Henrik Ibzen

Narodni neprijatelj
Preveo sa nemakog: Stevan Predi LICA: DOKTOR STOKMAN, kupalini lekar GOSPOA STOKMAN PETRA, njihova ki, uiteljica AJLIF, njihov desetogodinji sin MORTEN, njihov drugi sin PETAR STOKMAN, doktorov stariji brat, predsednik optine, predsednik Kupalinog drutva MORTEN KIL, sopstvenik radionice za tavljenje koa, pooim gospoe Stokman HOVSTAD, urednik Narodnog glasnika BILING, saradnik Narodnog glasnika ASLAKSEN, vlasnik tamparije HORSTER, kapetan morske plovidbe GAZDA kue u kojoj stanuje Horster Graani iz najraznovrsnijih stalea. Nekoliko ena. Izvestan broj aka. Dogaa se u malom primorskom gradu u junoj Norvekoj. IN PRVI Soba kad doktora Stokmana, skromno ali prijatno udeena i nametena. Veernje osvetljenje. Na desnom zidu dvoja vrata, od kojih zadnja vode u predsoblje, a prednja u doktorovu sobu za rad. Na suprotnom zidu, pravo prema vratima od predsoblja, nalaze se trea vrata, koja vode u ostale sobe. Nasred istoga zida pe, a neto blie napred divan, iznad koga se nalazi ogledalo: pred divanom ovalan sto, sa aravom. Na stolu gori lampa sa titom. U pozadini otvorena vrata vode u trpezariju: u njoj se vidi postavljen sto, na kome gori lampa. POJAVA PRVA Gospoa Stokman, Biling. Zatim predsednik optine, kasnije Hovstad. BILING (sedi za postavljenim stolom, sa salvetom pod bradom) GA STOKMAN (stoji pored stola i prua Bilingu jedan tanjir s velikim paretom peenja. Ostala su mesta kod stola naputena, stvari na stolu su malo u neredu, kao posle svrenog jela) Dabome, gospodine urednie, kad doete itav sat docnije, morate se zadovoljiti i podgrejanom veerom. BILING (jede) A, izvrsno! Slavno! GA STOKMAN: Vi znate koliko moj mu pazi na domai red...

BILING: Ali ja zato ne prolazim nimalo zlo. Gotovo bih ak rekao da mi najbolje prija kad mogu da jedem ovako sasvim sam, kad mi niko ne smeta. GA STOKMAN: Samo kad vam prija! (Oslune u predsoblje) Evo, svakako, i vaeg gospodina kolege... BILING: Po svoj prilici. PREDSEDNIK STOKMAN (u gornjem kaputu, sa tapom i eirom u ruci) Dobro vee, draga snaho. GA STOKMAN (ue u sobu) A, vi ste! Dobro vee, dobro vee! Ala je to lepo od vas! PREDSEDNIK: Ba sam prolazio pored kue kad... (Pogleda u trpezariju) A vi, ini mi se, imate gostiju? GA STOKMAN (malo zbunjeno) Pa... nemamo... To je sasvim sluajno. (Brzo) Ne biste li i vi malo to okusili? PREDSEDNIK: Ja? Ne, hvala lepo! Uvee toplo jelo - to moj stomak ne bi mogao podneti. GA STOKMAN: O, ali samo jedanput... PREDSEDNIK: Ne, ne, moram doista da vam zahvalim. Ja se drim aja i hladnih jela: uz to je i zdravije - i neto jevtinije. GA STOKMAN (smeei se) Neete, valjda, misliti da smo Toma i ja raspikue? PREDSEDNIK: O, vi ne, draga snaho: neka je ta pomisao daleko od mene. (Pokae na doktorovu sobu za rad) Da nije, moda, iziao? GA STOKMAN: Jeste, hteo je posle veere malo da se proeta s deacima. PREDSEDNIK: (smeei se) Svakako iz zdravstvenih obzira. (Oslune) To je svakako on? GA STOKMAN: Ne, to jo ne moe da bude on! (Kucanje) Slobodno! HOVSTAD (doe iz predsoblja) GA STOKMAN: Dobro doli, gospodine urednie, dobro doli! HOVSTAD: Moram najlepe da vas zamolim da mi oprostite, ali su me zadrali u tampariji. Dobro vee, gospodine predsednie. PREDSEDNIK (javlja se malo kruto) Sluga sam!... Dolazite svakako poslom? HOVSTAD: Donekle. Trebalo bi neto u na list... PREDSEDNIK: Mogu misliti. Moj brat je, izgleda, veoma plodan saradnik Narodnog glasnika. HOVSTAD: Jeste, on je tako ljubazan da daje prvenstvo naem listu kad ima to da kae graanstvu. GA STOKMAN (Hovstadu) Ali, nije li po volji?.... (Pokae na trpezariju) PREDSEDNIK: O, ja mu nimalo ne zameram to pie za onaj krug italaca kod kojega se nada da e nai najvie odziva. A sem toga, ja lino, gospodine urednie, nemam razloga da prema vaem listu gajim kakvu antipatiju. HOVSTAD: I ja tako mislim. PREDSEDNIK: Uopte uzev, u naoj varoi vlada dobar duh, duh trpeljivosti, dobro pravo graansko raspoloenje. A to dolazi otuda to nas vezuje jedna velika zajednika stvar - stvar koja se u podjednakoj meri tie svih dobronamernih graana. HOVSTAD: Da, da, kupalite... PREDSEDNIK: Sasvim. Mi imamo svoje veliko, novo, krasno kupalite. Videete, gospodine urednie, ono e postati najglavniji ivotni uslov naeg grada. Nema sumnje! GA STOKMAN: To i Toma veli.

PREDSEDNIK. Koliko je izvanredan napredak grad uinio ve za ovo nekoliko godina! U narod je uao silan novac: na sve strane ivot i pokret. Svakim danom skae vrednost kuama i zemljitu. HOVSTAD: A besposlica sve vie opada. PREDSEDNIK: Dabome, i to! Izdaci za sirotinju smanjili su se u povoljnoj meri za imune graane, a smanjie se jo vie, samo ako ove godine budemo imali dobro leto dosta stranaca, dosta bolesnika, koji e zavod izneti na glas. HOVSTAD: A za to su svi izgledi, kao to ujem. PREDSEDNIK: Da, znaci su takvi da se bolji ne mogu zamisliti. Nema dana a da ne stiu porudbine za stanove i slino. HOVSTAD: I tako e doktorov lanak doi ba u pravo vreme. PREDSEDNIK: Je li vam opet dao neki lanak? HOVSTAD: Napisao ga je jo zimus: preporuuje kupalite, izlae povoljne zdravstvene prilike ovde kod nas. Ali ga onda nisam tampao. PREDSEDNIK: Mora biti da je opet negde zapelo? HOVSTAD: O, nikako! Nego sam ja smatrao da je bolje priekati do sada, do prolea, jer sad ljudi poinju da se pripremaju za letovanje... PREDSEDNIK: Imate pravo, gospodine urednie, potpuno pravo. GA STOKMAN: Jeste, Toma je neumoran kad je u pitanju kupalite. PREDSEDNIK: Pa on je i u slubi kupalita. HOVSTAD: Da, on ga je upravo i stvorio. PREDSEDNIK: On? Hm, hm! Jest, ujem ovda-onda da neki ljudi odista tako misle. Ali ja bih ipak rekao da i ja imam skromnog udela u tom preduzeu. GA STOKMAN: Zacelo, to Toma uvek kae... HOVSTAD: Ko bi to jo poricao, gospodine predsednie? Vi ste stvar pokrenuli i praktino izveli - to zna ceo svet. Ja sam samo hteo rei da te prva ideja za to potekla od doktora. PREDSEDNIK: A, ideja je moj brat celog svog veka imao dosta - na alost! Ali kada treba neto privesti u delo, onda se tu trae drugi ljudi, gospodine urednie. (Ustaje) Zaista, ja sam mogao oekivati da se bar u ovoj kui... GBA STOKMAN. Ali, dragi devere!... HOVSTAD: Kako moete i pomisliti, gospodine predsednie... GA STOKMAN (pokazujui na trpezariju) Molim uite, gospodine urednie, moj mu e svakako odmah doi. HOVSTAD: Hvala... Pa, najzad, samo jedan zalogaj... (Ode u trpezariju) PREDSEDNIK (malo tie) Ipak je udno! Ti ljudi iz niih stalea ne mogu nikako da se odviknu od netaktinosti. GA STOKMAN: Ali zato da se zbog toga ljutite? Zar ne moete vi i Toma, kao braa, da podelite tu ast? PREDSEDNIK: Tako bi trebalo da bude. Samo, kako mi se ini, ta deoba asti ne godi svakome. GA STOKMAN. Ko to kae?... Ta vi i Toma se slaete ne moe biti bolje. (Oslune) A, ini mi se, evo ide. (Otide do vrata od predsoblja i otvori ih) POJAVA DRUGA

Predsednik, Stokman, Ga Stokman, Horster, Ajlif, Morten. STOKMAN (napolju, smeje se i larma) Tako, evo ti jo jednoga gosta, Katarina. Nije li to lepo? A? Molim, gospodine kapetane. Tako, kaput emo ovde o kuku... Zamisli, Katarina, uhvatio sam ga na ulici - nije nipoto hteo sa mnom. HORSTER (ue i pozdravi se sa gom Stokman) STOKMAN (u vratima) E sad, unutra mladii! No, sad su opet gladni kao kurjaci! Hodite, kapetane, da i vi okusite nau divlja. (Gura Horstera u trpezariju. Ajlif i Morten ulaze, poto su se pozdravili s predsednikom) GA STOKMAN: Ali, Tomo, zar ne vidi... STOKMAN (okrenuvi se u vrtima) A ti si, Petre. (Prie mu i prui ruku) To mi je zaista milo. PREDSEDNIK: Na alost, imam samo jedan trenutak vremena. STOKMAN: Kojeta. Sad e odmah biti puna. Valjda nisi zaboravila na pun, Katarina? GA STOKMAN: Sauvaj boe! Voda ve vri. (Ode u trpezariju) PREDSEDNIK: Pun? STOKMAN: Da, sedi samo: videe kako e ovde biti prijatno. PREDSEDNIK: Hvala: nikad ne uestvujem u pijankama. STOKMAN: Ali ovo se bar ne moe nazvati pijankom! PREDSEDNIK: Meni ipak izgleda... (Pogleda u trpezariju) udnovato, kako ti ljudi mogu samo da smau toliko jelo i pie! STOKMAN (trljajui ruke) Zar to nije uivanje: gledati mlade ljude kad tako jedu? Uvek pri apetitu! Tako valja! Bez jela i pia nema ni snage ni zdravlja! To su ljudi, Petre, koji e u testu budunosti biti kvasac, jer matorci kao ja i ti... PREDSEDNIK: Matorci? Kakav je to izraz? STOKMAN: No, no, pa nemoj ti to uzeti ba tako strogo, jer treba da zna da sam tako od srca veseo... oseam se tako neopisano srean u svem ovom hunom ivotu! Da, zaista je divno ovo doba u kome sada ivimo. Izgleda mi kao da se svud oko nas stvara sasvim nov svet. PREDSEDNIK: Misli li odista da je tako? STOKMAN: Ti to, naravno, ne moe da pojmi tako dobro kao ja. Ti celog svog veka nisi mrdnuo odavde, a to oveku zamuuje pogled. Ali ja, koji sam toliko godina morao provesti tamo daleko na severu, u svom usamljenom kutu, koji gotovo nikad nisam video oveka s kojim bih mogao progovoriti pametnu re - ja se ovde oseam kao da sam baen u kakvu umnu svetsku varo... PREDSEDNIK: Hm, u svetsku varo... STOKMAN: O, ja znam vrlo dobro da su nae prilike siune prema prilikama tolikih drugih gradova. Ali ovde ti je ivot, pokret, napredak. Ovde ovek moe za mnoge stvari da radi i da se bori, a to je glavno. (Vie) Katarina, zar pismonoa nije dolazio? GA STOKMAN (u trpezariji) Nije. STOKMAN: Pa onda, kako se sada lepo izlazi na kraj, Petre! Tako neto ume da ceni onaj koji je, kao mi, gladovao... PREDSEDNIK: Ali... STOKMAN: Da, da, gladovao! Jer moe misliti da smo na severu jedva sastavljali kraj s krajem: a sad svega u izobilju. Danas smo, na primer, imali divlja za ruak: pa ak i za veeru. Hoe li da okusi? Ili da ti je bar samo pokaem? Hodi ovamo. PREDSEDNIK: Ne, ne! Molim te...

STOKMAN: A ti, onda, bar hodi ovamo! Pogledaj samo kako je lep arav na stolu. PREDSEDNIK: Da, ve sam primetio. STOKMAN: Pa onda, ove lampe! Vidi li, sve je to, u stvari, Katarina otkinula od kunog troka. Je li da to oveku mora omiliti kuu? Stani samo ovde... ne, ne, ne tako... Ha, tako! Vidi li?... A, to se zove osvetljenje! Ja zaista nalazim da kod nas izgleda vrlo otmeno, je li? PREDSEDNIK: Doista, samo kad nam sredstva doputaju takav rasko... STOKMAN: O, da, sad mi doputaju. Katarina kae da sam zaraujem gotovo toliko koliko nam treba. PREDSEDNIK: Gotovo - a! STOKMAN: Ali ovek od nauke mora malo otmenije da ivi. PREDSEDNIK: Hm, hm... STOKMAN: Uostalom, Petre, ja ne inim nikakve izline izdatke. Ali tu radost da ljude vidim kod sebe ne mogu da uskratim. Vidi, to je za mene ivotna potreba. Ja, koji sam tako dugo bio iskljuen iz svakoga drutva, moram oko sebe da vidim mlade, vesele ljude, ljude eljne rada, a takvi ljudi su svi oni to tamo onako svojski jedu. eleo bih da toga Hovstada blie upozna. PREDSEDNIK: Hovstada: da, zbilja, on mi je priao da e njegov list ovih dana opet doneti jedan tvoj lanak. STOKMAN: Moj lanak? PREDSEDNIK: Da, o kupalitu. Veli da si ga jo zimus napisao. STOKMAN: A, taj misli - da, da! Ali za sada taj nee ui! PREDSEDNIK: Nee? Ja bar nalazim da je sad ba najzgodnije vreme za to. STOKMAN: Moda ima pravo - u obinim prilikama... (Ide preko sobe) PREDSEDNIK (gledajui za njim) A ta bi sad bilo u ovdanjim prilikama neobino? STOKMAN (zastane) To ti, Petre, u ovom trenutku jo ne mogu rei. U svakom sluaju, veeras jo ne. Moda e prllike postati sasvim neobine, a mrda e sve ostati po starom. Moda je to samo uobraenje... PREDSEDNIK! To mi zvui sasvim zagonetno. Da se ne valja to iza brda? Neto to hoe od mene da zataji! A ja bih rekao da ja kao direktor kupalita... STOKMAN: A ja, opet, mislim da ja, kao - ali Petre, nemoj da se odmah hvatamo za kosu. PREDSEDNIK: Nije mi obiaj ni s kim da se hvatam za kosu, kao to si se izvoleo izraziti. Ali moram najodlunije zahtevati da sva nareenja idu propisnim putem, po nadlenosti. Ne mogu dopustiti da se udari stranputicom. STOKMAN: Jesam li ja ikad udario stranputicom? PREDSEDNIK: Svakako ima uroenu sklonost da uvek ide svojim sopstvenim putem, a to se u dobro ureenoj zajednici gotovo isto tako ne moe dopustiti. Pojedinac se uvek mora pokoriti celini, ili, da se tanije izrazim, vlastima koje imaju da se staraju o blagostanju celine. STOKMAN: Moe biti. Ali ta se to, do vraga, mene tie? PREDSEDNIK: Pa to je upravo ono to ti, dragi Tomo, ini mi se, nikako nee da naui. Ali samo pazi, za to e morati da ispata....a pre, a posle! Ja sam te opomenuo! Zbogom! STOKMAN: Ali, jesi li lud? Ti si sasvim na pogrenom putu. PREDSEDNIK: Ja na pogrenom putu! Uostalom, ja ne doputam da mi... (Obraajui se

onima u trpezariji) Zbogom, snaho! Preporuujem se, gospodo. (Ode) POJAVA TREA Stokman, Ga Stokman, Hovstad, Biling, Ajlif, Morten. GA STOKMAN (ue u sobu) Je li opet ve otiao? STOKMAN: Jeste, i to vrlo ljutit. GA STOKMAN: Ali, dragi Tomo, ta si mu opet uinio? STOKMAN: Ba nita. Tek ne moe traiti da mu pre vremena poloim raun. GA STOKMAN: O emu? STOKMAN: Hm, hm! Ostavimo to, Katarina. udnovato da pismonoe jo nikako nema. (Hovstad, Biling i Horster ustali su od postavljenog stola i dolaze u sobu. Malo posle njih dolaze Ajlif i Morten) BILING (teglei ruke) A, posle ovakvog jela ovek se zaista osea kao nanovo roen. HOVSTAD: Gospodin predsednik kao da nije danas bio najbolje raspoloen? STOKMAN: To dolazi od stomaka, on pati od ravog varenja. HOVSTAD: Imate pravo. Naroito mu Narodni glasnik lei kao kamen na elucu. GA STOKMAN: Ja mislim da ste bar vi s njim jo i kojekako izili na kraj... HOVSTAD: Ono jeste: ali, u stvari, izmeu nas postoji samo neka vrsta primirja. BILING: Primirja... da, da, dobro ste rekli. STOKMAN: Ne smemo gubiti iz vida da je moj brat mator momak. Jadnik! On nema svoga ognjita na kome bi se mogao oseati prijatno: uvek i veito samo poslovi. Pa onda, ta prokleta vodica od aja, to mu je gotovo jedino pie... E, deco, a sad, stolice oko stola... Hoemo li dobiti skoro na pun? GA STOKMAN (odlazei u trpezariju) Evo odmah! STOKMAN: Molim, kapetane, sedite ovde do mene na divan. Tako redak gost kao vi... Molim vas sedite, gospodo. (Mukarci sedaju oko stola. Ga Stokman donese na posluavniku samovar sa aama, bocu za vodu itd) GA STOKMAN: Tako! Evo araka, evo ruma, a ovde je konjak. Sad neka se svako sam poslui. STOKMAN (uzme jednu au) To hoemo!... (Dok se pravi pun) Dajte i cigare!... Ajlife, ti zna gde stoji kutija. A ti, Mortene, moe mi doneti lulu. (Deaci odu u sobu desno) Sumnjam na Ajlifa da ponekad hoe da mi makne po koju cigaru, ali se pravim nevet. (Deca donesu to je traeno) Sluite se, gospodo. Ja se, znate, drim lule. Ova me je pratila na tolikim burnim putovanjima tamo gore na severu. (Kucaju se) iveli! Eh, ovako ugodna topla soba zaista je prijatnija od bure i nepogode. GA STOKMAN (veze) Kad polazite na more, gospodine kapetane? HORSTER: Svakako ve idue nedelje. GA STOKMAN: Sigurno ete u Ameriku? HORSTER: Da, gospoo! BILING: To onda neete moi uestvovati u izborima. HORSTER: Zar se ovde opet bira? BILING: Zar ne znate?... HORSTER: Ne znam. Takvim se stvarima ne bavim. BILING: Dakle, vi nimalo ne marite za politiku? HORSTER: Ne, u nju se nita ne razumem.

BILING: Svejedno: ipak ovek mora da iskoristi svoje birako pravo. HORSTER: Zar i oni koji nemaju pojma o takvim stvarima? BILING: Nemaju ni pojma? Kako to mislite? Drutvo je kao laa. Svi koji su na lai moraju da pomognu da se njome upravlja. HORSTER: Na suvu to moe biti dobro: ali na lai bi se time stekla rava iskustva. HOVSTAD: udnovato je da je veina pomoraca tako ravnoduna prema javnom ivotu. BILING: Da, vrlo udnovato. STOKMAN: Pomorci su kao ptice selice: svuda se oseaju kod svoje kue. Ali zato moramo mi ostali utoliko jae da prionemo na posao! Gospodine urednie, ima li u sutranjem Narodnom glasniku ega zanimljivog?... HOVSTAD: Razume se. Ali niega o naim mesnim prilikama. Ali prekosutra nameravam da donesem va lanak. STOKMAN: Da, zbilja - taj lanak! Ne, s njime morate jo priekati. HOVSTAD: Tako?... A upravo sad imamo tako mnogo prostora, a meni se ini da bi sad ba bilo najzgodnije vreme. STOKMAN: Da, da, moda imate pravo, ali nekoliko dana moramo jo priekati. Razlog u vam rei docnije. POJAVA ETVRTA Preanji, Petra. PETRA (sa eirom i ogrtaem i svenjem vebanki pod mikom, iz predsoblja) Dobro vee. STOKMAN: Dobro vee, Petra. Jesi li najzad dola? (Meusobno pozdravljanje. Petra ostavlja ogrta, eir i vebanke na jednu stolicu pored vrata) PETRA: Kako je ovde prijatno! STOKMAN: Samo si nam ti jo nedostajala. BILING (usluno) Hoete li mi dopustiti, gospoice Petra, da vam napravim au puna? PETRA (prie k stolu) Hvala, vie volim da se sama posluim. Vi mi uvek pravite suvie jak pun. Da, zbilja, tata, imam jedno pismo za tebe. (Ode do stolice gde je ostavila stvari) STOKMAN: Pismo? Od koga? PETRA (traei po depu od ogrtaa) Dao mi ga je pismonoa kad sam ila u kolu. STOKMAN (ustane i prie joj) I ti mi ga tek sad donosi? PETRA: Zaista nisam vie imala vremena da se vratim kui. Molim, evo ga! STOKMAN (naglo uzme pismo) Daj da vidim, dete moje, da vidim! (Pogleda adresu) Aha, dobro je! GA STOKMAN: Je li to pismo koje si oekivao, Tomo?... STOKMAN: Jeste. Sad moram odmah... molim te daj mi sveu. GA STOKMAN: Eno lampa gori na pisaem stolu. STOKMAN: Dobro, dobro. Izvinite za trenutak. (Ode u sobu desno) POJAVA PETA Preanji bez Stokmana. PETRA: ta li to moe biti, mama?

