekn lagano kreće tešku glavu zdesna ulevo. – Ni u jednom.
Da pogledamo? Ali već je manja... – Teška se glava lagano diže. – Gotovo. Kao i
uvek.
– Šta to?
– Kao i od početka.
– Opasno?
– Od samog početka je opasno. Slabo. Sada je bilo jako. I ponovo kao na
početku.
– Ljudi? Zveri?
– Velika zloba. Nejasno.
Bacam pogled na park. Suludog pajaca više nema, i ništa se ne može
razaznati u tom gustom, mokrom zelenilu.
Vanderhuze je jako uznemiren. Diktiram izveštaj. Vanderhuze se boji da je
to bila zaseda i da je pajac trebalo da me zamajava. Nikako da shvati da bi u tom
slučaju zaseda uspela, jer me je pajac odista bio do te mere zaneo da ništa nisam
ni video ni čuo, osim njega. Vanderhuze predlaže da pošalje grupu koja bi nam
pružala podršku, ali ja to odbijam. Naš zadatak nije tako važan, i najpre će se desiti
da će nas povući odavde i prebaciti kao podršku ako nikome drugom, a ono onom
Espadi.
Izveštaj od Espadine grupe: na njega su otvorili paljbu. Svetlećim mecima.
Izgleda kao da je to paljba upozorenja. Espada nastavlja sa napredovanjem. Mi –
takođe. Vanderhuze je uznemiren do krajnosti, glas mu je nekako tužan.
Što se tiče kapetana, tu nismo imali sreće. Espada ima kapetana – progresora.
Želtuhin ima kapetana – progresora. A mi – Vanderhuzea. Sve je to opravdano,
razume se: Espada je – grupa kontakta, Rem – osnovni izvor informacije, a Ščekn
i ja smo obična pešadija – prethodnica u pustom, bezopasnom rejonu. Pomoćna
grupa. Ali ako se bilo šta desi – a uvek se nešto dešava – onda možemo da
računamo samo na same sebe. Na kraju krajeva, stari i dragi Vanderhuze je samo
običan zvezdoletac, mada iskusan kosmički vuk. U krv mu se uvukla instrukcija
br. 06/3: »Prilikom otkrivanja znakova razumnog života na planeti,
MOMENTANO startovati, uništivši po mogućnosti sve tragove svog boravka...«,
a ovde je upozoravajuća paljba očigledno protivljenje uspostavljanju bilo kakvog
kontakta, i niko ne samo da se ne sprema da momentano startuje, već, suprotno,
svi nastavljaju sa napredovanjem, i još uz to izleću kao ždrebe pred rudu...
Kuće postaju sve više, sve raskošnije. Ofucana, buđava raskoš. Dugačka
kolona raznobojnih kamiona koji su se zaustavili sa leve strane ulice. Ovde je
kretanje očigledno bilo levom stranom. Mnogi kamioni su nepokriveni, vidi se
pokućstvo. Sve to liči na tragove masovne evakuacije, samo nikako nije jasno
zašto su se svi kretali ka centru grada. Možda u pristanište?
Ščekn se najednom zaustavlja i iz guste dlake na vrhu glave počinju da mu
vire trouglaste uši. U blizini smo raskrsnice – raskrsnica je pusta, kao i bulevar iza
nje, koliko to siva izmaglica dopušta da se vidi.
– Smrad – govori Ščekn. I posle kraće pauze dodaje: – Zveri. – A posle još
jedne pauze: – Mnogo. Idu ovamo. Sleva.
Sada i ja takođe počinjem da osećam zadah, ali to je samo zadah mokre rđe
sa kamiona. I najednom: topot hiljadu nogu, zveket kostiju, skičanje, prigušeno
režanje, soptanje i frktanje. Hiljadu nogu. Hiljadu iskeženih njuški. Čopor.
Osvrćem se, tražeći odgovarajući ulaz gde bismo mogli da se sakrijemo.
– Sitnica – govori Ščekn. – Psi.
Istog trena je to pohrlilo iz uličice sa leve strane. Psi. Stotine pasa. Hiljade.
Zbijen sivo-žuto-crni potok koji topće, sopće, koji jako zaudara na mokre pse.
Glava potoka se već uvukla u uličicu sa desne strane, a potok neprestano lije li lije,
ali evo, nekoliko životinja se odvaja od čopora i naglo okreće ka nama – ogromne,
olinjale, mršave zveri, sa dlakom koja im opada u pramenovima. Nemirne i
krmeljive oči, žuti, balavi očnjaci. Lajući žalostivo, približavaju nam se kaskajući,
i to ne direktno, već po nekakvoj krivoj, grbeći svoje kičme i podvlačeći pod sebe
svoje repove koji drhte.
– U kuću! – urla Vanderhuze. – Zašto stojite? U kuću!
Molim ga da ne larma. Stavljam ruku pod preklop kombinezona i uzimam u
ruku dršku skorčera. Ščekn govori:
– Ne treba. Sam ću.
Lagano, gegajući se, kreće u susret psima. On ne zauzima borbenu pozu. On
jednostavno ide.
– Ščekn – kažem ja. – Daj da se ne petljamo bolje će biti.
– Važi – odgovorio je Ščekn, ne zaustavljajući se.
Nije mi jasno šta je to smislio i, držeći u opuštenoj ruci skorčer čija je cev
oborena prema zemlji, krećem duž kolone kamiona. Moram da povećam sektor
koji bih mogao da držim pod vatrom za slučaj da prljavožuti potok najednom krene
na nas. Ščekn se kretao ne zaustavljajući se, a psi su se stali. Počeli su da se
povlače, okreću Ščeknu bokove, još više se grbeći i potpuno sakrivši repove među
nogama, a kada je da najbližeg prestalo jedva kojih desetak koračaji, najednom su
u paničnom strahu počeli da beže i momentano su se slili sa čoporom.
A Ščekn se neprekidno kretao napred: po sredini ulice, nikada ne hitajući,
gegajući se, kao da se pred njim nalazi potpuno pusta raskrsnica. Tada sam stegao
zube, digao skorčer na »gotovs« i prešao na središnju liniju iza Ščekna. Prljavožuti
potok se već nalazio pored nas.
I upravo u tom času nad raskrsnicom je počelo da odjekuje očajničko
zavijanje. Čopor je počeo da se cepa na dva dela, oslobađajući nam put. Kroz
nekoliko trenutaka u uličici sa desne strane nije bilo više ni jednog jedinog psa, a
uličica sa leve strane je bila preplavljena zatalasanom masom kosmatih tela sa
ukopanim šapama i iskeženim čeljustima.
Prelazimo preko raskrsnice prekrivene pramenovima prljave dlake, pakao
što urla ostaje za nama, i tada prinuđujem samoga sebe da se zaustavim i bacim
pogled unazad. Sredina raskrsnice je i nadalje pusta. Čopor se okrenuo. Obilazeći
kolonu kamiona, kretao se sada bulevarom prema periferiji. Lavež i zavijanje
lagano se stišavaju, još koji minut i sve je ponovo kao i pre: čuje se samo vredni
topot hiljada šapa, zveket kostiju, soptanje, frktanje. Uzdišem i trpam skorčer
nazad u futrolu. Dobro sam se preplašio.
Vanderhuze nas grdi. Dobijamo ukor. Obojica. Zbog drskosti i nepotrebnog
junačenja. Uopšteno rečeno. Ščekn je izuzetno osetljiv na prekore, ali sada zbog
nečega uopšte ne reaguje. Gunđa: »Kaži mu da nije bilo nikakvog rizika.« I
dodaje: »Moglo bi se reći...« Diktiram izveštaj o incidentu: Nisam shvatio šta se
desilo na raskrsnici, sasvim je prirodno da je to još manje shvatio Vanderhuze.
Izbegavam njegova pitanja. Podvlačim uglavnom to, da se čopor kreće smerom
prema kosmičkom brodu.
– Ako stignu do vas, zaplašite ih malo vatrom – završavam.
Dolazimo do kraja dvadeset i drugog bloka zgrada i tada zapažam da je sve
živo u potpunosti nestalo sa ulica – nijednog pacova, nijedne zmije, pa se čak
nijedan žaba više ne vidi. Sakrili su se zbog pasa, zaključujem neodlučno. Znam
da to nije tako. To je Ščekn.
Četvrte godine našeg poznanstva ispostavilo se najednom da Ščekn sasvim
pristojno vlada engleskim jezikom. Otprilike u isto vreme saznao sam i da Ščekn
komponuje muziku – razume se ne simfonije, već razne pesmice, jednostavne
melodije, prijatne, u potpunosti prihvatljive za sluh Zemljana. A sada – još
nekakvo iznenađenje.
Brzo me je pogledao svojim žutom okom.
– Kako si se dosetio za vatru? – pita.
Trzam se. Znači, ja sam bio taj koji se dosetio vatre! Kada sam to samo
uspeo?
– Zavisi o tome na kakvu vatru misliš – govorim.
– Ne shvataš o čemu govorim? Ili nećeš da govoriš?
Vatra, vatra, brzo mislim. Osećam da ću možda sada uspeti da saznam nešto
izuzetno važno. Ako samo ne budem istrčavao kao ždrebe pred rudu. Ako uspem
da dam preciznu repliku. Kada sam to spomenuo vatru? Ah, da! »Zaplašite ih malo
vatrom.«
– Svako dete zna da se životinje boje vatre – kažem. Tako sam se i setio. Zar
je to bilo tako teško: setiti se?
– Po mome, jeste – gunđa Ščekn. – Do sada ti se nije dešavalo da se prisetiš
nečega.
Ućutao je i prestao da me posmatra ispod oka. Porazgovarali smo, eto. Ipak
je pametan. Shvatio je da ili nisam shvatio, ili da ne želim da govorim pred stranim
ljudima... I u jednom i u drugom slučaju najbolje je završiti razgovor... Znači,
dosetio sam se vatre. U stvari, ničega se nisam setio. Jednostavno sam rekao
Vanderhuzeu: »Zaplašite ih vatrom.« I Ščekn je zaključio da mi je nešto palo na
pamet. Vatra, vatra... Ščekn, prirodno, nije imao nikakve vatre... A to znači da je
baš imao. Samo što je ja nisam video, a psi su je videli. No, eto, samo mi je to još
nedostajalo. Ah, Ščekn, Ščekn...
– A ti si ih još i osmudio? – pitam ga ulagivački.
– Vatra peče – odgovara Ščekn suvo.
 – I to ume da radi svaki Glavonja?
– Nas samo Zemljani nazivaju Glavonjama. Južni izrodi nas nazivaju
vukodlacima. A na ušću Plave zmije nas nazivaju vampirima. A na samom
Arhipelagu – »cehu«... Na ruskom jeziku ne postoji sinonim. To znači – podzemni
žitelj koji ume da pokorava i ubija snagom sopstvenog duha.
– Jasno – govorim.
Samo mi je pet godina bilo potrebno da saznam: ispostavlja se da moj
najbliži drug, od koga nikada ništa nisam krio, poseduje sposobnost da pokorava
i ubija snagom svoga duha. Nadajmo se – samo pse, a sve u svemu – đavo će ga
sam znati... Samo pet godina prijateljstva. Đavo ga odneo, zašto li me samo, na
kraju krajeva, zavitlava?
Ščekn istoga časa oseća gorčinu u mome glasu, ali je tumači na svoj način.
– Ne budi gramžljiv – kaže. – Zato vi imate mnogo toga što mi opet nemamo
a nikada nećemo ni imati. Vaše mašine i vašu nauku...
Izlazimo na trg, i istog časa se zaustavljamo jer vidimo top. Nalazi se sa leve
strane iza ugla, zdepast, kao da je pao na kolovoz – dugačka, na vrhu malo
proširena cev, nizak, širok štit sa kamuflažnim šarama. Široko razmaknuti lafeti,
debeli točkovi na gumama... Sa tog položaja je bilo ispaljeno mnoštvo granata, ali
davno, davno. Ispaljene čaure, rasute unaokolo, načete su zelenkastom i
crvenkastom rđom, šiljci stabilizatora su probili asfalt sve do same zemlje i sada
tonu u gustoj travi, pa je čak maleno drvo uspelo da se probije pored levog šiljka.
Zarđali zatvarač je otvoren, nišana uopšte nema, a u pozadini topovskog gnezda
poluistruleli prazni sanduci od municije. Ovde se pucalo bukvalno do poslednje
granate.
Gledam preko štita, i u pravcu u kome su pucali. Ili tačnije, posmatram
ogromne, mahovinom prekrivene rupčage u zidu zgrade preko puta, i tek mi tada
pada u oči nekakva arhitektonska nepovezanost. U samom podnožju te zgrade
nalazi se omanja, prljavožuta prizemna baraka sa potpuno ravnim krovom, i sada
mi je tek jasno da je paljba otvarana upravo na nju, i to direktnom paljbom, sa
samo pedesetak metara udaljenosti, a da su rupe u zidu nad njom – promašaji, iako
je sa takve udaljenosti, reklo bi se, nemoguće promašiti. Uostalom, tih promašaja
i nema baš tako mnogo, i čovek može samo da se čudi čvrstini te neugledne žute
kućice, koja je bila pogođena tolikim brojem granata, a koja se ipak nije pretvorila
u gomilu krša.
Baraka je bila postavljena nekako čudno, i u prvi mah mi se činilo kao da je
strašno jakim udarcima granata bila pomerena sa mesta, odbačena unazad, bačena
na trotoar i skoro ubačena uglom u zid zgrade. Ali to nije bilo. tako. Baraka se
nalazila, razume se, upravo tamo gde je bila i postavljena, tamo gde su je postavili
nekakvi čudnovati arhitekti, u potpunosti zaprečivši trotoar i zauzevši deo
kolovoza, što je svakako moralo da ometa saobraćaj.
Sve što se ovde desilo, desilo se odavno, i odavno su nestali i zadah požara
i zadah baruta, ali se na čudnovat način očuvala i pritiskala dušu atmosfera užasne
mržnje i besa koji su tada vladali artiljercima.
Počinjem da diktiram novi izveštaj, a Ščekn je, sevši nešto dalje, gadljivo
opustivši donju usnu, počeo demonstrativno da gunđa, gledajući žućkastim okom
u mom pravcu nekako iskosa. »Ljudi... Nema sumnje... Razume se, ljudi... Čelik i
oganj, ruševine, neprekidno jedno te isto...« Očigledno je i on takođe osećao tu
atmosferu, i sigurno mnogo intenzivnije nego ja. Jer, on se sada pored svega toga
priseća i svog rodnog kraja – šuma punih smrtonosne tehnike, spaljenih
prostranstava sa drvećem ugljenisanim radioaktivnim zračenjem koje mrtvo štrči,
a sama je zemlja pri tome natopljena mržnjom, strahom i smrću...
Na tom trgu nemamo šta više da radimo. Jedino možda da gradimo nekakve
hipoteze i u uobrazilji stvaramo jednu sliku užasniju od druge. Krećemo dalje, a
ja razmišljam o tome da u epohama globalnih katastrofa civilizacije izbacuju na
površinu sve ono što je ogavno, sve one gadove koji su se sakupili tokom stoleća
u genima društva. Forme tog taloga mogu biti najrazličitije, i po njemu se može
suditi o tome koliko je nesavršena bila data civilizacija u momentu kataklizme, jer
najrazličitije kataklizme – svejedno da li su u pitanju globalne pandemije ili svetski
ratovi ili čak geološke katastrofe – izbacuju na površinu uvek jedan te isti talog:
mržnju, životinjski egoizam, surovost koja u prvi mah izgleda opravdana, ali koja,
u samoj stvari, nema nikakvog opravdanja...
Izveštaj od Espade: uspostavio je kontakt. Naređenje Komova: sve grupe da
pripreme translatore za prijem jezičke informacije. Stavljam ruku na leđa i pipajući
prstima pritiskam prekidač portabl-prevodioca...

2. juni 78. godine. MAJA GLUMOVA,

PRIJATELJICA LAVA ABALKINA

Nisam obavestio Maju Tojvovnu da ću je posetiti, već sam u devet izjutra

jednostavno krenuo na Trg zvezde.
Pred zoru je rominjala kišica, i ogromna kupola muzeja, sagrađenog od
neotesanog mermera, nekako se vlažno svetlucala pod zracima sunca. Još izdaleka
sam pred glavnim ulazom ugledao šarenu gomilu ljudi, a kada sam joj se približio,
začuo sam nezadovoljne povike pune razočarenja. Ispostavilo se da je od
jučerašnjeg dana muzej zatvoren za posetioce zbog priprema nekakve nove
muzejske postavke. Gomila se sastojala uglavnom od turista, ali su u toj masi
naročito bučno negodovali naučni saradnici koji su odabrali upravo to jutro da se
pozabave muzejskim eksponatima. Njih nova postavka jednostavno nije
interesovala. Trebalo ih je unapred upozoriti na takve i slične manevre
administracije muzeja. A sada mogu smatrati da im je dan propao... Gužvu su
povećavali kiber-čistači, koje očigledno nisu bili reprogramirani, tako da su se
sada potpuno besmisleno muvali kroz masu, motajući se ljudima oko nogu, bežeći
od ljutitih udaraca i svakog časa izazivajući eksplozije zluradog smeha zbog
besmislenih pokušaja da prođu kroz zatvorena vrata.
Kada sam shvatio situaciju, nisam hteo tu ni da se zadržavam. Pošto sam
ranije već imao prilike da budem u muzeju, znao sam gde se nalazi službeni ulaz.
Obišao sam zgradu i po senovitoj stazi stigao do širokih vrata, koja su se jedva
videla iza gustog zida nekakvog rastinja. Ta plastična vrata, imitacija hrasta,
takođe su bila zatvorena. Kraj praga se i tu muvao jedan kiber-čistač. Izgledao je
potpuno beznadežno i bio je očigledno neraspoložen: preko noći mu se akumulator
ispraznio, i sada je tu, u senci, imao jako malo šansi da nakupi potrebnu energiju.
Odgurnuo sam ga nogom i ljutito zakucao. Začuo se prigušeni glas:
– Muzej vanzemaljskih kultura privremeno je zatvoren da bi se centralne
prostorije pripremile za novu postavku. Molimo vas, dođite ponovo kroz nedelju
dana.
– Masarakš! – progovorio sam naglas, zbunjeno se osvrćući oko sebe.
Unaokolo, razume se, nije bilo nikoga, i samo mi se kiber muvao oko nogu.
Očigledno su ga zainteresovale moje cipele.
Ponovo sam ga šutnuo i ponovo počeo da lupam pesnicom o vrata.
– Muzej vanzemaljski kultura... – počeo je ponovo prigušeni glas, ali je
najednom umuknuo.
Vrata su se širom otvorila.
– Tako i treba – rekao sam i ušao.
Kiber je ostao sa druge strane praga.
– Šta čekaš? – rekao sam mu. – Upadaj.
On se međutim povukao unazad, kao da nije mogao da se odluči da uđe, i u
tom trenutku su se vrata ponovo zalupila.
Po hodnicima se osećao ne baš previše jak, ali ipak specifičan miris. Odavno
sam već uspeo da zapazim da svaki muzej poseduje svoj specifičan miris. Posebno
jako zaudara u zoološkim muzejima, ali je i ovde poprilično zaudaralo. Očigledno
na vanzemaljske kulture.
Bacio sam pogled u prvu prostoriju na koju sam naišao i otkrio tamo dva
sasvim mlada devojčurka, koje su se sa molekularnim lemilicama u rukama
muvale u nekakvoj konstrukciji koja me je podsećala na gigantski kalem
bodljikave žice. Upitao sam gde bih mogao da nađem Maju Tojvovnu, dobio
detaljne instrukcije i krenuo da lutam po prelazima i salama specijalnog sektora
Predmeti materijalne kulture nerazjašnjene namene. Tu nikoga nisam sreo.
Saradnici najrazličitijih profila su se, prema svemu, nalazili u centralnim
prostorijama, gde su se i bavili novom postavkom, a ovde nije bilo nikoga i ničega,
osim predmeta nerazjašnjene namene. Zato sam se tih predmeta uput dosta
nagledao i stekao mišljenje da je njihova namena uvek i bila nerazjašnjena, i da će
takva i ostati vo vjeki vjekov, amen.
Maju Tojvovnu sam našao u njenom kabinetu-radionici. kada sam ušao,
digla je glavu i pogledala me je: bila je to zgodna – pa čak ni to nije onaj pravi
izraz – izuzetno mila žena, predivne kestenjaste kose, ogromnih modrih očiju,
jedva malo prćastog nosića, jakih golih ruku sa dugačkim prstima, u bluzi bez
rukava sa vertikalnim prugama. Predivna žena. Nad desnom obrvom je imala mali
crni mladež.
Posmatrala me je rasejano, pa čak ne ni mene, već kao da je gledala nekako
kroz mene, gledala i ćutala. Na stolu pred njom nije bilo ničega, samo su joj obe
ruke ležale na stolu, kao da ih je stavila pred sebe i zaboravila na njih.
– Izvinite – rekao sam. – Ja sam Maksim Kamerer.
– Da. Slušam vas.
Glas joj je bio rasejan, i nije govorila istinu: jer, nije me slušala. Niti me je
čula, niti videla. I, sve u svemu, bilo je očigledno da joj nije bilo do mene. Bilo
kakav pristojan čovek na mome mestu izvinio bi joj se, i tiho izašao. Ali ja sebi
nisam mogao da dopustim da budem pristojan čovek. Ja sam bio saradnik
KOMKON-2 i nalazio sam se na izvršavanju svog radnog zadatka. I zato se nisam
ni izvinio, niti spremao da odem, već sam jednostavno seo u najbližu fotelju i na
silu se nasmešivši, upitao:
– Šta je to danas sa muzejom? Nikoga ne puštaju da uđe...
Čini se da se malo začudila.
– Ne puštaju? Odista?
– Kažem vam! Jedva sam uspeo da uđem kroz službeni ulaz.
– Ah, da... Izvinite, a ko ste vi? Jeste li poslom došli k meni?
Ponovio sam da se zovem Maksim Kamerer, i počeo da izlažem svoju
legendu.
I tada se desilo nešto neobično. Samo što sam izgovorio ime Lava Abalkina,
ona kao da se probudila. Rasejanost joj je nestala sa lica, zajapurila se, i bukvalno
upila u mene svojim modrim očima. Ali nije progovorila ni jednu jedinu reč i
saslušala me je dokraja. Lagano je digla sa stola svoje ruke koje su na njemu
bezvoljno ležale, ukrstila dugačke prste i spustila na njih glavu.
 – Jeste li ga poznavali? – upitala me je.
Ispričao sam joj sve o ekspediciji u ušće Plave zmije.
– I vi ćete o svemu tome pisati?
– Razume se – rekao sam. – Ali to je malo.
– Malo, a zašto to? – upitala me je.
Na licu joj se pojavio čudnovat izraz – kao da je jedva uspevala da uzdrži
smeh. Čak su joj se i oči zasjale.
– Shvatate – počeo sam ponovo. – Želeo bih da prikažem kako se Abalkin
razvijao kao izuzetan specijalista u svojoj oblasti. Na spoju zoopsihologije i
sociopsihologije, on je uradio nešto nalik...
– Ali on nije postao specijalista u svojoj oblasti – prekinula me je. – Oni su
od njega načinili progresora. Oni su ga... Oni...
Ne, ona nije uzdržavala smeh, uzdržavala je suze. A sada je već prestala da
se uzdržava u potpunosti. Zagnjurila je lice u dlanove i počela da rida. O, gospode!
Ženske suze – to je užasna stvar, a ovde ja uz to još ništa nisam ni shvatao. Ridala
je glasno, iz duše, kao dete, tresući se velim telom, a ja sam sedeo kao budala nad
budalama i nisam znao šta da radim. U takvim slučajevima se uvek daje čaša vode,
ali u kabinetu-radionici nije bilo ni čaše, ni vode, ni bilo kakve zamene, već samo
– police, po kojima su bili poređani predmeti nepoznate namene.
A ona je neprekidno plakala, suze su joj proricale između prstiju i kapale na
sto, grozničavo je uzdisala, jecala i govorila onako kao da je razmišljala naglas –
prekidajući samu sebe, bez ikakvog reda.
... Mlatio ju je, i to kako samo! Čim bi malo digla rep – odmah bi je
odalamio. Nije se obazirao na to što je ona bila devojčica i što je bila mlađa tri
godine od njega – pripadala je njemu i na tome se sve završavalo. Ona je bila
njegova stvar, njegova privatna svojina. Postala je to, moglo bi se reći, onog istog
dana kada ju je ugledao. Imala je pet, a on osam godina. Trčkarao je i recitovao
svoje sopstvene stihove: Stajahu zvezde pokraj dveri. U njih pucahu, one padahu.
Po deset, dvadeset puta zaredom. Bilo joj te smešno, i tada ju je prvi put
odalamio...
... To je bilo predivno – biti njegova svojina, jer je on nju voleo. Nikada i
nikoga više nije voleo. Samu nju. Druge nije ni primećivao. One ništa nisu shvatale
i nisu ni umele da shvate. A on je izlazio na scenu, pevao i deklamovao – za nju.
Tako joj je i govorio: »Ovo je bilo za tebe. Je li ti se dopalo?« I skakao je uvis –
za nju. I ronio na trideset i dva metra dubine – za nju. I pisao noću stihove – takođe
za nju. Cenio ju je, svoju svojinu, i težio tome da bude dostojan tako dragocene
stvari. I niko ništa o tome nije znao. Uvek je u meo da uradi sve tako da niko ništa
ne sazna o svemu tome. Sve do poslednje godine, kada je za to saznao njegov
učitelj...
... Imao je još mnogo svojih stvari. Cela šuma oko internata bila je njegova.
Svaka ptica u toj šumi, svaka veverica, svaka žaba u svakoj bari. Naređivao je
zmijama, otpočinjao je i prekidao ratove između mravinjaka, umeo je da leči
jelene, i svi su oni bili njegova svojina, osim starog losa po imenu Reks, koga je
priznavao za ravnoga sebi, ali se potom posvađao sa njim i proterao ga iz šume...
... Budala, budala! Prvo je sve bilo tako dobro, a posle je ona odrasla i
naumila da se oslobodi. Direktno mu je i otvoreno rekla da više ne želi da bude
njegova stvar. Odalamio ju je, ali je ona bila uporna, insistirala je na svome,
prokleta budala. Tada ju je ponovo odalamio, surovo i nepoštedno, kao što je
mlatio svoje vukove koji su pokušavali da mu otkažu pokornost. Ona, međutim,
nije bila vuk, ona je bila upornija od svih njegovih vukova zajedno. I tada je
izvukao nož koji mu je bio zadenut za pojas, koji je sam načinio od kosti koju je
pronašao u šumi, i sa suludim osmejkom na licu lagano i jezivo rasparao sebi ruku
od zglavka sve do lakta. Stajao je pred njom pobesnelo se smeškajući, krv mu je
šikljala iz rane kao voda iz slavine, i tada ju je upitao: »A sada?« I još nije uspeo
ni da se sruči, a ona je shvatila da je bio u pravu. Bio je u pravu uvek od samog
početka. Ali ona, budala, budala, budala, nije poželela da to prizna...
... A za vreme poslednje njegove godine, još kada se vratila sa školskih
ferija, ničeg više nije bilo. Nešto se desilo. Očigledno su ga već bili uzeli u svoje
ruke. Ili su saznali za sve i užasnuli se, idioti., Prokleti razumni kreteni. Pogledao
je nekako kao da kroz nju gleda i okrenuo se. I više je nikada nije ni pogledao.
Prestala je da postoji za njega, kao i ostale što nisu postojale. Izgubio je svoju stvar
i pomirio se sa gubitkom. A kada je se ponovo setio, sve je već bilo drugačije.
Život je već zanavek prestajao da biva tajanstvena šuma, u kojoj je on bio vladar,
a ona – ono najdragocenije što je posedovao. Oni su već počeli da ga preobraćaju,
on je već bio tako reći progresor, nalazio se već na pola puta u drugi svet, gde ljudi
izdaju i muče jedan drugoga. I videlo se da nepokolebljivo korača tim putem,
pokazao se kao dobar učenik, sposoban i radin. Pisao joj je, a ona mu nije
odgovarala. Zvao ju je, ali se ona nije odazivala. A trebalo je ne da joj piše i ne da
je zove, već da sam dojuri i mlatne je, kao nekada, i tada bi možda sve bilo kao i
pre. Ali on više nije bio njen gospodar. On je postao samo jedan od mnogobrojnih
muškaraca, kakvih je unaokolo bilo mnogo, i tako je prestao da joj piše...
... Poslednje njegovo pismo, napisano kao i uvek rukom – on je priznavao
samo pisma pisana rukom, nije priznavao nikakve kristale, nikakve magnetne
snimke, samo pisma pisana rukom – poslednje njegovo pismo došlo je upravo
odande, odnekud iza Plave zmije. Stajahu zveri oko dveri – pisao je. – U njih
pucahu, one padahu. I ničeg drugog nije bilo u tom njegovom poslednjem pismu...
 Grozničavo, grozničavo je pričala, jecajući i šmrkćući u izgužvane
laboratorijske salvete, a ja sam najednom shvatio, a kroz jedan trenutak je i ona i
sama to rekla: videli su se juče. Upravo u ono doba, kada sam joj telefonirao i
razgovarao sa konopljastim Tajvom, i kada sam pokušavao da uspostavim vezu sa
Jadvigom, i kada sam razgovarao sa ekscelencijom, i kada sam se valjao kod kuće
u krevetu, proučavajući izveštaj o operaciji »Mrtvi svet« – sve to vreme ona je
neprekidno bila sa njim, posmatrala ga je, slušala ga i nešto se među njima
dešavalo, zbog čega je ona sada plakala i jecala i jadala se nepoznatom čoveku.

2. juni 78. godine. MAJA GLUMOVA

I NOVINAR KAMERER

Ućutala je kao da se osvestila, i ja sam se takođe osvestio – samo, nekoliko

trenutaka pre nje. Jer, ja sam se nalazio na obavljanju radnog zadatka. Trebalo je
raditi. Dužnost. Osećanje dužnosti. Naročito posle onoga što sam imao prilike da
čujem. Trebalo je da pljunem na dug i učinim sve što mogu, da bih izvukao tu
nesrećnu ženu iz ponora njenog nepojmljivog očajanja. Možda to i jeste moja
prava dužnost?
Znao sam, međutim, da to nije tako. To nije tako iz više razloga. Na primer
zbog toga što ne umem da izvlačim ljude iz dubine očajanja. Jednostavno ne znam
kako se to radi. Ne znam čak od čega bih počeo. I zato sam najviše od svega u tom
trenutku hteo da ustanem, izvinim se i odem. Ali ni tako što, razume se, neću
uraditi, jer ja na svaki način moram da saznam gde su se to našli i gde se on sada
nalazi...
Najednom me je upitala:
– A ko ste vi?
Postavila je to pitanje nekako izmučenim i suvim glasom, i oči su joj već
bile potpuno suve i sjajne, to su bile oči potpuno bolesnog čoveka.
Sve dok nisam došao, sedela je ovde sama, iako se oko nje nalazilo mnogo
njenih kolega, pa čak sigurno i prijatelja, ali je ona bez obzira na to bila sama,
možda joj je čak neko i prilazio, i pokušavao da razgovara sa njom, ali je ona
svejedno bila sama, jer ovde niko nije znao niti je mogao da zna nešto o čoveku
koji je ispunio njenu dušu tim strašnim očajanjem, tim razočarenjem koje je palilo,
koje joj je oduzimalo snagu i svim ostalim što se nakupilo u njoj za tu noć,
probijalo se napolje i nije moglo da nađe izlaz, i evo, pojavio se on i spomenuo
ime Lava Abalkina i – kao da je prešao skalpelom po nepodnošljivo bolnom čiru.
A kada je čir iscurio, i ona osetila za jedno vreme veliko olakšanje, uspela je
konačno da se isplače, izviče, oslobodi od bola, njen se razum oslobodio i tada
sam ja prestao da bivam vidar, postao sam ono što sam u samoj stvari i bio –
potpuno tuđ, stran i slučajan čovek. I tada je ona najednom shvatila da ja u stvari
i ne mogu da budem sasvim slučajan čovek, jer slučajnosti te vrste jednostavno ne
postoje. Jer, ne dešava se da se čovek rastane od voljene osobe pre dvadeset
godina, da dvadeset punih godina ne zna ništa o njoj, da dvadeset godina ne čuje
njeno ime, a potom, posle punih dvadeset godina ponovo se susretne sa njom i
provede noć sa njom, jezivu i strašnu, strašniju i goru od bilo kakvog rastanka, a
da izjutra – prvi put za tih dvadeset godina – čuje njegovo ime od potpuno tuđeg,
stranog, slučajnog čoveka...
– Ko ste vi? – upitala me je promuklim i suvim glasom.
– Ja sam Maksim Kamerer – odgovorio sam treći put, celim svojim
izgledalom trudeći da prikažem krajnju zbunjenost. – Ja sam, da tako kažemo,
novinar... Ali boga radi... Očigledno je da sam dospeo ovamo u nevreme...
Shvatate, ja skupljam materijal za knjigu o Lavu Abalkinu...
– Što on ovde radi?
Nije mi verovala. Možda je osećala da ne tražim materijal o Lavu Abalkinu,
već samog Lava Abalkina. Morao sam da se prilagođavam. I to što pre. I ja sam
se, samo se po sebi razume prilagodio.
– U kom to smislu? – upitao je novinar Kamerer zabrinuto i sa izvesnom
dozom uznemirenosti.
– On ovde ima nekakav zadatak?
Novinar Kamerer se skamenio.
– Zadatak? Ne, uopšte vas ne shvatam... – Novinar Kamerer je izgledao više
nego bedno i jadno. Nema sumnje – on nije bio spreman na takav susret. Našao se
u idiotskoj situaciji mimo svoje volje i uopšte ne uspevajući da zamisli niti da zna
kako da se iz te situacije izvuče. Najviše od svega u tom trenutku novinar Kamerer
je želeo da utekne. – Majo Tojvovna, pa ja... tako vam boga, nemojte samo da
pomišljate... Smatrajte da ništa od vas nisam ni čuo!... Već sam zaboravio sve što
ste mi rekli. Jednostavno me ovde nikada nije ni bilo!... Ali ako mogu nečim da
vam pomognem...
Novinar Kamerer je lupetao gluposti i bio crven u licu od zbunjenosti. On
više nije ni sedeo. U ulagivačkoj je i krajnje neudobnoj pozi nekako kao visio nad
stolom i neprekidno pokušavao da uhvati Maju Tojvovnu za lakat. Bio je,
verovatno, dosta gadan, čak odvratan na prvi pogled, ali zato sigurno u potpunosti
glup i neškodljiv.
– ... To je, vidite, moj način rada... – mrmljao je, pokušajući da se
najjednostavnije opravda. – Verovatno bi se o tome moglo diskutovati, ne znam,
ali mi je to ranije uvek polazilo za rukom... Počinjem od periferije: saradnici,
prijatelji... učitelji, razume se... nastavnici... A posle – da tako kažemo, opremljen
– pristupam glavnom objektu istraživanja... Raspitivao sam se u KOMKON-u,
tamo su mi rekli da Abalkin svakog časa treba da se vrati na Zemlju... Sa učiteljem
sam već razgovarao... Sa lekarom... A onda sam odlučio – i sa vama da popričam...
ali u nevreme... Izvinite, i još jednom izvinite. Nisam slep, vidim da je očigledno
došlo do neprijatne koincidencije...
I pošlo mu je ipak za rukom da je smiri, tom nezgrapnom i glupavom
novinaru Kamereru. Zabacila se u naslon fotelje i prekrila lice dlanovima. Sumnje
su nestale, probudio se stid, i pojavio se zamor.
– Da – rekla je. – To je odista koincidencija...
Sada je novinar Kamerer trebalo da se okrene i udalji na vrhovima prstiju.
Ali on nije bio takav čovek, taj novinar. On nije mogao tek lako, jednostavno da
ostavi usamljenu i izmučenu, rastrojenu ženu kojoj je, u to nije bilo sumnje, bila
potrebna pomoć i prijateljska podrška.
– Razume se, obična podudarnost i ništa više od toga... – mrmljao je, I
zaboravimo, ničega nije ni bilo... Kasnije, jednom, kada vam to bude odgovaralo...
konveniralo... ja bih sa najvećom zahvalnošću, razume se... Razume se, to mi se
ne dešava prvi put u mome radu da prvo razgovaram sa glavnim objektom, a tek
kasnije... Majo Tojvovna, možda bi trebalo nekoga da pozovemo? Odmah ću...
Ćutala je.
– Naravno, i ne treba, u pravu ste... Čemu? Ostaću ovde sa vama... za svaki
slučaj...
Konačno je skinula ruke sa očiju.
– Nema potrebe da sedite sa mnom – umorno je progovorila. – Otiđite bolje
do vašeg glavnog objekta...
– Ne, ne, ne! – počeo je da protestuje novinar Kamerer. – Uspeću već
nekako. Objekat je samo objekat, a ja ne bih nikako hteo da vas ostavljam samu...
Vremena imam koliko hoću... – Pogledao je sat sa izvesnom uznemirenošću. – A
objekat sada nikuda neće umaći! Sada ću ga uhvatiti... A on sada najverovatnije
nije ni kod kuće. Poznajem te progresore na odmoru... Luta sigurno po gradu i
predaje se sentimentalnim uspomenama...
– On nije u gradu – rekla je Maja Tojvovna, dosta uzdržano. – Potrebna su
vam dva sata letenja da stignete do njega...
– Dva sata leta? – Novinar Kamerer je bio neprijatno pogođen – Stanite,
stanite, ali imao sam utisak...
– Na Valdaju je! Odmaralište »Osinuška!« Na jezeru Velije! I, imajte na
umu: nulta-T veza ne radi!
– Hm-m! – glasno je promrmljao novinar Kamerer.
 Dvočasovni let očigledno nije ulazio u njegov plan za taj dan. Moglo se čak
posumnjati da je on protivnik bilo kakvih letova.
– Dva sata... – počeo je da mrmlja. – Tako... tako znači... Ja sam to nekako
sasvim drugačije zamišljao... Izvinite, molim vas. Majo Tojvovna, da li bih možda
mogao nekako da se povežem odavde sa njim?
– Sigurno da možete – odgovorila je Maja Tojvovna promuklo. – Ne znam
samo njegov broj... Slušajte, Kamerere, ostavite me samu. Svejedno od mene više
nećete imati nikakve koristi.
I tek je u tom času novinar Kamerer postao svestan nelagodnosti situacije u
kojoj se našao. Skočio je i pojurio ka vratima. Trgao se, vratio do stola. Počeo je
da mrmlja nekakve reči izvinjenja. Ponovo je pojurio ka vratima, preturivši usput
fotelju. Nastavljajući da mrmlja reči izvinjenja, digao je fotelju i stavio je na njeno
mesto sa izuzetnom opreznošću, kao da je bila od kristala i porcelana. Počeo je da
ide unatraške, klanjajući se pri tome, otvorio stražnjicom vrata i nestao u hodniku.
Oprezno sam zatvorio vrata i jedno vreme stajao, trljajući dlanovima otekle
mišiće lica. Od stida i gađenja prema samome sebi, počeo sam da osećam
mučninu.

