УВОД

Дијалектологија, дијалекти и стандардни језик

Дијалектологија (грч. diálektos према dialégein ̒разговарати’ + -logía ̒знање’, logós ̒реч’)
је наука о дијалекту и дијалектима. Али, шта је тачно дијалекат?
У свакодневној употреби, дијалекат се неретко схвата као супстандардна, ниско
вреднована, често рустикална форма језика, обично повезана са сељаштвом, радничком
класом или другим групама које не уживају престиж у друштву. Он се неретко
поистовећује с акцентом, који је само једно од обележја регионалног језичког варијетета.
Поред тога, овај термин се користи и за означавање говорних језичких идиома (нарочито
оних који се говоре у изолованим деловима света) који немају писану варијанту. На
послетку, дијалекат се често сматра некаквим одступањем (често погрешним) од норме,
одступањем од исправне или стандардне форме језика.
Поједини дијалектолози пак полазе од тога да су сви говорници говорници барем
једног дијалекта и да је стандардни језик исто толико дијалекат колико и било која друга
реализација тог језика, те да нема никаквог смисла говорити да је било који дијалекат на
било који начин лингвистички супериорнији од било којег другог дијалекта.
У ширем лингвистичком смислу дијалекат се одређује као „regionalno ili društveno
distinktivan varijetet nekog jezika, koji se odlikuje konkretnim skupom reči i gramatičkih
struktura” (Kristal).
РМС дијалекат дефинише као ̒говор неког подручја које (sic) се својим особинама
(фонетским, морфолошким, лексичким и синтаксичким) одваја и разликује од
стандардног, књижевног језика и од других говора; скуп народних говора који имају неке
заједничке особине, наречје’.
У србистици, односно српској класичној дијалектологији, дијалекти се углавном
одређују као нестандардни језички варијетети / нестандардни народни говори настали
територијалним раслојавањем језика.
(Према мишљењу М. Радовановића, раслојавање језика може бити: 1. територијално:
a) у виду нестандардних народних говора, тј. дијалеката, б) у виду варијаната нормираног,
стандардног језика; 2. социјално (социолекти, нпр. жаргон); 3. функционално
(функционални стилови): а) дисциплинарно или „професинално” (стилови права,
администрациjе, науке, филозофиje, технике итд.), б) тематско (нпр. језик новинских
прилога о спорту, шаху, културним збивањима, временским приликама итд.), в)
ситуационо (нпр. на радном месту, на забави, на испиту итд.); 4. индивидуално
(идиолекти).)
ПРЕДМЕТ ПРОУЧАВАЊА КЛАСИЧНЕ ДИЈАЛЕКТОЛОГИЈЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА ЈЕСУ ПРВЕНСТВЕНО
НЕСТАНДАРДНИ ТЕРИТОРИЈАЛНИ ЈЕЗИЧКИ ВАРИЈЕТЕТИ НА СВИМ ЈЕЗИЧКИМ НИВОИМА
(ФОНОЛОШКОМ, МОРФОЛОШКОМ, ЛЕКСИЧКОМ, СИНТАКСИЧКОМ) У СИНХРОНОЈ И ДИЈАХРОНОЈ
ПЕРСПЕКТИВИ, али треба истаћи да су у ширем смислу сви дијалекти истовремено и
регионални и социјални − сви говорници имају друштвену позадину и регионалну
локацију и својим говором често себе одређују не само као староседеоца или житеља
одређеног места него и као припадника одређене друштвене класе, старосне групе,
етничке групе или друге друштвено засноване групе.

