Посл. изм. 19. 12. 2016.

ИСТОЧНОХЕРЦЕГОВАЧКИ (ХЕРЦЕГОВАЧКО-КРАЈИШКИ) ДИЈАЛЕКАТ

Међу српским дијалектима херцеговачко-крајишки (Х-К) има најпространије подручје, а уједно и

најмање компактно, што је последица великих миграционих покрета који се везују за доба турских освајања,
односно турске владавине. Матична област овог дијалекта била је на југу његове садашње територије.
Заузимала је северозападну половину Црне Горе и Херцеговину до доњег и средњег тока Неретве заједно сa
одговарајућим приморским одсеком. Током миграција носиоци овог дијалекта расули су се по западној
Србији, по многим крајевима у Босни, понајвише северозападној, по северној Далмацији, Хрватској,
Славонији и Барањи.

Прозодијске особености

Акцентуација је иста као и у Ш-В дијалекту ( 1, 2, 3, 4), с тим што је преношење акцента
на проклитику у Х-К дијалекту чешће (za3 vjereni5ka, gle1da5 i3 slu{a5, ni3 brat ni3 ma5jka).
У Х-К дијалекту такође се боље чувају послеакценатске дужине, које могу да стоје на
свим слоговима иза акцента, а могуће су и секвенце од два или три дуга слога.

Вокализам

Вокалски систем овог дијалекта исти је као и у Ш-В дијалекту (/a/, /e/, /и/, /о/, /у/ + /r6/).
Полугласник је дао /а/, а /l6/ > /у/.
Рефлексација јата прилично је компликована. Основна вредност је (и)је, али на
његову конкретну реализацију могу утицати квантитет, акценат и суседни гласови.
Рефлекс дугог јата јавља се у две варијанте, у архаичнијој једносложној и новијој
двосложној: vje2k или vi(j)ek, bje4la или bi(j)ela, pri1povje5s(t) или pri1povi(j)es(t). У
рефлексима дугог јата /ј/ се понекад изговара потпуније, понекад слабије, а некада
потпуно изостаје. Познато је да западнији и северозападни говори чешће чувају
једносложни изговор, док је двосложна варијанта обичнија на југу и југоистоку. Рефлекс
кратког јата је је, при чему долази до јотовања претходног консонанта: (1) qepo3ta,
we3ma~ki5; (2) }e1rat, |e3vo5jka; (3) s4e1me, i3z4ede5m, }e3panica; (4) pqe1va5m, bqe1`i, vqe1tar,
mqera. Ниједна од ових промена није остварена у свим говорима овог дијалекта. Промене
под (1) готово су свуда спроведене, оне под (2) познате су већини говора, док су арее
промене споменуте под (3) и (4) нешто уже. У многим говорима извршено је јекавско
јотовање денталних консонаната тамо где је између тих гласова и јата стајало првобитно
/в/, које је у тим говорима слабо и склоно губљењу (me3|ed, s4e3dok, }etat).
У групи *rĕ рефлекс кратког јата прво је био је (према сведочењу писаних споменика
из првих векова након замене јата), а доцније је та група упрошћена у ре (re1zati,
pre3laziti). Међутим, у примерима где је ова група подељена границом слога, у многим
говорима изостаје ово упрошћење (go3rjeti, starje3{ina). Неки примери могу се
објаснити аналогијом (према bri1(j)eg јавља се brje1govi).

1
 Дати говори познају низ икавизама, фонолошких и морфолошких, као и лексичких
екавизама, карактеристичних и за З-С дијалекат (si1jati, sta3riji; di1o, tr4pio; biqeg;
cesta, celiva, obe}ati, zenica...).
* У неким босанским говорима и у Дубровачком приморју дуго /а/ је померено уназад, а понекад је и
нешто заокружено. У говору Дубровника долази и до скраћивања дугог /r6/.
* У говору Вареша у неколико примера сачувано је уо као рефлекс за дуго /l6/ (жуоч).

Честа је редукција неакцентованих вокала, нарочито постакценатског /и/; најјача је на

