Историја књижевног језика

ЈЕЗИЧКЕ ПРОМЕНЕ
Језик, као систем знакова и правила помоћу којих се ти знакови комбинују како би
се остварила успешна комуникација, јесте систем који се непрестано мења и развија.
Промене у језику дешавају се у оквиру индивидуалног, али и у оквиру одређене
(језичке) заједнице. Док су индивидуалне промене спонтане промене у језику
појединачних говорника, промене у заједници имају директне последице у језичкој
структури.

У развоју сваког језика уочавају се извесне правилности:

• 1. језик се непрестано мења – промене су константне
• 2. језичке су промене правилне и систематичне
• 3. јез. промене не нарушавају комуникацију међу говорницима одређене јез.
заједнице
• 4. у јез. променама јез. и друштвени фактори често се налазе у међусобном
садејству.

Оно што се у лингвистици и даље мало зна јесте шта тачно узрокује и иницира
промене у језику.

Књижевни језици (језик високог Стандардни језици

стила достандардног периода)

Имплицитна норма Експлицитна норма

(граматика, правопис, речници)
Жанровски раслојени (високи стил: Функционално поливалентни
ниски стил)
Аутономни (независни од дијалеката) аутономни

Еластично-стабилни Еластично-стабилни

Настају на одр. степену цивилиз. развоја Настају у време конституисања нације

Будући да се о језицима писаних религиозних текстова, дела световне књижевности,

науке и сл. достандардног периода не може говорити као о стандардним (немају
експлицитно прописану норму у виду граматике, речника и сл. и нису функционално
поливалентни, него жанровско издиференцирани), о њима се говори као о књижевним
језицима.

Историја књиж. језика јесте научна дисциплина која проучава настанак и развој
књижевнојезичког/их идиома једног народа од појаве првих споменика написаних овим
типом/типовима језика до конституисања стандарда. Будући да је код појединих народа
овај развој веома сложен, да би се добила што јаснија представа о развоју једног књиж.
језика, неопходан је приступ који подразумева и културно-историјски и лингвистички
аспект.
Најпре би требало увести два појма:

УНУТРАШЊА (иманентна) ИСТОРИЈА СПОЉАШЊА ИСТОРИЈА ЈЕЗИКА

ЈЕЗИКА

проучава само развој јез. структуре поред јез. структуре, бави се и анализом
нејезичких фактора
методологија: искључиво лингвистичка методологија: и лингвистичка и
социолингвистичка

Историја књижевних језика није дисциплина која проучава искључиво развој језичке
структуре оних израза који су у одређеним периодима функционисали као књижевни.
Појава једног књижевног језика, развој и промене у њему често су условљени
нејезичким факторима и они морају бити неодвојив део истраживања.

Када и како настају први књижевни језици?

„Књижевни, односно стандардни језици по правилу се јављају као медијуми религије,

световне књижевности, науке и високе културе, још у старим цивилизацијама, а потом,
са доласком модерног доба, све изразитије као средство савремене комункације у свим
доменима јавног живота”(Бугарски)

Таква је била судбина и функција првог књижевног језика код Словена.

СТАРОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК (7. деценија 9. века)

 До краја 10. века језик тих превода постаје богослужбени и
књижевни језик већине Словена од Јадранског и Егејског мора до севера
Русије.
 „Старословенски језик био је део породице сакралних и књижевних
језика хришћанске Европе, заједно са грчким и латинским” (Ивић, Павле)

Поставља се питање: На који је начин старословенски језик за нешто више од 100

година добио овај статус?

Пре него што одговоримо на ово питање, потребно је нешто рећи о подели православне
и римске/католичке словенске сфере, те увести појмове Slavia orthodoxa i Slavia latina.

Свет словенства или тзв. Славија делила се на Православну Славију (Slavia

orthodoxa) и део словенства назван Slavia romana/latina. Термине Slavia orthodoxa и
Slavia romana у науку уводи Рикардо Пикјо.
• Под појмом Slavia orthodoxa подразумева се јединствени духовни простор дела
Јужних и Источних Словена који су примили хришћанство и црквену културу од
Византије током 9. и 10. века и тиме добили заједничку, општу
црквенословенску писменост и богослужење (данашња Србија, Македонија,
Бугарска, Русија, Украјина, Белорусија)
• Под појмом Slavia Latina подразумева се духовна заједница Западних и једног
дела Јужних Словена у оним областима у којима је византијска традиција 9. и
10. века била потиснута (Пољска, Словачка, Чешка, Хрватска, Словенија)
• Од самих почетака писмености код свих Словена је постојала диглосија –
функционално диференцирана употреба два језичка система, односно
 егзистирање два језичка идиома у комплементарној дистрибуцији. Жанр,
тематика, намена утичу на избор језика – чак и у оквиру истог дела.
• Диглосија није била иста за цео словенски простор – за простор тзв. Славије
(Толстој)

• 1. У православној Славији од почетка је постојала тзв. хомогена диглосија

(употреба старословенског у својим редакцијама и одговарајућег локалног,
етничког језика, вернакулара – руског, бугарског, српског)
• 2. у делу Slavia romana/latina функционисала тзв. хетерогена диглосија -
коегзистирају страни језик (латински, немачки или италијански) и одговарајући
локални, етнички језик (хрватски, словеначки, пољски, чешки, словачки и др.),
дакле ИЕ језици из различитих породица

• Оваква подела словенског становништва на две културне зоне назива се

бипартитна концепција Словенства, при чему треба нагласити да овде
границе нису оштре и географски прецизно дефинисане. Овај појам бива
прихваћен тек од осамдесетих година 20. века, а до тада је схватан као концепт у
којем је религијско веома наглашено, што словенским земљама са атеистичким
погледом на свет није одговарало.