1
 Проблем је, међутим, у томе што су сами појмови језик, дијалекат, језички стандард,
језичке заједнице и сл. „kulturno konstruisane kategorije”, кроз које се од, условно речено,
„zbrkane varijabilnosti” и „izrazite hibridnosti” које одликују свакодневну употребу језика,
ствара наизглед јасна и кохерентна слика (Gal, Woolard; Petrović). О чему је заправо реч?
Често посматрамо дијалекте као дијалекте једног језика (нпр. баварски дијалекат
немачког језика, париски дијалекат француског језика). Међутим, ова дистинкција
прилично је проблематична: Како можемо разликовати ЈЕЗИК од ДИЈАЛЕКТА? Где се
завршавају дијалекти једног језика / један језик, а почињу дијалекти другог језика / други
језик? И даље, где се завршава један дијалекат, а почиње други?
Један приступ овом проблему темељи се на схватању да је језик скуп међусобно
сродних дијалеката чији се говорници међусобно разумеју. Taко бисмо разликовали један
језик од другог. Међутим, оваква карактеризација ‘језика’ и ‘дијалекта’ није најсрећнија.
На пример, норвешки, шведски и дански обично се сматрају различитим језицима, а
њихови говорници могу, у начелу, лако разумети једни друге и међусобно комуницирати.
С друге стране, постоје варијетети немачког језика неразумљиви говорницима других
немачких варијетета. Основни проблем је у томе што је овај критеријум (међусобна
разумљивост) градуалног карактера, типа ̒мање-више’. Иако је, на пример, тачно да многи
говорници шведског језика могу лако разумети многе говорнике норвешког језика, ипак
јасно је да их често не могу разумети тако добро као што разумеју друге говорнике
шведског језика. На крају, међусобна разумљивост не мора бити подједнака у оба смера.
На пример, често се каже да Данци боље разумеју Норвежане, него што Норвежани
разумеју Данце. Међусобна разумљивост зависи од различитих лингвистичких и
екстралингвистичких фактора, од степена изложености другом језику, образовања
говорника, али и од спремности говорника да разумеју други језички варијетет.
То нам показује да појам ̒језик’ уопште није неки специјално лингвистички појам и да
су при разграничавању, тј. класификацији језикâ (да ли је неки језички варијетет посебан
језик или само дијалекат једног језика), увек у игри и екстралингвистички фактори,
културни, политички, социјални, историјски, који најчешће имају одсудну улогу, што нам
веома добро илуструје „српско-хрватска језичка ситуација”. Због тога неки лингвисти
употребљавају термин ̒варијетет’ као неутрални термин за означавање било којег типа
језика који се из неког разлога посматра као посебан ентитет.
А где је граница једног и почетак другог дијалекта?
У многим деловима света, уколико истражујемо дијалекте руралних подручја,
затичемо следећу ситуацију. Ако путујемо од села до села, у одређеном смеру,
приметићемо извесне језичке разлике које одвајају једно село од другог. Некада ће те
разлике бити веће, некада мање, али биће кумулативне. Што се више удаљавамо од
полазне тачке, то су веће разлике. Исход може бити, уколико је узета довољно велика
удаљеност, следећи: (уколико посматрамо села дуж наше руте у географском следу) док
говорници из села А веома добро разумеју говорнике из села B и прилично добро
говорнике из села F, може се десити да говор села М разумеју са доста тешкоћа, а да говор
села Z уопште не разумеју. Становници села М ће вероватно добро разумети говор села F,
док ће се мештани из А и Z тешко разумети (уп. нпр. дијалекте од југа до севера Србије).
Другим речима, дијалекти на супротним крајевима дате арее могу бити међусобно
неразумљиви, али ће бити повезани ланцем узајамне разумљивости. Ни у једној тачки не
постоји потпуни прекид, такав да географски блиски дијалекти буду међусобно
неразумљиви. У оваквим случајевима ми заправо говоримо о ДИЈАЛЕКАТСКОМ

2
КОНТИНУУМУ (нпр. западногермански континуум, који чине немачки, холандски и
фламански дијалекти, јужнословенски континуум и др.).
То нам говори да није реч о, у математичком смислу, дискретним ентитетима, да су
поделе тог континуума и ознаке тих одсечака често, са чисто лингвистичког становишта,
арбитрарне, те да је у разматрању датих феномена неопходан фази лингвистички и фази
логички приступ, који оперише појмовима као што су градуалност, ступњевитост и сл.
(̒мање-више’, а не ̒или-или’).
Стога ћемо термине језик и дијалекат употребљавати у ad hoc стилу имајући у виду
варијабилност, градуалност и континуалност, односно недискретност језичких варијетета.
Притом однос између језика и дијалекатског континуума (везу дијалеката са једним
језиком) можемо посматрати помоћу концепта ХЕТЕРОНОМИЈА, која подразумева
зависност, насупрот аутономији. То би једноставно значило да су, на пример, одређени
језички варијетети западногерманског континуума дијалекти холандског а да су други
дијалекти немачког, тј. да су први хетерономни у односу на холандски, а други у односу
на немачки, будући да се њихови говорници осећају говорницима холандског / немачког
језика и да сматрају да њихов говорни варијетет кореспондира са једним, односно другим
стандардом. С обзиром на то да су резултат деловања политичких и културних фактора
више него чисто лингвистичких, хетерономија и аутономија подложни су променама, што
нам добро илуструје растакање српскохрватског стандарда на српски, хрватски, бошњачки
и црногорски стандардни језик.