2. juni 78. godine. »OSINUŠKA«. DOKTOR

GOANEK

Sa istočne obale posmatrana, »Osinuška« je izgledala kao mozaik belih i

crvenih krovova koji nestaju u crvenkasto-zelenom žbunju ribizle. Bila je tamo još
jedna uska traka plaže i drveno, prema svemu, pristanište, uz koje je bilo privezano
čitavo stado raznobojnih čamaca. Na celoj, suncem ozarenoj padini, nije se videla
ni jedna jedina duša, i samo je na molu sedeo, spustivši bose noge prema vodi,
neko u belom – očigledno je pecao ribu, do te je mere bio nepokretan.
Bacio sam odeću na sedište i što sam tiše mogao, ušao sam u vodu. Divna je
bila voda jezera Velije, čista i slatka – plivati u njoj bilo je pravo zadovoljstvo.
Kada sam se uspentrao na molo i, istresajući vodu iz uveta, počeo da
skakućem na jednoj nozi po daskama vrelim od sunca, neko u belom se konačno
odvojio od plovka i, pogledavši me preko ramena, upitao sa interesovanjem:
– Zar je moguće da ste čak iz Moskve stigli samo u kupaćim gaćicama?
Bio je to starac koji je imao nekoliko godina manje od stotke, mršav i
sasušen, kao njegov bambusov štap za pecanje, samo ne žutog, već mrkog lica,
čak bih rekao potpuno crnog. Sasvim je moguće da je to tako izgledalo zbog
kontrasta sa njegovom snežnobelom odećom. Uostalom, oči su mu bile mlade –
male, modre i vesele. Zaslepljujuće beli kačketić sa ogromnim širitom pokrivao
mu je očigledno ćelavu glavu i činio ga sličnim ili džokeju u penziji, ili mark-
tvenovskom učeniku koji je pobegao iz nedeljne crkvene škole.
– Kažu da ovde ribe ima fantastično mnogo – rekao sam, čučnuvši kraj
njega.
– Lažu – rekao je. Kratko. Značajno.
– Kažu da ovde može divno da se provede vreme – rekao sam.
– Zavisi od toga: ko – odgovorio je.
– Priča se da je ovo pomodno letovalište – rekao sam.
– Bilo je – odgovorio je.
Bio sam isceđen. Zaćutali smo.
– Pomodno je, ovo letovalište bilo, mladiću moj – rekao je poučnim glasom
– pre jedno tri sezone. Ili, kako se izražava moj praunuk Brjačeslav, »pre tri sezone
unazad«. Sada, vidite, mladiću moj, mi ne možemo da zamislimo odmor bez
ledene vode, bez ogavnosti, sireva i divljih savana... »Divlje su stene – moj dom«,
vidite li... Tajmir i Bafinova zemlja, znate li... Kosmonaut? – upitao je najednom.
– Progresor? Etnolog?
– Bio sam – odgovorio sam, ne bez zlobe u glasu.
– A ja sam lekar – rekao je, ne trepnuvši pri tome. – Nadam se da vam nisam
potreban? Poslednje tri sezone sam ovde malo kome bio potreban. Uostalom,
iskustvo pokazuje da pacijent voli da zaokolišava. Juče sam, na primer, bio
potreban. Postavlja se pitanje: kome bih mogao da budem potreban danas? Da li
ste ubeđeni da vam nisam potreban?
– Jedino možda kao prijatni sagovornik rekao sam iskreno.
– No pa šta, hvala vam i na tome – odgovorio je spremno. – Idemo onda da
popijemo čaj.
I krenuli smo na čaj.
Doktor Goanek je stanovao i živeo u ogromnoj brvnari uz medicinski
paviljon. Koliba je imala sve što je bilo neophodno: trem sa izrezbarenim
ukrasima, petla, rusku ultrazvučnu pećnicu s automatskim podešavanjem, kadu u
nivou poda i dvokrevetnu spavaću sobu, a isto tako i dvospratni podrum, koji je
bio direktno povezan sa linijom dopremanja. Iza brvnare se, u gustoj koprivi
nalazila kabina nulta-T veze, načinjena u obliku drvenog seoskog nužnika.
Čaj se kod doktora sastojao od ledenog soka od cvekle, pšenične kašice i
divnog kvasa sa suvim grožđem koji je šuštao. Pravog čaja kao takvog nije bilo:
po dubokom ubeđenju doktora Goaneka, unošenje čaja u organizam potpomagalo
je stvaranju kamenčića u raznim organima, a slab čaj je predstavljao običan
kulinarski nonsens.
Doktor Goanek je bio starosedelac »Osinuške« – uzeo je u svoje ruke
ovdašnju lekarsku praksu pre dvanaest sezona. On je video »Osinušku« i kao
izuzetno letovalište, i kao letovalište kakvih je bilo na hiljade na sve strane. Nije
napustio »Osinušku« ni sada, u periodu njenog, kako se to činilo, beznadežnog
pada.
Sadašnja sezona, koja je, kao i uvek počela u aprilu, dovela je u »Osinušku«
samo tri čoveka.
Sredinom maja tu je bio bračni par potpuno zdravih asenizatora, koji su
upravo stigli sa severnog Atlantika, gde su razbacivali ogromnu gomilu
radioaktivnog smeća. Taj par – Bantu-crnac i Malajka – pobrkao je sve, i došao
ovamo, vidite, da se malo smuca. Pošto su lutali nekoliko dana po okolnim
šumama, jedne predivne noći su nestali u nepoznatom pravcu, i tek nedelju dana
kasnije je od njih sa Foklandskih ostrva stiglo nešto nalik na telegram sa
izvinjenjima.
Tako je to. A juče se, rano izjutra, u »Osinuški« pojavio potpuno
neočekivano nekakav čudnovat mladić. Zašto čudnovat? Kao prvo, nikako nije
jasno kako je dospeo ovamo. Nije došao ni zemaljskim ni vazdušnim transportom
– za to bi doktor Goanek mogao da garantuje svojom nesanicom i dobrim sluhom.
Nije došao ovamo ni pešice – nikako nije ličio na čoveka koji voli da pešači: takve
turiste je doktor Goanek nepogrešivo prepoznavao po karakterističnom mirisu.
Preostajao je još nulti-T transport. Ali, kao što je poznato, poslednjih nekoliko
dana nulti-T zavitlava zbog fluktuacija neutronskog polja, a to opet znači da se u
»Osinušku« nultim-transportom moglo dospeti samo čistom slučajnošću.
Postavlja se, međutim, pitanje: ako je taj mladić koji je dospeo ovamo čistom
slučajnošću, zašto se odmah bacio na doktora Goaneka, kao da mu je upravo i
samo doktor Goanek bio potreban celog života?
To poslednje je putniku u kupaćim gaćicama, turisti Kamereru, bilo do te
mere nejasno, da je doktor Goanek pohitao da mu pruži dopunska objašnjenja.
Čudnovatom mladiću nije zapravo bio potreban doktor Goanek lično. Njemu je
bio potreban bilo kakav doktor, ali što pre, to bolje. Stvar je bila u tome, da se
mladić žalio na nervnu iscrpljenost, a takva iscrpljenost je kod njega odista i bila
prisutna, a uz to još i tako jaka, da je to tako iskusan lekar, kakav je doktor Goanek,
video i golim okom. Doktor Goanek je smatrao za neophodno da odmah izvrši
detaljne analize, koje, na svu sreću, nisu pokazale ništa patološko. Fantastično je
to da je ta povoljna dijagnoza delovala na mladića kao najbolji lek. Bukvalno se
rascvetao i već je kroz dva-tri sata, kao da se ništa nije bilo ni desilo, primao goste.
 Ne, ne, gosti su stigli na najuobičajeniji mogući način – standardnim
glajderom... u stvari ne gosti, već gošća. I to je isto tako sasvim na svome mestu:
za mladog čoveka ne može postojati delotvornija psihoterapija od očaravajuće
mlade žene. U bogatoj praksi doktora Goaneka, analogni slučajevi su postojali
dosta često. Evo, na primer... Doktor Goanek je naveo primer broj jedan. Ili,
recimo... Doktor Goanek je naveo broj dva. Znači, i za mlade žene je najbolja
moguća psihoterapija... I doktor Goanek je počeo da reda primere broj tri, četiri i
pet.
Da se ne bi obrukao, turista Kamerer je pohitao da odgovori primerom iz
sopstvenog iskustva, kada je, dok je bio progresor, isto tako jednom bio na ivici
nervne iscrpljenosti, ali je taj bedni i neuspeli primer doktor Goanek sa
negodovanjem odbacio. Sa progresorima stvari stoje sasvim drugačije – mnogo
komplikovanije, a na određeni opet način – mnogo jednostavnije. U svakom
slučaju, doktor Goanek nikada ne bi sebi dopusti da bez konsultacije primenjuje
bilo kakva psihoterapeutska sredstva na čudnovatom mladiću, čak ako bi on bio i
progresor...
Čudnovati mladić, međutim, samo se po sebi razume, nije bio nikakav
progresor. Ako ćemo da govorimo otvoreno, on čak nikada ne bi ni mogao da
postane progresor: za tako nešto on poseduje dosta nepovoljan tip nervne
organizacije. Ne, ne, on nije bio progresor – možda nekakav umetnik, slikar koji
je doživeo stvaralački neuspeh. A to nije bio ni prvi, a ni deseti slučaj u bogatoj
praksi doktora Goaneka. Seća se on... I doktor Goanek je počeo da izlaže jedan
slučaj zanimljiviji od drugog, zamenjujući pri tome prava imena raznoraznim
Iksevima, Ipsilonima, Betama, pa čak i Alfama...
Turista Kamerer, bivši progresor i veoma grub čovek po svojoj prirodi, dosta
je neučtivo prekinuo to poučno pripovedanje, izjavivši da ni u kom slučaju ne bi
pristao da živi u istom letovalištu sa jednim poluludim slikarem. To je bila
brzopleta izjava, i turista Kamerer je odmah postavljen na svoje mesto. Pre svega,
reč »poluludi« bila je proanalizirana, iskritikovana i odbačena kao medicinski
nepismena, a uz sve to još i vulgarna. I tek posle toga je Goanek sa neobičnom
oštrinom i sarkazmom u glasu izjavio da je pomenuti poluludi umetnik, očigledno
predosećajući dolazak bivšeg progresora Kamerera i sve nezgode povezane sa tim,
i sam odbio pomisao da deli sa njim isto letovalište i još rano jutros napustio
letovalište prvim glajderom koji je naišao. Pri tome je toliko hitao da izbegne
susret sa turistom Kamererom, da čak nije uspeo ni da se oprosti od doktora
Goaneka.
Bivši progresor Kamerer je ostao, uzgred budi rečeno, potpuno neosetljiv na
tu otrovnu žaoku. Prihvatio je sve zdravo za gotovo, i izrazio svoje zadovoljstvo
zbog okolnosti što je letovalište oslobođeno od nervno iscrpljenih radnika iz
oblasti umetnosti tako da sada može bez ikakvih smetnji da odabere za sebe
odgovarajuće mesto za odmor.
– Gde je živeo taj neurastenik? – upitao je otvoreno i odmah razjasnio: – Da
ne bih ni slučajno tamo otišao.
Taj razgovor je vođen već na tremu sa izrezbarenim drvenim ukrasima.
Pomalo šokiran, doktor mu je pokazao živopisnu kolibu s ogromnim modrim
brojem šest, koja je bila malo izdvojena od ostalih građevina, na samoj padini.
– Odlično – izjavio je turista Kamerer. – Znači, tamo ne idemo. Krenućemo
prvo vi i ja na onu drugu stranu... Dopada mi se što je tamo, čini mi se, ribizla
gušća...
Bilo je očigledno da je u prvi mah izuzetno druželjubiv doktor Goanek imao
nameru da predloži, a u slučaju otpora čak i da nametne svoju ličnost kao vodiča
i čoveka koji će preporučivati »Osinušku«. Činilo mu se, međutim, da je turista i
bivši progresor Kamerer nekako i suviše slobodnog ponašanja i da je uz to još i
debelokožac.
– Razume se – rekao je suvo. – Savetujem vam da pođete ovom stazom.
Pronađite paviljon broj dvanaest...
– A vi?
– Izvinite me. Običavam, znate, da se posle čaja malo odmorim u svojoj
mreži za leškarenje...
Jedan jedini žalostivi pogled bio bi, nema sumnje, dovoljan da doktor
Goanek omekša i promeni svoje navike u ime zakona gostoprimstva. Upravo je
zato vulgarni Kamerer, koji je uz sve još i debelokožac, pohitao da načini poslednji
potez kičicom.
– Proklete godine – rekao je sa saučešćem u glasu, i stvar je bila sređena.
Kipeći ćutke od negodovanja, doktor Goanek je krenuo ka svom bungalovu,
a ja sam zaronio u žbunje ribizle, obišao medicinski paviljon i prečicom, po padini,
krenuo ka bungalovu neurastenika.

2. juni 78. godine. BUNGALOV BROJ ŠEST

Bilo mi je jasno da »Osinuška« najverovatnije više nikada neće videti Lava

Abalkina i da u njegovom privremenom boravištu, prema svemu, neću pronaći
ništa što bi moglo da mi bude od koristi. Međutim, dve stvari mi nikako nisu bile
jasne. Odista, kako je Lav Abalkin dospeo u ovu »Osinušku«, i zašto? Sa njegovog
gledišta, ako se on odista krije, mnogo bi logičnije i bezopasnije bilo obratiti se
lekaru u bilo kom velikom gradu. Na primer u Moskvi, do koje odavde ima desetak
minuta leta, ili, ako ništa drugo, a ono u Valdaju, do koga odavde ima samo dva
minuta leta. Najverovatnije je ovamo dospeo sasvim slučajno: ili nije obratio
pažnju na upozorenje o neutronskoj buri, ili mu je bilo sasvim svejedno gde će
dospeti. Njemu je bio potreban lekar, hitno, neminovno. A zašto?
I još jedna neobična stvar. Zar je iskusan stogodišnji lekar mogao toliko da
pogreši, pa da proglasi progresora sa stažom za čoveka nepogodnog za obavljanje
te profesije? Teško. Tim pre, što se pitanje o profesionalnoj orijentaciji Abalkina
ne nalazi preda mnom prvi put... Izgleda to dosta izuzetno. Jedna je stvar – uputiti
u progresore čoveka suprotno njegovim profesionalnim sklonostima, a sasvim
druga – konstatovati da je jedan progresor čovek sa kontraindikovanom nervnom
organizacijom za obavljanje upravo te profesije. Za takve stvari treba terati sa
posla – i to ne privremeno, već zanavek, jer to već miriše ne na uzaludno i
nepotrebno trošenje ljudske energije, već na mnogobrojne pogibije... Uzgred budi
rečeno, Tristan je već poginuo... I pomislio sam da ću kasnije, kada pronađem
Lava Abalkina, morati obavezno da pronađem one ljude čijom se krivicom
zakuvala cela ova kaša.
Kao što sam i očekivao, vrata privremenog obitavališta Lava Abalkina nisu
bila zaključana. Mali hol je bio pust, na niskom okruglom stočiću ispod lampe
nalazila se igračka medvedić-panda koji je važno klimao glavom i pri tome
svetlucao rubinskim očicama.
Bacio sam pogled udesno, u spavaću sobu. Očigledno je da tu niko nije
navraćao jedno dve, ako ne i pune tri godine – čak ni automat za svetlost nije bio
aktiviran, a nad zastrvenom posteljom u uglu videla se paučina sa uginulim
paucima.
Obišavši stočić, otišao sam u kuhinju. Kuhinja je bila korišćena. Na stočiću
su se nalazili prljavi tanjiri, otvor linije dopremanja bio je otvoren i u komori za
prijem nalazio se neotvoren paket sa bananama. Bilo je očigledno da se Lav
Abalkin tamo, u štabu »C«, bio navikao na usluge posilnog. Uostalom, moglo se
isto tako lako pretpostaviti i to da nije znao kako se aktivira kiber-čistač...
Kuhinja me je na određeni način pripremila za ono što sam zatekao u salonu.
U veoma smanjenoj meri, razume se. Ceo pod u salonu bio je prekriven
komadićima sitno iscepanog papira. Široki otoman ličio je na bojno polje –
raznobojni jastučići bili su razbacani, a jedan je čak bio na podu, u najudaljenijem
uglu sobe. Fotelja pored stola bila je prevrnuta, na stolu su se u neredu nalazile
činijice sa skorelim jelom i opet su tu bili prljavi tanjiri, a između svega toga
štrčala je načeta boca vina. Ostavivši za sobom lepljivi trag, druga se boca
otkotrljala po tepihu sve do zida. Na stolu se nalazila samo jedna čaša sa tragom
vina, ali pošto je zavesa na prozoru bila strgnuta sa držača i visila na krajnjim
nitima, ja sam zbog nečega zaključio da je druga čaša izletela kroz širom otvoreni
prozor.
 Izgužvani komadići papira nalazili su se ne samo po podu, a i nisu baš svi
bili izgužvani: nekoliko celih listova belelo se na stoličici. Komadića papira bilo
je i u zdelama sa jelom, a zdele i tanjiri su bili pomaknuti malo u stranu a na
oslobođenom prostoru nalazio se čitav jedan svežanj papira.
Načinio sam nekoliko opreznih koračaj a, i nešto mi se zabilo u nogu. To je
bio komadić ćilibara, nalik na zub sa dva korena. Bio je probušen. Spustio sam se
na kolena, osvrnuo oko sebe i pronašao još nekoliko istih takvih komada, a ostaci
ćilibarske ogrlice nalazili su se i pod stolom, kraj samog ležaja.
Još uvek na kolenima, digao sam najbliži komad papira i ispravio ga na
tepihu. To je bila polovina lista običnog papira za pisanje, na kome je neko
stilizovano nacrtao ljudsko lice. Dečije lice. Bio je to nekakav debeljuškasti
dečačić star otprilike dvanaest godina. Po mome, tužibaba. Crtež je bio načinjen
sa samo nekoliko preciznih, sigurnih poteza. Odista, više nego pristojan crtež.
Najednom mi je palo na pamet da taj haos za sobom uopšte nije ostavio Lav
Abalkin, već nekakav profesionalni slikar.
Skupio sam sve razbacane komade papira, digao fotelju i smestio se u nju.
Ipak je sve to izgledalo dosta čudnovato. Neko je brzo i sigurnim potezima
crtao po listovima papira nekakva lica – uglavnom dečija, nekakve životinjice –
očigledno zemaljske, nekakve građevine, pejzaže, pa čak, po mome, i oblake. Bilo
je tamo i nekoliko shema i krokija nacrtanih rukom profesionalnog topografa –
bili su to šumarci, potočići, blatišta, raskrsnice nekakvih puteva, i na istom mestu,
među lakoničnim topografskim znakovima, sićušne, zbog nečega, ljudske figure
– figure koje sede, leže, trče, i slične figure životinja – ili jelenova ili losova ili
vukova ili pasa; a zbog nečega su pojedine od tih figura bile precrtane.
Sve je to bilo neshvatljivo i, ako ništa drugo, u svakom slučaju teško se
moglo povezati sa haosom u sobi i sa likom generalštabnog oficira Imperije, koji
nije prošao kroz ponovnu obuku. Na jednom od listova pronašao sam predivno
nacrtan portret Maje Glumove koji me je zapanjio izrazom ili zbunjenosti, ili
nedoumice, izrazom koji je bio veoma vešto uhvaćen na tom osmehnutom i
uglavnom veselom licu. Bila je tamo i drugarska karikatura učitelja Sergeja
Pavloviča Fedosejeva, i to je bio isto tako odista majstorski crtež: upravo je takav,
najverovatnije, bio Sergej Pavlovič pre četvrt stoleća. Kada sam ugledao tu
karikaturu, shvatio sam kakve su to građevine bile prikazane na crtežima – pre
četvrt stoleća takva je bila tipska arhitektura evroazijskih škola-internata... I sve je
bilo crtano brzo, precizno, sigurnim potezima i tako reći istog časa bilo cepano,
gužvano, gnječeno, bacano na pod.
Okanuo sam se papira i ponovo bacio pogled oko sebe po salonu. Moju
pažnju je privukla nekakva plava krpica koja se valjala pod stolom. Digao sam je.
Bila je to izgužvana i iscepana ženska maramica. Odmah sam se setio Akutagavine
priče, i zamislio kako je Maja Tojvovna sedela u toj istoj fotelji pred Lavom
Abalkinom, a na licu joj je lebdeo osmejak, iza koga se samo kao slaba senka
nazirao izraz ili zbunjenosti, ili nedoumice, a ruke su joj pod stolom nemilosrdno
gužvale i cepale maramicu...
Jasno sam video Maju Glumovu, ali nikako nisam mogao da zamislim šta je
to videla i čula. Cela stvar se sastojala u tim crtežima. Da nije bilo njih, lako bih
pred sobom na ovom otomanu video običnog oficira Imperije, koji je upravo stigao
iz kasarne na zasluženi odmor. Ali crteži su bili tu, postojali su, i nešto se neobično
važno, neobično složeno i mračno krilo iza njih...
Nisam ovde više imao šta da radim niti da tražim. Pružio sam ruku ka
videofonu i okrenuo ekscelencijin broj.

2. juni 78. godine. NEOČEKIVANA

EKSCELENCIJINA REAKCIJA

Saslušao me je, ne prekinuvši me nijednom, što je već samo po sebi

predstavljalo dosta loš znak. Pokušao sam da utešim samoga sebe mišlju da
njegovo nezadovoljstvo nema veze sa mnom, već sa nekakvim drugim, dalekim
od mene okolnostima. Ali kada me je saslušao dokraja, prozborio je natmureno:
– Sa Glumovom praktično ništa nisi postigao.
– Sputavala me je legenda – odgovorio sam suvo.
Nije sporio.
– Šta ćeš dalje da radiš? – upitao me je.
– Po mome, on se više neće ovamo vraćati.
– I ja sam istog mišljenja. A kod Glumove?
– Teško je reći. Ili tačnije – apsolutno ništa ne mogu da kažem. Ne shvatam.
Ali šansa, razume se, postoji.
– Šta misliš: zašto se uopšte nalazio sa njom?
– To mi upravo i ne ide u glavu, ekscelencijo. Sudeći po svemu, oni su se
bavili vođenjem ljubavi i obnavljanjem uspomena. Samo što ta ljubav uopšte nije
bila ljubav, a uspomene opet nisu bile uspomene. Jer se inače Glumova ne bi
nalazila u stanju u kojem se nalazi. Razume se, ako se napio kao svinja, on je
mogao da je uvredi... Naročito ako uzmemo u obzir čudnovate odnose koje su
održavali u detinjstvu...
 – Ne preuveličavaj – progunđao je ekscelencija. – Oni već odavno nisu deca.
Da postavimo pitanje ovako: ako je on ponovo pozove ili sam dođe k njoj, da li će
ga ona primiti?
– Ne znam – odgovorio sam. – Najverovatnije da hoće. On još uvek za nju
znači veoma mnogo. Ona ne bi počela toliko da očajava zbog čoveka prema kome
je ravnodušna.
– Literatura – progunđao je ekscelencija, a onda najednom dreknuo: – Moraš
saznati zašto ju je pozivao! I šta su pričali! Šta joj je rekao!
Naljutio sam se.
– Ništa od svega toga ja nisam mogao da saznam – rekao sam. – Bila je
histerična. A kada je došla k sebi, pred njom je sedeo idiot-novinar sa kožom
debelom čitav jedan inč...
Prekinuo me je.
– Moraš se još jednom sastati sa njom.
– Dopustite mi onda da barem promenim legendu!
– Šta predlažeš?
– Ovako nešto, na primer. Ja radim u KOMKON-u. Na nekoj je planeti došlo
do nesreće. Lav Abalkin je svedok. Ali nesreća ga je do te mere potresla, da je
pobegao na Zemlju i sada nikoga ne želi da vidi... Psihički je, da tako kažemo,
naprsnuo, moglo bi se reći da je bolestan. Tražili smo ga da bismo saznali šta se
zapravo tamo desilo...
Ekscelencija je ćutao, bilo je očigledno da mu se moj predlog nije dopao.
Jedno sam vreme posmatrao njegovu nezadovoljnu ćelu sa pegama koja je prekrila
ekran, a onda sam, uzdržavajući se, nastavio:
– Shvatite, ekscelencijo, sada više ne može kao ranije da se laže. Jasno je
bilo da se kod nje nisam pojavio tek onako. Uspeo sam da je ubedim u suprotno,
barem tako mi se čini, ali ako se ponovo pojavim u istom liku, to će već biti
očigledan izazov zdravom razumu! Ili je poverovala da sam – novinar, i u tom
slučaju nema o čemu više da priča sa mnom, jednostavno će poslati u vražiju mater
debelokožnog idiota. Ili mi nije poverovala, i tada će me poslati na isto mesto još
pre. Ja bih, na primer, poslao. A ako sam ja – predstavnik KOMKON-a, tada već
imam prava i da je pitam, a ja ću se već potruditi da pitanje postavim tako da ona
na njega odgovori.
To je već, po mome barem, zvučalo sasvim logično. U svakom slučaju, nešto
drugo sada jednostavno nisam bio u stanju da smislim. A u ulozi idiota-novinara
više se pred njom neću pojaviti. Na kraju krajeva, ekscelencija bolje od mene zna
šta je važnije: pronaći čoveka ili sačuvati tajnu da se za njim traga.
Upitao je, ne dižući glavu:
 – Zašto si morao jutros da ideš u muzej? Začudio sam se.
– To jest, kako to: zašto? Da bih porazgovarao sa Glumovom...
Lagano je digao glavu i tada sam mu ugledao oči. Zenice su mu bile kao cela
dužica. Čak sam se i trgao. Bilo je jasno da sam rekao nešto užasno. Počeo sam da
toročem kao učenik:
– Ali ona tamo radi... Gde sam pa mogao sa njom da razgovaram? Kod kuće
je nisam zatekao...
– Glumova radi u Muzeju vanzemaljskih kultura? – upitao me je,
naglašavajući svaki slog.
– Da, a zar se nešto strašno desilo?
– U specijalnom sektoru objekata nerazjašnjene namene... – tiho je nastavio.
Ili me je pitao, ili mi saopštavao. Osetio sam kako mi žmarci gamižu niz leđa, kada
sam ugledao kako je levi ugao njegovih usana počeo da se krivi ulevo i nadole.
– Da – prošaptao sam.
I ponovo više nisam video njegove oči. Ponovo je ekran zauzela njegova
blistava ćela.
– Ekscelencijo...
– Umukni! – dreknuo je. I obojica smo ućutali.
– Tako – rekao je konačno posle izvesnog vremena svojim običnim glasom.
– Idi kući. Sedi tamo i ne izlazi nikuda. Možeš mi biti potreban u svakom trenutku.
Ali, najverovatnije – noću. Koliko ti je vremena potrebno da bi stigao do kuće?
– Dva i po sata.
– Zašto tako dugo?
– Moram još da preplivam jezero.
– Dobro. Kad se vratiš kući, obavesti me. Požuri.
I – ekran se ugasio.

IZ IZVEŠTAJA LAVA ABALKINA

... Kiša ponovo postaje sve jača, magla sve gušća, tako da se kuće levo i
desno već skoro jedva mogu razaznati sa sredine ulice. Eksperti počinju da paniče
– pričinilo im se da su otkazali bioptički pretvarači. Umirio sam ih. Kada su se
smirili, postaju drski i zahtevaju da uključim reflektore za maglu. Uključio sam
reflektor. Eksperti počinju da likuju, ali u tom trenutku Sčekn seda na rep nasred
ulice i izjavljuje da neće načiniti ni jedan jedini korak dalje sve dok se ne ukloni
ta blesava duga, od koje ga bole uši i od koje oseća svrab među prstima. On, Ščekn,
odlično vidi sve i bez tih odvratnih reflektora, a ako eksperti ne vide, onda to znači
da ništa i ne treba da vide, neka se bolje pozabave nekakvim korisnijim stvarima,
neka na primer pripreme do njegovog, Ščeknovog, povratka ovsenu kašicu sa
bobom. Eksplozija negodovanja. I, sve u svemu, eksperti se pribojavaju Ščekna.
Bilo koji Zemljanin, upoznavši se sa Glavonjom, ranije ili kasnije počinje da ga
se pribojava. Ali u isto vreme, ma koliko to bilo paradoksalno, taj isti Zemljanin
nije u stanju da se odnosi prema Glavonji drugačije nego kao prema velikom psu
koji govori (pravi cirkus, čudo zoopsihologije, ovo i ono...).
Jedan od eksperata usudio se da pripreti Ščeknu da će ga ostaviti bez ručka,
ako bude terao inat. Ščekn je na to povisio glas. Ispostavilo se da je on, Ščekn,
celog svog života divno živeo bez eksperata. Pa čak i više od toga, mi smo se ovde
osećali posebno dobro upravo onda kada se eksperti nisu ni videli niti čuli.
Stojim pod kišom koja postaje sve jača i jača, slušam ovo ekspertsko-
bobovsko trabunjanje i nikako ne mogu u potpunosti da dođem k sebi. Čini mi se
da prisustvujem užasno glupavoj pozorišnoj predstavi bez početka i kraja, u kojoj
su sve ličnosti pozaboravljale svoje uloge i sada baljezgaju gluposti, uzaludno se
nadajući da će se najednom svega setiti. Ta predstava kao da je priređena
specijalno za mene, da bi me što moguće duže zadržala na jednom mestu, i da mi
ne bi dopustila da se pomerim ni za jedan jedini korak, dok se iza kulisa neko trudi
da konačno već jednom shvatim: sve je izgubilo svaki smisao, ništa više ne može
da se učini, vreme je da se vratim kući...
Jedva mi nekako polazi za rukom da se saberem, isključujem prokleti
reflektor. Ščekn istoga časa prekida u pola reči dugačku, pažljivo smišljenu uvredu
i kao da se ništa nije ni desilo – kreće napred. Koračam za njim slušajući kako
Vanderhuze sređuje stvari na kosmičkom brodu: »Sramota!... Ometati borbenu
grupu!... Najuriću te iz komandne sale... Udaljiću te odate! Da ti ovo nije kojim
slučajem pijaca...?«
– Zabavljaš se? – tiho pitam Ščekna.
Baca na mene pogled jedva otškrinutog oka.
– Svađalice – kažem. – Svi ste vi, Glavonje, obične svađalice i inadžije...
– Vlažno je – iznenada odgovara bez ikakve veze Ščekn. – I Žaba je do žabe.
Čovek jednostavno nema gde da korača... Ponovo kamioni – izvestio me je.
Iz izmaglice ispred nas jasno se i oštro oseća smrad mokrog, zarđalog železa,
i kroz jedan minut nalazimo se opkoljeni ogromnim brdom raznovrsnih
automobila.
Tu su i obični kamioni, i kamioneti, i gigantski šleperi, i sićušne, nalik na
kap vode limuzine, i nekakva čudovišna samohodnih vozila sa po osam točkova
veličine čoveka. Oni stoje nasred ulice i po trotoarima, svaki ponaosob, iskošeni i
poprečeni, oslanjajući se jadan na drugoga branicima, ponekad i slepljeni –
nezamislivo zarđali, polutruli, raspadajući se od najmanjeg dodira. Na stotine ih
je. Čovek ne može brzo da se kreće, mora ih obilaziti, provlačiti se između njih, a
svi su natovareni raznim stvarima iz domaćinstva, i te stvari su već odavno
istrulile, uplesnivile se, zarđale do neprepoznatljivosti...
A onda se nekako neočekivano sav taj odvratni lavirint završava.
To jest, unaokolo se i nadalje nalaze kola, na stotine kola, ali su sada ona u
relativnom poretku, postrojena sa obe strane kolovoza i po trotoarima, a sredina
ulice ponovo je potpuno slobodna i raščišćena.
Posmatram Ščekna. Ščekn se besno stresa, češe se sa sve četiri šape
istovremeno, liže leđa, pljuje, izbacuje iz sebe prokletstva i ponovo počinje da se
stresa, češe i liže.
Vanderhuze uznemireno pita zašto smo skrenuli sa maršrute i kakvo je to
skladište bilo. Objašnjavam da to nije bilo nikakvo skladište. Diskutujemo na
temu: ako su to tragovi evakuacije, zašto su se onda starosedeoci evakuisali sa
periferije prema centru?
– Ovim se putem ne vraćam nazad – izjavljuje Ščekn i besnim udarcem noge
prilepljuje za trotoar žabu koja je bezbrižno skakutala kraj nas.
U dva sata po podne štab daje prvi izveštaj o rezultatima napredovanja. Reč
je o ekološkoj katastrofi, ali je civilizacija nastradala iz nekog drugog razloga.
Stanovništvo je nestalo za samo jedan jedini sat, ali ono nije bilo istrebljeno u
ratovima i nije se evakuisalo kroz kosmos – tehnologiju stanovništvo nije
posedovalo, i sve u svemu – planeta predstavlja ne toliko groblje, koliko đubrište.
Jadni ostaci starosedelaca životare po selima, jedva nekako obrađujući zemlju, u
potpunosti lišeni bilo kakvih kulturnih navika, ali zato odlično barataju puškama.
Zaključak za Ščekna i mene: grad bi morao da bude apsolutno pust. Meni se čini
da je taj zaključak jednostavno sumnjiv. Ščeknu takođe.
Ulica se širi, kuće i nizovi kola sa obe strane od nas nestaju u izmaglici, i ja
osećam pred sobom otvoreni prostor. Još nekoliko koraka, i ispred mene se u
izmaglici pojavljuje prizemna kvadratna silueta. To su ponovo borna kola –
istovetna sa onim od malo pre, koja su se nalazila pod srušenim zidom, ali su ova
napuštena odavno, uspela su da sopstvenom težinom probiju asfalt i bukvalno
urastu u njega.
Pred sobom ne vidim apsolutno ništa. Izmaglica je na ovom trgu nekako
posebna, neprirodno gusta, kao da se ovde taloži već dugi niz godina i kao da se
za taj dugi niz godina slegla, zgusnula kao mleko, i udubila pod sopstvenom
težinom.
– Pogledaj pod noge! naređuje iznenada Ščekn.
 Bacam pogled pod noge i ništa ne vidim. Ali zato najednom shvatam da se
pod mojim đonovima više ne nalazi asfalt, već nešto mekano, elastično, ljigavo,
kao debeli mokri tepih. Čučnuo sam.
– Možeš da uključiš svoj reflektor – gunđa Ščekn.
Ali ja i bez ikakvog reflektora odlično vidim da je asfalt ovde u potpunosti
prekriven dosta neprijatnom korom, nekakvom presovanom i vlažnom masom,
koja je obilno prošarana raznobojnom buđi. Izvlačim nož, odižem jedan sloj te
kore – od ubuđale mase odvaja se nešto nalik na krpicu ili kaišić, a pod kaišem se
kroz mutno zelenilo nazire nešto okruglo (dugme? kopča?) i lagano se ispravljaju
nekakve žice ili opruge...
– Oni su svi ovuda išli... – progovorio je najednom Ščekn, sa neobičnom
intonacijom u glasu.
Pridigao sam se i krenuo dalje, koračajući po mekanom i ljigavom pokrovu.
Pokušavam da ukrotim svoju maštu, ali mi to sada ne polazi za rukom. Svi su oni
išli ovuda, evo ovim putem, napustivši svoje nepotrebne limuzine i kamione,
stotine hiljada i miliona ulivale su se sa bulevara na ovaj trg, obilazeći borna kola
sa jezivo i besmisleno isturenim mitraljezima, koračali su, ispuštajući ono malo
što su pokušavali da odnesu sa sobom, spoticali se i ispuštali, možda su čak padali
i sami i tada više nisu mogli da ustanu, i sve što je padalo, utiskivalo se i utiskivalo
u zemlju milionima nogu. I zbog nečega se činilo da se sve to odigravalo noću –
ljudska kaža je bila osvetljena mrtvačkom neprirodnom svetlošću i vladala je tišina
kao u snu...

– Jama – rekao je Ščekn.

Uključio sam reflektor. Nikakve jame nije bilo. Dokle je dopirala svetlost,
glatka površina se presijava nejasnim svetlucanjem luminiscentne plesni, a na dva
koraka ispred mene vlažno se presijavao ogroman, otprilike dvadeset sa četrdeset
metara, pravougaonik glatkog, golog asfalta. On kao da je bio pedantno usečen u
ovaj plesnivi tepih koji se presijavao.
– Stepenice! – progovara Ščekn sa nečim nalik na očajanje u glasu. – Sa
rupama! Duboko! Ne vidim...
Jeza mi prolazi niz leđa: nikada još nisam čuo da Ščekn govori tako
čudnovatim glasom. Ne gledajući spuštam ruku, i moji prsti leže na velikoj glavi,
i osećam nervozno drhtanje trouglastog uveta. Neustrašivi Ščekn je preplašen.
Neustrašivi Ščekn se priljubljuje uz moju nogu isto onako kao što su se njegovi
preci priljubljivali uz noge svojih vlasnika, osetivši da se van pećine nalazi nešto
nepoznato i opasno...
 – Dna nema... – izgovara se očajanjem. – Ne mogu da shvatim. Dno uvek
postoji. Oni su svi otišli tamo, a dna nema, i niko se nije vratio... Moramo li tamo
da idemo?
Klekao sam i zagrlio ga oko vrata:
– Ne vidim ovde nikakvu jamu – rekao sam jezikom Glavonja. – Vidim
samo ravan pravougaonik asfalta.
Ščekn teško diše. Svi mišići su mu napeti, i sve više i više se priljubljuje uz
mene.
– Ti to nisi u stanju da vidiš – govori. – Ti ne umeš. Četiri stepeništa sa
izbušenim stepenicama. Izgubljenim. Presijavaju sve. Sve dublje i dublje. I nikuda
ne vode. Ne želim tamo. Ne naređuj mi to.
– Prijatelju moj – kažem ja. – Šta je to sa tobom? Kako bih mogao da ti
naređujem?
– Ne moli – govori on. – Ne zovi. Ne pozivaj me da pođem sa tobom.
– Sada ćemo otići odavde – govorim ja.
– Da. Što pre!
Diktiram izveštaj. Vanderhuze je već prebacio moj kanal na štab, i kada
završavam, cela ekspedicija je već upoznata sa događajima. Počinje žamor.
Pojavljuju se hipoteze, predlažu nove mere. Sve je bučnije i bučnije. Ščekn počinje
lagano da dolazi k sebi: svojim žutim okom baca pogled iskosa i svaki se čas
oblizuje. Na kraju se u sve uključuje i sam Komov. Žamor se smiruje. Naređeno
nam je da nastavimo sa napredovanjem, i mi se potčinjavamo naređenju.
Obilazimo strašni pravougaonik, presecamo trg, prolazimo pored drugih
bornih kola, koja zatvaraju bulevar sa druge strane, i ponovo se nalazimo između
dve kolone napuštenih kola. Ščekn ponovo bodro trčkara napred, ponovo je
energičan, svađalački raspoložen i zanet. Smeškam se u sebi i mislim da bih se ja,
da sam na njegovom mestu, sada sigurno jeo od nelagodnosti zbog onog paničnog
napada skoro dečijeg straha, koji nije uspeo da savlada onda, na onom trgu. A
Ščekna kao da ne muči ništa nalik na to. Da, on je osetio strah i nije to uspeo da
sakrije, i sada u tome ne vidi ništa sramno ili neprijatno. Sada on naglas rasuđuje:
– Svi su otišli pod zemlju. Da tamo postoji dno, uverio bih te da oni sada
žive pod zemljom, jako duboko, tiho. Ali tamo nema dna! Ne shvatam gde tamo
mogu da žive. Ne shvatam zašto tamo nema dna i kako je to uopšte moguće.
– Pokušaj da objasniš – kažem mu. – To je jako važno.
Ali Ščekn ne može da objasni. Jako je strašno – to neprekidno ponavlja.
Planete su okrugle, pokušava da objasni, i ova je planeta takođe okrugla, ali na
ovom trgu ona uopšte nije okrugla. Ona je ovde nalik na tanjir. I u tanjiru se nalazi
rupa. I ta rupa vodi iz jedne praznine, u njoj se nalazimo mi, u drugu prazninu, gde
nas nema.
– A zašto ja nisam video tu rupu?
– Zato što je ona zalepljena. Ti nisi u stanju. Lepili su je da bi je sakrili od
takvih kao što si ti, a ne od takvih kakav sam ja...
Posle toga me ponovo izveštava da se opet pojavila opasnost. Omanja
opasnost, nešto sasvim obično. Jako davno je nije bilo uopšte, a sada se opet
pojavila.
Kroz jedan minut se od fasade kuće sa desne strane odvaja i pada balkon sa
drugog sprata. Brzo pitam Ščekna da li se opasnost smanjila. Ne razmišljajući
odgovara mi da jeste, smanjila se, ali ne baš jako mnogo. Hteo sam da ga upitam
sa koje strane nam preti ta opasnost, ali mi u tom trenutku u leđa udara zgusnut
vazduh, u ušima počinje da mi pišti, dlaka se na Ščeknu nakostrešila.
Preko trga kao da je proleteo mali uragan. Vreo je, i zaudara na gvožđe.
– Šta se to tamo kod vas dešava? – urla Vanderhuze.
– Promaja nekakva... – odgovaram kroza zube.
Novi nalet vetra tera me da uprkos svojoj volji potrčim malo napred. To je
nekako ponižavajuće.
– Albakine! Ščekn! – urla Komov. – Držite se sredine! Dalje od zidova!
Produvavam trg, i može da dođe do nekakvih rušenja...
Ščekn savija noge i kotrlja se po kolovozu u društvu sa nekakvim pacovom
koji se zablenuo u njega.
– Je li to sve? – ljutito pita, kada se uragan stišao. Čak nije pokušao ni da se
digne na noge.
– Sve – govori Komov. – Možete da nastavite sa napredovanjem.
– Najtoplije vam zahvaljujem – kaže Ščekn, sarkastičan i otrovan kao
najotrovnija zmija.
U eteru se neko kikoće, ne mogavši da se uzdrži. Čini se, Vanderhuze.
– Moja se malenkost izvinjava – govori Komov. – Morao sam da rasteram
maglu.
Kao odgovor na to, Ščekn izbacuje iz sebe najduže i najneobičnije
prokletstvo na jeziku Glavonja, ustaje, besno se stresa i najednom zamire u dosta
neudobnoj pozi.
– Lave – kaže. – Opasnosti više nema. Uopšte. Oduvana je.
– Hvala i na tome – kažem mu.
IZ IZVEŠTAJA LAVA ABALKINA