Враћамо се на питање: На који је начин старословенски језик за нешто више од 100

година добио овај статус?
Да би се одговорило на ово питање, још једном треба нагласити да је он овај статус
имао само у Православној Славији.

Постоје две теорије са којима је статус старословенског језика директно у вези:

А: У славистици влада мишљење да су Ћирило и Методије свесно утицали на

каснији статус старословенског језика као сакралног (истовремено захваљујући
толерантнијем и либералнијем односу Цариграда према језику литургије и писмености,
за разлику од нетолерантне језичке политике Рима, који је у тој функцији признавао
само латински језик).
Сматра се да је линија раздвајања између Словена који су од времена
христијанизације могли употребљавати свој језик, и Словена који су се служили
латинским, настала током мисије Ћирила и Методија, као и да генеза касније
бипартитне Славије датира из тог времена. Неки истраживачи верују да су управо њих
двојица изазвали такву поделу јер су и сами били ангажовани у некој врсти антиримске
и провизантијске борбе за језичку слободу.

Б: У питању је теорија Р. Пикја.

Пикјо таква схватања одбацује са јаком аргументацијом да у време
христијанизације Словена није било конфликта између католичке и православне зоне
јер је хришћанска црква у 9. веку још увек била јединствена, а до раскола је дошло тек
1054. г. Пикјо сматра да су Рим и Константинопољ дуго делили исте принципе у вези
са употребом етничких језика у апостолској мисији те да је тешко поверовати да би
иједна од црква чинила компромис у вези са тако фундаменталним питањем као што
је подесност неког језика за изражавање сакралног садржаја и преношење сакралних
порука. И Рим и Цариград дозвољавали су својим мисионарима да се служе варварским
дијалектима у усменим проповедима, али је реално претпоставити да обе црквене
администрације не би никада дозволиле да ти дијалекти добију виши статус – статус
писаног језика. Употреба вернакулара (народног говора) дозвољавала се и
препоручивала само у оквирима проповедничке (апостолске) делатности, у
мисионарским активностима и катехитизацији. На тај начин настајале су писмене,
писане проповеди, упутства за исповеднике и преводи библијских одломака, али само
одломака, како би се помогло верницима да разумеју језик и активно учествују у
деловима литургије. Такав је, према Пикју, био и карактер моравске мисије Ћирила и
Методија. Такве проповедничке текстове папа је вероватно благословио (у Житију Св.
Константина и пише да је Хадријан II то и учинио), али то сигурно не би учинио да је у
питању била етничка верзија виших теолошких садржаја и значаја. О томе постоје
докази који де односе на територије под римском јурисдикцијом, а Пикјо напомиње да
таква истраживања на тер. ист. хришћанства још нису вршена. Његово мишљење је да
је вероватније да је статус сакралног језика старословенски добио у Борисовој и
Симеоновој Бугарској (9–10. век), где је ницала култура „православне протославије”,
чији је основни циљ био осамостаљивање како од Рима тако и од Византије и у
политичком и у културном па и верском погледу.
Овај статус шири се и на нове средњовековне државе те се код Срба од 12. века
развија српска редакција старословенског језика, која ће имати статус књижевног
језика све до почетка 18. века, када је замењује рускословенски језик (руска редакција
стсл.).

Закључак:
Да би се, дакле, одговорило на питање о томе како је старословенски језик могао да
добије статус сакралног језика, било је неопходно анализирати и узети у обзир и
ванјезичке факторе.
• Питање стварања и развитка сваког књижевног језика није искључиво
лингвистичко.
• Оно је у великој мери одређено социокултурним и социополитичким условима.
Лингвистика је способна да одговори на питање како је ишло формирање неког
језика, како је текао његов развој, али није способна да објасни зашто је у
једнаким језичким, али неједнаким историјским условима развој блискосродних
језика ишао веома различитим правцима. Разлози томе не могу се наћи само у
језику, него пре у историјско-културним феноменима.
Проучавање историје словенских књ. језика

• Почиње крајем двадесетих и поч. тридесетих година 20. века (Прашка

лингвистичка школа − Виктор Владимирович Виноградов, Николај Трубецки)
• До тада је ванјезички аспект књиж. језика био у потпуности запостављен
(младограматичари) и периодизација развоја неког језика била је заснована
искључиво на унутарјезичким (најчешће фонетским) променама. Виноградов
истиче да се развој књижевног језика веома често не поклапа са оваквим
периодизацијама.
• После Другог св. рата долази до новог замаха у проучавању ист. књ. језика
(највише руског и чешког)
• Лав Владимирович Шчерба, Бохуслав Хавранек, Н. Толстој
• Развојем српског књижевног језика бавили су се крајем 19. и у првој половини
20. века: Платон Кулаковски, Љ. Стојановић, Б. Унбегаун, Н. Толстој, А. Белић,
• Савремени проучаваоци развоја књижевних језика код Срба у 18. и 19. веку: А.
Младеновић, И. Грицкат, А. Албијанић, П. Херити, Ј. Нуорлуото, В.
Михајловић, С. Стијовић, Х. Куна, А. Кречмер, Ј. Јерковић, Ј. Кашић, Љ.
Суботић, А. Милановић, Ирена Цветковић Теофиловић

Литература

1. Љ. Суботић: Из историје књижевног језика: „питање језика. Предавања из историје

језика, Н. Сад: Филозофски факултет.