ILIJA: Dakle, to e im rei, a oni e odluiti ta da rade.

Koliko ih ja znam, povuku se satdva, da se dogovore, a onda se vrate, ponude te cigaretom i kafom, pa o svemu prijateljski razgovarate. Sigurno e ti rei: Malo kasno si se setio, al' sad, kad je tako, ta se tu moe, bolje ikad nego nikad. Onda, popijemo svi zajedno, mene vrate na poso, jer sam bio spreen viim interesima, ti se vrati u Pariz, i pone da radi za nae, ko to je red; a pre toga, doemo ovde, Danica spremi ruak, pozovemo i tvog strica, pomiri se sa urom on e ti oprostiti to te tuko pa zapevamo, zaigramo ako treba ... Mene, ako se sete za Dan bezbednosti sete se, ako se ne sete nikom nita, sve to sam radio, bila mi je dunost da radim. Ovo se ne moe platiti ni parama ni nagraditi odlikovanjima. Najvee zadovoljstvo bie mi misao: izveo sam jednog oveka na pravi put... PODSTANAR: Molim vas, smem li za trenutak da vas prekinem, a da vam ne pomognem da me ubijete. Znate, ja ne bi' puco na sebe. ILIJA: Samo da zavrim: ja nemam dve zemlje, ko ti. Ja imam 'erku jedinicu i zemlju jedinicu, a prema jedinicama se, bar to ti je poznato, osea mnogo vie. Vi dvozemljai, nemate taj oseaj. Dakle, gospodine, jesmo li se ko ljudi dogovorili? PODSTANAR: O emu? ILIJA: ta o emu? Jes' ti sluo to sam pola sata prio?! PODSTANAR: Sluao sam. ILIJA: Pa? PODSTANAR: Zahvalan sam vam na savetima. Oseam da mi elite dobro... ILIJA: Naravno! Ti si na ovek. Nilija. Vido sam ja da ti sve to radi nekako bezvoljno, ko da ti je krivo to si uvuen u podzemlje. Jednom, kad si sedeo na Kalemegdanu, sam, zagledan u Zemun, ja sam te gledo izmeu borova; vido sam lepo da se mui, bori, jede, dolo mi je bilo da istrim i da ti sve ovo kaem . .. 'Ajde, da popijemo po jednu. Domaa, tvoja rakija. Dobio sam je od tvog strica. Divan ovek, ljudina jedna ... PODSTANAR: Gospodine ... pardon, drue voroviu, mogu li ja vas neto da posavetujem, prijateljski, kao to ste vi mene? Onako od srca? ILIJA: Naravno. Nilijo jedan! Izvoli? PODSTANAR: Oslobodite me ovih lisica, obucite se, proetaemo do Gradske bolnice. Ja u vam priznati sve to elite: pismeno, usmeno, u magnetofon, kako hoete. ILIJA: Hvala bogu ... A to da idemo do bolnice, je l' izgledam loe? PODSTANAR: Veoma loe. ILIJA: Umorio sam se. Dva meseca jurim, trim, nerviram se. Znate, moje srce... PODSTANAR: I ivci. Nervi su vam oslabili. Imam prijatelja, lekara, koji e vam pomoi. Pozvaemo i vau kerku. (Ilija se pomera, zastaje, gleda Podstanara sa smekom ... Onda se nasmeja, prekrsti i rairi ruke.) ILIJA: Gospodine Jakovljeviu, pa vi niste normalni! Evo, kunem vam se, u tu moju 'erku, koja me je izdala vi niste normalni! Pa, na ta vam ja liim? Je l' ja stvarno izgledam ko da sam malouman? A? Da idem s vama u bolnicu ... PODSTANAR: Da. To vam je moj prijateljski savet. ILIJA: A zato? Zbor srca nije? A? ... Ti misli da sam ja lud? Je li? To si mi ve reko, slobodno ponovi. I Sonju si nagovorio da me strpa u bolnicu. Tamo ima svoje lekare, koji e me pregledati i proglasiti za opasnog ludaka, vezati i zatvoriti u samicu. Kad ve nisi uspeo da me zatvori redovnim putem, onda to misli uz pomo lekara. I, dobro to ti to 'oe, nego eli da ti ja u tome pomognem. Gospodine Jakovljeviu, vi niste ni gospodin. Ja sam gledo kad gospoda ginu,