Informacija od Espade. Izuzetno emocionalan opis glavnog Gatauha. Kao

da ga živog vidim pred sobom – neopisivo je prljav, smrdljiv, prekriven lišajevima
i star na prvi pogled jedno dve stotine godina, a tvrdi da ima dvadeset i jednu
godine, pri čemu neprekidno hripće, kašljuca, pijucka i šmrkće, na kolenima
neprestano drži običnu pušku i povremeno puca u božiju svetlost iznad Espadine
glave, na pitanja ne želi da odgovara, već neprekidno pokušava da pitanja postavlja
sam, pri čemu odgovore saslušava nepažljivo i svaki drugi odgovor naglas, da bi
ga svi čuli, proglašava za najobičniju laž.
Bulevar se uliva u novi trg. U stvari to i nije baš pravi trg – jednostavno se
sa desne strane nalazi polukružni skver, iza kojeg se žuti dugačka zgrada ugnute
fasade, ukrašena lažnim stubovima. Fasada je žuta, a i žbunje na skveru je nekako
mutnožute boje, kao pred samu jesen, i zato ne zapažam baš odmah na sredini
skvera još jednu »čašu«.
Ovoga puta ona je ćela celcata i presijava se kao nova, kao da su je tek jutros
postavili na to mesto između žutog žbunja – cilinder visok jedno dva metra i jedan
metar otprilike u prečniku, od poluprozračnog materijala nalik na ćilibar. Stoji
potpuno vertikalno, i ovalna vratašca su čvrsto zatvorena.
Na brodu je Vanderhuze planuo od eksplozije entuzijazma, a Sčekn još
jednom prikazuje svoju ravnodušnost, pa čak i prezir prema svim tim predmetima
koji »nisu interesantni za njegov narod«: momentano počinje da se češka,
okrenuvši »čaši« leđa. Obilazim čašu sa svih strana, a posle hvatam sa dva prsta
ispust na ovalnim vratašcima i bacam pogled unutra. Jedan mi je pogled bio
potpuno dovoljan: ispunjavajući svojim čudovišnim zglavkastim pipcima ceo
obim »čaše«, isturivši napred svoja bodljikava dugačka klešta, tupo me je i mračno
pogledao sa svoja dva niza mutno-zelenih beonjača u svoj svojoj lepoti gigantski
rakopauk sa Pandore.
U meni nije reagovao strah, već spasilački refleks za nešto apsolutno
nepredvidivo. Nisam uspeo ni da jeknem, a već sam se svom snagom upirao
ramenom u zalupljena vratašca, a nogama u zemlju, od glave do nogu mokar od
znoja, a pri tome mi je svaka žilica drhtala.
A Ščekn je već bio pored mene, spreman za momentanu i odlučujuću borbu
– njiše se na ispruženim i napetim nogama, u iščekivanju pomičući sa jedne na
drugu stranu svoju ogromno glavu. Njegovi zaslepljujuće beli zubi se vlažno
presijavaju u uglovima čeljusti. To traje samo nekoliko sekundi, posle čega
svađalački pita:
– U čemu je stvar? Ko te je to uvredio?
 Opipavam ručicu skorčera, prinuđujem sebe da se odvojim od prokletih
vratašca i počinjem da se povlačim, držeći skorčer na gotovs. Ščekn se povlači sa
mnom, sve više i više se ljuteći.
– Postavio sam ti pitanje! – kaže negodujući.
– Pa šta ti je – cedim kroza zube – zar do sada još ništa nisi osetio?
– Gde? U onoj stražari? Pa tamo nema ničega!
Vanderhuze uznemireno galami s ekspertima nad samim mojim uvetom. Ne
slušam ih. I bez njih znam da se vrata mogu na primer podupreti brvnom – ako ga
nađem – ili se spale u potpunosti iz skorčera. Nastavljam da se povlačim unatraške,
ne skidajući pogled sa vratašca »čaše«.
– U kućici nema ničega! – uporno ponavlja Ščekn. – I nikoga nema! I dugi
niz godina nikoga nije ni bilo. Ako hoćeš, otvoriću vrata i pokazati da tamo nema
ničega?
– Ne – kažem, uspevši nekako da ovladam sopstvenim glasom. – Idemo
odavde.
– Samo da malo otvorim vratašca...
– Ščekn – govorim. – Ovoga puta grešiš...
– Mi nikada ne grešimo. Idem. Videćeš.
– Grešiš! – dreknuo sam. – Ako ovog istog časa ne kreneš sa mnom, onda
mi, znači, više nisi prijatelj i pljujem ja na tebe!
Naglo se okrećem na potpeticama (skorčer mi se nalazi u spuštenoj ruci,
osigurač je otkočen, regulator postavljen na neprekidno pražnjenje) i udaljavam
se. Leđa su mi široka, zauzimaju celu širinu bulevara i potpuno su nezaštićena.
Ščekn sa izuzetno nezadovoljnim i gadljivim izrazom njuške šljapka šapama
za mnom, sa leve strane. A kada smo se udaljili jedno dve stotine koračaji i ja se
u potpunosti smirio, počinjem da tražim način za uspostavljanje primirja. Ščekn
najednom nestaje. Samo su mu kandže zagreble po asfaltu. I evo, već je kraj kućice
i bilo je kasno da jurim za njim, hvatam ga za zadnje šape, teram budalu nazad, i
moj je skorčer sada već sasvim nekoristan. Glavonja otvara vratašca i dugo,
beskonačno dugo gleda unutra, u »čašu«.
Posle toga, čak i ne ispustivši ni jedan jedini zvuk, zatvara vratašca i vraća
se. Ščekn je ponižen. Ščekn je uništen. Ščekn priznaje svoju potpuno
neupotrebljivost i zbog toga je spreman da u budućnosti pretrpi svakakvo
ophođenje prema sebi. Vraća se do mojih nogu i seda postrance, snuždeno
opustivši glavu. Ćutimo. Izbegavam da ga pogledam. Posmatram »čašu«,
osećajući kako mi se kapljice znoja na slepoočnicama suše i kako se koža steže,
kako iz mišića nestaje mučno drhtanje koje smenjuje tupi bol i najviše od svega
na svetu želim sada da prosikćem: »Stoko...!« i da mu sa uzdahom zalepim
šamarčinu po toj setnoj, glupavoj, upornoj, blesavoj glavi. Ali kažem samo:
– Imali smo sreće. Ovde zbog nečega ne napadaju...
Izveštaj iz štaba. Postoji pretpostavka da »Ščeknov pravougaonik«
predstavlja u stvari ulaz u međuprostorni tunel, kroz koji je i bilo odavde odvedeno
stanovništvo planete. Najverovatnije su to uradile Lutalice...
Krećemo se po neuobičajeno pustom rejonu. Nijednog živog stvora, čak su
i komarci nekuda nestali. To mi se nikako ne dopada, ali Ščekn zato ne pokazuje
apsolutno nikakve znakove uznemirenosti.
– Ovoga ste puta zakasnili – gunđa.
– Da, liči mi na to – odgovaram mu spremno.
Ovo je prvi put, posle incidenta sa rakopaukom, da je Ščekn progovorio.
Čini se da je sklon da razgovara o nevažnima stvarima. Ta se sklonost kod njega
retko kada javlja.
– Lutalice – gunđa. – Mnogo sam puta čuo: Lutalice, Lutalice... Ništa ne
znate o njima, apsolutno ništa?
– Jako malo. Znam o njima samo toliko da je to supercivilizacija, znamo da
su mnogo moćniji od nas. Pretpostavljamo da nisu humanoidi. Isto tako
pretpostavljamo da su osvojili našu galaksiju, i to davno. Pretpostavljamo još da
nemaju domovinu – u našem ili vašem smislu te reči. I zato ih i nazivamo Lutalice.
– Želite da se sretnete sa njima?
– Kako da ti kažem... Komov bi za tako nešto dao svoju desnicu. A ja bih,
opet, najviše voleo da se sa njima nikada ne sretnemo...
– Bojiš ih se?
Ne želim da diskutujem o tome. Naročito ne sada.
– Vidiš, Ščekn, dugačka je to priča – kažem. – Mogao bi ipak da baciš koji
put i pogled na stranu, jer si, kako vidim, postao nešto malo rasejan.
– Gledam. Sve je mirno.
– Jesi li zapazio da ovde nema nikakvog života?
– To je zbog toga što su ovde često boravili ljudi – kaže Ščekn.
– Tako, znači? – kažem. – No, smirio si me onda.
– Sada ih nema. Skoro uopšte.
Završava se četrdeset i drugi blok, prilazimo raskrsnici. Ščekn najednom
saopštava.
– Iza ugla se nalazi čovek. Sam je.
 To je oronuo starac u dugačkom crnom kaputu od peta, sa krznenom kapom
nabijenom na glavu, čije su naušnice vezane ispod kovrdžave prljave brade, sa
rukavicama jarko žute boje na rukama, u ogromnim cipelama čiji je gornji deo
načinjen od nekakvog filca. Jedva se kreće, teško vuče noge. Udaljen je jedno
tridesetak metara od nas, ali se i sa te razdaljine čuje kako teško, nekako kao
zviždeći, diše, a ponekad i stenje od napora.
On tovari kolica na visokim uskim točkićima, nalik na dečija. Bukvalno se
uvlači u razbijeni izlog, dugo tamo ostaje i isto se tako lagano izvlači odande,
oslanjajući se jednom rukom o zid, a drugom, zgrčenom, pritiskuje na grudi po
dve, po tri konzerve sa jarkim etiketama. Svaki put, stigavši do svojih kolica, bez
snage se spušta na tronožac na sklapanje, jedno vreme sedi tako nepomično, a onda
se pridiže i isto tako lagano i oprezno izvlači konzerve ispod zgrčene ruke i ređa
ih na kolica. Posle se ponovo odmara, kao da spava sedeći, i ponovo se diže na
noge koje se tresu i kreće ka izlogu visok, crn, presamićen.
Stojimo na uglu, skoro se i ne krijući, jer nam je jasno: starac oko sebe niti
išta vidi niti čuje. Po Ščeknovim rečima, on je ovde potpuno sam, unaokolo nema
nikoga, jedino možda veoma, veoma daleko. Ne osećam ni najmanju želju da
stupim u kontakt sa njim, ali ću očigledno nešto morati da učinim – ako ništa
drugo, a ono da bih mu pomogao oko tih konzervi. Ali bojim se da ga ne preplašim.
Molim Vanderhuzea da ga pokaže Espadi, neka Espada odredi ko je on –
»čarobnjak«, »vojnik« ili »čovek«.
Starac je po deseti put pretovario svoje konzerve i sada se odmara, pogurivši
se na tronošcu. Glava mu se trese i pada sve niže na grudi. Očigledno pada u san.
– Nikada ništa nalik na ovo nisam imao prilike da vidim – izjavljuje Espada.
– Porazgovarajte malo sa njim, Lave...
– Jako je star – sa sumnjom u glasu govori Vanderhuze.
– Sada će odapeti – gunđa Ščekn.
– Upravo to – govorim. – Naročito ako se pojavim pred njim u ovoj mojoj
odori svih duginih boja...
Ne uspevam to ni da izgovorim dokraja. Starac se najednom naglo naginje
napred i pada postrance na kolovoz.
– Gotovo – govori Ščekn. – Možeš da priđeš i pogledaš ga; ako te to
interesuje.
– Starac je mrtav, ne diše i puls mu se uopšte ne oseća. Sudeći po svemu, u
pitanju je potpuna iscrpljenost organizma. Ali ne od gladi. Starac je jednostavno
nezamislivo oronuo. Klečim i posmatram njegovo zelenkastobelo koščato lice.
Prvi normalan čovek u ovom gradu. I mrtav. I ja ništa ne mogu da uradim jer sa
sobom imam samo prenosnu aparaturu.
 Dajem mu injekciju od dve ampule mikrofaga i molim Vanderhuzea da
pošalje ovamo lekare. Nemam nameru da se tu zadržavam. To je besmisleno. Neće
progovoriti. A ako i progovori, neće brzo. Pre nego što ću otići, stojim još jedan
minut nad njim, posmatram kolica napola natovarena konzervama, preturenu
stoličicu, razmišljam o tome da je starac očigledno svuda nosao sa sobom tu
stoličicu i svakoga časa sedao na nju da bi se odmorio...
Oko osamnaest časova počinje da se smrkava. Po mojim proračunima do
kraja maršrute preostaje još dva sata hoda, i ja predlažem Sčeknu da se malo
odmorimo i nešto prezalogajimo. Ščeknu odmor nije potreban, ali kao i uvek, ne
propušta slučaj da nešto strpa u usta.
Smeštamo se na ivici ogromnog, potpuno suvog vodoskoka pod senkom
nekakvog mitskog čudovišta od kamena sa krilima, i ja otvaram pakete sa hranom.
Unaokolo nejasno svetlucaju zidovi mrtvih kuća i vlada mrtva tišina, i prijatno je
misliti na to da na desetinama već pređenih kilometara više nema mrtvog prostora
– da tamo već rade ljudi.
Dok jede, Ščekn nikada ne razgovara, ali kada se najede, voli da toroče.
– Onaj starac – progovara, pažljivo olizujući šapu – jesu li ga odista oživeli?
– Da.
– I ponovo je živ, korača, govori!
– Ne verujem da govori i još manje da može da hoda, ali je sigurno živ.
– Šteta – gunđa Ščekn.
– Šteta?
– Da. Šteta je što ne može da govori. Bilo bi interesantno saznati šta je
TAMO...
– Gde to?
– Tamo gde je bio kada je postao mrtav.
Smeškam se.
– Misliš da tamo nešto postoji?
– Mora postojati. Jer, mora se valjda negde denuti kada prestanem da
postojim.
– Gde nestaje električna struja, kada je isključuju? – pitam.
– To nikada nisam mogao da shvatim – priznaje Ščekn. – Ali ti rasuđuješ
nepravilno. Da, ja odista ne znam gde nestaje električna struja kada je isključuju.
Ali ja isto tako ne znam odakle se ona stvara kada je uključuju. A odakle sam ja –
to znam i to mi je jasno.
– A gde si to bio kada te još nije bilo? – postavljam podlo pitanje.
Ali za Ščekna to ne predstavlja nikakav problem.
 – Nalazio sam se u krvi svojih roditelja. A pre toga – u krvi roditelja svojih
roditelja.
– Znači, kada te više ne bude bilo, nalazićeš se u krvi svoje dece...
– A ako ne budem imao dece?
– Tada ćeš se nalaziti u zemlji, travi, drveću...
– To nije tačno! U travi i u drveću će se nalaziti moje telo. A gde ću se
nalaziti ja sam?
– U krvi svojih roditelja se takođe nisi nalazio ti sam, već tvoje telo. Jer, ti
se ne sećaš kako ti je bilo u njihovoj krvi...
– Kako to: ne sećam se? – čudio se Ščekn. – Sećam se, i to se dosta dobro
sećam!
– Da, odista... – mrmljam, poražen u potpunosti. – Pa vi nemate genetsko
pamćenje...
– Možeš ga nazvati kako god hoćeš – gunđa Ščekn. – Ali ja odista ne
shvatam gde ću se denuti ako sada umrem. Jer, ja nemam dece...
Donosim odluku da prekinem taj spor. Jasno mi je: nikada neću uspeti da
dokažem Ščeknu da TAMO nema ničega. Zato ćutke zatvaram pakete sa hranom,
stavljam ih u torbu na leđima i sedam udobnije, protežem noge.
Ščekn je pažljivo olizao drugu šapu, sredio dlaku na obrazima i ponovo
zapodeo razgovor.
– Čudiš me, Lave – kaže. – I svi vi me čudite. Zar vam ovde još nije dojadilo?
– Nije.
– Zašto raditi besmislen posao?
– Zašto to: besmislen? Pa ti i sam valjda vidiš koliko smo toga saznali za
samo jedan jedini dan.
– Eto, upravo zato i pitam: zašto saznavati ono što je potpuno besmisleno?
Šta ćete da radite sa ovim? Vi neprekidno saznajete i saznajete i ništa ne radite sa
onim što ste saznali.
– Sa čim to, na primer? – pitam ga.
Ščekn je – veliki diskutant. Upravo je izvojevao jednu pobedu, i sada
očigledno teži da pobedi i po drugi put.
– Na primer, jama bez dna, koju sam pronašao. Kome će i zašto biti potrebna
ta jama bez dna?
– To uopšte nije jama – velim. – Pre bi se moglo reći da su to dveri koje
vode u drugi svet.
– Možete li da prođete kroz te dveri? – pita Ščekn.
 – Ne možemo – priznajem. – Ne.
– Šta će vam onda vrata kroz koja ionako ne možete da prođete?
– Danas ne možemo, ali ćemo zato sutra moći.
– Sutra?
– U najširem smislu te reći. Prekosutra. Kroz godinu dana...
– Drugi svet, drugi svet... – gunđa Ščekn. – Zar vam je tesno u ovom svetu?
– Kako da ti kažem... Našoj bi uobrazilji trebao da bude tesno.
– Pazi da nije! – sarkastično je i jetko progovorio Ščekn. – Jer, čim dospete
u drugi svet, odmah hitate da ga što pre preuredite nalik na vaš sopstveni svet. I,
razume se, vaša uobrazilja počinje da se oseća kao da joj je tesno, i tada počinjete
da tražite neki novi svet i ponovo se prihvatate toga da ga preuredite...
Najednom prekida svoju filipiku, i u istom trenutku osećam prisustvo nekog
stranog bića. Ovde. Pored nas. Na dva koraka. Kraj postolja sa mitskim
čudovištem.
To je potpuno normalan starosedelac – sudeći po svemu, iz kategorije
»ljudi« – snažan, lepo građen muškarac u pantalonama i jakni od cirade na golom
telu, sa puškom petometkom prebačenom preko ramena. Pramen neočešljane kose
pada mu na oči, a obrazi i brada su mu glatko obrijani. Stoji kraj postolja potpuno
nepomično, i samo mu pogled lagano prelazi sa mene na Ščekna, i obratno. Sudeći
po svemu, u pomrčini ne vidi ništa gore od nas. Nije mi jasno kako je to uspeo da
nam se tako nečujno i neprimetno približi.
Oprezno stavljam ruku iza leđa i uključujem lingan prevodioca.
– Priđi i sedni, prijatelji smo – govorim samo usnama.
Iz lingana sa pola sekunde zakašnjenja izlaze grleni, dosta prijatni zvuci.
Neznanac se trza i povlači za jedan korak.
– Ne boj se – govorim. – Kako se zoveš? Ja se zovem Lav, on se zove Ščekn.
Mi nismo neprijatelji. Želimo da porazgovaramo sa tobom.
Ne, ništa ne polazi za rukom. Neznanac se povlači za još jedan korak i
napola nestaje iza postolja. Njegovo lice i nadalje ne izražava ništa, pa čak nije ni
jasno shvata li uopšte smisao onoga što mu govorim.
– Imamo ukusnu hranu – ne predajem se. – Možda si gladan ili žedan? Sedi
sa nama i sa zadovoljstvom ću te ugostiti...
Najednom mi pada na pamet da starosedeocu može da bude odista strašno
kada čuje to »mi« i »sa nama« i brzo prelazim na jedninu. Ali ne pomaže ni to.
Starosedelac potpuno nestaje iza postolja, i sada se uopšte ne vidi niti čuje.
– Odlazi – progunđao je Ščekn.
 I ja u tom času ponovo vidim starosedeoca – dugačkim, elastičnim, potpuno
nečujnim korakom prelazi ulicu, stupa na suprotni trotoar i, ne osvrnuvši se
nijednom, nestaje u ulazu jedne zgrade.

2. juni 78. godine. LAV ABALKIN LIČNO

Oko 18.00 kod mene su upali bez prethodne najave Andrej i Sandro. Strpao
sam fasciklu u sto i odmah im strogim glasom rekao da ne dopuštam nikakve
poslovne razgovore, jer oni sada nisu više potčinjeni meni, već Klaudiju. Osim
toga – zauzet sam.
Počeli su žalostivo da gunđaju, objašnjavajući da uopšte nisu došli poslovno,
već da im je dosadno i da nemam prava da se tako ponašam. Ako nešto i umeju da
rade, onda odista umeju dobro da gunđaju. Popustio sam. Otvorili smo bar, i jedno
vreme sa zadovoljstvom pričali o mojim kaktusima. Posle toga sam najednom
otkrio da više ne govorimo toliko o kaktusima, koliko o Klaudiju, a to bi još
nekako bilo i opravdano, jer me je Klaudije svojom žilavošću i bodljama odista
podsećao na kaktus, ali ja nisam uspeo ni da uzdahnem, a ti mladi provokatori su
već prešli na pitanje o bioreaktorima i kapetanu Nemu.
Ne pokazujući im da sam išta shvatio, pustio sam ih da uđu duboko u žito, a
onda sam im, u odsudnom trenutku, kada su već zaključili da im je šef »pečen«,
predložio da se gube. I ja bih ih i isterao, jer sam se na njih bio dobrano naljutio,
a naljutio sam se isto tako i na sebe, ali se u tom času (ponovo bez ikakve najave)
pojavila Alena. To je sudbina, pomislio sam i otišao u kuhinju. Ionako je već bilo
vreme za večeru, a čak su i mladi provokatori u stanju da shvate da pred ljudima
sa strane o našim poslovima ne može, niti sme da se priča.
Večera je ispala preko svakog očekivanja. Provokatori su, zaboravivši na
sve na svetu, počeli da izvode besne gliste pred Alenom. Kada ih je ona postavila
na njihova mesta, onda sam ja počeo da besnim – jednostavno nisam hteo da
dopustim da se atmosfera ohladi. Završilo se sve to velikom diskusijom: gde sada
otići? Sandro je zahtevao da odemo da slušamo »Oktopuse«, i to momentano, jer
oni najbolje stvari sviraju na početku programa. Andrej je padao u vatru kao pravi
muzički kritičar, njegovi napadi na »Oktopuse« bili su strastveni i zapanjujuće
nesadržajni, njegova teorija o savremenoj muzici zapanjivala je svojom svežinom
i svodila se na to da je noćas pravo vreme da se isproba pod jedrima njegova nova
jahta »Lubomudri«. Ja sam se zalagao za šarade, a ako ništa drugo, a ono za
činjenice. A Alena, koja je shvatila da sam zauzet i da nikuda neću otići, počela je
da se mangupira. »,Oktopuse’ – u reku!«, zahtevala je. »Na jedra! Dajte da
larmamo!« I tako dalje sve u tom duhu.
 U najžešćem trenutku te diskusije, u 19.33 počeo je da kukuriče videofon.
Andrej, koji je sedeo najbliže njemu, pritisnuo je prstom dirku. Ekran se osvetlio,
ali se slika na njemu nije pojavila. Ništa se nije ni čulo, jer je Sandro urlao što je
mogao jače: »Ostrva, ostrva, ostrva!«, praveći pri tome užasne pokrete telom,
pokušavajući da imitira nenadmašnog B. Tuarega, dok mu se Alena, uhvativši se
na udicu, suprotstavljala Glijerovom Pesmom bez reči (a možda to i nije bio
Glijer).
– Šic! – dreknuo sam, probijajući se do videofona.
Postalo je malo tiše, ali je aparat i nadalje ćutao, svetlucajući praznim
ekranom. Teško da je to bio ekscelencija, i ja sam se smirio.
– Pričekajte, preneću aparat – rekao sam – u plavičasto svetlucanje.
U kabinetu sam videofon stavio na sto, sručio se u fotelju i rekao:
– No, ovde je ipak malo tiše... Samo, imajte na umu da vas ne vidim.
– Izvinite, zaboravio sam... – progovorio je dubok muški glas, i na ekranu
se pojavilo lice: usko, modrobledo, sa dubokim borama od nosa ka usnama. Nisko,
široko čelo, duboko usađene oči, crna prava kosa pala na ramena.
Interesantno je da sam ga odmah prepoznao, ali nisam odmah shvatio da je
to bio on.
– Dobar dan, Mak – rekao je. – Da li me prepoznajete.
Bilo mi je potrebno nekoliko sekundi da bih se sredio. Uopšte nisam bio
spreman na tako šta.
– Stanite, stanite... – počeo sam da otežem, grozničavo razmišljajući kako
dalje da se ponašam.
– Lav Abalkin – podsetio me je. – Sećate li se? Sarakš. Plava zmija...
– Gospode! – po vikao je novinar Kamerer, nekada Mak Sim, rezident
Zemlje na planeti Sarakš. – Ljova! A meni su rekli da niste na Zemlji i da se ne
zna kada ćete ponovo biti na njoj... Ili ste još uvek tamo?
– Ne, već sam ovde... Ali ja sam vas malo omeo, ako se ne varam?
– Vi nikada ne možete da me ometete! – dirljivo je rekao novinar Kamerer.
Ne onaj novinar Kamerer koji je posetio Maju Glumovu; pre bi se moglo reći da
je to onaj koji je posećivao učitelja. – Pa vi ste mi potrebni! Pišem knjigu o
Glavonjama!...
– Da, znam to – prekinuo ga je Lav. – Zato vam se i javljam. Ali, Mak, ja
već odavno nemam posla ni veze sa Glavonjama.
– Pa to i nije toliko važno – pobunio se novinar Kamerer. – Važno je da ste
bili prvi čovek koji je uspostavio kontakt sa njima.
– Mogli bismo reći da ste prvi bili upravo vi.
 – Ne, ja sam ih jednostavno samo otkrio, i to je bilo sve. O sebi sam već
napisao. I o poslednjim radovima Komova sam takođe prikupio materijal. Kao što
vidite, prolog i epilog postoje, nedostaje samo jedna sitnica – glavni sadržaj...
Slušajte, Ljova, moramo obavezno da se vidimo. Jeste li na duže došli na Zemlju?
– Ne baš na tako dugo vreme – odgovorio je Ljova. – Ali videćemo se
svakako. Istina, danas baš ne bih mnogo želeo...
– Recimo da ni meni danas ne bi baš mnogo odgovaralo – brzo je prihvatio
novinar Kamerer.
– A šta velite o sutrašnjem danu?
Jedno me je vreme ćutke posmatrao. Najednom sam shvatio da nikako ne
mogu da odredim boju njegovih očiju – suviše su se duboko zavukle ispod veđa.
– Zapanjujuće – progovorio je. – Pa vi se uopšte niste promenili. A ja?
– Pošteno? – upitao je novinar Kamerer da bi bilo šta rekao.
Lav Abalkin se ponovo osmehnuo.
– Da – rekao je. – Dvadeset godina je prošlo. A znate li, Mak, toga se doba
sećam kao najsrećnijeg doba u svome životu. Sve je bilo preda mnom, sve je tek
otpočinjalo... I, znate, kada se sada prisetim tog doba i počnem da razmišljam:
kako sam samo đavolski imao sreće što sam počeo da radim sa takvim šefovima
kao što ste bili Komov i vi, Mak...
– De, de, Ljova, ne preterujte – rekao je novinar Kamerer. – Kakve veze sa
svim tim imam ja?
– To jest kako to: kakve veze imate sa svim tim vi? Komov je rukovodio,
Raulingson i ja smo radili, a koordinaciju ste ostvarivali vi!
Novinar Kamerer je izbečio oči. I ja – takođe, ali sam ipak uspeo da se na
vreme savladam.
– No, Ljova – rekao je novinar Kamerer – pa vi, bratac moj, zbog svoje
mladosti ništa niste ni shvatali u tadašnjoj hijerarhiji. Jedino što sam u to doba
radio za vas, bilo je da sam vam obezbeđivao bezbednost, transport i hranu... pa i
to...
– I davali ste nam ideje! – ubacio je Lav Abalkin.
– Čak i ideje?
– Ideja ekspedicije na Plavu zmiju – zar nije vaša?
– No, utoliko, što sam zajed...
– Tako! To je broj jedan. Ideja o tome da sa Glavonjama treba da rade
progresori, a ne zoopsiholozi – to je broj dva!
– Čekajte, Ljova! To je ideja Komova! Baš me je bilo briga za sve vas! Ja
sam u to doba imao na glavi ustanak u Pandeji. Prvi masovni desant Okeanske
Imperije! Vi biste barem morali da shvatite šta je to... Gospode! Ako ćemo
pošteno, u to doba sam čak i prestao da razmišljam o svima vama! Zef se tada
bavio vama, Zef, a ne ja! Sećate li se riđeg starosedeoca?
Lav Abalkin se smejao, pokazujući prave bele zube.
– I nemate zašta da se cerite! – ljutite je rekao novinar Kamerer. – Dovodite
me u blesavu situaciju. To su nekakve gluposti! Ne, golupčići moji, čini mi se da
sam se tačno na vreme prihvatio te knjige! Do vraga samo, kakvim je samo
idiotskim legendama sve to obraslo!
– Dobro, dobro-de, neću više – rekao je Abalkin. – Nastavićemo taj spor
kada se lično sretnemo...
– Upravo tako – rekao je novinar Kamerer. – Samo što do nekakvog spora u
stvari neće ni doći. Nemamo o čemu da se sporimo. Dajte da...
Novinar Kamerer je počeo da se poigrava dugmićima stone beležnice.
– Sutra u deset-nula-nula kod mene... Ili biste možda više voleli...
– Dajte kod mene – rekao je Lav Abalkin.
– Izdiktirajte mi onda vašu adresu – rekao je novinar Kamerer. Još se nije
bio ohladio.
– Letovalište »Osinuška« – rekao je Lav Abalkin. – Paviljon broj šest.

2. juni 78. godine. NAGAĐANJA

O NAMERAMA LAVA ABALKINA

Sandru i Andreju sam rekao da mogu smatrati da su slobodni. Potpuno

zvanično. Morao sam da načinim lice zvaničnim i govorim zvaničnim tonom, što
mi je dosta lako pošlo za rukom, jer sam želeo da što pre ostanem sam i
porazmislim kako treba o svemu.
U jednom trenutku shvativši moje raspoloženje, Alena je ućutala i odmah
pristala da ne ulazi u kabinet. Sve u svemu, pristala je da čuva moj mir. Ukoliko
se ne varam, ona nije baš u potpunosti shvatala moju profesiju. Ona je, na primer
ubeđena da je moja profesija opasna. Ali neka bitne stvari odmah je usvojila.
Između ostalog i to da ako sam odjednom zauzet, da to ne znači da me je posetilo
nadahnuće ili da me je najednom ozarila nekakva zaslepljujuća ideja – to
jednostavno znači da se pojavio nekakav hitan zadatak, koji moram odista po
hitnom postupku da rešim.
Povukao sam je za uvo i zatvorio se u kabinetu, ostavivši je da pospremi
salon.
 Kako je saznao moj broj? To je jednostavno. Svoj broj sam ostavio učitelju.
Pored toga, o meni je mogla da mu ispriča i Maja Glumova. Znači – ili je još
jednom došao u vezu sa Majom Tojvovnom, ili je pak odlučio da se vidi sa
učiteljem. Ne obazirući se na bilo kakve posledice. Dvadeset godina se nije
javljao, a sada je najednom odlučio da se vidi sa njim. Zašto to?
Koji li je to cilj samo želeo da postigne, javljajući mi se? Neka su u pitanju
čisto sentimentalni razlozi. Sećanja na prvo radno mesto. Mladost, najsrećnije
doba života. Hm. Sumnjivo... Altruistička želja da pomogne novinaru (i pioniru –
čoveku koji je prvi otkrio njegove omiljene Glavonje) u njegovom radu,
nađubrena uz to dobrom dozom častoljubija. Gluposti. Zašto mi u tom slučaju daje
lažnu adresu? A možda i nije lažna? Ali ako nije lažna, onda to znači da se on ne
krije, da ekscelencija nešto brka... I odista, iz čega bi to trebalo da sledi da se Lav
Abalkin krije?
Brzo sam pozvao informatorijum, saznao broj i telefonirao u »Osinušku«,
paviljon broj šest. Niko nije odgovarao. Kako je i trebalo pretpostavljati.
Dobro, okanimo se barem za sada toga. Dalje. Šta je bilo najvažnije u našem
razgovoru? Uzgred budi rečeno, jednom se umalo nisam izbrbljao. Za tako nešto
je malo samome sebi odgristi jezik. »Pa vi barem morate shvatiti šta to znači –
desant grupe flote ʼC’!« »Interesantno, odakle vi to, Mak, znate za grupu flote ʼC’
i kako ste uopšte zaključili da ja u stvari o svemu tome išta znam?« Razume se,
ništa od svega toga on ne bi rekao, ali bi pomislio i sve bi shvatio. I posle tako
sramne provale meni bi u stvari preostajalo samo jedno jedino – da odista odem u
novinarstvo... Dobro de, nadajmo se da ništa nije zapazio. On takođe nije imao baš
toliko mnogo vremena da analizira i ocenjuje svaku reč. Očigledno je i jasno da je
hteo da postigne nekakav svoj cilj, a sve ostalo, što sa tim ciljem nije imalo veze,
jednostavno je propuštao pored ušiju...
Ali – šta je to samo hteo da postigne? Zašto je pokušavao da meni pripiše
svoje zasluge, a uz to još i zasluge samoga Komova? I, što je najvažnije, kako se
to kaže – upravo u čelo, samo što smo se pozdravili... Moglo bi se pomisliti da
odista širim legende o svom prioritetu, kao da upravo meni i samo meni pripadaju
sve fundamentalne ideje u vezi sa Glavonjama, kao da sam ja to sam sebi sve
prisvojio, a on je to, eto, saznao i stavlja mi lepo na znanje da sam obično đubre.
U svakom slučaju, osmejak mu je bio dvosmislen... Ali to su sve same gluposti!
To, da sam upravo ja otkrio Glavonje danas zna samo najuži krug stručnjaka, a i
oni su to sigurno već odavno zaboravili, jer im to jednostavno nije potrebno...
Gluposti i idiotluci, samo se po sebi razume. Činjenica međutim ostaje
činjenica: upravo mi se telefonom javljao Lav Abalkin i obavestio me da sam po
njegovom mišljenju osnivač i utemeljivač savremene nauke o Glavonjama upravo
ja, novinar Kamerer. Nešto važnije od toga naš razgovor nije ni sadržavao. Sve
ostalo je – obično trabunjanje. No, uza sve tu je još i lažna, prema svemu, adresa
na kraju razgovora...
Samo se po sebi razume da se nameće još jedna verzija. Bilo mu je, eto,
apsolutno svejedno o čemu će da priča. Mogao je sebi da dopusti da govori bilo
kakve budalaštine, jer mi je telefonirao samo zbog toga da bi me video. Učitelj ili
Maja Glumova su mu rekli: za tebe se interesuje nekakav Maksim Kamerer.
»Odista?«, pomislio je Lav koji se inače krije. »Odista, čudno! Samo što sam
stigao na Zemlju, a za mene se interesuje Maksim Kamerer. A ja sam poznavao
Maksima Kamerera. Šta je to? Koincidencija? Lav Abalkin ne veruje u
koincidencije. Daj da telefoniram tom čoveku i vidim da li je to odista Maksim
Kamerer, u prošlosti Mak Sim... A ako je to odista on, da vidimo kako će se
ponašati...«
Osetio sam da je to bio pun pogodak. On telefonira i za svaki slučaj
isključuje sliku. Za slučaj ako je NISAM Maksim Kamerer. On vidi mene. Ne bez
čuđenja, sigurno, ali zato sa očiglednim olakšanjem. To je najobičniji Maksim
Kamerer, kod njega je žurka, veselo je, bučno, nema apsolutno ničeg sumnjivog.
Pa šta, u tom slučaju mogu i da izmene desetak beznačajnih rečenica, može i
sastanak da se zakaže, a on, Ljova, može i da nestane...
Međutim, to nije bila cela istina i nije bila samo istina. Postoje dve
nelogičnosti. Kao prvo – zašto mu je u tom slučaju uopšte bilo potrebno da
zapodene razgovor? Pogledao bi, poslušao malo, ubedio se da sam ja odista ja i
srećno bi se isključio. Slučajnost, neko je pogrešio. I to bi bilo sve.
Kao drugo – ja se takođe nisam baš juče rodio. Video sam da on jednostavno
ne razgovara sa mnom. On još i pažljivo prati moje reagovanje. Hteo je da se ubedi
da sam ja odista ja i da ću na određeni način da reagujem na njegove reči. On
govori očigledne nesuvislosti i pažljivo prati kao na njih reagujem ja... I ponovo –
nelogično. Na očigledne nesuvislosti svi ljudi reaguju na istovetan način. Znači,
ili ja rasuđujem nepravilno, ili... ili sa Abalkinovog gledišta te nesuvislosti uopšte
nisu nesuvislosti. Iz nekih, meni potpuno nejasnih razloga, Abalkin dopušta da je
moja uloga u proučavanju Glavonja bila odista izuzetno velika. On mi telefonira
da bi proverio tu svoju verziju, i po mojoj se reakciji ubeđuje da ta njegova
pretpostavka nije tačna.
Logično jeste, ali je ipak nekako čudnovato. Kakve veze sa svim tim imaju
Glavonje? I, sve u svemu, u životu Lava Abalkina Glavonje su odigrale odista
značajnu ulogu, možemo to otvoreno da kažemo... Stop!
Ako bi mi sada neko predložio da izložim ukratko suštinu biografije tog
čoveka, očigledno da bih rekao otprilike ovako: njemu se dopadalo da radi sa
Glavonjama, on najviše od svega ne svetu voli da radi sa Glavonjama, on je već
veoma uspešno radio sa Glavonjama, ali mu zbog nečega nisu dopustili da radi sa
Glavonjama... Đavo ga odneo, a zar bi to bilo čudno, kada bi ga konačno izdalo
strpljenje i kada bi jednostavno pljunuo na taj svoj štab »C« i na KOMKON, na
disciplinu, kada bi pljunuo na sve to i vratio se na Zemlju, đavo neka ga nosi, da
jednom zasvagda razjasni zašto mu to ne dopuštaju da se bavi stvarima koje voli,
ko mu to – lično – smeta celoga života, koga bi on to mogao da okrivi za
uništavanje planova koje je gajio, za svoje gorko neshvatanje onoga što se dešava,
za petnaest godina koje je utrošio na nemerljivo težak rad koji nije baš voleo...
Eto, zato se i vratio!
Vratio se i odmah naleteo na moje ime. I setio se da sam ja bio mentor
njegovog prvog rada sa Glavonjama, i zaželeo da sazna da nisam možda
učestvovao u tom besprimernom udaljavanju čoveka od posla koji voli, i saznao
je na ne baš tako lukav način da nisam, nisam učestvovao – bavio sam se,
ispostavlja se, odbijanjem desanta i sve u svemu nisam baš bio na liniji onoga što
se događalo.
Eto kako bi mogao da se objasni današnji razgovor. Ali samo taj razgovor i
ništa više. Ni mračna istorija sa Tristanom, ni nerazumljiva istorija sa Majom
Glumovom, ni tim pre razlog zbog koga je Lav Abalkin morao da se krije – sve to
ovom hipotezom nije moglo da se objasni. Do vraga, da je moja hipoteza ispravna,
Lav Abalkin bi sada morao da se šetka po KOMKON-u i obara sa nogu ljude koji
su ga uvredili i to i desno i levo – kao impulsivan čovek, sa umetničkom nervnom
organizacijom. Uostalom, nečeg zdravog u mojoj hipotezi ipak je i bilo, i
pojavljivala su se nekakva čisto praktična pitanja. Odlučio sam da ih postavim
ekscelenciji, ali je prvo trebalo telefonirati Sergeju Pavloviču Fedosejevu.
Bacio sam pogled na sat: 21.51. Nadajmo se da starac još nije otišao na
spavanje.
I odista, ispostavilo se da starac još nije bio legao. Sa nekakvom
nedoumicom, kao da me nije prepoznao, posmatrao je sa ekrana novinara
Kamerera. Novinar Kamerer je počeo da se izvinjava što se javlja u nevreme.
Izvinjenja su bila prihvaćena, ali izraz nedoumice starcu nije nestao sa lica.
– Imam samo dva-tri pitanja, Sergeju Pavloviču – rekao je novinar Kamerer
zabrinuto. – Jer, vi ste videli Abalkina?
– Da. Dao sam mu vaš broj telefona.
– Izvinite, Sergeju Pavloviču... Samo što mi se javljao... i razgovarao je sa
mnom nekako čudno... – Novinar Kamerer je jedva nekako uspevao da pronađe
potrebne reći. – Stekao sam utisak... Shvatam da su to, najverovatnije, gluposti,
ali svašta se može desiti. Na kraju krajeva, on je mogao nepravilno da vas shvati...
Starac se trgao.
– U čemu je stvar? – upitao je.
 – Vi ste mu pričali o meni... O našem razgovoru...
– Prirodno. Ne shvatam vas. Zar nije trebalo da mu kažem?
– Ne, ne, stvar uopšte nije u tome. On vas je očigledno pogrešno shvatio.
Zamislite, on i ja se nismo videli petnaest godina. I eto, samo što smo se pozdravili,
a on je sa nekakvim bolesnim sarkazmom počeo da me hvali za... Da budem kraći,
on me je faktički optužio da ja pretendujem na njegov prioritet u radu sa
Glavonjama! Uveravam vas, bez i najmanjih osnova za tako šta... Shvatite me, u
vezi sa tim pitanjem ja istupam čisto kao novinar, kao popularizator, i ništa više
od toga...
– Stanite, stanite, mladiću! – Starac je digao ruku. – Smirite se, molim vas.
Razume se da mu ništa nalik na tako šta nisam govorio. Ako ni zbog čega drugoga,
a ono zbog toga što se u to uopšte ne razumem...
– Ali... možda... možda ste nedovoljno precizno formulisali...
– Stanite, pa ja ništa nalik na to uopšte nisam ni formulisao! Rekao sam mu
da neki novinar Kamerer piše knjigu o njemu i da mi se obratio sa molbom da mu
dam materijal o njemu. Broj telefona novinara je taj i taj. Javi mu se. To je bilo
sve. To sam mu samo rekao.
– E, u tom slučaju ništa mi nije jasno – rekao je novinar Kamerer skoro
očajnički. – U prvi sam mah zaključio da vas je pogrešno shvatio, ali to nije tako...
onda jednostavno ne znam... U tom slučaju je u pitanju nekakva bolest. Nekakva
manija. I, sve u svemu, ti progresori se možda ponašaju sasvim dostojanstveno
kada rade, ali se na Zemlji u potpunosti raspuštaju... Nervi im popuštaju, šta li...
Starac je prekrio oči veđama.
– De, de, znate... Na kraju krajeva, nije isključeno da me Ljova nije dobro
shvatio... ili tačnije – da me nije saslušao do kraja. Naš razgovor je bio površan, ja
sam žurio, duvao je jak vetar, jele su jako hučale, a ja sam vas se setio u
poslednjem trenutku.
– Ne, ne, ne želim da kažem tako nešto... počeo je da se povlači novinar
Kamerer. Moguće je da sam ja pogrešno shvatio Ljovu... Znate, pored svega
ostalog, potresao me je i njegov izgled... Jako se promenio, postao nekako zao...
Zar vam se to nije takođe učinilo, Sergeju Pavloviču?
Da, Sergeju Pavloviču se to isto tako učinilo. Podstrekavan i prinuđivan ne
baš tako dobro skrivenom uvredom prostodušno-druželjubivog novinara
Kamerera, on je postupno i veoma zbunjeno, stideći se svog učenika i nekakvih
svojih misli, ispričao sve po redu.
Negde u 17.00 P. S. Fedosejev je glajderom napustio svoje imanje
»Komarčići« i krenuo prema Sverdlovsku, gde je imao zakazan sastanak nekakvog
kluba. Kroz petnaest minuta ga je napao i naterao da aterira u potpuno divljoj
jelovoj šumi glajder koji se sam bog zna kako i odakle tu stvorio, a kojim je
pilotirao Lav Abalkin. Na poljani među jelama koje su hučale, između njih je došlo
do kratkog razgovora, konstruisanog od strane Lava Abalkina po dobro poznatoj
shemi.
Samo što su se pozdravili, ne dopustivši starom učitelju ni da otvori usta i
ne gubeći vreme na zagrljaje, on je sarkastično počeo da se zahvaljuje starcu.
Podsmešljivo se zahvaljivao nesrećnom Sergeju Pavloviču za one neverovatne
napore koje je ovaj navodno uložio da bi ubedio Komisiju za raspoređivanje da
uputi apsolventa Abalkina ne u Institut zoopsihologije, gde je apsolvent iz
sopstvene gluposti i neiskustva imao nametu da stupi, već u školu za progresora,
a ti napori su bili krunisani blistavim uspehom i načinili su dalji život Lava
Abalkina srećnim i mirnim.
Potreseni starac je za tako drsko izvrtanje istine opalio, sasvim prirodno,
svom bivšem učeniku šamarčinu. Dovevši ga na taj način u odgovarajuće stanje
stupora i napete pažnje, on mu je mirno objasnio da je sve u stvari bilo obrnuto.
Upravo je on, S. P. Fedosejev, gurao Lava Abalkina u zoopsihologiju, već se bio
i dogovorio o njegovom upisu u Institutu i dao Komisiji odgovarajuće preporuke
za to. Upravo je on, S. P. Fedosejev, saznavši za, po njegovom mišljenju, glupavu
odluku Komisije, usmeno i pismeno protestovao protiv te odluke sve do
Regionalnog presvetog saveta. I upravo je on, S. P. Fedosejev, na kraju bio pozvan
u Evroazijski sektor i dobio tamo preko nosa kao nekakav dečačić za pokušaj
nedovoljno kvalifikovane dezavuacije odluke Komisije za raspoređivanje.
(»Tamo su mi pokazali zaključak četiri eksperta i kao dva puta dva dokazali da
sam – obična stara budala, a da je u pravu, ispostavlja se, predsednik Komisije za
raspoređivanje, doktor Serafimovič...«).
Kada je stigao do toga, starac je ućutao.
– Kako je reagovao na to? – usudio se da upita novinar Kamerer.
Starac je tužno počeo da pomiče usne.
– Ta budalina mi je poljubila ruku i pojurila ka svom glajderu.
Poćutali smo malo. A onda je starac dodao:
– Eto, tada sam se upravo i setio vas... U stvari, meni se učinilo da on na to
nije uopšte obratio pažnju... Možda je trebalo da mu ispričam o vama malo
detaljnije, ali mi u tom času nije bilo do toga... Zbog nečega mi se učinilo da ga
više nikada neću videti...

2. juni 78. godine. KRATAK RAZGOVOR

 Ekscelencija je bio kod kuće. Sedeo je za pisaćim stolom u strogom crnom
kimonu, i bavio se svojim omiljenim hobijem: razgledao je lupom nekakvu
nakaznu kolekcionarsku statuetu.
– Ekscelencijo – rekao sam – moram da znam da li je Lav Abalkin
uspostavljao na Zemlji kontakte sa još nekim?
– Jeste – rekao je ekscelencija i pogledao me, kako mi se barem učinilo, sa
interesovanjem.
– Mogu li da saznam sa kim to?
– Možeš. Sa mnom.
Ostao sam bez reči. Ekscelencija je malo sačekao, a onda naredio:
– Izveštavaj.
Podneo sam izveštaj. Oba razgovora – doslovno, svoje zaključke – ukratko,
a na kraju sam dodao još i to da po mome treba očekivati da Abalkin u najskorije
doba stupi u vezu sa Komovom, Raulingsonom, Gorjačevom i drugima, koji su na
ovaj ili onaj način povezani sa njegovim radom sa Glavonjama. A isto tako i sa
doktorom Serafimovičem – tadašnjim predsednikom Komisije za raspoređivanje.
Pošto je ekscelencija ćutao i nije spuštao glavu, dopustio sam sebi da postavim
pitanje:
– Da li bih mogao da saznam o čemu je razgovarao sa vama? Moram priznati
da me je začudilo što je uopšte stupao u vezu sa vama.
– Čudi te to... Mene takođe. Ali do razgovora među nama nije došlo. Izveo
je istu stvar kao i sa tobom: nije uključio sliku. Pogledao me je, sigurno prepoznao
i isključio se.
– A zašto mislite da je to bio upravo on?
– Zato što se povezao sa mnom na kanalu koji je znao jedan jedini čovek.
– Pa možda je taj čovek...
– Ne, to je nemoguće... Što se pak tiče tvoje hipoteze, ona je neodrživa. Lav
Abalkin je postao izuzetan rezident, voleo je svoj posao i ne bi ga promenio ni za
šta na svetu.
– Iako mu je po tipu nervne organizacije bilo kontraindikovano da postane
progresor...
– To ne spada u tvoju kompetenciju – rekao je ekscelencija resko. – Ne
udaljavaj se od teme. Prelazimo na stvar. Naređenje da se Abalkin pronađe i prati
– povlačim. Idi po njegovim tragovima. Želim da znam gde je bio, sa kim se sretao
i o čemu je pričao.
– Jasno. A ako ipak naletim na njega?
 – Uzećeš od njega intervju za svoju knjigu. A posle ćeš me izvestiti. Ni
manje ni više od toga.

