Savremena Srpska Leksikografija U Teoriji I Praksi - Urednik Rajna Dragicevic

САВРЕМЕНА СРПСКА ЛЕКСИКОГРАФИЈА
У ТЕОРИЈИ И ПРАКСИ
(колективна монографија)
САВРЕМЕНА СРПСКА ЛЕКСИКОГРАФИЈА
У ТЕОРИЈИ И ПРАКСИ
(колективна монографија)
Уредник:
Рајна Драгићевић
Београд
2014
Издавач:
Филолошки факултет Универзитета у Београду
За издавача:
Проф. др Александра Вранеш
Рецензенти:
Академик Предраг Пипер
Проф. др Срето Танасић
Идејно решење корица:

Лепосава Кнежевић
Коректура:
Аутори и Весна Николић, мастер
Припрема и штампа:
office@cigoja.com
www.chigoja.co.rs
Тираж:
300
ISBN 978-86-6153-235-1
Ова књига је настала као резултат научно-истраживачког рада на следећим

пројектима Института за српски језик САНУ:
178009 – Лингвистичка истраживања савременог српског књижевног језика
и израда Речника српкохрватског књижевног и народног језика САНУ,
178007 – Етимолошка истраживања српског језика и израда Етимолошког
речника српског језика (ЕРСЈ), и
178021 – Опис и стандардизација савременог српског језика.
Пројекте у целини финансира Министарство просвете, науке и технолошког
развоја Републике Србије.
Садржај
Садржај
Уводне напомене............................................................................... 7
Рајна М. Драгићевић
РАЗВОЈ практичне и теоријске лексикографије................. 9
Стана С. Ристић
СРПСКЕ ЛЕКСИКОГРАФСКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ.
БЕОГРАДСКА ЛЕКСИКОГРАФСКА ШКОЛА........................................ 27
Васа Б. Павковић
ГРАЂA ЗА РЕЧНИК САНУ........................................................................ 55
Мирослав Б. Николић
УТВРЂИВАЊЕ ОДРЕДНИЦЕ У СРПСКОЈ ЛЕКСИКОГРАФИЈИ ...... 61
Александра М. Марковић
ГРАМАТИКА У СРПСКИМ РЕЧНИЦИМА............................................ 69
Jасна Б. Влајић-Поповић
ЕТИМОЛОГИЈА У СРПСКИМ ОПИСНИМ РЕЧНИЦИМА................. 93
КВАЛИФИКАТОРИ У СРПСКОЈ ЛЕКСИКОГРАФИЈИ........................ 113
Даринка С. Гортан-Премк
ДEФИНИСАЊЕ У СРПСКОЈ ЛЕКСИКОГРАФИЈИ............................... 131
Милица Н. Радовић Тешић
РАСПОРЕЂИВАЊЕ ЗНАЧЕЊА РЕЧИ
У СРПСКОЈ ЛЕКСИКОГРАФИЈИ............................................................. 141
ФИГУРАТИВНА ЗНАЧЕЊА У СРПСКОЈ ЛЕКСИКОГРАФИЈИ........... 155
Савремена српска лексикографија у теорији и пракси
Милена М. Јакић
ПАРАДИГМАТСКИ ЛЕКСИЧКИ ОДНОСИ У СРПСКИМ
ОПИСНИМ РЕЧНИЦИМА........................................................................ 167
Ненад Б. Ивановић
ЛЕКСИКОГРАФСКИ МЕТАЈЕЗИК У РЕЧНИКУ САНУ....................... 195
Милорад П. Дешић
ОБРАДА ИЗРАЗА У СРПСКОЈ ЛЕКСИКОГРАФИЈИ............................. 233
РАЧУНАРСКЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ У СРПСКОЈ
ЛЕКСИКОГРАФИЈИ (могућности и перспективе).................................. 249
БУДУЋНОСТ СРПСКЕ ЛЕКСИКОГРАФИЈЕ.......................................... 279
БИБЛИОГРАФСКА БЕЛЕШКА................................................................ 287

РЕЗИМЕ....................................................................................................... 289
Summary................................................................................................... 291
Уводне напомене
Реформа универзитетских планова и програма применом Болоњске

декларације на Универзитет у Београду подразумевала је увођење много
нових предмета на свим факултетима, па и на Филолошком факултету.
Један од нових предмета зове се Практична лексикографија. Намењен
је студентима тзв. филолошког профила Групе за српски језик и књи-
жевност. Та група студената образује се за лекторске, лексикографске и
друге стручне послове који не подразумевају рад у школи. Неки од тих
студената запослиће се на лексикографским пројектима у Институту за
српски језик САНУ.
Практична лексикографија је предмет који би требало да омогући
студентима да се упознају са фазама рада у изради описног речника са-
временог српског језика. Један од циљева предмета јесте да се студентима
предоче проблеми са којима се лексикограф среће приликом избора од-
редница за речник, одређивања њихове етимологије, граматичке обраде,
распоређивања и квалификовања значења, њиховог дефинисања, избора
репрезентативних примера, обраде фразеологије.
Пошто су у фокусу предмета Практична лексикографија практична
искуства лексикографа, предавања су у току летњег семестра школске
2012/2013. године одржали врсни српски лексикографи који израђују капи-
тално дело српске лексикографије – Речник српскохрватског књижевног и
народног језика Српске академије наука и уметности. Они су замољени да
у вези са договореним темама изнесу што више добрих и лоших примера
из праксе, недоумица које су имали у току свог радног искуства, али и да
упознају студенте са својим првим радним данима у Институту за српски
језик САНУ, са предностима и недостацима лексикографског посла, са
добрим и лошим странама колективних послова какав је лексикографски,
па чак и да испричају понеку анегдоту.
Неки од позваних лексикографа имају предавачког искуства јер раде
или су радили као професори, а некима су та предавања представљала прво
или неуобичајено искуство. Ипак, и једни и други успоставили су одличну
комуникацију са студентима, па су часови Практичне лексикографије пред-
стављали занимљиво и корисно искуство и за предаваче и за слушаоце.
Ова књига представља колективну монографију која је настала на

основу одржаних предавања. Она није зборник радова јер су поглавља у
њој пажљиво испланирана, произлазе једна из других, надовезују се једна
на друга и писана су методолошки слично. Аутори нису имали слободу
да држе предавања о било којим лексикографским темама, већ су своја
излагања прилагођавали концепцији курса коју је, као предметни профе-
сор, осмислила Р. Драгићевић. Директан (али не баш потпун) утицај на
концепцију курса, а самим тим и ове књиге, ималo је чувено лексико-
графско дело Сиднија Ландауа Речници. Умеће и вештина лексикографије
(Sidney I. Landau, Dictionaries. The Art and Craft of Lexicography, Cambridge
University Press, 1984). Неке текстове аутори први пут објављују у овој
књизи, неки су већ објављени, али измењени за потребе ове књиге, а има
и оних текстова који су у целини преузети из раније објављених лексико-
графских зборника. Подаци о томе наведени су на крају књиге.
Ова монографија намењена је, пре свега, студентима филолошких
факултета широм Србије и младим лексикографима (који, нажалост, немају
лексикографски курс на почетку свог радног века, већ се, радећи на речни-
ку, школују на сопственим грешкама). На крају сваког поглавља наводи се
списак литературе који ће омогућити заинтересованим читаоцима да даље
истражују у вези са темама које се обрађују у књизи. Страни лексикогра-
фи моћи ће у овој књизи да се упознају са Београдском лексикографском
школом и њеним начелима. Будући да је ово прва монографија у Србији
која је у целини посвећена лексикографији, могла би бити инспиративна и
лингвистима различитих опредељења, па чак и заинтересованим грађанима
који немају филолошко образовање.
Београд, 2014. Рајна Драгићевић

Филолошки факултет
Универзитет у Београду
РАЗВОЈ практичне и теоријске

лексикографије
1. Лексикографија. Термин лексикографија није једнозначан. Под

њим се подразумева: 1) састављање и објављивање речника; 2) део науке
о језику који се бави изучавањем теорије и праксе састављања речника
и 3) свеукупност штампаних и рукописних лексикографских радова и
речника, тј. лексикографска литература (Потебња 2009: 10). Уобичајено је
да се практична израда речника назива практичном лексикографијом, док
се под теоријском лексикографијом (металексикографијом) подразумева
наука о речницима – њихова критика и анализа, евалуација, историјска
анализа, употреба и др.
Циљ овог рада јесте да се осветле зачеци светске и српске практичне
и теоријске лексикографије и да се само назначе главни токови којима су
се практична и теоријска лексикографија даље развијале, као и да се по-
мену њихови носиоци. Нешто више пажње посветиће се развоју теоријске
лексикографије.
2. Развој практичне лексикографије. Практична лексикографија
има много дужу традицију него теоријска. Најстарији познати речници
потичу из града Елбе у Месопотамији (данас је то део Сирије). То су биле
гравиране глинене таблице које датирају из периода око 2.300 год. пре нове
ере. На њима су се налазиле речи из сумерског језика и њихови еквиваленти
у акадском језику (исп. Мајкрософт Енкарта 2006). Представићемо кратку
хронологију развоја светске лексикографије према М. А. К. Халидеју и К.
Јалопу (2007: 16–19). Делатност састављања речника из које ће се развити
лексикографија у данашњем смислу речи почела је да се развија још пре
нове ере у старим цивилизацијама какве су биле Индија, Кина, Персија,
Египат и, као што је речено, Месопотамија.
*
e-mail: rajna.dragicevic@fil.bg.ac.rs
10 Рајна М. Драгићевић
2.1. Кратак преглед развоја практичне лексикографије у свету.