„Koји дијалекат је најправилнији?” − дијалекат vs. стандардни језик

„Koји дијалекат је најправилнији” питање је које не би требало постављати, јер је

нормативност (правилно ̴ неправилно) карактеристика језичког стандарда. Сви дијалекти
су правилни, инхерентно једнаки.
Стандардни језик би требало да одликује анонимност, тј. то би требало да буде
неутралан језички код који сви морају учити и чија употреба није географски дефинисана,
у чему леже разлози за његов ауторитет: не припада никоме, једнако је доступан свима.
Диглосијa између стандарда и дијалекта представља идеализовану пројекцију употребе
језика, као што су и дијалекат и стандардни језик идеализоване пројекције које, нарочито
када је у питању говорна комуникација, нећемо срести у свакодневној употреби језика. У
питању би била два екстрема која постоје првенствено на нивоу идеалних норми.
Свакодневну комуникацију одликује хетероглосија схваћена не као прекључивање
између јасно дефинисаних и одвојених језичких система, него као вишегласје или
вишеструкост гласова.
Имајући све речено у виду, са лингвистичког становишта може се говорити једино о
разликама међу дијалекатима и о разликама између дијалек(а)та и стандардног језика, а
никако о правилним и неправилним, бољим и лошијим, супериорнијим, логичним и
нелогичним итд. дијалектима. Лингвистички посматрано, као језички и комуникацијски
систем, сваки дијалекат јесте језик, сваки варијетет има своју структуру и служи својој
сврси. Лингвисти истичу да је сваки језички систем који се користи у некој говорној
заједници као средство комуникације и који се као матерњи / први језик преноси са
генерације на генерацију и опстаје у простору и времену подједнако вредан, логички
структуриран и комплексан.

3
 Дијалектологија кроз различите правце и школе

Иако из савремене перспективе може изгледати као стара и давно афирмисана област,
класичне дијалектологије у једном организованом смислу заправо нема пре последњих
деценија XIX века. До друге половине XIX века описи дијалекатских подручја били су
интуитивни и узгредни.
а) Настанак и развој дијалектологије у уској је вези са развојем КОМПАРАТИВНЕ
ФИЛОЛОГИЈЕ почетком XIX века, односно МЛАДОГРАМАТИЧАРСКЕ ШКОЛЕ седамдесетих
година XIX века. Тада се сматрало да су дијалекти географски јасно омеђене језичке
јединице које настају правилним цепањем једног јединственог језика. Језичке иновације
поникле у једној средини шире се у друге средине у виду правилног гранања. У том
периоду, заправо, лингвисти су се бавили „целим” језицима, повезаним с народима који
њима говоре. (Имајмо у виду да је то време формирања националних држава у Европи, са
којима су у тесној идејној спрези били њихови национални језици.) Тек потом расте
интересовање за језичке манифестације „на терену”, за аутентични „живи говор”, те је, с
обзиром на евидентне територијалне разлике у изговору, граматици и лексици, пажња
усредсређена на дијалекте у географском смислу. Младограматичари су се први почели
озбиљније интересовати за питање савремених дијалеката сматрајући да ће се на
феномену дијалекта најбоље потврдити теорија о правилности језичких закона, што је за
њих била централна тема научног интересовања (уп. нпр. младограматичарску тврдњу да
се гласови мењају по одређеним законитостима без изузетака).
б) Међутим, теренска истраживања дијалеката не само да нису потврдила ову теорију
него су пред научну јавност донела доказе да у дијалектима има исто толико
„нерегуларности” колико и у књижевном језику. У том контексту рађа се ЛИНГВИСТИЧКА
ГЕОГРАФИЈА, заснована на прикупљању података о дијалекатским особеностима датог
језичког система и географској дифузији појединачних особина, те историјском
осветљавању уочених факата. Иако је настала око 1870. године када су дијалекти ушли у
круг младограматичарског интересовања, лингвистичка географија свој пуни процват
доживела је тек почетком XX века. Развојем лингвистичке географије крајем XIX и
почетком XX века долази се до сазнања да не постоје ограничени дијалекти и говори већ
само мешања и укрштања језичких појава. Првим истраживачима језичка хетерогеност је
деловала скоро насумична. Лингвистичка географија истиче важност географског и
социјално-историјског фактора у обликовању дијалекатског пејзажа. Лингвистички
географи такође утврђују да се дијалекатске разлике најчешће срећу у области лексике и
фонетике, а најређе у флексији и синтаксичким особинама.
Са лингвистичком географијом отпочела је плодна ера рада на лингвистичким картама
и атласима, (једнојезичним, вишејезичним, регионалним, националним и др. /
фонолошким, морфолошким, синтаксичким и др.), тј. лингвогеографским картама на
којима се представља географски распоред одређених језичких појава. Први од великих
европских атласа (мада не без методолошких недостатака)1, Deutscher Sprachatlas (чије је
објављивање покренуто још 1876. г.) дело је немачког лингвисте ГЕОРГА ВЕНКЕРА [Georg
Wenker]. Atlas linguistique de la France (објављиван у свескама од 1902. до 1912. г.), који је
ЖИЛ ЖИЛИЈЕРОН [Jules Gilliéron] израдио у заједници са Едмондом Едмонтом [Еdmond