GA STOKMAN: Ne znam: ovo nekoliko dana je vrlo esto pitao za pismonou. BILING: Verovatno kakav slavni nemaki ili engleski banjski gost... PETRA: Siromah otac! Ba on i suvie radi. (Spravlja za sebe pun) Ah, kako e ovo da mi prija! HOVSTAD: Jeste li danas radili u veernjoj koli?... PETRA (pijucka) Jesam, dva asa. BILING: A pre podne etiri asa u pansionu? PETRA (sede za sto) Pet asova. GA STOKMAN: A veeras, kao to vidim, ima jo i zadatke da popravlja. PETRA: Da, itavu gomilu. HORSTER: Pa to vi imate posla vie nego dovoljno. PETRA: Imam, to ja i volim. ovek se onda tako lepo zamori. BILING: I vi to volite? PETRA: Razume se: jer onda se tako divno spava. MORTEN: Ti mora da ima mnogo grehova na dui, Petra? PETRA: Grehova? MORTEN: Da, jer tako mnogo radi. Pastor veli da nam je rad nametnut kao kazna za nae grehe. AJLIF (pravei se pametniji) Ih, kako si glup kad tako neto veruje! GA STOKMAN: No, no, Ajlife! BILING (smejui se) E, to je divno! HOVSTAD: A zar ti ne bi voleo mnogo da radi, Mortene? MORTEN: Bogami, ne! HOVSTAD: Pa ta e onda biti od tebe? MORTEN: Ja bih najvie voleo da budem Viking. AJLIF: Ali Vikinzi su bili neznaboci. MORTEN: Pa zar ne bih i ja mogao da budem neznaboac? BILING: U toj se taki potpuno slaem s tobom, Mortene! I ja velim to isto. GA STOKMAN (da mu mig) A, zacelo ne mislite tako, gospodine Biline! BILING: Boga mi, mislim odista. Ja sam, neznaboac i time se ponosim. Videete, uskoro emo svi opet biti neznaboci. MORTEN: A moemo li, onda, da radimo to hoemo? BILING: E, vidi, Mortene, to se toga tie... GA STOKMAN: Sad mi se, deco, istite odavde: zacelo imate jo da uite za sutra. AJLIF: Ali ja bih mogao jo malice da ostanem... GA STOKMAN: Ne sme ni ti: idite obojica! (Deaci kau laku no i odu) HOVSTAD: Mislite li odista da bi za decu moglo biti ravo da uju tako neto? GA STOKMAN: Pa, ne znam: ali mi ni u kom sluaju nije milo. PETRA: Ali, mama, ti si i suvie bojaljiva. GA STOKMAN: Moebiti: ali ja to ne volim: naroito ne ovde u kui. PETRA: Da, da: neistina i kod kue i u koli. Kod kue ne smemo da govorimo, a u koli moramo decu da laemo. HORSTER! Morate da laete? PETRA: Da: zar ne lomiljate na to da moramo mnogo tota da kaemo u ta ni sami ne verujemo? BILING: To je van svake sumnje.

PETRA: Kad bih samo imala sredstava, ja bih sama otvorila kolu u kojoj bi sve bilo drukije... BILING: O, to se tie sredstava... HORSTER: Ako vi to ba ozbiljno mislite, gospoice Petra, onda vam stavljam jednu sobu na raspolaganje. Moja je kua ionako gotovo sasvim prazna: a na donjem spratu ima prostrana trpezarija koja... PETRA (smeei se) Hvala vam, gospodine kapetane: ali ini mi se da od toga nee biti nita. HOVSTAD: Ne, gospoica Petra e, verovatno, jo otii u novinare. Zbilja, jeste li ve proitali onaj engleski roman koji ste obeali da nam prevedete? PETRA: Nisam jo: ali ete ipak na vreme dobiti prevod. POJAVA ESTA Preanji, Stokman, zatim Ajlif i Morten. STOKMAN (maui pismom) Evo neto to e napraviti senzaciju u gradu. To je novost! BILING: Novost? GA STOKMAN: Kakva novost? STOKMAN: Jedno veliko otkrie, Katarina! HOVSTAD: Otkrie?! GA STOKMAN: Tvoje otkrie? STOKMAN: Dakako, moje, moje. (eta tamoamo) Neka sad samo kau da su to samo moje bubice u glavi, - bubice i lude misli. To im nee pasti na pamet! Ha, ha, ha!... Nee im pasti na pamet. PETRA: Ali, tata, ta je u stvari? STOKMAN: Samo strpljenja - uete sve. teta to sad moj brat nije ovde! Eto, sad se vidi kako mi ljudi moemo godinama da lutamo kao slepe krtice! HOVSTAD: Ali ta hoete time da kaete, gospodine doktore? STOKMAN (zastavi kraj stola) Ne vlada li ovde opte miljenje da je na grad potpuno zdravo mesto? HOVSTAD: Naravno... STOKMAN: Da je neobino zdravo mesto... mesto koje zasluuje da se najtoplije preporui i bolesnima i zdravima? GA STOKMAN: Tako je, ali, Tomo... STOKMAN: I zar mi nismo na grad odista kao takav celom svetu hvalili? Nisam li ja sam pisao broure i lanke za lankom u Narodnom glasniku? HOVSTAD: Pa jeste, ta dalje? STOKMAN: To kupalite, za koje smo uvek govorili da je u naem gradu ivotni nerv, plua, bilo, i bog e sveti znati ta jo... BILING: Ja sam ga u jednom sveanom trenutku ak slavio kao nae srce i duu. STOKMAN: Da, da seam se. Ali znate li ta je u stvari to veliko, prekrasno, mnogohvaljeno kupalite koje je toliko novca stalo... Znate li ta je ono?... HOVSTAD: Pa ta je, dakle? GA STOKMAN: Ta kai ve jedanput! STOKMAN: Celo to kupalite je... leglo kuge! PETRA: Kupalite, tato! GA STOKMAN (u isti mah) Nae kupalite! HOVSTAD (isto tako) Ali, gospodine doktore! BILING: Nije mogue!

STOKMAN: Celo je to kupalite, velim, jedna otvorena grobnica: u najveem stepenu opasna po zdravlje! Sva neistoa ozgo iz mlinova... sve ovo to oko nas uasno smrdi sve to zagauje vodu koju sprovodne cevi dovode u bunare i taj isti prokleti otrovni gad izbija i na obali... HORSTER: Tamo gde su morska kupalita? STOKMAN: Upravo tamo. HOVSTAD: Ali, otkuda vi to sve znate tako pouzdano, gospodine doktore? STOKMAN: Ja sam sve prilike ispitao to je moguno savesnije. O, ve odavno sam ja slutio tako neto. Prologa leta imali smo ovde meu banjskim gostima nekoliko veoma udnovatih sluajeva bolesti... tifus... stomanu groznicu... GA STOKMAN: Jest, seam se... STOKMAN: Tada smo mislili da su stranci doneli bolest sa sobom, ali docnije - kad je nastala zima - doao sam na druge misli: i onda sam vodu podvrgao najbriljivijem ispitivanju. GA STOKMAN: Dakle, zato si tako neumorno radio? STOKMAN (s osmehom) Neumorno, to moe da kae, Katarina. Ali ovde nisam imao potrebnih sredstava za nauno ispitivanje, te sam zato poslao primerke nae pijae i morske vode na Univerzitet, da bih slavnog hemiara Nisena pobudio da izvri tanu analizu. HOVSTAD: I nju ste sada dobili? STOKMAN (pokae pismo) Evo, tu je! Dokazano je na najubedljiviji nain da se u vodi nalaze trule organske materije, milioni bakterija: i sad zamislite, koliko to kodi zdravlju kad se ovek u takvoj vodi kupa, a kamoli kad je pije. GA STOKMAN: To je onda prava srea to si jo za vremena saznao za to. STOKMAN: Zar ne? HOVSTAD: Pa ta mislite sad da radite? STOKMAN: Naravno, da se pobrinem da dobijemo zdravu vodu. HOVSTAD: A zad je to moguno? STOKMAN: To mora da bude moguno: inae postaje celo kupalite neupotrebljivo... bie upropaeno. Ali ta nam opasnost ne preti. Ja sam ve sasvim naisto s tim ta ima da se uradi. GA STOKMAN: Ali, Tomo, kako si mogao sve to da krije od nas... STOKMAN: Nije, valjda, trebalo da rastrubim po celom mestu pre nego to sam i sam bio potpuno uveren? Toliko lud nisam. PETRA: Da, ali bar nama... STOKMAN: Nikome na svetu! Meutim, sutra moe slobodno otii do onog matorog jazavca... GBA STOKMAN: Zaboga, Tomo... STOKMAN: Dobro, dobro, dakle do gospodina dede! Kako e se ia nai u udu! On uvek tvrdi da nisam sasvim pri istoj svesti: pa dabome, i mnogi drugi tvrde to isto... to sam opazio. Ali sada neka te dobroine vide, e neka sada vide... (Ide tamoamo trljajui ruke) Kakvo e to biti uzbuenje, Katarina! Ceo vodovod mora da se premesti. HOVSTAD (ustane) Ceo vodovod? STOKMAN: Razume se. Lei suvie nisko, mora mnogo vie da se podigne. PETRA: Dakle, ipak si ti imao pravo... STOKMAN: Da. Sea li se, Petra, ja sam protiv toga pisao jo kad su hteli da ga grade?

Ali onda niko nije hteo da me slua. Moete misliti da gospodi gradskim ocima nisam suvie zasladio pilulu... a razume se da sam za upravu kupalita napismeno izloio kako stvar stoji: itavu nedelju dana leao je lanak gotov: samo sam jo na ovo ekao. (Pokae na pismo) Ali sam e dokument dobiti odmah. (Ode u svoju sobu i odmah se vrati sa svenjem hartija) Pogledajte! itava etiri tabaka, zbijeno ispisana. A ovo pismo slavnog hemiara bie priloeno... Daj mi neke novine, Katarina, da zavijem ovo... dobro... tako... a sad podaj devojci i kai joj da treba odmah da odnese predsedniku optine. GA STOKMAN (ode sa zaveljajem kroz trpezariju) PETRA: Ali, tata, ta e ika Petar na to rei? STOKMAN: ta ima da kae? Od srca e se radovati to je tako vana istina obelodanjena. HOVSTAD: Da li e vam biti pravo, gospodine doktore, da u Narodnom glasniku donesem jednu malu beleku o vaem otkriu? STOKMAN: Bio bih vam veoma zahvalan. HOVSTAD: Jer treba eleti da to i graanstvo to pre sazna. STOKMAN: Zacelo, zacelo... GBA STOKMAN (vrati se) Tako, s tim smo svrili. BILING: Zaista, gospodine doktore, sad ste odjednom postali prvi ovek u mestu. STOKMAN (ide veselo tamoamo) Ah, ta! U srean kopa skrivenoga blaga, i nita vie, ali... pri svem tom... BILING: Gospodine kolega, ta mislite, ne bi li trebalo da grad priredi doktoru Stokmanu bakljadu? HOVSTAD: Srena ideja! Odmah na posao! BILING: Da, pokuajmo jo veeras da obrazujemo odbor. Moda tampar Aleksen... pa vi... i ja... i drugi... STOKMAN: Ali, dragi prijatelji, ostavite se takvih ludorija. HOVSTAD: Ali, gospodine doktore, ko je za svoje rodno mesto stekao takve zasluge... STOKMAN: Ne, ne, o takvim stvarima neu nita da znam... A ako bi uprava kupalita, moda, htela da mi odobri poviicu plate... neu je primiti! Katarina, dajem ti re: neu je primiti! GA STOKMAN: Pravo ima, Tomo. PETRA (podigne svoju au) U tvoje zdravlje, tata! HOVSTAD I BILDING: U vae zdravlje, gospodine doktore, u vae zdravlje. (Kucaju se sa Stokmanom) HOSTER (kucajui se sa Stokmanom) Daj boe da vam vae otkrie donese mnogo radosti! STOKMAN: Hvala vam, hvala, dragi prijatelji. Ja se oseam tako od srca srean. Zaista, nema lepeg oseanja nego kad ovek zna da je uistini stekao zasluga za domovinu i svoje sugraane! Ura, Katarina! (Obuhvati je oko struka i okree se s njom. Ga Stokman vikne i brani se. Smeh, pljeskanje, i uzvici: iveo doktor! - Ajlif i Morten promole glave na vratima) (Zavesa)

IN DRUGI Ista soba. Trpezarijska vrata su zatvorena. Prepodne. POJAVA PRVA Ga Stokman, zatim Stokman. GA STOKMAN (dolazi s jednim zapeaenim pismom u ruci iz trpezarije, ide ka zadnjim vratima desno i lupa) Jesi li tu, Tomo? STOKMAN (iz sobe) Jesam. Ba sam doao. (Ue) ta je? GA STOKMAN: Pismo od tvoga brata. (Daje mu ga) STOKMAN: Aha! Da vidim. (Otvori brzo i ita) Poslati rukopis vraa se u prilogu... (ita dalje mrmljajui) Hm... GA STOKMAN: ta ti pie?... STOKMAN (trpa pismo i prilog u dep) Kae samo to da e oko podne doi i sam do mene. GA STOKMAN: Onda nemoj zaboraviti da ostane kod kue. STOKMAN: Ne brini. Ve sam svrio sve vizite koje sam imao da uinim prepodne. GA STOKMAN: Ba sam razdoznala kako e on primiti celu stvar. STOKMAN: Videe samo da mu je krivo to nije on uinio to otkrie. GA STOKMAN: Da, toga se i ja i bojim. STOKMAN: U stvari, trebalo bi da mu je milo... ali Petar sve strahuje da i drugi ljudi ne uine kakvo dobro naem gradu. GA STOKMAN: Onda zna ta, Tomo? Podeli s njim ast otkria! Zar se ne bi moglo rei da ti je on ukazao trag? STOKMAN: Pa meni je svejedno: samo neka se ukloni sve to ne valja - a za drugo ne marim. POJAVA DRUGA Preanji i Morten Kil. KIL (promaljajui glavu kroz vrata predsoblja pogleda oko sebe ispitujui, smeje se u sebi i pita eretski) Je li istina? GA STOKMAN (u susret ocu) Oe! Jesi li ti? STOKMAN: A gle, evo tasta! Dobro jutro! Dobro jutro! GA STOKMAN: Ta ui, oe! KIL: Hou, samo ako je istina: inae idem opet! STOKMAN: Istina? A ta? KIL: Ta komedija s vodovodom. Je li istina? STOKMAN: Dabome da jeste. Ali, molim vas, sedite, taste. (Natera ga sedne na divan) Pa zar to nije prava srea za nae mesto? KIL (bori se sa osmehom) Srea za nae mesto? STOKMAN: Da, to sam jo za vremena uinio to otkrie... KIL (kao gore) Da, da, da! Nikad ne bih pomislio da biste svog roenog brata mogli tako da nasadite? STOKMAN: Da nasadim?

GA STOKMAN: Ali, dragi oe! KIL (nasloni bradu i ruke na drku svoga gatapa i mirkajui obeenjaki na doktora) Dakle, kako stoji stvar?... Izgleda da je ula tako neka ivotinja u cevi vodovoda? STOKMAN: Da, bakterije. KIL: Ba bakterije... Hm!... I, kako Petra kae, uvuklo se tamo sijaset tih... bakterija: milioni ili bilioni, ili... STOKMAN: Sasvim tako. KIL: Pa ipak ne moe nijedan ovek da ih vidi - je li? STOKMAN: Ne, videti se ne mogu. KIL (sa tihim, kvocajuim smehom) E, ne bio koji sam, ako ste kome ikad bolje podvalili nego ovo sad. STOKMAN: Kako to mislite? KIL: Ali nikad ni doveka neete vi to moi dokazati predsedniku. STOKMAN: To emo videti. KIL: Mislite li da bi on zaista bio tako lud? STOKMAN: Ja se nadam da e ceo grad biti toliko lud. KIL: Ceo grad? Lako je mogue. Neka je nazdravlje gospodi gradskim ocima. Hoe svi da budu pametniji od nas starih, Nevaljalci! Izbacili su me iz optinskog odbora! Ali su sad dobili milo za drago. Samo gledajte da im onako svojski podvalite, Stokmane. STOKMAN: Ali, taste... KIL: Onako valjano, ujete li? (Ustane) Ako vam poe za rukom da predsednika zajedno s njegovim prijateljima navedete na tanak led, smesta u dati dvesta kruna za sirotinju. STOKMAN: E, to bi bilo vrlo lepo od vas. KIL: Da. Dodue, ni meni se ne presipa: ali ako to izradite, onda e sirotinja za idui Boi dobiti od mene sto kruna. POJAVA TREA Preanji i Hovstad. HOVSTAD (dolazei iz predsoblja) Dobro jutro! (Zastane) O, oprostite! STOKMAN: Molim, uite samo! KIL (grcajui od smeha) Evo i ovoga! Je li i on tu umean? HOVSTAD: ta hoete time da kaete? STOKMAN: Dabogme da je i on tu umean. KIL: Ta znao sam ja to. Cela stvar mora u novine. Jeste, Stokmane, vi ste stvoreni za taj posao. Ali samo nagaravite onako svojski te premudre optinske oce. to lue, tim bolje... Vama nee biti na tetu... (Ode) GA STOKMAN (isprati ga) STOKMAN (smeje se) Zamislite samo: moj tast ni rece ne veruje od svega toga. HOVSTAD: Dakle, to je mislio? STOKMAN: Da. A i vi, jamano, dolazite zbog iste stvari? HOVSTAD: Dakako... STOKMAN: Pa ta mislite? HOVSTAD: Za vas, kao lekara i naunika, taj sluaj sa vodovodom sasvim je odvojen od ostalog. Hou da kaem: vama ne pada na um da je ta stvar samo jedan beoug u itavom lancu omaaka.

STOKMAN: Ali kako?... Molim vas, gospodine urednie, da sednemo... ne tu, ovamo na divan. (Hovstad sedne na divan, a Stokman s druge strane stola) Dakle, vi velite? HOVSTAD: Jue rekoste da je voda zagaena svakojakim trulim materijama iz zemlje. STOKMAN: Da, van svake je sumnje da sve dolazi od okuene barutine tamo gore u Miltalu. HOVSTAD: Oprostite, gospodine doktore, ali ja mislim da to dolazi od sasvim druge bare... STOKMAN: Od koje druge bare? HOVSTAD: Od bare u koju se zaglibio i u kojoj trune ceo na optinski ivot. STOKMAN: Ali, gospodine Hovstade, kako vi to govorite? HOVSTAD: Jesu li nai optinski oci dali dokaza o svojoj uviavnosti i sposobnosti kada su vodovod gradili tamo gde je sad? . STOKMAN: Da, naravno, to je bila grozna glupost od njih. Ali to e se opet popraviti. HOVSTAD: Mislite li vi da e stvar ii tako glatko? STOKMAN: Glatko ili ne glatko, ali e u svakom sluaju ii. HOVSTAD: To jest, ako se tampa zauzme kako treba. STOKMAN: Nije nimalo potrebno, dragi moj, ja sam uveren da moj brat... HOVSTAD: Nemojte mi zameriti, gospodine doktore, ali vam moram napomenuti da imam nameru da tu stvar pretresem. STOKMAN: U Narodnom glasniku? HOVSTAD: Da. Novinar moga demokratskog pravca ne moe prolustiti ovako divnu priliku kao to je ova. Treba uzdrmati basnu o nepogreivosti ljudi na upravi. Znam vrlo dobro da e se to u vlasnikom taboru igosati kao draenje na pobunu i tome slino. Ali to me ne moe omesti. Samo kad mi je savest mirna. STOKMAN: Pravo imate, potpuno pravo, dragi gospodine Hovstade: samo kad nam je savest mirna!.. Samo... ipak... stvar je veoma opasna (Kucanje) Napred! POJAVA ETVRTA Preanji i Aslaksen. ASLAKSEN (ulazi kroz vrata predsoblja. Siromano ali pristojno odeven: u crnom odelu s belom maramom oko vrata: rukavice i filcani eir u ruci. Pokloni se) Oprostite, gospodine doktore, to sam tako slobodon... STOKMAN (ustane) ime vas mogu usluiti? ASLAKSEN! Je li istina to mi je gospodin Biling priao da hoete da nam stvorite bolji vodovod. STOKMAN: Da, za kupalite. ASLAKSEN: Tako. U tom sluaju hteo sam vam samo rei da sam gotov vau stvar da potpomognem svim silama. HVOSTAD (Stokmanu) Eto, vidite!... STOKMAN: Hvala vam od sveg srca: ali... ASLAKSEN: Jer, moda ne bi bilo ravo kad biste nas, male graane, imali za leima kao rezervu. Mi u neku ruku sainjavamo vrstu veinu ovde u gradu. Pa ne bi bilo zgoreg kad bismo onako malo demonstrirali... HOVSTAD: Sasvim moje miljenje! STOKMAN: Ali, kako to hoete da demonstrirate?