Први глосари у Индији појавили су се у 2. и 3. веку пре нове ере. Они
су садржавали дефиниције теже разумљивих лексема из индијских веда.
Ти глосари временом су прерасли у праве речнике. У 7. веку нове ере
израђен је први санскритски речник. Тај речник је био у употреби више
од десет векова. Ови и други речници утицали су на то да индијска школа
граматике и фонологије у 12. веку и касније постане изузетно напредна
и утицајна.
Најстарији речник у Кини израђен је у 3. веку пре нове ере. Овај реч-
ник садржи око 3.500 речи које су ексцерпиране из старих текстова. Оне
су сложене у 19 поглавља, а у 16 поглавља речи су распоређене тематски:
биљке, дрвеће, инсекти, рептили, домаће животиње, дивље животиње итд.
Речи су дефинисане, а уз неке од њих наводи се и граматички опис.
И први персијски речници настали су у давној прошлости. Први реч-
ник настао је између 9. и 10. века нове ере. Овај речник није сачуван, али
зато јесте један који је настао у 11. веку. Персијски научници састављали
су и двојезичне арапско-персијске речнике. Најстарији од њих потиче из
11. века. У 15. веку састављен је најстарији персијско-турски речник.
У старом Египту је 1750. год. пре нове ере написан тематски теза-
урус. Најстарији речници у старој Грчкој били су глосари у којима се
разјашњавају лексеме из Хомерових дела. Аполон, граматичар из 1. века
пре нове ере, саставио је Хомеров лексикон, али тај речник није сачуван.
Из византијског периода најпознатији је речник Суда, настао у 10. веку.
Он представља етимолошки и описни речник са око 30.000 одредница
које сачињавају лексеме које је користило византијско грчко и романско
становништво.
Интензивнији развој европске лексикографије везује се за настајање
националних књижевних језика. Од 1450. године, састављају се билин-
гвални речници за школске потребе. Њихов најважнији циљ био је учење
латинског језика. Неки народи у источној и јужној Европи формирали су
националне академије чији је основни задатак био састављање речника.
Тако је, на пример, 1612. године, италијанска Академија објавила речник
италијанског језика, док је 1694. године, француска Академија објавила
француски речник. Шпанска Академија је тај значајан посао урадила
између 1726. и 1739. године, а руска Академија од 1789. до 1794. године
[прилика је да се напомене да се први руски речник појавио у 11. веку
(Потебња 2009: 10)]. Лексикографски рад се посебно разбуктао у 19. веку
у многим европским земљама.
2.2. Кратак преглед развоја српске практичне лексикографије.
Јужни Словени почели су да развијају лексикографију у 15. веку, и то у
Хрватској, а први речници српског језика јављају се крајем 18. века (Гутков
Развој практичне и теоријске лексикографије 11
1993; Шипка 2006). Српска лексикографија отпочела је свој развој након

1690. године, тј. после Велике сеобе под вођством Арсенија Чарнојевића.
Нашавши се у новој средини, у католичком и германском окружењу,
писмени слојеви становништва имали су потребу за учењем латинског
и немачког језика. У предвуковском периоду, колико се зна на основу
Српске библиографије за новију књижевност 1741–1867, коју је саставио
С. Новаковић, било је објављено седам речника. Сви су они били двоје-
зични и сви су служили за учење немачког, латинског, па и грчког језика.
Међу њима четири речника су немачка, два су латинска, а један је грчки.
Претпоставља се да је први српски речник објављен 1766. године. Био је
то латинско-словеносрпски речник, који представља анекс једној латинској
граматици, чији је аутор, вероватно, З. Орфелин. Године 1767, следи још
једна, вероватно Орфелинова граматика, снабдевена такође латинско-
словеносрпским речником. Ова граматика има 448 страница, а речник се
налази на страницама од 187. до 331. Први немачко-словеносрпски речник
представља део немачке граматике С. Лазаревића из 1774. године (грама-
тика има 185 страница, а речник се простире од стр. 77 до стр. 150). Затим
је, 1791. године, Т. Аврамовић објавио први немачко-српски речник који
представља посебну књигу. Немачко-српски речник у овој књизи заузима
719 страница, а српско-немачки – 326 странице. Највећу популарност од
свих предвуковских српских речника имао је Речникъ малый (немецкий и
сербский). Овај речник први пут је објављен 1793. године, а пошто је био
врло популаран, доживео је и поновљена издања, 1806. и 1814. године,
па чак и после објављивања Вуковог Рјечника, 1829. и 1837. године. За-
харије Папа Георгије објавио је 1803. године грчко-српски речник, који
се користио због трговинске размене са Грцима. За све ове речнике Д.
Шипка запажа да их повезује чињеница да представљају јединствен лек-
сикографски ток који се развијао из практичних разлога. Избор лексике
која се обрађује у овим речницима то очито показује. Овај ток наставио
је да се развија својим самосталним правцем и после објављивања Вуко-
вог Рјечника, па је, тако, 1842. и 1846. године, настао француско-српски
речник, затим грчко-турско-српски речник (1845. године), немачко-српски
(1847), српско-немачко-латински речник (1849), латинско-српски (1850),
грчко-српски (1853), двосмерни српски и немачки (1855. и 1859), турско-
српски (1855). Деветнаести век у српској лексикографији обележио је
Вуков Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечма, чије
је прво издање објављено 1818, а друго 1852. године. У лексикографији
19. века посебно место заузима и Рјечник из књижевних старина српских
Ђуре Даничића. Овај речник објављен је у 3 свеске 1863. и 1864. године.
У 19. веку започета је и израда Речника српскохрватског књижевног и
народног језика САНУ, као и Rječnika hrvatskoga ili srpskoga jezika JAZU.
Двадесети век донео је Речник српскохрватскога књижевног језика Ма-

тице српске, I–VI, 1967–1976, а у овом веку, 2007. године, објављен је
једнотомни Речник српскога језика Матице српске, као и велики број спе-
цијалних речника (речници жаргона, речници синонима, обратни речник,
семантичко-деривациони, асоцијативни итд).
3. Теоријска лексикографија. За разлику од практичне лексико-
графије, теоријска лексикографија има неочекивано кратку традицију.
Према речима Л. Згусте (1991: 16), „jedno od najneobičnijih obilježja
leksikografije je činjenica da su leksikografi samo u rijetkim slučajevima
izmjenjivali svoja metodološka iskustva: sve do 1965, kada je B. Quemada
počeo da objavljuje izvještaje o tekućim leksikografskim projektima, nije se
razgovaralo o primijenjenim metodama i postupcima.”
3.1. Кратак преглед развоја теоријске лексикографије у свету.
Као први теоријски рад посвећен лексикографији, Л. Згуста (1991: 16)
издваја рад Л. В. Шчербе: Опыт обшчей теории лексикографии. Овај
рад објављен је 1940. године, па се та година може узети као година по-
четка развоја теоријске лексикографије. Шчерба у овом раду представља
основне типове речника тако што успоставља шест дистинкција: 1) сло-
варь академического типа – словарь-справочник; 2) энциклопедический
словарь – общий словарь; 3) thesaurus – обычный словарь; 4) обычный
словарь – идеологический словарь; 5) толковый словарь – переводной
словарь; 6) неисторический словарь – исторический словарь. Тумачећи
ове поделе, Л. В. Шчерба је изнео свој поглед на различита питања која се
тичу лексикологије и лексикографије. Нека од тих схватања у складу су са
достигнућима савремене лексикологије, а нека су превазиђена. Тако је, на
пример, у вези са дистинкцијом енциклопедијски речник – општи речник
разматрано питање статуса властитих имена у општем речнику. Шчерба
истиче да немају сва властита имена исти статус и да нека од њих нису
само семантички празне јединице именовања, већ добијају семантичке
компоненте у одређеној култури. Таква имена су обично општепозната и
заслужују обраду у општем речнику. Као пример наводи се разлика између
властитих имена Аустралија и Европа (исп. Шчерба 2009: 10). Аустралија
је само име, а Европа је (независно од тога колико то реално одговара ствар-
ности) континент који предводи цивилизацију, па отуда постоје европски
манири, европска учтивост итд. Овом питању Шчерба приступа на исти
начин као савремени лексиколози и лингвокултуролози.
Шчерба покреће и питање статуса термина у општим речницима и
наводи мишљење да они представљају специјалну лексику коју не треба

O развоју Београдске лексикографске школе исп. поглавље о томе у овој књизи
које је написала С. Ристић.
обрађивати у општим речницима. Ако нека лексема, поред терминоло-

шког, поседује и нетерминолошко значење, њега свакако треба обрадити
у општем речнику.
Занимљиво је, али данас превазиђено, Шчербино размишљање о
полисемији. Према његовим речима (Шчерба 2009: 16), „неправилно је
мислити да речи могу имати више значења, јер је то формални, па чак и
типографски угао гледања. У ствари, имамо онолико речи колико дата
јединица има значења (у старим речницима тако су се одреднице и штам-
пале: одредница се понављала онолико пута колико дата реч има значења).
Ово логички проистиче из јединства форме и садржаја, а ми смо дужни
да говоримо не о речима, већ о речима-појмовима.”
Тема овог рада, приступ њеној обради и концепција била је веома
необична за 1940. годину, када је рад објављен.
Требало је да прође још 30 година до научно утемељеног приручни-
ка о лексикографији. У литератури се наводи да је 1971. године у Прагу
објављена прва монографија посвећена лексикографији. Њен аутор је Л.
Згуста, чешки лексикограф, а њен наслов гласи Manual of Lexicography.
У предговору књиге, он наводи двадесет до тада објављених публикација
посвећених лексикографији. На првом месту налази се Шчербин рад из
1940. године, а затим следе остале јединице, а то су појединачни радови,
зборници радова или делови монографија. Сви ти радови послужили су
Згусти у обликовању монографије, али „jedan od glavnih izvora informacija
o metodama leksikografije jeste pažljivo proučavanje dobrih rječnika što su
nam u ovom trenutku dostupni.” Били су то, пре свега, чешки једнојезични
и двојезични речници. Разуме се, основнe поставке ове књиге заснова-
не су и на личном лексикографском искуству аутора. Данко Шипка је
ову књигу превео и под насловом Приручник лексикографије објавио је
1991. године у Сарајеву. У Предговору, Д. Шипка (1991: 7) примећује да
је „Priručnik leksikografije međaš što je otvorio čitav niz djela i aktivnosti u
oblasti leksikografske teorije.”
Приручник лексикографије састоји се из Увода и осам поглавља:
1) Лексичко значење; 2) Обличко варирање речи; 3) Комбинације речи; 4)
Варирање у језику; 5) Типови речника; 6) Једнојезички речник; 7) Двоје-
зични речник; 8) Планирање и организовање лексикографског рада. Већ