2. juni 78. godine. PONEŠTO O TAJNAMA

Oko 23.30 istuširao sam se na brzinu, bacio pogled u spavaću sobu i uverio
se da Alena hrče i ne zna gde je. Tada sam se vratio u kabinet.
Odlučio sam da počnem od Ščekna. Ščekn, prirodno, nije Zemljanin, nije ni
humanoid, i zato je bilo potrebno sve moje iskustvo i celokupna moja veština u
ophođenju sa informacionim kanalima, da bih došao do podataka koje sam dobio.
Moram da primetim u zagradi da većina mojih istoplanetaraca pojma nema o
realnim mogućnostima osmog (a možda sada već i devetog?) čuda sveta – Velikog
sveplanetnog informatorijuma. Dopuštam u potpunosti da ni ja, i pored
celokupnog svog iskustva i sve svoje veštine, nemam prava da pretendujem na
savršenu sposobnost korišćenja njegovom neobuhvatnom memorijom.
Postavio sam jedanaest pitanja – tri su, kako se ispostavilo, bila suvišna i –
kao rezultat sam dobio sledeću informaciju o Glavonji po imenu Ščekn.
Njegovo puno ime bilo je, kako se ispostavilo, Ščekn Itrč. Od sedamdeset i
pete godine do dana današnjeg član je stalne misije naroda Glavonja na Zemlji.
Sudeći po njegovim funkcijama iz neposredne veze sa zemaljskom
administracijom, on je bio nešto nalik na prevodioca-referenta misije, a pravi
njegov položaj bio je nepoznat, jer su uzajamni odnosi unutar kolektiva misije bili
za Zemljane tajna sa sedam pečata. Sudeći po nekim podacima, Ščekn se nalazio
na čelu nečeg nalik na porodičnu ćeliju unutar misije, pri čemu do dana današnjeg
niko nije uspeo da sazna ni njeno brojno stanje ni sastav, a ti su faktori između
ostalog igrali izuzetno važnu ulogu prilikom rešavanja čitavog niza veoma važnih
pitanja čisto diplomatskog karaktera.
Sve u svemu, faktičkih je podataka o Ščeknu, kao i o misiji u celosti, bilo
prikupljeno više nego dovoljno. Neki od tih podataka bili su zapanjujući, ali su svi
oni sa vremenom postajali protivurečni u odnosu na nove činjenice, ili su pak bili
u potpunosti opovrgavani daljim posmatranjima. Izgleda da je naša ksenologija
bila sklona tome da digne (ili spusti – kako se kome dopada) ruke pred tom
zagonetkom. I mnogi, veoma pristojni ksenolozi pridružili su se Raulingsonovom
mišljenju, koji je još pre deset godina, u trenutku slabosti rekao: »Po mome, oni
od nas jednostavno prave budale...!«
Uostalom, sve me se to malo ticalo. Bilo je potrebno samo da ne zaboravim
te Raulingsonove reči.
 Misija se nalazila na reci Telon u Kanadi, severozapadno od Bejker-lejka.
Glavonje su, ispostavlja se, uživali punu slobodu kretanja, pri čemu su je obilato
koristili iako nisu priznavali nikakav transport, sa izuzetkom nulta-T transporta.
Rezidencija za misiju bila je sagrađena strogo prema projektu koji su dali same
Glavonje, ali su zadovoljstvo da se nastane u njoj Glavonje učtivo odbile, i smestili
se unaokolo u podzemnim prostorijama koje su sami sagradili, običnim jezikom
govoreći, smestili su se u stvari po jazbinama. Telekomunikacije nisu priznavali i
propali su napori naših inženjera, koji su instalirali videoaparaturu koja je bila
specijalno prilagođena njihovom sluhu, vidi i rukovanju. Glavonje su priznavali
samo lične kontakte. A to je značilo da ću morati da letim u Bejker-lejk.
Završivši na taj način sa Ščeknom, odlučio sam da ipak pronađem doktora
Serafimoviča. Uspeo sam to da uradim bez nekakvih posebnih poteškoća, to jest,
uspeo sam da dobijem informaciju o njemu. On je, ispostavilo se, umro pre
dvanaest godina u sto osamnaestoj godini. Doktor pedagogije, stalni član
Evrazijskog prosvetnog saveta, član Svetskog saveta za pedagogiju Valerij
Markovič Serafimovič. Šteta, odista.
Prihvatio sam se Korneja Jašmaa. Progresor Kornej Janovič Jašmaa već
pune dve godine živeo je u vili »Logor Jana« na desetak kilometara severno od
Antonova, u privolškoj stepi. Uz njegovo ime nalazio se dugačak spisak zasluga,
iz koga se jasno videlo da je celokupna njegova profesionalna delatnost bila
povezana sa planetom Giganda. Očigledno da je bio izuzetno značajan progresor
i neumoran teoretičar u oblasti eksperimentalne istorije, ali su svi detalji njegove
karijere u jednom trenu izleteli iz moje glave, čim su od mene dospele dve na oko
neupadljive okolnosti.
Prvo: Kornej Janovič Jašmaa bio je posmrče.
Drugo: Kornej Janovič Jašmaa je rođen 6. oktobra 38. godine. Roditelji
Korneja Jašmaa nisu međutim, bili članovi grupe »Jormala«, već bračni par koji
je tragično poginuo za vreme eksperimenta »Ogledalo«.
Nisam poverovao sopstvenom pamćenju i odmah sam bacio pogled u
fasciklu. Sve je bilo tačno. I nigde se nije, razume se, dela cedulja na čijoj se
poleđini nalazio arapski tekst: »... susrela dvojica naših blizanaca. Uveravam te –
apsolutna slučajnost...« Slučajnost. No, tamo kod njih, na Gigandi to možda i jeste
slučajnost: Lav Abalkin, posmrče, rođen 6. oktobra 38. godine, susreo se sa
Kornejem Jašmaa, posmrčem, rođenim 6. oktobra 38. godine... A kod mene, da li
je to isto tako koincidencija? »Blizanci«. Od različitih roditelja. »Ako ne veruješ,
pogledaj u 07 i 11«. Tako. »07« nalazi se preda mnom. Znači, negde u nedrima
našeg odseka postoji još i »11«. I, sasvim je logično onda pretpostaviti da postoji
i »01«, »02« i tako dalje... Uzgred budi rečeno, treba odmah da dobijem minus,
kada nisam odmah obratio pažnju na tu čudnu šifru: »07«. Predmeti se kod nas
(razume se, ne u fasciklama, već u kristalozapisu) označavaju ili fantastičnim
spojem slova, ili nazivima predmeta...
I još nešto, kakav je to kakav je to eksperiment »Ogledalo«? Nikada za njega
nisam ni čuo... Ta misao je promakla nekako kao u drugom planu, i otkucao sam
zahtev u BVI tako reći mahinalno. Odgovor me je začudio: INFORMACIJE
SAMO ZA STRUČNJAKE. POKAŽITE VAŠU DOZVOLU. Otkucao sam šifru
svoje dozvole i ponovio pitanje. Ovoga puta kartica sa odgovorom iskočila je sa
zakašnjenjem od nekoliko sekundi: INFORMACIJA SAMO ZA STRUČNJAKE.
POKAŽITE VAŠU DOZVOLU. Eto ti pa na! Prvi put u mojoj praksi dozvola
KOMKON-2 nije bila dovoljna za dobijanje informacije od BVI.
I tada sam jasno osetio da sam prekoračio granice svojih kompetencija.
Najednom sam shvatio da se preda mnom nalazi – ogromna i mračna tajna, da se
sudbina Abalkina sa svim njenim zagonetkama i nejasnoćama ne svodi samo i
jednostavno na tajnu ličnosti Abalkina – ona se prepliće sa sudbinama mnoštva
drugih ljudi, tako da ja jednostavno nemam prava da se petljam u to, ni kao radnik,
a ni kao čovek.
Samo se po sebi razume da stvar uopšte nije bila samo u tome, što je BVI
odbijao da mi da informaciju o nekakvom eksperimentu pod nazivom »Ogledalo«.
Bio sam više nego siguran da taj eksperiment nema, niti može da ima bilo kakve
veze sa nekakvom tajnom. Odbijanje BVI predstavljalo je u stvari šamarčinu koja
je trebalo da me natera da barem bacim pogled unazad. Ta ćuška kao da mi je malo
razbistrila um. Odmah sam povezao međusobno sve – i čudnovato ponašanje
Jadvige Lekanove, i neobičan nivo tajanstvenosti, i neuobičajenost tog »skrovišta
dokumenata« i nesvakidašnjost šifre, i ekscelencijino odbijanje da me posveti u
tok svih događaja, pa čak i njegova polazna naredba da ne stupam sa Abalkinom
u bilo kakve kontakte... A sada tome treba još dodati i to – fantastičnu
koincidenciju okolnosti i datuma pojave na svet Lava Abalkina i Korneja Jašmaa.
Tajna je postojala. Lav Abalkin je bio sam deo te tajne. I sada sam shvatio
zašto je ekscelencija poverio taj slučaj upravo meni. Sigurno su postojali ljudi koji
su bili u potpunosti posvećeni u tajnu, ali oni, očigledno, nisu odgovarali za
vođenje istrage. Bilo je dosta ljudi koji bi tu istragu sproveli kao i ja, pa čak možda
i bolje od mene, ali je ekscelencija očigledno shvatao da će istraga ranije ili kasnije
dospeti do tajne, i tu je bilo važno da čovek bude dovoljno pažljiv i da se na vreme
zaustavi. Ali ako bi čak tokom istrage tajna bila i razotkrivena, bilo je važno da
tom i takvom čoveku ekscelencija veruje kao sebi samome.
A tajna Lava Abalkina – to je uz sve još i tajna ličnosti! To je već opasno.
Najmračnija od svih tajni koju je uopšte moguće i zamisliti – o njoj ništa ne sme
da zna čak ni sama ličnost... Najprostiji primer: informacija o neizlečivoj bolesti
ličnosti. Složeniji primer: tajna pogreške, obavljene u neznanju, a koja je za sobom
povukla nesagledive i nepopravive posledice, kako se to desilo u prastara vremena
sa carom Edipom...
No pa šta, ekscelencija je načinio pravilan izbor. Ne volim tajne. U naše
doba i na našoj planeti sve tajne, po mome mišljenju, zaudaraju na nekakvu gadost.
Moram priznati da su mnoge od njih senzacionalne i da su u stanju da potresu
uobrazilju, ali meni lično uvek je neprijatno kada se u njih upućujem, a još je
neprijatnije – posvećivati u njih ljude sa strane, koji ni za šta nisu krivi. Kod nas,
u KOMKON-2, većina saradnika pridržava se tog pravila, i sigurno upravo zbog
toga kod nas izuzetno retko dolazi do oticanja informacija. Ali moja gadljivost
prema tajnama, prema svemu, ipak premašuje prosečnu normu. Ja se čak trudim
da nikada ne upotrebljavam prihvaćeni termin »razotkriti tajnu«, i obično kažem
»otkopati tajnu«, i sam sebi izgledam pri tome kao asenizator u najdirektnijem
smislu te reči.
Eto, kao sada, na primer...

IZ IZVEŠTAJA LAVA ABALKINA

... U pomrčini grad postaje nekako spljošten, kao na starinskim gravirama.

Nejasno svetluca plesan u dubini crnih prozorskih otvora, a po retkim skverovima
i travnjacima svetlucaju male nepomične duge – to su se preko noći otvorili
cvetovi nepoznatih svetlećih biljnih vrsta. Oseća se slab miris koji razdražuje. Iza
krovova se pomalja i počinje da visi nad bulevarom mesec – ogroman nazubljeni
srp, koji je prekrio grad neprijatnom narandžastom svetlošću.
Ščekn oseća prema tom mesecu neobjašnjivu odbojnost. Neprestano baca
prezrivi pogled na njega i svaki put pri tom grozničavo otvara i zatvara čeljusti,
kao da želi da počne da zavija a onda uspeva da se uzdrži. To je utoliko pre
čudnovato što je na njegovom rodnom Sarakšu mesec nemoguće videti zbog
atmosferske refrakcije, a prema zemaljskom mesecu on se uvek odnosio
ravnodušno, koliko mi je barem to poznato.
Posle toga primećujem decu.
Dvoje ih je. Držeći se za ruke lagano koračaju po trotoaru, trudeći se pri
tome da se drže senke. Idu istim pravcem kojim idemo Ščekn i ja. Sudeći po odeći
– dečaci su. Jedan je viši, star oko osam godina, a drugi sasvim mali, ima četiri ili
pet godina. Po svoj prilici, upravo su izišli iz neke bočne uličice, jer bih ih inače
zapazio još izdaleka. Idu već odavno, koračaju više od jednog sata, jedva pomiču
nogama... Mlađi uopšte ne ide, on se vuče, držeći se za ruku starijeg. Starijem se
na širokom remenu preko ramena klati pljosnata torba, on je neprekidno namešta,
a ona ga udara po kolenima.
 Translator suvoparnim glasom ravnodušno prevodi: »Umoran sam, bole me
noge... Idi, kada ti se kaže... Idi... Loš si ti čovek... Sam si loš, ogavan čovek...
Zmija sa ušima... Sam si pacovski rep koji nije za jelo...« Tako. Zaustavili su se.
Mlađi izvlači svoju ruku iz ruke starijeg i seda. Stariji ga diže za vrat, ali mlađi
ponovo seda, i tada ga stariji udara po vratu. Iz translatora izleću »pacovi«,
»zmije«, »smrdljive zveri« i ostala flora i fauna. Posle toga mlađi počinje naglas
da jeca i translator u nedoumici ćuti. Vreme je da se umešam.
– Zdravo, deco – govorim samo usnama.
Sasvim sam im prišao, ali me oni zapažaju tek sada. Mlađi momentano
prestaje da cmizdri – posmatra me, široko otvorivši usta. Stariji me takođe
posmatra, ali ispod oka, neprijateljski, i usne su mu čvrsto stegnute. Spuštam se
pred njim na kolena i kažem:
– Ne boj se. Dobar sam. Neću te povrediti.
Znam da lingani ne prenose intonaciju i zato se trudim da biram
najjednostavnije reći koje mogu da smiruju.
– Zovem se Lav – kažem. – Vidim da ste umorni. Hoćete li da vam
pomognem?
Stariji ne odgovara. On me i nadalje posmatra ispod oka – sa velikim
nepoverenjem i oprezno, a mlađi se najednom zainteresovao za Ščekna i ne skida
pogled sa njega – vidi se da istovremeno oseća i strah i da ga Ščekn interesuje.
Ščekn sa najpristojnijim izrazom njuške sedi po strani, okrenuvši na drugu stranu
svoju ogromnu glavu.
– Umorni ste – kažem. – Gladni ste i žedni. Sada ću vam dati nešto ukusno.
I u tom času stariji počinje da urla. Oni uopšte nisu umorni, i ne treba im
ništa ukusno. Sada će on izići na kraj sa tom pacolikom zmijom, i krenuće odmah
dalje. A ako im neko bude smetao, dobiće metak u stomak. Eto tako.
Odlično. Niko se čak i ne sprema da im smeta. A kuda su se zaputili.
Kuda treba, tamo su se i zaputili.
A ipak? Ako idu u istom pravcu? Tada bi zmija mogla da se ponese na
ramenu...
Na kraju se sve sređuje. Pojedene su četiri table čokolade i popijene dve
čuturice tonizatora. U malena usta sliva se pola tube voćne mase. Pažljivo se
proučava Lavov šareni kombinezon i (posle kraćeg, ali izuzetno energičnog spora)
dozvoljava se da se jednom (samo jednom!) pomiluje Ščekn (ali ni u kom slučaju
po glavi, već samo po leđima). Na brodu kod Vanderhuzea svi ridaju od sreće i
čuje se glasno podvriskivanje.
Dalje se razjašnjuje sledeće.
 Dečaci su – braća, stariji se zove Ijadrudan, a mlađi – Pritulatan. Živeli su
dosta daleko odavde (ne mogu da preciziraju mesto) sa ocem u ogromnom belom
domu sa bazenom u dvorištu. Donedavno su sa njima živele i dve tetke i još jedan
brat – najstariji, imao je osamnaest godina – ali su svi pomrli. Posle toga otac ih
nikada nije vodio sa sobom kada je odlazio po hranu, uvek je odlazio sam, a ranije
su odlazili svi zajedno, cela porodica. Unaokolo je bilo mnogo hrane – i tamo, i
tamo, i tamo (ne uspevamo da preciziramo gde). Odlazeći sam, otac je uvek
naređivao: ako se ne vrati do večeri, neka onda uzmu knjigu, iziđu na taj bulevar
tu i idu neprekidno samo napred i napred sve do lepe staklene kuće, koja se
presijava u pomrčini. Ali ne treba ulaziti u tu kuću – treba sesti pored nje i čekati
da dođu ljudi i odvedu ih tamo, gde će biti i tata, i mama, i svi ostali. Zašto noću?
Zato što noću na ulicama nema loših ljudi. Oni su tamo samo preko dana. Ne,
nikada ih nismo videli, ali smo mnogo puta čuli kako zvone praporci, kako pevaju
pesmice i mame nas iz kuće. Tada bi otac i stariji brat uzimali puške i ispaljivali
im po metak u stomak... Ne, više nikoga ne znaju i nisu ni videli. Istina, nekada
davno kod njih su u kuću dolazili nekakvi ljudi sa puškama i po čitave dane su
diskutovali s ocem i starijim bratom, a posle su se i mama i obe tetke mešale u
razgovor. Svi su uglas vikali, ali bi ih, razume se, sve nadjačao otac, i ti su ljudi
otišli i više se nikada nisu vratili...
Mali Pritulatan odmah počinje da spava, čim ga podižem na krkaču.
Ijadrudan, suprotno, odbija bilo kakvu pomoć. Dopustio mi je samo da mu bolje
namestim njegovu torbu sa knjigom i sada korača sa ponosnim izrazom lica pored
mene, strpavši ruke u džepove. Ščekn trči napred, ne učestvujući u razgovoru.
Celim svojim izgledom pokazuje svoju potpunu ravnodušnost prema onome što
se dešava, ali, u stvari, on je zaintrigiran kao i svi mi, zaintrigiran očiglednom
pretpostavkom da je cilj dečaka – nekakva osvetljena zgrada – upravo isti onaj
objekat »Mrlja-96«.
... Šta je napisano u knjizi – Ijadrudan ne ume da prepriča. U tu su knjigu
odrasli svakoga dana beležili sve ono što im se događalo. Kako je Pritulatana ujeo
otrovni mrav. Kako je voda najednom počela da ističe iz bazena, ali ju je otac
zaustavio. Kako je tetka umrla – otvarala je konzervu, mama je bacila pogled na
nju, a tetka je već bila mrtva... Ijadrudan tu knjigu nije čitao, on loše čita i ne voli
da čita, on nije posebno nadaren. Pritulatan je taj koji je nadaren, ali je još malen
i ništa ne shvata. Ne, nikada im nije bilo dosadno. Kako bi i moglo da im bude
dosadno u kući sa pet stotina i sedam prostorija? A svaka je soba bila puna raznih
čudnovatih stvari, pa čak i takvih da im čak ni otac nije mogao da kaže odakle su
i čemu služe. Samo, eto, tamo nije bilo ni jedne jedine puške. Puške su sada –
retkost. U susednoj kući bi još možda nekako i mogla da se pronađe poneka puška,
ali otac nije dozvoljavao da se puca. Govorio je da je to nepotrebno. Eto, kada
odemo do kuće što sija i kada nas dobri ljudi, koji će nas tamo dočekati, odvedu
kod mame, tamo ćemo već moći da pucamo koliko nam duša bude želela... A
možda ćeš ti biti taj koji ćeš nas odvesti do mame? Zašto onda nemaš pušku? Ti
jesi dobar čovek, ali nemaš pušku, a otac je govorio da svi dobri ljudi imaju
puške...
– Ne – rekao sam. – Neću umeti da te odvedena do mame. Ja sam ovde tuđin
i sam bih takođe želeo da se nađem sa dobrim ljudima.
– Šteta – kaže Ijadrudan.
Izlazimo na trg. Objekat »Mrlja-96«, u blizini, nalik je na gigantsku
starinsku kutiju od plavičastog kristala, i u svoj svojoj varvarskoj veličanstvenosti
svetluca se bezbrojnim dragim i poludragim kamenjem. Ujednačena belo-
plavičasta svetlost obasjava je iznutra, osvetljavajući ispucao, crnim korovom
prorastao asfalt i mrtve fasade zgrada koje opkoljavaju trg. Zidovi tog čudnovatog
zdanja potpuno su prozračni i iznutra se presijava i preliva veseo haos crvene,
zelene i žute svetlosti, tako da čovek i ne zapaža odmah ogroman ulaz, širom
otvoren, do koga vodi nekoliko niskih stepenika.
– Igračke...! – blaženo šapće Pritulatan i počinje, vrpoljeći se, da silazi sa
mene.
Tek sada shvatam da kutija nije ispunjena dragocenostima već raznobojnim
igračkama, stotinama i hiljadama raznobojnih, izuzetno grubo urađenih igračaka
– nesrazmerno velikih, jarkim bojama obojenih lutaka, odvratnih drvenih
automobila, i ogromnim brojem nekakvih raznobojnih sitnih igračaka, koje je čak
teško i razaznati na ovolikoj razdaljini.
Mali i sposoban Pritulatan odmah počinje da dosađuje i moljaka da se svi
odmah uputimo u tu čarobnu zgradu, nije važno što tata nije rekao da to činimo,
navratićemo tamo samo na trenutak, uzećemo onaj kamion tamo i odmah ćemo
početi da čekamo dobre ljude... Ijadrudan pokušava da ga prekine, prvo rečima, a
kada to ne pomaže, povukavši ga za uvo, i u tom času cmizdrenje postaje
nezadrživo. Translator ravnodušno izbacuje u okolni prostor čitavu vreću »zmija
sa pacovskim ušima«, a Vanderhuze ljutito gunđa, zahtevajući da ga smirimo i
utešimo, i najednom je zavladao tajac – umuknuo je čak i sposobni Pritulatan.
Kraj obližnjeg ugla najednom se pojavljuje onaj starosedelac sa puškom od
malopre. Meko i nečujno koračajući po plavičastim odsjajima, stavivši ruke na
pušku koja mu visi preko grudi, on prilazi pravo deci. Na Ščekna i mene uopšte i
ne obraća pažnju. Čvrsto uzima Pritulatana, koji se smirio, za levu ruku a
Ijadrudana, koji je bukvalno zasjao – za desnu i vodi ih dalje, preko trga, pravo ka
osvetljenoj zgradi – kod mame, kod tate, ka bezgraničnim mogućnostima da
pucaju do mile volje.
 Gledam za njima. Sve kao da je onako kako bi i trebalo da bude, a ipak
istovremeno nešto, nekakva sitnica, nekakva glupost kvari ceo utisak. Nekakva
kap katrana...
– Jesi li prepoznao? – pita me Ščekn.
– Šta to? – odazivam se ljutito, jer nisam u stanju da se oslobodim one
nevidljive trunčice koja mi kvari celokupan utisak.
– Pogasi u toj zgradi svetlosti, i opali jedno desetak puta iz topa...
Skoro da ga i ne čujem. Najednom mi postaje jasna ta trunčica. Domorodac
se udaljava, držeći dečicu za ruke, i ja jasno vidim kako mu se puška njiše na
grudima u takt sa korakom kao nekakvo klatno – levo-desno, desno-levo... Ona ne
može tako da se njiše. Tako nikako ne može da se njiše ovamo-onamo prava puška
sa magacinom, teška najmanje jedno osam kilograma. Tako može da se njiše samo
igračka-puška načinjena od drveta, plastike. Puška tog »dobrog čoveka« nije
prava...
Sa leve strane počinju da padaju cigle, s treskom se raspada, lupivši o trotoar,
prozorski ram. Niz unakaženu fasadu petospratnice, treće od ugla, odozgo nadole,
iskosa, preko crnih provalija prozora klizi ogromna žuta senka – klizi tako lako,
kao da nema težinu, čovek jednostavno da ne poveruje da se posle njenog prolaska
ruše sa fasade čitavi slojevi maltera i polomljene cigle. Vanderhuze nešto viče,
užasno na trgu pište dvoje dece, a senka je već na asfaltu – isto tako bez težine,
poluprozračna, ogromna. Suludo kretanje desetine nogu skoro da se i ne vidi, i u
tom promicanju vidi se tamno, izduženo zglobasto telo koje se nadima i
splašnjava, koje nosi pred sobom visoko dignuta klešta za hvatanje koja kao da su
prekrivena lakom...
Skorčer mi se našao u ruci sam od sebe. Pretvaram se u automatski
daljinomer, koji je obuzet samo time da što pre izmeri razdaljinu između
rakopauka i dečijih figura koje prosto lete preko trga. (Negde se tamo nalazi još i
domorodac sa svojom lažnom puškom, on takođe trči iz petnih sila, jedva malo
zaostajući za decom, ali na njega uopšte i ne obraćam pažnju.) Razdaljina se naglo
smanjuje, sve je u potpunosti jasno, i kada mi se rakopauk nalazi u krstu
daljinomera – pritiskam okidač.
U tom momentu rakopauk je udaljen od mene dvadeset metara. Nisam imao
baš tako često priliku da pucam iz skorčera, ali bio sam više nego potresen
rezultatom. Od crvenoljubičastog bleska gubim za trenutak vid, ali ipak uspevam
da vidim da je rakopauk, moglo bi se reći, jednostavno eksplodirao. U jednom
trenutku. Ceo, u potpunosti, počev od pipaka pa do kraka zadnje noge. Kao
pregrejani parni kotao. Odjekuje nešto nalik na kratku eksploziju groma, eho se
vraća i odjekuje po trgu, a na mestu na kojem se nalazilo čudovište, sada se nalazi
zgusnut, na prvi pogled čak i sasvim opipljiv oblačić bele pare.
 Sve je završeno. Oblak pare počinje da se razilazi uz šištanje, panični povici
i topot nogu smiruju se u dubini tamne uličice, a dragocena kutija paviljona se,
kao da se ništa nije ni desilo, presijava nasred trga svojim pređašnjim varvarskim
sjajem...
– Do vraga, kakav užas – gunđam. – Odakle li su se samo stvorili ovde, na
sto parseka od Pandore?... A šta se to dešava sa tobom: zar ga nisi ponovo osetio?
Ščekn ne uspeva da odgovori. Prolama se puščani pucanj, eho odjekuje po
trgu, i odmah za njim se čuje i drugi pucanj. Negde sasvim blizu. Kao da je iza
ugla. No, jasno je, to je upravo iz uličice u koju su, svi oni zamakli...
– Ščekn, drži na oku levu stranu, ne isturaj nos! – naređujem u trku.
Ne shvatam šta se to tamo, u tom uličici, dešava. Najverovatnije je decu
ponovo napao još jedan rakopauk... Znači, puška ipak nije igračka? I u tom trenu
iz pomrčine uličice izlaze, preprečujući nam put, trojica. I dvojica od njih su
naoružani pravim puškama, i dve cevi su uperene pravo u mene.
Sve se odlično vidi pri plavičastobeloj svetlosti: ogroman sedi starac u sivom
koporanu sa dugmadima koja se presijavaju, a sa njegove obe strane i jedva malo
iza njega – dva stamena momka sa puškama na gotovs, takođe u sivim
koporanima, utegnuti opasačima sa kožnim fišeklijama.
– Jako opasno... kvrcka Ščekn jezikom Glavonja. – Ponavljam: jako...!
Nastavljam korakom, i sa malim naporom prinuđujem samoga sebe da
strpam skorčer u futrolu. Zaustavljam se pred starcem i pitam:
– Šta je sa decom?
Cevi pušaka uperene su pravo u moj stomak. U želudac. Lica momaka su
namrgođena i potpuno nemilosrdna.
– Sa decom je sve u redu – odgovara starac.
Oči su mu svetle i, moglo bi se reći, nekako čak vesele. Na njegovom licu
nema onog izraza mračnjaštva kao kod naoružanih momaka. Sasvim obično,
izborano lice starog čoveka, lice koje čak nije ni lišeno nekakve lepote. Uostalom,
to sve je možda moglo i samo da mi se pričinjava, možda je stvar u tome, što on
umesto puške drži u ruci polirani štap, kojim se lako i nemarno lupka po sari visoke
čizme.
– U koga ste pucali? – pitam.
– U lošeg čoveka – translator prevodi odgovor.
– Vi ste sigurno oni dobri ljudi sa puškama? – pitam.
Starac diže veđe.
– Dobri ljudi? Šta to znači?
Objašnjavam mu ono što mi je objasnio Ijadrudan. Starac klima glavom.
 – Jasno. Da, mi smo upravo ti dobri ljudi.
Razgleda me od glave do nogu. – A vama poslovi, kako vidim, ne idu loše...
Mašina za prevođenje na leđima... I mi smo nekada imali iste takve, samo
ogromne, čitave su sobe zauzimale... A takvo priručno oružje nikada nismo ni
imali. Vešto ste onog lošeg čoveka smakli. Kao iz topa. Jeste li odavno doleteli?
– Juče – odgovorio sam mu.
– A mi, eto, naše letelice nikada nismo ni uspeli da sredimo. Nije imao ko
da ih doteruje. – I opet me sasvim otvoreno razgleda. – Da, junačine ste, nema
govora. A kod nas je ovde, kao što i vidite: potpuno rasulo. Kako ste uspeli?
Odbranili ste se? Ili ste pronašli nekakva sredstva za odbranu?
– Rasulo je kod vas odista potpuno – počeo sam oprezno. – Čitav sam jedan
dan ovde, kod vas, i ipak mi ništa nije jasno...
Jasno je da me smatra za nekog drugog. U prvom trenutku je to možda čak
i bolje. Samo treba biti oprezan, veoma oprezan...
– Znam da ništa ne shvatate – govori starac. – I to je najblaže rečeno
čudnovato. Zar ničeg od svega ovoga kod vas nije bilo?
– Nije – odgovaram. – Tako nečeg kod nas nije bilo.
Starac se najednom prazni dugačkom rečenicom, na koju translator
momentano reaguje: »Jezik nedostupan kodiranju.«
– Ne shvatam – kažem.
– Ne shvatate... A meni se činilo da dosta dobro vladam jezikom Zagorja.
– Ja i nisam odande – objašnjavam. – I tamo nikada nisam ni bio.
– Odakle ste, onda?
Donosim odluku.
– To sada nije važno – govorim. – Nećemo da govorimo o nama. Kod nas je
sve u redu. Nama pomoć nije potrebna. Govorimo o vama. Malo sam toga uspeo
da shvatim, ali mi je jedno jasno: vama je potrebna pomoć. Ali – kakva? Šta vam
je najpre potrebno? I šta se to kod vas uopšte dešava? I dajte da sednemo, ceo sam
dan na nogama. Može li kod vas da se pronađe mestašce gde bi čovek mogao da
sedne i mirno porazgovara?
Jedno vreme je ćutke prelazio pogledom preko moga lica.
– Nećete da kažete odakle ste... – progovorio je konačno. – No pa šta, to je
vaše pravo. Jači ste. Samo, to je glupo. Ionako znam da ste sa Severnog
Arhipelaga. Vas nisu napali samo zbog toga što vas nisu zapazili. Imali ste sreće.
Ali želeo bih da vas upitam, gde ste bili tokom ovih poslednjih četrdeset godina,
dok su nas, moglo bi se reći, žive pretvarali u đubrivo? Živeli ste pevajući, prokleti
bili!
 – Niste jedini koji patite – protivim se potpuno iskreno. – Sada je, eto, red
došao na vas.
– Drago nam je – govori on. – Hajdemo ovamo da sednemo i
porazgovaramo.
Ulazimo u zgradu preko puta, penjemo se na prvi sprat i ulazimo u prljavi
sobičak, u kome su samo – sto na sredini, ogroman otoman kraj zida i dve stoličice
kraj prozora. Prozori gledaju na trg, i soba je osvetljena beloplavičastom svetlošću
paviljona. Na otomanu neko spava, umotavši se i preko glave u kabanicu koja se
presijava. Na stolu – konzerve i ogromna metalna čuturica.
Samo što je ušao u sobu, starac je počeo da je sređuje. Digao je na noge
čoveka koji je spavao i oterao ga nekuda napolje. Jedan od natmurenih momaka
dobio je naređenje da zauzme stražarsko mesto i odmah je seo na stolicu kraj
prozora gde je potom neprekidno sedeo, ne odvajajući pogled od trga. Drugi
natmureni momak je počeo da otvara konzerve, a posle je stao kraj vrata, oslonivši
se ramenom o dovratak.
Prinuđen sam da sednem na otoman, posle čega su me zagradili stolom i
opkolili konzervama. U čuturici je najobičnija, i mada sa ukusom rđe, dosta čista
voda. Sčekn takođe nije zaboravljen. Vojnik, koji je oteran sa otomana, stavlja
pred njega na pod otvorenu konzervu. Ščekn nema ništa protiv. Doduše, on je i ne
proba, već odlazi do vrata i staje kraj stražara. Pri tome se češka, frkće i liže,
pretvarajući se da je najobičnije pseto.
Starac uzima drugu stolicu, seda preko puta mene i pregovori počinju.
Starac se pre svega predstavlja. Samo se po sebi razume da se ispostavlja da
je on Gatauh, i to ne običan Gatauh, već Gatauh-Okambomon, što očigledno treba
prevoditi kao »vladar cele teritorije i okolnih rejona«. Pod njegovom se upravom
nalazi ceo grad, luka i tuce raznih plemena koja žive u radijusu od pedesetak
kilometara. Šta se dešava van tih granica on jednostavno ne zna, ali smatra da se i
tamo dešava to isto. Broj stanovnika koji sada žive u njegovoj oblasti ne premašuje
cifru od pet hiljada ljudi. U oblasti nema ni industrije ni koliko-toliko razvijene
poljoprivrede. Istina, na periferiji postoji laboratorija. Dobra laboratorija,
svojevremeno je bila najbolja na svetu, i njom do dana današnjeg rukovodi lično
Draudan (»Čudnovato da nikada niste čuli za njega... on je takođe imao sreću –
ispostavilo se da je dugovečan, kao i ja...«) ali oni tamo za punih četrdeset godina
ništa nisu uspeli da urade, a očigledno – neće ni uspeti.
– I zbog toga – završava starac – da dalje ne okolišamo i ne cenkamo se.
Postavljam jedan jedini uslov: ako ćete da lečite, onda lečite sve. Bez izuzetka.
Ako vam taj uslov odgovora, onda ostale uslove možete sami da postavljate.
Prihvatam ih bez ikakvih ograda. Ako nećete, onda će biti bolje da ne trpate svoj
nos ovamo. Mi ćemo, razume se, svi izginuti, ali nećete imati mira sve dok barem
i jedan jedini od nas ovde bude živ.
Ćutim. Čekam, nadajući se da će mi štab barem nešto reći. Barem nešto! Ali
očigledno je da i tamo isto tako ništa ne shvataju.
– Hteo bih da vam napomenem – progovaram konačno – da ja i nadalje ne
shvatam ništa od svega što se ovde dešava.
– Postavljajte onda pitanja! – govori starac resko.
– Rekli ste: lečiti. Da li je kod vas došlo do epidemije?
Starčevo lice postaje kao od kamena. Dugo me gleda pravo u oči, a onda se
umorno nalakćuje na sto i počinje prstima da trlja čelo.
– Upozorio sam vas: ne okolišajte. Nemamo nameru da se cenkamo. Recite
jasno i jednostavno: imate li nekakav opšti lek? Ako ga imate, diktirajte uslove.
Ako ga nemate, nemamo o čemu da razgovaramo.
– Tako se nećemo pomaći sa mrtve tačke – kažem. – Dajte da pođemo od
toga da ja o vama ne znam apsolutno ništa. Recimo da sam tih četrdeset godina
prespavao. Ne znam o kakvoj se to bolesti radi kod vas, kakav vam je lek
potreban...
– Ne znate ništa ni o Najezdi? – progovara starac, posmatrajući me
netremice.
– Tako reći ništa.
– Niste čuli ni za Opštu otmicu?
– Skoro ništa. Znam samo to da su svi otišli. Znam da su u to nekako umešani
došljaci iz kosmosa. Ništa više od toga ne znam.
– Došl-ak... iz koz-mo-za... – jedva uspeva da ponovi ruske reči starac.
– Ljudi sa meseca... Ljudi sa neba... govorim.
Počinje da kezi svoje žute, snažne zube.
– Niti sa neba, niti sa meseca. Ispod zemlje! – govori. – Znači, nešto ipak
znate...
– Prošao sam kroz grad. I video sam dosta toga.
– A kod vas nije bilo ničeg nalik na to? Apsolutno ničeg?
– Nije se desilo ništa nalik na ovo – govorim čvrstim glasom.
– I ništa niste zapazili? Niste zapazili pogibiju čovečanstva? Prestanite da
lažete! Šta hoćete da postignete tim lažima?
– Lave! – pod šlemom mi šušti glas Komova. – Igraj varijantu »kreten«!
 – Ja sam potčinjeno lice – govorim strogim glasom. – Znam samo ono, što
treba da znam. Radim samo ono što mi je naređeno da uradim! Ako mi narede da
lažem, lagaću, ali sada takvo naređenje nisam dobio.
– A kakvo naređenje imate?
– Da izvršim izviđanje u vašem rejonu i izvestim o svemu.
– Kakva glupost! – umorno i sa gađenjem u glasu govori starac. – No, dobro,
neka bude onako kako vi kažete. Zbog nečega hoćete da pričam svima poznate
stvari... Dobro. Onda slušajte.
Ispostavlja se da je za sve kriva rasa odvratnih neljudi, koji su se namnožili
u unutrašnjosti planete. Pre četiri decenije ta rasa je započela najezdu na lokalno
čovečanstvo. Najezda je počela od neviđene pandemije, koju su neljudi izazvali u
jedan mah na celoj planeti. Izazivač pandemije nije još do dana današnjeg
pronađen. A bolest je izgledala ovako: počev od dvanaeste godine, potpuno
normalna deca najednom počinju da stare. Tempo razvoja ljudskog organizma se
po dostizanju kritične tačke uzrasta naglo povećavao u geometrijskoj progresiji.
Šesnaestogodišnji mladići i devojke izgledali su kao četrdesetogodišnjaci, sa
osamnaest godina je počinjala starost, a uzrast od dvadeset godina preživljavale
su samo retke jedinke.
Pandemija je besnela tri godine, posle čega su neljudi prvi put stavili na
znanje da postoje. Predložili su svim vladama da organizuju prebacivanje
stanovništva »u susedni svet«, to jest kod sebe, u utrobu planete. Obećali su da će
tamo, u susednom svetu, pandemija nestati sama od sebe, i tada su milioni i milioni
preplašenih ljudi pojurili u specijalne bunare odakle se, jasno, niko od tada nije ni
vratio. Tako je pre četrdeset godina nastradala ovdašnja civilizacija.
Razume se da im nisu baš svi poverovali i nisu se baš svi preplašili. Ostale
su čitave porodice i familije, i čitave verske opštine. U čudovišnim uslovima
pandemije oni su nastavljali svoju beznadežnu borbu za egzistenciju, i da žive
zapravo onako kako su živeli njihovi preci. Ali neljudi ni taj jadan deo procenta
pređašnjeg stanovništva nisu ostavili na miru. Organizovali su pravi lov na decu,
na tu poslednju nadu čovečanstva. Preplovili su planetu »lošim ljudima«. Prvo su
to bili falsifikati ljudi, koji su ostavljali utisak veselih, našminkanih čikica, koji su
zveckali praporcima i svirali vesele pesmice. Glupava deca su radosno kretala za
njima i zanavek nestajala u ćilibarskim »čašama«. Kasnije su se na glavnim
trgovima počele da pojavljuju ovakve prodavnice igračaka koje su se presijavale
noću – dete bi ulazilo u nju i nestajalo bez traga.
– Radili smo sve što smo mogli. Naoružavali smo se, u napuštenim
arsenalima bilo je dovoljno oružja. Naučili smo decu da se boje »loših ljudi«, a
onda i da ih uništavaju iz pušaka. Uništavali smo kabine i otvarali paljbu na
prodavnice igračaka, sve dok nismo shvatili da će biti pametnije postaviti kraj njih
stražare i hvatati neopreznu decu ispred praga radnje. Ali to je sve bio samo
početak...
Neljudi su sa neiscrpnom maštom izbacivali na površinu planete neprekidno
nove i nove tipove lovaca na decu. Praktično je nemoguće pogoditi tako nešto,
kada ono napada dete. Pojavile su se džinovske šarene bube – one su padale na
dete, prekrivale ga krilima i nestajale zajedno sa njim. Tim bubama meci ne mogu
ništa da naude. I, na kraju, poslednja izmišljotina: pojavili su se gadovi, koje je
nemoguće razlikovati od običnog borca. Oni jednostavno uzimaju za ruku dete
koje ni u šta ne sumnja, i odvode ga sa sobom. Neki od njih umeju čak i da
razgovaraju.
– Potpuno nam je jasno da nemamo praktično nikakve šanse da preživimo.
Pandemija ne prestaje, a mi smo se u prvi mah nadali da hoće. Samo jedan od sto
hiljada ljudi ostaje nezaražen. Eto, na primer ja, Draudan... I još jedan dečak – on
je izrastao pred mojim očima, sada ima osamnaest godina a izgleda kao da ima
osamnaest... Ako sve to niste znali, sada, eto, znate. Ako ste znali, imajte na umu
da odlično shvatamo situaciju u kojoj se nalazimo. I spremni smo da prihvatimo
sve vaše uslove, spremni smo da radimo za vas, spremni smo da vam se
potčinimo... Prihvatamo sve uslove osim jednog: ako ćete da lečite, onda lečite
sve odreda. Nikakva elita, nikakvi odabrani ljudi!
Starac je ućutao, privukao lonče sa vodom i počeo halapljivo da pije. Vojnik,
koji je stajao kraj vrata, premešta se sa noge na nogu i zeva, prikrivajući usta
dlanom. Izgleda kao da mu je dvadeset i pet godina. A u stvari? Trinaest? Petnaest?
Dete...
Sedim nepokretno, trudeći se da mi lice ostane kameno. Podsvesno sam
očekivao da čujem nešto nalik na to, ali ovo što sam čuo od ovog očevica i
napaćenog čoveka, zbog nečega nikako ne može da se uklopi u moju svest.
Činjenice koje mi je starac izložio ne izazivaju nikakvu sumnju, ali je sve to
nekako kao u snu: svaki element je, ponaosob uzet, pun smisla, ali svi zajedno
izgledaju jednostavno rečeno – glupavo. Možda je stvar bila u tome, što mi se u
put i krv uvuklo nekakvo predubeđenje o Lutalicama, predubeđenje koje je
automatski prihvaćeno kod nas na Zemlji?
– Odakle znate da su oni: neljudi? – pitam. – Jeste li ih videli? Lično?
Starac dahće. Lice mu postaje strašno.
– Dao bih pola svog besmislenog života da vidim pred sobom barem jednog
od njih – sipljivo je progovorio. – Ovim, evo rukama... Sam... Ali ja ih, razume se,
nisam video. Suviše su oprezni i velike su kukavice... Pa njih sigurno niko nikada
nije ni video, osim onih ogavnih izdajnika iz vlade od pre četrdeset godina... A po
nekim glasinama oni su bez oblika, kao voda recimo, ili para...
 – U tom slučaju ne shvatam – kažem – zašto bi bezoblična stvorenja mamila
nekoliko milijardi ljudi u svoje podzemlje?
– Prokleti da ste! – povikao je starac, povisivši glas. – Pa to su NELJUDI!
Kako vi i ja možemo da sudimo šta je neljudima potrebno? Možda za: robove.
Možda kao hrana... A možda kao građevinski materijal za svoje gradove... Zar je
to važno? Uništili su naš svet! Oni nam i sada ne daju mira, truju nas kao pacove...
I u tom mu se času lice užasno iskrivilo. Sa zapanjujućom brzinom i
veštinom za svoju starost, našao se u jednom skoku kraj suprotnog zida, bučno
odgurnuvši stolicu. Nisam uspeo ni da trepnem, a on je već obema rukama držao
ogroman niklovan revolver, uperivši ga pravo u mene. Sanjivi stražari su se
probudili i sa istim izrazom nepoverenja i užasavanja na licima, koja su najednom
postala dečačka, počeli su da pipkaju oko sebe, tražeći svoje puške.
– Šta se desilo? – rekao sam, trudeći se da se pri tome ne pomerim.
Niklovana cev se kreće, a stražari, pronašavši konačno oružje, u isti mah
škljocaju zatvaračima.
– Tvoje blesavo odelo je ipak počelo da se prilagođava – počeo je da štekće
Ščekn na svom jeziku. – Skoro da se i ne vidiš. Samo lice. Bezobličan si kao voda
ili para. Uostalom, starac se već predomislio i nema nameru da puca. Ili da ga ipak
uklonim?
– Ne treba – rekao sam mu na ruskom.
Starac se konačno oglasio. Belji je od zida, i govori zamuckujući, ali ne od
straha, razume se, već od mržnje. Ipak je starac moćan.
– Prokleti podzemni vukodlače! – govori.
– Ruke na sto! Levu na desnu! Ta-ko...
– U pitanju je nesporazum – kažem ljutito. – Nisam ja nikakav vukodlak.
Imam specijalno odelo. Ono može da me načini nevidljivim, samo eto, nije baš
najsavršenije.
– Ah, odelo? – sarkastično se podsmeva starac. – Na Severnom Arhipelagu
su naučili da prave odelo koje čoveka čini nevidljivim!
– Na Severnom Arhipelagu umeju mnogo toga da naprave – kažem. –
Sklonite, molim vas, to svoje oružje i dajte da sve mirno proanaliziramo.
– Obična si budala – izgovara starac. – Mogao si barem na našu kartu da
pogledaš. Ne postoji nikakav Severni Arhipelag... Odmah sam te pročitao, samo
što nikako nisam mogao da poverujem u takvu drskost...
– Zar te nije sramota da te ponižava? – štekće Ščekn. – Daj ti preuzmi na
sebe starca, a ja ću ona dva klinca...
 – Ubij tu džukelu! – komanduje starac stražaru, ne odvajajući pogled od
mene.
– Pokazaću ti ja »džukelu« – na najčistijem lokalnom dijalektu progovara
Ščekn. – Matori, brbljivi jarče!
U tom času nervi klinaca više nisu mogli da izdrže i otpočela je paljba...

