ДИЈАЛЕКТИЗМИ У НАСТАВИ ЈЕЗИКА И КЊИЖЕВНОСТИ

До првих година двадесетог века и између два рата мало је било

писаца који су у свом jезичком изразу одступали од усвојеног модела
књижевног језика. Покушаји Боре Станковића, рецимо, да матерњим
говором представи своје приповетке и драме нашли су се под оштрим
ударом Скерлићеве критике. Тако је, нпр. Скерлић „Коштану“ литерарно
оценио као једно од најпоетскијих књижевних дела наше књижевности,
али се крајње негативно изразио о Станковићевом језику. Уношење
елемената другог језичког подсистема толерисано је само ако се радило о
страној лексици с јасно одређеним функционалним циљем. Писци су
углавном неговали традиционални однос према језичком изразу који се
базирао на моделу заснованом од Вука до Белића. Идеал је било писати
“добрим” књижевним језиком и изграђивати властити израз у оквирима
утврђене норме. Уз извесне ограде оваквим језичким чистунцима могу се
придружити поред Иве Андрића и, рецимо, Бранко Ћопић, Меша
Селимовић, Антоније Исаковић, Добрица Ћосић и др. иако се ни они
слепо не придржавају норме Данашња књижевна продукција будно прати
промене у српском језику који је све отворенији према дијалектима и
другим језицима и све чешће одступа се од “прописаног идеала” (Јовић
1985: 108, 109).

Дијалекатска књижевност настаје упоредо са књижевношћу која

је писана стандардним језичким изразом. Tакође, дијалекат којим је писана
дијалекатска књижевност морао би припадати језику чији се стандардни
облик користи на некој територији. Неопходно је и да дијалекат буде
својина нације која се служи неким стандардним језиком, као и чињеница
да се не ради о ретардацијској писмености периферног или дијаспорског
карактера (Брозовић 1986: 29-30).

Далибор Брозовић, хрватски лингвиста, заступа мишљење да је реч

о дијалекатској књижевности само тада ако дијалекат којим је дело
писано није близак дијалекатској основици стандардног језика (Брозовић
1986: 29-30). Овакав став могао би се прихватити ако се посматрају
дијалекти хрватског језика који су данас углавном веома удаљени од
стандарда. За стање у српском језику то не важи јер би се по тој
дефиницији искључили из сфере посматрања књижевна дела писана
локалним говорима српска два најраспрострањенија дијалекта. Тамишки
поддијалекат, којим је писан роман „Село Сакуле а у Банату“, спада у
1
шумадијско-војвођански дијалекат који поред херцеговачко-крајишког
(источнохерцеговачког) чини основицу стандардног (сада само) српског
језика. Дакле, дијалекатска књижевност је свака књижевност писана
дијалектом без обзира на степен његове блискости са књижевним
стандардом.

Дијалектизам, крајњи резултат територијалног раслојавања

језика, може се схватити на следећи начин: 1. као дијалекатска реч,
облик или конструкција ограничена на уже језичко подручје, тј.
дијалекат, 2. као подврста провинцијализма, 3. као локална реч која се
употребљава на ограниченом простору, тј. реч из локалног говора или
дијалекта ограничена за неко место у којем се сачувала, а за коју у
књижевном језику постоји друга лексема; некњижевна реч која
припада дијалекту и 4. као елеменат народног говора прихваћен у
књижевном језику, али се од њега разликује на неком од језичких
нивоа. Ова значења дијалектизма налазе се у „Енциклопедијском
рјечнику лингвистичких назива“ Рикарда Симеона (Симеон 1969:
238). У „Енциклопедијском лексикону – мозаику знања“, тј. у његовом
првом тому под насловом Српскохрватски језик констатује се да је
дијалектизам „реч, облик или конструкција ограничена на уже
језичко подручје, најчешће на дијалекат, који не улази у
књижевнојезичку норму, или ограничена на поједине говоре
штокавског дијалекта који не улазе у норму, а која се у књижевном
језику понекад појављује.“ (Штамбук, 1972: 70).

Од поменута два веома слична става разликује се суд Драгољуба

Петровића, редактора Речника бачких Буњеваца, који се заснива на
томе да је реч „дијалекатска увек када се среће као интегрални
елеменат одређеног дијалекатског система (...) без обзира на то што се
од стандардне може не разликовати ни у једном детаљу“ (Пеић,
Бачлија, 1990: 9).

Рекла бих, ипак, да се дијалекатском речју, тј. дијалектизмом у овом

случају сматра само лексема која је диференцијална према стандарду, ма и
у једном детаљу.

Појава дијалектизма у књижевном делу јавља се као резултат

језичког аутоматизма, тј. као сведок да се матерњи језик (тј. дијалекат)
никада не потискује. Јасно је да се жеља за постизањем одређеног утиска у
2
уметничком тексту изражава тако што се прави свестан избор од
понуђених група речи, облика и конструкција. Избор је често баш на
дијалектизму. Захтевима књижевног контекста контролише се употреба
дијалектизма и његова појава представља значајан начин богаћења
лексике књижевног дела.