Истини за вољу, Згустин приручник је прва утицајна књига посвећена лексико-
графији, јер је још 1950. године у Мадриду објављена књига Хулија Касареса Introduction
à la lexicografia moderna. Л. Згуста (1991: 16) наводи да је то рад који је Н. Д. Арутјунова
превела као књигу, међутим то није рад већ књига која представља ауторов зборник ра-
дова. Састоји се из 354 стране. У Шпанији је доживела три издања, а последње је било
1992. године. Можемо претпоставити да један од фактора због којих књига није доживела
планетарни успех лежи у чињеници што је написана на шпанском језику.
и из самог садржаја јасно је да ова књига не представља само теорију

лексикографије, већ и примењену лексикологију, јер је прва половина
књиге посвећена лексиколошким темама и проблемима које лексикографи
имају у вези са различитим лексичким односима и појавама. У књизи се
отвара велики број питања, даје се много предлога, наводе се примери из
различитих светских језика, од оних са највећим бројем говорника до оних
егзотичних. За лексикографију су посебно значајна поглавља у којима се
говори о деловима једнојезичног и двојезичног речника. Велика пажња
посвећује се питању организовања и планирања израде речника, што је
важна тема којом су се бавили многи лексикографи у својим радовима
објављеним после Згустине књиге. Д. Шипка је у свом Предговору као
основни разлог своје одлуке да преведе ову књигу навео мишљење „da
se radi o djelu koje ne zastarijeva.” И заиста, бројни проблеми које Згуста
наводи не могу застарити јер за њих не постоји право решење. Такав је,
на пример, увек присутан проблем правилног избора одредница, одлука
да се у речнику одређеног обима обраде или не обраде одређени типови
дијалектизама, архаизама, властитих имена, проблем разликовања стан-
дардне од нестандардне лексике, питање дефинисања и обраде лексема
које из културолошких или неких других разлога немају преводне екви-
валенте у два језика итд.
3.1.1. Теоријска лексикографија у англосаксонским земљама
(основни ток). После Згустиног Приручника лексикографије, теоријска
лексикографија се све интензивније развија. У англосаксонским земљама,
она почиње да доживљава успон од осамдесетих година двадесетог века.
Велики утицај на теоријску лексикографију имају књиге британског
лексикографа аустријског порекла Р. Р. К. Хартмана. Од 1984. године он је
запослен на Универзитету у Егзетеру. Тамо је организовао много утицајних
лексикографских конференција, а једна од првих је LEXeter. Tа конферен-
ција одржана је 1983. године и утицала је на формирање европског лекси-
кографског удружења European Association of Lexicography (EURALEX),
затим међународног лексикографског часописа International Journal of
Lexicography и серије књига Lexicographica Series Maior, чији је он био
један од уредника од 1984. до 2008. године. Хартманов изванредан углед
у лексикографском свету огледа се и у томе што је, поред формирања е-
вропског лексикографског удружења EURALEX, утицао и на формирање
аустралијског лексикографског удружења (AUSTRALEX, 1990. године),
афричког лексикографског удружења (AFRILEX, у Јоханесбургу, 1995.
године) и азијског лексикографског удружења (ASIALEX, у Хонг Конгу,
1997. године). Р. Р. К. Хартман је имао своју школу лексикографије, што
потврђује чињеница да је био ментор за 45 магистарских радова и 30
докторских дисертација, које су посвећене евалуацији речника, историји
лексикографије, типологији и употреби речника, двојезичним речницима.

У значајније књиге Р. Р. К. Хартмана спадају: Dictionaries and Their Users.
Papers from the 1978 BAAL Seminar on Lexicography (1979) ed. by R. R. K.
Hartmann (Exeter Linguistic Studies Vol. 4), University of Exeter and ITL
Review of Applied Linguistics, Catholic University of Leuven; Lexicography.
Principles and Practice (1983) ed. by R. R. K. Hartmann (Applied Language
Studies), London/New York: Academic Press; The History of Lexicography.
Papers from the Dictionary Research Centre Seminar at Exeter, March
1986 (1986) ed. by R. R. K. Hartmann (Amsterdam Studies in the Theory and
History of Linguistic Science III.40), Amsterdam/Philadelphia: J. Benjamins.
Dictionary of Lexicography (1998) comp. by R. R. K. Hartmann & Gregory
James, London: Routledge. Teaching and Researching Lexicography (2001)
by R. R. K. Hartmann (Applied Linguistics in Action), Harlow: Longman-
Pearson Education. Ове књиге преведене су на многе језике, укључујући
и јапански и кинески.
У најкраћим цртама представићемо, ради илустрације Хартмановог
рада, садржај књиге The History of Lexicography, коју је Хартман уредио
1986. године. Књига представља зборник који се састоји од 23 рада, чији
су аутори лексикографи из многих земаља света. Према Хартмановим
речима (1986: vii), већина речника има претече и сви речници имају ими-
таторе. Разумевање историјске заснованости израде речника због тога је
предуслов за даљи прогрес лексикографије. Уредник је поделио радове у
овој књизи у осам мањих тематских целина: 1) класична традиција (која је
у књизи репрезентована радовима о двојезичној кинеској лексикографији,
о интеркултуралним проблемима у двојезичној лексикографији још од
древне сумерске цивилизације и у раду о вишевековним конвенцијама у
једнојезичним арапским речницима). Другу тематску целину у књизи чине
радови о раној фази историје европске лексикографије (један од прилога
представља рад хрватског лингвисте Рудолфа Филиповића о почецима
хрватске лексикографије у 15. веку, затим рад о развоју лексикографије
централноевропских земаља, анализа тровековне традиције шпанско-ен-
глеских речника и рад о развоју француске лексикографије). Трећу и четврту
целину представљају радови о почецима енглеске лексикографије. Пета
тематска целина састоји се из радова о историјској позадини развоја поје-
диних националних лексикографија (као што су скандинавска, мађарска и
пољска). Шеста целина састоји се из радова о специфичностима појединих
националних лексикографија (репрезентују је радови о енглеско-арап-
ским речницима, афричкој лексикографији и немачкој лексикографији).
Претпоследњи блок чине радови о речницима који су представљали пре-
тече у развоју неких лексикографских приступа и школа, а последњи блок
се састоји из текстова о новијим трендовима у енглеској лексикографији.
Садржај књиге јасно указује на то колико је Хартман избором аутора и

њихових тема учинио широк захват у представљању историје светске
лексикографије. Највише пажње посвећује се, разумљиво, енглеској
лексикографији, али до пуног изражаја долази и увид у лексикографију
различитих земаља на свим континентима.
Посебну пажњу изазива и Хартманова књига која носи наслов
Teaching and Researching Lexicography (1981). Oна представља један од
првих (или први) уџбеник посвећен теоријској лексикографији. Састоји
се из четири целине. Први део носи наслов Лексикографија у пракси и
теорији. Овај део подељен је на мање целине у којима се говори о одно-
су између практичне и теоријске лексикографије, о лексикографији као
вишеструкој активности, о фазама у састављању речника, о планирању у
лексикографији, о састављању корпуса итд. Други део књиге носи наслов
Перспективе науке о речницима. Обрађује се историјска и критичка пер-
спектива, структурална и типолошка перспектива и корисничка перспе-
ктива. Трећи део књиге Питања, методе и студије случаја подељен је у
три потцелине посвећене проблемима који се наводе у наслову поглавља.
Највише пажње посвећено је методологији у истраживању речника. По-
себно користан је четврти део књиге Ресурси, у којем се дају информације
о лексикографским делатностима и удружењима, укључујући и адресе
сајтова, као и глосар посвећен теоријској и практичној лексикографији.
У овом делу књиге сазнајемо, на пример, 27 адреса сајтова о светској
лексикографији, називе и адресе различитих библиографских речни-
чких архива, називе и адресе најпознатијих лексикографских издавачких
кућа, сазнајемо и да је 2001. године постојало 27 часописа посвећених
лексикографији широм света, 23 лексикографска удружења, 4 центра за
истраживање речника, 3 програма за усавршавање лексикографа, 6 центара
за терминологију. Све ово указује на чињеницу да се лексикографија на
почетку 21. века све интензивније развија на свим пољима. У оснивању и
активностима многих од ових удружења учествовао је и сам Р. Р. К. Харт-
ман и зато је његово име незаобилазно чак и у овако кратким приказима
развоја лексикографије.
Утемељивачку улогу у развоју теоријске лексикографије имала је и
књига Сиднија Ландауа Dictionaries. The Art and Craft of Lexicography (Реч-
ници. Умеће и вештина лексикографије). Ова књига објављена је први пут
1984. године, у издању познате издавачке куће Cambridge University Press.
Доживела је бројна поновљена издања. Аутор се у уводу позива на само
две до тада значајне књиге посвећене лексикографији, а то су, разуме се,
Згустина књига Маnual of Lexicography и Хартманова књига Lexicography:
Principles and Practise. Oва књига састоји се из осам поглавља. Прво носи
наслов Шта је речник? У њему се описује однос између речника и ен-
циклопедије и представљају се типови речника. Друго поглавље се зове