1
Г. Венкер је своје дијалекатске упитнике поверио неизвежбаним сеоским учитељима, те резултати
језичке анкете нису били увек поуздани.

4
Еdmont], и данас је класично дело светске дијалектологије. Изузетан допринос
лингвистичкој географији дали су швајцарски научници КАРЛ ЈАБЕРГ [Karl Jaberg] и ЈАКОБ
ЈУД [Jacob Jud], који су у своја испитивања италијанских говорних подручја укључили
како рурални тако и урбани говор.

Данас су нам доступне различите врсте дигиталних лингвистичких атласа и карата –

класични, звучни, мултимедијални, динамички, интерактивни итд. Видети на пример:
(1) „Atlas linguistique de la France”
http://diglib.uibk.ac.at/download/pdf/151930?name=1er%2520FASCICULE
(2) „Общеславянский лингвистический атлас” / „Општесловенски лингвистички атлас”
http://slavatlas.org/
(3) „Карта на диалектната делитба на българския език” (мултимедијална дијалектолошка
карта бугарског језика)
http://ibl.bas.bg//bulgarian_dialects/
(4) „The Atlas of North American English” (интерактивне карте северноамеричких дијалеката)
http://www.atlas.mouton-content.com/secure/generalmodules/anae/unit0031/genunstart.html
http://www.atlas.mouton-
content.com/secure/generalmodules/anae/samples/north/rrau/start.html
(5) „Дигитална збирка на текстови од македонските дијалекти” (интерактивна
мултимедијална мапа македонских дијалеката са дијалекатским текстовима)
http://ical.manu.edu.mk/index.php/dialect-collections

Лингвистичка географија оперише терминима АРЕА/АРЕАЛ − одсечак лингвистичког

простора на коме се једна језичка појава реализује доследно и тиме контрастира друкчијој
реализацији на суседном сектору лингвистичког простора, и ИЗОГЛОСА − граница
простирања какве језичке особине или линија којом се обележава граница између две
области које се разликују у неким језичким цртама (в. ниже слику 1 и:
https://en.wikipedia.org/wiki/Linguistic_map#/media/File:Faroe_islands_isoglosses.png).
Обично се разликују ЛЕКСИЧКЕ ИЗОГЛОСЕ или ИЗОЛЕКСЕ – описују контрасте у
употреби речи за означавање истог појма (нпр. у северном делу Бачке просторија за
сушење, димљење меса и месних прерађевина најчешће се означава лексемом пушница, а
у главнини севернобанатских говора лексемом сушара), ФОНОЛОШКЕ ИЗОГЛОСЕ или
ИЗОФОНЕ, које припадају домену фонологије и могу бити ФОНЕМСКЕ − тичу се разлика
између говора у инвентару фонема (нпр. у неким зетско-сједничким говорима именица
дан гласиће /дäн/ а у некима /дан/), или ФОНЕТСКЕ − тичу се фонетских разлика међу
говорима које су резултат неког општијег или додатног фонолошког правила (нпр. у
Банату у кикиндској говорној зони наглашени кратки вокали /е/ и /о/ пред слогом са /и/, /у/
или / / изговарају се затвореније, док у тамишкој зони имамо отворенији изговор), те
ГРАМАТИЧКЕ ИЗОГЛОСЕ, које могу бити МОРФОЛОШКЕ (ИЗОМОРФ) – припадају домену
морфологије (нпр. акузатив једнине именице мати у кикиндској зони гласи матер, а у
тамишкој матеру), или СИНТАКСИЧКЕ – односе се на домен синтаксе (нпр. у тамишкој зони
се перфективни презент користи у значењу футура, у кикиндској се та појава не бележи).
Говори се и о СЕМАНТИЧКИМ ИЗОГЛОСАМА или ИЗОСЕМАМА − изоглосе на нивоу значења
(тичу се разлика у значењу одређених лексема), али је у таквим случајевима разлике
можда боље посматрати преко лексичких изоглоса будући да из овог контраста на крају
происходи употреба друге речи у једној говорној области (нпр. глагол fix у Британији има
значење ̒учврстити’, а у Северној Америци примарно значи ̒поправити’ [мада за неке
говорнике може имати и значење ̒учврстити’ као секундардно значење], али овај контраст
је боље сагледати не као контраст који подразумева присуство двају значења речи fix, већ

5
као констраст који се односи на употребу различитих речи, repair и fix, које у двема
областима имају исто значење).