ASLAKSEN: Razume se, samo s merom, gospodine doktore: ja se uvek trudim da se umerim koliko je god moguno: jer odrati meru - to je prva graanska vrlina. STOKMAN: Ta vi ste ve poznati sa svoje umerenosti, gospodine Aslaksene. ASLAKSEN: I verovatno s pravom... A to se tie te stvari s vodovodom: ona je za nas, male graane, od najveeg znaaja. Kupalite obeava da za varo postane mali zlatan majdan: od kupalita mislimo svi da ivimo: naroito mi koji imamo kue. Zato drage volje hoemo da ga potpomognemo, koliko god nam je moguno. I poto sam ja stareina Udruenja sopstvenika kua... STOKMAN: Pa? ASLAKSEN:... a pored toga, i agent Drutva trezvenosti... vi znate, uostalom, gospodine doktore, da ja i u tom pravcu radim... STOKMAN: Znam, znam! ASLAKSEN:... to imam najbolju priliku da se sastajem s raznovrsnim ljudima. A poto sam u isto vreme poznat kao smotren, miroljubiv graanin, to sam pomalo od uticaja ovde u mestu, neka vrsta male sile... STOKMAN: Sve ja to vrlo dobro znam, gospodine Aslaksene. ASLAKSEN: Dakle, vidite li, zato bih ja bez po muke mogao da ostvarim jednu adresu, ako se stvar zaotri. STOKMAN: Adresu? ASLAKSEN: Da, neku vrstu adrese zahvalnosti graanstva... poto ste stvar od tako ogromne vanosti izneli na videlo. Razume se da bi ona morala biti sastavljena u umerenom tonu, tako da u njoj ne bi bilo uvrede ni za vlasti ni za druge vlastodrce. HOVSTAD: Pa kad bi se malo i popreko na njih pogledalo... ASLAKSEN: Ne, ne, ne! Samo nikakvo vreanje vlasti, gospodine Hovstade! Ali umereno, iako neto otvorenije, iskazivanje mnenja ne moe se nijednom graaninu pripisati za zlo. STOKMAN (tresui mu ruku) Ne mogu vam, gospodine Aslaksene, iskazati koliko mi je milo to se moji sugraani tako okupljaju oko mene!... Nego ujte: smem li vam ponuditi aicu erija? A? ASLAKSEN: Ne, hvala lepo! Takva alkoholna pia ne pijem. A sad moram u grad da obraujem raspoloenje. STOKMAN: Vi ste zaista vrlo predusretljivi, gospodine Aslaksene. Ali mi nikako ne ide u glavu da su sve te mere potrebne: ja mislim, stvar e ii sama od sebe. ASLAKSEN: Vlasti, goscodine doktore, rade malo tromo. HOVSTAD: Pa da, sutra emo ih u Narodnom glasniku malo prodrmati: ASLAKSEN: Ali, molim, ne suvie jako! A sad zbogom, gospodine doktore. Dakle, u svakom sluaju stojimo mi mali graani kao zatitni bedem za vama. Vi imate vrstu veinu na svojoj strani. STOKMAN: Jo jedanput: hvala vam od sveg srca, dragi gospodine Aslaksene (Trese mu ruku) Do vienja! ASLAKSEN: Do vienja, gospodine doktore! (Pozdravi za i ode. Doktor ga isprati u predsoblje) HOVSTAD (dok doktor ulazi) Dakle, ta velite na to, gospodine doktore? Nije li krajnje vreme da se udari na svu tu mlitavost i taj kukaviluk? STOKMAN: Mislite li na Aslaksena? HOVSTAD: Da. I on spada u ljude koji su zaglibljeni u bari.

STOKMAN: Ali, Aslaksen je, ini mi se, ovek tako ispravnoga karaktera. HOVSTAD: Ima stvari koje ja jo vie cenim, a to je pouzdanost i muka odvanost... STOKMAN: Hm... tu imate pravo. HOVSTAD: Tu neoprostivu pogreku s vodovodom moramo da iznesemo u najsjajnijem osvetljenju naim sugraanima koji plaaju porez. STOKMAN: Dobro: ako mislite da je to u korist optine, onda nemam nita protiv: ali ne pre nego to se porazgovaram s bratom. HOVSTAD: A ako predsednik ne pristane na vae predloge? STOKMAN: Onda vam obeavam da... (Odjednom) Onda ete odtampati moju raspravu u Narodnom glasniku. HOVSTAD: Dakle, doputate? STOKMAN (prui mu rukopis) Evo vam lanak: ponesite ga za sada sa sobom. HOVSTAD: Hvala, hvala. A sad zbogom, gospodine doktore. STOKMAN: Do vienja, dragi Hovstade! Videete, sve e ii sasvim glatko, sasvim glatko. HOVSTAD: Hm, to emo videti. (Javi se i ode kroz predsoblje) STOKMAN (stane na vrata od trpezarije i pogleda unutra) Katarina!... A, ve si dola, Petra? POJAVA PETA Stokman, Petra, zatim Katarina. PETRA (ulazei) Da, iz kole. KATARINA (ulazei) Zar jo nije bio ovde? STOKMAN: Petar? Nije, ali sam sa urednikom pretresao razne stvari. Katarina, zna li ti ta ja imam za sobom? GA STOKMAN: ta ima za sobom? Ne znam. A ta to? STOKMAN: vrstu veinu. GBA STOKMAN: A tako. A je li to dobro, Tomo? STOKMAN: O, naivnosti! Naravno. (Trlja zadovoljno ruke i ide tamoamo) O, kako je oveku prijatno kada zna da tako bratski ide ruku pod ruku sa svojim sugraanima! PETRA: I da stvara mnoge dobre i korisne stvari, oe! STOKMAN: Pa povrh toga, jo za svoj zaviaj! (Zvono) GA STOKMAN: Evo, zvoni. STOKMAN: To je on! (Kucanje) Slobodno! POJAVA ESTA Preanji i predsednik optine. PREDSEDNIK (iz predsoblja) Dobro jutro! STOKMAN: Dobro doao, Petre! GA STOKMAN: Dobro jutro, devere. Kako ste? PREDSEDNIK: Hvala na pitanju, prilino. (Doktoru) Sino sam primio, posle kancelarijskih asova, jednu raspravu od tebe, koja se tie vode u kupalitu. STOKMAN: Pa?... Jesi li je proitao? PREDSEDNIK: Jesam...

STOKMAN: Pa ta veli na to? PREDSEDNIK (pogledavi u stranu) Hm! GA STOKMAN: Hodi, Petra! (Ode s Petrom u sobu levo) POJAVA SEDMA Stokman i predsednik. PREDSEDNIK (posle kratkog utanja) Je li zaista bilo potrebno da sva ta istraivanja ini iza mojih lea. STOKMAN: Jeste: dak nisam imao apsolutnu izvesnost, morao sam. PREDSEDNIK: A sad, dakle, misli da je ima? STOKMAN: Pa o tome si se, svakako, i sam uverio! PREDSEDNIK: Namerava li da taj akt podnese upravi kupalita kao neku vrstu zvaninog dokumenta? STOKMAN: Razume se. Po toj stvari se mora neto uraditi: i to odmah. PREDSEDNIK: Ti si... kao obino... upotrebio vrlo jake izraze u svojoj raspravi. Izmeu ostaloga, tvrdi da je oio to mi pruamo naim gostima u kupalitu neprekidno trovanje. STOKMAN: Ali, Petre, zn li ti, moda, kakav blai izraz za to? Ta pomisli: otrovana voda i kad se pije i kad se kupa? I to za jadne bolesnike koji nam se poveravaju s najveim poverenjem i daju lepe novce da povrate zdravlje. PREDSEDNIK: I onda u tvojim zakljucima dolazi do ovoga rezultata: da moramo graditi kanal koji bi mogao da primi svu tobonju prljavtinu iz Miltala: a da i vodovod mora da se premesti. STOKMAN: Ali zna li ti, moda, kakav drugi izlaz? Ja ne znam. PREDSEDNIK: Danas prepodne svratio sam kod gradskog inenjera, te sam tom prilikom onako, pola u ali, skrenuo razgovor na te tvoje predloge, kao na neto to bismo moda mogli, tamo docnije, uzeti u blie razmatranje. STOKMAN: Tamo docnije? PREDSEDNIK: On se smekao na moju tobonju preteranost - naravno! A jesi li se ti potrudio da razmisli ta bi te predloene izmene stajale? Po obavetenjima koje sam dobio, izdaci bi izneli verovatno nekoliko stotina hiljada kruna. STOKMAN: Zar tako mnogo? PREDSEDNIK: Dakako. Ali sad dolazi ono najgore. Za taj posao trebalo bi najmanje dve godine. STOKMAN: Dve godine, veli?... Dve pune godine? PREDSEDNIK: U najmanju ruku. A to emo za to vreme s kupalitem? Da ga zatvorimo, je li?... Pa nita nam drugo ne bi ni ostajalo. Ili zar ti misli da bi nam i jedan jedini gost doao kad bi se rasprostro glas da je voda opasna po zdravlje? STOKMAN: Ali, Petre, ona to u stvari i jeste. PREDSEDNIK: Pa onda, sve to sada, ba sada, kada je kupalite koraknulo napred i poelo da izlazi na glas. I u susednim gradovima oko nas mogu se udesiti dobra morska kupalita. Misli da se tamo ne bi upeli iz petnih ila da sebi privuku celu navalu stranaca? O tome nema sumnje! Onda bi nam lepo ilo. Morali bismo, zacelo, poruiti celo kupalite koje nas je tako skupo stalo i tako bi ti upropastio svoje rodno mesto. STOKMAN: Upropastio - ja? PREDSEDNIK: Jedino se kupalitem mogla naem mestu obezbediti lepa budunost. To

ti zacelo isto tako uvia kao i ja? STOKMAN: Pa ta bi se, po tvome miljenju, moralo uraditi u tom pogledu? PREDSEDNIK: Iz tvoje rasprave nisam mogao stei ubeenje da je stanje kupalinog vodovoda tako opasno kao to ga ti predstavlja. STOKMAN: Ako nije jo i gore! U svakom sluaju, bie u leto, kad otople dani. PREDSEDNIK: Kao to rekoh, ja mislim da ti mnogo preteruje. Valjan lekar treba da zna kakve e mere upotrebiti - te da sprei i otkloni tetna dejstva ako bi se ona na sasvim nesumnjiv nain pojavila. STOKMAN: I zato?... ta dalje? PREDSEDNIK: Snabdevanje vodom kakvo mi sada imamo svrena je stvar i, razume se, moramo o njemu kakvo je da je, voditi rauna. Ali u svoje vreme upravo jamano nee propustiti da razmisli o tome koliko bi, sa odgovarajuim novanim rtvama, bilo moguno da se izvedu izvesne popravke. STOKMAN: I ti uobraava da bih ja pristao na takvu podvalu? PREDSEDNIK: Podvalu? STOKMAN: Da, to bi bila podvala... prevara, la, upravo zloin prema posetiocima, prema celom drutvu! PREDSEDNIK: Kao to sam maloas napomenuo, nisam mogao stei uverenje da tu odista ima kakve opasnosti. STOKMAN: Nisi? To nije moguno! Pa ja sam celo stanje stvari izloio tako ubedljivo, tako istinito i tako tano! A ti to vrlo dobro uvia, Petre, samo nee da prizna. Ti si uspeo da se zgrade i vodovod za kupalite podignu tamo gde su sad: i to je ono - to je ta prokleta pogreka koju nee da prizna!... Eh! Misli li da te nisam prozreo? PREDSEDNIK: Pa sve da je odista i tako? Ako, moda, ja svoj ugled uvam s nekom bojaljivou, ja to inim u interesu naega mesta. Bez moralnog ugleda ja ne mogu voditi svoje poslove onako kako mislim da e za opte dobro biti korisno. Zato - a i iz raznih drugih razloga - stalo mi je do toga da se tvoja predstavka i ne podnosi upravi kupalita. U optem interesu mora stvar da ostane meu nama. Docnije u jednom povesti o ljoj re, a donde emo u tiini initi to god moemo: ali iita, ni najmanja sitnica od te kobne stvari ne sme prodreti na javnost. STOKMAN: E, ali to se vie ne moe spreiti, dragi Petre! PREDSEDNIK: Mora i bie spreeno! STOKMAN: Nemoguno je, kaem ti: ve suvie mnogo njih znaju za nju. PREDSEDNIK: Znaju ve i drugi ljudi za nju? A ko to?... Valjda ne ona gospoda oko Narodnog glasnika, koji... STOKMAN: Da, i oni. Slobodoumna, nezavisna tampa postarae se ve da vi inite svoju dunost. PREDSEDNIK (posle kratkog utanja) Ti si, Tomo, do krajnosti nesmotren ovek! Zar nisi razmislio o tome kakve posledice ta stvar moe imati za samog tebe? STOKMAN: Posledice? Za mene? PREDSEDNIK: Jeste! Za tebe i tvoju porodicu. STOKMAN: ta hoe time da kae? PREDSEDNIK: Mislim da sam se prema tebi uvek pokazao kao brat, kad god ti je zatrebala moja pomo. STOKMAN: Zacelo da jesi: i zato sam ti od srca zahvalan. PREDSEDNIK: To ne traim. Donekle sam na to bio i prinuen, sebe radi. Uvek sam se

nadao da e se u izvesnoj meri odrati u granicama ako ti pomognem da popravi svoje materijalno stanje. STOKMAN: ta?... Dakle samo radi tebe samoga?... PREDSEDNIK: Donekle, velim. Muno je za inovnika kad mu se njegovi najblii roaci svaki as brukaju. STOKMAN: I ti misli da ja to inim? PREDSEDNIK: Da, na alost - ne znajui ni sam. Ti si ovek nemirnog, ratobornog, buntovnikog duha. Pa onda, ta tvoja nesrena sklonost da javno pie o svim moguim i nemoguim stvarima. Tek to si doao na neku misao, odmah pravi od nje kakav lanak za novine ili i itavu brouru. STOKMAN: Pa nije li dunost svakog graanina da saopti publici kad ima kakvu novu misao? PREDSEDNIK: Ah, molim te!... ta e publici nove misli? Za nju su sasvim dovoljne one dobre, stare, priznate misli koje ve ima. STOKMAN: I ti to kae tako - sasvim otvoreno? PREDSEDNIK: Da, jedanput moram s tobom otvoreno da govorim. Dosad sam to uvek izbegavao znajui koliko si nakraj srca: ali sad ti moram rei istinu, Tomo!... Ti nima ni pojma koliko ti kodi tvoja nerazmiljena bezobzirnost. ali se na vlasti, pa ak i na vladu, ak joj baca u lice optube - tvrdi da su te zapostavljali, gonili! Ali moe li ti, tako nesnosan graanin - oekivati to drugo? STOKMAN: ta - zar sam jo i nesnosan? PREDSEDNIK: Jesi, Tomo: ti si ovek s kojim je vrlo teko raditi. I ja sam morao to osetiti. Ti prelazi preko svih obzira. Ti kao da potpuno zaboravlja da samo meni ima da zahvali za svoje ovdanje mesto kupalinog lekara. STOKMAN: Ne, ono je meni po pravu pripadalo, meni i nikom drugom. Ja sam prvi doao do uverenja da bi ovo mesto moglo da bude vrlo napredno kupalite: i ja sam bio jedini koji sam to tada uviao. Godinama sam ostao usamljen, godinama sam morao sasvim sam da se borim za tu svoju misao, i pisao sam, pisao... PREDSEDNIK: To ne poriem. Ali tada jo nije bilo dolo pravo vreme za to. Tamo, u tvom zabaenom kutu, iza bojih lea, ti to nisi mogao oceniti. Ali kada je posle doao zgodan trenutak, ja sam - u drutvu s drugima - uzeo stvar u svoje ruke. STOKMAN: Jeste, da moj plan potpuno upropastite. Sad se vidi kakvi ste pametni ljudi bili. PREDSEDNIK: Po mome miljenju, sada se samo to vidi da tebi opet treba neko s kim bi se uhvatio ukotac. Hoe da kidie na svoje stareine - to je tvoja stara navika. Ti ne trpi nikakvu vlast nad sobom: ti gleda popreko svakoga ko zauzima kakvo vie inovniko mesto: smatra ga kao svog linog neprijatelja i tada ne bira oruje. Ali sad sam ti skrenuo panju na to koliki su interesi celog ovog mesta - pa dakle i tvoji stavljeni na kocku. I zato ti velim, Tomo, s neumoljivom u vrstinom ostati pri zahtevu koji sad nameravam da ti postavim. STOKMAN: A taj je zahtev? PREDSEDNIK: Poto si bio toliko iskren da s nenadlenim licima govori o toj tugaljivoj stvari, iako je nju trebalo uvati kao upravinu tajnu - to se ona, naravno, ne moe vie zatakati. Za vrlo kratko vreme izbie svakojaki glasovi, a zlonamernici e im raznovrsnim dodacima i izvrtanjima davati neprekidno nove hrane. Stoga e biti potrebno da javno suzbije takve glasove.

STOKMAN: Ja! Kako? Ne razumem te. PREDSEDNIK: Jamano se sme izrei nada da e pri ponovnom ispitivanju doi do zakljuka da stvar nije ni izdaleka tako ozbiljna kao to si u prvi mah uobrazio. STOKMAN: Aha - dakle to oekuje? PREDSEDNIK: Dalje se od tebe oekuje da prema upravi ima poverenja i da javno izjavi da e ona savesno i temeljno preduzeti potrebne mere da se uklone nedostaci, ukoliko ih bude bilo. STOKMAN: Da, ali to neete nikad moi dokle god tako krparite. I to je moje vrsto, najdublje ubeenje, Petre... PREDSEDNIK: Kao inovnik nema prava da ima odvojeno miljenje. STOKMAN (ustukne) Nemam prava da...? PREDSEDNIK: Kao inovnik, velim. Kao privatno lice, boe moj, to je neto drugo. Ali kao potinjen inovnik kupalita nema prava da izrazi ubeenje koje je u protivrenosti s uverenjem tvojih stareina. STOKMAN: E, to je i suvie! Ja kao lekar, kao naunik, da nemam prava!... PREDSEDNIK: Stvar o kojoj je ovde re nije isto nauna, nego je pre stvar sloena, stvar tehniko-privredna... STOKMAN: Ah, do avola, to mi je sasvim svejedno! Ja za sebe traim slobodu da o svim moguim stvarima smem rei ta mislim. PREDSEDNIK: Molim, molim. Ali ne i o stvarima kupalita - to ti zabranjujem. STOKMAN (gotovo viui) Vi mi zabranjujete!... Vi!... LJudi koji... PREDSEDNIK: Ja ti zabranjujem, ja tvoj najvii pretpostavljeni: a kad ti ja neto zabranjujem, onda ima da slua. STOKMAN (savlauje se) Petre!... Zaista, da mi nisi brat... POJAVA OSMA Stokman, predsednik, Petra, Ga Stokman. PETRA (rupi na vratima) Oe, tako to ne sme trpeti. GA STOKMAN (hita za njom) Petra, Petra!... PREDSEDNIK: Aha!... Dakle, prislukivali smo? GA STOKMAN: Nije bilo potrebno: vi ste govorili tako glasno da... PETRA: Jeste, ja sam prislukivala. PREDSEDNIK: Ako, to i volim, uostalom. STOKMAN (prie mu blie) Ti si govorio o nekom zabranjivanju, o nekom pokoravanju? PREDSEDNIK: Ti si me naterao da u takvom tonu govorim s tobom. STOKMAN: Dakle, treba da u javnoj izjavi sebe samoga uteram u la? PREDSEDNIK: Mi smatramo da je neophodno potrebno da objavi izjavu u oznaenom smislu. STOKMAN: A, ako se ja ne pokorim? PREDSEDNIK: Onda emo mi sami, radi umirenja graanstva, izii na javnost s jednom izjavom. STOKMAN: Dobro!... Ali onda u ja ustati javno protiv vas. Ja ostajem pri svom ubeenju: dokazau da ja imam pravo, a da vi nemate. I onda - ta ete onda uraditi? PREDSEDNIK: Onda neu moi spreiti da ne bude otputen.