3. juni 78. godine. MAJA GLUMOVA PONOVO

Videofon sam pustio odista preglasno. Aparat nad mojim uvetom zaurlao je
melodično, kao neznanac u kratkim pantalonama za vreme udvaranja misis Niklbi.
Izleteo sam iz fotelje kao oparen, tražeći uz put dirku za prijem.
Bio je to ekscelencija. Bilo je 7.30.
– Dosta spavanja – progovorio je dobroćudno. – Kada sam bio u tvojim
godinama, nisam običavao da spavam.
Dokle li ću samo, odista me to interesuje, da slušam od njega prekore
upućene mojim godinama? Jer, sada mi je već četrdeset i peta... I, uzgred budi
rečeno, kada je bio u mojim godinama, on je ipak spavao. I sada voli da spava
malo duže.
– A ja nisam ni spavao – slagao sam.
– Tim bolje – rekao je. – Znači, možeš odmah da počneš da radiš. Pronađi
onu Glumovu. Saznaj od nje da li se viđala sa Abalkinom od juče? Da li je Abalkin
razgovarao sa njom bilo šta o njenom poslu? Ako jeste – šta ga je posebno
interesovalo. Da li je pokazivao želju da navrati kod nje u muzej. Ni više ni manje
od toga.
Na tu šifru odgovaram istoga časa:
– Saznati od Glumove da li se još koji put videla sa njim, da li su razgovarali
o njenom poslu, ako jesu – šta ga je interesovalo, da li je izrazio želju da poseti
muzej.
– Tačno. Da, ti si predlagao da promeniš legendu. Nemam ništa protiv toga.
KOMKON traži progresora Abalkina da bismo od njega dobili izjavu koja se
odnosi na jedan nesrećan slučaj. Istraga je povezana sa tajnom ličnosti i zato se
sprovodi u najvećoj tajnosti. Nemam ništa protiv. Pitanja?
– Baš bi me interesovalo kakve li samo veze sa svim tim ima taj muzej... –
progunđao sam sebi u bradu.
– Nešto si rekao? – upitao je ekscelencija.
 – Pretpostavimo da oni uopšte ništa nisu govorili o tom prokletom muzeju.
Mogu li u tom slučaju da pokušam da razjasnim šta se to ipak desilo među njima
za vreme prvog sastanka?
– To ti je važno?
– A vama?
– Meni: nije.
– Čudnovato, odista – rekao sam, gledajući nekuda u stranu. – Mi znamo šta
je Abalkin hteo da ispipa od mene. Znamo šta je hteo da sazna od Fedosejeva. Ali
pojma nemamo o tome šta je pokušao da izvuče od Glumove...
Ekscelencija je progunđao:
– Dobro. Razjasni to. Ali tako da to niukoliko ne omete razjašnjavanje
ostalih glavnih pitanja. I ne zaboravi da uzmeš radio-narukvicu. Stavi je odmah na
ruku, da ja vidim...
S uzdahom sam izvukao narukvicu iz fioke i stavio je na levo zapešće.
Narukvica je stezala.
– Eto tako – rekao je ekscelencija i prekinuo vezu.
Otišao sam da se istuširam. Iz kuhinje su dopirali larma i buka – Alena je
baratala sa utilizatorom. Mirisala je kafa. Istuširao sam se a onda smo doručkovali.
Alena je u mom kućnom ogrtaču sedela preko puta mene i ličila na kineskog boga.
Izjavila je da tog dana treba da podnese referat, i ponudila se da mi ga naglas
pročita treninga radi. Izvukao sam se, pozvavši se na okolnosti. Ponovo? – upitala
je glasom punim saučešća i agresivnosti istovremeno. Ponovo, priznao sam bez
nekog izazova. Prokletstvo – rekla je. Ne sporim, odgovorio sam. Na dugo? –
upitala me je. Imam još tri dana, odgovorio sam. A ako ne uspeš? – upitala je.
Tada je svemu kraj, rekao sam. Bacila je pogled na mene shvatio sam da ona opet
zamišlja razne užase. Dosadno je, rekao sam, dojadilo mi je. Kada završim ovaj
posao, otići ćemo nekuda, što dalje odavde. Ne mogu, odgovorila je sa tugom u
glasu. Zar ti nije dojadilo? – upitao sam je. Glupostima se bavite... Eto, tako treba
sa njom. U trenutku se razbesnela i počela da dokazuje da se ne bavi glupostima,
već vraški interesantnim i potrebnim stvarima. Na kraju smo se dogovorili da
ćemo kroz mesec dana otputovati na Novu Zemlju. To je sada moderno...
Vratio sam se u kabinet i ne sedajući otkucao telefonski broj Glumove kod
kuće. Niko nije odgovarao. Bilo je 07.51. Toplo sunčano jutro. Kada je ovakvo
vreme, do osam sati mogao je da spava samo naš Slon. Maja Glumova je sigurno
već otišla na posao, a pegavi Tojvo se vratio u svoj internat.
Bacio sam pogled na plan svoga rada za taj dan. U Kanadi je sada pozno
veče. Koliko je meni poznato, Glavonje vode uglavnom noćni život, tako da se
ništa loše neće desiti ako odjurim do njih kroz jedno tri-četiri sata... Uzgred budi
rečeno, kako sada stoje stvari sa nulta-T transportom? Zatražio sam informacije.
Nulta-transport je ponovo počeo normalno da radi od četiri sata izjutra.
Zahvaljujući tome, danas ću uspeti da odem i do Ščekna i do Korneja Jašmaa.
Otišao sam u kuhinju, popio još jednu šolju kafe i ispratio Alenu na krov do
glajdera. Oprostili smo se preterano srdačno: kod nje je već otpočela
predreferentska groznica. Mahnuo sam joj rukom, i mahao sam joj sve dok nije
nestala, a onda sam se vratio u kabinet.
Interesantno je odista, kog će mu vraga taj muzej? Muzej kao svaki drugi...
Nekakav odnos prema radu progresora, posebno prema Sarakšu, on, razume se,
gaji... Tada sam se setio raširenih ekscelencijinih ženica preko celih rožnjača. Zar
se on tada odista preplašio? Zar je moguće da sam uspeo da preplašim
ekscelenciju? I čim to samo? Najobičnijim, i moglo bi se čak reći slučajnim
izveštajem o tome da Abalkinova prijateljica radi u Muzeju vanzemaljskih
kultura... u specijalnom sektoru objekata nerazjašnjene namene... Pardon!
Specijalni sektor je spomenuo on sam. Ja sam rekao samo to da Glumova radi u
Muzeju vanzemaljskih kultura, a on mi je na to rekao: u specijalnom sektoru
objekata nerazjašnjene namene... Setio sam se prostranih soba koje su bile
ispunjene, pregrađene čudnovatim predmetima koji su i visili sa raznih strana,
nalik na apstraktne skulpture ili topološke modele... I ekscelencija dopušta da
štabnog oficira Imperije, koji je počinio nešto na nekoliko stotina parseka odavde,
može bilo šta da zainteresuje u tim prostorijama...?
Otkucao sam broj radnog kabineta Glumove i malo se zbunio. Sa ekrana mi
se prijatno smeškao Griša Serosovin, po nadimku Vodonoša, iz četvrte podgrupe
mog odeljenja. Tokom nekoliko sekundi posmatrao sam postepenu smenu izraza
na rumenoj Grišinoj fizionomiji. Prijatan osmejak, zbunjenost, zvanična
spremnost da sasluša naređenje i, na kraju, ponovo prijatan osmejak. Momka
mogu potpuno da shvatim. Ako sam i ja bio pomalo zbunjen, onda je njemu sam
bog naredio da bude zbunjen. Samo se po sebi razume da je on najmanje od svega
očekivao da će na ekranu ugledati šefa svog odeljenja, ali je, sve u svemu, uspeo
dosta dobro da se snađe.
– Dobar dan – rekao sam. – Zamolio bih vas, ako je to ikako moguće, Maju
Tojvovnu.
– Maja Tojvovna... – Griša se osvrnuo oko sebe. Znate, nje još nema. Ako
se ne varam, ona danas još nije stigla. Da joj prenesem nešto?
– Prenesite joj da se javljao Kamerer, novinar. Trebalo bi da me se seća. A
vi ste očigledno novajlija? Nešto vas se...
– Da, ovde sam od juče... Ja sam u stvari potpuno strano lice, zadužen sam
za rad s eksponatima.
– Aha – rekao sam. – No pa šta... hvala vam. Javiću se kasnije.
 Tako – tako – tako. Ekscelencija preduzima mere. Izgleda da je na
jednostavno više nego siguran da će se Lav Abalkin pojaviti u muzeju, i to upravo
u sektoru tih objekata. Da pokušamo da shvatimo zašto je odabrao upravo Grišu.
Griša je kod nas počeo da radi praktično juče. Snalažljiv je momak, odlično
reaguje. Po obrazovanju je egzobiolog. Možda je stvar upravo u tome. Mladi
egzobiolog započinje svoje prvo samostalno istraživanje. Nešto nalik na:
»Zavisnost između topologije artefakta i biostrukture razumnog stvorenja.« Sve je
na svome mestu, divno, pristojno., A Griša je uz sve to, uzgred budi rečeno, i prvak
odeljenja u suboksu...
Dobro. To sam, čini mi se, shvatio. Neka bude tako. Glumova se, znači,
negde zadržala. Razgovara sada, na primer, negde sa Lavom Abalkinom. Uzgred
budi rečeno, on mi je za danas zakazao sastanak u 10.00. Sigurno me je slagao, ali
ako odista moram da odem na taj sastanak, sada je poslednji čas da mu se javim i
saznam da možda nije promenio planove. I odmah sam, ne časeći ni časa,
telefonirao u »Osinušku«.
Paviljon broj šest sam momentano dobio, i na ekranu sam ugledao Maju
Glumovu.
– A, to ste vi... – progovorila je sa gađenjem u glasu.
Nemoguće je preneti kakva joj se uvreda, kakvo razočarenje ogledalo na
licu. Bila je užasno oronula za taj jedan dan – obrazi su joj bili upali, pod očima
su joj se pojavili podočnjaci, tužne oči bile su joj širom otvorene, usne stisnute. I
tek nekoliko trenutaka kasnije, kada se udaljila od ekrana, shvatio sam da je njena
divna kosa pažljivo i ne bez koketerije skupljena, da je preko strogo elegantne sive
haljine uz vrat na grudima imala upravo onu istu ćilibarsku ogrlicu od juče.
– Da, to sam ja... – rekao je zbunjeno novinar Kamerer. – Dobro jutro. Ja u
stvari... Da i je Lav kod kuće?
– Nije – rekla je.
– Stvar je, naime, u tome, što mi je zakazao sasta... Hteo sam...
– Ovde? – Živo je upitala ponovo se primakavši ekranu. – Kada?
– U deset sati. Jednostavno sam za svaki slučaj hteo da vidim... a njega, eto,
nema...
– A sigurni ste da vam je zakazao? Kako je rekao? – kao neko dete upitala
je ona, radoznalo me posmatrajući.
– Kako je rekao...? – lagano je ponovio novinar Kamerer. Ili tačnije, više ne
novinar Kamerer, već ja. – E, pa, Majo Tojvovna, da ne igramo više žmurke. On
najverovatnije neće doći.
Sada me je posmatrala kao da jednostavno nije verovala sopstvenim očima
i ušima.
 – Kako to?... Odakle to znate...?
– Čekajte me – rekao sam. – Sve ću vam ispričati. Kroz nekoliko minuta
biću kod vas.
– Šta mu se desilo? – povikala je prodornim i jezivo groznim glasom.
– Živ je i zdrav. Ne uznemiravajte se. Čekajte me, odmah dolazim...
Dva minuta na oblačenje. Tri minuta do najbliže kabine nulta-T veze... Đavo
ga odneo, ispred kabine je red... Prijatelji, drugovi, jako vas molim, dozvolite mi
preko reda, izuzetno je važno... Hvala vam, veliko hvala!... Tako. Minut za
traženje indeksa. Kakvi su to samo indeksi kod njih, u provinciji! Pet sekundi da
bih otkucao indeks. I izlazim iz kabine u pust i prazan hol brvnare letovališta. Još
jedan minut stojim na širokom tremu i okrećem glavu na sve strane. Aha, treba da
krenem tamo... Krećem pravo kroz žbunje kupine i koprive. Samo da sada ne
naletim na doktora Goaneka...
Čekala me je u holu – sedela je za niskim stočićem sa medvedićem, držeći
na kolenima videofon. Kada sam ušao, i nehotice sam bacio pogled na
poluotvorena vrata salona, ali je ona brzo rekla:
– Razgovaraćemo ovde.
– Kako god hoćete – odgovorio sam.
Namerno lagano pregledao sam salon, kuhinju i spavaću sobu. Svuda je bilo
počišćeno i sređeno i, razume se, tamo nije bilo nikoga. Ivicom oka video sam da
sedi nepokretno, stavivši ruke na videofon, i gleda pravo ispred sebe.
– Koga ste tražili? – upitala me je ledeno.
– Ne znam – pošteno sam priznao. – Jednostavno će razgovor među nama
biti dosta delikatan i hteo sam da se uverim da smo odista sami.
– Ko ste vi? – upitala me je, – Samo, nemojte više da lažete.
Izložio sam joj legendu broj dva, objasnio sve o tajni ličnosti i dodao da se
za laganje ne izvinjavam – ja sam se jednostavno trudio da obavim svoj posao, ne
podvrgavajući je nepotrebnim uzbuđenjima.
– A sada ste, znači, odlučili da se sa mnom više ne prenemažete? – upitala
je.
– A šta biste mi vi posavetovali da radim?
Ništa mi nije odgovorila.
– Eto, vi sedite ovde i čekate – rekao sam. – A on neće doći. Vuče vas za
nos. Sve nas vuče za nos, i ne vidi se kraj tome. A vreme protiče.
– Zašto mislite da se ovamo neće vratiti?
– Zato što se krije – rekao sam.– Zato što laže svakoga sa kim mu se pruži
prilika da razgovara.
 – Zašto ste telefonirali ovamo?
– Jednostavno zato što nikako ne mogu da ga pronađem! – rekao sam,
padajući lagano u vatru. – Pokušavam da iskoristim svaku šansu, pa čak i onu
najidiotskiju...
– Šta je počinio? – upitala me je.
– Ne znam šta je počinio. Možda i ništa. Ne tražim ga zbog toga što je nešto
počinio. Tražim ga zbog toga što je jedini svedok velike katastrofe. I, ako ga ne
pronađemo, onda jednostavno nećemo znati šta se to tamo desilo...
– Gde to: tamo?
– To nije važno – rekao sam sa nestrpljenjem u glasu. – Tamo gde je radio.
Ne na Zemlji. Na planeti Sarakš.
Po licu joj se videlo da za planetu Sarakš čuje prvi put.
– Zašto se krije? – upitala me je tiho.
– Ne znamo. Nalazi se na ivicu psihičkog sloma. Moglo bi se reći da je
bolestan. Moguće je da mu se i nešto i privida. Sasvim je moguće da je posredi
nekakva fiks-ideja.
– Bolestan... – rekla je, lagano odmahujući glavom. – Možda... A možda i
nije... Šta hoćete od mene?
– Videli ste se sa njim još jednom?
– Nisam – rekla je. – Obećao je da će i telefonirati, ali se nije javljao.
– Zašto ga onda čekate ovde?
– A gde bi trebalo da ga čekam? – upitala je.
U njenom je glasu bilo toliko sete da sam skrenuo pogled i jedno vreme
ćutao. Posle toga sam upitao:
– A gde je imao nameru da vam telefonira? Na posao?
– Najverovatnije... Ne znam. Prvi put mi se javio na poslu.
– Telefonirao vam je u muzej i rekao da će doći do vas?
– Ne. Odmah me je pozvao kod sebe. Ovamo. Uzela sam glajder i poletela.
– Majo Tojvovna – rekao sam. – Interesuju me svi detalji vašeg susreta...
Ispričali ste mu sve o sebi, o svom poslu. On vam je pričao o svom. Potrudite se
da se setite kako je sve to teklo.
Odmahnula je glavom.
– Ne. O tim i takvim stvarima uopšte nismo ni pričali... Razume se, to je
odista čudno... Toliko se godina nismo videli... Tek sam kasnije, kod kuće, shvatila
da u stvari o njemu nisam ništa saznala. Jer, kada bih ga god upitala: gde si bio,
šta si radio... on je stalno odmahivao rukom i urlao da su sve to obične gluposti,
koještarije...
– Znači, on je ispitivao vas?
– Nije! Ništa ga to uopšte nije interesovalo... Ko sam ja, kako sam ja... da li
sam sama ili imam nekoga... Kako i od čega živim... Bio je kao nedoraslo dete...
Ne želim da govorim o tome.
– Majo Tojvovna, nemojte ni govoriti o onome o čemu ne želite da
govorite...
– Ne želim da pričam ni o čemu!
Ustao sam, otišao u kuhinju i doneo joj čašu vode. Ispila je punu čašu,
prolivajući vodu na svoju sivu haljinu.
– To se nikoga ne tiče – rekla je, vraćajući mi čašu.
– Ne govorite o onome što se nikoga ne tiče – rekao sam, sedajući. – A šta
vas je ispitivao?
– Pa kažem vam: ništa me nije ni ispitivao! Pričao je, prisećao se, crtao,
svađao se... kao nekakvo dete... Ispostavilo se da se svega seća! Tako reći svakog
dana! Gde je stajao on, gde sam stajala ja, šta je rekao Reks, kako je gledao Volf...
Ničega se nisam sećala, a on je vikao na mene i terao me da se prisećam, i ja sam
se prisećala... a kako se samo radovao kada bih se prisetila nečega čega se on sam
nije sećao!
Ućutala je.
– To je sve: o detinjstvu? – upitao sam, sačekavši malo.
– Razume se! Kažem vam lepo da se to nikoga ne tiče, to se odnosi samo na
njega i mene!... I odista, moram reći da je bio nekako kao sulud... Nisam čak imala
ni snage, padala sam u san, a on me je budio i drao mi se u uvo: a ko je tada pao
sa ljuljaške? I ako bih se setila, uzimao me je u naručje, trčao sa mnom po celoj
kući i urlao: tačno, upravo je tako i bilo, tačno!
– I on vas nije pitao šta sada radi učitelj, šta je sa školskim drugovima?
– Pa kažem vam lepo: on se ni za šta nije raspitivao i ni za koga me uopšte
nije ni upitao! Možete li to da shvatite! Pričao je, prisećao se i zahtevao da se i ja
takođe prisećam... – Da, da, shvatam, shvatam – rekao sam. – A šta je on, po vašem
mišljenju, imao nameru dalje da radi?
Pogledala me je kao novinara Kamerera.
– Ništa vi ne shvatate – rekla je.
I, sve u svemu, bila je u pravu. Odgovore na ekscelencijama pitanje sam
dobio: Abalkin se NIJE interesovao za ono što je Glumova radila. Abalkin NIJE
nameravao da preko nje prodre u muzej. Ali je odista nikako nisam mogao da
shvatim šta je u stvari hteo da postigne Abalkin, priređujući to veče, taj dan
uspomena. Sentimentalnost... danak dečijoj ljubavi... vraćanje u detinjstvo... U to
nikako nisam mogao da poverujem. Cilj je morao da bude praktičan, i unapred
dobro smišljen, i Abalkin ga je postigao ne pobudivši kod Glumove ni najmanju
sumnju. Bilo mi je jasno da sama Glumova tog cilja nije svesna. Jer, ona
jednostavno nije shvatala šta se to u stvari dešavalo...
Preostalo je još jedno pitanje koje sam morao da razjasnim. No, neka im
bude. Prisećali su se, voleli se, pili, ponovo se prisećali, spavali, budili, ponovo
voleli da bi potom ponovo spavali. Šta ju je to onda dovelo do onakvog očajanja,
do granice histerije? Razume se, tu se otvarao najširi mogući prostor za
najrazličitije pretpostavke. Za pretpostavke, na primer, povezane sa navikama
štapskog oficira Ostrvske Imperije. Ali po sredi je moglo da bude i nešto sasvim
drugo. I to drugo moglo je da bude dragoceno za mene. Tu sam se neodlučno
zaustavio: ili da ostavim u pozadini nešto, možda čak i izuzetno važno, ili da se
odlučim za ogavnu netaktičnost, rizikujući da na kraju ne saznam ništa bitno...
Odlučio sam se.
– Majo Tojvovna – progovorio sam, trudeći se da reči izgovaram što je
moguće razgovetnije i ledenije. – Recite, čime je bilo izazvano vaše očajanje, čiji
sam svedok, i to nehotični, bio za vreme našeg prethodnog susreta?
Izgovarao sam tu rečenicu, ne usuđujući se da joj pogledam u oči. Ne bih se
uopšte začudio da mi je tog istog časa naredila da se gubim napolje ili da me je
čak odalamila videofonom po glavi. Ali, ona nije uradila ni jedno ni drugo.
– Bila sam blesava – odgovorila mi je relativno mirno. – Histerična budala.
Pričinilo mi se tada da me je iscedio kao limun, a onda jednostavno bacio. Sada i
je međutim jasno: njemu odista uopšte nije stalo do mene. Za takvu delikatnost on
nema ni vremena ni snage. Ja sam od njega neprekidno tražila objašnjenje, a on
ništa nije mogao da mi objasni. On sigurno zna da ga tražite...
Ustao sam.
– Veliko vam hvala, Majo Tojvovna – rekao sam. – Po mome, vi ste
nepravilno shvatili naše namere. Niko ne želi da mu bilo šta naudi. Ako ga
susretnete, potrudite se, molim vas, da mu sugerišete tu misao.
Nije mi odgovorila.

3. juni 78. godine. PONEŠTO

O EKSCELENCIJINIM UTISCIMA
 Sa padine se videlo da je doktor Goanek, pošto nije imao pacijente, zauzet
pecanjem. To je bilo dobro, jer je njegova koliba sa nulta-T poljskim nužnikom
bila bliže od zgrade kluba. Istina, uz put sam naleteo na proseku, koju u brzini
nisam zapazio za vreme svog prvog boravka ovde, tako da sam morao da se
spašavam preskačući nekakve dekorativne pletene ograde i obarajući u skoku
dekorativne stubove i vaze. Uostalom, sve se srećno završilo. Ustrčao sam uza
stepenice trema sa drvenim ukrasima, uleteo u već poznatu sobu i ne sedajući
telefonirao ekscelenciji.
Imao sam nameru da se izvučem sa kratkim izveštajem, ali je razgovor bio
dosta dug, tako da sam bio prinuđen da videofon iznesem na trem, da me brbljivi
i uvredljivi doktor Goanek ne bi zatekao nespremnog.
– Zašto tamo sedi? – upitao me je ekscelencija zamišljeno.
– Čeka.
– Zakazao joj je sastanak?
– Ukoliko se ne varam, nije.
– Jadnica... – promrmljao je ekscelencija.
A onda me je upitao: – Vraćaš se?
– Ne – odgovorio sam. – Preostali su mi još onaj Jašmaa i rezidencija
Glavonja.
– Zašto?
– U rezidenciji se – odgovorio sam – sada nalazi izvesni Glavonja po imenu
Ščekn Itrč, onaj isti koji je sa Abalkinom učestvovao u operaciji »Mrtvi svet«...
– Tako...
– Koliko sam shvatio iz Abalkinovog izveštaja, između njih je došlo do
nekakvih, ne bih baš rekao sasvim običnih odnosa...
– U kom to smislu: ne baš sasvim običnih?
Zamislio sam se tražeći reči.
– Usudio bih se da to nazovem prijateljstvom, ekscelencijo... Sećate li se tog
izveštaja?
– Sećam. Shvatam šta hoćeš da kažeš. Ali odgovori mi na sledeće pitanje:
kako si saznao da se Glavonja Ščekn nalazi na Zemlji?
– No... To je bilo odista dosta komplikovano... Kao prvo...
– Dosta – prekinuo me je i ućutao iščekujući nešto.
Doduše nisam odmah, ali na kraju sam ipak uspeo da to shvatim. Odista. Za
mene, saradnika KOMKON-2, uz sve moje iskustvo u radu sa BVI, bilo je i te
kako komplikovano da pronađem Ščekna. Šta onda da govorimo o običnom
progresoru Abalkinu, koji se uz to punih dvadeset godina nalazio u dubokom
kosmosu i koji se u BVI ne razume ništa više od običnog učenika.
– Slažem se – rekao sam. – Razume se da ste u pravu. Ali složite se sa mnom:
taj zadatak se ipak može izvršiti. Važno je da postoji želja.
– Slažem se. Ali stvar nije samo u tome. Zar ti nije padalo na pamet da nam
on baca kamenje u žbunje?
– Nije – odgovorio sam pošteno.
Bacati kamenje u žubnje – u prevodu znači: voditi po lažnom tragu,
podmetati lažne dokaze, ili kraće rečeno – vući čoveka za nos. Razume se,
teoretski gledano, u potpunosti je moguće da Lav Abalkin ima nekakav sasvim
određeni cilj, a da su sve njegove predstave sa Glumovom, sa učiteljem, sa mnom
– samo odlično, majstorski organizovan lažni materijal, nad čijim pravim smislom
moramo da razbijamo glave, nepotrebno trošeći vreme i snagu, udaljavajući se
neprekidno od onog najvažnijeg.
– Ne bih rekao – bio sam odlučan.
– A ja sam stekao utisak da stvari stoje upravo tako – rekao je ekscelencija.
– Vi bolje znate – odgovorio sam suvo.
– Neosporno – složio se sa mnom. – Ali, na žalost, to je samo utisak. Ne
posedujem nikakve činjenice. Međutim, ako se ne varam, malo je verovatno da bi
se on u stanju u kojem se nalazi setio Ščekna, potrošio toliko snage da ga pronađe,
odleteo u drugu hemisferu da bi tamo odigrao nekakvu komediju – i sve to samo
zbog toga da bi u žbunje bacio još jedan kamičak. Slažeš li se sa mnom?
– Vidite, ekscelencijo, ja ne znam u kakvom se on stanju nalazi i sigurno
upravo zbog toga nemam isti utisak kao i vi.
– A kakav je tvoj utisak? – upitao me je neočekivano zainteresovanim
glasom.
Pokušao sam da formulišem svoj utisak:
– Sve, samo ne bacanje kamenja. U njegovim postupcima ima nekakve
logike. Njegovi postupci su međusobno povezani. Čak i više od toga, on
neprekidno koristi jedan te isti način rada. On ne gubi vreme i snagu na
pronalaženje novih metoda – on zapanji čoveka nekakvom izjavom, a posle sluša
šta taj zapanjeni čovek lupeta... On želi nešto da sazna, nešto o svom životu... ili
tačnije, o svojoj sudbini. Nešto što je od njega skriveno... – Ućutao sam, a posle
toga rekao: – Ekscelencijo, on je na neki način saznao da je sa njim povezana tajna
ličnosti.
Sada smo obojica ćutali. Na ekranu se njihala njegova ćela sa flekama.
Osećao sam da preživljavam istorijski trenutak. To je bio jedan od onih najređih
mogućih slučajeva kada su moji razlozi (ne činjenice do kojih sam je došao, već
upravo razlozi, logički zaključci) prinuđivali ekscelenciju da revidira svoje
predstave.
Digao je glavu i rekao:
– Dobro. Poseti Ščekna. Ali imaj na umu da si mi najpotrebniji ovde, kod
mene.
– Razumem – rekao sam i upitao: – A šta ćemo sa Kornejom Jašmaa?
– Nije na Zemlji.
– Kako to? – rekao sam. – Na Zemlji je. U »Logoru Jana«, kod Antonova.
– Danas je treći dan kako je na Gigandi.
– Jasno – rekao sam, pokušavajući da budem ironičan. – Odista, to je
podudarnost! Rođen istog dana kada i Abalkin, isto tako posmrče, isto tako pod
brojem...
– Dobro de, dobro – progunđao je ekscelencija. – Ne zanosi se previše...
Ekran se ugasio. Odneo sam videofon na njegovo mesto i sišao u dvorište.
Tamo sam se oprezno provukao kroz ogromno žbunje koprive i prvo iz drvenog
nužnika doktora Goaneka zakoračio pod noćnu kišu na obali reke Telon.

3. juni 78. godine. STRAŽARA NA RECI

TELON

Žubor nevidljive reke čuo se kroz šuštanje kiše negde tu, u blizini, pod
padinom, a pravo ispred mene presijavao se vlažan lak metalni most, iznad koga
je svetlucala velika tabla na lijani: TERITORIJA NARODA GLAVONJA. Bilo je
malo čudnovato videti da most počinje direktno iz visoke trave – nije postojao ne
samo prilaz, već ni najobičnija staza koja bi vodila do njega. Na dva koraka od
mene sijalo je jedino prozorče na valjkastoj prizemnoj zgradi koja je podsećala na
kasarnu ili zatvor. Od nje se osećao nezaboravan zadah Sarakša – zadah zarđalog
gvožđa, leševa, pritajene smrti. Čudnovata se ipak mesta nalaze kod nas na Zemlji.
Čini ti se da se nalaziš kod kuće, sve je uobičajeno i milo, ali ne – pre ili posle
moraš da naletiš na nešto što se ni u šta ne može da uklopi... Dobro, a šta o toj
zgradi misli novinar Kamerer? Oho! Pa on, ispostavlja se, poseduje, što se nje tiče,
potpuno određeno mišljenje.
Novinar Kamerer je pronašao na okruglom zidu vrata, odlučno ih gurnuo i
našao se u zasvođenoj prostoriji, u kojoj nije bilo ničeg drugog do jednog stola, za
kojim je sedeo, poduprevši bradu pesnicom, dugokosi mladić, svojim kovrdžama
i nežnim izduženim likom nalik na Aleksandra Bloka, uparađen u jarki i šareni
meksikanski pončo. Plave mladićeve oči dočekale su novinara Kamerera
pogledom lišenim bilo kakvog interesovanja, pa čak, moglo bi se reći, pomalo i
zamorenim.
– Alal vam vera na arhitekturi! – progovorio je novinar Kamerer, stresajući
sa ramena kišne kapi.
– A njima se, eto, dopada – ravnodušno je rekao Aleksandar B., ne menjajući
pozu.
– Nemoguće! – sarkastično je rekao novinar Kamerer, osvrćući se i tražeći
mesto gde bi mogao da sedne.
Slobodnih stolica u prostoriji nije bilo, kao što nije bilo nijedne fotelje,
otomana, troseda ili klupe. Novinar Kamerer je pogledao Aleksandra B.
Aleksandar B. ga je posmatrao i nadalje ravnodušno, ne pokazujući ni najmanju
nameru da bude ljubazan ili, ako ništa drugo, bar učtiv. To je bilo čudnovato. Ili,
tačnije, neuobičajeno. Ali osećalo se da je to ovde potpuno normalna pojava.
Novinar Kamerer je već otvorio usta da se predstavi, ali je u tom času
Aleksandar B., sa nekakvom umornom pokornošću, spustio na svoje blede obraze
dugačke trepavice i sa mehaničkom dirljivošću transportnog kibera počeo napamet
da izgovara tekst:
– Dragi prijatelju! Na žalost, vi ste prešli put dovde potpuno badava. Ovde
nema ničeg što bi bilo interesantno za vas. Sve glasine, kojima ste se rukovodili,
krećući nama, jako su preuveličane. Teritorija naroda Glavonja ne može se ni u
kom slučaju razmatrati kao nekakav zabavno-spoznajni kompleks. Glavonje su
divan, samobitan narod, koji o sebi kaže: »Radoznali smo, ali ne i interesantni.«
Misija Glavonja predstavlja svoj narod kao diplomatski organ i ne može da bude
objekat nezvaničnih kontakata, a tim pre – obične radoznalosti. Poštovani druže!
Najumesnije što biste sada mogli da uradite – to je da krenete nazad i objasnite
ovo vašim poznanicima.
Aleksandar B. je umuknuo i podigao umorno trepavice. Novinar Kamerer je
i nadalje stajao pred njim kao i maločas i to ga, očigledno, uopšte nije začudilo.
– Razume se, pre nego što se oprostite, odgovoriću na sva vaša pitanja.
– A pri tome niste obavezni da ustajete? – zainteresovano je upitao novinar
Kamerer.
Nešto nalik na živost pojavilo se u plavim očima.
– Da budem otvoren, dužan sam – priznao je Aleksandar B. – Ali juče sam
se tresnuo po kolenu, i danas me užasno boli, tako da vas molim da me izvinite...
– Drage volje – rekao je novinar Kamerer i seo na ivicu stola. – Vidim da su
vas radoznalci izmučili.
– Za moga dežurstva vi ste – šesta po redu grupa!
– Sam sam kao prst! – pobunio se novinar Kamerer.
 – Grupa je skupna reč – objasnio je Aleksandar B., živnuvši još više. – No,
na primer, recimo, kao sanduk. Sanduk konzervi. Ili kutija bombona. Bala cica.
Jer se može desiti i to, da je u kutiji ostala samo jedna jedina bombona. Kao prst.
– Vaše objašnjenje me je u potpunosti zadovoljilo – rekao je novinar
Kamerer. – Ali ja nisam radoznalac. Došao sam poslovno.
– Osamdeset i tri procenta svih grupa – momentano je odgovorio Aleksandar
B. – dolazi ovamo upravo poslovno. Poslednja grupa koja je bila ovde, imala je
pet članova, uključujući tu i maloletnu decu i psa, tražila je da se dogovori sa
rukovodiocima misije o časovima jezika Glavonja. Ali, u većini, to su oni koji
skupljaju ksenofolklor. Tako stoje stvari! Svi sada skupljaju ksenofolklor. Ja
takođe skupljam ksenofolklor. Ali – Glavonje nemaju folklor! To je obična
novinarska patka! Šaljivdžija Long Miler objavio je knjigu u maniru Osiana, i svi
su poludeli... »O, čupavo drveće, hiljadurepato, što si prikrilo tužne misli svoje u
paperjastom i toplom deblu! Hiljade repova imate i nijednu glavu!« A Glavonje,
uzgred budi rečeno, uopšte nemaju pojam repa, toliko da znate. Rep je kod njih –
organ za orijentaciju, i ako ćemo već da prevodimo adekvatno, onda će ispasti ne
rep, već kompas... »O hiljadukompasno drveće...« Ali vi kako vidim, niste
folklorista.
– Nisam – pošteno je priznao novinar Kamerer. – Ja sam nešto mnogo gore.
Ja sam novinar.
– Pišete knjigu o Glavonjama?
– Moglo bi se reći. A zašto?
– Ništa. Izvolite samo. Niste ni prvi ni poslednji. Da li ste ikada videli
Glavonje?
– Da, razume se.
– Na ekranu?
– Ne. Stvar je u tome, da sam ih ja, naime, otkrio na Sarakšu...
Aleksandar B. se čak malo i pridigao:
– Znači, vi ste Kamerer?
– Na usluzi.
– Ne, ne, šta vam je, ja sam vama na usluzi, doktore! Naređujte, zahtevajte...
Istoga sam se časa setio Kamererovog razgovora sa Abalkinom i brzo sam
objasnio:
– Ja sam ih samo otkrio, i ništa više od toga. Ja uopšte nisam stručnjak za
Glavonje. I mene sada, uopšteno govoreći, ne interesuju Glavonje već samo jedan
jedini Glavonja, prevodilac misije. Tako, da ako nemate ništa protiv... Da odem
tamo, kod njih?
 – Pa izvolite samo, doktore! – Aleksandar B. je lupio dlanom o dlan. – Vi
ste, izgleda, pomislili da mi ovde sedimo i stražarčimo, šta li? Ni nalik na takvo
što! Izvolite samo! Prođite! Mnogi upravo tako i rade. Objasniš mu lepo da su
glasine preuveličane, on klima glavom, oprosti se a onda iziđe i – šmugne preko
mosta.
– No, i?
– Posle izvesnog vremena se vraća. Jako razočaran. Ništa i nikoga nije video.
Sume, brežuljci, udoline, predivni pejzaži – to sve, razume se, postoji, a Glavonja
nema. Kao prvo, Glavonje vode noćni način života, a kao drugo, oni žive pod
zemljom, a što je najvažnije – oni se susreću samo sa onima sa kojima oni žele da
se vide. I mi ovde upravo i dežuramo za takav slučaj – moglo bi se reći kao ljudi
za vezu...
– A ko ste to: vi? – upitao je novinar Kamerer. – KOMKON?
– Da. Praktikanti. Dežuramo po redu. Preko nas se ostvaruje obostrana
veza... Koga biste želeli od prevodilaca?
– Potreban mi je Ščekn Itrč.
– Da pokušamo. Poznaje li vas?
– Teško. Ali recite mu da želim da porazgovaraju sa njim o Lavu Abalkinu,
koga on sigurno poznaje.
– Kako da ne! – rekao je Aleksandar B. i privukao selektor.
Novinar Kamerer (da, moram da priznam, ja glavom i bradom) posmatrao
je sa oduševljenjem, koje je prelazilo u obožavanje, kako je taj mladić nežnog lika,
koji je podsećao na romantičnog pesnika, najednom divlje iskolačio oči i uvivši
nekako usne u neverovatnu trubu, počeo da štekće, krčka, guče kao trideset i tri
Glavonje istovremeno (u mrtvoj noćnoj šumi, kraj izrovane betonske autostrade,
pod fosforescentnim nebom Sarakša) i jako su umesno zvučali ti zvuci u
zasvođenoj zatvorsko-praznoj prostoriji neravnih golih zidova. Posle je ućutao i
povio glavu, osluškujući serije – štektanja, kuckanja i gukanja koje su se začule
kao odgovor, a usne i donja vilica su nastavili da mu se čudnovato pokreću, kao
da ih je držao neprekidno spremne za nastavak razgovora. Taj prizor je bio, moglo
bi se reći, dosta neprijatan, i novinar Kamerer je u svom strahopoštovanju ipak
smatrao za najpametnije da skrene pogled u stranu.
Uostalom, razgovor nije trajao predugo. Aleksandar B. se zavalio na naslon
stolice i, nežno masirajući donju vilicu tankim prstima, progovorio, jedva malo
zadihano:
– Čini mi se da je pristao. Uostalom, ne želim da vam pružam mnogo nade:
uopšte nisam siguran da sam sve dobro shvatio. Dva smisaona sloja sam ulovio,
ali se tamo, po mome, nalazio još i treći... Da budem kraći, idite preko mosta, tamo
ćete videti stazu. Staza vodi u šumu. On će vas tamo dočekati, ili tačnije, on će na
vas baciti pogled... Ne. Kako da vam kažem... Znate, nije tako teško shvatiti
Glavonju, koliko je teško prevesti ono što je on rekao. Eto, na primer čuveni
slogan: »Radoznali smo ali ne i interesantni« može se shvatiti kao »mi nismo tek
onako interesantni« a istovremeno i kao »mi smo interesantni samo za vas«.
Shvatate li?
– Shvatam – rekao je novinar Kamerer, ustajući sa stola. – On će baciti
pogled na mene, a onda će tek odlučiti da li vredi razgovarati sa mnom. Hvala na
brizi i izvinite što sam vas uznemirio.
– Kakvo uznemiravanje! To je moja prijatna dužnost... Pričekajte, uzmite
moju kabanicu, napolje pljušti...
– Hvala, ne treba – rekao je novinar Kamerer i izišao na kišu.

3. juni 78. godine. ŠČEKN ITRČ,

GLAVONJA

Po lokalnom vremenu bilo je oko tri sata izjutra, nebo je bilo oblačno, a
šuma gusta, i taj noćni svet mi je izgledao siv, nekako plitak i mutan, kao odvratna
stara fotografija.
Razume se, on je prvi otkrio mene, i sigurno je jedno pet, ako ne i svih deset
minuta išao paralelno sa mnom, krijući se u gustom šipražju. Kada sam ga konačno
zapazio, shvatio je to tako reći momentano, i odmah se našao na stazi ispred mene.
– Ovde sam – obavestio me je.
– Vidim – rekao sam.
– Razgovaraćemo ovde – kazao je.
– Dobro – odgovorio sam.
Odmah je seo, kao pravo pseto, koje razgovara sa gazdom – ogromno,
debelo pseto ogromne glave, sa malim trouglastim ušima koje štrče, sa velikim
okruglim očima ispod jakog, širokog čela. Glas mu je bio promukao i govorio je
bez i najmanjeg akcenta, tako da su samo kratke, kao nožem odsečene rečenice i
malo preterana jasnoća artikulacije izdavali u njegovom govoru stranca. I još –
mirisao je. Ali ne na mokro pseto, kako bi to moglo da se očekuje, miris je, pre bi
se moglo reći, bio neorganski – nešto kao zagrejani kalofonijum. Čudnovat miris,
pre miris mehanizma nego živog stvorenja. Na Sarakšu su Glavonje, koliko se
sećam, mirisale sasvim drugačije.
– Šta ti je potrebno? – upitao me je direktno.
 – Rekli su ti ko sam ja?
– Da. Ti si: novinar. Pišeš knjigu o mom narodu.
– Nije baš sasvim tako. Pišem knjigu o Lavu Abalkinu. Ti ga poznaješ.
– Ceo moj narod poznaje Lava Abalkina.
To je bila novost.
– I šta tvoj narod misli o Lavu Abalkinu?
– Moj narod ne misli o Lavu Abalkinu. On ga poznaje.
Učinilo mi se da je tu otpočinjala nekakva lingvistička močvara.
– Hteo sam da te upitam: kako se tvoj narod odnosi prema Lavu Abalkinu?
– On ga poznaje. Svako. Od rođenja pa do smrti.
Novinar Kamerer i ja smo se posavetovali i odlučili da za sada napustimo tu
temu. Upitali smo:
– Šta bi mogao da ispričaš o Lavu Abalkinu?
– Ništa – odgovorio je kratko.
Toga sam se upravo najviše i bojao. Bojao do te mere, da sam podsvesno
odbacivao i samu mogućnost takve situacije, tako da za nju uopšte nisam bio
spreman. Zbunio sam se na najsramniji mogući način, a on je prineo prednju šapu
njušci i počeo da se gricka između kandži. Ne kao psi, već onako kako to ponekad
rade mačke.
Uostalom, umeo sam da se savladam. Na vreme sam shvatio da ako to
psetište-sapiens odista nije htelo da ima posla sa mnom, jednostavno je moglo da
izbegne susret.
– Znam da je Lav Abalkin tvoj prijatelj – rekao sam. – Živeli ste i radili
zajedno. Mnogo Zemljana bi želelo da sazna šta misli o Abalkinu njegov prijatelj
i saradnik Glavonja.
– Zašto? – upitao je ponovo kratko.
– Iskustvo – odgovorio sam.
– Nekorisno iskustvo.
– Nekorisno iskustvo ne postoji.
Sada se prihvatio druge šape i posle nekoliko sekundi progunđao
nerazumljivo:
– Postavljaj konkretna pitanja.
Razmislio sam.
– Znam da si poslednji put radio sa Abalkinom pre petnaest godina. Jesi li
posle toga imao prilike da radiš sa drugim Zemljanima?
 – Jesam. Mnogo.
– Jesi li osetio razliku?
Postavljajući to pitanje, nisam, u stvari, mislio ni na šta posebno. Ali Ščekn
je najednom zamro, a onda lagano spustio šapu i digao ogromnu glavu. Oči su mu
se za jedan tren ozarile crvenom svetlošću. Ali nije prošla ni sekunda, a već je
nanovo počeo da glocka svoje kandže.
– Teško je reći – progunđao je. – Poslovi su različiti, ljudi takođe različiti.
Teško.
Izvukao se. Od čega? Kao da se spotakao zbog mog nevinog pitanja. Zbunio
se na trenutak. Ili je možda ponovo u pitanju lingvistika? Sve u svemu, lingvistika
nije baš tako loša stvar. No, biće bolje da napadam. I to pravo u čelo.
– Video si se sa njim – rekao sam. – Pozivao te je da ponovo radite zajedno.
Jesi li pristao?
To je moglo da znači: »Ako bi se sa njim sreo i ako bi te pozvao da radite –
da li bi pristao?« – ili po slobodnom izboru? »Susreo si se sa njim i on te je (kako
sam saznao) pozvao da radite. Jesi li pristao?« Lingvistika. Ne sporim, manevar je
bio odista bedan, ali šta mi je drugo preostajalo?
I – lingvistika je bila ta koja me je zapravo i spasla.
– On me nije pozivao da zajedno radimo – usprotivio se Ščekn.
– O čemu ste onda govorili? – začudio sam se, razvijajući svoj napad.
– O prošlosti – brecnuo se. – To nikoga ne interesuje.
– Šta misliš – upitao sam, u mislima brišući sa čela znoj – da li se mnogo
promenio za tih petnaest godina?
– To takođe nije interesantno.
– Varaš se. To je jako interesantno. Ja sam ga takođe nedavno video, i
konstatovao sam da se jako promenio. Ali ja sam – Zemljanin, a meni je potrebno
da znam tvoje mišljenje.
– Moje je mišljenje: jeste.
– Eto, je l’ vidiš! A u čemu se to on, po tvome, promenio?
– Njega više ne interesuje narod Glavonja.
– Tako, znači? – najiskrenije sam se začudio. – A sa mnom je govorio jedino
o Glavonjama.
Oči su mu se ponovo ozarile crvenom bojom. Shvatio sam to tako kao da su
ga moje reči zbunile.
– Šta ti je rekao? – upitao me je.
 – Diskutovali smo: ko je od Zemljana uradio više za kontakt sa narodom
Glavonja.
– I još?
– Sve. Samo o tome.
– Kada je to bilo?
– Prekjuče. A zašto si zaključio da ga više ne interesuje narod Glavonja?
Najednom je izjavio:
– Gubimo vreme. Ne postavljaj nevažna pitanja. Postavljaj prava pitanja.
– Dobro. Sada postavljam pravo pitanje. Gde je on sada?
– Ne znam.
– Šta je nameravao da radi?
– Ne znam.
– Šta ti je govorio? Važna mi je svaka njegova reč.
Tu je Ščekn zauzeo čudnovatu, rekao bih čak neprirodnu pozu: spustio se na
zemlju na napetim šapama, istegao vrat i počeo da me netremice posmatra odozgo
nagore. Zatim je, odmereno mašući teškom glavom desno-levo, počeo da govori,
jasno artikulišući reći:
– Slušaj pažljivo, shvataj pravilno i dugo pamti. Narod Zemlje se ne meša u
poslove naroda Glavonja. Narod Glavonja se ne meša u poslove naroda Zemlje.
Tako je bilo, tako jeste i tako će i biti. Stvar Lava Abalkina je stvar naroda Zemlje.
Tako je odlučeno. I zbog toga ne traži ono čega nema. Narod Glavonja nikada
neće dati utočište Lavu Abalkinu.
Eto ti pa na! Otelo mi se:
– On je tražio utočište? Kod vas?
– Rekao sam samo ono što sam rekao: narod Glavonja nikada neće pružiti
utočište Lavu Abalkinu.
– Shvatio, sam. Ali me to ne interesuje. Ponavljam pitanje: šta ti je govorio?
– Odgovoriću. Ali prvo ponovi ono najvažnije – ono što sam ti rekao.
– Dobro, ponavljam. Narod Glavonja se ne meša u poslove Abalkina i ne
pruža mu utočište. Da li je tačno?
– Tako je. I to je najvažnije.
– Sada mi odgovori na moje pitanje.
– Odgovaram. Pitao me je postoji li razlika između njega i drugih ljudi sa
kojima sam radio. Isto pitanje koje si mi postavio i ti.
I, samo što je prestao da govori – okrenuo se i bukvalno skliznuo u šipražje.
Nisu se pomerili nijedna grana, nijedan list, a njega više nije bilo. Nestao je.
 Eh, Ščekn, Ščekn! »... Učio sam ga jeziku i načinu kako da koristi liniju
dopremanja. Nisam se udaljavao od njega dok je bolovao od svojih jezivih
bolesti... Podnosio sam njegovo odvratno ponašanje, mirio se sa njegovim
neuljudnim izjavama, opraštao sam mu ono što se ne oprašta nikome na svetu...
Ako budem morao, tući ću se za njega, kao za Zemljanina, kao za samoga sebe. A
on? Ne znam...« Bravo, Ščekn Itrč.