Кратка историја енглеске лексикографије. У овом поглављу приказује
се развој енглеске лексикографије од најстаријих двојезичних латинско-
енглеских глосара, од којих неки датирају још из 8. века, па до модерне
лексикографије. Треће поглавље посвећено је кључним елементима реч-
ника. У њему се говори о успостављању одредница, граматичким инфор-
мацијама, етимологији, синонимији и њеном третману у речницима итд.
Четврто поглавље посвећено је дефинисању. У њему се износе принципи
дефинисања, примери добрих речничких дефиниција, уобичајене грешке
у дефинисању итд. У петом поглављу говори се о употреби речника, а у
шестом о фазама у изради речника: о планирању, писању, производњи, ре-
визији речника, као и о састављању сажетих верзија речника са одређеном
сврхом. Седмо поглавље посвећено је коришћењу компјутера и будућности
израде речника, а последње поглавље састоји се из различитих тема као
што су писма уреднику, о речнику као огледалу социјалних вредности, о
критици речника итд. Ова књига је имала и има велику популарност међу
лексикографима јер је у њој садржано богато лексикографско искуство
аутора, прегршт савета и конкретних решења.
Осамдесете године прошлог века aнглосаксонску теоријску лекси-
кографију својим радом обележио је и Р. Илсон, који је објавио неколи-
ко значајних књига: Dictionaries, Lexicography and Language Learning,
Published in association with the British Council by Pergamon Press, 1985;
Lexicography: An Emerging International Profession, Manchester University
Press, 1986; A Spectrum of Lexicography: Papers from AILA, John Benjamins
Publishing, 1987.
На енглеском говорном подручју утицајну улогу у развоју теоријске
лексикографије данас играју зборници радова посвећени лексикографији
и лексикографски часописи, посебно International Journal of Lexicography
и Dictionaries. Посебну пажњу у развоју лексикографије заслужују и
лексикографски речници и енциклопедије. Међу њима посебан значај
има тротомна међународна лексикографска енциклопедија Wörterbücher/
Dictionaries/Dictionnaries. An International Encyclopedia of Lexicography,
коју су уредили F. J. Hausmann, O. Reichmann, H. E. Wiegand и L. Zgusta. Ова
енциклопедија објављена је у Берлину од 1989. до 1991. године, у издању
издавачке куће De Gruyter. Знатно мањег обима, али много прегледнији је
Речник лексикографије (Dictionary of Lexicography), чији аутори су Р. Р. К.
Хартман и Г. Џејмс. Овај речник садржи око две хиљаде лексикографских
термина и дефиниција њихових значења. У њему нема енциклопедијских
објашњења (као у поменутој енциклопедији) и детаљних представљања
биографија познатих лексикографа, описа познатих речника, приказивања
историје и традиције лексикографије појединих народа. Посебна пажња
у овом речнику посвећује се, као што је и очекивано, англосаксонској

лексикографској терминологији и традицији.
У 21. веку, теоријска лексикографија се убрзано развија на енглеском
говорном подручју. Да то потврдимо, а без намере да представимо целокуп-
ну библиографију, навешћемо неколико важнијих дела: H. Béjoint, Modern
Lexicography: An Introduction, Oxford University Press, 2000; T. Fontenelle,
Practical Lexicography, Oxford University Press, 2008; B. T. S. Atkins and
M. Rundell, The Oxgord Guide to Practical Lexicography, Oxford University
Press, 2008; J. Considine, Dictionaries in Early Modern Europe. Lexicography
and the Making of Heritage, Cambridge University Press, 2008, B. Svensén, A
Handbook of Lexicography, The Theory and Practice od Dictionary-Making,
Cambridge University Press, 2009.
3.1.2. Теоријска лексикографија у Русији (основни ток). Још давне
1974. године, само три године након публиковања Згустиног приручника,
руски лингвиста С. И. Ожегов објавио је књигу чији је један део посвећен
лексикографији. Књига носи наслов Лексикология. Лексикография. Куль-
тура речи. У Русији се у последње време објављује све више приручника
посвећених лексикографији. Веома су корисни приручници Е. Г. Шимчука
Русская лексикография (2003) и В. А. Козирјева и В. Д. Черњака са истим
насловом Русская лексикография (2004). Ове књиге имају сличну концеп-
цију и структуру. У њима се наводе и описују различити типови до сада
објављених руских речника. У књизи Козирјева и Черњака наводе се 33
врсте речника, док Шимчук описује 27 типова лингвистичких синхро-
нијских речника, 9 типова дијахронијских речника, 6 врста етимолошких
речника и 5 врста енциклопедијских речника.
Недавно су објављене још две књиге сличне концепције: Л. А. Ве-
денска: Русская лексикография (2007) и М. А. Бобунова: Русская лекси-
кография XXI века: учебное пособие (2009). Очигледно је да се у Русији,
поред лексикографских приручника, објављује и све више уџбеника по-
свећених лексикографији јер лексикографија постаје предмет на све већем
броју универзитета. Нешто је мање уџбеника посвећених вишејезичној
лексикографији, а међу њима издвајамо овај: В. П. Берков Двуязычная
лексикография (2004). У уводу ове књиге аутор наводи претече своје књиге
о двојезичкој лексикографији. На том списку налазе се само две књиге.
Посебну пажњу заслужује двотомни универзитетски уџбеник за
предмет Лексикографија руског језика који носи наслов Лексикография
русского языка (Санкт Петербург, 2009). Први том ове књиге саставио
је петнаесточлани ауторски колектив, под редакцијом Дине Михајловне
Потебње. Књига се састоји из две целине. Први део носи наслов Лекси-
кографија као део науке о језику, а други део је назван Основни типови
руских речника. У првом делу обрађују се опште теме које се тичу теориј-
ске лексикографије – одређује се појам речника и појам лексикографије,

однос између енциклопедијског и лингвистичког речника, обрађује се
типологија речника руског језика, структура речника, принципи његовог
формирања, метајезик речника, квалификатори (семантички, граматички,
стилски, географски итд). Овај део књиге завршава се кратким приказом
основних етапа развоја руске лексикографије, од најстаријих речника до
руске лексикографије у 20. веку. У другом делу првог тома књиге описују
се типови руских речника. Веће тематске групе гранају се у мање. Свако
поглавље има теоријски увод о датом типу речника у којем се аутори
позивају на литературу која се наводи на крају поглавља, а износи се и
списак речника који спадају у дату групу. Међу основним типовима реч-
ника налазе се: описни речници руског језика, аспектни, идеографски,
асоцијативни, фреквенцијски, историјски, етимолошки, дијалекатски,
социјалекатски, фразеолошки, ортологијски, лингвокултуролошки и
ономастички речници. Други том ове књиге састоји се из научних радова
(или фрагмената тих радова) великих руских лингвиста. Циљ тих радова
је осветљавање различитих питања теоријске лексикографије. У вези са
типом речника који се обрађује у сваком објављеном раду, износе се обраде
одређених одредница из одговарајућих речника, а затим следе питања и
задаци намењени студентима. Оваква троделна структура веома је корисна
за уџбенички текст посвећен лексикографији. Том је подељен у неколико
поглавља у зависности од типова речника. Започиње Шчербиним радом
којим је заснована светска теоријска лексикографија, а осим рада овог
аутора, у књизи су објављени и радови других чувених руских лингвиста,
као што су Ј. П. Апресјан, Н. Ј. Шведова, В. И. Даљ, В. В. Виноградов, С. И.
Ожегов, Л. А. Новиков, О. С. Ахманова итд. По приступу проблемима, по
угледу аутора чији се текстови износе у овој књизи, по њеној концепцији
и обухвату тема, без претеривања може се рећи да ова књига представља
велики допринос светској теоријској лексикографији.
Године 2013, у Москви је објављена још једна веома значајна колек-
тивна монографија, а то је Славянская лексикография (Словенска лекси-
кографија). Ову књигу импозантног садржаја и обима од 886 страница
уредила је М. И. Чернишева, председник Комисије за лексикологију и
лексикографију Међународног комитета слависта. Као што и сам наслов
каже, књига има за циљ да представи лексикографију словенских народа
и земаља. У првом делу књиге, који носи наслов Историја и савремено
стање лексикографије у словенским земљама, приказан је развој лекси-
кографије и речници објављени у десет словенских земаља: Белорусији,
Бугарској, Македонији, Пољској, Србији, Словачкој, Словенији, Украјини,
Хрватској и Чешкој. Српску лексикографију представили су В. П. Гут-
ков и Е. И. Јакушкина, а Н. Ивановић је у оквиру тог поглавља изложио
историјат рада на Речнику САНУ. Друго поглавље ове књиге названо је

Лексикографија словенских језика. У њему је Ж. Финк Арсовски приказала
хрватско-словенски речник фразеологизама, у коме су изнесене варијанте
истих фразеологизама у девет различитих словенских језика. Р. Драгићевић
и М. Стефановић представиле су развој асоцијативне лексикографије у сло-
венском свету. Е. Благова је приказала старословенске речнике објављене
у Чешкој, а Л. В. Куркина руске етимолошке речнике на словенском фону.
Трећи део књиге у целости је посвећен лексикографији у Русији. Састоји
се из 11 радова о различитим врстама руских речника. У четвртом делу
књиге обрађена је словенска лексикографија у несловенским земљама, а у
петом питања теорије лексикологије и лексикографије словенских језика.
У овом поглављу налази се и прилог С. Ристић: Неки аспекти «унутра-
шње» лексикографске критике (критички осврт на методологију рада и
лексикографске поступке у изради тезаурусног Речника САНУ).
Као производ делатности Комисије за лексикологију и лексикографију
Међународног комитета слависта, 2012. године, у Кијеву је објављен збор-
ник радова Украïнська i слов’янська лексикографiя. У зборнику се налази
48 научних радова аутора из скоро свих словенских земаља. Објављена
су и три рада српских аутора: Стана Ристић – Особине стереотипа мајка
на материјалу тезаурусног Речника савременог српског језика; Ненад
Ивановић – Лексикографски метајезик као средство за конципирање
граматичког описа (на материјалу из Речника САНУ); Рајна Драгиће-
вић – Семантичко-деривациони речник српског језика у лексиколошким
истраживањима. Учешће српских аутора у међународним пројектима
омогућава да се широј стручној јавности прикажу резултати српске лек-
сикографије.
Да се токови англосаксонске и руске лексикографије укрштају, што
је веома корисно и важно, указује делатност професорâ Катедре за ан-
глистику на Универзитету у Иванову. Већ традиционално, на том универ-
зитету организује се лексикографска школа синхронијске и дијахронијске
лексикографије. Објављено је више књига из области лексикографије. Као
репрезентативан пример навешћемо књигу New Trends in Lexicography:
Ways of Registrating and Describing Lexis, коју су 2010. године, у издању
издавачке куће Cambridge Scholars Publishing, уредиле и објавиле Олга
Карпова и Фајна Карташкова. Први део ове књиге посвећен је проблемима
лексикографске обраде безеквивалентне лексике, невербалног понашања и
других културолошких специфичности које представљају питања савреме-
не лингвокултурологије. Овакав одабир тема указује на утицај савремених
лингвистичких истраживања на лексикографију.
3.1.3. О српској теоријској лексикографији. Значајан догађај за
српску теоријску лексикографију било је објављивање књиге Митра Пе-
шикана Наш књижевни језик на сто година послије Вука (1970). Други део
ове књиге посвећен је лексикографији и носи наслов Из лексикографије
(стр. 97–179). Дакле, још пре Згустине књиге, у Србији се појавила књига
чији је значајан део посвећен лексикографским темама. Тај део подељен
је у четири мање целине: 1) Категорије речи и лексички фондови нашег
језика; 2) Израда наших великих описних речника; 3) Сложени услови рада
на нашим описним речницима; 4) О неким лексикографским поступцима
у нашим речницима. У оквиру поглавља посвећеног сложеним условима
рада на речницима разматрају се занимљива питања у вези са бројним
компромисима на које је лексикограф приморан: компромис између ис-
црпности и рационалног обима, компромис између комплексности појма
и сажетости дефиниције, компромис између темпа и квалитета израде,
коауторски компромис, а на крају се скреће пажња на критичаре који
су, по правилу, без компромиса. У поглављу о неким лексикографским
поступцима у нашим речницима указује се на обим и сложеност посла на
Речнику САНУ, о избору речи у Речнику САНУ, о стручним терминима
у описном речнику, о навођењу примера у Речнику САНУ, о семантичкој
обради речи, о означавању порекла позајмица, о придевском виду, споје-
ној или одвојеној обради фонетских и обличких варијаната, о акценту у
Речнику САНУ итд. Као што је Д. Шипка оценио да Згустина књига не
застарева, исто се може констатовати и за лексикографско поглавље у по-
менутој Пешикановој књизи. Важно је рећи и то да по приступу и дубини
обраде лексикографских тема, и поред примера који се односе искључиво
на српску лексикографију, Пешиканова размишљања о лексикографији
нимало не заостају за Згустиним, иако, нажалост, свет није упознат са
овим Пешикановим делом мада је настало пре Згустиног.
У српској лингвистици радови о лексикографији углавном су ра-
засути по часописима, али најчитанији и најутицајнији су они који су
објављени у лексикографским зборницима. Постоје три таква зборника:
Лексикографија и лексикологија (1982), Лексикографија и лексикологија
(1984), Дескриптивна лексикографија стандардног језика и њене тео-
ријске основе (2002). Зборници су настали као резултат конференција
које су пре тога одржане и у њима се налазе радови истакнутих српских
лексикографа. Последња српска лексикографска конференција одржана је
у априлу 2001. године у Београду и Новом Саду, у организацији Српске
академије наука и уметности, Института за српски језик САНУ и Матице
српске. Непосредни организатор конференције била је проф. др Даринка
Гортан-Премк.
Радови у зборницима нису тематски груписани, а њихове теме су врло
разноврсне. Посвећени су различитим типовима речника, лексикографским
решењима у тим речницима, једнојезичној и вишејезичној лексикографији,
теоријским основама лексикографије, односу између лексикографије и

