СРЦЕ

О срцету највише знам.

Кад год пожелим могу да осетим његово куцање, у грудима, на левој страни.
Увек лево.
Имао сам га и у детињству.
Срце је пумпа.
Али и Мозак лично има да захвали тој пумпи за све своје несташлуке. Тој пумпи која ради ради. Славна
радилица бескраја!
Од како сам се родио срце ми никад није стало. То је задивљујући податак из моје биографије. Важнији
од године рођења, објављених књига, прочитаних љубави, градова у којима сам гладовао, битака у којима
сам јуначки погинуо.
Кад кажемо особи коју волимо ТИ СИ МОЈЕ СРЦЕ нисмо је могли ни са чим топлијим упоредити. Јер
рећи неком ТИ СИ МОЈЕ СУНЦЕ заиста је претеривање. Још није утврђено да ли је Сунце Мозак или
Срце света. Или и једно и друго.
Мени је све јасно у вези са Срцем сем једног малог малецког оволицког питања: ШТА ЈЕ ТО ШТО ЊЕГА
ГОНИ НА ПРАЋАКАЊЕ БЕЗ ОДМОРА КАКВА ТО СИЛА КОМАНДУЈЕ ЊЕГОВИМ РИТМИЧКИМ
ПОКРЕТИМА ТИКА ТАКА ТИКА ТАКА НИЈЕ ЛИ ТО НЕКА ЊЕГОВА ВЛАСТИТА СВЕСТ НЕКИ
ЊЕГОВ ВЛАСТИТИ ЦИЉ КОЈИ ЈЕ ЗАВЕШТАН НЕГДЕ ДУБОКО ДУБОКО МНОГО ДУБЉЕ ОД
ЧОВЕКА?
Истраживати у том правцу.
Ово је била истргнута страница из бележака од пре десетак година када сам, једне неразумне јесени,
покушао да одгонетнем оно што није успело учењацима кроз векове. То је био период који се у мом
скромном револуционарном и реформаторском животу мирне душе може назвати СРЦЕ. Испитивао сам
Мозак, Јетру, Бубреге, Очи, Уши, Руке. Па ипак, било је то раздобље СРЦА.
Мозак, чаробњак иза чела, тај шашавко, неупоредиви шарлатан, обасипа нас новим и новим чудима -
човек је немоћан пред сопственим моћима.
Али постоје вечна чуда, несхватљива непојмљива дивна и непоновљива, ту, у нама, у нашем трошном
организму, у нашим крхким животињама.
Питања наводе на прапочетке, на лукавство Сунца, на разум далеких сазвежђа, на мудрост Маглине и
Пустарства, питања кроз дивне пределе воде у таму очаја, неспознаје, мрака.
Родио си се и мајка ставља руку на твоје груди - гуче мала голубица у теби, немирно трчкара мали тигар
у кавезу груди.
И живиш сто година, а мали лавић не отпочине никада.
У месарској радионици видиш срце бића блиског краве коња жирафе овце свиње и питаш се то ли је то. и
скоро да јекнеш: Зар је могуће!
Пре десетак година ни слутио нисам да ће мој период СРЦЕ постати обележје века. Заиста, пријатељи,
шта ће наш век значити у понорима будућих векова ако не СРЦЕ.
Ово је прави век, ово је век СРЦА.
Човек на месецу, наш брат, и то је подвиг по коме смо славни заувек, као Стари Грци, али срце једног
човека у грудима другог - може ли се и проналазак ватре мерити с тим?
Моје срце у твојим грудима, брате.
Твоје у мојим!
Ослушни моје срце у твојим грудима... тика така тика така.
Мој мали тигар, моје путасто магаре!
Твоја голубица у мом сну!
Лавић твоје мајке.
Срце сестре брата твоје срце!
Песници одавно рекоше ПОКЛОНИЋУ ТИ СВОЈЕ СРЦЕ, али чак ни песници, ти вечни малолетни
преступници, нису могли наслутити: ПОКЛОНИЋУ ТИ СВОЈЕ СРЦЕ постаје стварност буквална болна
језовита и изнад свега - дивна.
Трагика је неминовна: кад закуца моје срце у твојим грудима, друшкане, ја ћу бити далеко од тебе, у
неким пустим звездарама, и ти нећеш моћи са мном да поделиш радост због новог антилопчета у твојим
грудима.
Ја ћу бити одсутан.
Зато ти брате чувај моје срце.
Чувајући моје срце ти мене спасаваш од ништавила, ти мене браниш од глупе смрти, ти теглиш према
бесмртности. Теглиш за обојицу.
Немој се плашити мога срца у твојим грудима. Добро је то моје срце. Неће оно теби ништа. Оно само
мало тугује за мном. Али и то ће проћи. Ти поштуј његову тугу за мном. Ипак је то, кроз толике
доживљаје, устанке, револуције, поплаве и земљотресе, било моје срце. Ни један устанак није подигнут
без срца, ни једна револуција није успела ако није било срца.Слобода без срца није слобода. Чак и џелати
имају срце.
Чувај моје срце.
А и кад теби куцне час предај га следећем. Нека бар срце буде бесмртно.
Скептици су пожурили: лов на срца, хајке на младиће по забаченим покрајинама света. Спасавање
измишљених величина, банкара, трговаца, злих вођа.
Не тугуј срце моје!
Шта је измислио човек, а да од тога није страдао. То ти најбоље знаш, срце моје.
Али МОЈЕ СРЦЕ У ТВОЈИМ ГРУДИМА ето, то је наш век.
По томе ће нас пратити у понорима векова.
Већ чујем учитеља историје: БИЛО ЈЕ ТО, ДЕЦО, У ВЕКУ СРЦА...