Лексички фонд наша два највећа речника стандардног језика,

Речника САНУ и Речника српкохрватског књижевног језика Матице
српске, чини добрим делом и лексичка грађа са веома широког
дијалекатског простора српско(хрватско)г језичког подручја. Ова чињеница
само је још једна потврда да су народни говори неизбежан потенцијал за
богаћење стандардног језика. Познато је и то да богатији лексички фонд
неког језика само повећева његове изражајне могућности. Поред тога,
лексику наших народних говора пописали су и многи дијалекатски
речници: Речник српских говора Војводине Терминологија куће и
покућства, Ратарска и повртарска терминологија Шајкашке, Војвођанска
коларска терминологија, Српскохрватска лексика рибарства, Пастирска
терминологија Срема, Речник бачких Буњеваца и многи други.

Вук је давао предност свом језику, тј. тршићком говорном дијалекту,

као обрасцу „чистог“ народног језика. Многе је говоре, па и војвођанско-
шумадијске, проглашавао „исквареним“ иако најкомпактнију масу у
његовом Рјечнику чини баш војвођанска лексика (П. Ивић 1991: 74). У
време Вукове реформе, у другој половини 19. века, писци из Војводине
(Змај, Б. Радичевић, Б. Атанацковић, Ђ. Јакшић, Стерија, К. Трипковић и
др.) остали су верни својим локалним говорима. Оне језичке црте у
њиховом изразу које се нису могле потврдити у говорима локалне средине,
Јерковић зове „секундарним“ дијалектизмима. Ради се, заправо, о томе да
су многи писци с екавског терена, у овом случају из Војводине,
покушавали да усвоје престижан, Вуков, језик који је био нуђен као узор.
(Јерковић 1991: 102-103). До првих година двадесетог века и између два
рата мало је било писаца који су у свом jезичком изразу одступали од
усвојеног модела књижевног језика.

Аутор се служи дијалектизмом у књижевном делу из личних,

интимних потреба да изрази доживљаје и осећаје типичних завичајних
реалности за које стандардни идиом често нема изражајних средстава. Оно
најинтимније тешко је успешно изразити ако се то не чини најприснијим
изражајном средствима, „што су се у свести укотвила у најранијим
3
годинама живота“ (П. Ивић, 2001: 108). Мисли се, пре свега, на лексичка,
семантичка, синтаксичка, фразеолошка и, рецимо, ономатопејска
изражајна средства. Дијалекат у књижевном делу, дакле, доприноси
богаћењу лексичког фонда и при том јавља се само као инструмент
књижевностваралачке технологије и има јасну илустративну функцију
(Брозовић 1986: 31).

Свакодневни живот, тј. одраз материјалне и духовне културе,

изражен је управо у лексици једног језика. Најмаркатније су језичке
особине баш на лексичком плану. Прво што скреће пажњу, нарочито, у
писаном језичком исказу јесте реч, односно лексичка структура датих
реалема. Једна се реалема може идентификовати различитим лексемама,
домаћим или позајмљеним из других језика. Овладати једним језиком или
народним говором, значи прво савладати рудиментарни лексички фонд
његов довољан за основну комуникацију. С друге стране, свака лексичка
промена у једном језику или локаланом говору лако се примећује.
Диференцираност народних говора прво ће бити примећена баш на
лексичком плану. Наглашава се чињеница да „лексичке разлике између
дијалеката имају исти смисао као разлике између различитих језика (мање-
више исти свет појмова, а различита језичка средства за њихово
означавање (...)“ ( Пешикан 1970: 120).

На подручју Војводине, као на терену на коме су се сучељавали

утицаји разних језика и култура, таква ситуација најбоље се осећа на
лексичком фону. У Вуково време, као и данас, војвођанска лексика имала је
преко половине туђица из немачког или мађарског језика и знатно мање
турцизама и грецизама. Носиоци немачког и мађарског језика на овим
тренима имали су и културну и политичку доминацију у прошлости и то
потврђују и реперкусује на лексичком плану. Утицај турске и грчке лексике
на војвођански идиом углавном је обележен миграцијама из јужних крајева
Србије (Вуковић 1988: 110). У лексички фонд улазе и понека стара
позајмљеница или речи које су настале од позајмљеница и домаћих
деривационих морфема.

На подручју Војводине, као на терену на коме су се сучељавали

утицаји разних језика и култура, таква ситуација најбоље се осећа на
лексичком фону. У Вуково време, као и данас, војвођанска лексика имала је
4
преко половине туђица из немачког или мађарског језика и знатно мање
турцизама и грецизама. Носиоци немачког и мађарског језика на овим
тренима имали су и културну и политичку доминацију у прошлости и то
потврђују и реперкусује на лексичком плану. Утицај турске и грчке лексике
на војвођански идиом углавном је обележен миграцијама из јужних крајева
Србије (Вуковић 1988: 110). У лексички фонд улазе и понека стара
позајмљеница или речи које су настале од позајмљеница и домаћих
деривационих морфема.