STOKMAN: ta... ? PETRA: Oe, da bude otputen. GA STOKMAN: Otputen! PREDSEDNIK: Da, otputen kao lekar u kupalitu. Morau predloiti da ti se odmah otkae sluba. STOKMAN: I vi biste se usudili da to uinite? PREDSEDNIK: Ti nas sam na to izaziva. PETRA: Strie, tako postupati s ovekom kao to je otac, neuveno je. GA STOKMAN: Petra! PREDSEDNIK (gleda s visine na Petru) A, ve se usuujemo iskazivati svoje miljenje. Pa naravno. (Katarini) Snaho, vi ste po svoj prilici najpametnija ovde u kui. Upotrebite sav svoj uticaj da va mu uvidi kakve bi posledice njegova upornost, kako za njegovu porodicu... STOKMAN: Za moju porodicu nema da se brine niko osim mene. PREDSEDNIK:... kako za njegovu porodicu, velim, tako i za na grad, mogla povui za sobom. STOKMAN: Ja, i samo ja istinski elim dobra naem gradu. Hou da otkrijem nedostatke koji, pre ili posle, moraju izii na videlo. O videe se ve koji od nas dvojice zaista voli svoje rodno mesto. PREDSEDNIK: Ti, koji hoe, u slepom prkosu, da zatvori gradu njegov najvaniji izvor bogatstva. STOKMAN: Ali, zaboga, ovee, taj je izvor okuen! Jesi li ti pri sebi! Mi ovde trgujemo gadom! To je na izvor zarade! Ceo na drutveni ivot, koji je poeo da cveta, sie hranu iz jedne lai. PREDSEDNIK: Uobraenje - ili neto gore. Ko se tako sramnim podmetanjem baca na svoje rodno mesto taj mora biti neprijatelj drutva. STOKMAN (poleti na njega) I ti se usuuje? GA STOKMAN (uleti izmeu njih) Tomo! PETRA (obesivi se ocu o miicu) Zaboga, oe, umiri se! PREDSEDNIK: Neu ovde da se izlaem nasilju. Ja sam te opomenuo. Razmisli dobro ta duguje sebi i svojima. Zbogom. (Ode) POJAVA DEVETA Stokman, Ga Stokman, Petra, docnije Ajlif i Morten. STOKMAN (ide tamoamo) I takvo postupanje sa mnom da moram da otrpim! U mojoj roenoj kui. GA STOKMAN: Zaista je sramota! PETRA: Uh! Ta ja bih toga strica... STOKMAN: Tome sam ja sam kriv. Trebalo je ve odavno da im pokaem zube, da ujedem gde koga stignem. GA STOKMAN: Ali, Tomo, ta e kad tvoj brat ima vlast! STOKMAN: A ja imam pravo. GA STOKMAN: Da, da, pravo, pravo! ta vredi pravo bez vlasti? STOKMAN: Kako... Zar u slobodnom drutvu pravo da nije vlast? GA STOKMAN: Ali, pomisli, Tomo, da te otpuste: tvoja porodica, tvoja deca... PETRA: Ta nemoj, mati, uvek pomiljati prvo na nas! STOKMAN: Zar da u bednom kukaviluku pred tim gospodinom bratom i njegovom prokletom klikom pognem glavu i pljunem istini u oi? Ta ne bih vie imao nijednog

erenog trenutka u ivotu! GA STOKMAN: Ali neka nas bog sauva od sree koja nas oekuje ako se i dalje bude protivio. Onda si opet bez stalnih prihoda, bez sredstava za ivot. Ja mislim da smo u prolosti to dosta iokusili! To ne smei s uma, Tomo. Pomisli ta je stavljeno na kocku! STOKMAN (bori se u sebi i stee pesnice) I time se usuuje taj birokrat da preti jednom slobodnom, potenom oveku! Nije li to uasno, Katarina? GA STOKMAN: Jeste, sramno je to tako postupa sa tobom. Ali u ivotu ovek mora mnogu i mnogu nepravdu da otrii... Pogledaj ove mukarce, Tomo! Pogledaj ih... ta e od njih biti? Ah. ne, ne, ti to nee smeti da uini... MORTEN i AJLIF (ulaze s knjigama) STOKMAN: Moja deca! (Zastane odjednom kao da se odluio na neto) Ne mogu, ma ceo svet propao: ja nikad ni doveka neu pognuti vrat pod tako sraman jaram! (Poe svojoj sobi) GA STOKMAN (za njim) Tomo, ta si naumio?! STOKMAN (kod vrata) Hou da sauvam sebi pravo da svojoj deci otvoreno gledam u oi. (Ode u svoju sobu) GA STOKMAN (brizne u pla) Oh, boe, budi nam na pomoi. PETRA: Ne plai, mati! Otac radi samo kako mora da radi. (Deca se pitaju zaueno ta je u stvari. Petra im daje znak da ute) (Zavesa)

IN TREI Redakcija Narodnog glasnika. Udno levo ulazna vrata. Desno na istom zidu druga vrata sa staklenim oknima, kroz koja se vidi tamparija. Na desnom zidu trea vrata. Nasred sobe veliki sto, pokriven hartijama, novinama i knjigama. Napred levo prozor i do njega pult za pisanje: du zidova jo nekoliko stolica. U sobi je prilino sumorno i neprijatno: nametaj je starofranaki, stolice prljave, a presvlaka na njima poderana. U tampariji se vidi nekoliko slagaa gde rade: dalje u pozadini radi jedna runa presa. POJAVA PRVA HOVSTAD (sedi za stolom i pie. Odmah zatim dolazi Biling sa doktorozim rukopisom u ruci) BILING: E, mora se rei... HOVSTAD (piui) Jeste li ga proitali? BILING (metne rukopis ia pult) Jesam... HOVSTAD: Je l te, doktor je malo otro razmahnuo? BILING: Svaka re pogaa kao malj - sa estinom koja satire. HOVSTAD: Da, ali se takva gospoda i ne obaraju prvim udarcem. BILING: Dabome da ne!... Ali, mi emo udarati sve dotle dok ih ne sastavimo sa zemljom. Kada sam malopre itao rukopis, uinilo mi se kao da ujem u daljini kako tutnji revolucija. HOVSTAD (okrene se) Pst!... Pazite samo da Aslaksen ne uje tako to!

BILING (tiim glasom) Aslaksen je plaljiv kao zec, prava baba, nema u njega ni iskre muke hrabrosti. A sada ete ipak prodreti s vaom voljom, zar ne? Doktorov sastav e se ipak tampati, a? HOVSTAD: Hoe, samo ako se predsednik optine dragovoljno ne pokori. BIJGING: Bilo bi mi vrlo krivo kad bi to uinio. HOVSTAD: Nego srea je to moemo, ma kako ispalo, upotrebiti stanje stvari u svoju korist. BILING: Zaista, stvari stoje za nas ne moe biti bolje! Vidim, vidim: nalazimo se uoi lokalne revolucije. (Kucanje) POJAVA DRUGA Preanji. Stokman ulazi kroz leva vrata u pozadini. HOVSTAD (ide mu u susret) A, vi ste, gospodine doktore?... Dakle? STOKMAN: tampajte, gospodine urednie, tampajte slobodno! BILING: Ura! STOKMAN: tampajte slobodno, velim! Sad e biti rata ovde kod nas, gospodine Biline. BILING: Rata?... Ali nadam se rata do krvi... Na ivot i smrt, gospodine doktore! STOKMAN: Ovaj lanak je samo uvod. Ve imam u glavi nacrt za etiri, pet drugih. Gde je Aslaksen? BILING (vie u tampariju) Aslaksene! Molim samo na jedan trenutak. HOVSTAD: Jo etiri, pet drugizg lanaka, velite?... O istom predmetu? STOKMAN: Sauvaj boe, dragi moj! Ne, o sasvim drugim stvarima. Ali sve dolazi od vodovoda i kanala. Jedna stvar neizbeno povlai za sobom drugu to je kao ono kad ovek pone da drma kakvu staru graevinu. BILING: Da, trese je dotle dok se ne porui cela straara. POJAVA TREA Preanji i Aslaksen. ASLAKSEN (ulazi iz tamparije) Porui? Gospodin doktor ne misli, valjda, da srui kupalite? HOVSTAD: Boe sauvaj! Ne bojte se! STOKMAN: Ne, mi udaramo na sasvim druge ustanove. Pa kako vam se ini moja rasprava, gospodine urednie? HOVSTAD: Pravo majstorsko delo! STOKMAN: Zar ne?... E, to mi je ba milo. HOVSTAD: Izlaganje vam je tako jasno, tako ubedljivo: ovek i ne mora da je strunjak pa da dobije jasan pojam o stvari. Ko god ume da misli, stae bezuslovno na vau stranu. ASLAKSEN: Jamano i svi razboriti ljudi. BILING: Razboriti i nerazboriti, jednom reju: celo graanstvo. ASLAKSEN: E, pa onda emo pokuati sreu i tampati. HOVSTAD: Sutra ujutru e lanak izii. STOKMAN: Da, ne smete vie ni jedan dan oklevati... Gospodine Aslaksene, nastojte samo da se ne potkrade nijedna tamparska greka. Svaka je re od znaaja. Docnije u

opet svratiti da malo razgledam prvi otisak. Ah, ne umem vam rei koliko me mori elja da vidim lanak natampan, da ga izbacim u svet.... BILING: Da ga izbacite - kao grom. STOKMAN: ...u ceo ovet, da ga predam sudu svih bespristrasnih ljudi. O, vi nemate ni pojma ta sam danas morao otrpeti. Pretili su mi, hteli su mi uzeti moja najprikosnovenija oveanska prava... BILING: ta?... Vaa oveanska prava? STOKMAN: Ali - sad u da bacim kotvu u Narodnom glasniku i iz dana u dan, jedno za drugim, da bombardujem svojim gromovitim lancima... ASLAKSEN: Da, ali to je ipak... BILING: Ura - bie rata... bie rata! STOKMAN: Sve u ih sastaviti sa zemljom, smrviti. ASLAKSEN: Ali molim, samo s merom, gospodine doktore... BILING: Ah, ta tu s merom! Ne treba tedeti dinamit. STOKMAN (nezbunjen, nastavlja) Jer sada, vidite, nisu vie u pitanju samo vodovod i kanal: ne, celo drutvo treba da se oisti, da se dezinfikuje. BILING: Dezinfikuje - to je spasonosna re. STOKMAN: Dole sa svim krpeima i petljarijama! Nama treba mladih, ilih zastavnika, dragi prijatelji: novih predvodnika - na svima predstraama... BILING: ujte! ujte! STOKMAN: I, ako samo budemo vrsto stajali rame uz rame, sve e ii tako glatko, tako glatko! HOVSTAD: Zaista, vi ste ovek, gospodine doktore, koji zasluuje snanu potporu. ASLAKSEN: injenica je, gospodin doktor je pravi prijatelj naega grada. BILING: Doktor Stokman je pravi narodni prijatelj. ASLAKSEN: Ja mislim da e Udruenje sopstvenika kua brzo usvojiti tu re. STOKMAN (uzbueno im stiska ruku) Hvala, hvala, dragi moji prijatelji... Kako mi gode takve rei... Gospodin moj brat dao mi je sasvim drukije ime.,. Kao to rekoh, svratiu opet ovamo. A u mom rukopisu, molim vas, nemojte mi izbrisati ni jedan jedini uzvinik! Bolje da dodate jo jedno tuce! Dobro, dobro: dakle, do vienja. Zbogom, zbogom. (Oprata se dok ga drugi ispraaju do vrata) HOVSTAD: On nam moe biti saradnik od neocenjive vrednosti. ASLAKSEN: Da, dok ostane pri pitanju kupalita: ako pak poe dalje, ne bi bilo mudro poi za njim. HOVSTAD: Hm, zavisi od toga da li... BILING: Ala ste vi uasan straljivac. ASLAKSEN: Straljivac?... Pa kad se tie mesnih vlastodraca, onda sam zaista straljivac, gospodine Biline: u tom pogledu sam neto nauio u koli iskustva. Ali, zagazite samo u veliku politiku: stupite, tavie, u opoziciju i protiv same vlade, pa ete videti da li se plaim. BILING: A, boe sauvaj: onda ne!... Ali u tom ba i lei nesaglasnost prirode u vaim grudima. ASLAKSEN: Stvar je vrlo prosta: ja sam ovek od savesti. Ako se kogod okomi na vladu, nee joj ni najmanje nauditi: jer te ljude nije ba ni najmanje briga o onom to novine piu... oni ostaju gde su. Ali mesne vlasti... one se mogu oboriti, i onda e, moda, doi neupotrebljivi ljudi na krmilo, na beskrajnu tetu sopetvenika kua i drugih ljudi.

Zato: u maloj politici treba lepo stati uz veinu. HOVSTAD: A politiko vaspitanje prostog sveta putem samouprave... kako mislite o tome? ASLAKSEN: Kad je ovek postigao neto to treba dobro da uva, onda ne moe na sve pomiljati, gospodine Hovstade. (Ode u tampariju) POJAVA ETVRTA Biling i Hovstad. BILING: Ne bi li trebalo pokuati da ga se otarasimo, Hovstade? HOVSTAD: Poznajete li koga drugog koji e nam pozajmiti novac za hartiju i tampu? BILING: Prokleto stanje: mi nemamo kapital potreban za rad. HOVSTAD (sedne za pult) E, da ga kojom sreom imamo, onda... BILING: Kako bi bilo da se obratimo doktoru Stokmanu?... HOVSTAD (prelistava hartije) Nato?... Ta on ni sam nema nita. BILING: Ali ima dobra lea, svoga tasta Mortena Kila, matorog jazavca, kako ga on naziva. HOVSTAD (piui) Znate li ba tako pouzdano da taj neto ima? BILING: Da, to znam sigurno. I jedan deo njegovog novca mora bezuslovno pripasti porodici njegove poerke. I doktor Stokman svakako nee smetnuti s uma da svojoj deci obezbedi izdravanje. HOVSTAD (upola se okrene) Dakle, vi na to raunate? BILING: Da li raunam? Ja naravno ne raunam ni na ta. HOVSTAD: Ne bih vam ni savetovao. BILING: Da, da! A sad idem da udesim poziv za Udruenje sopstvenika kua. (Ode u sobu desno) POJAVA PETA Hovstad, zatim Petra. HOVSTAD (za pultom: grize uvlaku i kae lagano) Hm, da, tako ti je to u ivotu. (Kucanje) Slobodno! PETRA (doe kroz vrata levo u pozadini) HOVSTAD (ustane) A! Vi ste, gospoice Petra! PETRA: Oprostite, molim. HOVSTAD (primakne joj fotelju) Izvolite sesti. PETRA: Ne, hvala: moram odmah da idem. HOVSTAD: Vas je poslao, bez sumnje, va otac? PETRA: Ne, dola sam radi svoga posla. (Izvue jednu knjigu iz depa od ogrtaa) Evo, donela sam onu englesku novelu. HOVSTAD: ta, zar mi je vraate? PETRA: Da, jer ja ne mogu da vam je prevedem. HOVSTAD: Ali vi ste mi tako vrsto obeali... PETRA: Jer je jo nisam bila proitala. A jamano je ni vi niste itali? HOVSTAD: Nisam: pa vi znate da ja ne znam engleski... meutim... PETRA: Dobro: ba zato sam vam htela rei da morate potraiti neto drugo. (Metne

knjigu na sto) Ova stvar nije za Narodni glasnik. HOVSTAD: A zato da ne? PETRA: Jer je u potpunoj suprotnosti s vaim sopstvenim miljenjem. HOVSTAD: O, to se toga tie... PETRA: Vi me ne razumete. U njoj se pria kako neka natprirodna ruka titi takozvane dobre ljude ovde na zemlji i da najzad sve udeava onako kako e za njih biti najbolje... a da sve takozvane rave ljude mora postii zasluena kazna. HOVSTAD: Pa to je sasvim lepo Upravo takvu hranu i trai svet. PETRA: I vi hoete da mu pruite takvu hranu? Ta i vi sami ne verujete ni slovca od svega toga. Znate vi vrlo dobro da to uistinu ne biva tako. HOVSTAD: U tome imate pravo. Ali urednik ne moe uvek da radi onako kako bi najradije eleo. U stvarima manjeg znaaja on se esto mora prilagoavati miljenju svojih italaca. Politika je glavna stvar u ivotu: a u svakom sluaju za jedan list: i ako hou da mi moji itaoci na putu ka napretku i slobodi ostanu verni, ja ih ne smem odbijati od lista. Kad nau kakvu tako moralnu priu pod crtom za podlistak u dno lista, oni e tada s mnogo veom gotovou progutati ono to se prua iznad crte... tim su, tako rei, umireni. PETRA: Ali!... Svojim itaocima pletete takve zamke! Ne, tako podmukli ne moete biti. Ta vi niste pauk. HOVSTAD (smeei se) Hvala vam na lepom miljenju koje imate o meni. Ne, odista, to su samo Bilingovi pogledi, a ne moji. PETRA: Vilingovi? HOVSTAD: Bar je ovih dana govorio u tom smislu. Upravo taj Biling i jeste toliko navalio da se ta pria unese u Narodni glasnik: ja je i ne znam. PETRA: Ali kako moe gospodin Biling pored svojih slobodoumnih pogleda... HOVSTAD: O, Biling je mnogostrak. PETRA: Nikad ne bih pomislila da je Biling takav ovek. HOVSTAD (zagleda se jae u nju) Tako? Zar vas to tako iznenauje? PETRA: Da... A moda i... ne. Ah, upravo ne znam ni sama. HOVSTAD (smeei se) Mi, novinarska piskarala, draga gospoice, ne vredimo ba mnogo. PETRA: Tvrdite li to zaista? HOVSTAD: Tako pokatkad bar mislim. PETRA: Dabome, u obinoj svakodnevnoj prepirci. Ali sada, kada da zastupate jednu veliku stvar... HOVSTAD: Mislite li na stvar vaega oca? PETRA: Da. Mislim, danas se morate oseati kao vaan, pa i znameniti ovek. HOVSTAD: Tako neto i sam oseam. PETRA: Je l te?... O, divan je to poziv koji ste izabrali! Kriti put neshvaenim istinama i novim smelim pogledima, tavie, ak i okolnost da stojite na tako istaknutom mestu i ustajete u odbranu oklevetanog oveka. HOVSTAD: Naroito kad je taj oklevetani ovek... hm... ne znam upravo kako da se izrazim... PETRA: Kad je tako vaan i poten, hteli ste rei. HOVSTAD (tiho) Naroito kad je va otac, htedoh rei. PETRA (odjednom zaprepaena) Dakle zato?

HOVSTAD: Da, Petra... gospoice Petra... PETRA: Dakle, to vam je glazna pobuda? Ne sama stvar? Ne istina... ne veliko, toplo srce moga oca? HOVSTAD: Zacelo... razume se... i to. PETRA: E, tu ste se izbrbljali, gaspodine urednie, i sad vam ne verujem vie nita. HOVSTAD: Zar mi moete toliko zameriti to sam pre svega vama za ljubav... ? PETRA: Ja vam zameram to to prema mom ocu niste bili poteni. Kad vas je ovek sluao kako govorite, morao je misliti da vam je istina i opte dobro pree od svega: vi ste i moga oca i mene vukli za nos: vi niste ovek za kakvog ste se izdavali. I to vam nikad neu oprostiti... nikad ni doveka. HOVSTAD: Niste to morali rei ba tako otrim tonom, gospoice Petra, a najmanje sada. PETRA: A zato da ne? HOVSTAD: Zato to va otac ne moe da bude vie bez moje potpore. PETRA (gleda ga od glave do pete) Dakle, i takav ste jo! Pih!... Sram vas bilo! HOVSTAD: Ne, ne, ne: to mi se omaklo samo sluajno.... u ljutnji! Valjda tek neete tako to o meni misliti? PETRA: Znam ja ta treba da mislim. Zbogom! POJAVA ESTA Preanji i Aslaksen. ASLAKSEN (iz tamparije brzo i tajanstveno) Doavola, gospodine Hovstade... (Spazi Petru) E, naopako! PETRA: Dakle, eto vam knjige: neka vam je ko drugi prevede. (Poe izlaznim vratima) HOVSTAD (za njom) Ali, gospoice! PETRA: Zbogom! (Ode) ASLAKSEN: Gospodine Hovstade! (Ovaj ne uje. Glasnije) Gospodine Hovstade! HOVSTAD: ta je?... A, vi ste... ASLAKSEN: Predsednik optine je u tampariji. HOVSTAD: Predsednik? ASLAKSEN: Da, eli da govori s vama. Uao je kroz zadnja vrata... Nije hteo da bude vien. HOVSTAD: Pa ta hoe?... Nego ekajte, ja u sam... (Ode do vrata tamparije, otvori ih, pozdravlja predsednika i zamoli ga da ue) Pripazite: Aslaksene, da niko... ASLAKSEN: Razumem, razumem... (Ode u tampariju) POJAVA SEDMA Hovstad, predsednik, docnije Aslaksen. PREDSEDNIK: Jamano mi se ovde niste nadali? HOVSTAD: Pravo da kaem nisam. PREDSEDNIK (gleda oko sebe) Zaista je ovde kod vas lepo nameteno: zaista vrlo lepo. HOVSTAD: O, to se toga tie... Molim... (Uzme od predsednika eir i tap i metne ih na jednu stolicu) Nije li po volji da sednete, gospodine predsednie? PREDSEDNIK (sedne pored stola) Hvala.

HOVSTAD (sedne takoe pored stola) PREDSEDNIK: Danas sam imao jednu... jednu vrlo veliku neprijatnost, gospodine urednie. HOVSTAD: Tako?... Pa dabome, kod tolikih zvaninih dunosti koje... PREDSEDNIK: Dananja je neprijatnost potekla od kupalinog lekara. HOVSTAD: A tako, od doktora? PREDSEDNIK: On je za upravu kupalita napisao kao neku raspravu o nekim tobonjim nedostacima naeg kupalita. HOVSTAD: Tako, tako... PREDSEDNIK: Zar vam o tome nije nita rekao?... ini mi se da mi je priao... HOVSTAD: A jeste, zbilja: kazao je nekoliko rei koje... ASLAKSEN (iz tamparije) Ta kuda se deo onaj rukopis! HOVSTAD (ljutit) Hm!... Evo ga ovde na pultu. PREDSEDNIK: Pa evo ga... ASLAKSEN: Da, to je doktorov lanak, gospodine predsednie. HOVSTAD: Dakle, taj ste mislili? PREDSEDNIK: Upravo taj. ta mislite o njemu? HOVSTAD: Pa ja nisam strunjak... a i proitao sam ga onako sasvim letimice. PREDSEDNIK: Ali ipak hoete da ga tampate u svom listu. HOVSTAD: Tako uglednom oveku to se ne moe lako odrei. ASLAKSEN: U redakcijske stvari naega lista ja ne mogu da se meam, gospodine predsednie. PREDSEDNIK: Naravno. ASLAKSEN: Ja moram da tampam sve to dobijem u ruke. PREDSEDNIK: Sasvim u redu. ASLAKSEN: I zato moram... (Poe u tampariju) PREDSEDNIK: Ne, ostanite jo za asak, gospodine Aslaksene. S vaim doputenjem, gospodine urednie... HOVSTAD: Molim, molim, gospodine predsednie... PREDSEDNIK: Vi ste razborit, trezven ovek, gospodine Aslaksene... ASLAKSEN: Takva svedodba iz takvih usta za mene je neobino laskava. PREDSEDNIK:... ovek koji u irim krugovima ima znatan uticaj. ASLAKSEN: Da, ali najvie samo meu malim ljudima. PREDSEDNIK: Male poreske glave su kod nas, kao i drugde, najjae zastupljene. ASLAKSEN: To je istina, gospodine predsednie. PREDSEDNIK: I ja ne eumnjam da vi odlino poznajete raspoloenje koje vlada u tim drutvenim krugovima. Je l te? ASLAKSEN: Svakako bih smeo sebi da dam to svedoanstvo, gospodine predsednie. PREDSEDNIK: Dakle, kada manje imuni graani naega grada pokazuju tako pohvalno portvovanje... ASLAKSEN: Kako to mislite? HOVSTAD: Portvovanje? PREDSEDNIK: To je vrlo lep znak, to je dokaz pravoga graanskog duha. Tome se nisam mogao nadati. Ali vi poznajete raspoloenje tih ljudi bolje nego ja... ASLAKSEN: Da. ali, gospodine predsednie... PREDSEDNIK: A rtva koju nae mesto treba da podnese zaista nije mala.