3. juni 78. godine. EKSCELENCIJA JE

ZADOVOLJAN

– Odista interesantno! – progovorio je ekscelencija kada sam završio sa

izlaganjem. – Pravilno si uradio, Mak, što si insistirao da odeš u taj zverinjak.
– Ne shvatam – odgovorio sam, besno uklanjajući čičkove sa mokrih
pantalona. – Vidite li bilo kakav smisao u svemu tome?
– Da.
Iskolačio sam oči.
– Vi odista ozbiljno dopuštate misao da je Lav Abalkin mogao da zatraži
azil?
– Ne. To ne dopuštam.
– O kakvom se onda tu smislu radi? Ili je to ponovo kamen u žbunje?
– Možda. Stvar je, međutim, u nečem drugom. Nije važno šta je mislio Lav
Abalkin. Reakcija Glavonja – eto šta je važno. Uostalom, ne lupaj glavu o tome.
Doneo si mi izuzetno važnu informaciju. Hvala ti. Zadovoljan sam. Budi
zadovoljan i ti.
Nastavio sam da skidam čičkove. Nema govora, on je odista bio zadovoljan.
Njegove zelene oči bukvalno su gorele, to se čak dobro videlo i u sumraku koji je
vladao u kabinetu. Isto me je tako posmatrao onda kada sam ga ja, sasvim mlad,
veseo i zadihan, izvestio da je Tihonja Prešt konačno uhvaćen sa dokazima i da se
nalazi dole, sa maramicom zabijenom u usta, potpuno spreman za upotrebu.
Zarobio sam Tihonju, ali tada još nisam znao ono što je odlično shvatao Lutalica:
sa sabotažom je sada gotovo, i kompozicije sa pšenicom će još koliko sutra krenuti
u prestonicu...
Eto, bilo je očigledno da je i sada ponovo shvatao nešto što ja nisam bio u
stanju da pojmim, ali ja, pri svemu tome, nisam osećao čak ni najmanje
zadovoljstvo. Nikoga nisam dočepao, niko nije očekivao saslušanje sa maramicom
zabijenom u usta, već je samo lutao po ogromnoj nežnoj Zemlji zagonetan čovek
unakažene sudbine, lutao ne mogavši sebi da nađe mesto, jurcao kao proganjano
pseto, i sam je unakažavao sve na koje bi naišao, očajanjem i uvredom, postajao
izdajica a istovremeno postajao i žrtva izdaje...
– Još jednom te podsećam, Mak – rekao je najednom ekscelencija
poluglasno – da je opasan, i tim opasniji, što sam toga nije svestan.
– Pa ko je onda on, đavo ga odneo? – upitao sam. – Poludeli android?
– Android ne može da ima tajnu ličnosti – odsekao je ekscelencija. – Ne gubi
vreme badava.
Strpao sam čičkove u džep jakne i seo potpuno pravo.
– Sada možeš da ideš kući – rekao je ekscelencija. – Do devetnaest nula-
nula si slobodan. Posle toga budi negde u blizini, negde u gradu i čekaj moj poziv.
Moguće je da će noćas pokušati da prodre u muzej. Tada ćemo ga dočepati.
– Dobro – rekao sam bez trunčice oduševljenja.
Pogledao me je procenjujući me.
– Nadam se da si još u formi – progovorio je. – Ščepaćemo ga zajedno, a ja
sam već pomalo prestar za takve vežbe.

4. juni 78. godine. MUZEJ

VANZEMALJSKIH KULTURA: NOĆ

U 01.08 radio-narukvica na mojoj ruci počela je da pišti, i prigušeni

ekscelencijin glas je brzo progovorio: »Mak, muzej, glavni ulaz, brzo...«
Zalupio sam kapak kabine da me ne bi udario vazduh, uključio forsažu
motora. Glajder je uzleteo pravo u zvezdano nebo. Tri sekunde za kočenje.
Dvadeset i dve sekunde za planiranje i orijentaciju. Na Trgu zvezde nigde nikoga.
Pred glavnim ulazom takođe nigde nikoga. Čudnovato.,. Aha, iz nulta-T kabine na
uglu muzeja pojavljuje se mršava, crna figura. Klizi ka glavnom ulazu.
Ekscelencija.
Glajder se nečujno spustio pred sam glavni ulaz. Istog časa se na pultu za
upravljanje upalila signalna lampica, i meki glas kiber-inspektora sa prekorom je
progovorio: »Spuštanje glajdera na Trg zvezde je zabranjeno...« Odbacio sam
kapak i skočio na trotoar. Ekscelencija se već muvala kraj vrata, petljajući nešto
sa magnetnim kalauzom. »Spuštanje glajdera na Trg zvezde...« – nastavljao je da
toroče kiber-inspektor.
– Začepi mu gubicu... – ne okrećući se, progunđao je ekscelencija kroza
zube.
Zalupio sam kapak. Glavni ulaz se istog časa otvorio.
 – Za mnom! – dobacio mi je ekscelencija i jurnuo u pomrčinu.
Pojurio sam za njim. U potpunosti kao u stara, dobra vremena.
Jurio je ispred mene krećući se ogromnim, nečujnim skokovima, visok,
mršav, nekako ćoškast, ponovo lak i vešt, sav u crnom, nalik na senku
srednjovekovnog demona, i ja sam pomislio da takvog ekscelenciju zasigurno nije
video nijedan od naših sadašnjih balavaca, videli smo ga možda samo starac Slon,
Petar Angelov i ja – pa i to možda pre jedno petnaestak godina.
Vodio me je po složenoj krivoj liniji iz sale u salu, iz hodnika u hodnik,
nepogrešivo se orijentišući među policama i vitrinama, među statuama i maketama
nalik na odvratne mehanizme, i aparata i mehanizama nalik na ogavne statue.
Svetlosti nije bilo nigde – automatik je očigledno bio još ranije isključen – ali on
nijednom nije pogrešio niti zalutao, iako sam znao da noću vidi mnogo gore od
mene. Odlično se pripremio za ovaj noćni zadatak naš ekscelencija, i sve mu je za
sada odlično polazilo za rukom, ako ne uzmemo u obzir disanje. Dahtao je suviše
bučno, ali tu nije moglo ništa da se uradi. Godine. Prokleta starost.
Iznenada se zaustavio i, samo što sam stao pored njega, stegao mi je prstima
rame. U prvom momentu sam se preplašio da mu je srce popustilo, ali sam odmah
shvatio: stigli smo na pravo mesto i on jednostavno čeka da počne normalno da
diše.
Osvrnuo sam se oko sebe. Pusti stolovi. Stelaže duž zidova nakrcane
nesvakidašnjim stvarima sa drugih planeta. Ksenografski projektori kraj udaljenog
zida. Sve sam to već imao prilike da vidim. Ovde sam već bio. To je bio kabinet-
-radionica Maje Tojvovne Glumove. Evo njenog stola, a u ovoj fotelji ovde, sedeo
je novinar Kamerer...
Ekscelencija je pustio moje rame, zakoračio prema stelažama, pogurio se i
krenuo duž njih, ne uspravljajući se – nešto je tražio. Posle se zaustavio, na jedvite
jade uspeo nešto da digne i krenuo ka stolu, koji se nalazio pored samih vrata.
Zabacivši telo jedva malo unazad, nosio je na ispruženim rukama nekakav
izduženi predmet – nekakvu metalnu komadinu zaobljenih ivica. Oprezno je, bez
i najmanjeg zvuka spustio taj predmet na sto, za jedan tren zamro osluškujući
nešto, a onda najednom, kao čarobnjak, izvukao iz gornjeg džepa sakoa dugačak
čipkasti šal. Raširio ga je lakim pokretom i prebacio preko metalne komadine.
Posle toga se okrenuo prema meni, nagao ka mome uhu, i jedva čujno prošaptao:
– Kada digne maramu: ščepaj ga. Ako nas zapazi pre toga – dograbi ga. Stani
ovde.
Stao sam sa jedne strane vrata, ekscelencija – sa druge.
U prvi mah nisam ništa čuo. Stajao sam, oslonjen leđima o zid, mehanički
razmišljajući o svim mogućim varijantama razvoja događaja i posmatrao šal
prebačen preko stola. Zašto bi pa Lav Abalkin počeo da je dira? Ako mu je baš
toliko potreban taj predmet, kako će saznati da se nalazi upravo ispod šala? I –
kakav li je to uopšte predmet? Liči na futrolu za prenosni intravizor. Ili za nekakav
muzički instrument. Ali nije baš mnogo verovatno da je to posredi. Nekako je
težak. Ništa ne shvatam. Očigledno je da je to mamac, ali ako je to mamac, onda
to nije mamac za čoveka...
U tom sam času začuo šum. Moram reći da je šum bio više nego glasan:
negde u dubini muzeja srušilo se nešto ogromno, metalno, nešto što se prilikom
pada raspadalo. Istoga sam se časa setio gigantskog kalema bodljikave žice, koju
su juče tako pažljivo obrađivali molekularnim lemilicama muzejski devojčurci.
Bacio sam pogled na ekscelenciju. Ekscelencija je takođe osluškivao i isto mu tako
ništa nije bilo jasno.
Zveket, buka i larma lagano su počeli da se smiruju, i ponovo je zavladala
tišina. Čudnovato. Da progresor, profesionalac, majstor prikradanja, majstor
nindže naleti na tako veliki predmet, ne primetivši ga? Prosto neverovatno.
Razume se, mogao je da se zakači rukavom za jednu jedinu bodlju koja je virila iz
kalema... Ne, nije mogao. Progresor jednostavno nije mogao. Ili se ovde, na
bezbednoj Zemlji, progresor već malo opustio... Sumnjam. Uostalom, videćemo.
U svakom slučaju, sada je stajao skamenjen na jednoj nozi i osluškivao, i
osluškivaće tako barem jedno pet minuta.
Ali on nije ni pomišljao na to da stoji na jednoj nozi i osluškuje. On se
očigledno približavao nama, pri čemu je njegovo kretanje bilo propraćeno čitavom
kakofonijom zvukova, raznovrsnih i potpuno neumesnih za jednog progresor a.
Vukao je noge i bučno pri tome larmao đonovima. Kačio se usput za ragastove i
zidove. Jednom je naleteo na nekakav komad nameštaja i iz usta mu je izletela
serija nerazumljivih uzvika sa preovladavanjem šištavih glasova. A kada su na
ekrane projektora pali slabi električni odsjaji, moje sumnje su se pretvorile u
sigurnost.
– To nije on – rekao sam ekscelenciji tako reći naglas.
Ekscelencija je klimnuo glavom. Izgledao je zbunjeno i natmureno. Sada je
stajao bokom okrenut zidu a licem prema meni, raširenih nogu i sav nakostrešen,
i lako je bilo zamisliti kako će kroz jedan trenutak uhvatiti lažnog progresora
obema rukama za grudi i drmusajući ga, zaurlati mu u lice: »Ko si ti i šta ovde
radiš, bedni kučkin sine?«
Do te sam mere jasno zamislio tu sliku, da se u prvi mah čak nisam ni
začudio, kada je levom rukom razgrnuo crnu jaknu i strpao ispod pazuha svoj
omiljeni »hercog« kalibra »26« – kao da je oslobađao ruke za hvatanje i drmusanje
koje je predstojalo.
A kada sam shvatio da je on neprestano, sve do sada stajao sa tom sigurnom
smrću od osam metaka u ruci, jednostavno sam obamro. To je moglo da znači
samo jedno: ekscelencija je bio spreman da ubije Lava Abalkina. Upravo da ga
ubije, jer ekscelencija nikada nije povlačio oružje da bi plašio, pretio ili ostavljao
nekakav utisak, već jedino zbog toga da bi ubijao.
Bio sam do te mere zapanjen da sam zaboravio na sve na svetu. Ali u tom
času je u kabinet-radionicu uleteo debeo snop jake svetlosti i, zakačivši se
poslednji put za dovratak, u vrata je uleteo lažni Abalkin.
Sve u svemu, on je čak nečim podsećao na Lava Abalkina: stamen, zgodan,
onižeg rasta, sa dugačkom crnom kosom do ramena. Imao je na sebi beli široki
mantil i držao je pred sobom električnu baterijsku lampu »turist«, a u drugoj je
ruci imao nešto nalik na mali kofer ili veliku torbu. Kada je ušao, zaustavio se,
prešao snopom svetlosti po stelažama i progunđao:
– No, čini mi se da je to ovde.
Glas mu je bio prozukao, a ton – izveštačeno bodar. Takvim tonom govore
ljudi sami sa sobom kada osećaju strah, kada se zbog nečega osećaju neugodno,
kada se malo stide, ukratko, kada im nije sve potaman. »Jednom nogom u jarku«
– kako to kažu Hontijci.
Sada sam video da je taj čovek zapravo star. Možda čak stariji i od
ekscelencije. Imao je dugačak, ušiljen nos koji je bio jedva malo pogrbljen,
izduženu špicastu vilicu, upale obraze i jako visoko belo čelo. Sve u svemu on je
podsećao ne toliko na Lava Abalkina, koliko na Šerloka Holmsa. Za sada sam sa
sigurnošću mogao da kažem o njemu samo jedno: tog čoveka nikada ranije u
životu nisam video.
Brzo se osvrnuvši oko sebe prišao je stolu, stavio na čipkasti šal pored naše
komadine metala svoje koferče-torbu, a onda je, osvetljavajući baterijskom
lampom, počeo da razgleda stelaže, lagano i metodično, policu po policu, sektor
po sektor. Pri tome je sam sebi neprestano nešto mrmljao u bradu, ali su mogle da
se razaznaju samo pojedine reči: »... No, to je već dobro poznata stvar... bur-bur-
bur... Obična iluzija... bur-bur-bur... Đubre i još jednom đubre... bur-bur-bur... A
možda i nije na svome mestu... Strpali su, gurnuli, sakrili... bur-bur-bur...«
Ekscelencija je pratio sve te njegove manipulacije sa rukama na leđima, a na
licu mu se video neuobičajen i njemu nesvojstven izraz nekakve beznadežne
zamorenosti ili pak, možda, dosade, kao da se pred njim nalazilo nešto što mu je
bezmerno dojađivalo, što mu se već popelo navrh glave, što mu je postalo odvratno
za čitav život a što je istovremeno sa njim bilo povezano, čemu se već davno
pokoravao i od čega je isto tako davno pokušavao uzaludno da se otarasi. Moram
da priznam da me je u prvi mah malo začudilo što je odustao od tako normalne
namere – da ščepa za grudi obema rukama tu individuu, i sa uživanjem je protrese.
Ali sada, posmatrajući njegovo lice, shvatao sam: to bi bilo besmisleno. Tresi, ne
tresi – ništa se neće promeniti, sve će se vratiti u svoju ustaljenu kolotečinu: puzaće
i pipaće, mrmljati u bradu, stajati jednom nogom u jarku, rušiti eksponate po
muzejima i uništavati pažljivo pripremljene i smišljene operacije...
Kada je starac stigao do najudaljenijih stelaža, ekscelencija je teško
uzdahnuo, prišao stolu, seo na ivicu pored torbe i rekao sa gađenjem:
– No, šta to tamo tražite, Brombergu? Detonatore?
Starac Bromberg je zacvileo falcetom i bacio se u stranu, oborivši pri tome
stolicu.
– Ko je to tu? – zavapio je, grozničavo lutajući snopom svetlosti oko sebe.
– Ko je to?
– Ja sam to, ja! – rekao je ekscelencija sa još više gađenja u glasu. –
Prestanite već jednom da drhtite!
– Ko? Vi? Kog vraga! – Snop svetlosti je osvetlio ekscelenciju. – A!
Sikorski! Znao sam, znao...!
– Ugasi lampu – naredio je ekscelencija, prekrivši lice dlanom.
– Znao sam ja da su to sve vaše šale! – zavapio je starac Bromberg. – Odmah
sam shvatio ko se nalazi iza celog tog cirkusa!
– Sklonite tu baterijsku lampu jer ću je inače razlupati u vražiju mater! –
dreknuo je ekscelencija.
– Izvolite ne urlati na mene! – zacvileo je Bromberg, ali je svetlost skrenuo.
– I ne usuđujte se da dotičete moju tašnu!
Ekscelencija je ustao i krenuo ka njemu.
– Ne usuđujte se da mi prilazite! – ponovo je zavapio Bromberg. – Ja nisam
nekakav tamo klinac! Stidite se! Pa vi ste starac!
Ekscelencija mu je prišao, oduzeo mu baterijsku lampu i ostavio je na
najbliži sto, reflektorom okrenutu prema tavanici.
– Sedite, Brombergu – rekao je. – Treba da porazgovaramo.
– Ti vaši razgovori – progunđao je Bromberg i seo.
Zapanjujuće je bilo to da je sada u potpunosti bio miran. Bio je to bodar,
poštovanja dostojan starac. Po mome, čak i veseo.

4. juni 78. godine. AJZEK BROMBERG,

BITKA GVOZDENIH STARACA

– Dajte da pokušamo da mirno porazgovaramo – predložio je ekscelencija.

 – Da pokušamo, da pokušamo, zašto da ne! – bodro je odgovorio Bromberg.
– A kakav je ono mladić tamo što podupire zid kraj vrata? Uzeli ste telohranitelja?
Ekscelencija nije odmah odgovorio. Možda je imao nameru da me otpravi.
»Maksime, slobodan si« – i ja bih, razumljivo, otišao. Ali to bi me uvredilo, i
ekscelencija je to, samo se po sebi razume, shvatao. A možda je imao još nešto sa
mnom u planu. U svakom slučaju, pokazao je rukom prema meni i rekao:
– Ovo je Maksim Kamerer, saradnik KOMKON-a. Maksime, ovo je Ajzek
Bromberg, istoričar nauke.
Naklonio sam se, a Bromberg je istog časa izjavio:
– Znao sam. Razume se, bojali ste se da nećete moći sami da iziđete na kraj
sa mnom, Sikorski... Sedite, sedite, mladiću, smestite se što udobnije. Pošto dobro
poznajem vašeg šefa, razgovor će biti dug...
– Sedi, Mak – rekao je ekscelencija.
Seo sam u već poznatu fotelju za posetioce.
– No, čekam vaša objašnjenja, Sikorski – progovorio je Bromberg. – Šta
treba da znači ova zaseda?
– Vidim da ste se dobro preplašili.
– Kakve gluposti! – istoga časa planuo je Bromberg. – Kakve li samo
gluposti! Hvala neka je bogu, ne spadam u plašljivce! I, ako neko i uspe da me
uplaši, Sikorski...
– Ali vi ste tako užasno počeli da urlate i oborili ste tako mnogo nameštaja...
– Pa, znate, kada bi nad vašim uvetom u potpuno pustoj zgradi noću...
– Apsolutno je nepotrebno odlaziti u potpuno puste zgrade noću...
– Kao prvo, to se vas apsolutno ništa ne tiče, Sikorski, gde i kada ja odlazim!
Kao drugo, kada bih pa mogao da odem? Danju me ne puštaju. Danju ovde rade
nekakve sumnjive popravke, nekakve glupave promene postavki... Slušajte,
Sikorski, priznajte da je to vaše maslo – zatvoriti i onemogućiti pristup u muzej?
Potrebno mi je da hitno osvežim u pamćenju nekakve podatke. I dolazim ovamo.
A mene ne puštaju. Mene! Člana naučnog saveta ovog muzeja! Telefoniram
direktoru: u čemu je stvar? Direktor, mili čovek Grant Hočikjan, na neki način je
moj učenik... Jadničak se uzmuvao, jadničak je pocrveneo od sramote preda
mnom... Ali on ništa ne može da učini, obećao je! Zamolili su ga poštovanja
dostojni ljudi, i on im je obećao! Interesantno bi bilo saznati: ko ga je to molio?
Možda neki tamo Rudolf Sikorski? Ne? O, ne! Ovde niko čak nije ni čuo za ime
Rudolfa Sikorskog. Ali mene je nemoguće prevariti! Odmah sam shvatio čije to
uši vire iza kulisa. I ja bih ipak želeo da saznam, Sikorski, zašto već čitav jedan
sat ćutite i ne odgovarate na moje pitanje? Zašto vam je sve to bilo potrebno, pitam
ja vas! Zatvaranje muzeja! Sramni pokušaj da se iz muzeja uklone eksponati koji
mu pripadaju! Noćne zasede! I ko li je samo, đavo ga odneo, isključio ovde
električnu struju? Ne znam šta bih uopšte radio da u glajderu nisam pronašao
baterijsku lampu. Čvorugu sam zaradio ovde, đavo vas odneo! I tamo sam nešto
oborio! Iz dna duše se nadam – želeo bih da se nadam! – da je to bila samo
maketa... I molite se bogu, Sikorski, daje to bila samo maketa, jer ako je to bio
original, onda ćete sami da ga pravite deo po deo! Do poslednjeg vedinga! A ako
tog poslednjeg vedinga ne bude bilo, vi ćete kao malo dete lepo da odete na
Tagoru...
Izgubio je glas, i mučno se zagrcnuo, udarajući se obema pesnicama po
grudima.
– Da li ću ikada dobiti odgovore na svoja pitanja? – besno je prosiktao teško
dahćući.
Sedeo sam kao u pozorištu i sve je ovo na mene ostavljalo pre komičan nego
nekakav drugi utisak, ali sam u tom času bacio pogled na ekscelenciju i zamro.
Ekscelencija, Lutalica, Rudolf Sikorski, ta santa leda, taj pokriven i njem
granitni spomenik Hladnokrvnosti i Odmerenosti, taj mehanizam za izvlačenje
informacije, mehanizam koji se nikada nije kvario – on je do cele bio ispunjen
krvlju, teško je disao, grozničavo stezao i opuštao koščate pesnice, a njegove
čuvene uši su buktale i jezivo se cimale. Uostalom, on se još uvek uzdržavao, ali
je očigledno samo on sam znao koliko ga je to stajalo.
– Želeo bih da znam, Brombergu – procedio je kroza zube – zašta su vam
bili potrebni detonatori.
– Ah, vi biste to hteli da znate? – sarkastično je prošaptao doktor Bromberg
i pokrenuo se napred, razgledajući ekscelencijino lice, sa tako male razdaljine, da
se njegov dugačak nos umalo nije našao u zubima moga šefa. – A da li biste još
nešto hteli da saznate o meni? Možda vas interesuje kakvu sam stolicu imao
danas? Ili vas, na primer, interesuje o čemu sam juče razgovarao sa Pilgujem?
Spominjanje Pilgujevog imena u ovom kontekstu mi se nikako nije dopalo.
Pilguj se bavio biogeneratorima a moje se odeljenje već dva puna meseca bavilo
njime. Ipak, ekscelencija je Pilgujevo ime propustio pored ušiju. A onda je celim
telom krenuo napred, i to tako iznenada, da je Bromberg jedva uspeo da ustukne.
– Za vašu se stolicu izvolite interesovati sami – zaurlao je. – A ja bih hteo
da znam zašto sebi dopuštate i dozvoljavate da obijate muzej i zašto približavate
vaše šape detonatorima, iako vam je bilo sasvim jasno rečeno da tokom nekoliko
sledećih dana...
– Izgleda da imate nameru da kritikujete moje ponašanje? Ha! Ko? Sikorski!
Mene! Zbog provaljivanja! Hteo bih da znam kako ste vi sami ušli u muzej! A?
Odgovorite mi na pitanje!
 – To nema veze sa ovim slučajem, Brombergu!
– Vi ste: provalnik, Sikorski! – izjavio je Bromberg pružajući prema
ekscelenciji dugačak i krivi prst. – Spustili ste se tako nisko, da provaljujete!
– To ste se vi nisko spustili! Tako nisko da ste postali provalnik, Brombergu!
– eksplodirao je ekscelencija. – Vi! Bilo vam je potpuno jasno i nedvosmisleno
rečeno: pristup u muzej je obustavljen! Svaki normalan čovek, da se našao na
vašem mestu...
– Ako se normalan čovek sukobi sa novim aktom tajne delatnosti, njegova
je dužnost...
– Njegova je dužnost: da malo poradi mozgom, Brombergu! Njegova je
dužnost – da shvati da ne živi u srednjem veku. Ako se susreo sa tajnom, onda to
nije nečiji kapric niti zla volja...
– Da, nije ni kapric ni zla volja, već vaša odista više nego potresna
samouverenost, Sikorski, vaša više nego smešna, odista srednjovekovna, idiotski-
fanatična ubeđenost da je upravo vama dato da odlučujete šta treba da bude tajno
a šta – javno! Vi ste pravi starac, Sikorski, ali još niste uspeli da shvatite da je to
prevashodno amoralno...!
– Smešno mi je da govorim o moralu sa čovekom koji se radi zadovoljavanja
svog čisto detinjeg osećanja protesta odlučuje čak i na provalu! Vi niste samo
starac, Brombergu, vi ste – jedan starac, koji je uz to još i podetinjio...
– Odlično! – rekao je Bromberg, najednom se ponovo smirivši. Zavukao je
ruku u džep svog belog mantila, izvukao odande i bučno spustio na sto pred
ekscelencijom nekakav predmet koji se presijavao. – Evo mog ključa. Ja, kao i
svaki saradnik ovog muzeja, imam ključ od službenog ulaza i ja sam ga upotrebio
da bih ušao ovamo...
– Usred gluve noći i protivno zabrani direktora muzeja? Ekscelencija nije
imao ključ, on je imao magnetni kalauz, i preostajalo mu je samo jedno – da
napada.
– Usred gluve noći, ali sa ključem! A gde je vaš ključ, Sikorski? Pokažite
mi ga, budite tako ljubazni, pokažite mi taj vaš ključ!
– Ja nemam ključ! On mi nije potreban! Nalazim se ovde po službenoj
dužnosti, a ne zato što me je neko ošinuo pod rep, stara, histerična budalo!
Šta je tek tada počelo! Uveren sam da nikada ranije zidovi tog skromnog
kabineta-radionice nisu čuli takve eksplozije sipljivih urlika pomešanih sa
škripavim vapajima. Takve epitete. Takvu bahanaliju emocija. Takve apsurdne
razloge i još apsurdnije kontrarazloge. Ma kakvi zidovi! Na kraju krajeva, to su
bili samo zidovi mirne akademske institucije, daleke od svakodnevnih uzbuđenja.
Ali ja, koji više nisam bio baš čovek u prvoj mladosti, koji je, činilo bi se, svašta
video i doživeo u svome životu, čak ni ja nikada i nigde nisam čuo ništa nalik na
to, ako ništa drugo, a ono barem ne od ekscelencije.
Bojno polje se svaki čas prekrivalo barutnim dimom, u kome više nije
mogao da se vidi predmet spora, i samo nalik na usijanu đulad leteli su jedni prema
drugima raznorazni »negovorni brbljivci«, »feudalni riteri plašta i bodeža«,
»provokatori – društveni radnici«, »ćelavi agenti tajne službe«, »sklerotični
demagozi« i »tajni tamničari ideja«. Pa, i manje egzotični »stari magarci«,
»otrovne gljive« i »marazmatičari« svih mogućih vrsta leteli su kao šrapneli,
odnosno karteč.
Dim se, međutim, pokatkad i razilazio, a tada su se mom zapanjenom
pogledu otkrivale odista porazne perspektive. Shvatao sam tada da je bitka, čiji
sam svedok sasvim slučajno bio, predstavljala samo jednu od bezbrojnih, svetu
nevidljivih bitki nečujnog rata, koji je otpočeo još u doba kada su moji roditelji
tek završavali školu.
Dosta sam se brzo setio, razume se, ko je taj Ajzek Bromberg. Razume se
da sam za njega čuo još i ranije, možda još onda kada sam kao balavac radio u
Grupi slobodnog traganja. Jednu od njegovih knjiga – Kako je to odista bilo – čak
sam i pročitao: to je bila istorija »Masačusetskog košmara«. Ta mi se knjiga,
sećam se, nije dopala – početak joj je bio nekako suviše pamfletski, i suviše je
autor bio usrdan smičući romantičke pokrove sa te odista jezive istorije, mnogo je
prostora udelio detaljima diskusije o političkim principima pristupa opasnim
eksperimentima, diskusiji za koju se u to doba ja uopšte nisam interesovao.
U određenim je krugovima, uostalom, Brombergovo ime bilo poznato i
uživalo je dosta veliko poštovanje. Njega bi čovek mogao da nazove »krajnjim
levičarem« poznatog pokreta dzijuista, koji je osnovao još Lamondua a koji je
proglašavao pravo nauke na razvoj bez ikakvih ograničenja.
Ekstremisti tog pokreta propovedaju principe koji na prvi pogled izgledaju
sasvim prirodni, a u praksi se ispostavlja da nisu ostvarivi pri svakom zadatom
nivou razvoja ljudske civilizacije (sećam se ogromnog šoka koji sam doživeo
upoznavši se sa istorijom civilizacije Tagore, gde su ti principi bili neumoljivo
sprovođeni još od doba njihove prve industrijske revolucije).
Svako naučno otkriće, koje može da bude realizovano, obavezno će biti
realizovano. Sa tim principom teško je sporiti se, iako i tu nastaje čitav niz nejasnih
stvari. A kako postupati sa otkrićem kada je ono već realizovano? Odgovor:
njegove posledice održati pod strogom kontrolom. Odista, divno. A ako ne
predvidimo sve posledice? A šta ako precenjujemo jedne posledice a pri tome opet
potcenjujemo druge? A šta ako je, na kraju krajeva, sasvim jasno da jednostavno
nismo u stanju da kontrolišemo čak ni najočiglednije i najneprijatnije posledice?
Ako su za to potrebni u potpunosti nezamislivi energetski potencijali i normalan
napon (ako se to, uzgred budi rečeno, i desilo sa Masačusetskom mašinom, kada
je pred očima zapanjenih istraživača rođena i počela da stiče snagu nova neljudska
civilizacija Zemlje)?
Prekinuti sa istraživanjem! – u takvim slučajevima Svetski savet obično tako
naređuje.
Ni u kom slučaju! – bune se ekstremisti. – Pojačati kontrolu? Da. Obezbediti
neophodne snage za to? Da. Rizikovati? Da! Na kraju krajeva, »ko ne puši i ne
pije, taj će zdrav umreti« (iz istupanja patrijarha ekstremista Dž. Gr. Prensona).
Ali – nikakve zabrane! Moralno-etičke zabrane u nauci strašnije su od bilo kakvih
etičkih potresa, koji su nastajali ili koji mogu da nastanu kao rezultat najrizičnijih
skretanja naučnog progresa. Gledište koje, u to nema sumnje, imponuje svojom
dinamikom, koje pronalazi apsolutne apologete među naučnom omladinom, ali je
ono vraški opasno kada takve principe propoveda veliki i talentovani stručnjak,
pod čijim se rukovodstvom nalazi dinamičan i talentovan kolektiv i veliki
energetski potencijali.
Upravo su takvi ekstremisti prakse i bili glavni klijenti našeg KOMKON-2.
Starac Bromberg je bio ekstremista-teoretičar, i upravo zbog toga, očigledno,
nijednom nije dospeo u moje vidno polje. Zato je ekscelenciji, kako sam to sada
video, celog života sedeo u bubrezima, jetri i žučnom mehuru.
Po prirodi svoje delatnosti mi u KOMKON-2 nikada i nikome ništa ne
zabranjujemo. Za tako nešto jednostavno se ne razumemo dovoljno dobro u
savremenu nauku. Zabrane donosi Svetski savet. A naš zadatak svodi se na to, da
realizujemo te zabrane i onemogućimo oticanje informacije, jer upravo oticanje
informacije u takvim slučajevima neprekidno dovodi do najjezivijih posledica.
Bromberg očigledno ili nije hteo ili nije bio u stanju da to shvati. Borba za
uništavanje svih i svakojakih barijera na putu širenja naučne informacije postala
je bukvalno njegova fiks-ideja. On je posedovao fantastični temperament i
neiscrpnu energiju. Njegove veze u naučnom svetu bile su nebrojene, i čim bi
negde čuo da su rezultati nekakvih naučnih istraživanja, koji su mnogo obećavali,
konzervirani, odmah bi padao u zoološko ludilo i hitao da raskrinka, razobliči i
skida pokrove. Sa njim odista ništa nije moglo da se učini. Nije priznavao
kompromise, i zato je bilo nemoguće dogovoriti se sa njim, nije priznavao ni
poraze, i zato ga je bilo nemoguće pobediti ga. On je bio nepokoran, i zato je
nalikovao na kosmičku kataklizmu.
Međutim, čak i najapstraktnija ideja očigledno zahteva dosta konkretnu
tačku oslonca. I takva tačka, konkretno oličenje sila mraka i zla, protiv kojih se on
borio, za njega je postao KOMKON-2 uopšte, i naš ekscelencija posebno.
»KOMKON-2«, sarkastično je siktao, skačući prema ekscelenciji i odmah
odskačući nazad. »O, vaše jezuitstvo!... Uzmimo tu svima poznatu skraćenicu –
Komisija za kontakte sa drugim civilizacijama! Blagorodno, nema šta, visoko!
Proslavljeno! I sakriti iza toga vašu smrdljivu kancelariju! Komisija za kontrolu,
vidite li! Kompanija konzervativaca, a ne Komisija za kontrolu! Kompanija
konspiratora...!«
Ekscelenciji je za ovih pola stoleća više nego dojadio. A sada je, ukoliko
sam dobro shvatio, upravo prevršio – onako kako ume da prevrši muva koja ujeda
ili dosadan komarac. Razume se, on nije bio u stanju da našim poslovima ozbiljnije
naudi. To on jednostavno nije bio u stanju da uradi. Ali je zato mogao neprekidno
da gudi i brunda, larma i trešti, odvaja od posla, da ne daje mira, zabada sarkastične
strelice, zahteva neminovno ispunjavanje svih formalnosti, diže javno mnjenje
protiv sile formaliteta, jednom rečju – da zamara do krajnjih granica. Ne bih se
začudio kada bi se ispostavilo da je pre dvadeset godina ekscelencija pojurio u
krvavu kašu sa Sarakša uglavnom zbog toga da bi se barem malo odmorio od
Bromberga. Bilo mi je krivo zbog ekscelencije još i zbog toga što je on ne samo
principijelan već i u najvećoj mogućoj meri pravičan čovek, očigledno polagao
sam sebi računa i o tome da je Brombergova delatnost, ako se odvojimo od njene
forme, ipak donekle nosila i pozitivnu socijalnu funkciju, jer ona ipak predstavlja
određenu vrstu socijalne kontrole nad kontrolom.
Ali što se tiče samog sarkastičnog starca Bromberga, on je očigledno bio u
potpunosti lišen i najelementarnijeg osećanja za pravičnost, i celokupan naš rad je
čistio metlom sa praga, smatrao ga za štetan i vatreno ga je, iskreno mrzeo. Pri
tome su forme, u koje se izlivala ta mržnja, bile do te mere užasne, sami maniri
tog dosadnog čangrizavog starca nepodnošljivi – da se ekscelencija, uz svu svoju
hladnokrvnost i neljudsku izdržljivost jednostavno u potpunosti gubio i pretvarao
u svadljivog, glupavog i zlobnog urlatora, prema svemu, svaki put kada se eto,
ovako, sukobljavao licem u lice sa Brombergom. »Vi ste – neobrazovani mozak!«,
hriptao je prozuklim glasom. »Živite kao parazit na promašajima giganata! Sami
niste u stanju da pronađete ni sos za makarone, a prihvatate se toga da sudite o
budućnosti nauke! Vi samo diskreditujete stvar koju uzimate u odbranu, jer ste vi
samo – običan skupljač jevtinih viceva...!«
Bilo je više nego očigledno da se starci već odavno nisu nalazili ovako licem
u lice i sada su zbog toga posebno besno izlivali jedan na drugoga prikupljene
zalihe otrova i žuči. Prizor je bio umnogome više nego poučan, iako je bio u
vapijućoj protivurečnosti sa dobro poznatim tezama o tome da je čovek po svojoj
prirodi dobar i da on sam zvuči gordo. Najviše od svega ličili su ne na ljude, već
na dva stara, ofucana borbena pevca. Prvi put sam sada shvatio da je ekscelencija
već starac, čovek u dubokoj starosti.
Ali, uz svu svoju neestetičnost, taj prizor je sručio na mene čitavu lavinu
odista dragocenih informacija. Mnoge insinuacije jednostavno nisam ni shvatio –
u pitanju su, očigledno, već odavno zaboravljene i prevaziđene stvari. Neki
slučajevi, koji su spominjani, bili su mi dobro poznati. Ali ponešto sam čuo i
shvatio prvi put.
Znao sam, na primer, šta je to operacija »Ogledalo«. Ispostavlja se međutim,
da su tako nazivani globalni, veoma tajni manevri za odbijanje moguće agresije
spolja (najverovatnije – upada Lutalica), koji su bili obavljeni pre četiri decenije.
Za tu operaciju znale su samo upućene jedinke, a milioni ljudi, koji su učestvovali
u tim manevrima, nisu ni sumnjali u to. Bez obzira na sve mere predostrožnosti,
kako to skoro uvek i biva u stvarima globalnih razmera, nekoliko je ljudi ipak
poginulo. Jedan od rukovodilaca operacije i čovek odgovoran za to da sve ostane
u najdubljoj tajnosti, bio je ekscelencija.
Saznao sam kako je došlo do slučaja »Nakaza«. Kao što je poznato, Jonafan
Perejra samoinicijativno je prekinuo svoj rad u oblasti teoretske afgenike.
Konzervirajući celu tu oblast, Svetski savet se u suštini pridržavao njegovih
preporuka. Ispostavilo se da je naš dragi Bromberg to uspeo da namiriše, a onda
je vatreno razbrbljao detalje Perejrine teorije, i rezultat je bio taj da je pet vraški
talentovanih i suludo hrabrih momaka iz Švajrcerove laboratorije u Bamaku
započelo i umalo nije dovelo do kraja eksperiment sa novom varijantom
homosupera.
Slučaj sa androidima mi je u opštim crtama bio dobro poznat i ranije,
uglavnom zbog toga što se on uvek navodi kao primer nerešivog etničkog
problema. Ali interesantno je bilo saznati da doktor Bromberg uopšte ne smatra
da je pitanje androida skinuto sa dnevnog reda. Problem »subjekat ili objekat?« –
u datom slučaju za njega uopšte ne postoji. Pljucka on na tajnu ličnosti naučnika
koji su počeli da se bave androidima, a pravo androida na tajnu ličnosti smatra za
običan nonsens i katahrezu. Svi detalji tog slučaja moraju biti objavljeni za nauk
potomstvu, a rad sa androidima se mora nastaviti...
I tako dalje.
Među primerima i slučajevima za koje nikada ranije ništa nisam čuo, moju
je pažnju privukao naročito jedan. Reč je o nekakvom predmetu koji su oni
nazivali čas sarkofag, čas opet inkubator. Sa tim sarkofagom-inkubatorom oni su
u svom sporu na nekakav neulovljivi način povezivali »detonatore« – prema
svemu one iste zbog kojih je Bromberg i došao, i koji su se sada nalazili na stolu
preda mnom, prekriveni čipkanim šalom. O detonatorima se uostalom govorilo
samo onako, kao usput, samo jedared su ih spomenuli, a glavna svađa vodila se
oko »dimne zavese odvratne tajanstvenosti« koju je digao ekscelencija oko tog
sarkofaga-inkubatora. Upravo je kao rezultat te tajnovitosti doktor – ime i prezime
su mu spomenuti – koji je dobio zadivljujuće rezultate što se tiče antropometrije i
fiziologije kromanjonaca, bio prinuđen da drži te svoje rezultate u tajnosti, kočeći
na taj način razvoj paleoantropologije. A drugi doktor opet – ime i prezime mu je
takođe navedeno – koji je odgonetnuo tajnu rada sa sarkofagom-inkubatorom
našao se u nezavidnom i sramnom položaju čoveka kome naučna javnost pripisuje
otkrivanje tog principa, zbog čega je on u potpunosti napustio naučno poprište i
sada se bavi slikanjem više nego prosečnih pejzaža...
Trgao sam se. Detonatori su bili povezani sa tajanstvenim sarkofagom. Po
detonatore je ovamo došao Bromberg. A njih je ekscelencija postavilo kao mamac
za Lava Abalkina. Počeo sam da slušam udvostručivši pažnjom, nadajući se da će
u svojoj vatrenosti starci nešto izbrbljati i da ću konačno saznati nešto važno o
Lavu Abalkinu. Ali to najhitnije čuo sam tek onda kada su se oni stišali.