Слика 1. Изоглоса − линија А (Chambers, Trudgill)

в) СТРУКТУРАЛИЗАМ, који је настао тридесетих година XX века паралелно у Европи и

Америци, доноси нови поглед на дијалекте. Дијалекатске особине не посматрају се као
прост збир појединости, већ се уочавају принципи по којима дате јединице ступају у
одређене односе једна према другој. Дакле, језиче јединице не посматрају се изоловано
него као делови система или структура. Затим се одговарајући системи у различитим
дијалектима међусобно пореде. Тако варијетете групишемо не према њиховој фонетској
сличности, него на основу њихових фонолошких система. Дакле, не поредимо
појединачне форме као сличне или различите већ их посматрамо као саставне делове
њихових система. У структуралистичкој епоси дијалектологије разрађени су нови појмови
и термини, као нпр. ДИЈАСИСТЕМ – графички представљен систем двају или више
дијалекатских система који илуструје истоветности и разлике разматраних варијетета и
показује систематску природу односа у којем се налазе [в. ниже пример дијасистема двају
енглеских варијетета].

Слика 2. Дијасистем (парцијални) вокалских система говора места Ipswich (I) и

Lowestoft (L) – у датој схеми L /оu/ ̴ /ʌu/ изнад I /ou/ илуструјe лексичке кореспонденције:
показује да ће речи које имају или /оu/ или /ʌu/ у варијетету L имати /ou/ у варијетету I
(Chambers, Trudgill)

6
 Међутим, истраживање дијалеката у теоријским оквирима структурализма наилази на
извесне тешкоће. Варијетети се могу разликовати на више начина. На пример, варијетети
се могу разликовати у дистрибуцији фонема, што је тешко илустровати помоћу
дијасистема.
г) Решење проблема представљања и компарирања дијалеката, нарочито када се
сравњује више језичких варијетета, понудила је ГЕНЕРАТИВНА ДИЈАЛЕКТОЛОГИЈА.
Генеративна дијалектологија је пошла од дубинских, базичних фонолошких форми у које
су организоване, груписане лексичке јединице у лексикону, које се применом фонолошких
правила конвертују у површинске форме и тиме добијају конкретан гласовни лик.
Полазиште је, дакле, да постоји једна дубинска форма и да се дијалекти разликују у
фонолошким правилима која се примењују на те фонолошке форме и / или у окружењу у
којем се правила примењују. Тако, на пример, у северним грчким дијалектима делује
правило да /и/ постаје /у/ испред усненог сугласника. Међутим, питање је шта је тачно
дубинска форма и како долазимо до ње? То би била више апстрактна јединица која се не
мора нужно реализовати ни у једном дијалекту. Ипак, генеративна дијалектологија није
успела решити проблем многих нерегуларности у деловању фонолошких правила.
д) Управо УРБАНА или СОЦИЈАЛНА ДИЈАЛЕКТОЛОГИЈА, односно варијационистичка
социолингвистика, настоји објаснити изразиту варијабилност језичких варијетета,
померајући фокус са руралних говора на урбане говоре и изговорне варијације и указујући
на корелације између језичких појава и језичких и ванјезичких чинилаца (нпр. корелација
између неког језичког обележја и друштвене класе, пола итд.). Урбана или социјална
дијалектологија развија се почев од двадесетих или тридесетих година XX века и у том
раздобљу најважнији су били доприноси истраживача у СССР-у и оних окупљених у
Прашкој лингвистичкој школи, који су поставили темеље изучавања социјалног и
функционалног раслојавања језика у градским срединама. У потоњем периоду
најутицајнији су били теоријски и методолошки продори остварени у америчкој и
британској социолингвистици. Прелаз ка социолингвистички усмереној урбаној
дијалектологији најбоље илуструју фундаментална емпиријска и теоријско-методолошка
истраживања у вези са употребом језика у великим градовима на енглеском језичком
подручју, пре свега у САД, чији је родоначелник истакнути амерички лингвиста Вилијам
Лабов [William Labov]. У таквим истраживањима полази се од схватања да је прави
предмет урбане или социјалне дијалектологије, али и социолингвистике, па и лингвистике
у целини, језик којим се обични људи служе током свакодневних интеракција у широком
распону говорних ситуација.
На крају, истакнимо да се у савременој дијалектологији, како оној фокусираној на
хоризонтално или територијално раслојавање језика тако и оној управљеној на вертикално
раслојавање језика, све радије примењују квантитативне, статистичке и математичке,
методе у анализи и класификацији језичких варијетета.