По својој дефиницији дијалекат, народни говор, крајњи је резултат

територијалног раслојавања језика и својина је људи који живе на
територији где се њиме говори. За разлику од стандардног језика који је
наддијалекатски феномен, дијалекат је нестандардни, супстандардни
идиом. Да би што боље функционисао, стандард се кодификује, прописује
на свим језичким нивоима, док је у дијалекту то немогуће урадити.
Стандардни језик кодификују лингвисти који се баве нормативном
лингвистиком и та правила важе на целој територији где је он у употреби,
док у дијалекту то није случај. Оно што је кодификациони приручник
(правопис, ортоепски речник, граматика) у стандраду, то би у дијалекту
био списак типичних особина за највећи део територије на којој се тај
дијалекат говори. То, наравно, не значи да се неки говори истог дијалекта
не могу одликовати особинама којих нема на том списку.

ЛИТЕРАТУРА

Јовић 1985: Јовић, Душан, Језички сиситем и поетска граматика.-

БИГЗ, Јединство

5
 Кашић 1987: Кашић, Јован, Трагом Вукове речи. – Матица српска,
Одељење за књижвност и језик, Нови Сад
Брозовић 1986: Брозовић, Далибор, Између стилске и
илустративне функције и оријентације и хрватској дијалекталној поезији.
– Радови. Раздио филолошких знаности, св. 25 (15), Свеучилиште у
Сплиту, Филозофски факултет – Задар, Задар, 29-35.
Симеон 1969: Симеон, Рикард, Енциклопедијски рјечник
лингвистичких назива А-О. – Матица хрватска, Загреб

Штамбук, 1972

Пеић, Бачлија 1990: Пеић, Марко, Грго Бачлија, Речник бачких

Буњеваца.- Матица српска, одељење за књижевност и језик, Дијалекатски
речници, књ. 1, Нови Сад
Ивић 1991: Ивић, Павле, О Вуку Караџићу. – Издавачка књижарница
Зорана Стојановића Сремски Карловци – Нови Сад.

Јерковић 1991: Јерковић, Јован, Језик и писци. –Матица српска,

институт за јужнословенске језике филозофског факултета у Новом Саду,
Нови Сад.

Пешикан 1970

Вуковић 1988, Вуковић 1988: Вуковић, Гордана, Терминологија куће

и покућства. – Филозофски факултет и Институт за јужнословенске језике,
Нови Сад.

6
Бошњаковић 1985: Бошњаковић, Жарко, Пастирска терминологија
Срема. - Филозофски факултет и Институт за јужнословенске језике,
Нови Сад.

Вуковић, Бошњаковић, Недељков 1984: Вуковић, Гордана, Жарко

Бошњаковић, Љиљана, Недељков, Војвођанска коларска
терминологија.- Филозофски факултет и Институт за
јужнословенске језике, Нови Сад.

Драгин 1991: Драгин, Гордана, Ратарска и повртарска

терминологија Шајкашке. – СДЗб књ. 37, Српска академија наука и
уметности и Институт за српскохртватски језик, Београд.

Ивић, Бошњаковић, Драгин 1994: Ивић, Павле, Жарко

Бошњаковић, Гордана Драгин, Банатски говори шумадијско-
војвођанског дијалекта (увод и фонетизам). - СДЗб, књ. XL,
Београд.
Ивић, Бошњаковић, Драгин 1997: Ивић, Павле, Жарко
Бошњаковић, Гордана Драгин, Банатски говори шумадијско-
војвођанског дијалекта (друга књига: морфологија, синаткса,
закључци, текстови). – СДЗб, књ. XLIII, Београд.

Михајловић, Вуковић 1977: Михајловић, Велимир, Гордана,

Вуковић, Српскохрватска лексика рибарства, - Институт за
лингвистику у Новом саду, Нови Сад.

Петровић 2000-2010: Петровић, Драгољуб, Речник српских говора

Војводине. – Матица српска, одељење за књижевност и језик,
Дијалекатски речници, књ. 2, Нови Сад
Пешикан 1970: Пешикан, Митар. Наш књижевни језик на сто
година од Вука. – Библиотека друштва за сроскохрватски језик и
књижевност СРС, Београд.
7
Симеон 1969: Симеон, Рикард, Енциклопедијски рјечник
лингвистичких назива А-О. – Матица хрватска, Загреб
Књижевност на дијалекту 2007: - Лесковачки културни центар,
Лесковац
Дијалекат – дијалекатска књижевност 2009: – Лесковачки
културни центар, Лесковац

РМС 1-6 Речник српскохрвтаскога књижевног језика. I-III Матица

српска – Матица хрватска, IV-VI Матица српска.