HOVSTAD: Nae mesto? ASLAKSEN: Ali ja ne razumem... u pitanju je kupalite! PREDSEDNIK: Prema privremenom proraunu, prepravke koje kupalini lekar smatra kao potrebne iznee nekoliko stotina hiljada kruna. ASLAKSEN: To je, bogami, vrlo zamana suma: ali... PREDSEDNIK: Razume se da emo morati uiniti optinski zajam. HOVSTAD (ustane) ta? Zar da grad... ? ASLAKSEN: Zar grad da plaa iz svog depa? Iz siromanih depova malih graana? PREDSEDNIK: Ali, potovani gospodine Aslaksene, odakle bi se inae dobio novac? ASLAKSEN: To je stvar gospode akcionara kupalita! PREDSEDNIK: Akcionari nisu u stanju da podnesu jo neke rtve. ASLAKSEN: Je li to ba nesumnjivo utvreno, gospodine predsednie? PREDSEDNIK: Nesumnjivo. Ako se, dakle, eli da se izvre sve te ogromne prepravke, onda mora sam grad da snosi trokove. ASLAKSEN: Ali, do vraga... oprostite! Ako je tako, onda cela stvar dobija sasvim drugi izgled, gospodine Hovstade. HOVSTAD: Da, zaista! PREDSEDNIK: Za nas je, pak, najgore to smo prinueni da kupalite zatvorimo za nekoliko godina. HOVSTAD: Da ga zatvorite! Sasvim da ga zatvorite? ASLAKSEN: Na nekoliko godina! PREDSEDNIK: Da, toliko e vremena radovi trajati... u najmanju ruku. ASLAKSEN: Ali: do avola, gospodine predsednie, kako to da izdrimo? On ega za to vreme da ivimo mi, sopstvenici kua? PREDSEDNIK: Na to se pitanje, gospodine Aslaksene, na alost, vrlo teko moe odgovoriti. Ali ta da radimo? Mislite li vi da e i jedan gost doi u kupalite ako se bude stalno prialo kako je voda otrovana, kako ivimo na okuenom zemljitu i kako je celo mesto... ASLAKSEN: I zar je sve to puko uobraenje? PREDSEDNIK: I pored najbolje volje, nisam hmogao doi do drukijeg uverenja. ASLAKSEN: Pa to se, onda, ne moe nikako oprostiti doktoru Stokmanu - nemojte mi zameriti, gospodine predsednie, brat vam je, ali... PREDSEDNIK: Time ste samo izgovorili jednu alosnu istinu, gospodine Aslaksene. Gospodin moj brat je celoga veka radio nesmotreno. ASLAKSEN: Pa ipak vi hoete, gospodine Hovstade, da ga u takvom radu potpomognete? HOVSTAD: A ko je mogao i slutiti da e... PREDSEDNIK: Ja sam u jednom sastavu ukratko izloio kako stvar stoji - onako kako se sa trezvenoga gledita mora posmatrati: u isti mah sam u njemu nagovestio kako bi se eventualni nedostaci mogli ukloniti nainom koji ne premaa sredstva kupaline kase. HOVSTAD: Imate li taj sastav pri sebi, gospodine predsednie? PREDSEDNIK (pipajui po depu) Imam, poneo sam ga odmah sa sobom za sluaj da... ASLAKSEN (urno) Do sto avola, evo ga! PREDSEDNIK: Ko? Moj brat? HOVSTAD: Gde? Gde? ASLAKSEN Dolazi kroz tampariju.

PREDSEDNIK: Otkud upravo sad! Ne bih voleo da se ovde s njim sretnem, a imao bih jo o mnogo emu da razgovaram s vama. HOVSTAD (pokae na vrata desno) Molim vas, uite tamo za to vreme. PREDSEDNIK: Ali? HOVSTAD: Tamo, osim Bilinga, nema nikog drugog. ASLAKSEN: Brzo, brzo, gospodine predsednie! Evo ve dolazi. PREDSEDNIK: Dobro, najzad. Samo gledajte da ga se to pre otresete. (Ode kroz vrata desno, kroz koja ga Aslaksen propusti i zatvori ih za njim) HOVSTAD: Pravite se kao da ste ovde u kakvom poslu, Aslaksene. (Sedne i pie) ASLAKSEN (pretura neke novine koje lee nagomilane na jednoj stolici desno) POJAVA OSMA Hovstad, Aslaksen, Stokman. STOKMAN (ulazi iz tamparije) Tako, evo me opet! (Ostavi tap i eir) HOVSTAD (piui) Zar ve, gospodine doktore? Pourite se, Aslaksene, danas nam je vreme vrlo skupoceno. STOKMAN (Aslaksenu) Jo nema korekture, kako ujem? ASLAKSEN (ne osvrui se) Nema: kako bi je i bilo, gospodine doktore? STOKMAN: Ali vi ete lako razumeti da nemam mira dok ne vidim da je natampano. HOVSTAD: Hm... Bie potreban jo dobar sat. ta velite, Aslaksene? ASLAKSEN: Bojim se da hoe. STOKMAN: Dobro, dobro, dragi prijatelji, doi u ja opet. Rado u i dvaput doi, ako mora biti, kad nije drukije. Tako velika stvar, dobro celog grada, tu se, zaista, ne sme oklevati. (Poe, ali zastane, i opet se vrati) Da, jo neto... HOVSTAD: Oprostite: ali zar ne bismo mogli drugi put... STOKMAN: U dve rei samo. Mislim, kada sutra proitaju moj lanak u novinama i iz njega doznaju da sam cele zime u tiini radio za dobro naeg mesta... HOVSTAD: Ali, gospodine doktore... STOKMAN: Znam ta hoete da kaete: kao velite: to je prosto bila moja prokleta dunost, prosto moja graanska dunost. Dabome - naravno: to ja znam isto tako dobro kao i vi. Ali moji sugraani, vidite - boe moj - ti dobri ljudi imaju tako visoko miljenje o meni... ASLAKSEN: Da, vai su graani imali o vama do danas vrlo visoko miljenje, gospodine doktore. STOKMAN: Da, i ba zato se bojim da, jednom reju, hou da kaem, kada to bude doprlo do njih, naroito do siromanog stalea, kao neka opomena da gradske poslove ubudue uzmu sami u svoje ruke... HOVSTAD (ustajui) Hm, gospodine doktore, neu da vam preutim da... STOKMAN: Aha, slutio sam ja da se neto sprema. Ali o tome neu nita da znam. Kada se tako to sprema... HOVSTAD: A ta to? STOKMAN: Pa, ta bilo - bakljada, ili banket, ili skupljanje priloga za poasni dar - ili ma ta drugo. Molim vas, vi mi morate sveano obeati da ete tako neto osujetiti. Pa i vi, gospodine Aslaksene, ujete li... ? HOVSTAD: Oprostite, gospodine doktore, mislim da je bolje da vam sad odmah, umesto

docnije, kaemo pravu istinu... POJAVA DEVETA Preanji, Ga Stokman. GA STOKMAN (doe u eiru i ogrtau kroz vrata levo u pozadini. Spazi doktora) Eto, kaem ja... HOVSTAD (uri joj u susret) A, a, evo i gospoe doktorke. STOKMAN: Ali, kog e mi vraga ti ovde, Katarina? G.A STOKMAN: Moe pogoditi zato sam dola. HOVSTAD: Je li po volji da sednete, gospoo? GBA STOKMAN: Hvala, nemojte se truditi. Nemojte mi zameriti to sam dola po svog mua: jer ja sam mati troje dece. STOKMAN: Misli li da si nam time kazala neto novo? GA STOKMAN: Pa, gotovo, zaista izgleda kao da ti danas ne misli mnogo na enu i decu: inae ne bi toliko zapeo da nas sve surva u nesreu. STOKMAN: Jesi li ti ba sasvim poludela, Katarina? Kao da ovek sa enom i decom ne sme rei istinu - ne sme da radi kao koristan graanin kome opte dobro lei u srcu - i da nema prava da uini veliku uslugu mestu u kome ivi. GA STOKMAN: Sve se merom, Tome! ASLAKSEN: To i ja velim: ove s merom. GA STOKMAN: I zato nije lepo od vas, gospodine urednie, to moga mua odbijate od kue i porodice i uvlaite u sve te stvari, HOVSTAD: Ne uvlaim ja nikoga ni u ta, gospoo. STOKMAN: Da me uvlae! Ti misli da bih ja dopustio da me uvlae? GA STOKMAN: Jeste, doputa! Znam ja vrlo dobro da si ti najpametniji ovek ovde u gradu: ali je tebe neobino lako navesti na neto, Tomo! (Hovstadu) Pomislite samo, izgubie svoje mesto kao lekar u kupalitu ako tampa svoju raspravu... ASLAKSEN: ta?! HOVSTAD: E, kad je tako, gospodine doktore... STOKMAN (smeje se) Ha, ha!... Samo neka pokuaju! Ali ne, uzee se oni u pamet. Jer vidi, ja imam vrstu veinu za sobom. GA STOKMAN: Da, u tome, upravo, i jeste nesrea. STOKMAN: Trice i kuine, Katarina! Idi ti i gledaj svoju kuu i decu, a meni ostavi da se brinem o bolesnom oveanstvu. Kako moe da bude tako plaljiva kad sam ja tako veseo, tako uveren u pobedu! (Trlja ruke i hoda tamoamo) Istina i narod e pobediti, u to se moe vrsto pouzdati. O, ve gledam kako se slobodoumno graanstvo oko mene prikuplja kao pobedonosna vojska! (Zastane kod jedne stolice) ta - ta je, do vraga, ovo ovde? ASLAKSEN (pogleda tamo) Ej, naopako! HOVSTAD (tako isto) Hm!... STOKMAN: Pa tu lei najvii vrak nae graanske vlasti! (Uzme predsednikov eir i digne ga uvis) GA STOKMAN: Predsednikov eir! STOKMAN: A evo i zapovednikog tapa. Ali, za ime sveta, otkuda te stvari ovde? HOVSTAD: No, pa...

STOKMAN: A, razumem! Bio je ovde da vas nagovori. Ha, ha, naao je koga e nagovoriti! I kad me je opazio u tampariji (prsne u smeh) a on stru, gnuo, zar ne, gospodine Aslaksene? ASLAKSEN (brzo) Pa da, strugnuo je, gospodine doktore. STOKMAN: Strugnuo, a ostavio tap i - ali kuda ste ga, do vraga, sklonili? A znam - tu u sobu. Sad e imati ta da vidi, Katarina. GA STOKMAN: Tomo, molim te!. ASLAKSEN: Ali, gospodine doktore, gospodine doktore! POJAVA DESETA Preanji, predsednik, Biling. STOKMAN (metnuo predsednikov eir na glavu i uzeo njegov tap, pa ide do vrata, otvara ih naglo i pozdravlja, metnuv ruku na eir. Predsednik ulazi sav zaaren od gneva: odmah za njima Biling) PREDSEDNIK: ta znai ta detinjarija? STOKMAN: Pazi s kim govori, Petre. Sad sam ja najvia vlast ovde u mestu. (Ide tamoamo) GA STOKMAN (gotovo plaui) Ali, Tomo! PREDSEDNIK (ide za njim) Ovamo moj eir i tap! STOKMAN: Misli li ti da e mi tim visokim tonom imponovati? Jue si mi pretio da e me zbaciti, ali sad ja tebe zbacujem - liavam te svih tvojih asti! Zar misli da ja to ne mogu? O, jote kako! Jer imam neodoljivu silu za sobom. Hovstad i Biling e grmeti u Narodnom glasniku, a Aslaksen e na elu celokupnog Udruenja sopstvenika kua poi na tebe. ASLAKSEN: A to neu uiniti, gospodine doktore! STOKMAN: Bogme hoete, hoete! PREDSEDNIK: Aha gospodin urednik e, dakle, najzad pristati uz bukae? HOVSTAD: Neu, gospodine predeednie, neu! ASLAKSEN: A, ne, tospodin Hovstad nije toliko lud da radi jedne fantazije upropasti i sebe i svoj list! STOKMAN (osvre se) ta to sve znai? HOVSTAD: Vi ste svoju stvar predstavili u lanoj svetlosti, gospodine doktore, i zato vas ne mogu potpomoi. BILING: Ne, posle obavetenja koja mi je maloas ljubazno dao gospodin predsednik... STOKMAN: U lanoj svetlosti! Molim vas! tampajte vi samo moju raspravu: ja u ve umeti da je odbranim. HOVSTAD: Neu je tampati. To niti mogu niti smem. STOKMAN: Ne smete? ta vi to govorite? Ta vi ste urednik: a ja mislim da listom upravlja urednik. ASLAKSEN: Nije tako, gospodine doktore: listom upravljaju pretplatnici. GJREDSEDNIK: Sreom, tako je! ASLAKSEN: Javno mnenje, prosveeno graanstvo, sopstvenici kua i svi ostali - jest, oni upravljaju listom. STOKMAN (pribrano) I sve su se te sile digle protiv mene? ASLAKSEN: Da. Graanstvo bi bilo potpuno upropaeno ako bi se va lanak tampao.

STOKMAN: A tako, dakle! (Mala pauza) PREDSEDNIK: Moj eir i tap! STOKMAN (skine eir s glave i zajedno sa tampom metne ga na sto) PREDSEDNIK (uzme eir i tap) Neto se brzo svri tvoje predsedniko dostojanstvo. STOKMAN: Jo mi nismo svrili! (Hovstadu) Znai moj lanak zaista nikako ne moe da se tampa u Narodnom glasniku? HOVSTAD: Ne moe nikako: ve i iz obzira prema vaoj porodici. GA STOKMAN: Ah, molim vas, nije ni najmanje potrebno da o njoj vodite rauna, gospodine Hovstade! PREDSEDNIK (vadi nekakav rukopis iz depa) Da bi graanstvo saznalo pravo stanje stvari, dovoljno e biti da ovo odtampate. To je autentino objanjenje. Evo! HOVSTAD (uzima rukopis) Dobro, odmah e ui u list! STOKMAN: A moj lanak da se ne tampa! Misle ljudi da meni mogu zapuiti usta! Nee ta stvar tako olako proi kao to vi mislite. Gospodine Aslaksene, hoete li da odmah tampate moj rukopis kao letak, o mom troku, u mom izdanju? U etiri stotine primeraka: ne, u pet, est stotina? ASLAKSEN: Ma koliku nagradu da mi obeate, takvu stvar ja u svojoj tampariji ne smem tampati, gospodine doktore. Ne smem zbog javnog mnenja. A ni ma koja druga tamparija u mestu nee se primiti toga posla. STOKMAN: A vi mi, onda, dajte rukopis. HOVSTAD (prui mu rukopis) Molim, evo!... STOKMAN (uzme eir i tap) Ipak rasprava mora izii na javnost. Proitau je na jednom velikom narodnom zboru. Neka svi moji sugraani uju glas istine. PREDSEDNIK: U celom mestu nee ti nijedno udruenje ustupiti svoje prostorije u tu svrhu. ASLAKSEN: Verujte, nijedno! BILING: Niti ijedan privatan ovek! GA STOKMAN: No, to bi bilo grozno! Ali, Tomo, zato su svi tako ustali protiv tebe? STOKMAN (razdraen): Sad u ti kazati, Katarina: zato to su svi kukavice - tano kao i ti to si: zato to svi misle samo na sebe i svoju porodicu, a ne i na optu stvar. GA STOKMAN (uzme ga za ruku) Onda u ja da im dokaem da i kukavica ena ponekad ume pokazati muko srce! Jer, evo, sad pristajem sasvim uz tebe, Tomo! STOKMAN: Bravo, Katarina, bravo!... A ja vam se, evo, zaklinjem: istina mora ipak na javnost! Ako ne mogu da dobijem lokal, a ja u najmiti doboara, prokrstariti s njim celo mesto i na svakom uglu itati svoj lanak. PREDSEDNIK: Toliko lud valjda nisi! STOKMAN: Bogme, jesam! ASLAKSEN: U celom mestu niko nee poi s vama! BILING: Bogami niko! GA STOKMAN: Ne boj se, Tomo! Poi e tvoji sinovi s tobom. STOKMAN: To je sjajna ideja! GA STOKMAN: Morten i Ajlif - jedva e doekati da idu s tobom. STOKMAN: Dakako, a i Petra!... Pa i ti, Katarina! GA STOKMAN (osmehne se) A ne, ja ne mogu: ali u stati na prozor i gledati za tobom. STOKMAN (uhvati je oko struka i ljubi je) Hvala ti, hvala, moja valjana eno!... E sad se

spremite za borbu, vi junaka gospodo! Da vidim da li su niskost i kukaviluk u stanju da zapue usta jednom slobodnom, potenom oveku! (Odlazi sa enom kroz leva vrata u pozadinu) PREDSEDNIK (sumnjivo trese glavom) Eto, sad je i nju zaludilo. (Zavesa)

IN ETVRTI Velika starinska dvorana u kui kapetana Horstera. U pozadini otvorena dvokrilna vrata vode u predsoblje. Na levom zidu tri prozora. Na sredini desnoga zida ima uzvienje, a na njemu mali sto s dve lampe, boca s vodom, aa i zvonce. Inae je dvorana osvetljena malim lampicama izmeu prozora. Spreda, s leve strane, sto s lampom: pored njega stolica: sasvim napred, desno, vrata, a pored njih nekoliko stolica: Veliki skup. Graani, metani, svih stalea. U gomili se vidi po neka ena i nekoliko aka. I sve vie sveta pridolazi iz pozadine, tako da se cela dvorana napuni. POJAVA JEDINA PRVI GRAANIN (drugom do njega) A, zar i vi ovde, Lamstade? DRUGI GRAANIN: Ne proputam ja nijedan zbor. TREI GRAANIN: Pa vidim: poneli ste i pitaljku. ETVRTI GRAANIN: Naravno, a zar zi niste! TREI GRAANIN: Evo je, vidite!... A laar Everesen je ak obeao da e poneti jedan veliki rog. DRUGI GRAANIN: Al e to da bude slavno! OSTALI: Jote kako! (Smeju se) ETVRTI GRAANIN (pridruujui se) Ama, reci mi, molim te, ta se to sprema ovde? DRUGI GRAANIN: Ta zar ne zna da e doktor Stokman da dri predavanje protiv optinskog predsednika? ETVRTI GRAANIN: Pa predsednik mu je roeni brat. DRUGI GRAANIN: Pa ta je s tim? Doktor o tome ne vodi rauna. TREI GRAANIN: Ali on nije u pravu: to sam proitao u samom Narodnom glasniku. DRUGI GRAANIN: Tako je. Ovoga puta odista nee imati pravo, jer mu ni Udruenje sopstvenika kua, ni Graanski klub ne htedoe staviti svoj lokal na raspolaganje. PRVI GRAANIN: Nisu mu hteli ustupiti ak ni dvoranu u kupalitu. DRUGI GRAANIN: To onda njegova stvar mora da vrlo ravo stoji. PRVI ZANATLIJA (u drugoj grupi) Pa ta velite? Kome da drimo stranu u ovom pitanju? DRUGI ZANATLIJA (u istoj grupi) Ugledajte se samo na tampara Aslaksena i radite to i on. Tako u i ja da radim. BILING (gura se kroz masu s nekom tanom pod pazuhom) Molim vas, gospodo, budite tako dobri da me propustite. Ja sam izvestilac Narodnog glasnika. Hvala vam, hvala. (Sedne za sto sleva) PRVI RADNIK: Ko je to bio?