Класична српскохрватска / српска дијалектологија

У развитку класичне српскохрватске, односно српске дијалектологије оцртавају се три

епохе. Прва обухвата рад у XIX веку, друга истраживања у првој половини XX века, а
трећа истраживања у другој половини XX века.

7
 а) Централна личност прве епохе био је ВУК КАРАЏИЋ, који је у разним својим делима
дао и низ података о српскохрватским дијалектима углавном по својим личним
опажањима (у предговору свог чувеног речника (1818) навео је низ дијалекатских
особина). Развитак дијалектологије после Вука Караџића није ишао брзо. Највећи
истраживачи српскохрватског језика тог времена, ЂУРА ДАНИЧИЋ, чије дело Разлике
између језика српскога и хрватског (1857) представља заправо не баш срећно заснован
списак разлика између чакавског [и то оног којим су писали стари чакавски писци] и
штокавског наречја, и ВАТРОСЛАВ ЈАГИЋ, нису били дијалектолози и тек по изузетку су се
у својим радовима дотицали модерних говора.
б) Почетак активности МИЛАНА РЕШЕТАРА и АЛЕКСАНДРА БЕЛИЋА обележио је нову
епоху у развоју српскохрватске дијалектологије. Решетарове студије, Српскохрватски
акценат југозападних говора (књига објављена на немачком језику 1900. г. – Die
serbokroatische Betonung südwestlicher Mundarten), Штокавски дијалекат (књига
објављена на немачком језику 1907. г. – Der štokavische Dialekt), рађене много модерније
него дела ранијих писаца, отвориле су нове хоризонте и знатно прошириле круг
проблематике третиране у науци. Његовом првом књигом почиње серија расправа о
акценатским системима разних српских и хрватских говора. Радови Александра Белића,
међу којима треба нарочито истаћи следеће: Дијалекти источне и јужне Србије (1905),
Дијалектолошка карта српског језика (објављена на руском језику 1905. г. –
Диалектологическая карта сербского языка), О српским или хрватским дијалектима
(1908), Акценатске студије (1914), значили су нови крупан корак унапред у односу на
Решетарове радове, како у погледу прецизности бележења гласовних нијанси, тако и у
погледу ширине лингвистичких концепција. Ускоро након првих Белићевих
дијалектолошких радова јавио се у овој области СТЈЕПАН ИВШИЋ, аутор студије Данашњи
посавски говор (1914). За даљи методски напредак у истраживању српскохрватских
дијалеката имају заслута ЈОСИП ХАМ, аутор рада Штокавштина Доње Подравине (1949), и
М. МАЛЕЦКИ, који је написао рад (на пољском језику) о истарским говорима Przеgląd
słоwiańskich gwar Istrji (1930). Они су начинили прве, мада скромне, кораке ка увођењу
метода лингвистичке географије. Томе је дао допринос и БРАНКО МИЛЕТИЋ, који је у
студији Црмнички говор (1940) применио методе експерименталне фонетике у изучавању
гласовног система једног говора. Нарочити значај има допринос МИЛИВОЈА ПАВЛОВИЋА,
који се не своди на успешно прихватање страних тековина, него се тиче и разраде посебне
методологије за решавање специфичних српскохрватских проблема. У књизи Говор
Сретечке Жупе (1939) М. Павловић је дао образац анализе еволуције једног говора у
светлости миграционих струја одлучних за формирање живља који говори тим говором.
Од активних радника на овом пољу треба поменути и МИХАИЛА СТЕВАНОВИЋА, од којег
имамо низ радова о говорима на јужној ивици штокавштине, нпр. Источноцрногорски
дијалекат (1933−1934).
в) Централно име треће фазе у развоју српскохрватске, односно српске
дијалектологије представља ПАВЛЕ ИВИЋ (ученик Александра Белића), чија књига
Српскохрватски дијалекти, њихова структура и развој. Прва књига: Општа разматрања
и штокавско наречје, објављена на немачком језику (Die serbokroatischen Dialekte Ihre
Struktur und Entwicklung. Erster Band. Allgemeines und die štokavische Dialektrgruppe) 1958.
г. а преведена на српски језик 1994. г., представља прву детаљну дијалектолошку студију
једног језика засновану на структуралним принципима. Огроман је опус Павла Ивића.
Издвојићемо само неколико за ову прилику релевантних студија: Дијалектологија