других наука, опису различитих типова дијалекатске лексике итд.
Као посебну публикацију посвећену лексикографији издвајамо и
књигу Сто година лексикографског рада у САНУ, чији је главни уредник
био Павле Ивић (1993). Значајне прилоге дали су И. Грицкат-Радуловић:
Стогодишњица лексикографског рада при Српској академији наука и
уметности, Д. Ћупић: Лексикографски програми у САНУ данас, Е. Фе-
кете: О речнику српскохрватског књижевног и народног језика САНУ. За
прикупљање података о српској лексикографији корисна је и Библиогра-
фија лексикографско-лексиколошких радова, која се наводи на више од
двадесет страна (стр. 51–74).
М. С. Лалевић (1983) допринео је развоју српске евалуативне лек-
сикографије својом књигом Речник српскохрватскога књижевног језика
Матице српске I–VI, анализе и напомене. Аутор је на неким местима
преоштар у оцењивању овог речника, али има и корисних примедаба које
би могле бити значајне садашњим и будућим лексикографима.
За оријентацију у томе колико резултата има српска лексикографија
у облику до сада објављених речника, корисна је библиографија српских,
хрватских и бошњачких речника, коју је 2000. године у Америци објавио
Данко Шипка (A Bibliography of Serbo-Croation Dictionaries: Serbian,
Croatian and Bosnian Muslim).
Важну улогу у развоју српске теоријске лексикографије имају
монографије лексиколошког садржаја, чије ауторке се често позивају
на своје богато лексикографско искуство и нуде предлоге за различите
лексикографске проблеме. Прва таква књига објављена је 1997. године.
У питању је Полисемија и организација лексичког система у српскоме
језику Даринке Гортан-Премк, једног од најуваженијих и најискуснијих
српских лексикографа и лексиколога. Ова књига имала је пионирски значај
у српској лингвистици јер представља прву књигу у целини посвећену
лексикологији и лексикографији. Аутори свих касније објављених књига
и многих радова из ове области позивају се, цитирају, мање или више се
ослањају на ово значајно дело.
Књиге Стане Ристић, дугогодишњег лексикографа и сарадника на
изради Речника САНУ, у великој мери засноване су на ауторкином лек-
сикографском искуству. У њима су цела поглавља директно посвећена
лексикографији. У књизи Експресивна лексика у српском језику (2004)
посебно поглавље односи се на обраду експресивне лексике у дескрип-
тивној лексикографији. У књизи Раслојеност лексике српског језика
и лексичка норма (2006) обрађује се, између осталог, проблем лекси-
кографског метајезика, као и дескриптивних речника као нормативних
приручника. У књизи О речима у српском језику (2012) анализира се
начин обраде граматичких речи, заменица, глагола визуелне перцепције,

црквене лексике у Речнику САНУ, а и у књизи Модификација значења и
лексички модификатори у српском језику (2009), ауторка се често позива
на Речник САНУ и обраду примарних и секундарних значења лексема,
посебно партикуларизатора.
Књига Милице Радовић Тешић, професора Учитељског факултета
Универзитета у Београду и лексикографа, која носи наслов С речима и
речником (2009) такође представља резултат ауторкиног дугогодишњег
рада на изради Речника САНУ. То се посебно види у четвртом и петом
поглављу књиге (Из историјата израде великог речника и Лексика на
размеђи и у расколу језичком).
Уместо закључка: чему лексикографија? На самом крају овог пре-
гледа који почиње набрајањем речника из времена пре нове ере, а завршава
се помињањем теоријских лексикографских радова објављених у 21. веку,
поставићемо наизглед сувишно, а, ипак, оправдано питање које је давне
1970. године (још пре објављивања чувеног Згустиног Лексикографског
приручника) поставио велики српски лексикограф М. Пешикан: „Чему
лексикографија?” На почетку свог одговора на ово питање, Пешикан (1970:
147–150) наводи чињенице које могу обесхрабрити онога ко би се могао
посветити великим лексикографским подухватима. Таквом лингвисти мора
бити извесно, сматра М. Пешикан, да ће једном у суштини анонимном
послу морати посветити толико рада колико би било у индивидуалном раду
довољно за читаве серије лингвистичких студија; да ће много онога што
испита и закључи морати оставити неречено, а и оно што каже и покаже
остаће у стручној дискусији незапажено и чак искоришћено а непоменуто;
да ће због колективног карактера посла бити суодговоран за туђе грешке;
да неће моћи спроводити низ поступака које сматра оправданим а да ће се
морати придржавати којечега што лично не сматра умесним; да ће морати
да обрађује и оно за што није позван нити вољан; да су евентуалне похвале
у најбољем случају безличне; да ће се над спорошћу његовог посла вајкати
и они који су вишеструко мање дали ауторског прилога лингвистичкој
науци; да, ма како се односио према послу, не може избећи материјалне
грешке, јер су подаци најчешће недовољни за сигурне закључке.
Ипак, сматра М. Пешикан, речници су, ваљда најдуговечнија лин-
гвистичка дела. Превазићи ће се Маретићева граматика, али ће Рјечник
ЈАЗУ (у који је Маретић унео свој драгоцени прилог) и даље бити активни
приручник многих слависта на свету. Ипак, многи речници су далеко над-
живели критике, па и поруге. Појава сваког речника богатијег од његових
претходника представља велики културни догађај.
Библиографија
Берков 2004: В. П. Берков, Двуязычная лексикография, 2-е издание, пре-

работанное и дополненное, Москва: Астрель АСТ. Транзиткнига.
Гнатјук и др. 2012: I. С. Гнатюк и др. (редколегiя), Украïнська i слов’янська
лексикографiя, Леонiдовi Сидоровичу Паламарчуковi, Киïв, 2012:
Нацiональна академiя наук Украïни, Iнститут украïнськоï мови.
Гортан-Премк 1980: Даринка Гортан-Премк: „О граматичкој информа-
цији и семантичкој идентификацији у великом описном речнику”,
Наш језик XXIV/3.
Гортан-Премк 1984: Даринка Гортан-Премк: „Српскохрватска лексико-
графија XIX века (Преглед лексикографских концепција)”, Наш језик
XXVI/2–3, 139–146.
Гортан-Премк 2004: Даринка Гортан-Премк, Полисемија и организација
лексичког система у српскоме језику, друго издање, Београд: Завод
за уџбенике и наставна средства.
Гутков 1993: В. П. Гудков, Сербская лексикография XVIII века, Москва:
ТОО „Бизнес-круг”.
Зборник 1982: Лексикографија и лексикологија, зборник реферата, одго-
ворни уредник Драго Ћупић, Београд – Нови Сад: Српска академија
наука и уметности, Институт за српскохрватски језик, Институт за
јужнословенске језике Филозофског факултета у Новом Саду, Матица
српска, Филолошки факултет Универзитета у Београду.
Зборник 1984: Лексикографија и лексикологија, зборник радова, одговорни
урдник Јован Јерковић, Нови Сад – Београд: Матица српска, Институт
за српскохрватски језик САНУ.
Зборник 2002: Дескриптивна лексикографија стандардног језика и њене
теоријске основе, Нови Сад – Београд: Српска академија наука и
уметности, Матица српска, Институт за српски језик САНУ.
Згуста 1991: Ladislav Zgusta, Priručnik leksikografije, prevod i predgovor
Danko Šipka, Sarajevo: Svjetlost, Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva.
Ивић 1993: Павле Ивић (главни уредник), Сто година лексикографског
рада у САНУ, Београд: Српска академија наука и уметности и Ин-
ститут за српски језик САНУ.
Козирјев и Черњак 2004: В. А. Козырев, В. Д. Черняк, Русская лексико-
графия, Москва: Дрофа.