DRUGI RADNIK: Zar ga ne zna? To je onaj Biling iz Aslaksenovog lista. HORSTER (dovodi gu Stokman i Petru kroz vrata napred s desne strane. Za njima dolaze Morten i Ajlif) Mislim da ete ovde imati zgodno mesto. Odavde je lako izvui se ako doe do guve. GA STOKMAN: Zar se vi bojite da ne bude guve? HORSTER: Ko zna - kod tolikog sveta! Nego sedite vi tamo bez brige. GA STOKMAN (sedajui) Ba je lepo od vas to ste mome muu ponudili ovu dvoranu. HORSTER: Pa kad niko drugi nije hteo, to... PETRA (koja takoe sedne) Ali je za to, gospodine kapetane, trebalo i odvanosti. HORSTER: Odvanosti?... Molim vas, kakve je osobite odvanosti tu trebalo? (Hovstad i Aslaksen dolaze u isto vreme, ali svaki zasebno, kroz gomilu, stupajui napred) ASLAKSEN (prilazei Horsteru) Zar jo nema doktora? HORSTER: On eka tu u pobonoj sobi. (Uzbuna oko vrata u pozadini) HOVSTAD (Bilingu) Evo predsednika optine! BILING: Jeste, odista! (Predsednik se s tekom mukom provlai kroz gomilu, pozdravlja utivo i stane levo uza zid. Odmah zatim ulazi Stokman na vrata koja su desno napred, on je u crnom odelu, u gornjem kaputu i s belom kravatom. Nekoliko ljudi pone plaljivo da pljeska, ali ih brzo uutkaju pritajenim pitanjem. Nastaje tajac) STOKMAN (poluglasno) No, Katarina, kako ti je oko srca? GA STOKMAN: Meni?... Sasvim dobro! (Tiho) Nego molim te, Tomo, nemoj biti odvie estok. STOKMAN: O, umem ja da se savladam. (Pogleda na svoj sat, popne se na uzvienje i pokloni se) Prolo je etvrt asa preko zakazanog vremena. Dakle, mogu poeti. (Izvadi svoj rukopis) ASLAKSEN: Ja predlaem da se najpre izabere predsednik. STOKMAN: A zato?... To nije potrebno. NEKOLICINA (viu) Treba, treba! PREDSEDNIK: I ja sam miljenja da se mora birati predsednik. STOKMAN: Ali, Petre, pa ja sam pozvao ove ljude na zbor! PREDSEDNIK: Predavanje kupalinog lekara moe lako da izazove suprotna miljenja. VIE GLASOVA (iz gomile) Predsednika, predsednika!... HOVSTAD: ini mi se da su svi za to da se bira predsednik.... STOKMAN (savlaujui se) Pa dobro, onda: neka volja graana bude zadovoljena. ASLAKSEN: Ne bi li gospodin predsednik optine bio voljan da se primi predsednitva? TRI GOSPODINA (pljeskaju) Bravo, bravo! PREDSEDNIK: Iz razliitih, jako pojmljivih razloga, moram da se odreknem te poasti. Ali, na sreu, imamo u naoj sredini oveka koga e jamano svi rado primiti za predsednika. Mislim na stareinu udruenja sopstvenika kua, na gospodina tampara Aslaksena. MNOGI GLASOVI: Vrlo dobro!... Aslaksen! Aslaksen! STOKMAN (uzme svoj rukopis i sie sa tribine) ASLAKSEN: Kad me poverenje mojih sugraana poziva, onda nisam protivan. (Pljeskanje i odobravanje. Aslaksen se penje na tribinu) BILING (piui) Dakle: Gospodin tampar Aslaksen izabran je jednoduno za predsednika.

ASLAKSEN: Poto sam ve doveden na ovo mesto, slobodan sam kazati vam nekoliko rei... Ja sam miran, miroljubiv graanin, koji mnogo polae za razboritu umerenost i... i... na umerenu razboritost: to zna svaki ko me poznaje! MNOGI GLASOVI: Tako je, Aslaisene, tako je! ASLAKSEN: U koli ivota i iskustva, ja sam nauio da nijedna vrlina ne krasi toliko graanina kao umerenost. PREDSEDNIK: Tako je! ASLAKSEN: I da su razboritost i umerenost elementi koji drutvu donose najvie koristi. Stoga bih naem potovanom sugraaninu koji je sazvao ovaj zbor najtoplije stavio na srce da se dri u granicama umerenosti. JEDAN OVEK (u vratima u pozadini) ivelo Drutvo umerenosti. JEDAN GLAS: Pih! MNOGI GLASOVI: Pst!... Pst!... ASLAKSEN: Nemojte prekidati, gospodo!... Trai li kogod re? PREDSEDNIK: Ja molim za re. ASLAKSEN: Gospodin predsednik optine ima re. PREDSEDNIK: S obzirom da blisko srodstvo u kome sam, kao to vam je poznato, sa naim kupalinim lekarom, bilo bi mi najmilije da se ovde veeras nikako i ne javljam za re. Ali moj odnos prema kupalitu, kao i obziri na ivotne interese naega grada, nagone me da um jedan predlog. Mislim da smem pretpostaviti da nijedan od prisutnih graana ne moe eleti da se nepouzdane i preterane tvrdnje o zdravstvenim prilikama naega kupalita i naeg grada raznose i u ire krugove. MNOGI GLASOVI: Ne, ne, ne! Mi protestujemo! PREDSEDNIK: Ja, dakle, stavljam ovaj predlog: da se kupalinom lekaru, doktoru Stokmanu, ne dopusti da ovde dri svoje predavanje o stanju u naem kupalitu, bilo doslovno bilo u slobodnom obliku. STOKMAN (plane) Ne doputate!... ta, ta? GA STOKMAN (kaljui) Hm! Hm! STOKMAN (pribravi se) Dakle, vi ne doputate? PREDSEDNIK: U svom izvetaju, koji je tampan u Narodnom glasniku, ja sam graanstvo upoznao s najglavnijim injenicama, tako da svi dobronamerni graani mogu lako da donesu svoj sud. Iz tog se izvetaja vidi da predlog kupalinog lekara pored izglasavanja nepoverenja lanovima meene uprave - smera upravo na to da stanovnicima ovog grada koji plaaju porez nametne nepotreban izdatak od najmanje sto hiljada kruna. (Nemir. Ovde onde aptanje) ASLAKSEN (zvoni) Mir, gospodo!... Ja se potpuno slaem s predlogom gospodina predsednika optine. I ja mislim da se iza agitacije doktora Stokmana krije neka zadnja misao. On govori o kupalitu, ali ono na ta on smera, to je prevrat u naem gradu: on hoe da gradska uprava pree u druge ruke. U potenje gospodina doktora niko ne sumnja - u tom pogledu verujem da e svi prisutni biti jednoga miljenja. I ja sam prijatelj samouprave: samo ona ne sme suvie skupo da staje nae poreske obveznike. A to bi ovde bilo sluaj: i zato sam sada najenerginije protivan gospodinu doktoru. I zlato se moe suvie skupo platiti! Eto, to je moje miljenje. (ivo, opte odobravanje) HOVSTAD: Molim za re! ASLAKSEN: Gospodin urednik Hovstad ima re. HOVSTAD: I ja se oseam pobuen da objasnim svoje stanovite. U poetku je izgledalo

da je agitacija doktora Stokmana na mnogo mesta primljena, te sam je i ja potpomogao s najveom nepristrasnou. Ali smo se docnije uverili da smo bili zavedeni lanim predstavljanjem... STOKMAN: Lanim! HOVSTAD (brzo) Dakle, recimo: manje pouzdanim predstavljanjem. To je gospodin predsednik optine u svom izlaganju jasno dokazao. Nadam se da niko od vas prisutnih nee posumnjati u moje istinski slobodoumno ubeenje: dovoljno je da se toga radi samo pozovem na dranje Narodnog glasnika u velikim politikim pitanjima. Ali sam od iskusnih, razboritih ljudi nauio da politiki list mora postupati s izvesnom obazrivou u isto lokalnim pitanjima. ASLAKSEN: Potpuno se slaem s govornikom. HOVSTAD: A to se tie stvari o kojoj je ovde re, van svake je sumnje da gospodin doktor Stokman ima optu volju, javno mnenje, protiv sebe. A ta je, gospodo, prva najprea dunost urednika? Zar mu nije dunost da radi uvek u saglasnosti sa svojim itaocima? Zar on nije, u neku ruku, dobio preutan mandat da postojano, neumorno unapreuje blagostanje svojih jednomiljenika? Ili se, moebiti, ja varam kad tako mislim? MNOGI GLASOVI: Ne, ne, ne! Urednik Hovstad ima pravo. HOVSTAD: Meni nije bilo lako da kidam sa ovekom u ijem sam domu u poslednje vreme bio esto gost: sa ovekom koji je do dananjeg dana uivao nepodeljenu simpatiju svojih sugraana: sa ovekom ija je jedina, ili bar najbitnija, mana bila to to je vie sluao svoje srce nego svoj razum. NEKOLIKO RATRKANIH GLASOVA: Tako je! iveo doktor Stokman, iveo! HOVSTAD: Meutim, moja dunost prema optoj stvari nalagala mi je da raskinem s njim... Pa onda, jo me neto goni da se borim protiv njega, da ga, ako je moguno, zadrim na kobnom putu kojim je poao, a to su: obziri prema njegovoj porodici... STOKMAN: Ostanite pri vodovodu i kanalu. HOVSTAD:... obzirom prema njegovoj supruzi i njegovoj nezbrinutoj deci. MORTEN: Mama, jesmo li to mi? GA STOKMAN: uti, dete! ASLAKSEN: Ako niko vie ne trai re, ja u predlog gospodina predsednika optine staviti na glasanje. STOKMAN: Nije potrebno! Veeras ne mislim uopte govoriti o svoj onoj prljavtini tamo dole u kupalitu, nego treba da ujete sasvim neto drugo. PREDSEDNIK (poluglasno) ta je sad opet naumio? PIJAN OVEK (na izlaznim vratima) I ja sam graanin koji plaa porez! I zato i ja imam pravo da imam miljenje i da glasam. I tako - ja sam punoga - vrstoga - nemerodavnoga miljenja, da... VIE GLASOVA: Mir tamo natrag! DRUGI GLASOVI: Pijan je! Napolje s njim! (Izvedu pijanicu napolje) STOKMAN: Molim za re! ASLAKSEN (zvoni) Gospodin doktor Stokman ima re. STOKMAN: Trebalo je da kogod pre nekoliko dana pokua da mi zapui usta! Kao lav bih branio svoja najsvetija oveanska prava! Ali sad sam ravnoduan prema ovom nasilju jer imam da govorim o mnogo vanijim stvarima. (Svetina se tiska sve blie oko njega. Morten Kil se vidi u gomili oko govornika) Za ovo nekoliko minulih dana

razmiljao sam, rasuivao sam o mnogom emu - o tako mnogo stvari,. da mi je najzad u glavi bualo kao vodeniki toak... PREDSEDNIK (kalje) Hm! Hm! STOKMAN:... ali mi tada poe sve bivati jasnije pred oima. Prozreo sam u kakvoj vezi stoje stvari jedna s drugom... i zato me evo veeras ovde. Ja u vam, dragi sugraani, uiniti velika otkria. Saoptiu vam jedno mnogo krupnije otkrie nego to je ta sitnica: da nam je vodovod zagaen i da naa banja poiva na kunom zemljitu. MNOGI GLASOVI (viui) Ne govorite o banji! Neemo o tome da ujemo. Ostavite banju na miru. STOKMAN: Ja rekoh da u govoriti o velikom otkriu, koje sam za ovo nekoliko poslednjih dana uinio, a to je: da su svi nai duhovni ivotni izvori otrovani i da celo nae graanoko drutvo poiva na kunom zemljitu lai. ZABEZEKNUTI GLASOVI: ta kae? PREDSEDNIK: Takvo sumnjienje! ASLAKSEN (s rukom na zvoncetu) Molim gospodina govornika da se umeri. STOKMAN: Voleo sam svoje rodno mesto tako toplo kao to ovek moe voleti svoj zaviaj u kome je proveo sreno detinjstvo. Bio sam jo dosta mlad kad sam ostavio na grad, i udaljenost, oskudica, uspomena iz mladosti, bacie, tako rei, neki svetiteljski sjaj na grad i njegove stanovnike. (uju se uzvici iveo i pljeskanje) Tada sam se naao, baen, u jednoj stranoj pustinji na dalekom severu. Kad god bih sreo s kakvim ovekom iz naroda koji tamo, ratrkan, meu stenama i provalijama provodi svoj bedni ivot, uinilo bi mi se da bi bilo pametnije da se tamo za ona jadna, propala stvorenja, umesto lekara za ljude, nastanio lekar za stoku. (Mumlanje) BILING (ostavivi pero) Gospode boe, je li ko ikada uo tako neto? HOVSTAD: To je poruga za itavo jedno estito stanovnitvo. STOKMAN: Strpite se jo malo sa svojim gnevom! Nadam se da mi niko nee moi prebaciti da sam tamo na severu zaboravio na svoje rodno mesto. Neprekidno sam razmiljao: ta bih mogao uraditi za svoj zaviaj. Najzad sam to naao: to je bio plan za nae kupalite... (Odobravanje i neodobravanje) I kad je naposletku sudbina htela da se opet vratim kui, jest, dragi sugraani, tada mi je izgledalo da na svetu nema vie niega to bih jo mogao poeleti. Raditi neumorno i vatreno na optem dobru, a naroito na dobru moga rodnog mesta, to mi je bila najvatrenija elja. PREDSEDNIK (gledajui u vazduh) Nain rada mi izgleda malo udan. STOKMAN: I tada sam, da se tako izrazim, plivao u srei zaslepljenosti. Ali jue prepodne - ne, upravo prekjue uvee - otvorie se moje duhovne oi tako jako, tako jako, i prvo to sam ugledao to je bila zaista neuvena glupost vlasti... (Larma, vika i smeh) GA STOKMAN (kalje marljivo) PREDSEDNIK: Gospodine predsednie! ASLAKSEN (zvoni) Po pravu koje mi je dato... STOKMAN: Sitniarski je, gospodine Aslaksene, to se hvatate za jednu re! Hteo sam rei ovo: da sam otkrio zaista neuvenu aljkavost koju je optinska uprava pokazala pri podizanju kupalita. Prvake od srca mrzim, tu sam vrstu ljudi u svom ivotu dobro upoznao. Oni su kao koze u mladom rasadniku: ovuda prave tetu: slobodnom oveku, ma gde se pojavio, oni stoje na putu - i najbolje bi bilo kad bismo ih istrebili kao i druge bube tetoine... (Nemir) PREDSEDNIK: Gospodine predsednie! Kakvi izrazi...

ASLAKSEN (dri ruku na zvoncetu) Gospodine doktore... STOKMAN: Nikako ne mogu da shvatim kako to da mi se tek sada izotrilo oko da prozrem ovu gospodu, kad sam ovde u mestu imao gotovo s dana na dan pred oima jedan tako izvrstan, krasan primerak - svoga brata Petra - upornog u svojim predrasudama i... (Smeh, graja, zvidanje, ga Stokman kalje, Aslaksen estoko zvoni) PIJAN OVEK (koji je opet uao) Mislite li mene?... Jeste, ime mi je Petersen. GNEVNI GLASOVI: Napolje s tom pijanicom! Napolje! (Izbace ga napolje) PREDSEDNIK: Ko je bio taj ovek?... JEDAN OVEK U BLIZINI: Nije taj odavde! ASLAKSEN: Nastavite, gospodine doktore: ali potrudite se da budete malo umereniji. STOKMAN: Pa dobro, dragi moji sugraani, neu dalje govoriti o lanovima nae optinske uprave. Ako bi neko od vas, po ovome to sam malopre rekao, mislio da sam ja ovoga gospodina ovde veeras hteo napasti. onda se on vara - ljuto se vara: jer ja imam tu prijatnu utehu da ovi preiveli predstavnici, da ove ruevine iz mislenog sveta koji izumire, sami sebi odlino ukazuju poslednju poast: nije potrebna lekarska pomo da im uskori smrt. Uostalom, ova vrsta ljudi i nije najvea opasnost za drutvo. Nisu oni ti koji tako uspeno truju duhovne izvore naega ivota i okuuju zemljita pod nogama: nisu ti ljudi najopasniji neprijatelji istine i slobode. UZVICI SA SVIH STRANA: Pa, ko je onda?... Imenujte ih! STOKMAN: Hou: moete pouzdano oekivati da u vam ih imenovati! Jer upravo tu i lei veliko otkrie koje sam jue uinio. (Viim glasom) Najopasniji neprijatelj istine i slobode to je vrsta veina: jest, ta prokleta liberalna vrsta veina - ona je na najgori neprijatelj! Eto, sad znate! (Velika graja. Veina prisutnih viu, lupaju nogama, ite i zvide. Nekolicina starije gospode zgledaju se kriom i kao da im je milo. Ga Stokman ustane preplaena. Ajlif i Morten prilaze pretei acima koji diu viku. Aslaksen zvoni i opominje za mir. Vidi se kako se Hovstad i Biling ivo razgovaraju. Najzad se sve opet stia) ASLAKSEN: Predsednitvo oekuje da e govornik povui sve svoje nesmotrene rei. STOKMAN: Nikada, gospodine Aslaksene. Jer ko me drugi nego ta veina liava slobode i hoe da mi zabrani da kaem istinu? HOVSTAD: Veina uvek ima pravo na svojoj strani. BILING: Jeste, pa i istinu! STOKMAN: A ja velim da nikad nije pravo na strani veine! To je jedna od onih ve uobiajenih drutvenih lai protiv koje se svaki slobodan, razborit ovek mora buniti. Pa ko predstavlja veinu stanovnitva jedne zemlje, pametni ljudi ili glupaci? Ja mislim da se svi u tom slaemo da glupaci ine upravo neodoljivu veinu svuda oko nas, na celoj prostranoj zemlji. Ali to nee i ne moe nikada biti ispravno da glupi vladaju nad pametnima. (Graja i vika) Da, da, nadvikati me moete, ali ne i pobiti ono to tvrdim. Veina, na alost, ima silu, ali pravo nema. Pravo imam ja i jo malo njih, pojedinci. Manjina uvek ima pravo. (Opet velika graja) HOVSTAD Ha, ha! Doktor Stokman je, dakle: od prekjue postao aristokrat. STOKMAN: Ve sam napomenuo da ne mislim utroiti ni jedne rei o onoj malenoj, tesnogrudoj, sipljivoj gomili koja je iza nas zaostala. S njome svei ivot nema vie nikakva posla. Nego ja mislim na ono malo ljudi, na one pojedince meu nama koji su sebi prisvojili sve one mlade istine koje sada niu. Ti se ljudi nalaze, tako rei, na predstraama, koje su tako daleko istaknute da vrsta veina do njih jo nije mogla stii -

i tamo se oni bore za istine koje su u svesti sveta jo suvie mlade da su mogle ve da pridobiju za sebe veinu. HOVSTAD: Dakle, ako ne aristokrat, onda je na doktor postao revolucionar. STOKMAN: I jesam, odista, gospodine Hovstade! Jer nameravam da povedem rat protiv lai da je istina u veine. Koje su to istine oko kojih se obino prikuplja veina? To su istine koje su toliko ostarele da su ve preivele. A kad jedna istina toliko ostari, ona je na najboljem putu da postane la. (Smeh i podrugljivi usklici) Jest, tako je, verovali vi meni ili ne, ali istine nisu dugoveni Metusalemi kao to ljudi uobraavaju. Jedna normalno izgraena istina ivi, recimo, obino petnaest, esnaest, najvie dvadeset godina, retko kad due. Ali su te ostarele istine uvek uasno suve i mrave. Pa ipak, tek tada veina poinje njima da se bavi i da ih preporuuje oveanstvu kao zdravu duhovnu hranu. Ali mogu vas uveriti da u takvoj hrani nema bogzna koliko hranljivih sastojaka, a u tome se ja kao lekar moram razumeti. Sve ove veinske istine lie na staru, ueenu slaninu: one su kao i pokvarena, pozelenela pgunka: otkuda dolazi i sav onaj moralni skorbut koji svuda oko nas u drutvu besni. ASLAKSEN: ini mi se da se potovani govornik suvie udaljava od predmeta. PREDSEDNIK: Potpuno delim miljenje naega predsednika. STOKMAN: Onda deli jedno skroz ludo miljenje, Petre!... Ja se, koliko je god moguno, tano drim predmeta, jer o emu drugom i goeorim nego o tome da je ta gomila, veina, prokleta vrsta veina, ono to truje na duhovni izvor ivota i kui nam tlo pod nogama? HOVSTAD: Zar to da ini velika, slobodoumna veina naroda, zato to je dosvoljno oprezna da se klanja samo pouzdanim, priznatim istinama? STOKMAN: Ah, dragi moj gospodine Hovstade, samo nemojte govoriti o pouzdanim istinama! Istine koje svetina priznaje, to su one za koje se vodila borba u danima naih dedova. Mi ih, kao sadanja predstraa u borbi za istinu, vie ne priznajemo, i ne verujem da postoji ikakva druga istina nego to je ta: da od ovakvih starih, izmodenih istina nikakvo drutvo ne moe imati zdrav ivot. HOVSTAD: Ali bismo mi voleli da, umesto to govorite tako u vetar, ujemo koje su to stare izmodene istine od kojih mi ivimo. (S vie strana odobravanje) STOKMAN: O, mogao bih vam navesti itavu gomilu takvih istina ali u se sad najpre zaustaviti samo na jednoj priznatoj istini koja je upravo gadna la, ali od koje ive ne samo gospodin Hovstad i njegov Narodni glasnik nego i sve njegove pristalice. HOVSTAD: A to je? STOKMAN: To je nauk koji ste nasledili od svojih otaca, ne razmiljajui, nadaleko ga objavljujete: nauk da je mnoina, gomila, masa, pravo jezgro naroda - tavie, da je ona sam narod i da prost ovek, taj na neznalaki, umno nezreli sabrat, ima isto pravo da presuuje, da vlada l da upravlja kao i ona aka umno otmenih i slobodnih ljudi. BILING: Ali takva pogrda... HOVSTAD (vie u isto vreme) Graani, dokaite mu odmah protivno. OGORENI GLASOVI: Ha, ha, ha! Zar mi da nismo narod? Zar samo otmeni da vladaju! JEDAN RADNIK: Napolje s rvekom koji tako neto tvrdi. DRUGI RADNICI: Napolje! Napolje s njim. JEDAN GRAANIN (vie) Izvidite ga! (estoko zvidanje i graja) STOKMAN (kad se galama malo stiala) Ali, za ime boga, budite pametni! Zar ne