8
српскохрватског језика. Увод и штокавско наречје (1956), О говору Галипољских Срба
(1957), Српски народ и његов језик (1971), Српски дијалекти и њихова класификација
(2009). Значајан допринос нашој дијалектологији дали су и: АСИМ ПЕЦО, аутор већег броја
студија посвећених херцеговачко-крајишким говорима, нпр. Говор источне Херцеговине
(1964), и књиге Преглед српскохрватских дијалеката (1978), ДРАГОЉУБ ПЕТРОВИЋ, аутор
већег броја значајних монографија, нпр. Говор Баније и Кордуна (1978), и СЛОБОДАН
РЕМЕТИЋ, који је у говорима северозападне Шумадије открио тзв. незамењено јат, тј. гласу
/ẹ/ у датим говорима дао фонолошки статус. Његова студија Говори централне Шумадије
(1985) представља врло детаљну дијалектолошку монографију у којој се даје и ареал
многих језичких црта.
г) У овом столећу настављају се класична дијалектолошка истраживања српског
језика, а појављују се и прве синтаксичке дијалектолошке монографије, нпр. студија
Детерминативни падежи у говорима северозападне Боке, чији је аутор Слободан
Павловић (2000).
На послетку сводећи биланс урађеног дијалектолошког посла можемо констатовати да
су досада постигнути знатни резултати. Досадашња литература није ни мала ни
безначајна, великим делом објављена је у часописима Српски дијалектолошки зборник
(http://www.isj-sanu.rs/rubrike/srpski-dijalektoloski-zbornik/92/2015/06/08/-srpski-
dijalektoloski-zbornik-lx.html), Јужнословенски филолог (http://www.isj-
sanu.rs/juznoslovenski-filolog.html) и RAD JAZU (http://dizbi.hazu.hr/hazu11/?sitetext=107).
Доста описа штокавских говора налазимо и у Прилозима проучавању језика, часопису који
објављује Одсек за српски језик и лингвистику Филозофског факултета у Новом Саду
(http://epub.ff.uns.ac.rs/index.php/ppj).
Међутим, у познавању чињеница још увек има великих празнина. Из многих области
немамо никаквих радова или их имамо врло мало. Ни о говорима који су описани у
систематским студијама наука нема увек сва потребна обавештења. Фонетика и
морфологија најбоље су обрађене, док су читаве области језичких феномена остале у
сенци. Поред тога, низ врло крупних проблема које дијалектологија треба да реши тиче се
слике српскохрватских дијалеката у касном средњем веку, пре сеоба које су, од XV века
наовамо, у огромној мери измениле етничку и дијалекатску ситуацију. Ситуација
проузрокована миграцијама ставља пред историјску дијалектологију као основни задатак
проблем реконструкције првобитне дијалекатске слике српскохрватских земаља.
С друге стране, сведоци смо губљења многих регионалних језичких црта, те је
потребно што пре описати неистражене регионалне варијетете. Често се школа,
образовање, средства масовног информисања наводе као чиниоци који утичу на губљење
дијалеката. Такође се истиче да се ради лакше комуникације тежи једном заједничком
језику, а то би, сматра се, требало да буде стандардни језик. Међутим, дански
дијалектолог Торе Кристијансен, говорећи о будућности данских дијалеката, подсећа да су
квантитативне промене у употреби језика резултат битке за говорнике и контролу над
језиком која се одвија у сфери социјалне психологије. То је идеолошка битка која се води
око ставова, система вредности, друштвеног значаја и идентитета. Љ. Рајић наглашава:
„Дијалекти не умиру зато што су говорници дијалекта сели у ауто или се уписали у
градску школу већ зато што се ̒сељачки’ начин говора ниподаштава, и зато га говорници
дијалекта пеглају и одбацују, јер не желе да буду изложени коментарима и исмевању”.
Имајућу све речено у виду, проблеме и задатке српске класичне дијалектологије, јасно
је зашто су јој још увек у фокусу територијалне језичке варијације и говорници, тј.