4. juni 78. godine. LAV ABALKIN. KOD

DOKTORA BROMBERGA

Smirili su se odjedanput, istovremeno, kao da su istovremeno utrošili

poslednje zalihe energije. Ućutali su. Prestali su da svrdlaju jedan drugoga
pogledima. Bromberg je, dašćući, izvukao staromodnu maramicu i počeo njom da
briše lice i vrat. Ekscelencija je, ne gledajući ga, zavukao ruku ispod pazuha
(preplašio sam se da nije krenuo po pištolj), izvukao fiolu, izbacio iz nje na dlan
belu kuglicu i strpao je pod jezik, a fiolu pružio Brombergu.
– Ni da pomislim! – izjavio je Bromberg, demonstrativno se okrećući na
drugu stranu.
Ekscelencija mu je pružala fiolu i dalje. Bromberg ju je pogledao iskosa, kao
pevac. A onda je rekao sa patosom u glasu:
– Otrov što ti ga mudrac nudi uzmi, a iz ruku budale ni balzam ne prihvataj...
Uzeo je kapsulu i isto tako izbacio sebi na dlan belu kuglicu.
– Meni ovo nije potrebno! – izjavio je i ubacio kuglicu u usta. – Za sada mi
još nije potrebno...
– Ajzek – rekao je ekscelencija i cmoknuo usnama – Šta ćete raditi kada ja
umrem?
– Odigraću kačuču – rekao je Bromberg mračno. – Ne lupetajte gluposti!
– Ajzek – rekao je ekscelencija. – Ipak, zašto su vam bili potrebni
detonatori?... Pričekajte malo, ne počinjite sve od početka! Uopšte nemam nameru
da se mešam u vaše lične poslove. Da ste se zainteresovali za detonatore pre
nedelju dana ili tokom naredne sedmice, nikada vam ne bih postavljao ovo pitanje.
Ali oni su vam bili potrebni upravo danas. Upravo ove noći, kada je po njih trebalo
da dođe sasvim druga ličnost. Ako je to obična i neverovatna podudarnost, recite
mi onda to, mi ćemo se rastati. Glava je počela da me boli...
– A ko je to trebalo da dođe po njih? – sumnjičavo je upitao Bromberg.
 – Lav Abalkin – odgovorio je ekscelencija umorno.
– Ko je to?
– Ne znate Lava Abalkina?
– Prvi put čujem to ime – rekao je Bromberg.
– Verujem – rekao je na to ekscelencija.
– Kako da ne! – odgovorio je Bromberg naduveno.
– Verujem vam – rekao je ekscelencija. – Ali ne verujem u podudarnost...
Slušajte, Ajzek, zar je to tako teško – da jednostavno, bez ikakvih uvijanja ispričate
zašto ste upravo danas došli po detonatore?
– Ne dopada mi se reč »uvijanje«! – rekao je Bromberg svađalačkim tonom,
ali bez prethodnog žara.
– Povlačim je – rekao je ekscelencija.
Bromberg je ponovo počeo da se briše.
– Ništa ne krijem – izjavio je. – Vi znate, Rudolfe, da mrzim bilo kakve
tajne. Vi ste me doveli u situaciju da sam prinuđen da vrdam i igram pravu
komediju. U suštini je sve mnogo jednostavnije. Jutros je kod mene došao neko...
Da li vam je obavezno potrebno ime?
– Nije.
– Nekakav mladić. O čemu smo razgovarali, smatram da to nije važno.
Razgovor je bio čisto ličnog karaktera. Ali za vreme razgovora zapazio sam kod
njega, evo ovde... – Bromberg je pokazao prstom razgib lakta – dosta čudan
mladež. Čak sam ga i upitao: »Je li to tetovaža?« Vi znate, Rudolfe, da je tetovaža
– moj hobi... »Ne«, odgovorio mi je. »To je mladež.« Mladež je najviše od svega
ličio na ćirilsko slovo »Ж« ili recimo na japanski hijeroglif »sandzju« – broj »30«.
Da li vas to podseća na nešto, Rudolfe?
– Podseća – odgovorio je ekscelencija.
Mene je to takođe podsećalo na nešto, na nešto nedavno, na nešto što mi se
učinilo i čudnim i nevažnim istovremeno.
– Jeste li odmah shvatili? – upitao je Bromberg sa zavišću u glasu.
– Da – odgovorio je ekscelencija.
– A ja – nisam odmah. Mladić je već odavno bio otišao, a ja sam neprekidno
sedeo i pokušavao da se prisetim gde sam to mogao da vidim taj znak... I uz to, ne
samo znak nalik na njegov mladež, već upravo istovetan. Na kraju sam se setio.
Morao sam da proverim, shvatate li me? Pod rukom nisam imao ni jednu jedinu
reprodukciju. Jurim u muzej – a muzej zatvoren...
– Mak – rekao je ekscelencija – budi tako dobar i dodaj nam onu stvarčicu
koja se nalazi pod šalom.
 Poslušao sam.
Stvarčica je bila teška i topla pod rukom. Stavio sam je na sto ispred
ekscelencije. Ekscelencija ju je primakla bliže k sebi, i tada sam imao priliku da
vidim da je to odista futrola načinjena od nekakvog glatkog poliranog materijala
jarko ćilibarske boje sa jedva primetnom, idealno pravom ivicom, koja je odvajala
jedva malo ispupčeni poklopac od masivne osnove. Ekscelencija je pokušao da
otvori poklopac, ali su mu prsti klizili, i nikako mu to nije polazilo za rukom.
– Dajte to meni – nestrpljivo je rekao Bromberg. Odgurnuo je ekscelenciju,
prihvatio se poklopca obema rukama, digao ga i ostavio na stranu.
Eto, te su stvarčice oni, prema svemu, i nazivali detonatorima: okrugle, sive
pločice, otprilike sedamdesetak milimetara u prečniku, postavljene jedna za
drugom u ležišta. Ukupno je tih detonatora bilo jedanaest, a dva ležišta su bila
prazna, i videlo se da je njihovo dno prekriveno beličastim dlačicama, nalik na
plesan, i te dlačice su se – to se takođe videlo – pokretale, kao žive, i one su,
najverovatnije, na određeni način i bile žive.
U oči su mi, međutim, pali pre svega dosta komplikovani hijeroglifi, ispisani
na površini tih detonatora, po jedan na svakom, i svi različiti. Bili su veliki,
ružičastomrki, pomalo kao razliveni, kao da su bili naneti tušem u boji na ovlaženi
papir, jedan od njih sam odmah prepoznao – jedva malo razliveno, stilizovano
slovo »Ж« ili, ako baš hoćete, japanski hijeroglif »sandzju« – mali original
uvećane kopije na poleđini lista broj jedan u predmetu br. 07. Taj detonator bio je
treći sa leve strane, ako ih brojim od sebe, i ekscelencija je, nadnevši nad njega
svoj dugačak kažiprst, progovorio:
– On?
– Da, da – nestrpljivo se odazvao Bromberg, odgurnuvši njegovu ruku. – Ne
smetajte. Vi ništa ne shvatate...
Dograbio je noktima ivice detonatora i počeo opreznim pokretima da ga
odvrće iz ležišta, mrmljajući pri tome: »Ovde stvar uopšte nije u tome... Zar mislite
da bih bio u stanju da nešto pobrkam... Kakva glupost...« Konačno je izvukao
detonator iz njegovog ležišta i počeo oprezno da ga diže nad futrolom sve više i
više i videlo se kako se iza sivog, debelog diska vuku tanke beličaste niti, kako se
tanje, kako se kidaju jedna za drugom i kada je pukla i poslednja, Bromberg je
okrenuo disk donjom stranom nagore i ja sam ugledao među poluprozračnim
beličastim dlačicama koje su se pokretale onaj isti hijeroglif, samo crn, malen i
jasan, kao da je bio izgraviran u sivom materijalu.
– Da! – rekao je Bromberg svečano. – Istovetan je. Znao sam da ne mogu da
pogrešim.
– Šta to? – upitao je ekscelencija.
 – Razmere! – rekao je Bromberg. – Razmere, detalji, proporcije. Znate,
mladež kod njega ne samo da je nalik na ovaj znak – on je tačno isti ovakav... –
Pažljivo je pogledao ekscelenciju. – Slušajte, Rudolfe, usluga za uslugu. Zar je
moguće da ste ih sve: obeležili?
– Razume se da nisam.
– Znači, to su imali od samog početka? – upitao je Bromberg, lupkajući se
prstom po zgibu lakta desne ruke.
– Ne. Ti znaci su im se pojavili kada su imali deset – dvanaest godina.
Bromberg je oprezno uvrnuo detonator nazad u njegovo ležište i zadovoljno
se sručio u fotelju.
– No, pa šta – rekao je. – Tako sam upravo sve i shvatio... Pa, gospodine
šefe policije, koliko onda vredi vaša tajanstvenost?... Njegov kanal imam, i samo
što će zlatoprsti Feb ozariti vrhove ovih vaših arhitektonskih nakaza, ja ću se
momentano povezati sa njim i mi ćemo se do mile volje napričati... I ne
pokušavajte da me odvraćate od toga, Sikorski! – povikao je, mašući prstom pred
ekscelencijinim nosom. – On je sam došao kod mene, a ja sam – shvatate li to?
potpuno sam, ovom svojom matorom tintarom shvatio ko se nalazi preda mnom,
i sada je on moj! Nisam provaljivao u vaše prljave tajne! Malo sreće, malo logike
i razmišljanja...
– Dobro de, dobro – rekao je ekscelencija. – Samo izvolite. Nemam ništa
protiv. Vaš je, sastajte se sa njim, pričajte do mile volje. Ali samo sa njim, molim
vas. Ni sa kim više.
– Ene-de, ene-de... – ironično i sumnjičavo je otegao Bromberg.
– Uostalom, kako god hoćete – rekao je najednom ekscelencija. – Sve to
sada i nije toliko važno... Recite, Ajzek, o čemu ste razgovarali sa njim?
Bromberg je složio ruke na stomak i počeo da okreće velike palčeve jedan
oko drugoga. Pobede koje je izvojevao nad ekscelencijom bile su tako velike i
nesumnjive da je bez ikakve sumnje mogao da dopusti sebi da bude malo
velikodušan.
– Razgovor je bio, moram to priznati, dosta bezvezan – počeo je. – Sada mi
je, razume se, jasno, da me je taj kromanjonac jednostavno pravio ludim...
... Danas, ili tačnije rečeno juče izjutra, kod njega je banuo mlađi čovek –
star otprilike četrdeset i pet godina – i predstavio mu se kao Aleksandar Dimok,
konfigurator poljoprivredne automatike. Srednjeg rasta, jako bledog lica, dugačke
crne kose, prava kao u Indusa. Požalio mi se da već nekoliko meseci pokušava da
pronađe i nikako ne može da otkrije okolnosti pod kojima su nestali njegovi
roditelji. Izložio je Brombergu zagonetnu i vraški sablažnjivu po svojoj
zagonetnosti legendu, koju je navodno skupio trunku po trunku, ne odbacujući čak
ni neproverene glasine. Ta je legenda snimljena kod Bromberga u kabinetu u
potpunosti, ali je on mišljenja da sada nema baš mnogo smisla izlagati je. U stvari,
poseta Aleksandra Dimoka imala je jedan jedini cilj: može li Bromberg, najveći
znalac zabranjene nauke na svetu, da baci barem malo svetlosti na celu tu istoriju.
Veliki znalac Bromberg zagnjurio se u svoju kartoteku, ali o supruzima
Dimok nije u njoj ništa pronašao. Mladić je bio ogorčen i već se spremao da krene,
kada mu je na pamet pala jedna srećna misao. Nije isključeno, rekao je, da se
njegovi roditelji uopšte nisu ni preživali Dimok. Nije isključeno takođe, da cela
legenda nema nikakve veze sa stvarnošću. Možda bi doktor Bromberg mogao da
pokuša da se priseti da li u nauci možda nije dolazilo do nekakvih zagonetnih
događaja, o kojima je kasnije zabranjivano da se objavljuje, godine kada je rođen
Aleksandar Dimok (februar 36. godine), pošto je svoje roditelje izgubio kada je
imao jednu, ili najviše dve godine...
Naučnik Bromberg se ponovo zagnjurio u svoju kartoteku, ovoga puta u
hronološki deo. U periodu od 33. do 39. godine otkrio je ukupno osam različitih
incidenata, pa između ostalog i slučaj sa sarkofagom-inkubatorom. Aleksandar
Dimok i on pažljivo su proanalizirali svaki od tih incidenata i došli do zaključka
da nijedan od njih ne može da bude povezan sa sudbinom supružnika Dimok.
Odatle sam »...ja, matora budala, izvukao zaključak da mi je sudbina sama
podarila slučaj, koji je svojevremeno u potpunosti izmakao mojoj pažnji. Možete
li to da zamislite? Ne radi se o nekakvoj vašoj prljavoj zabrani, već o nestanku dva
biohemičara! Pa to vam nikada ne bih oprostio, Sikorski!« I još je puna dva sata
Bromberg ispitivao Aleksandra Dimoka, zahtevajući od njega da se priseti i
najsitnijih detalja, bilo kakvih, pa i najglupljih, dobio od njega svečano obećanje
da će se podvrći dubinskom mentoskopiranju, a nakon toga – tokom poslednjeg
sata – mladić je očigledno maštao o jednoj jedinoj stvari: da se što pre izgubi
odatle...
Već pri samom kraju razgovora Bromberg je sasvim slučajno zapazio
»mladež«. Taj mladež, koji na prvi pogled nije imao nikakve veze sa slučajem,
ostao je u Brombergovom pamćenju. Mladić je već odavno bio otišao. Bromberg
je uspeo da postavi nekoliko pitanja BVI, da porazgovara sa dva-tri stručnjaka o
slučaju supružnika Dimok (bez ikakvog rezultata), ali mu taj prokleti znak nikako
nije izlazio iz glave. Kao prvo, Bromberg je bio u potpunosti siguran da ga je već
negde video, a kao drugo, nije ga napuštao osećaj da su o tom znaku, ili o nečem
povezanom sa tim znakom oni već pričali u tom svom razgovoru. I tek kada je
najpedantnije reprodukovao u pamćenju ceo razgovor, rečenicu po rečenicu,
stigao je konačno do sarkofaga, setio se detonatora i tada mu je sinula porazna
misao o tome ko bi u stvari mogao da bude Aleksandar Dimok.
Prva njegova želja bila je da momentano telefonira dečku i izvesti ga da je
tajna njegovog porekla otkrivena. Međutim, njemu svojstvena naučna savesnost,
zahtevala je od njega, Bromberga, da se uveri u sve s apsolutnom sigurnošću, sa
sigurnošću koja bi isključivala mogućnost bilo kakve pogreške. On, Bromberg,
znao je i mnogo veće i značajnije podudarnosti. I zato se odlučio da prvo telefonira
u muzej...
– Sve je jasno – rekao je ekscelencija natmureno. – Hvala vam, Ajzek. Znači,
on sada zna za sakrofag...
– A zašto ne bi znao za njega? – trgao se Bromberg.
– Odista – lagano je otegao ekscelencija. – Zašto i ne bi znao?

TAJNA LIČNOSTI LAVA ABALKINA

Odred tragočitača se 21. decembra 37. godine pod komandom Borisa Fokina
iskrcao na kameniti plato bezimene planete u sistemu EN 9173, sa zadatkom da tu
istraži još u prošlom stoleću otkrivene ruševine nekakvih građevina, koje su
pripisivane Lutalicama.
Intravizijsko snimanje je 24. decembra otkrilo pod ruševinama dosta veliku
prostoriju, smeštenu u debelim stenama, a na dubini nešto većoj od tri metra.
Boris Fokin je 25. decembra iz prvog pokušaja i bez ikakvih teškoća uspeo
da prodre u tu prostoriju. Prostorija je imala oblik polukugle prečnika deset metara.
Polukugla je iznutra bila obložena jantaritom, materijalom karakterističnim za
civilizaciju Lutalica, i u njoj se nalazio glomazan uređaj koji je, zahvaljujući lakoj
ruci jednog tragočitača, dobio naziv sarkofag.
Boris Fokin je 26. decembra zatražio i odmah dobio dozvolu od
odgovarajućeg odeljenja KOMKON-a da pristupi proučavanju sarkofaga
sopstvenim snagama.
Radeći po svom običaju užasavaj uče metodično i oprezno, on se mučio i
gnjavio se sarkofagom puna tri dana. Za to je vreme uspeo da odredi starost nalaza
(četrdeset do četrdeset i pet hiljada godina otprilike), otkrije da sarkofag koristi
energiju, pa čak i uspostavi nesumnjivu vezu između sarkofaga i ruševina iznad
njega. Već se tada javlja hipoteza koja je kasnije i potvrđena, da navedene
»ruševine« uopšte nisu nikakve ruševine, već samo deo ogromnog sistema koji je
obuhvatao celu planeticu, a čiji je cilj bilo akumuliranje i transformacija svih vrsta
besplatne energije – kako planetarne, tako i kosmičke (seizmička, fluktuacije
magnetskog polja, meteoroloških pojave, zračenja centralne planete, kosmičkih
zraka itd.).
Četiri dana kasnije, 29. decembra, Boris Fokin se povezao neposredno sa
Komovom i zatražio da mu pošalje najboljeg stručnjaka-embriologa. Komov je,
samo se po sebi razume, zatražio objašnjenja, ali je Boris Fokin izbegao da da
odgovor i predložio je Komovu da lično dođe, ali pri tome obavezno u pratnji
embriologa. Svojevremeno, u dalekoj mladosti, Komov je imao prilike da radi
zajedno sa Fokinom, i u njegovom pamćenju ostao je ne baš najpovoljniji utisak o
njemu. Zato on sam nije mi pomišljao na to da poleti, ali je embriologa poslao,
istina ne najboljeg, već prvog koji je pristao da krene – izvesnog Marka van
Blerkoma (kasnije je Komov često čupao kosu sećajući se te odluke, jer je Mark
van Blerkom bio najbolji prijatelj ne baš nepoznatog Ajzeka P. Bromberga).
Mark van Blerkom je 30. decembra krenuo kod Borisa Fokina, i već
nekoliko sati kasnije uputio je Komovu zapanjujući izveštaj. U tom izveštaju je
tvrdio da taj takozvani skarkofag ne predstavlja u stvari ništa drugo do embrionalni
sef potpuno fantastične strukture. U sefu se nalazi trinaest oplođenih jajnih ćelija
tipa homo sapiens, pri čemu su one u potpunosti sposobne za život, iako su u
latentnom stanju.
Neophodno je odati dužno priznanje dvojici učesnika celog ovog slučaja:
Borisu Fokinu i članu Komkon-a Genadiju Komovu. Boris Fokin je nekim svojim
šestim čulom osetio da za taj nalaz ne sme da sazna ceo svet: radiogram Marka
van Blerkoma bio je prvi i poslednji radiogram u daljoj radio-vezi odreda sa
Zemljom. I zato se ceo ovaj slučaj pojavio u protoku masovne informacije na našoj
planeti samo u obliku kratkog saopštenja koje kasnije nije bilo potvrđeno i koje
zbog toga praktično nije uopšte ni privuklo ničiju pažnju.
Što se tiče Genadija Komova, on ne samo da je odmah shvatio suštinu
problema, već je na nekakav način uspeo čak da zamisli i čitav niz mogućih
posledica koje su proisticale iz njega. Zatražio je odmah od Fokina i van Blerkoma
da mu potvrde dobijene podatke (specijalnom šifrom i specijalnim kanalom), a
kada je tu potvrdu dobio, momentano je sazvao savetovanje rukovodilaca
KOMKON-a, koji su istovremeno bili i članovi Svetskog saveza. Među njima su
se nalazili i takvi istaknuti naučnici kao što su Leonid Gorbovski i Avgust-Johan
Bader, mladi i žustri Kiril Aleksandrov, oprezan, večito sumnjičav Mahiro Sinoda,
a takođe i energičan, šezdesetogodišnjak Rudolf Sikorski.
Komov je informisao okupljene o svemu i postavio sasvim otvoreno pitanje:
šta da se radi? Razume se, sarkofag je mogao da se zatvori i ostavi u onom stanju
u kojem je i pronađen, a da se dalje proučavanje ograniči na pasivno posmatranje.
Moglo je isto tako da se pokuša da se inicira razvoj jajne ćelije, kako bi se videlo
šta će iz svega toga ispasti. Konačno, isto se tako moglo, a da bi se izbegle moguće
komplikacije, pristupiti uništenju nalaza.
Razume se da je Genadij Komov, u to doba već dosta iskusan čovek, odlično
shvatao da ni specijalan sastanak, pa ni desetak sledećih neće rešiti problem.
Svojim namerno reskim istupanjem želeo je da postigne samo jedno: da šokira
okupljene i natera ih da počnu da diskutuju.
 Mora se reći da je svoj cilj postigao. Od svih učesnika savetovanja samo su
Leonid Gorbovski i Rudolf Sikorski uspeli da sačuvaju prividnu hladnokrvnost.
Gorbovski – jer je bio razumni optimista, a Sikorski – zato što je već tada bio
rukovodilac KOMKON-2. Održan je veliki broj govora – neuzdržano žustrih i
namerno mirnih, u potpunosti lakomislenih i onih koji su bili duboko osmišljeni,
odavno zaboravljenih i takvih koji su kasnije ušli u leksikon referata legendi,
izveštaja i preporuka. Kako je i očekivalo, jedinstveno rešenje savetovanja svelo
se na to, da se još koliko sutra sazove novo, prošireno savetovanje uz učestvovanje
drugih članova Svetskog saveta – specijalista za socijalnu psihologiju i sredstva
masovne informacije.
Tokom celog savetovanja Rudlof Sikorski je ćutao. Nije se osećao dovoljno
kompetentnim da se izjasni za jedno ili drugo rešenje problema. Ali dugogodišnje
iskustvo iz rada u oblasti eksperimentalne istorije, a takođe i sav skup poznatih mu
činjenica o delatnosti Lutalica neprestano su ga navodili na zaključak: ma kakvu
odluku da doneo na kraju Svetski savet, nju, kao i sve okolnosti vezane za taj slučaj
treba izvesno vreme sačuvati u tajnosti u krugu lica sa najvišim mogućim nivoom
socijalne odgovornosti. U tom smislu je i govorio pred sam kraj sastanka: »Odluka
da se sve ostavi kako je i bilo i pasivno se posmatra u stvari i nije nikakva odluka.
Moguće su samo dve prave odluke: uništiti ili inicirati. Nije važno kada će biti
doneta jedna od njih – sutra ili kroz sto godina, važno je to, da će svaka od njih
biti nezadovoljavajuća. Uništiti sarkofag znači – izvršiti nepovratan postupak. Svi
mi ovde znamo cenu nepovratnih postupaka. Inicirati – to znači prepustiti se
Lutalicama, čije nam namere, najblaže rečeno, nisu sasvim jasne. Ništa ne
odlučujem unapred i smatram da uopšte i nemam prava da glasam za bilo koju od
ovih odluka. Jedino za šta molim i na čemu insistiram – dopustite mi da odmah
preduzmem potrebne mere da informacija o svemu ovome ne ode u javnost. Ako
ni zbog čega drugoga, a ono da nas ne bi zapljusnuo okean nekompetentnosti...«
Taj mali govor ostavio je određeni utisak i odluka je bila jednoglasna, tim
pre što su svi shvatali: ne treba nikuda hitati, potrebno je stvoriti uslove za miran
i staložen rad.
Savetovanje u proširenom sastavu održano je 31. decembra. Prisustvovalo
mu je osamnaest ljudi, između ostalih tu je bio i predsednik Svetskog saveza za
socijalne probleme, koga je pozvao Gorbovski. Svi su se složili sa tim da je
sarkofag pronađen sasvim slučajno, a to znači – prevremeno. Svi su se zatim složili
da je potrebno pokušati da se shvati prvobitna zamisao Lutalica, a pre nego što se
donese bilo kakva odluka, a ako se i ne shvati, onda da se to barem pokuša. Bilo
je izloženo nekoliko manje-više egzotičnih hipoteza.
Kiril Aleksandrov, poznat po svojim antropomorfističkim pogledima istupio
je sa pretpostavkom da sarkofag predstavlja banku genofonda Lutalica. »Svi
poznati dokazi nehumanoidnosti Lutalica«, izjavio je, »u suštini su indirektni. U
stvari, može se ispostaviti da su Lutalice genetski čovekovi dvojnici. Takva
pretpostavka ne protivureči nijednoj od dostupnih činjenica...« Polazeći od toga,
Aleksandrov je predlagao da se sva istraživanja obustave, da se nalaz vrati u
prvobitno stanje i da se napusti sistem EN 9173.
Po mišljenju Avgusta-Johana Badera, sarkofag jeste – svakako! – banka
genofonda, ali ne Lutalica, već upravo Zemljana. Pre četrdeset i pet hiljada godina
Lutalice su, dopuštajući teoretski mogućnost genetskog izrođavanja malobrojnih
tada plemena homo sapiensa, pokušali da na taj način preduzmu potrebne mere za
obnavljanje zemaljskog čovečanstva u budućnosti.
Pod istom parolom »Ne mislimo loše o Lutalicama« istupio je i prestari Pak
Hin. On je, kao i Bader, bio ubeđen da imamo posla sa genofondom Zemljana, ali
je smatrao da Lutalice u ovom slučaju istupaju najpre sa čisto prosvetiteljskim
ciljevima. Sarkofag predstavlja svojevrsnu »vremensku bombu«, i kada je
Zemljani otvore, dobiće mogućnost da se lično upoznaju sa osobenostima oblika,
anatomije i fiziologije svojih dalekih predaka.
Genadij Komov je pitanje postavio mnogo šire. Po njegovom mišljenju,
svaka civilizacija, koja je dostigla određeni nivo razvoja, ne može a da ne teži
ostvarivanju kontakta sa drugim razumom. Međutim, kontakt između
humanoidnih i nehumanoidnih civilizacija izuzetno je teško ostvariv, ako je uopšte
i moguć. Da se pred nama ne nalazi možda pokušaj da se primeni principijelno
novi metod kontakta – da se stvori biće-posrednik, humanoid, u čijem su genotipu
kodirane neke suštinske karakteristike nehumanoidne psihologije? U tom smislu
moramo da razmatramo nalaz kao početak principijelno nove etape i u istoriji
Zemljana, i u istoriji nehumanoidnih Lutalica. Po mišljenju Komova, jajo-ćelije
moraju biti, bez ikakve sumnje, momentano inicirane. Njega, Komova, malo
zbunjuje očigledna prevremenost nalaza: Lutalice su, računajući na tempo razvoja
čovečanstva, lako mogle i da pogreše za nekoliko stoleća.
Hipoteza Komova izazvala je živu diskusiju, za vreme koje se prvi put
začula sumnja u to da li je savremena pedagogija u stanju da uspešno primeni
svoju metodiku na vaspitavanje ljudi čija se psiha u velikoj meri razlikuje od
humanoidne.
Istovremeno je izuzetno oprezni Mahiro Sinoda, veliki stručnjak za Lutalice,
postavio potpuno logično pitanje: zašto su zapravo dubokopoštovani Genadije, a i
neki drugi drugovi, toliko ubeđeni u to da su Lutalice prijateljski raspoloženi u
odnosu na Zemljane? Mi ne posedujemo apsolutno nikakve podatke o tome da su
Lutalice uopšte i sposobne za to da budu prijateljski raspoloženi prema bilo kome,
pa između ostalog i prema humanoidima. Suprotno tome, činjenice (malobrojne,
istina) svedoče pre o tome da su Lutalice apsolutno ravnodušne prema tuđem
razumu i da su sklone da se odnose prema njemu kao sredstvu za postizanje svojih
ciljeva, a uopšte ne kao prema partneru na uspostavljanju kontakta. Zar se ne čini
dubokopoštovanom Genadiju da bi hipoteza, koju je on izložio, mogla isto tako da
se razvije u potpuno suprotnom pravcu, naime – da se pretpostavi da hipotetička
stvorenja-posrednici po zamisli Lutalica treba da ispunjavaju zadatke koji su sa
našeg gledišta čisto negativni? Zašto ne bismo, pridržavajući se logike
dubokopoštovanoga Genadija, pretpostavili da je sarkofag u stvari ideološka
bomba usporenog dejstva, a stvorenja-posrednici – svojevrsni diverzanti,
predviđeni za ubacivanje u našu civilizaciju. Diverzanti – razume se da je ta reč
užasna. Ali sada smo dobili novi pojam: progresor – čovek Zemlje, čija je
delatnost usmerena na očuvanje mira među drugim humanoidnim civilizacijama.
Zašto onda ne bismo dopustili da su hipotetička stvorenja-posrednici – svojevrsni
progresori Lutalica? Šta mi, na kraju krajeva, znamo o gledištu Lutalica o tempu i
formama našeg, ljudskog progresa...?
Prisutni su se momentano podvojili na dve frakcije – optimiste i pesimiste.
Gledište optimista je izgledalo, razume se, mnogo realističnije. Odista, teško je,
pa čak i nemoguće zamisliti supercivilizaciju koja je u stanju da počini ne recimo
grubu agresiju, već i samo netaktično eksperimentisanje sa mlađom braćom po
razumu.
U granicama svih postojećih predstava o zakonitostima razvoja razuma,
gledište pesimista izgledalo je, blago rečeno, izveštačeno, apstraktno i arhaično.
Međutim, sa druge strane, uvek je postojala šansa, pa makar i najmanja, da je
moglo da dođe do nekakve greške u računici. Mogli su da pogreše interpretatori.
I, što je najvažnije, mogli su da pogreše i same Lutalice. Posledice takvih
pogrešaka po sudbinu zemaljskog čovečanstva nisu mogle ni da se predvide, ni da
se kontrolišu.
Upravo je tada uobrazilja Rudolfa Sikorskog prvi put ugledala apokaliptički
lik stvorenja koje se ni anatomski, ni fiziološki ne razlikuje od čoveka, pa čak i
više od toga, koji se ne razlikuje od čoveka ni psihički – ni logikom, ni osećanjima,
ni poimanjem sveta – on živi i radi u središtu čovečanstva, nosi u sebi nepoznati
jezivi program, i najstrašnije od svega je to što on ni sam ništa ne zna za taj
program i ništa ne zna o njemu čak ni u onom neodređenom trenutku kada će se
taj program konačno uključiti, uništiti u njemu Zemljanina i povesti ga... gde? Ka
kome cilju? I već je tada Rudolfu Sikorskom bilo potpuno jasno da niko – a pre
svega on, Rudolf Sikorski, nema prava da umiruje samoga sebe pozivanjem na
ništavnu verovatnost i fantastičnost takve pretpostavke.
Za vreme savetovanja Genadiju Komovu je bio uručen novi šifrovani
telegram od Fokina. Pročitao ga je, promenio se u licu i drhtavim glasom izjavio:
»Stvari stoje loše – Fokin i van Blerkom izveštavaju da je svih trinaest jajo-ćelija
izvršilo prvo deljenje.«
Bila je to više nego odvratna Nova godina za sve posvećene. O ranog jutra
1. januara pa sve do kasne večeri 3. januara nove, 38. godine, neprekidno se
zasedalo, i tokom tog zasedanja spontano je formirana Komisija za inkubator.
Sarkofag je sada dobio ime inkubator, i diskutovalo se o jednom jedinom pitanju:
kako, uzimajući u obzir sve okolnosti, organizovati sudbinu trinaest budućih novih
građana planete Zemlja.
Pitanje o uništavanju inkubatora više se nije ni postavljalo, iako su se svi
članovi komisije, pa između ostalog i oni koji su se prvobitno borili za inicijaciju
jajo-ćelija osećali jednostavno rečeno loše. Nije ih napuštalo nejasno strahovanje,
činilo im se da su 31. decembra na određeni način izgubili samostalnost i da su
sad prinuđeni da se pridržavaju plana koji im je spolja nametnut. Uostalom,
diskusija je bila više nego konstruktivnog karaktera.
Već tih dana su u opštim crtama bili formulisani principi režima
vaspitavanja budućih Zemljana, određene su im dadilje, lekari koji će pratiti njihov
razvoj, učitelji, svi nastavnici, kao i osnovni pravci antropoloških, fizioloških i
psiholoških istraživanja. Određeni su, i upućeni u grupu Fokina stručnjaci za opštu
ksenotehnologiju i za ksenotehnologiju Lutalica – radi najdetaljnijeg proučavanja
sarkofaga-inkubatora, za onemogućavanje »neveštih postupaka«, a uglavnom u
nadi da će ipak uspeti da otkriju nekakve detalje te mašine, koji kasnije mogu da
pomognu da se detaljiše i konkretizuje program predstojećeg rada sa
»podmetnutim ptićima«. Razrađene su čak i najrazličitije varijante organizacije
društvenog mišljenja za slučaj realizovanja svake od iskazanih hipoteza o
ciljevima Lutalica.
Rudolf Sikorski nije učestvovao u diskusiji. Slušao je diskusiju jednim
uvetom, dok je svoju pažnju usredsredio na to da zapamti svakoga ko je i u
najmanjoj meri bio upetljan u događaje koji su se odvijali. Spisak je rastao
užasavajućom brzinom, ali je on shvatao da sa tim zasad ne može ništa da se uradi,
da će na ovaj ili onaj način u taj čudnovat i opasan slučaj obavezno biti umešan
veliki broj ljudi.
Uveče 3. januara, na završnom zasedanju, kada su bili doneti zaključci i kada
su stihijski formirane potkomisije bile i organizaciono oformljene, on je zatražio
reč, i rekao otprilike sledeće.
Obavili smo dosta dobro posao i pripremili se više-manje za moguć razvoj
događaja – koliko je to uopšte moguće pri našem današnjem nivou informisanosti
i u izuzetnoj situaciji u kojoj smo se našli mimo svoje volje, a po volji Lutalica.
Dogovorili smo se da ne vršimo nepovratne postupke – u tome se, u suštini, sastoji
osnova svih naših odluka! Međutim, kao rukovodilac KOMKON-2, organizacije
koja je odgovorna za bezbednost zemaljske civilizacije u celini, predlažem vam
niz zahteva koje moramo ubuduće neprikosnoveno da ispunjavamo.
 Prvo: svi radovi koji bi i u najmanjoj meri bili povezani sa ovim slučajem,
morali bi biti proglašeni za tajnu. Podaci o njima ne podležu razglašavanju ni u
kakvim okolnostima. Osnova: svima dobro poznati Zakon o tajni ličnosti.
Drugo: nijedan od »podmetnutih Zemljana« ne sme da bude posvećen u
okolnosti svog dolaska na svet. Osnova: taj isti zakon.
Treće: »podmetnuti Zemljani« odmah po dolasku na svet moraju biti
odvojeni, a u budućnosti treba preduzeti sve potrebne mere za to da oni ne samo
da ništa ne saznaju jedan o drugome, već i da se međusobno ne susreću. Osnova:
dovoljni su najelementarniji čisto logički razlozi, koje ovde nemam nameru da
navodim.
Četvrto: svi oni u budućnosti moraju da dobiju vanzemaljske specijalnosti,
s tim da im okolnosti njihovog života i rada otežavaju na najprirodniji mogući
način povratak na Zemlju čak i na kraće vreme. Osnova: ista elementarna logika.
Prinuđeni smo za sada da se povinujemo želji Lutalica, ali moramo da uradimo
sve što nam je u moći da u budućnosti (što pre, to bolje), skrenemo sa tog puta.
Kao što se i moglo očekivati, »Četiri zahteva Sikorskog« izazvala su buru
negodovanja. Učesnici savetovanja, kao i svi ostali normalni ljudi, nisu mogli da
trpe nikakve tajne, zabranjene teme, prećutkivanja, pa i KOMKON-2. Međutim,
Sikorski je potpuno pravilno predvideo da će se psiholozi i sociolozi, plativši
danak sasvim razumljivim emocijama, opametiti i odlučno stati na njegovu stranu.
Sa Zakonom o tajni ličnosti ne treba se šaliti, niti igrati. Čovek je mogao lako i
bez ikakvih napora da zamisli čitav niz najneprijatnijih mogućih situacija, do kojih
bi moglo da dođe u budućnosti prilikom narušavanja prva dva zahteva. Nije teško
zamisliti psihu čoveka, koji iznenada saznaje o sebi da se pojavio iz inkubatora,
koji su načinila pre četrdeset i pet hiljada godina nepoznata čudovišta sa isto tako
nejasnim ciljem, ako se tome još doda da je on svestan toga da svi oko njega to
isto tako dobro znaju. A ako poseduje i najmanje razvijenu uobrazilju, on će
neizbežno doći do zaključka da on, Zemljanin od glave do pete, koji nikada nije
znao niti voleo ništa drugo do Zemlju, nosi u sebi, sasvim je moguće, nekakvu
užasavajuću pretnju po čovečanstvo. Taj zaključak može da nanese čoveku takvu
psihičku traumu, koju ne bi bili u stanju da ublaže i srede ni najbolji stručnjaci...
Obrazloženja koja su dali psiholozi bila su potvrđena iznenadnim i neobično
reskim istupanjem Mahiro Sinode, koji je otvoreno rekao da mi ovde previše
mnogo razmišljamo o trinaest još nerođenih žutokljunaca, a suviše malo opet
razmišljamo o potencijalnoj opasnosti koju bi oni mogli da predstavljaju za drevnu
Zemlju. Kao rezultat toga sva »Četiri zahteva« bila su prihvaćena većinom
glasova, i Rudolfu Sikorskom bilo je odmah povereno da razradi i sprovede u život
odgovarajuće mere. I, što je najvažnije, na vreme.
 Rudolfu Sikorskom se 5. januara javio telefonom uznemireni Leonid
Andrejevič Gorbovski. Ispostavilo se da je on pola sata pre toga razgovarao sa
svojim starim prijateljem – tagorskim ksenologom, koji je tokom poslednje dve
godine bio akreditovan na Moskovskom univerzitetu. Tokom razgovora
Tagoranin se, kao usput, raspitao da li je potvrđena vest od pre nekoliko dana, koja
je promakla, o neobičnom nalazu u sistemu EN 9173. Nepripremljen za to
bezazleno pitanje, Gorbovski je počeo da mrmlja nešto ne baš sasvim razumljivo
o tome da on već odavno nije tragočitač, da se to nalazi van sfere njegovog
interesovanja, da nije u kursu događaja, a na kraju je s olakšanjem izjavio da takvu
vest uopšte nije ni pročitao. Tagoranin je odmah skrenuo razgovor na drugu temu,
ali je on ipak na Gorbovskog ostavio najneprijatniji mogući trag.
Rudolf Sikorski je shvatio da će se taj razgovor nastaviti. I nije se prevario.
Iznenada ga je 7. januara posetio dubokopoštovani doktor As-Su, kolega koji
je upravo stigao sa Tagore. Cilj posete bio je da se precizira niz doista važnih
detalja, koji su se odnosili na planirano proširivanje sfere delatnosti zvaničnih
posmatrača sa Tagore na našoj planeti. Kada je zvanični deo razgovora bio
završen, mali doktor As-Su prihvatio se svog omiljenog zemaljskog napitka
(hladna kafa od ječma sa sintetičkim medom), i uvažene pregovaračke strane su
počele da pričaju jedna drugoj zabavne i strašne istorijske anegdote – a oni su bili
veliki i pravi majstori da jedan drugome izlažu takve stvari.
Doktor As-Su je između ostalog ispričao kako su pre sto i pedeset zemaljskih
godina, prilikom polaganja temelja Treće velike mašine graditelji na Tagori otkrili
u dubini bazaltne stene pripolarnog kontinenta zapanjujući uređaj, koji bi
terminologijom Zemljana mogao da se nazove vešto kao konstruisanim vrtom, u
kome se nalazilo dve stotine i tri larve Tagorana u latentnom stanju. Starost nalaza
nije mogla da se tačno utvrdi, ali je bilo više nego jasno da je taj vrt nastao dugo
pre Velike genetske revolucije, to jest još u doba, kada je svaki Tagoranin u svom
razvoju prolazio kroz stadijum larve...
– Zapanjujuće – promrmljao je Sikorski. – Zar je u to doba vaš narod
posedovao tako razvijenu tehnologiju?
– Razume se da nije! – odgovorio je doktor As-Su. – To je očigledno bilo
delo Lutalica.
– Ali zašto?
– Suviše je teško odgovoriti na to pitanje. Mi čak nismo ni pokušavali da
odgovorimo na njega.
– I šta se desilo kasnije sa tih dve stotine malih Tagorana?
– Hm... Postavljate čudnovato pitanje. Larve su počele spontano da se
razvijaju, a mi smo, samo se po sebi razume, uništili ceo taj uređaj, zajedno sa
njegovom sadržinom... Zar možete da zamislite narod koji bi u takvoj situaciji
drugačije postupio?
– Mogu – rekao je Sikorski.
Sutradan, 8. junuara 38. godine, uvaženi poslenik Jedine Tagore iz
zdravstvenih razloga je otputovao u svoju domovinu. Nekoliko dana kasnije na
Zemlji i na svim ostalim planetarna na koje su se selili i na kojima su radili
Zemljani, nije ostao ni jedan jedini Tagorac. A četiri meseca kasnije svi Zemljani
koji su radili na Tagori, bili su, bez izuzetka, obavezani da se odmah vrate na
Zemlju. Veza sa Tagorom bila je prekinuta za sledećih dvadeset i pet godina.
... Svi su se oni rodili jednog te istog dana – 6. oktobra 38. godine – pet
devojčica i osam dečaka; jaki, grlati – apsolutno zdrave ljudske bebe. U momentu
njihovog dolaska na svet sve je već bilo spremno. Prihvatili su ih i pregledali
medicinski umovi, članovi Svetskog saveta i konsultanti Komisije za trinaestoricu,
okupali ih, uvili u pelene i istoga dana specijalno opremljenim brodom dopremili
na Zemlju. Uveče, u trinaest jaslica, razbacanih na šest kontinenata, brižne dadilje
su već brinule o trinaestoro siročadi i posmrčića, koji nikada neće videti svoje
roditelje i čija je jedina majka od tog časa bila ogromno i dobro čovečanstvo.
Legende o njihovom poreklu već je bio pripremio Rudolf Sikorski i, po
specijalnom odobrenju Svetskog Saveta, one su bile ubačene u BVI.
Sudbina Lava Vjačeslavloviča Abalkina, kao i sudbine ostale njegove
»jednoutrobne« braće i sestara, bila je od toga časa programirana na mnogo godina
unapred, i mnogo se godina ona ni po čemu nije razlikovala od sudbine stotine
miliona njegovih običnih zemaljskih vršnjaka.
U jaslicama je on, kako i priliči svakoj bebi, prvo ležao, potom puzao, da bi
kasnije trčkao, pa onda trčao. Opkoljavale su ga iste takve bebe, o njemu su se
brinuli brižni odrasli ljudi, isto kao i u stotina hiljada drugih jaslica planete.
On je, istina, imao sreće, kao malo ko. Onoga istoga dana kada je bio
primljen u jasle, tu je na rad kao obična lekarka stupila Jadviga Mihajlovna
Lekanova – jedan od najvećih stručnjaka na svetu za dečiju psihologiju. Zbog
nečega je želela da se spusti sa planinskih vrhova najčistije nauke i vrati se na ono
odakle je počela da se uzdiže pre nekoliko decenija. A kada je šestogodišnji Ljova
Abalkin bio prebačen sa celom svojom grupom i Siktivkarsku školu – internat br.
241, ta ista Jadviga Mihajlovna je smatrala da joj je vreme da počne da radi sa
decom školskog uzrasta, i prešla je kao lekar u istu školu.
Lav Abalkin je rastao i razvijao se kao sasvim obično dete, sklono možda
lakoj melanholiji i zatvorenosti u sebe, ali nikakva skretanja njegovog psihotipa
od normale nisu premašivala srednje vrednosti i ni u kojoj se meri nisu približavale
krajnjim mogućim skretanjima. Isto su tako stvari stajale, što se tiče njegovog
fizičkog razvoja. Nije se razlikovao od ostale dece ni pojačanom mršavošću, ni
nekakvom posebnom snagom. Drugim rečima, to je bio jak, zdrav, potpuno običan
dečak, koji se izdvajao među svojim vršnjacima, uglavnom – Slovenima, jedino
potpuno crnom pravom kosom, kojom se ponosio i neprestano imao želju da je
pušta da mu raste do ramena. Tako je to bilo sve do novembra četrdeset i sedme
godine.
Kada je 16. novembra obavljala redovni pregled, Jadviga Mihajlovna je kod
Ljove otkrila na zgibu desnog lakta omanju modricu sa otokom. Modrica kod
dečaka nije nikakva retkost, i Jadviga Mihajlovna na nju nije obratila nekakvu
posebnu pažnju, a kasnije bi na nju i sasvim zaboravila, da nedelju dana kasnije,
23. novembra, nije konstatovala da modrica ne samo da nije nestala, već da se
čudno transformisala. U stvari, to više i nije moglo da se nazove modricom, to je
bilo nešto nalik na tetovažu – žutomrki mali znak u obliku stilizovanog ćiriličkog
slova »Ж«. Oprezna pitanja pokazala su da Ljova Abalkin pojma nema odakle mu
ta modrica i kako ju je zaradio. Bilo je potpuno jasno da do tog časa on jednostavno
nije znao i nije zapažao da mu se bilo šta pojavilo na zgibu desnog lakta.
Pokolebavši se, Jadviga Mihajlovna je smatrala za svoju dužnost da o tom
malom otkriću izvesti doktora Sikorskog. Doktor Sikorski je primio tu vest bez
nekakvog posebnog interesovanja, ali je krajem decembra iznenada pozvao
Jadvigu Mihajlovnu videofonom, i upitao je kako sada stoje stvari sa mladežom
kod Lava Abalkina. Bez promena, odgovorila je malo začuđena Jadviga
Mihajlovna. Ako vam to nije teško, zamolio je doktor Sikorski, fotografišite taj
mladež, ali da dečak ne primeti, i pošaljite mi fotografiju.
Lav Abalkin je bio prvi od »podmetnutih ptića« kod koga se na zgibu desnog
lakta pojavio beleg. Tokom sledeća dva meseca, mladeži manje-više apstraktne
forme, pojavili su se kod još osam »podmetnutih ptića« pri potpuno sličnim
okolnostima: u prvi mah modrica sa otokom, bez ikakvih spoljnih razloga, bez
bolova, a nedelju dana kasnije – žutomrki beleg. Krajem 48. godine »beleg
Lutalica« imalo je već sve trinaestoro dece. I tada je načinjeno zapanjujuće i jezivo
otkriće, koje je dobilo naziv »detonator«.
Ko je prvi upotrebio taj pojam, sada je već nemoguće otkriti. Po mišljenju
Rudolfa Sikorskog, taj pojam je na najprecizniji i najjeziviji način definisao
suštinu stvari. Još 39. godine, samo godinu dana posle rađanja »podmetnutih
ptića«, ksenotehničari, koji su se bavili demontiranjem ispražnjenog inkubatora,
otkrili su u njegovoj unutrašnjosti izduženi sandučić-futrolu od jantarita, u kome
se nalazilo trinaest sivkastih, ovalnih pločica sa utisnutim znakovima na njima. U
unutrašnjosti inkubatora bili su tada otkriveni i mnogo zagonetniji predmeti od
sandučića-futrole, i zato na sve to niko nije ni obratio nekakvu posebnu pažnju.
Futrola je bila upućena u Muzej vanzemaljskih kultura, opisana u zatvorenom
izdanju »Materijala o sarkofagu-inkubatoru«, kao element sistema za
obezbeđivanje života, koji je uspešno izdržao pritisak jednog upornog istraživača,
koji je pokušao da shvati šta je to u stvari i čemu bi moglo da služi, a posle toga je
futrola bila bačena u već ionako prepun sektor predmeta materijalne kulture
nerazjašnjene namene, gde je i bila srećno prepuštena zaboravu tokom sledećih
deset godina.
Početkom 49. godine pomoćnik Rudolfa Sikorskog za slučaj »podmetnutih
ptića« (nazovimo ga, na primer, Ivanov), ušao je u kabinet svog šefa i stavio pred
njega projektor, koji je bio priključen na 211. stranicu šestog toma »Materijala o
sarkofagu«. Ekscelencija je bacio pogled na ekran projektora i bukvalno ostao bez
daha. Pred njim se nalazila fotografija »elementa obezbeđivanja života 15/156 A«:
trinaest ovalnih pločica u ležištima futrole od jantarita. Trinaest apstraktnih
hijeroglifa, onih istih nad kojima je on već odavno prestao da lupa glavu, a koje je
odlično znao po trinaest fotografija trinaest zgibova trinaest desnih dečijih laktova.
Po jedan znak na lakat. Po jeda znak na pločicu. Po jedna pločica na lakat.
To nije mogla da bude slučajnost. To je moralo nešto da znači. Nešto
izuzetno važno. Prva reakcija Rudolfa Sikorskog je bila da zatraži iz muzeja
upravo taj »elemenat 15/156 A« i strpa ga kod sebe u svoj sef. Da ga sakrije od
svih. Od sebe. Preplašio se. Jednostavno se preplašio. I najstrašnije od svega je
bilo to da on čak nije ni shvatao zašto je to najednom počeo da oseća strah.
Ivanov je takođe bio preplašen. Pogledali su jedan drugoga, i shvatili se bez
i jedne jedine reči. Pred njihovim se očima nalazila jedna te ista slika: trinaest
preplanulih, punih ogrebotina, bombi juri sa veselim smehom po potocima i vere
se na drveće po raznim kutovima Zemljine kugle, a ovde, na dva koraka od njih,
trinaest detonatora za njih u zloslutnoj tišini čeka svoj trenutak.
To je, razume se, bio trenutak slabosti. Jer, ništa se strašno nije dogodilo.
Nigde zapravo nije bilo rečeno da su pločice sa znacima – detonatori za bombe,
uređaji koji treba da pobude i aktiviraju skriveni program. Jednostavno su bili
naviknuti da pretpostavljaju ono najgore, kada se govorilo o »podmetnutim
ptićima«. Ali ako ih ta panika uobrazilje i nije varala, čak i u najstrašnijem slučaju
se do sada ništa strašno nije desilo. U svakom trenutku su detonatori mogli da budu
uništeni. U svakom su trenutku mogli biti uzeti iz muzeja i poslati bogu iza leđa,
na sam kraj vasione, a ako bude potrebno – još i dalje od toga.
Rudolf Sikorski je telefonirao direktoru muzeja i zamolio ga da odmah
pošalje eksponat broj taj i taj koji je na raspolaganju Svetskog saveta – njemu,
Rudolfu Sikorskom, u kabinet. Usledilo je malo začuđeno, besprekorno učtivo, ali
nedvosmisleno odbijanje. Ispostavilo se (Sikorski ni predstave o tako nečemu
ranije nije imao) da eksponati iz muzeja, i pri tom ne samo iz Muzeja
vanzemaljskih kultura već iz bilo kog muzeja na Zemlji, ne mogu da se izdaju –
ni privatnim licima, ni Svetskom savetu, pa čak ni gospodu bogu. Ako bi čak i sam
gospod bog zaželeo da obrađuje eksponat broj taj i taj, morao bi da dođe u muzej,
pokaže odgovarajuće ovlašćenje i odobrenje i tamo, u prostorijama muzeja,
obavlja odgovarajuća istraživanja za koja bi mu, uzgred budi rečeno, njemu,
gospodu bogu, bili obezbeđeni svi neophodni uslovi za to: laboratorija, sva
potrebna oprema, svi mogući saveti i tako dalje i tome slično.
Stvar je poprimala neočekivani obrt, ali je prvi šok već bio prošao. Na kraju
krajeva, dobro je bilo već i to, da je bomba, da bi se spojila sa detonatorom morala
– ako ništa drugo – a ono da poseduje »odgovarajuća ovlašćenja i odobrenja«. I,
na kraju krajeva, jedino je od samog Rudolfa Sikorskog zavisilo da li će se uraditi
sve da se muzej pretvori u onakav isti sef kakav se nalazio u njegovom kabinetu,
samo mnogo veći po razmerama. Sve u svemu, kog se vraga uopšte nervira?
Odakle bombe mogu da znaju gde se nalaze detonatori za njih i da li oni uopšte i
postoje? Ne-ne, to je bio trenutak slabosti. Jedan od malobrojnih trenutaka slabosti
u njegovom životu.
Detonatore su počeli pažljivije da proučavaju. Pažljivo odabrani ljudi,
snabdeveni odgovarajućim ovlašćenjima, odobrenjima i preporukama obavili su u
odlično opremljenim laboratorijama muzeja čitav niz pažljivo smišljenih
eksperimenata. Moglo bi se mirne duše reći da bi rezultati tih istraživanja bili
jednaki nuli da nije bilo jedne čudne, pa čak, moglo bi se reći, i tragične okolnosti.
Sa jednim detonatorom bio je obavljen eksperiment na regeneraciju.
Eksperiment je dao negativan rezultat: za razliku od mnogih drugih predmeta
materijalne kulture Lutalica, detonator broj 12 (znak »M« – goticom), kada je bio
uništen, nije se regenerisao. A dva dana kasnije se u severnim Andima pod usovom
našla grupa učenika iz internata »Templado« – dvadeset i sedam devojčica i
dečaka pod rukovodstvom učitelja. Mnogi su bili ugruvani i ranjeni, ali su svi
ostali živi, osim Odne Lasko, lični predmet broj 12, »gotsko – M«.
Nema sumnje da je to mogla da bude čista slučajnost. Ali istraživanja
detonatora su bila obustavljena, i preko Svetskog saveta je izdejstvovana zabrana
sprovođenja bilo kakvih eksperimenata.
Bio je još jedan slučaj, ali se on desio mnogo kasnije, godine 62, kada je
Rudolf Sikorski, po nadimku Lutalica, boravio kao rezident na Sarakšu.
Stvar je bila u tome što je upravo zahvaljujući njegovom odsustvovanju sa
Zemlje, grupa psihologa, koja se nalazila u sastavu Komisije za trinaestoricu,
uspela da se izbori i dobije dozvolu za delimično otkrivanje tajne ličnosti jednom
od »podmetnutih ptića«. Za eksperiment je bio odabran Kornej Jašmaa – broj
»11«, znak »Elbrus«. Posle pažljivo obavljenih priprema, bila mu je ispričana
istina o njegovom poreklu. Samo njemu. I nikome više.
Kornej Jašmaa je tada upravo završavao školu za progresore. Sudeći po svim
istraživanjima, to je bio čovek izuzetno stabilne psihe i jake volje, i uopšte po
svojim karakteristikama izvanredan čovek. Psiholozi nisu pogrešili. Kornej
Jašmaa je primio informaciju sa zapanjujućom hladnokrvnošću – bilo je očigledno
da ga je svet koji ga je opkoljavao interesovao mnogo više od tajne sopstvenog
porekla. Oprezno upozorenje psihologa da se u njemu možda nalazi skriveni
program, koji u svakom trenutku može da usmeri njegovu delatnost a protiv
interesa čovečanstva – ni najmanje ga nije uznemirilo. Otvoreno je priznao da ipak
ne veruje u opasnost, iako ju je u potpunosti svestan. Prihvatio se toga da redovno
sam sebe posmatra, a to je između ostalog uključivalo i svakodnevni pregled
indikatorom emocija, pa je čak i sam predložio da se redovno obavlja duboko
mentoskopiranje. Jednom rečju – komisija je mogla da bude zadovoljna: ako ništa
drugo, sada je barem jedan od »podmetnutih ptića« postao svestan i jak saveznik
Zemlje.
Kada je saznao za taj eksperiment, Rudolf Sikorski se u prvi mah razbesneo,
ali je potom zaključio da takav eksperiment može čak da bude i koristan. Od
samog početka insistirao je na očuvanju tajne ličnosti »podmetnutih ptića« pre
svega iz razloga bezbednosti Zemlje. Nije hteo da »podmetnuti ptići«, ako ikada
program počne da se aktivira, pored podsvesnog programa poseduju još i potpuno
svesne podatke o sebi samima i o tome šta se to sa njima dešava. Najviše bi voleo
kada bi se oni uzmuvali, ne znajući šta traže, a čineći pri tome besmislene i
čudnovate postupke. No, na kraju krajeva, za kontrolu je čak bilo korisno imati
jednoga (ali ne više!) od »podmetnutih ptića« koji bi posedovao potpunu
informaciju o samome sebi. Ako program uopšte postoji, onda je on, bez sumnje,
organizovan tako da nikakva svest ne može sa njim da iziđe na kraj. Jer, Lutalice
inače ništa ne bi ni započinjale. Međutim, u to nema nikakve sumnje, ponašanje
čoveka koji je obavešten o programu mora se jako razlikovati od ponašanja ostalih
jedinki.
Psiholozi međutim nisu ni imali nameru da se zaustave na onome što su
postigli. Obodreni uspehom koji su postigli sa Kornejom Jašmaa, oni su tri godine
kasnije (Rudolf Sikorski se još uvek nalazio na Sarakšu), ponovili eksperiment sa
Tomasom Nilsonom (broj 02, znak »Iskošena zvezda«), čuvarom nacionalnog
parka na Gorgoni. Pokazatelji su bili u potpunosti povoljni, i nekoliko je meseci
Tomas Nilson odista nastavio nesmetano da radi, očigledno uopšte se ne
uznemirujući zbog tajne svoje ličnosti. On je, moglo bi se reći, bio flegmatičan
čovek, koji nije bio sklon ispoljavanju svojih emocija.
Relativno je pedantno izvršavao sve preporučene procedure – što se tiče
samoposmatranja, i odnosio se prema svojoj situaciji čak sa nekakvim posebnim i
pomalo teškim humorom, ali je jednom zasvagda odbio mentoskopiranje,
pozvavši se pri tome na svoje čisto lične razloge. A sto dvadeset i osmog dana
posle početka eksperimenta Tomas Nilson je poginuo na svojoj Gorgoni pri
okolnostima koje nisu isključivale mogućnost samoubistva.
Za komisiju i psihologe to je bio užasan udarac. Prestari Pak Hin je
nagovestio svoj odlazak iz komisije, napustio je institut, učenike, rođake i udaljio
se u samoizgnanstvo. A sto trideset i drugog dana saradnik KOMKON-2, čija je
obaveza bila da između ostalog svakog meseca vrši pregled futrole od jantarita,
panično je izvestio da je detonator broj 02, znak »Iskošena zvezda« jednostavno
nestao, ne ostavivši posle sebe u udubljenju, postavljenom dlačicama
pseudoepitela koje se pokreću, čak ni trunku prašine.
Sada više nije postojala sumnja u postojanje nekakve, blago rečeno
polumistične veze između svakog od »podmetnutih ptića« i odgovarajućeg
detonatora. I nijedan član komisije više nije sumnjao u to da u najbližoj budućnosti
Zemljani neće moći da se snađu u svemu tome.