moete podnetini jedan jedini put da ujete glas istine! Pa ja i ne traim da se svi odmah ea mnom sloite. Ali sam bar oekivao da e gospodin Hovstad dati za pravo, jer gospodin Hovstad hoe da vai kao slobodan mislilac... ZBUNJENI GLASOVI (pritajeno) Slobodan mislilac, veli. ta?... Zar urednik Hovstad slobodan mislilac? HOVSTAD (viui) Dokaze, gospodine doktore! Kad sam ja tako neto napisao? STOKMAN (pauza: zatim) Da, zbilja, imate pravo - vi niste nikad bili toliko slobodoumni da tako neto napiete. Ali neu da budem tako bezduan da vas stavljam na muke, gospodine urednie. Tako to biva uvek kad iz nekoga je viri seljak, kad se ovek nije umeo uzdii do umne otmenosti. HOVSTAD: Pa ja i ne traim da me u kom bilo pogledu smatraju za otmena oveka. Iziao sam iz proste seljake kue i ponosim se time to sam ponikao u narodu koji se ovde toliko izlae podsmehu. MNOGI RADNICI: iveo Hovstad! Ura! iveo! STOKMAN: Ona vrsta naroda o kojoj ja ovde govorim ne postoji samo u niim slojevima: rovi ona, puzi i gamie svuda oko nas sve do najviih otmenog elegantnog predsednika optine! I moj brat Petar pripada zaista toj velikoj gomili kao i drugi... (Smeh i itanje) PREDSEDNIK: Protestujem protiv takvih linih napada! STOKMAN (ne obraajui panju na rei predsednikove) ...ali ne zato to - kao i ja sam vodi poreklo od nekakvog nevaljalog starog gusara dole iz Pomeranske ili tamo negde, jer tako odista stoji s nama Stokmanima . . PREDSEDNIK: Smena gatka. Nije istina. STOKMAN (nastavlja) ..nego stoga to misli samo glavom svojih stareina: a ko to radi, taj spada u duhovno neobraenu rulju: eto vidite, zato je moj impozantni brat Petar u osnovi tako strano malo otmen - pa usled toga i tako malo slobodouman. PREDSEDNIK: Gospodine predsednie... HOVSTAD: Drugim reima otmeni ljudi su istiniti slobodoumnici! Zaista, sasvim novo otkrie! (Smeh) STOKMAN: Ta i to slada u moje novo otkrie. Ali jo neto sasvim drugo: da slobodumlje znai gotovo isto to i moralnost. I zato tvrdim: da je sasvim za osudu kad Narodni glasnik iz dana u dan propoveda lanu nauku - da je gomila, svetina, vrsta veina, jedina zakupnica slobodoumlja i morala - a pokvarenost i svakojaki duevni gad izviru samo iz prosveenosti, upravo kao to se dole kod kupalita sva prljavtina taloi iz onih koarnica tamo gore u Miltalu. (Graja i prekidanje. Nezbunjen, smeei se u svojoj estini) Pa ipak, taj isti Narodni glasnik sme jo da propoveda da svetinu treba uzdii do viih ivotnih uslova! Ta, za ime sveta: kad bi to uenje Narodnog glasnika bilo tano, onda bi to uzdizanje svetine znailo isto to i upropaenje! Ali na oreu, to je samo jedna stara nasleena narodna la da prosveenost rui moral. Ne, zaglupljivanje, siromatvo i nevolja, ukratko sva beda ivota - to su uzroci svoj pokvarenosti. U kui gde se patos ne mete svakoga dana - moja ena ak tvrdi da ga treba i ribati. ali o tome se moe jo raspravljati - u takvoj kui, velim, ovek za dvetri godine gubi sposobnost da moralno misli i radi. Nedostatak kiseonika slabi svest. Jeste, a s tim kiseonikom kao da vrlo traljavo stoji stvar u mnogim, mnogim domovima naeg sgrada, poto cela ta vrsta veina ume da bude toliko nesavesna da hoe procvat grada da izgradi na movarnom zemljitu lai i prevare.

ASLAKSEN: Takva uvreda ne sme se baciti u lice itavom jednom skupu graana. PRVI GOSPODIN: Ja predlaem da se govorniku oduzme re. VATRENI GLASOVI: Tako je! Tako je! Sasvim je tano! Oduzmite mu re! STOKMAN (plane) Onda u istinu rastrubiti po svim ulicama! Uneu je u strane listove! Neka cela zemlja sazna ta se ovde radi! HOVSTAD: Gotovo izgleda da je gospodin doktor naumio da upropasti na grad. STOKMAN: I hou! Ja toliko volim svoje rodno mesto da pre hou da ga upropastim nego da gledam kako se podie na lai. ASLAKSEN: To je i suvie! (Graja i zvidanje) GA STOKMAN (uzalud kalje. Doktor je vie ne uje) HOVSTAD (jakim glasom koji se u larmi uje) Ko hoe celo jedno graanstvo da upropasti, taj je neprijatelj graanstva! STOKMAN (sve ee) Ne! Zatrti se moraju kao ivotinje tetoine ovi koji ive u lai! Vi ete, nakraju okuiti celu zemlju: vi ete doterati dotle da e biti potrebno i nju unititi. A ako do toga doe, onda velim iz dubine due: neka propadne cela zemlja, neka se istrebi ceo ovaj narod! JEDAN OVEK (iz gomile) Tako govori samo narodni neprijatelj! BILING: Tako je! Tako je!... Tako govori glas naroda. CELA GOMILA: Tako je! On je narodni neprijatelj! On mrzi svoje rodno meeto! Mrzi ceo narod. ASLAKSEN: Oseam se, i kao graanin i kao ovek, duboko potresen reima koje sam ovde morao uti. Doktor Stokman je skinuo sa sebe obrazinu, na nain kakav mi se nikada ni u snu ne bi mogao pojaviti. Na alost moram se pridruiti miljenju koje su maloas neki potovani graani izrazili, i smatram da tome miljenju treba dati izraza u jednoj rezoluciji. Stoga predlaem ovakvu rezoluciju: Zbor proglaava kupalinog lekara doktora Stokmana za narodnog neprijatelja. (Burno odobravanje. Mnogi se kupe oko doktora, zvide i ite. Ga Stokman i Petra ustaju, a Ajlif i Morten biju se s drugim acima, koji su, takoe, zvidali. Neki odrasli ih razvaaju) STOKMAN (onima to zvide) Ah, budale - ja vam velim... ASLAKSEN (zvoni) Gospodin doktor nema vie re. Treba pristupiti formalnom glasanju. Ali da bi se potedela lina oseanja, glasanje e biti pismeno i tajno. Gospodine Biline, imate li iste hartije? BILING: Imam, evo - plave i bele... ASLAKSEN (silazei s uzvienja) Dobro, tako e ii bre. Iscepite hartiju na parad, tako, tako. (Okrene se zboru) Plava hartija oznauje da se moj predlog odbacuje, a bela da se prima. Ja u sam pokupiti glasove. (Predsednik optine izlazi iz dvorane. Aslaksen i jo jedan graanin, s listiima u eirima, idu po dvorani) PRVI GOSPODIN (Hovstadu) Ali ta je tom doktoru? ta ovek da misli o takvom ponaanju? HOVSTAD: Pa vi znate da je on oduvek nesmotreno radio. DRUGI GOSPODIN (Bilingu) ujte, molim vas: vi mu odlazite u kuu. Da niste, moda, opazili da pije. VILING: The, kako da vam kaem! Pun, se ne die sa njegova stola. TREI GOSPODIN: Ja bih pre rekao da u njegovoj glavi katkad nije ba sve kako treba. PRVI GOSPODIN: Samo ako nije ludilo nasledno u porodici.

BILING: Lako je moguno. ETVRTI GOSPODIN: A ne, to je prosta pakost, nita drugo do e za osvetom. BILRG: Zbilja je ovih dana govorio o nekom dodatku uz platu, ali ga nije dobio. SVA GOSPODA (izmeana) Aha!... Time je sve objanjeno! PIJAN OVEK: Meni dajte plav listi! A i jedan beo. GLASOVI: Evo opet one pijanice! Napolje s njim! KIL (prilazei doktoru) Eto, vidite li sad, Stokmane, do ega mogu dovesti takve ludorije? STOKMAN: Ja sam samo inio svoju dunost. KIL: ta ono rekoste o koarnicama u Miltalu? STOKMAN: Pa uli ste: rekao sam da sva prljavtina dolazi od tih koarnica. KIL: Zar i od moje koarnice? STOKMAN: Vaa je, na alost, najgora. KIL: I vi to hoete da tampate u novinama. STOKMAN: Ja nita ne krijem. KIL: To vas moe skupo stati, Stokmane! (Ode) JEDAN DEBEO GOSPODIN (prie Horsteru ne javljajui se gospoi) Dakle tako, kapetane, izdajete svoju kuu pod kiriju narodnim neprijateljima. HORSTER: Mislim da sa svojim imanjem smem raditi ta hou, gospodine Vik. DEBELJKO: Onda, jamano, neete biti protivni ako i ja sa svojim imanjem inim to mi je volja? HORSTER: ta hoete time da kaete? DEBELJKO: Sutra ete uti o meni. (Okrene se i ode) PETRA: Je li to bio vlasnik vaeg broda, gospodine kapetane. HORSTER: Jeste, veliki trgovac Vik! ASLAKSEN (s glasakim listiima u ruci penje se na uzvienje i zvoni) Gospodo, dopustite mi da vam saoptim ishod glasanja: sa svima glasovima protiv jednoga... MLAD GOSPODIN: Taj jedan je od one pijanice. ASLAKSEN: Sa svima glasovima protiv jednoga, koji je od one pijanice, ovaj graanski zbor proglaava kupalinog lekara doktora Tomu Stokmana za narodnog neprijatelja. (Uzvici i znaci odobravanja) Da ivi nae staro estito graanstvo! (Odobravanje) Da ivi na estiti, odluni, predsednik optine, koji je sa toliko estitosti uguio u sebi glas krvi! (Viu Ura) Zbor je zakljuen. BILING: iveo predsednik! CELA GOMILA: iveo tampar Aslaksen! STOKMAN: Petra, daj mi eir i kaput. Kapetane, imate li mesta za putnike u Novi svet? HORSTER: Za vas i vau porodicu nai e se mesta, gospodine doktore. STOKMAN (dok mu Petra pomae da obue gornji kaput) Dobro!... Hajde, Katarina! Hajde, deco!... (Uzme svoju enu pod ruku) GA STOKMAN (tiho) Dragi Tomo, da proemo zadnjim stepenicama. STOKMAN: Kakve zadnje stepenice, Katarina! (Viim glasom) uete vi o narodnom neprijatelju pre nego to on otrese prainu ea svojih nogu! Ja vam ne velim po vaem hrianskom moralu: Pratam vam, jer ne znate ta radite. ASLAKSEN (viui) To je bogohuljenje, gospodine doktore! BILING: Jeste, odista - to je prelo meru. JEDAN GRUB GLAS: ta, jo nam i preti?

PODBADAKI GLASOVI: Razbijte mu prozore! Da mu pravimo maju muziku! Izvidite ga! (Zvidanje i itanje i divlja dreka. Stokman ide sa svojima ka izlazu. Horster im kri put) SVETINA (vie za njima) Ua! Narodni neprijatelj! Narodni neprijatelj! Narodni neprijatelj! BILING (dok je sreivao zabeleke) Bogami, veeras bi bilo malo opasno piti pun kod doktora. (Gomila se gura ka izlazu. Graja se prenosi napolje. Sa ulice se uju uzvici Narodni neprijatelj! Narodni neprijatelj) (Zavesa)

IN PETI Soba za rad doktora Stokmana. Uz zidove police za knjige i ormani sa raznim aparatima. U pozadini izlaz za predsoblje. Spreda ulevo, vrata sobe. Na desnom zidu dva prozora, na kojima su sva okna polupana. Nasred sobe pisai sto, pokriven knjigama i hartijama. Soba u neredu. Prepodne. POJAVA PRVA Stokman, zatim ga Stokman. STOKMAN (stoji pognut pred ormanom i arka tapom pod njim: najzad izvue jedan kamen ispod njega) STOKMAN (govorei kroz otvorena vrata sobe) Katarina, evo jo jedan! GA STOKMAN (iz sobe) O, nai e ih jo dosta. STOKMAN (mee kamen na gomilu drugih koji su ve na stolu) Ovo u kamenje uvati kao svetinju. Neka ga Ajlif i Morten gledaju svaki dan, a kada umrem, ostaviu im ga u naslee. (arka ispod jedne police za knjige) Zar devojka nije bila kod stakloresca. GA STOKMAN (ulazei) Bila je, ali on veli ne zna hoe li danas moi doi. STOKMAN: Videe. Taj ne sme da doe. GA STOKMAN: Tako misli i devojka: stid ga je, veli, od suseda. (Govori u sobu) ta hoe, Randina? Ah da! (Ue u sobu i odmah se vrati na scenu) Evo, dobio si jedno pismo. STOKMAN: Da vidim. (Otvori ga i ita) A, tako. GA STOKMAN: Od koga je? STOKMAN: Od gazde. Otkazuje nam stan. GA STOKMAN: Ta nije moguno? On, tako krasan ovek... STOKMAN (gledajui u pismo) Veli da nema kud! On to ne ini rado, ali ne moe drukije zbog svojih sugraana... s obzirom na javno mnenje... kae da zavisi od drugih... da ne sme da se zameri nekim ljudima od uticaja. GA STOKMAN: Eto vidi, Tomo! STOKMAI: Da, vidim. Svi do jednoga su kukavice, nijedan ne sme nita, iz obzira prema svima ostalima. (Baci pismo na sto) Ali, ne mari nita. Sad emo u Novi svet, a posle... GA STOKMAN: Jest, Tomo, ali jesi li ti razmislio dobro o tom iseljavanju?

STOKMAN: Zar ovde da ostanem... ovde gde su me kao narodnog neprijatelja vezali za sramni stub, gde su me igosali, prozore mi polupali. Pa, pogledaj ovamo, Katarina, evo ovde su mi probuili rupu na kaputu. GA STOKMAN: O, o! A to ti je jo najbolji kaput! STOKMAN: Nikada ne treba oblaiti svoje najbolje odelo kad ovek ide da se bori za slobodu i istinu. Najzad, to ne ini nita: ali da se ta rulja usudila kidisati na mene kao da je meni ravna - to ne mogu preboleti. GA STOKMAN: Tako je. Svi su se prema tebi ponaali nitkovski Ali zar ba moramo zbog toga sasvim da napustimo na zaviaj? STOKMAN: Misli li ti, Katarina, da je u drugim varoima svetina manje glupa nego ovde? Ah, ta svetina je gotovo svuda od iste bagre. (Hodajui goredole) Da mi je eamo znati, ima li tamo preko mora kakva prauma ili kakvo malo ostrvo u Tihom okeanu koje bi se moglo jevtino kupiti... POJAVA DRUGA Preanji, Petra (dolazi iz sobe za stanovanje) GA STOKMAN (spazi je) Zar ti ve iz kole? PETRA: Da. Otkazali su mi slubu. GA STOKMAN: Otkazali? STOKMAN: Dakle i tebi! PETRA: Da. Gospoa Bu mi je otkazala, te sam mislila da je najpametnije da odmah i odem. STOKMAN: Dobro si uradila, dete moje. GA STOKMAN: Ko bi rekao da e gospoa Bu biti tako zla. PETRA: O, majko, gospoa Bu nije tako rava: jasno sam videla koliko joj je bilo ao: ali veli, nije mogla drukije. STOKMAN (trljajui ruke i smeei se) Nije mogla drukije! Divota! GA STOKMAN: uti!... ini mi se, neko je u hodniku. Idi vidi, Petra! PETRA (otvarajui vrata) A, vi ste, gospodine kapetane. Izvolite, molim. POJAVA TREA Preanji, Horster (iz predsoblja) HORSTER: Dobro jutro! Ba sam mislio: mora malo banuti do njih da vidi ta rade. STOKMAN (tresui mu ruku) E, to je lepo od vas. GA STOKMAN: Srdano vam hvala i ovom prilikom, gospodine kapetane, to ste nas dopratili do kue. PETRA: Ali kako ste se samo vivratili kui? HORSTER: O, vrlo lepo. Ta ja nisam ba od onih najslabijih ljudi, a ljudi su ovde veinom junaci samo na jeziku. STOKMAN: Eh, taj kukaviluk - pa da se ovek ne ljuti? Pogledajte ovamo, da vam pokaem neto. Vidite, tu lee sve kamenice koje su nam bacili kroz prozore. Pogledajte samo! U celoj gomili samo dva valjana, zamana, ubojna kamena, sve drugo sami kamici za praku. HORSTER: No, ovoga puta, doktore, to i jeste bilo najbolje za vas.

STOKMAN: Zacelo da je. Ali ipak mi je krivo: jer doe li jednom do ozbiljne guve, videli biste kako bi celo javno mnenje pognulo glavu! Kad polazite na more, kapetane?... HORSTEN: Hm! Pa to je ba ono o emu sam hteo da govorim s vama, doktore. STOKMAN: Dakle? Da se nije s laom to desilo? HORSTER: A, ne: nego stvar je u tome da ja ne putujem njome. PETRA: Nije vam, valjda, otkazana sluba? HORSTER (s osmejkom) Jeste!... PETRA: Dakle i vama. GA STOKMAN: Eto, vidi, Tomo! STOKMAN: I to sve istini za ljubav! He, da sam to samo mogao i slutiti... HORSTER: Nemojte se samo dalje estiti zbog tota: nai u ja opet mesto kod drugog brodovlasnika. STOKMAN: I to ini taj veliki trgovac Vik, ovek imuan, koji ni od koga ne zavisi. Sramota! HORSTER: On je inae shroz poten ovek: i sam mi ree da bi me rado i dalje zadrao kad bi samo smeo... STOKMAN: Ali, veli, ne sme - naravno! HORSTER: On mi ree da je to stvar tugaljive prirode kao ovek pripada jednoj partiji... STOKMAN: Onda je taj poteni ovek rekao pravu istinu. Takva jedna partija je kao moralna pumpa za sisanje, koja malopomalo... potpuno iscrpe pamet i savest. Otuda to mnotvo praznoglavaca. GA STOKMAN: Ali, Tomo! PETRA (Horsteru) Da nas niste dopratili do kue, moda ne bi dolo do toga. HORSTER: Ni najmanje se ne kajem za to, draga gospoice. PETRA (prui mu ruku) Koliko smo vam zahvalni! HORSTER (doktoru) Da, hteo sam vam jo i ovo rei: ako doista mislite putovati, ja bih vam savetovao neto drugo... STOKMAN: Dobro, samo ako moemo to pre otii odavde. GA STOKMAN: utite! ini mi se da neko lupa na vrata. PETRA: To je zacelo stric. STOKMAN: Aha! (Vikne) Slobodno! GA STOKMAN: Slatki Tomo, obeaj mi, molim te, da e... PREDSEDNIK (dolazei iz predsoblja, na vratima) A, ti si u poslu. Onda bolje da... STOKMAN: Ne, ne, ui samo. PREDSEDNIK: Ali, ja sam hteo s tobom da govorim u etiri oka. GA STOKMAN: Mi idemo za to vreme u drugu sobu. HORSTER: A ja u docnije opet doi. STOKMAN: Ne, idite i vi s njima, kapetane: imau jo neto da vas zapitam. HORSTER: Dobro, onda u priekati. (Ode za gospoom Stokman i Petrom u dnevnu sobu) POJAVA ETVRTA Stokman, predsednik optine, docnije gospoa Stokman. PREDSEDNIK (ne govori nita, ali kriom gleda na razbijene prozore) STOKMAN: Je li, kod nas je ovde i suvie svee. Metni eir na glavu.

PREDSEDNIK: S tvojim doputanjem (Metne eir na glavu) Sino sam nazebao... STOKMAN: Tako? A bilo je tako toplo... PREDSEDNIK: alim to mi nije bilo u vlasti da spreim te sinone izgrede. STOKMAN: Ima li jo to da mi kae? PREDSEDNIK (vadei veliko pismo iz depa) Imam da ti predam ovaj akt kupaline uprave. STOKMAN: Moj otkaz? PREDSEDNIK: Da! Od dananjega dana. (Metne pismo na sto) ao nam je, ali - iskreno da ti priznam - zbog javnog mnenja nismo mogli drukije. STOKMAN (sa osmehom) Niste mogli drukije! Tu sam frazu danas kanda ve uo. PREDSEDNIK: Molim te, budi naisto sa svojim poloajem: od danas, ti se ovde u mestu ne moe vie nadati lekarskoj praksi. STOKMAN: Ta neka avo nosi praksu! Ali otkuda ti to zna tako pouzdano? PREDSEDNIK: Od Udruenja sopstvenika kua cirkulie lista od kue do kue: u njoj se pozivaju svi dobri graani da tvoju lekarsku pomo vie ne trae: i budi uveren da nijedan domain ne sme odrei svoj potpis: prosto - ne sme. STOKMAN: A, u to ne sumnjam. Pa ta dalje? PREDSEDNIK: Kad bih smeo da ti dam savet, ja bih ti preporuio da na neko vreme ode odavde. STOKMAN: I ja sam ve na to pomiljao. PREDSEDNIK: Dobro. I kad bi se ti, posle estomesenog promiljanja i svestranog i zrelog razmiljanja mogao odluiti da sa nekoliko rei izjavi svoje aljenje i prizna svoju greku... STOKMAN: Onda, misli, da bih moda bio vraen u slubu? PREDSEDNIK: Moebiti: ne bi bilo sasvim nemoguno. STOKMAN: Lepo: ali javno mnenje? Pa vi zbog javnog mnenja ne smete... PREDSEDNIK: Javno je mnenje vrlo prevrtljiva stvar. I, otvoreno priznajem, za nas je od osobite vanosti da takvo priznanje od tebe dobijemo. STOKMAN: A, u to ne sumnjam. Ali, do vraga, zar se ti vie ne sea ta sam ti rekao o takvim spletkama. PREDSEDNIK: E, tada je tvoj poloaj bio mnogo povoljniji, tada si smeo pretpostaviti da ima za sobom ceo grad. STOKMAN: A sada mi sedi za vratom... (Plane) Neu, pa makar mi se i sam neastivi sa svojom babom popeo na lea... Nikada, nikada, velim. PREDSEDNIK: Ko je decom optereen, ne sme tako da radi, Tomo! STOKMAN: Ja da ne smem! Ima samo jedna stvar koju ne sme initi slobodan, poten ovek: a zna li ta?... PREDSEDNIK: Ne znam. STOKMAN: Naravno! A kako bi i znao! Evo da ti ja kaem. Slobodan poten ovvk ne sme raditi kao nitkov. PREDSEDNIK: Vrlo pametno reeno! Kad ne bi bilo nikakvog drugog objanjenja za tvoju tvrdoglavost... STOKMAN: Drugog objanjenja... ta si time hteo rei? PREDSEDNIK: Zna ti vrlo dobro ta ja mislim. Ali kao brat i kao razborit ovek, ja ti savetujem: ne uzdaj se suvie u izglede i nade, koje vrlo lako mogu da omahnu. STOKMAN: Ali na ta ti upravo cilja kad tako govori.