северозападу.
Консонантизам

За највећи део овог дијалекта, и то пре свега за већину говора православног

становништва карактеристичан је следећи систем струјних сугласника и африката: /ц/, /з/,
/с/; /џ/, /ч/, /ж/, /ш/; /ћ/, /ђ/, /z4/, /s4/. Примећујемо ликвидацију /ф/ (обично се замењује са /в/)
и /х/ (> ø, /ј/, /в/ или /к/) и појаву /z4/ и /s4/.
С друге стране, у највећем делу муслиманских говора у Босни и Херцеговини, сматра
се, постоје фрикативи /ф/ и /х/, али је укинута опозиција између африката /ч/ и /ћ/ (своде се
на један меки глас) и /џ/ и /ђ/ (такође), што се бележи и у говору православаца и католика
који живе у непосредном суседству с муслиманима. Истраживачи скрећу пажњу и на
одсуство /z4/ и /s4/ у неким муслиманским говорима, али и неким другим (делимично
западна Босна, северозападна историјска Србија и др.).
У неким говорима – у говору Дубровника и појединим (обично муслиманским)
говорима на подручју Босне и Херцеговине сонант /љ/ изједначен је са /ј/.
* У говору Дубровника јавља се и африката /s/, финално -м даје -н или се чак слива с претходним
вокалом у назални вокал (гледам>гледан, руком>рукон или рукo8); /х/ и /ф/ се чувају доследно; јекавско
јотовање врши се по правилу само код /л/ и /н/, а укинута је и опозиција између /ч/ и /ћ/ и /џ/ и /ђ/.
* У појединим првобитним говорима источне Босне јављају се групе шћ и жђ као рефлекс *sk’, *st’
(>шћ), односно *zg’, *zd’ (>жђ); дентални и лабијални сугласници по правилу нису захваћени новим и
најновијим јотовањем, па чак ни специјалним (дојде); јавља се и редовна супституција /ф/ са /п/. У говорима
претежно западно и северозападно од Сарајева могу се наћи и примери */d’/>/j/ (меја, слаји, туји...).
У готово свим говорима ж прелази у р у одговарајућим презентским облицима
глагола моћи (море, мореш...).

Морфолошке особине

На југу и југоистоку налази се пространа ареа у којој су Д, И и Л множине изједнaчени

и завршавају се на -ма (дрвима, женама). На ову ареу наслања се зона сличних
изједначења, али с наставком -м (дрвим, женам), већином код католика и муслимана у
деловима тока реке Неретве и горњег тока Босне. Даље ка северу и северозападу налазимо
сачуване у већој или мањој мери старе облике падежа: Г мн. с наставком -ø (qe1{wi5k,
ja1bu5k), Д мн. типа krmkom, ribam, И мн. као pre3d vra5ti, ribami, те Л мн. на -и(ј)ех, -
и(х), -а(х): po zubi(j)e, po ple}i, o `e3na. Забележени су и случајеви проширивања
употребе -ами на Д и Л мн., такође и појава -и(ј)е(х) у И мн. међу свеције(х).
Алтернaција К:Ц у Д и Л јд. именица друге врсте овде се по правилу чува, и то чак
доследније него у стандардном језику, тако да се и код личних имена јављају облици као
Анци.

2
 Двосложна хипокористична образовања мушког рода са дугоузлазним акцентом имају
најчешће Н јд. на -о (\u4ro). У јужнијим и југоисточнијим пределима мењају се као
именице прве врсте (Г јд. \u4ra, Д-Л јд. \u4ru), док у осталим крајевима у косим
падежима налазимо облике по другој врсти (Г јд.\u4re5, Д-Л јд. \u4ri).
Аорист је готово у свим овим говорима жив, док је имперфекат у употреби већином на
истоку и југу, па и у сарајевској зони.
У различитим локалним говорима налазимо инфинитив са завршним -и или без њега
(писати, острићи или писат, острић).
Готово на целокупној територији овога дијалекта постоје у И јд. м. и с. р. и у Г, Д, И и
Л мн. придевско-заменичке промене наставци тврдих основа с елементом -*ě-, а не са -и-
(Г мн. мои(ј)е(х), И мн. ти(ј)ем итд.)

Лексичке особине

У приморским крајевима приметан је романски утицај, у Босни и Херцеговини,

нарочито код муслимана, турски, а у Хрватској, пре свега у крајевима који су припадали
Војној граници, немачки.
***
Цело подручје Х-К дијалекта обухваћено је поступним прелазом између
најјугоисточнијег типа и најсеверозападнијег, што у извесном смислу изненађује.
Нарочито изненађује то што у северозападној и прелазној зони овог дијалекта (које су
настале миграцијама) нема исцепканих ареала особина донетих из разних крајева. Како је
онда настало такво стање? У обзир долазе углавном три одговора: а. пресељеници су
потекли из предела чији је говор био различит од онога у југоисточној области; б. разлике
су настале после пресељења; в. у особеностима северозапада огледају се трагови
дијалекатског супстрата те области, или можда плод утицаја садашњих суседа (овај
одговор је у суштини специјалан случај другог одговора). Чини се да прва два садрже зрно
истине које доприноси објашњењу.
Није лак задатак поделити Х-К дијалекат на мање јединице будући да се изоглосе
ретко када поклапају. Начелно се могу издвојити један југоисточни и један северозападни
ареал, као и једна прелазна зона између њих (углавном у деловима Босне, у Славонији и
Барањи, донекле и у централној Херцеговини и северозападној Србији).