У библиографији су наведени само они радови и књиге који су цитирани у овом
раду. Бројне, у раду поменуте, а нецитиране књиге и речници, нису наведени.
Лалевић 1983: М. С. Лалевић, Речник српскохрватскога језика Матице

српске I–VI, анализе и напомене, Београд: издање аутора.
Ландау 1989: Sidney I. Landau, Dictionaries. The Art and Craft of
Lexicography, Cambridge University Press.
Maјкрософт Енкарта 2006: Microsoft ® Encarta ® 2006. © 1993–2005
Microsoft Corporation.
Ожегов 1974: С. И. Ожегов, Лексикология. Лексикография. Культура речи,
Москва: Высшая школа.
Пешикан 1970: Митар Пешикан, Наш књижевни језик на сто година
послије Вука, Београд: Библиотека Друштва за српскохрватски језик
и књижевност СРС.
Потебња 2009: Лексикография русского языка, I, II, под редакцией Д. М.
Поцепни, Санкт Петербург: Факультет филологии и искусств Санкт-
Петербургского государственного университета.
Радовић Тешић 2009: С речима и речником, Београд: Учитељски факул-
тет.
Ристић 2004: Стана Ристић, Експресивна лексика у српском језику, Београд:
Институт за српски језик САНУ.
Ристић 2006: Стана Ристић, Раслојеност лексике српског језика и лексичка
норма, Београд: Институт за српски језик САНУ.
Ристић 2009: Стана Ристић, Модификација значења и лексички модифи-
катори у српском језику, Београд: Институт за српски језик САНУ.
Ристић 2012: Стана Ристић, О речима у српском језику, творбени и лек-
сикографско-лексиколошки аспекти, Београд: Институт за српски
језик САНУ.
Халидеј и Јалоп 2007: M. A. K. Halliday and Collin Yallop, Lexicology, A
Short Introduction, London/New York: Continuum.
Хартман 1983: R. R. K. Hartmann, Lexicography. Principles and Practice,
ed. by R. R. K. Hartmann, (Applied Language Studies), London/New
York: Academic Press.
Хартман 1986: R. R. K. Hartmann, The History of Lexicography. Papers
from the Dictionary Research Centre Seminar at Exeter, March 1986, ed.
by R. R. K. Hartmann (Amsterdam Studies in the Theory and History of
Linguistic Science III.40), Amsterdam/Philadelphia: J. Benjamins.
Хартман и Џејмс 1998: R. R. K. Hartmann and Gregory James, Dictionary
of Lexicography, London: Routledge.
Хартман 2001: R. R. K. Hartmann, Teaching and Researching Lexicography,
(Applied Linguistics in Action), Harlow: Longman-Pearson Education.
Хартман 2007: R. R. K. Hartmann, Bibliography of Lexicography, http://
euralex.pbworks.com/f/Hartmann+Bibliography+of+Lexicography.pdf
Чернишева 2013: М. И. Чернышева (ответственный редактор), Славян-

ская лексикография, Москва: Международный комитет славистов,
Комиссия по лексикологии и лексикографии, Национальный коми-
тет славистов Российской Федерации, Институт русского языка им.
В. В. Виноградова РАН.
Шипка 2000: Danko Šipka, A Bibliography of Serbo-Croation Dictionaries:
Serbian, Croatian, and Bosnian Muslim, Spingfield: Dunwoody Press.
Шипка 2006: Данко Шипка, Основи лексикологије и сродних дисциплина,
друго, измијењено и допуњено издање, Нови Сад: Матица српска.
Шимчук 2003: Э. Г. Шимчук, Русская лексикография, Москва, 2003:
Издательство Московского университета.
Шчерба 2009: Л. В. Щерба: „Опыт общей теории лексикографии”, Лек-
сикография русского языка, II, под редакцией Д. М. Поцепни, Санкт
Петербург: Факультет филологии и искусств Санкт-Петербургского
государственного университета (година првог издања текста 1940).
Институт за српски језик САНУ
СРПСКЕ ЛЕКСИКОГРАФСКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ.

БЕОГРАДСКА ЛЕКСИКОГРАФСКА ШКОЛА
1. Увод
1.1. Рад српских лексикографских институција у прегледу најбоље
се може предствити кроз историјат њиховог заснивања и рада од средине
19. века до данас. У ствари, као што ће се из изложеног историјата видети,
тешко је и говорити о више таквих институција, него се пре, на основу
њиховог деловања и рада, може говорити о јединственом лексикографском
програму, који се скоро у двовековном континуитету развијао у оквиру
једне лексикографске школе. То је данас већ увелико позната и призната
Београдска лексикографска школа, заснована и организована око израде
вишетомног тезаурусног Речника српскохрватског књижевног и народног
језика (Речника САНУ).
1.2. Стицајем историјских околности заснивање и унапређење ове
лексикографске школе било је везано само за једну институцију, а то је
Институт за српски језик САНУ. Наиме, показало се да су претходне ин-
ституције, Друштво српске словесности, Српско учено друштво и Српска
краљевска академија (односно њен Лексикографски одсек), са својим
еминентним члановима, филолозима, поставиле теоријско-методолошке
темеље јединственог лексикографског програма, који је тек у Институту
заживео кроз реализацију конкретних задатака у току припрема за израду
великог речника.
1.3. Заснивање и развој тог програма може се пратити како у току
прикупљања, сређивања и допуне речничке грађе, тако и у току припреме
*
stana.ristic@isj.sanu.ac.rs

Јединство програма у дескриптивној лексикографији показује се у планирању и
изради речника српског језика различитог обима: кратког једнотомног речника, речника
средњег обима и великог тезаурусног, академијског речника у оквиру сарадње српских
лексикографских институција (исп. Пешикан 1973–74: 12).
28 Стана С. Ристић
концепције за израду речника, па и саме израде првог тома Речника крајем

педесетих година XX века. Основе програма уграђене су у Упутство за
израду Речника САНУ, интерни рукопис Института, а његова практична
реализација најпре се одвијала у стицању лексикографског умећа прве
генерације необучених лексикографа, а касније, са припремом других
томова, кроз организовану лексикографску обуку нових сарадника и њи-
хово усвајање и проширивање теоријског знања у складу са актуелним
дометима филологије и лингвистике. Тако је укупна делатност Институ-
та, по М. Стевановићу (1973–74: 9), све више добијала карактер праве и
прве лексикографске школе у српској средини, у којој је касније уведено
обучавање нових сарадника и њихово научно усавршавање, што је Ин-
ституту давало, како истиче Стевановић, „ранг не само једине него, без
претеривања можемо рећи, врло добре лексикографске школе”.
Кратак историјат развоја и рада српских лексикографских

институција
2. Делатност Друштва Српске словесности
2.1. Историјат рада српских лексикографских институција може се
пратити од друге половине 19. века. У то време центар развоја филолошког
и лексикографског рада из такорећи приватне Вукове школе смешта се у
најугледнију институцију оног времена, у новоосновано Друштво српске
словесности, у коме раде истакнути интелектуалци, чија се активност,
како у својим истраживањима показује Ненад Ивановић, може пратити
у часопису Друштва, Гласнику Друштва српске словесности. За развој и
модернизацију филологије и лексикографије најзначајнији представник
Друштва био је Јован Стејић, који је у петој свесци Гласника, 1853. го-
дине, објавио Предлог за српски речник и српску граматику. У Стејиће-
вом предлогу за израду српског речника изнете су многе идеје, које се
у истраживању Н. Ивановића, препознају као нове и модерне и то како
у поређењу са резултатима у дотадашњој лексикографији, пре свега са
Вуковим Рјечником, као најрепрезентативнијим, а тако и по томе што су
уграђене у Упутство за прикупљање речи за велики Академијин Речник,
па и у његову прву огледну свеску из 1913. године.
2.2. Лексичка концепција будућег речника српског књижевног језика,
развијана у оквиру Друштва српске словесности, разликује се од Вукове
пре свега по томе што се залаже за равноправну заступљеност лексике свих
социо-културних слојева српског народа у оквиру речника, а не само лексике
народног језика. С тим у вези, Стејићев Предлог изражава тежње да се осно-
ва речника прошири а сам речник модернизује, а на плану шире активности
Друштва, значајна је идеја да се рад на речнику институционализује.
Српске лексикографске институције. Београдска лексикографска школа 29
2.3. Стејићева теоријска основа израде речника српског језика у окви-

ру Друштва допуњена је позивом за купљење речи којих нема у Вуковом
Рјечнику, упућен књижевницима, свештеницима, учитељима и државним
службеницима по унутрашњости. Тако су лексикографске идеје Друштва,
како се истиче у истраживањима Н. Ивановића, покренуле на филолошки
рад шире слојеве образованих појединаца који су били у непосредном
додиру с народом.
2.4. Ј. Стејић је први предложио да се за језик речничких дефиниција
узме српски језик екавског наречја, што се као идеја задржало и у ка-
снијим лексикографским концепцијама, чиме је постављена будућа екавска
метајезичка основа рада не само на Речнику САНУ него и на Матичиним
дескриптивним речницима (Ивановић 2007: 54–59).
3. Делатност Лексикографског одсека

Српске краљевске академије
3.1. Прави почеци модерне лексикографије, према досадашњим
истраживањима, ипак се везују за последње две деценије 19. века,
које су обележене радом Стојана Новаковића, академика и једно време
председника Српске краљевске академије, и његовим ангажовањем око
заснивања Лексикографског одсека у Академији, у коме су се стекле
повољније техничке и кадровске прилике за организовану припрему
израде великог „Српског речника”. Наиме, подстицај да се отпочне рад
на овом речнику дао је Стојан Новаковић, када је поводом стогодишњице
рођења Вука Караџића, 1887. године, упутио Академији посланицу под
насловом „Српска краљевска академија и неговање језика српског”. У
тој посланици Новаковић је образложио потребу издавања речника и
дао упутства шта би све требало да уђе у речник и како би требало да
се он ради.
3.2. Пошто на ову посланицу Академија није одмах одговорила пре-
дузимањем рада на речнику, С. Новаковић 1893. год. подноси Академији
Предлог да се за отпочињање рада на речнику установи Лексикографски
одсек, и одређује задатке које би требало да испуни нови „Српски речник”.
Исте године одлуком Академије установљен је Лексикографски одсек,
састављен од академика и дописних чланова. У Одсек су ушли С. Новако-
вић, као председник, а затим: С. Вуловић, П. Ђорђевић, М. Ђ. Милићевић,
Љ. Стојановић и др. Тада је отпочео организован рад на прикупљању
језичке грађе, а у Одсек су ушли и сарадници који нису били чланови
Академије. За секретара је изабран Момчило Иванић. Он је руководио
радом на скупљању грађе за Речник од 1894. до 1916, до своје смрти, а
1913. урадио је прву Огледну свеску Речника.
3.3. Тако је на скупљању и сређивању грађе, као и припремама за