4. juni 78. godine. DISKUSIJA O SITUACIJI

Sve to i još mnogo toga drugog ispričao mi je ekscelencija one noći kada
smo se iz muzeja vratili u njegov kabinet.
Već je počinjalo da sviće, kada je završio sa pričom. Ućutavši, teško je ustao,
ne gledajući me pri tome, i otišao da skuva kafu.
– Možeš da postavljaš pitanja – progunđao je.
U tom trenutku mnome je vladalo jedno jedino osećanje – ogromno
sažaljenje što sam sve to saznao i što sam prinuđen da u svemu tome učestvujem.
Razume se, da se na mom mestu nalazio bilo koji normalan čovek, koji vodi
normalan način života i koji se bavi potpuno normalnim poslom, on bi prihvatio
tu priču kao jednu od onih fantastičnih i jezivih bajki koje nastaju na samim
granicama između otkrivenog i nepoznatog, a koje stižu do nas u
neprepoznatljivom izgledu i poseduju to predivno svojstvo da ma koliko bile i
jezive i strašne, one sa našom svetlom i toplom Zemljom nemaju apsolutno
nikakve veze i nemaju uz to nikakav uticaj na naš svakodnevni život – sve je to
uvek nekako, neko i negde sređivao, sređuje se to, i sada će svakako biti sređeno
u najskorije doba.
Ali ja, na žalost, nisam bio normalan čovek – u uobičajenom smislu te reči.
Ja sam, na žalost, upravo i bio jedan od onih, čija je sudbina bila da sređuju sve
što je moglo da postane opasno po čovečanstvo i progres. Upravo su se zbog toga
takvi, kao ja, ponekad nalazili u tuđim svetovima i tuđim ulogama. Na primer u
ulozi imperatorskog oficira feudalne imperije na Sarakšu, koju je svojevremeno i
odigrao Abalkin.
Shvatao sam da sam sada prinuđen da tu i takvu tajnu čuvam u sebi do kraja
svoga života. Da sam zajedno sa tajnom primio na sebe još jednu obavezu, koju
nisam tražio i koja mi, da budem otvoren, nije ni bila potrebna. Od sada sam
obavezan da donosim nekakve odluke, a to znači – da sam sada dužan da do
tančina shvatim ako ništa drugo, a ono barem ono što je bilo jasno pre mene, a
poželjno je i mnogo više od toga. A to opet znači – utopiti se u tu tajnu, odvratnu
kao i sve naše tajne, sigurno još mnogo odvratnim od njih – utonuti u nju dublje
nego ikada do sada. I nekakvu više nego dečiju zahvalnost osećao sam prema
ekscelenciji, koji se trudio do poslednjeg trenutka da me zadrži na samoj ivici te
tajne. I nekakvu još više nego dečiju, tako reći kapricioznu razdražljivost protiv
njega – zbog toga što se ipak nije uzdržao.
– Ima li pitanja? – upitao me je ekscelencija.
Trgao sam se.
– Znači, vi smatrate da je program proradio i da je on ubio Tristana?
– Daj da logički rasuđujemo. – Ekscelencija je izneo šoljice, pažljivo sipao
kafu i seo. – Tristan je bio lekar koji ga je kontrolisao. Redovno, jednom mesečno,
susretali su se negde u džungli, i Tristan je obavljao profilaktički pregled. Navodno
kao rutinsku kontrolu nivoa psihičke napetosti progresora, a u stvari – da bi se
uverio: Abalkin je i nadalje čovek. Tristan je jedini na celom Sarakšu znao broj
mog specijalnog kanala. Tridesetog maja, najkasnije trideset i prvog, trebalo je da
od njega dobijem tri sedmice – signal »sve je u redu«. Ali dvadeset i osmog, na
dan koji je bio određen za pregled, on gine. A Lav Abalkin beži na Zemlju, Lav
Abalkin nestaje, Lav Abalkin mi se javlja preko specijalnog kanala koji je znao
samo Tristan... – U jednom je dahu ispio kafu i ućutao, pomičući usnama. – Po
mome, ti nisi shvatio ono najvažnije, Mak. Mi sada više nemamo posla sa
Abalkinom, već sa Lutalicama. Lava Abalkina zaboravi. Jednostavno ga izbriši.
Ka nama kreće automat Lutalica. – Ponovo je ućutao. – Otvoreno govoreći, uopšte
nisam u stanju da zamislim kakva je sila bila sposobna da natera Tristana da moj
broj da bilo kome, a tim pre – Lavu Abalkinu. Bojim se da ga nisu jednostavno
samo ubili...
– Znači, vi smatrate da ga program tera da pođe i traži detonator?
– Druga pretpostavka ne postoji.
– Ali on pojma nema za detonatore... Ili je to možda Tristan...?
– Tristan nije ništa znao. Abalkin takođe ništa ne zna. Znači, program je u
pitanju!
Rekao sam:
– Shvatite me, samo pravilno, ekscelencijo. Ne pomišljajte da imam nameru
da ublažim, umanjim... Ali vi ga niste videli. I niste videli ljude sa kojima se
družio... Sve shvatam: Tristanovu pogibiju, bekstvo, telefoniranje i korišćenje
vašeg specijalnog kanala, on nestaje, pronalazi Glumovu, kod koje se čuvaju
detonatori... Sve to izgleda dosta jednostavno. Odista, besprekorni logički lanac.
Ali postoji i nešto drugo! Susreće se sa Glumovom – i ni reči o muzeju, samo
uspomene na dečije doba i ljubav. Susreće se sa učiteljem – samo uvrede, jer mu
je učitelj navodno uništio ceo život... Razgovor sa mnom – uvređen je jer sam mu,
navodno oteo, ukrao prioritet... Uzgred budi rečeno, zašto se uopšte susretao sa
učiteljem? Sa mnom još i ovako-onako – recimo, hteo je da proveri ko ga sada
proganja... A zašto sa učiteljem? A onda Ščekn – blesava molba da mu daju azil,
što uopšte više ne može da se smesti ni u jedan sistem!
– Može, Mak. Sve može. Program je program, a svest – svest. Jer, on ne
shvata šta se dešava sa njim. Program zahteva od njega neljudsko, a svest
pokušava da transformiše taj zahtev u nešto što bi bilo barem i najmanje
osmišljeno... On se bacaka, on čini čudnovate i glupave postupke. Nešto nalik na
to upravo sam i očekivao... Za to je i bila potrebna tajna ličnosti: mi imamo sada
barem dovoljno vremena... A što se tiče Ščekna, tu nisi apsolutno ništa shvatio.
Nije postojala nikakva molba za davanje azila. Glavonje su jednostavno osetile da
on više nije čovek, i sada mu demonstriraju svoju lojalnost. Eto šta se tamo
desilo...
Nije me ubedio. Logika njegovog rasuđivanja je bila tako reći besprekorna,
ali ja sam video Abalkina, razgovarao sam sa njim, video sam učitelja i Maju
Tojvovnu, razgovarao sam sa njima. Abalkin se uzmuvao. To je tačno. Čudno se
ponašao – i to je tačno, ali ti postupci nisu bili glupavi. Iza njih se nalazio nekakav
cilj, samo ja nikako nisam mogao da shvatim kakav. I onda, Abalkin je bio u
jadnom stanju, on uopšte nije mogao da bude opasan...
Ali sve je to bila samo moja intuicija, i ja sam znao koliko vredi ta intuicija.
Kod nas je ona malo vredela. A uz to, intuicija – to je nešto iz oblasti ljudskog
iskustva, a mi smo imali posla sa Lutalicama...
– Mogu li da dobijem još malo kafe? – upitao sam.
Ekscelencija je ustao i otišao da skuva novu kafu.
– Vidim da sumnjaš – rekao je stojeći, okrenut mi leđima. I ja bih sumnjao,
kada bih na to imao pravo. Ja sam – stari racionalista, Mak, i video sam odista
svašta, i uvek sam polazio od razuma, i razum me nikada nije prevario. Ogavne su
mi sve te fantastične izmišljotine, svi ti tajanstveni programi koje je neko ostavio
tamo pre četrdeset hiljada godina a koji se, vidite li, uključuju i isključuju po
nekakvom nepojmljivom principu, sve te mistične vanprostorne veze između živih
duša i blesavih točkića, sakrivenih u futroli... Muka mi je od svega toga!
Doneo je kafu i sipao je u šoljice.
– Kada bismo ti i ja bili obični naučnici – nastavio je – i kada bismo se
jednostavno bavili samo proučavanjem nekakve tamo prirodne pojave, sa kakvim
bih samo uživanjem objasnio sve ovo nizom idiotskih slučajnosti! Slučajno je
poginuo Tristan – nije ni prvi ni poslednji. Ispostavlja se da je Abalkinova
drugarica iz detinjstva sasvim slučajno čuvar detonatora. On je sasvim slučajno
okrenuo broj mog specijalnog kanala, iako se spremao da telefonira nekom sasvim
drugom... Kunem ti se da bi ova neverovatna podudarnost neverovatnih događaja
izgledala ipak mnogo prihvatljivije od idiotske, blesave pretpostavke o nekakvom
velzevulskom programu, koji je navodno ubačen u ljudske zametke... Za naučnike
je sve jasno: ne traži nepotrebnu suštinu bez krajnje neophodnosti. Ali ti i ja nismo
naučnici. Pogreška naučnika – to je, moglo bi se reći, njegova lična stvar. A mi ne
smemo da grešimo. Nama je dopušteno da nas proglašavaju za neznalice,
mističare, sujeverne budale. Nama samo jednu stvar nikada neće oprostiti – ako
potcenimo opasnost. I, ako u našem domu najednom počinje da se oseća sumpor,
mi jednostavno nemamo prava da razmišljamo i rasuđujemo o molekularnim
fluktuacijama – mi smo jednostavno obavezni da pretpostavimo da se tu negde,
pored nas, pojavio đavo sa rogovima, i obavezni smo da preduzmemo
odgovarajuće mere, sve do organizovanja proizvodnje svete vodice u
industrijskim razmerama. I hvala neka je bogu, ako se ispostavi da je to bila samo
obična fluktuacija, i ako nam se bude podsmevao ceo Svetski savet i svi učenjaci
uz to... – Besno je odmakao od sebe šoljicu. – Ne mogu više da pijem ovu kafu, a
već četvrti dan uzastopce ne mogu da jedem...
– Ekscelencijo – rekao sam. – Šta vam je, zaista... Ali zašto obavezno đavo
sa rogovima? Na kraju krajeva, šta bismo loše mogli da kažemo o Lutalicama?
No, uzmite kao primer operaciju »Mrtvi svet«... Pa oni su tamo, hteli to mi ili ne,
ipak spasli stanovništvo cele planete! Nekoliko milijardi ljudi!
– Tešiš me... – rekao je ekscelencija, mračno se smeškajući. – Ali oni tamo
nisu uopšte spašavali stanovništvo. Oni su spašavali planetu od stanovništva! I
veoma uspešno, uz to... A gde je nestalo stanovništvo – to nam nije ni bilo dato da
saznamo...
– Zašto to: planetu? – upitao sam, zbunivši se.
– A zašto bi spašavali stanovništvo?
– No, dobro – rekao sam. – Stvar čak nije ni u tome. Neka ste i u pravu:
program, detonatori, đavo sa rogovima... No, šta on može da nam napakosti? Jer,
on je sam.
– Balavac – rekao je ekscelencija skoro nežno. – Ti razmišljaš o tome jedva
nekakvih pola sata, a ja lupam glavom već punih četrdeset godina. I ne samo ja. I
ništa nismo uspeli da smislimo – eto šta je najgore od svega. I nikada ništa nećemo
ni smisliti, jer su najpametniji i najiskusniji od nas – samo ljudi i ništa više od toga.
Mi ne znamo šta oni hoće. Mi ne znamo šta oni mogu. I nikada to nećemo ni
saznati. Jedina je nada – da ćemo u našim lutanjima, grozničavim i bez ikakvog
reda, svakog časa načiniti poneki korak koji oni nisu predvideli. Nisu oni mogli
baš sve da predvide. To niko ne može. I ipak, svaki put, odlučujući se na nekakav
korak, lovim samog sebe u pomisli da su upravo to oni od mene i očekivali, da
upravo to ne bi trebalo da činim. Došao sam do toga da se ja, stara budala, radujem
što nismo uništili taj prokleti sarkofag odmah, prvoga dana... Eto, Tagorani su ga
uništili i – pogledaj ih samo! To je jezivi ćorsokak, u kome su se oni sada našli...
Možda to upravo i jeste posledica onog najrazumnijeg, najracionalnijeg postupka,
koji su izvršili pre jednog i po stoleća... Ali, sa druge strane, oni ne smatraju da se
nalaze u ćorsokaku! To je ćorsokak sa naše, ljudske tačke gledišta! A sa svoga
gledišta oni cvetaju i likuju, i svakako smatraju da za sve to treba da budu zahvalni
radikalnoj odluci... Ili smo, eto, odlučili da ne dopuštamo poludelom Abalkinu da
priđe detonatorima. A možda oni upravo to i očekuju od nas?
Stavio je svoju ćelavu glavu u dlanove i počeo njome da njiše.
– Svi smo premoreni, Mak – progovorio je. – Koliko smo samo umorni! Mi
više jednostavno ne možemo da mislimo na tu temu. Od zamora postajemo sigurni
u sebe i sve češće govorimo jedan drugome: »Ah, izvući ćemo se već!« Ranije je
Gorbovski bio u manjini, a sada je sedamdeset posto članova komisije prihvatilo
njegovu hipotezu. »Buba u mravinjaku...« Ah, kako bi to samo bilo divno! Kako
bih samo želeo da verujem u to! Pametne čikice iz čisto naučne radoznalosti
gurnule su u mravinjak bubu i sa ogromnom prilježnošću sada registruju sve
nijanse psihologije mrava, sve finese njihove socijalne organizacije. A mravi su
preplašeni, i mravi su se uzmuvali, preživljavaju, život su spremni da polože za
rodnu grudu, i nikako da shvate, jadničići, da će buba na kraju da sklizne sa
mravinjaka i da će otići svojim putem, ne nanevši nikome i ničemu nikakvu štetu...
Zamišljaš li to, Mak? Nikakvu štetu. Ne muvajte, se, mravi! Sve će biti u najboljem
redu... A šta ako to nije »buba u mravinjaku«? A šta ako je to »lasica u
kokošinjcu«? Znaš li ti, Mak, šta je to – lasica u kokošinjcu...?
I tada je eksplodirao. Počeo je da lupa pesnicama po stolu i urla, zagledavši
se u mene pobesnelim zelenim očima:
– Gadovi! Četrdeset godina su mi jednostavno izbrisali iz života. Četrdeset
godina prave od mene mrava! A ja ni na šta drugo nisam u stanju da mislim!
Načinili su od mene kukavicu! Trzam se od sopstvene senke, ne verujem
sopstvenoj glupavoj tintari... No, šta si se upiljio u mene? Kroz četrdeset godina
bićeš i ti takav, a možda i mnogo brže, jer će i događaji početi da se odvijaju mnogo
brže! Oni će početi da se odvijaju onako kako mi, starci, nismo ni podozrevali da
mogu da se odvijaju, i mi ćemo svi đuture otići u penziju, jer jednostavno sa svim
tim nećemo moći da izađemo na kraj. I sve će se to sručiti na vas! Zato, što ste vi...
Umuknuo je. Više nije gledao u mene, već negde iznad moje glave. I lagano
se dizao sa stolice. Okrenuo sam se.
Na pragu, u širom otvorenim vratima stajao je Lav Abalkin.
4. juni 78. godine. LAV ABALKIN
U PRIRODI

– Ljova! – progovorio je ekscelencija zapanjeno-dirnutim glasom. – Bože

moj, prijatelju moj! A mi smo noge obili tražeći vas!
Lav Abalkin je načinio samo jedan pokret i najednom se našao kraj samog
stola. Nema sumnje, to je bio pravi profesor nove škole, profesionalac, a uz to još
možda i jedan od najboljih – imao sam dosta muke, da bih ga zadržao u svom
tempu recepcije.
– Vi ste – Rudolf Sikorski, načelnik Komisije za kontakte? – progovorio je
tihim, začuđujuće bezbojnim glasom.
– Da – odgovorio je ekscelencija, prijateljski se smeškajući. – A zašto to
tako zvanično? Sedite, Ljova...
– Govoriću stojeći – rekao je Lav Abalkin.
– Okanite se, Ljova, toga, čemu to? Sedite, molim vas. Predstoji nam dug
razgovor, zar ne?
– Ne, nije tako – rekao je Abalkin. Mene čak nije ni pogledao. – Razgovor
neće biti dug. Ne želim da razgovaram sa vama.
Ekscelencija je bio potresen.
– Kako to: ne želite? – upitao je. – Vi se, dragi moj, nalazite na poslu,
obavezni ste da mi podnesete izveštaj. Mi do sada još uvek ne znamo šta se desilo
sa Tristanom... Kako to – ne želite?
– Ja sam – jedan od »trinaestorice«?
– Taj Bromberg... – progovorio je ekscelencija sa primesom besa u glasu. –
Da, Ljova. Na žalost, vi ste jedan od »trinaestorice«.
– Zabranjeno mi je da se nalazim na Zemlji? I celog života moram da se
nalazim pod nadzorom?
– Da, Ljova. To je tačno.
Abalkin je apsolutno vladao sobom. Lice mu je bilo potpuno nepokretno, a
oči su mu bile poluzatvorene, kao da je dremao stojeći. Ali ja sam osećao da se
pred nama nalazi čovek koji samo što ne eksplodira od besa.
– No eto, došao sam ovamo da vam kažem – rekao ja Abalkin onim istim
tihim, bezbojnim glasom – da ste glupo i ogavno postupili sa nama. Upropastili
ste mi život i konačno ništa niste postigli. Ja sam – na Zemlji, i nemam više nameru
da napuštam Zemlju. Molim vas da imate u vidu i to, da vaš nadzor više neću
podnositi, i da ću se nepoštedno boriti da se oslobodim od njega.
– Kao od Tristana? – nemarno je upitao ekscelencija.
 Abalkin kao da nije čuo tu repliku.
– Upozorio sam vas – rekao je. – Sada okrivljujte samog sebe. Imam nameru
da živim onako kako ja hoću i molim vas da se više ne petljate u moj život.
– Dobro. Nećemo se više mešati. Ali recite mi, Ljova, zar vam se nije
dopadao vaš posao?
– Sada ću sam da biram čime ću se baviti.
– Odlično. Divno. A u slobodno vreme, kada ne budete radili, budite tako
dobri pa malo pokrenite svoj mozak i pokušajte da zamislite sebe na našem mestu.
Kako biste postupili sa »podmetnutim ptićima«?
Preko Abalkinovog lica je prešlo nešto nalik na osmejak.
– Ovde nema materijala za razmišljanje – rekao je. – Sve je očigledno.
Trebalo je da mi sve ispričate, da načinite od mene svog svesnog saveznika...
– A vi biste kroz nekoliko meseci izvršili samoubistvo? Jezivo je to, Ljova,
osećati se kao pretnja čovečanstvu, to nije u stanju svako da podnese...
– Gluposti! To su sve trabunjanja naših psihologa! Ja sam – Zemljanin. Kada
sam saznao da mi je zabranjeno da živim na Zemlji, umalo nisam poludeo! Samo
se androidima zabranjuje da žive na Zemlji. Išao sam kao lud – tražio sam dokaze
da nisam android, da sam imao detinjstvo, da sam radio na Glavonjama... Bojali
ste se da ne poludim? No, moglo bi se reći da vam je to tako reći pošlo za rukom!
– A ko vam je rekao da vam je zabranjeno da živite na Zemlji?
– A što, zar to nije istina? – upitao je Abalkin. – Možda mi je ipak dopušteno
da živim na Zemlji?
– Sada – ne znam... Sigurno jeste. Ali prosudite i sami, Ljova! Na celom
Sarakšu je samo Tristan znao da ne treba da se vraćate na Zemlju. A on to nije
mogao da vam kaže... Ili vam je ipak rekao?
Abalkin je ćutao. Lice mu je i nadalje bilo kao od kamena, na bledim
obrazima bez sjaja pojavljivale su se sive mrlje, nešto nalik na tragove lišaja –
počeo je da liči na derviša sa Pandeje.
– No, dobro – rekao je ekscelencija, sačekavši malo. Demonstrativno je
razgledao svoje nokte. – Prihvatimo verziju da vam je Tristan ipak sve to ispričao.
Ne shvatam zašto je to uradio, ali – neka bude. Zašto vam onda nije ispričao sve
ostalo? Zašto vam nije rekao da ste vi – »podmetnuti ptić«? Zašto vam nije
objasnio razlog zabrane? Jer, postojali su razlozi, i to veoma ozbiljni, ma šta vi
mislili o tome...
Lagani grč prešao je preko Abalkinovog sivkastog lica i ono je najednom
izgubilo svoju čvrstinu i kao da se opustilo – usta su bila poluotvorena, oči su mu
se naglo širom otvorile, i prvi put sam začuo njegovo disanje.
 – Ne želim da govorim o tome... – povikao je promuklo.
– Šteta, stvarno – rekao je ekscelencija. – Za nas je to veoma važno.
– A za mene je važno samo jedno – rekao je Abalkin. – Da me ostavite na
miru.
Lice mu je postalo ono pređašnje, čvrsto, kapci su mu se opustili, sa bledih
obraza počele su da nestaju sive mrlje. Ekscelencija je počeo da govori sasvim
drugim tonom:
– Ljova, razume se da ćemo vas ostaviti na miru. Ali vas molim, ako
najednom osetite u sebi nešto neuobičajeno, nešto nesvakidašnje... nekakve
čudnovate misli... ako se osetite bolesnim... Molim vas, obavestite me o tome. No,
ne morate mene, obavestite Gorbovskog. Komova. Bromberga, na kraju krajeva..
U tom času mu se Abalkin okrenuo leđima i krenuo ka vratima. Ekscelencija
je tako reći povikao za njim, pružajući ruku:
– Ali istog časa! Odmah! Dok ste još Zemljanin! Možda i jesam kriv pred
vama za nešto, ali Zemlja nije kriva ni za šta...!
– Izvestiću vas, izvestiti – rekao je Abalkin preko ramena. – Lično vas.
Izišao je, lagano zatvorivši vrata za sobom.
Ekscelencija je nekoliko sekundi ćutao, zabivši nokte u naslon fotelje, i
napeto osluškivao. Posle toga je naredio poluglasno:
– Za njim. Ne ispuštati iz vida ni po koju cenu. Veza preko narukvice. Biću
u muzeju.

4. juni 78. godine. KRAJ OPERACIJE

Izišavši iz zgrade KOMKON-a, Lav Abalkin je laganim korakom krenuo

Ulicom crvenih klenova, ušao u uličnu kabinu videofona i sa nekim porazgovarao.
Razgovor je trajao nešto više od dva minuta, posle čega je Lav Abalkin isto tako
lagano, stavivši ruke na leđa, skrenuo na bulevar i smestio se tamo na klupu pored
bareljefa posvećenog Strogovu.
Po mome, on je veoma pažljivo pročitao sve što je bilo usečeno u postolje,
posle toga se rasejano osvrnuo i jedno dvadesetak minuta sedeo u pozi čoveka koji
se odmara od teškog posla: raširio je ruke preko naslona klupe, zabacio glavu i
ispružio prema sredini staze ukrštene noge. Oko njega su se okupile veverice,
jedna mu je skočila na rame i počela da mu njuška uvo. Glasno se nasmejao, uzeo
je na dlan i, skupivši noge, stavio je na krilo. Veverica je ostala tamo da sedi. Po
mome, razgovarao je sa njom. Sunce samo što je bilo izišlo, ulice su bile tako reći
puste, a na bulevaru osim njega nije bilo nijedne žive duše.
Nisam gajio nikakve iluzije o tome da mi je pošlo za rukom da ostanem
neprimećen. Svakako je znao da ne skidam pogled sa njega, i sigurno je već
smislio i kako da me se otarasi ako to bude neophodno. Ali to me uopšte nije
zanimalo. Brinuo me je ekscelencija. Nikako nisam mogao da shvatim šta je to
smislio.
Naredio mi je da pronađem Abalkina. Hteo je da se nađe sa Abalkinom, da
porazgovara sa njim u četiri oka. U krajnjoj meri, tako je to bilo u početku, pre tri
dana. Posle mu je palo na pamet, ili tačnije rečeno – ubedio je samoga sebe da
Abalkin obavezno mora da ode po detonatore. Tada mu je napravio zasedu. O
razgovorima tet-a-tet više nije moglo biti ni govora. Izdato je naređenje »ščepati
ga čim dotakne šal«. Bio je tu i pištolj. Prema svemu, za slučaj ako ne uspemo da
ga ščepamo. Dobro. A sada Abalkin dolazi kod njega sam. I običnim se okom vidi
da ekscelencija nema šta da kaže Abalkinu. Ničeg čudnog. Ekscelencija je ubeđen
da program radi, i u tom slučaju je potpuno besmisleno razgovarati sa Abalkinom.
(Da li program odista radi ili ne – što se toga tiče ja sam imao svoje mišljenje, ali
ono nije igralo apsolutno nikakvu ulogu. Trebalo je da pre svega shvatim
ekscelencijinu zamisao.)
Znači, on pušta Abalkina. Umesto da ga dograbi tamo u kabinetu i preda
lekarima i psiholozima, on ga pušta. Nad Zemlju se nadnela opasnost. Da bi se
ona onemogućila, dovoljno je izolovati Abalkina. To je moglo da se ostvari
najobičnijim sredstvima. I na taj način je mogla da se stavi tačka, ako ništa drugo,
a ono na taj slučaj. Međutim, on pušta Abalkina, a sam odlazi u muzej. To može
da znači samo jedno: on je u potpunosti ubeđen da će Abalkin u najbliže doba
takođe otići u muzej. Po detonatore. Za šta bi inače? (Činilo bi se, ništa
jednostavnije – strpati tu futrolu od jantarita u otpisanu »avet« i lansirati je u
potprostranstvo do kraja i zanavek... To se, na žalost, ne može uraditi: to bi bio
nepovratan postupak.)
Abalkin odlazi u muzej ili upada u njega boreći se – jer, tamo ga očekuje
Griša Serosovin... I, sve u svemu, on odlazi u muzej, i ponovo tamo vidi
ekscelenciju. To je slika. I tamo dolazi do pravog razgovora...
Ekscelencija će ga ubiti, pomislio sam. Gospodi pomiluj, pomislio sam
uspaničeno. On sedi i igra se ovde sa vevericama, a kroz jedan sat će ga
ekscelencija ubiti. Jer, to je jednostavno kao pasulj. Ekscelencija ga zbog toga i
čeka u muzeju, da bi video taj film do kraja, da bi shvatio, sopstvenim očima video
kako se sve to dešava, kako automat lutalica traži put, kako nalazi futrolu od
jantarita (očima? čulom mirisa? šestim čulom?), kako otvara tu futrolu, kako
odabira svoj detonator – da bi video šta namerava da uradi sa detonatorom... samo
šta namerava, ništa više, jer će istog trenutka ekscelencija pritisnuti obarač, pošto
više neće imati prava da rizikuje.
I rekao sam samome sebi: ne, to se neće desiti!
Ne može se reći da sam pažljivo osmislio sve posledice sopstvenog
postupka. Ako ćemo da govorimo otvoreno, uopšte ih nisam ni osmislio.
Jednostavno sam ušao u aleju i krenuo pravo ka Abalkinu. Kada sam mu prišao,
pogledao me je ispod oka i okrenuo se na drugu stranu. Seo sam pored njega.
– Ljova – rekao sam. – Odlazite odavde. Ovoga istoga časa.
– Po mome, zamolio sam vas da me ostavite na miru – rekao je svojim
pređašnjim mirnim i bezbojnim glasom.
– Neće vas ostaviti na miru. Stvari su otišle predaleko. Niko ne sumnja u vas
lično. Ali vi za nas više niste Lav Abalkin. Ljova Abalkin više ne postoji. Za nas
ste – automat Lutalica.
– A vi ste za mene: banda idiota poludelih od straha.
– Ne sporim – rekao sam. – Upravo je zbog toga i potrebno kidati odavde
što je moguće dalje i što je moguće brže. Letite na Pandoru, Ljova, ostanite tamo
nekoliko meseci, dokažite da u vama nema nikakvog programa.
– A zašto? – rekao je. – Zašto bih ja to morao bilo kome nešto da dokazujem?
To je, znate li, ponižavajuće.
– Ljova – rekao sam. – Kada biste susreli preplašenu decu, zar bi vam bilo
ponižavajuće da se kreveljite i pravite blesavim pred njima da biste ih smirili?
Prvi put mi je pogledao pravo u oči. Dugo je tako gledao, skoro i ne trepćući,
i ja sam shvatio da on ne veruje ni jednoj jedinoj mojoj reči. Pred njim je sedeo
idiot poludeo od straha koji ga je iz sve snage lagao, da bi ga ponovo oterao negde
na sam kraj vasione, ali sada već zasvagda, sada već bez ikakve nade na povratak.
– Bez ikakve koristi – rekao je. – Prekinite sa tim lupetanjem i ostavite me
na miru. Vreme je da krenem.
Oprezno je oterao veverice i ustao. Ja sam takođe ustao.
– Ljova – rekao sam. – Ubiće vas.
– No, to baš neće biti tako jednostavno uraditi – nemarno je odgovorio i
krenuo stazom.
Išao sam naporedo sa njim. Neprestano sam govorio. Lupetao sam nešto o
tome da to sada nije slučaj kada čovek može da dopusti sebi da se vređa, da je
glupavo rizikovati život samo zbog nečijeg ponosa, da starce ipak treba i shvatiti
– oni četrdeset punih godina žive kao na iglama... Ćutao je ili odgovarao
sarkastično. Nekoliko se puta čak i osmehnuo – čini se da ga je moje ponašanje
čak i zabavljalo. Stigli smo do kraja staze, skrenuli na Ulicu jorgovana. Krenuli
smo ka Trgu zvezde.
Ljudi je na ulicama već bilo mnogo. To nije ulazilo u moje planove, ali im
nešto posebno nije ni smetalo. Jer, čoveku može da pozli na ulici, i u takvim
slučajevima neko mora da prebaci nastradalog, koji je izgubio svest, do najbližeg
lekara... Prebaciću ga na naš raketodrom, to nije daleko, neće uspeti ni da dođe k
sebi. Tamo uvek stoje spremne naše dve-tri »aveti«. Pozvaću tada Glumovu, i
utroje ćemo se iskrcati na zelenoj Ruženi, u mom starom logoru. Usput ću joj sve
objasniti, i neka onda ide do vraga – tajna ličnosti Lava Abalkina... Tako. Kraj
ivice trotoara se nalazi odgovarajući glajder. Prazan. Upravo ono što mi je i
potrebno...
Kada sam došao k sebi, glava mi je ležala na toplim kolenima nepoznate
starije žene, a ja sâm kao da sam se nalazio na dnu bunara, i u mene su odozgo
gledala uznemirena nepoznata lica, i neko je govorio da bi ljudi trebalo da se
raziđu kako bih imao više vazduha, i još neko je brižno prinosio mom nosu bočicu
koja je ogavno zaudarala, a jedan logični glas govorio je nešto u tom smislu da
razloga za uznemiravanje nema – jer, može čoveku da pozli na ulici...
Moje telo kao da je bio dobro naduvani balon, koji se uz tihu, jedva čujnu
zvonjavu njiše nad samom zemljom. Bol nisam osećao. Sudeći po svemu, naleteo
sam na najobičniji »okret nadole«, nanet istina iz takvog stava iz koga ga niko i
nikada ne nanosi.
– Ništa, došao je k sebi, sve će biti u redu...
– Lezite, lezite, molim vas, jednostavno vam je malo pozlilo...
– Odmah će stići lekar, vaš prijatelj je otrčao po lekara.
Seo sam. Pridržavali su me za ramena. Unutar mene je nešto i nadalje
odzvanjalo, ali mi je glava bila u potpunosti bistra. Morao sam da ustanem, ali za
to u tom trenutku jednostavno nisam imao snage. Kroz gužvu nogu i tela koja su
me opkoljavala, video sam da je glajder nestao. Abalkin ipak nije umeo da stvar
izvede dokraja. Da je pogodio dva centimetra više ulevo, ostao bih bez svesti sve
do večeri. Ali – ili je promašio, ili je u poslednjem trenutku kod mene proradio
zaštitni refleks...
U blizini se, pišteći, spustio glajder, i iz njega je kroz gomilu ka meni krenuo
mršavi muškarac, raspitujući se usput: »Šta se ovde desilo? Ja sam lekar! U čemu
je stvar...?«
I odakle li mi samo tolika snaga u nogama! Skočio sam mu u susret i,
uhvativši ga za rukav, gurnuo ga ka ženi koja mi je maločas pridržavala glavu i
još uvek klečala.
– Pozlilo je ovoj ženi, pomozite joj...
 Jezik me je jedva slušao. U zapanjenoj tišini prišao sam glajderu, prebacio
se preko ivice na sedište i uključio motor. Još sam uspeo da čujem zapanjeno-
protestni vapaj: »Ali molim vas...!«, a u sledećem trenutku poda mnom je već bio
Trg zvezde zaliven jutarnjim suncem.
Sve je bilo kao u nekakvom snu. Kao šest sati pre toga. Jurio sam iz sale u
salu, iz hodnika u hodnik, krivudajući između zidova i vitrina, između statua i
maketa nalik na besmislene mehanizme, između mehanizama i aparata koji su
nalikovali na nakazne statue, samo što je sada sve oko mene obliveno jarkom
svetlošću, i ja sam bio sam, i noge su mi bile kao podsečene, i ja se nisam bojao
da ću zakasniti, jer sam bio više nego siguran da ću svakako zakasniti.
I zakasnio sam.
Zakasnio sam.
Odjeknuo je pucanj. Tihi pucanj iz »hercoga«. Spotakao sam se na potpuno
ravnom mestu. Sve. Kraj. Potrčao sam poslednjom snagom. Ispred mene je sa
desne strane promakla između odvratnih oblika figura u belom laboratorijskom
mantilu. Griša Serosovin, po nadimku Vodonoša. I on je zakasnio.
Odjeknula su još dva pucnja, jedan za drugim... »Ljova, ubiće vas...« »No,
to baš neće biti tako jednostavno uraditi...«. Uleteli smo istovremeno u kabinet-
radionicu Maje Tojvovne Glumove - Griša i ja.
Lav Abalkin je ležao na sredini radionice na leđima, a ekscelencija,
ogroman, poguren, sa pištoljem u ispruženoj ruci, sitnim mu se koracima oprezno
približavao, a sa druge strane, pridržavajući se za ivicu stola obema rukama,
Abalkinu se približavala Glumova.
Lice Glumove bilo je potpuno nepokretno, u potpunosti ravnodušno, a oči
su joj bile jezivo i neprirodno približene prekonosnici.
Šafranska ćela i jedva malo opušten, meni okrenut ekscelencijin obraz bili
su prekriveni krupnim kapljicama znoja.
Oštro je, kiselkasto, potpuno neprirodno zaudaralo na barut.
I vladala je tišina.
Lav Abalkin je bio još uvek živ. Prsti njegove desne ruke besmisleno su i
uporno grebli pod, kao da su pokušavali da dohvate sivi disk detonatora, koji je
ležao na centimetar od njih. Sa znakom u obliku stilizovanog ćiriličkog slova »Ж«
ili japanskog hijeroglifa »sandzju«.
Zakoračio sam prema Abalkinu i klekao pored njega (ekscelencija mi je
progunđao nešto upozoravajuće). Abalkin je staklastim očima gledao u tavanicu.
Lice mu je bilo opet prekriveno sivim mrljama, usta su mu bila krvava. Prodrmao
sam ga za rame. Okrvavljena usta su se pomirila, i on je progovorio:
– Stajahu zveri pokraj dveri...
– Ljova – pozvah ga.
– Stajahu zveri pokraj dveri – ponovio je opet. – Stajahu zveri...
I u tom je času Maja Tojvovna Glumova zaurlala.

Novembar 1978 - april 1979. godine

Sken: zmilosavljevic
Obrada:
Braća Arkadij i Boris Strugacki rođeni su u
Lenjingradu 1925, odnosno 1933. godine. Arkadij
Strugacki završio je Institut za strane jezike u
Lenjingradu i dugo se bavio prevođenjem sa
japanskog i engleskog na ruski jezik. Boris
Strugacki završio je astronomiju na Mašinsko-
tehničkom fakultetu u Lenjingradu a zatim je bio
zaposlen u poznatoj Pulkovskoj opservatoriji. Braća
Strugacki naučnu fantastiku počeli su da objavljuju
1958. godine. Počev od 1960. gotovo svake godine
napišu po jedan roman naučno-fantastičkog žanra.
Njihova najpoznatija dela su:
Zemlja purpurnih oblaka, Put na Amalteju,
Stožeri, Pokušaj bekstva, Povratak, Daleka duga,
Grabljive stvari veka, Teško je biti bog, Ponedeljak
počinje u subotu, Puž golać na urvini, Ružni
labudovi, Bajka o Trojci, Nastanjeno ostrvo, Piknik
kraj puta, Hotel »Kod poginulog alpiniste«,
Milijardu godina do kraja sveta, Buba u mravinjaku,
Talasi smiruju vetar.
Braća Strugacki danas su najpoznatiji pisci
naučne fantastike u Sovjetskom Savezu, a
podjednako su cenjeni i na Istoku i na Zapadu.
Nedavno im je u Njujorku objavljen izbor iz dela
gotovo identičan ovom koji objavljuju »Narodna
knjiga« i »Dečje novine«.