uspravno, bez rei, hrabro. Vi ste mala, obina gnjida, malo ubre, ko brabonjak. Pa, ne radi se to tako, Jakovljeviu. Valjda su vas uili da morate biti oprezniji, pametniji i neniji. Vi, ko moj brat ura lopatom i sekirom, pa ta ostane ... Ajde, skupi hrabrost i reci mi: da li sam ja lud? Majku mu, budi mukarac. PODSTANAR: Zakasniu. Molim vas, uinite neto. Ili me vodite ... ILIJA: Prvo da ovo raspravimo. Ovo me strano zanima: vi mislite da sam ja lud? PODSTANAR: Vi ste, svakako, bolesni. ILIJA: A kakva je to bolest? Opiite mi je? Ja sebe ne vidim sa strane, moda sam stvarno bolestan. Evo, ne znam, zbunili ste me. Nije lepo da budem lud, a da to ne znam ... Na prvi pogled bi se reklo da sam sasvim obian, normalan ovek, ko veina ljudi: imam porodicu, ikolovo sam 'erku, podigo kuu, 'ou da pomognem, u kreditima sam, voleo bi' da doekam unuie, da i' vodim u Koutnjak... To je sve u redu, je l' tako? Znai, to se tie mene samog, i mog odnosa prema svim ostalim ljudima, tu sam normalan, samo sam lud u odnosu na tebe. ezdeset godina ivim normalno, sve je bilo kako treba, a onda sam odjednom poludeo kad sam vido tebe. Pa, nisi ti da ovek poludi zbog tebe. Malo uobraava, daje sebi do znaaja. Ja sam, Jakovljeviu, savreno zdrav i normalan ovek! uje li me: ja sam zdrav i normalan! Nisam bolestan, umobolan, lud! Ja sam zdrav! PODSTANAR: Onda je to strano. ILIJA: ta je strano? PODSTANAR: Da niste ludi, a da se tako ponaate. To je gore nego da ste ludi. To je, to je ... ILIJA: ta je to? Reci, reci ta je to? 'Oe ja da ti kaem ta je to: to je mrnja! To je mrnja i gaenje! Ja sam se borio protiv vas, ranjavali ste me, jedva sam ivu glavu izvuko ... PODSTANAR: Ko to mi? Ko to mi, drue voroviu?! Ko to?! ILIJA: Vi zlikovci: Ti, tvoj otac, tvoj brat, i svi oni koje smo pobili i oni koji su uspeli da pobegnu! Kad ste videli da sam preiveo rat i ranjavanja, onda ste me zatvorili, strpali na robiju. Nije vam odgovaralo da svi budemo jednaki, da nema ovak'i' razlika meu ljudima. Nisu mi rane estito zarasle, a ti si se vratio. Pre tebe i' je dolo na hiljade, a za tobom e tvoj brat, pa prijatelji, sa poteno zaraenim kapitalom, da ponovo gradite dvorce i zamkove, da ponovo unitavate i gazite ljude, da ponovo stvarate roblje! Mene su zatvorili zbog onoga u ta su me terali da verujem, a tebe ne zatvaraju zbog onoga zata smo se borili! Pa, majku vam jebem, ta to znai? Je l' to znai da sam ja ceo ivot izigravo budalu, da sam se borio protiv svojih principa i ubeenja? Je l' to znai da je Ilija bio jedna beslovesna budaletina, da u iz invalidski' kolica gledati kako ponovo gradite

kapitalizam, kako ponovo upreete ljude u jaram! Jesam ja zatvaran, samo zato to sam viko: iveo Staljin i bratska jednakost meu ljudima?! Jesam zato zatvaran?! Jesam trebo da viem: iveo kapitalizam?! Staljin vas je ubijo, al' vas nije ubio koliko je trebalo! Ja sam dro njegovu sliku pet godina, ko ikonu, i drau je ponovo, kad-tad! Upamti: kad-tad! Neete uspeti dok je mene, dok je mog brata, dok je nas jo stotinu hiljada, vi neete ... Vi... neete... (Ilija zastade, poe prema Podstanaru, otvori usta kao da mu nedostaje vazduha, zatetura, osloni se na kredenac, i, polako, guei se, skliznu na pod. Rukama kida okovratnik koulje, kao da ga kragna sve vie davi. Podstanar se pridie, koliko lisice dozvoljavaju, povue teku fotelju do stanodavca. Slobodnom rukom raskopava mu koulju.) PODSTANAR: Gde vam je lek? Gde su lekovi? ujete li me? ILIJA: Umreu ... Ima tu ... u fioci... Ubili ste me ... (Podstanar pretrauje fioke. Odbacuje gomilu lekova.) PODSTANAR: Gde je nitroglicerin? Ovo vam ne moe pomoi. Gde je? ILIJA: Nemam ... Nema ga u apotekama ... Ubili ste me ... (Podstanar dovue fotelju do telefona; mui se, okree brojeve.) PODSTANAR: Halo ... Prva pomo? ... Poaljite odmah jedna kola u Dubravsku 22 ... Infarkt. ovek je pao ... Ne, nema lek ... Da ... (Spusti slualicu, pa, uz veliki napor, podie fotelju.)