9
информатори што ближи идеалном типу информатора, којег бисмо уз благу меру
карикирања могли описати као неписмену старицу са очуваним зубима рођену у селу чији
се говор описује. Поред тога, треба имати у виду да социјална диференцијација код нас
има плиће корене од територијалне и од оне у развијеним земљама.
То наравно не значи да у оквиру дијалектологије не треба проучавати и друге
социјално-територијалне језичке варијетете и варијације које налазимо у идиолекту
класичног информатора.

Савремена дијалектологија

На послетку, можемо констатовати да су главна обележја савремене дијалектологије:

(а) све веће интересовање за дијалекатску граматику и морфосинтаксу; (б) анализа
заснована на корпусу спонтаног говора (насупрот анализи заснованој на грађи из
дијалектолошких атласа и грађи добијеној помоћу упитника); (в) примена квантитативних,
односно математичких метода, којe омогућавају прецизно квантитативно утврђивање
сличности и разлика између говора одређених области, те картографска визуализација
података добијених квантитативном анализом, што би све спадало у домен тзв.
агрегационе дијалектолошке анализе, тј. дијалектометрије; (г) приступи дијалектима са
становишта перцептивне дијалектологије, коју занима како говорници перципирају
дијалекатске варијације и какве ставове имају о њима, што нам помаже да боље разумемо
узроке језичких промена.
Литература

Бугарски Ранко (2009), Теоријске основе урбане дијалектологије, Лингвистичке свеске 8, 13−30.
http://digitalna.ff.uns.ac.rs/sites/default/files/db/dodatak/LS_8.pdf
Клајн, Иван, Милан Шипка (2006), Велики речник страних речи и израза, Прометеј, Нови Сад.
Милорадовић, Софија (2012), Лингвистички атласи – „централни инструмент” савремене дијалектологије,
Драгана Радојчић (ур.), Теренска истраживања – поетика сусрета, Етнографски институт САНУ,
Београд, 141−151.
Рајић, Љубиша (2009), Градски говори, Лингвистичке свеске 8, 31−46.
РМС: Речник српскога језика, Матица српска, Нови Сад, 2007.

***

Cavanaugh, Jillian R. (2012), Living Memory: The Social Aesthetics of Language in a Northern Italian Town,
Wiley-Blackwell, Malden, MA.
Chambers, J. K., Peter Trudgill (1998), Dialectology, Second edition, Cambridge University Press, Cambridge.
Filipović, Jelena (2009), Moć reči: Ogledi iz kritičke sociolingvistike, Zadužbina Andrejević, Beograd.
Gal, Susan, Kathryn A. Woolard (1995), Constructing Languages and Publics: Authority and Representation,
Pragmatics 5/2, 129−138.
http://journals.linguisticsociety.org/elanguage/pragmatics/article/download/203/203-482-1-PB.pdf
Ivić, Milka (20019), Pravci u lingvistici. 1, 9 izd. dopunjeno poglavljem „Lingvistika u devedesetim godinama”,
Biblioteka XX vek, Beograd.
Jutronić, Dunja (2010), Splitski govor. Od vapora do trajekta, po čemu će nas pripoznavat, Naklada Bošković, Split.
Kristal, Dejvid (1988), Enciklopedijski rečnik moderne lingvistike, Nolit, Beograd.
Mæhlum, Brit (2010), Language and Social Spaces, Auer Peter, Jürgen Erich Schmidt [eds.], Language and Space.
An International Handbook of Linguistic Variation. Volume 1: Theories and Methods, De Gruyter Mouton,
Berlin − New York, 18−32.
Petrović, Tanja (2015), Srbija i njen jug. „Južnjački dijalekti” između jezika, kulture i politike, Fabrika knjiga,
Beograd.

10
Radovanović, Milorad (20033), Sociolingvistika, Treće izdanje, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski
Karlovci − Novi Sad.
Røyneland, Unn (2010), Vertical Convergence of Linguistic Varieties in a Language space, Auer Peter, Jürgen Erich
Schmidt [eds.], Language and Space. An International Handbook of Linguistic Variation. Volume 1:
Theories and Methods, De Gruyter Mouton, Berlin − New York, 259−274.
Szmrecsanyi, Benedikt (2014), Methods and Оbjectives in Contemporary Dialectology, Ilja A. Seržant, Björn
Wiemer (eds.), Contemporary Approaches to Dialectology: The Area of North, North-West Russian and
Belarusian Dialects, Department of Foreign Languages, University of Bergen, Bergen, 2014, 81−92.
Wolfram, Walt, Carolyn Temple Adger, Donna Christian (1999), Dialects in Schools and Communities, Lawrence
Erlbaum Associates, Mahwah, New Jersey − London.

11