израду речника до првог светског рата највише урадио Момчило Иванић.
У ратним годинама и окупацији земље до краја 1918. године, због тешких
прилика и у земљи и у Академији, није било могућности да се рад на Реч-
нику настави све до 1925. год. Ипак је 1920. год. обновљен Лексикографски
одсек, у који улазе Љубомир Стојановић и Александар Белић, као и бројни
спољашњи сарадници. Пословима у Одсеку је руководио А. Белић. Он је,
сређујући прилике, заједно са ондашњим секретаром Мирком Поповићем,
предложио измене у раду са грађом и у припреми концепције за израду
речника. Солидно је обрађена сакупљена грађа Речника која је касније
редовно допуњавана и поправљана, а организовано попуњавање грађе на-
ставило се све до деведесетих година XX века, до распада српскохрватске
језичке и државне заједнице.
3.4. Рад у Одсеку, уз непрекидно мењање сарадника, одвијао се
по предвиђеном плану све до 1941. године, када је, окупацијом Србије,
завршен други период у развоју лексикографске школе. У овом периоду
припремана је нова Огледна свеска Речника, у чијој изради није учествовао
А. Белић јер је био удаљен из Академије 1941. год. Свеска носи годину
објављивања 1944. иако је публикована тек по завршетку рата.
3.5. Даљи рад на Речнику настављен је после ослобођења, када је
Лексикографски одсек, 1947. године, прерастао у Институт за српскохрват-
ски језик, са управником А. Белићем и тројицом сарадника. Број сарадника
се постепено повећавао, али је у читавом периоду, од самог оснивања
Института па до данашњих дана, тај број непрекидно осцилирао, и што
се тиче стално запослених и спољашњих сарадника.
3.6. У време израде првог тома Речника, осим А. Белића, стални
научни сарадници били су само Милош Московљевић и Ирена Грицкат,
али је било и десетак стручних сарадника. Осим њих у Институту су били
ангажовани и хонорарни научни сарадници: Глиша Елезовић, Михаило
Стевановић, Радомир Алексић, Миливој Павловић и око 20 стручних са-
радника и асистената, међу којима су били и данас позната имена: Милан
Вујаклија, Драгутин Симоновић, Митар Пешикан и др.
3.7. Први том Речника, објављен 1959. године, потписао је А. Белић
у својству главног уредника, а прву уредничку екипу сачињавали су: М.
Московљевић, М. Стевановић, М. Павловић и Р. Алексић. После смрти
А. Белића (1960) укинута је функција главног уредника, а уређивање је
пренесено на цео Уређивачки одбор Речника. Уређивачки одбор чинили
су уредници књиге и уредници појединих секција. На челу Уређивачког
одбора, све до десете књиге, био је Михаило Стевановић; од једанаестог
до шеснаестог тома Митар Пешикан; у време израде шеснаестог тома
Мирослав Николић, седамнаестог Милица Радовић Тешић, а сада, у време

израде осамнаестог и деветнаестог тома, Стана Ристић.
3.8. У току израде првог тома Речника установљен је систем фазне
израде текста, који се задржао до данас: основна обрада текста и редакција
текста у више фаза. Методологија рада, осим оне садржане у рукопису
Упутства, дорађивана је у току израде досадашњих томова у свакодневним
консултацијама или на редовним састанцима.
3.9. Лексикографско одељење новоформираног Института за српски
језик било је неко време и једино, све док 1949. године, када је организо-
вано и Одељење за експерименталну фонетику, које се 1954. год. одвојило
у самосталну установу. Тако је у Институту извесно време остало само
Одељење за израду речника, мада су његови чланови онда, као и сада,
радили и на историји језика, дијалектологији и другим језичким ди-
сциплинама. Институт је исте године смештен у зграду Академије наука
заједно са свом грађом, библиотеком и архивом ранијег Лексикографског
одсека Академије наука. Касније, 1958. године, у Институту је отпочео
рад на Речнику црквенословенског језика српске редакције, а 1983. год. и
рад на Етимолошком речнику српскохрватског језика.
3.10. После 2003. године, рад у Институту је организован у виду
пет научноистраживачких пројеката. Израда Речника одвија се у оквиру
пројекта Лингвистичка истраживања савременог српског књижевног
језика и израда Речника српскохрватског књижевног и народног језика
САНУ, а остали пројекти су: Етимолошка истраживања српског језика
и израда Етимолошког речника српског језика, Обрада старих српских
споменика и израда Речника црквенословенског језика српске редакције и
Српског јеванђељског речника, Дијалектолошка истраживања српског
језичког простора, а 2006. основан је и пројекат Опис и стандардизација
савременог српског језика.
3.11. Од самог почетка до данас сарадници Лексикографског одсека
односно Института за српски језик, како је већ истакнуто, осим лексикогра-
фијом и лексикологијом, бавили су се и другим областима српског језика:
историјом језика, дијалектологијом, савременим српским књижевним
језиком и општим лингвистичким питањима. Резултати тих истраживања
објављивани су у институтским часописима, од којих неки имају дугу
традицију, и данас редовно излазе. То су: Српски дијалектолошки збор-
ник (1903), Јужнословенски филолог (1913), Наш језик (1932) и едиција
Библиотека Јужнословенског филолога. У најновије време покренут је и
електронски часопис Лингвистичке актуелности (2000) и нова едиција
Монографије (2004).

Пуни подаци о извору дати су у списку литературе.
3.12. Данас на пројекту израде Речника САНУ ради тим од 36 стал-

но запослених и три спољна сарадника. Предност овог тима је у младом
перспективном кадру. Они вредно уче лексикографску вештину и прате
савремене лингвистичке токове, спремни да са традиционалне лексикогра-
фије закораче у компјутерску лексикографију и да користе све предности
рачунарске технике и капацитете корпусне лингвистике, како у тимском
лексикографском раду тако и у свом индивидуалном истраживачком
раду.
4. Лексикографски рад у Матици српској

4.1. На истом лексикографском програму заснована је и лексико-
графска делатност друге српске значајне институције – Матице српске. У
другој половини 20. века, под покровитељством Матице српске, реализован
је лексикографски програм од великог значаја за српски језик и српску
културу. Захваљујући, поред осталих учесника, и тиму лексикографа,
који су своја знања стекли и усавршили на великом Речнику САНУ у
оквиру Београдске лексикографске школе, носиоци српског језика данас
располажу дескриптивним речницима који обрађују и презентују лексику
савременог српског књижевног језика, чиме је постављен солидан темељ
савремене филологије и језичке културе.
4.2. Први од ових речника је шестотомни Речник српскохрватскога
књижевног језика, дело које обрађује преко 150.000 лексема из нашег
књижевног језика, са примерима њихове употребе. У основи корпуса
овога речника су дела писаца који се и данас сматрају репрезентативним
представницима савремене српске књижевности.
Иницијатива за израду шестотомног Речника двеју Матица – српске
и хрватске, Речника српскохрватског / хрватскосрпског књижевног језика,
покренута је после Новосадског договора, 1954. године, и израде Правописа
српскохрватског / хрватскосрпског језика 1960. Прва књига Речника пу-
бликована је 1967. године, а последња 1976. године. Речник је по традицији
Београдске лексикографске школе рађен у следећим фазама: обрада, помоћна
редакција и редакција, а у његовој изради учествовало је око 30 сарадника.
Саме припреме за израду трајале су око 10 година. Према Ћупићу (2000:
129), грађа за Речник је сукцесивно ексцерпирана у два центра – у Загребу и
у Новом Саду, али је новосадска картотека пренесена у Београд, у Институт
за српски језик, где се Речник и радио. Обе Матице заједнички су издале
само три прва тома, док је три преостала тома завршила и издала Матица
српска, под руководством Михаила Стевановића.
4.3. Из Предговора првог тома овог Речника (8), сазнајемо да је посао
на одређивању речничке грађе и одабирању писаца и дела, часописа и
дневних листова обављен у релативно кратком року и грађа је ексцерпи-

рана из 700 извора: књижевних и научних дела, превода, уџбеника, часо-
писа, годишта дневних и недељних листова од друге половине 19. века
до најновијег времена. Истовремено је исписивана грађа и израђивани
принципи по којима ће се радити речник и састављено је Упутство за рад
обрађивача и уредника од стране Уређивачког одбора из Загреба и Новог
Сада. Упутство је у току припрема прва два тома мењано, али у малој мери,
а ради уједначености рада урађена је огледна свеска са 15 одабраних речи.
Када се прешло на обраду и редиговање текста, Уредништво се проширило
већим бројем обрађивача, помоћних уредника и уредника.
4.4. На нултом табаку свих објављених томова дат је списак уред-
ника у оба центра. Уредници прве књиге испред Матице српске били су:
академик: М. Стевановић, Светозар Марковић, Светозар Матић и Митар
Пешикан, а са хрватске стране, академици: Људевит Јонке, Мате Храсте,
Стјепан Мусулин; затим Павле Рогић, Славко Павешић и Божидар Финка.
Радило се у Београду и Загребу, а лексичка грађа је подељена по словима.
После завршене обраде и редакције у једном уредништву, редиговани
текст је ишао другом уредништву, а о напоменама су расправљали уредник
урађеног текста и главни уредник контролног уредништва. Речник је у
првом реду требало да буде информативан, значења су обрађивана у мери
коју је показивала грађа, а одабрани примери показивали су синтаксичку
и стилистичку употребу речи у тексту. Речник је имао два издања: ново-
садско и загребачко, ћирилично у азбучном реду и латинично у абецедном
реду, екавско и ијекавско. У четвртој књизи Речника, О–П, 1971, на нултом
табаку дато је обавештење о одустајању Матице хрватске од даље сарадње,
али је рукопис ове и друге две књиге већ био завршен у време сарадње,
што је назначено у петом и шестом тому.
4.5. Принципи обраде, дати у Упутству штампаном у Предговору прве
књиге (10–14), исти су као у Речнику САНУ, с тим што је по том упутству
број и обим иформација које се дају у овом речнику много мањи, као и
примери употребе. Најупечатљивија разлика је у представљању глаголског
вида: у Матичином речнику обрада се даје само код свршених глагола док
се несвршени само граматички дефинишу.
4.6. Под покровитељством Матице српске урађен је и најновији јед-
нотомни Речник српскога језика (2007), заснован на корпусу вишетомни-
ка, и осавремењен новим изворима, са обрађеним фондом од око 75.000
лексема, који, такође, представља, солидан основ савремене филологије,
језичке норме и језичке културе.
5. Формирање и развој Београдске лексикографске школе