МОЋ ГОВОРА да спавам бескрајно дуго као што

спава угаљ
Јесте моћ дисања јесте моћ раста па кад се пробудим (и то је признајем
дрвећа јесте непојмљива моћ)
моћ куће да се изненадно над главом
спавача сруши и видим дрво могу да кажем ДРВО
ал’ и видим сунце могу да кажем
моћ говора посебна је и највећа моћ СУНЦЕ
моћ говора моћ говора моћ говора и видим сина човековог могу да
моћ говора кажем ДЕЧАК
па ДЕЧАК ДЕЧАК ДЕЧАК
ја могу да кажем РУКО ЗАГРЛИ
ОВУ СВЕТЛОСТ другачије би узвикнуо тад Анри
и рука моја послушно Мишо
на начин диван он би рекао ГАРСОН па ГАРСОН
грли чудо светлеће у ходу ГАРСОН ГАРСОН
па могу да кажем ЗЕМЉО ТИ СИ па би се у пољу мешале наше
НАЈЛЕПША ИГРАЧКА бронзане речи
У МОЈОЈ СОБИ а ако би још наишао Пастернак
са својим осмехом сличним змији
НАЈЛЕПША У МОЈОЈ РУЦИ која се спрема на скок
а одмах затим ЗЕМЉО ТИ СИ сви би се цветови у пољу окренули
ПОДМУКЛА ВАРАЛИЦА
ИЗУЈЕДАЋУ ТЕ КАО ПСЕТО неки би се чак из земље ишчупали јер
а одмах затим ОВАЈ БИК ВРЕДИ из удаљених ливада су
ВИШЕ НЕГО а хтели би да чују
ПЛАНИНА ИЗ КОЈЕ ИЗВИРЕ ВОДА диван неспоразум
МАЉЧИК ДЕЧАК ГАРСОН
затим да легнем у траву МАЉЧИК ДЕЧАК ГАРСОН
главом уз топал камен МАЉЧИК ДЕЧАК ГАРСОН
МАЉЧИК ДЕЧАК ГАРСОН
 и тако бескрајно моћ говора.
ИЗНЕНАДА ОПЕТ ПРОЛЕЋЕ ЈЕСТЕ ДОЂУ МЕНИ

То су моје заслуге из детињства Јесте дођу мени моје луде бубице,

моји мачеви моја патња моја јесте салете ме неке црне улице,
ал
нежност зато ћеш ти као стара кучка
то су моји перорези стреле и скапати једном после доброг ручка.
маказе Јесте пошашаве кадкад моји дамари,
моја гнезда моје кише моје јесте спопадну ме ужаси и дармари,
санке моја школа ал
То ја за тебе од рођења ти си за мене прочитана књига
припремам и ко те сад чита баш је мене брига.
Јесте многи памте моје пијане зоре,
то пролеће
јесте о мени се прича све најгоре,
ту експлозију ал
то зелено чудовиште тебе више до јутра не чека
тај сјајни хаос песник који те за ноћ волео два века.
Све сам то за тебе измислио Јесте мене ће анђели од праксе
офарбао по налогу звезда заувек да ухапсе,
закитио ал
расцветао твоје срце бива све лихтије
и живот ти се мења у пихтије.
разболеополудео
Јесте јесам ширио лажи као губу,
загорчио јесу мене мртвог видели у клубу,
осветлио ал
олистао као и увек кад год сам то хтео
озвучио чим је свануло ја сам оживео.
оптицио Сад у шумској кући збратимљен са
обезобразио шумом
затруднио поручујем триста чајева са румом
ал то је само случајно (онако),
ољубавио
јесте,
И то је све што сам у то је зато да не бих заплако.
овоземаљском животу постигао И морам ти рећи већ шенулим умом
то пролеће тај ужас добра ствар ти чајеви са румом,
теби на дар још да си ти ту звери моја давна
била би то чајанка непојмљива
славна!
СРЦЕ МОЈЕ ти моје кромпир срце
ти моје магнет срце
Срце моје галопирајуће ти моје међународно срце
мој тркачки коњу ти моје срце веверице
победниче на тркама Када се уморе инжињери
муњо моја интимна када откажу механизми
славим те свако на своју страну
Ватро моја поносна ја у неку добру земљу
давитељу гуја можданих ти у неке друге груди
ти имаш властито срце срце моје.
и мудрост изнад мудрости
срце моје
Срце моје вашарско И РЕЧЕ ВЕВЕРИЦИ
срце моје пливачко ВЕВЕРАЦ
срце моје учитељско
срце моје Кад је то рекао веверац
Кроз вене Дувао је страшан северац.
кроз артерије Али пре тога
са свих страна Замислите мећаву
стреле те погађају Које се и вуци боје,
а ти ништа И усред те луде мећаве
срце моје У малој дупљи
Бомбардовано Њих двоје.
с копна Веверица и веверац...
с мора А замислите,
бомбардовано из ваздуха Шума хуји,
ништа ти не могу Урла северац...
прасе моје И тад је ТО шано веверац.
Ти си моје прасе Али од страшног северца
ти си мој брзи воз Нико није могао чути
ти си моје брзо прасе Ни веверицу
ти си моја спора овца Ни веверца..
Прво си на Витез-пољу
прво си у Будал-граду
ти моје лоповско срце
ти моје будал-срце
Срце БРАНА ПЕТРОВИЋ