Северозападни Х-К говори

У говорима северне Далмације, Лике, Кордуна, Горског Котара и на западу Босанске

Крајине присутне су следеће особине:
1. промена -ао у -а (pla1ka5);1
2. обично е-, не је- поглавито у облицима помоћног глагола (есмо и сл.) и у броју
едан;

1
Такав резултат контракције долази и у неким говорима црногорске Херцеговине. Оваква контракција
плод је новијег развоја, свакако из доба после великих миграција српског живља. Тачније би било рећи да су
иновације остварене у заједничком ареалу са једним, односно другим суседом.

3
 3. честа десоноризација звучних опструената на крају речи (нош, Бок);
4. често /у/ место /о/ у суседству назалног сонанта (нућ, куњ); (Једино особина под 1.
има апсолутни карактер, а остале побројане у начелу су факултативне.)
5. једносложни рефлекс дугог јата (што је познато и неким мањим енклавама у
разним деловима Х-К дијалекта);
6. углавном у Лици: -ајес, -ајс, -аес код бројева (једанајес, једанајс, једанаес);
7. често претварање, по правилу асимилативне природе, једних неакцентованих
вокала у друге (иљеда, осом); (Ова појава има шире ареале, изгледа све до Врбаса.)
8. делимично чување старих падежних наставака у И и Л (женами, по селије),
понегде и у Д мн. (крмком). (И овај изоморф простире се до Врбаса.)

***
Милан Драгичевић је утврдио да говор личких јекаваца има низ заједничких
особина са говорима централне Херцеговине, по којима се разликују од говора
источне Херцеговине, што иде у прилог тумачењу да су пресељеници потекли из
предела чији је говор био различит од онога у југоисточној области.

централна Херцеговина и Лика источна Херцеговина

1. дуго јат најчешће > је дуго јат > ије

2. углавном нема јекавског јотовања сасвим је обично
лабијала
3. десоноризација финалних сугласника /
4. акц. ликови: ~i3ta5mo; go1lubo5va5 ~ita4mo; golubo4va5
5. хип. типа Ђуро имају II декл.: Ђуре, имају I декл.: Ђура, Ђуру...
Ђури...
6. присвојни придеви на -ин: Перин присвојни придеви на -ов: Перов
7. хипокорист. ж.р. Pe1ra, Ma1ra /
8. нема енклитике ви постоји
9. не користи се имперфекат живо се употребљава
10. приповедачки инфинитив приповедачки императив
11. не постоји облик уђаши познат је датом говору

Југоисточни Х-К говори

У говорима северозападне Црне Горе са невеликим суседним пределима у

Херцеговини и у србијанском Полимљу факултативно се јављају следеће особине:
1. јекавско јотовање лабијала;
2. прелазак /љ/ у /ј/ иза лабијала (пјувати);
3. алтернација финалног /ћ/ у /ј/ (пој, гој, ној);
4. употреба месног А наместо И и Л (Живи под планину, Живи у Подгорицу).

Следеће особине захватају говоре западне Србије (предео од Дрине у подножју Таре до
чачанског краја):

4
 1. збирни бројеви на -оро, а не -еро;
2. Д и Л јд. личних заменица имају -е (мене, тебе);
3. /х/ у наставцима прелази у /к/ или /г/;
4. чувају се дужине које нису настале померањем старог дугосилазног акцента
(ba1ba5ma, ga1zi5ti, ze3lenka5st).
Особине које се јављају и у говорима Црне Горе и у говорима Херцеговине јесу:
1. жива употреба имперфекта;
2. прелазак зј у жђ, односно /ђ/, аналошки (кођи, уђаши). (Ова друга особина може се
срести у неким енклавама по Босни.)

Особине које обједињују говоре Црне Горе с онима у источној Херцеговини и с онима
у западној Србији, али без северозападне Србије (Подриње низводно од Бајине Баште)
јесу:
1. лик s4e3kira, а не si3kira;
2. хип. типа Јово мењају се по првој врсти;
3. чува се дативна заменичка енклитика ви, а често и акузативна ве, али не и дативна
енклитика ни;
4. акценатски тип ~ita4mo, ide4te;
5. уз глагол питати објекат је у А, а не у Г.

На тлу Црне Горе и Полимља, али и у разним деловима Босне јавља се облик стио (<
хтео).
У говорима дуж источне границе Х-К дијалекта, а то су говори Црне Горе, западне
Србије без северозападне, источне Славоније и Барање јавља се можеш, а не мореш.

Разлике између говора западне и северозападне Србије

западна Србија северозападна Србија

неђеља недиља
Д јд. мене Д јд. мени
преовлађује: s4e3kira si3kira
~ita4mo ~i3ta5mo
/х/ се у наставцима замењује са /к/ и /г/ губи се
-ст губи -т чува се
можеш можеш, мореш
s4e1me, i3z4ede5m sje1me, izje3de5m
s4e3dok, }etati svje3dok, cvje3tati
ba1ba5ma, ze3lenka5st /
I декл.: Ђура, Ђуру...; Јовов II декл.: Ђуре, Ђури...; Јовин
факултативно се јавља зам. енклитика 2. /
л. Д мн. ви