PREDSEDNIK: Misli da u ti verovati da ne zna ta je koar Kil naredio u svom testamentu? STOKMAN: Znam samo toliko da e ono malo njegova imanja pripasti zadubini u korist starih siromanih zanatlija. Ali ta se to mene tie? PREDSEDNIK: Pre svega, ovde ne moe biti rei o ono malo imanja. Koar Kil je prilino imuan ovek. STOKMAN: O tome nisam imao ni pojma. PREDSEDNIK: Hm!... Odista nisi!... Ti, dakle, nisi imao pojma o tome da e dosta znatan deo njegova imanja pripasti tvojoj deci, a ti i tvoja ena da ete do smrti uivati prihod od toga imanja. Zar tebi o tome nije nita govorio? STOKMAN: Nije, odista nije!... Naprotiv: neprestano se vajkao kako plaa uasno veliki porez. Ali zna li ti to ba pouzdano, Petre? PREDSEDNIK: Znam iz najpouzdanijeg izvora. STOKMAN: Boe!... Pa to je onda Katarina obezbeena!... Deca isto tako! Moram i njoj to javiti... (Vie) Katarina, Katarina. PREDSEDNIK (zadravajui ga) uti, nemoj joj jo nita govoriti. GA STOKMAN: (otvarajui vrata) ta eli, Tomo? STOKMAN: Nita, nita, idi samo. STOKMAN (hodajui tamoamo) Obezbeeni!... Obezbeeni... svi obezbeeni, i to do smrti! Ah, kako se ovek osea prijatno kad zna da su i on i njegova porodica obezbeeni. PREDSEDNIK: Ali ba ti to nisi. Koar Kil moe svakog trenutka ponititi testament. STOKMAN: A, nee on to uiniti. Taj se dobri ia raduje kao malo dete to sam tebe i tvoje visokoumne prijatelje malo utinuo. PREDSEDNIK (zaudi se i pogleda Stokmana ispitivakim pogledom) Aha! Time se objanjava mnogo tota. STOKMAN: A ta to?... PREDSEDNIK: Dakle, cela je stvar bila samo proraunata ujdurma! Oni estoki, bezobzirni napadi koje si ti - u ime istine - naperio protiv lanova gradske uprave... STOKMAN: Pa? PREDSEDNIK: Dakle, sve to nije bilo nita drugo do ugovoreno oduenje za testament onoga matorog, osvetoljubivog Mortena Kila! STOKMAN (kao zapanjen) Petre!... Ta ti si najvei plebejac koga sam ikada video u ivotu. PREDSEDNIK: Meu nama je sve svreno! Tvoj je otkaz definitivan, jer sad se imamo ime boriti protiv tebe. (Ode) POJAVA PETA Stokman, zatim gospoa Stokman i Petra, docnije Morten Kil. STOKMAN: Pfuj, pfuj, pfuj! (Vie) Katarina, odmah da si izbrisala patos gde je on stajao! GA STOKMAN (u vratima sobe) Ali, Tomo, Tomo! PETRA (takoe u vratima) Tata, deda je ovde i pita moe li nasamo govoriti s tobom. STOKMAN: Moe, moe!... (U vratima) Izvolite, taste! (Morten Kil ue, Stokman zatvori vrata za njim) No, elite?... Izvolite sesti.

KIL: Neu da sedim. (Obazre se po sobi) Vrlo je lepo danas ovde kod vas, Stokmane. STOKMAN: Je l te?... KIL: Sasvim lepo - da... pa i svea vazduha imate: danas, jamano, ne trpite oskudicu u kiseloj materiji o kojoj ste jue govorili. Mora biti da vam je danas savest vrlo mirna. STOKMAN: I jeste! KIL: Mogu zamisliti! (Lupa se po prsima) A znate li vi i to to ja imam ovde? STOKMAN: Po svoj prilici takoe mirnu savest. KIL: A, neto mnogo bolje! (Vadi debelu lisnicu, otvori je i pokazuje neke hartije) STOKMAN (gleda ga zaueno) Akcije naeg kupatila? KIL: Vrlo ih je lako danas bilo dobiti. STOKMAN: Jeste li ih u varoi pokupovali? KIL: Koliko sam god imao gotovog novca. STOKMAN: Zaboga, dragi taste, sada kada je banja u tako oajnom stanju! KIL: Radite kao pametan ovek, pa e banja stei opet dobar glas. STOKMAN: Pa vi i sami vidite da ja inim sve to mogu, ali ljudi su ovde tako bezumni! KIL: Sino rekoste da najgori gad dolazi od moje koarnice. Kad bi to bilo istina, onda bismo i moj ded, i moj otac, i ja sam, kao tri anela smrti, morali godinama satirati varo. Zar vi mislite da u ja trpeti tu bruku. STOKMAN: Na alost, nee vam ostati nita drugo. KIL: No, hvala vam lepo! ujem da me svet zove matorim jazavcem. Ta jazavac je neka vrsta prljave ivotinje: ali pokazau ja tom svetu da nema pravo to me tako naziva. iveu i umreu kao ovek svetla obraza. STOKMAN: Pa ta ete raditi da to postignete? KIL: Vi, Stokmane, vi treba da me izvuete iz tog blata! STOKMAN: Ja? KIL: Znate li vi od kojeg sam novca pokupovao ove akcije? Kupio sam ih za novac koji sam bio namenio Katarini, Petri i vaoj deci. Jer, eto vidite, ostavljao sam tako pomalo na stranu. STOKMAN (plane) I na tako ta rasipate Katarinin novac? KIL: Jeste, sav taj novac lei sada u banji. I sad hou da vidim da li ste odista ba sasvim izgubili pamet, Stokmane. Ako vi jo i dalje budete ostali pri tome da one gadne ivotinje i tako dalje dolaze iz moje koarnice, onda e to znaiti isto kao kad biste kou svoje ene i svoje deice izneli na pazar. A tako to nee initi nijedan estit otac porodice, ako nije pomerio pameu. STOKMAN (hodajui goredole) Jest, ali ja to jesam, ja to jesam. KIL: Bogami, niste: kad se tie ene i dece. STOKMAN (zastavi pred Kilom) A to se niste najpre sa mnom dogovorili, dok jo niste kupili te trice? KIL: Sad je ve svrena stvar! STOKMAN (nemirno hodajui goredole) Kad u svoju stvar ne bih bio tako uveren!... Ali ja sam tako vrsto ubeen da imam pravo. KIL (njiui lisnicu) Ako i dalje ostanete tako suludi, onda ovo ne vredi mnogo. (Strpa lisnicu u dep) STOKMAN: Ta, do vraga, valjda e nauka znati pronai kakvo protivno sredstvo - kakvu predohranu. KIL: A, mislite onako neto to ubija ivotinjice?

STOKMAN: Da, to ubija, ili ih bar ini nekodljivim. KIL: Kako bi bilo da pokuate sreu sa otrovom za pacove? STOKMAN: A ta tu vazdan!... Ta ljudi ionako vele da je to samo uobraenje!... Da nije to doista samo uobraenje? Zar me neobavetena, tesnogruda svetina nije nazvala narodnim neprijateljem - zar mi ne htede gotovo zderati odelo s tela? KIL: I sve vam prozore polupala. STOKMAN: Pa onda ono drugo - dunosti prema porodici! Moram o tome govoriti s Katarinom: ona je u takvim stvarima vrlo stroga. KIL: To je lepo: posluajte samo savet pametne ene. STOKMAN (obrecne se na njega) Kako ste mogli samo tako glupo da radite! Katarinin novac da stavite na kocku, a mene da dovedete u ovaj uasni, muni poloaj! Kad vas tako gledam, ini mi se kao da vidim sutog avola. KIL: Onda bolje da idem otkud sam i doao. Ali za dva asa hou da imam odgovor hou ili neu. Ako bude neu, akcije e smesta u zadubinu, i to jo danas. STOKMAN: A ta e onda dobiti Katarina? KIL: Ni prebijene pare. (Vrata predsoblja se otvore, a napolju se vide Hovstad i Aslaksen) POJAVA ESTA Stokman, Morten Kil, Hovstad, Aslaksen. KIL: A gle, eno one dvojice! STOKMAN (gledajui u njih ukoenim pogledom) ta? ta? Jo se ueuujete da prekoraite moj prag? HOVSTAD: Dakako... ASLAKSEN: Jer, vidite, imamo s vama da razgovaramo o jednoj vanoj stvari. KIL (ape Stokmanu) Da ili ne... Kroz dva sata!.. ASLAKSEN (pogleda u Hovstada) Aha!... KIL (ode) STOKMAN: Dakle, ta elite od mene? Recite mi ukratko! HOVSTAD: Mogu misliti da se ljutite na nas zbog naeg ponaanja na zboru... STOKMAN: I vi to nazivate ponaanjem! Krasno ponaanje! U mojim oima je to nikakvo dranje, nitkovluk, sramota! HOVSTAD: Nazovite to kako vam je volja, ali nismo mogli drukije. STOKMAN: A niste ni smeli drukije! Je l te? HOVSTAD: Pa ba ako hoete... i nismo smeli... ASLAKSEN: A to ne rekoste ranije bar jednu re! Samo jedan mig gospodinu Hovstadu ili meni... STOKMAN: Mig?... O emu? ASLAKSEN: O onome to se iza toga krilo? STOKMAN: Ne razumem vas. ASLAKSEN (namignuvi poverljivo i sa osmehom na Stokmana) O, vi da ne razumete, doktore! HOVSTAD: Pa sad vie ne treba kriti... STOKMAN (pogledajui as u jednog as u drugog) Ali do vraga! ASLAKSEN: Smem li vas neto zapitati? Nije li va tast zareao po celoj varoi da

pokupuje sve akcije kupalita? STOKMAN: Kupovao je, dakle, akcije kupalita, pa... ASLAKSEN: Zar nije bilo pametnije da ste kome drugom poverili taj posao - nekome koji s vama nije u tako bliskom srodstvu? HOVSTAD: Pa onda, niste se morali pojavljivati pod svojim imenom. To nije niko morao znati da napadi na kupatilo potiu od vas. Zato se niste najpre sa mnom o tome sporazumeli, doktore? STOKMAN (ukoeno gleda preda se, kao da lu neto poinje bivati jasno, i preneraeno govori) Je li to moguno? ASLAKSEN (smeei se) Pa eto, uspeh je pokazao da je moguno! Ali, vidite, celu je stvar trebalo vetije udesiti. HOVSTAD: I jo neto: trebalo je da vie njih rade na tom poslu, jer to je vea druina, tim manje pada odgovornost na pojedinca. STOKMAN: (pribere se) Ukratko, gospodo, ta hoete vi od mene? ASLAKSEN: To e gospodin Hovstad umeti najbolje da kae. HOVSTAD: Ne, kaite vi, Aslaksene. ASLAKSEN: Pa dobro... Stvar je, dakle, u ovome sad kad znamo sve kako stoji, drimo da vam smemo Narodni glasnik staviti na raspolaganje. STOKMAN: Sad, dakle, smete?... A javno mnenje? Zar se ne bojite da e se protiv nas dii bura? HOVSTAD: Umeemo se mi energino odbraniti od te bure. ASLAKSEN: A vi, doktore, morate gledati da svoj preokret veto udesite. im va napad bude uinio svoje... STOKMAN: Hteli ste rei: im moj tast i ja za jevtin novac budemo akcije strpali u dep? HOVSTAD: Ta zaboga, ve poglavito iz naunih razloga vi ste duni uzeti upravu kupalpta u svoje ruke... STOKMAN: Razume se. Samo iz naunih razloga morao mi je onaj matori jazavac pokupovati akcije. Posle emo pomalo da krparimo oko vodovoda i da pomalo rijemo tamo po morskoj obali, a da varoku blagajnu ne staje ni prebijene pare... je l te? Nita lake na svetu: ta velite? HOVSTAD: Pa ja mislim, kad vam je Narodni glasnik za leima... ASLAKSEN: U slobodnom drutvu tampa je sila, gospodine doktore. STOKMAN: Zacelo: a i javno mnenje je to isto: a Udruenje sopstvenika kua, je l te, gospodine Aslaksene, njega ete vi uzeti na duu? ASLAKSEN: I njega i Drutvo umerenosti, ne vodite vi brigu. STOKMAN: Dobro, ali, gospodo, gotovo me je sramota da zapitam, ali, vaa nagrada za to? HOVSTAD: Nama bi, naravno, bilo najmilije kad bismo vam mogli pomoi bez ikakve nagrade. Ali Narodni glasnik stoji na malo labavim nogama: nikako da poe napred: a obustaviti list u ovo doba, kada visoka politika zadaje toliko posla - to nisam rad. STOKMAN: Sasvim prirodna stvar! To bi narodnog prijatelja kao to ste vi moralo neobino potresti. (Razjaren) Ali ja... ja sam narodni neprijatelj. (Hoda brzo po sobi) Gde mi je tap?... Kud sam, vraga, deo svoj tap? HOVSTAD: ta e to rei? ASLAKSEN: Ta valjda neete?

STOKMAN (zastane) A ako vam ja od cele svoje dobiti ne bih dao ni pare?... Vi znate da bogatai ne dree rado kesu. HOVSTAD: Ta vi bar znate da se pitanje o akcijama moe dvojako prikazati! STOKMAN: Da, vi ste taman takav ovek za taj posao: ako Narodnom glasniku ne priteknem u pomo, onda bi vam, jamano, cela stvar izgledala sumnjiva: vi ete me terati, goniti, gnjaviti kao... pas zeca! HOVSTAD: To je samo zakon prirode: svaka ivotinja trai od ega e iveti. ASLAKSEN (smeei se) Hrana se uzima onde gde se nae. STOKMAN: A vi pogledajte da li ete to nai tamo napolju. (Juri po sobi) Jer, zaista, sad u vam pokazati... (Nae jedan kiobran i mae njime) A?... Vidite li ovo... HOVSTAD: Valjda neete na nas kidisati! Molim vas, uzmite se malo u pamet s tim kiobranom. STOKMAN: Napolje, gospodine Hovstade. HOVSTAD (na vratima predsoblja) Jeste li vi ba sasvim poludeli? STOKMAN: Napolje, gospodine Aslaksene! Napolje kad vam kaem! ASLAKSEN (trei oko pisaeg stola) Lake, gospodine doktore, ja sam ovek slabunjav, ne mogu mnogo da podnesem. (Vie) U pomo! U pomo!... POJAVA SEDMA Stokman, Hovstad, Aslaksen, g-a Stokman, Petra, Horster dotre iz predsoblja, docnije Ajlif i Morten. GA STOKMAN: Ta za ime boga, Tomo, ta je to? STOKMAN (vitlajui kiobranom) Napolje, velim! HOVSTAD: Napad na ljude bez odbrane! Ja vas pozivam za svedoka, gospodine kapetane! (tukne brzo kroz predsoblje napolje) ASLAKSEN (zbunjen) Kad bih bar poznavao kuu... (Pobegne kroz dnevnu sobu) GA STOKMAN: Ta umiri se, Tomo!... STOKMAN (baci kiobran) Do vraga, ipak su mi umakli! GA STOKMAN: A ta su traili od tebe? STOKMAN: ue docnije. Sad imam da mislim na sasvim druge stvari. (Prie k stolu i pie na posetnici) Pogledaj ovamo, Katarina. ta pie ovde? GA STOKMAN. Tri krupna - neu. ta to znai? STOKMAN: I to e doznati docnije. (Prua kartu) Evo, Petra, neka devojka ovo odnese matorom jazavcu... to bre moe. Brzo, brzo! PETRA (izlazi s kartom u ruci u predsoblje) STOKMAN: No, ako danas nisam imao posla sa svim avolovim glasnicima, onda ne znam kad u imati. Ali u sada i ja naotriti svoje pero protiv njih i zamoiti ga u sire i u. GA STOKMAN: Ali ipak emo na put, Tomo! PETRA (vraa se) STOKMAN: ta je, Petra?... PETRA: Poslala sam je! STOKMAN: Dobro!... Mi emo, veli, na put?... Ne, neemo! Ostajemo gde smo, Katarina. PETRA: Ostajemo?

GA STOKMAN: Ovde u mestu? STOKMAN: Da, ovde, ba ovde na bojitu! Ovde treba boj da se bije: ovde hou da pobedim. im mi kaput bude zakrpljen, idem da traim stan: jer za zimu moramo imati krov nad glavom. HORSTER: Stan vam mogu ja ponuditi. STOKMAN: Vi? HORSTER: Dakako: u mojoj kui ima dosta mesta: a sem toga, ja gotovo nikad nisam kod kue. GA STOKMAN: Ah, ba je to lepo od vas, gospodine kapetane! PETRA: Od srca vam hvala! (Stiska mu ruku) STOKMAN (tresui mu ruku) Hvala! Hvala, dragi prijatelju! Tu sam brigu, dakle, skinuo s vrata. Jo danas idem na posao. O, Katarina, ovde ima tako beskrajno mnogo da se radi! Ali dobro je to mi sve moje vreme stoji na raspolaganju: da, jer - evo gle - dobio sam otkaz kao banjski lekar. GA STOKMAN (uzdiui) Ta da, tome smo se ve mogli nadati. STOKMAN: I sad hoe da mi oduzmu i lekarski praksu. Pa neka! Sirotinju u svakako zadrati: blagi boe, ta njoj sam najvie potreban. (Sedne kraj stola) Ah, hodi ovamo, Katarina, i pogledaj kako sunce danas lepo sija. Pa onda ovaj divni svei proleni vazduh to struji ovamo u sobu. GA STOKMAN: Jeste, Tomo, samo kad bi se moglo iveti od suneva sjaja i prolenog vazduha! STOKMAN: The, tedeemo pomalo i skomraiti, pa e se moi. To mi je najmanja briga. Nego mene drugo neto pee: to ne poznajem nijednoga slobodnog, duhovnog otmenog oveka koji bi bio voljan da nastavi moju borbu protiv lai. PETRA: O, tata, ti ima jo toliko vremena pred sobom za to!... A, evo ve i dece. AJLIF I MORTEN (ulaze kroz predsoblje) GA STOKMAN: Zar danas nemate kole?... AJLIF: Imamo, ali su nas za vreme odmora izbili drugi aci. MORTEN: Nije istina: mi smo njih izbili. AJLIF: Da, i tada nam uitelj ree da bismo bolje uradili kad bismo nekoliko dana ostali kod kue! STOKMAN (pucajui prstima i skaui od stola) Sad znam ta u! Jest, jest, sad znam! Neete vi meni vie ni zakoraiti u kolu. DEACI: Neemo vie u kolu! GBA STOKMAN: Ali, za ime sveta, Tomo! STOKMAN: Nikada vie! Sam u vas ja uiti, to jest, neu vas uiti svima onim kolskim triarijama... MORTEN: Ura!.... STOKMAN:... ne, hou da vas vaspitam da budete slobodni otmeni ljudi!... A ti, Petra, ti e mi u tome pomagati. PETRA: Hou, tata, drage volje. STOKMAN: A kolu emo udesiti u dvorani u kojoj su me proglasili za narodnog neprijatelja... A to se tie pitomaca, moram ih imati bar dvanaest. GA STOKMAN: Toliko ih ovde u varoi nee nakrpiti. STOKMAN: Videemo ve. (Deacima) Poznajete li vi kakve mangupe - ali onakve, prave adrapovce?

MORTEN: O, tata, ima ih i suvie! STOKMAI: Izvrsno!... Dela dovedi mi nekoliko takvih primeraka. Hou jednom da pokuam sreu s bitangama, i meu njima se moe nai pokoja izvrsna glava... MORTEN: Pa ta emo raditi kad postanemo slobodni otmeni ljudi? STOKMAN: Onda ete, deco, sve partijske voe, te gadne vuke, odjuriti tamo daleko na Zapad! (Ajlif pravi malo sumnjivo lice. Morten skae po sobi i vie Ura) GA STOKMAN: Ah, Tomo, samo da ti vuci tebe ne najure! STOKMAN: Lupeta kojeta, Katarina! Mene da najure! I to sada kad sam najjai ovek u gradu. GA STOKMAN: Najjai sada? STOKMAN: Da: jer sada smem da izgovorim krupnu re: sad sam najjai ovek na svetu. MORTEN: Ali, tata! STOKMAN (tie) Pst! Jo ne smete o tome glasno govoriti: ali ja sam uinio jedno veliko otkrie. GA STOKMAN: Zar opet? STOKMAN: Dabome! (Prikupi sve oko sebe i go vori il poverljivo) Vidite li, stvar je u ovome: Najjai ovek na svetu je onaj koji je - sam! GA STOKMAN (grese glavom smeei se) O, o, dragi moj Tomo. PETRA (uhvativi ga s poverenjem za ruke) Oe!... (Zavesa)