5.1. Целокупан начин рада на Речнику, од његовог заснивања до најно-
вијег времена, био је и прва, права школа за сараднике Института, у којој
су се решавала и научна и техничка питања. После треће огледне свеске
Речника и лексикографске праксе која се стицала у изради првог тома до
1954. године, како се види из Белићевог Увода првог тома Речника, већ се
може говорити о концепцијским, теоријским и методолошким поставкама
ове лексикографске школе. До наведене године било је укупно обрађено
93.829 речи (лексика од слова А до И), на основу чега се може рећи да су
планови ондашње Управе Института да сваке године буде штампана бар по
једна књига били превише амбициозни. У пракси се показало да дорада,
редиговање, техничко уређивање и припрема за штампу урађеног текста
захтева много више времена, што се потврдило у динамици публиковања
томова Речника. Први том, са лексиком слова А и већег дела слова Б,
публикован је тек 1959. године, a седми том са лексиком завршног слова
З и почетним словом И штампан је тек 1971. год.
5.1.1. Методолошко-теоријско утемељење Београдске лексикографске
школе представљено је у Упутству за израду речника, сачињеним за интер-
ну употребу. Осим инструкција за израду речника, Упутство представља
и лингвистичко-лексикографска начела тадашње науке о језику, начела на
којима се формирала и развијала и прва лексикографска школа. Зато ће се
у представљању ове школе често позивати на текст овог рукописа.
5.1.2. О ауторима овог Упутства и начину како су сачињена нема
записаног сведочанства, али је прикупљена сазнања публиковао Егон
Фекете у јубиларном тексту 1993. год. Према овом тексту у изради Упут-
ства, осим А. Белића, суделовали су и други сарадници: М. Стевановић,
Г. Елезовић, Р. Алексић, М. Московљевић, Р. Бошковић, И. Грицкат, М.
Ивић, П. Ивић и М. Пешикан. Неки од њих познати су данас као екс-
перти у овој области, јер им је лексикографија и рад на Речнику постала
основна лингвистичка и професионална преокупација. Најистакнутији су
И. Грицкат и М. Пешикан, који су највише допринели коначној верзији
текста Упутства. Већину решења за текуће проблеме дао је М. Пешикан
(исп. Фекете 1993: 33−34). По њему у пракси израде речника уведена су
извесна ограничења због економичности и то у виду: граматичке обраде
одређеног типа лексике: гл. именица, имена особина, односних придева,
деминутива и аугментатива, прилога изведених од придева; ограничења
уношења географских имена и термина: исцрпније се представљају
термини из области за које постоји народна терминологија и термини из
новијих области, и то уз помоћ енциклопедија и терминолошких речника
(Пешикан 1973–74: 13–14).
5.1.3. Иначе, израдом Упутства желело се постићи да рад на Речнику,

као колективном делу, буде уједначен у свим поступцима, па су донете на-
челне одредбе у вези са следећим питањима: одређивање корпуса Речника
на просторној, временској и функционално-стилској равни; одређивање
нормативног статуса лексике; одређивање значења и синтаксичке улоге
речи; потврђивање значења и употребе речи одговарајућим примерима из
писаних извора и збирки речи са тачним навођењем свих података и др.
5.1.4. Није било лако успоставити и спровести јединствену методоло-
гију у једном оваквом коауторском делу, на чијој изради су се смењивали
не само сарадници једне генерације него више њих, па је и методологија
рада преиспитивана, дорађивана и мењана, што се може пратити на основу
првих лексикографских огледа у три свеске (1913, 1944. и 1953), а затим
и на основу објављених томова Речника. Сам првобитни текст Упутства,
нажалост, није допуњаван у каснијем раду, мада су многа нова питања и на-
челно решавана. Ти нови, допунски лексикографски поступци нису до сада
систематично пописани, али се у новије време већ увелико представљају
у радовима сарадника који су радили и који данас раде на Речнику. То су
радови М. Стевановића, И. Грицкат, М. Пешикана, Д. Гортан-Премк, Е.
Фекетеа, М. Николића, М. Радовић Тешић, С. Ристић, Н. Ивановић и мно-
гих других, данас нарочито младих сарадника који овакве теме узимају за
своје семинарске, магистарске и докторске радове. У већини радова ових
аутора, заснованих на грађи Речника САНУ, представљене су не само неке
од темељних карактеристика ове лексикографске школе него и иновације
које су се наметале у лексикографској пракси а које су решаване у духу
нових лингвистичких сазнања. Остаје само да се оне обједине и системат-
ски допишу у Упутство, на основу чега би се могао пратити континуирани
развој ове лексикографске школе до најновијег времена.
5.1.5. Према ономе што је до сада у овој области истражено, а што је
у свом дугогодишњем истраживању сабрао, анализирао и синтетизовао
Ненад Ивановић, сазнајемо да су темељи модерне лексикографије назна-
чени много пре 20. века. Тако се на основу досадашњег истраживања у
развоју модерне лексикографије, а самим тим и Београдске лексикографске
школе, до шездесетих година XX века, могу издвојити три периода, која
ће у даљем излагању бити представљена.

О лексикографским поступцима и изграђености лексикографског метајезика у
Речнику САНУ у поређењу са неким савременим приступима лексичким феноменима в.
Ристић 2006: 79−134.
5.2. Први период и значај делатности Стојана Новаковића

5.2.1. Први период у развоју модерне лексикографије, како се данас у
науци истиче, обележен је радом Стојана Новаковића. Тако се Новаковић
већ у осврту на „Оглед Рјечника ЈАЗУ” Ђ. Даничића (1878), истичући
значај будуће израде Рјечника ЈАЗУ и његовог научног карактера, показао
као врсни теоретичар и историчар лексикографије. Значај овог историјског
Рјечника Новаковић је видео и у томе што обухвата целокупну лексику
штокавског дијалекта (као основе српског језика). Уз израду овог речника
Новаковић истиче потребу израде речника савременог српског језика,
који би, као Рјечник ЈАЗУ, био заснован на научним принципима. За мо-
дернизацију лексикографије значајна је и његова критички успостављена
периодизација дотадашњег лексикографског развоја, представљена у три
етапе, због тога што указује на позитивне резултате које треба уграђивати
у будући лексикографски рад. Тако из прве етапе развоја, коју обележавају
тзв. „шокачки речници” махом дубровачких лексикографа, Новаковић
истиче значај представљања „целине” језика у речнику, из друге, пре-
лазне етапе, коју репрезентује Вуков Рјечник из 1818, истиче квалитет
јединствене и заокружене целине, док трећа етапа, научне лексикографије,
по Новаковићу, започиње Даничићевим Огледом, у коме је представљена
модерна концепција за израду Рјечника ЈАЗУ.
5.2.2. Међутим, Новаковићев лексикографски програм везује се за ње-
гове, већ поменуте текстове Посланице (1888) и Предлога (1893), упућене
Српској краљевској академији за израду Српског речника. У њима је С.
Новаковић дао теоријско-методолошку основу рада и основна упутства
како ће се речник радити. У Посланици „Српска краљевска академија
и неговање језика српског” питање израде речника савременог српског
језика се конкретизује и ставља у контекст језичке стандардизације, док
се потреба за његовом израдом везује за институцију Српске краљевске
академије, по узору на лексикографска искуства из других средина: Руму-
није, Русије и других европских средина, чиме се у српску лексикографију
уграђују и тековине актуелне европске лексикографије свога времена.
Новаковић у Посланици решава и питање односа књижевног језика пре-
ма дијалектима у планираном речнику тако што, издвајајући два језичка
идиома: „народни књижевни” и „народни дијалекатски” идиом, предлаже
обраду лексике оба идиома, с тим што даје предност књижевном идиому.
Занимљиво је Новаковићево схватање обима и улоге народне лексике у
речничком корпусу, која би морала бити тако одабрана да утиче на развој
и надградњу књижевног језика.
5.2.3. Један од Новаковићевих предлога односио се на одређивање
речничког корпуса у који би требало да уђу „не само ... песници, припо-
ведачи, правници, моралисти, историци и т.д. од Доситија на овамо ...
него и сви остали писци, у којих има прилога за попуну оне потпуности
речника по круговима језика, коју смо ми у овоме смишљању поставили
као идеал. И сами државни и политички списи ваљало би да се у извесној
мери уврсте у исту линију” (цитирано према Белић 1959: IX) (део текста
истакла С. Р.). Постављени идеал је предвиђао да Речник треба да обу-
хвати „све живе лексикографске стране данашњега књижевног, пословног
и просветног језика српског” (нав. дело). У основним поставкама, као што
показује цитат, предвиђа се функционалностилска покривеност лексике
српског језика, јер се под писаним изворима не подразумевају само извори
из књижевности, него сви извори писаног језика, па и сами политички и
административни списи.
5.2.4. Установљавајући методологију ексцерпције грађе за велики
Академијин речник, С. Новаковић је, још 1888. године, у својој Посланици,
на научним основама развио теорију динамичног језичког развоја, према
којој српски језик не треба посматрати као статичан, већ као динамичан
ентитет, састављен од низа социо-културних варијетета (ове варијетете
аутор назива „језицима” или „круговима језика”), који су условљени
контекстом друштвених активности у којима се одвија језичка реализа-
ција. Тек у свом јединству ти „језици”, према мишљењу С. Новаковића,
сачињавају целину „књижевног језика”, чија се диференцијална обележја
најбоље очитују на плану лексике. Другим речима, разлике између језичких
варијетета, тврди С. Новаковић, почивају на лексичким неједнакостима
између „сталежа, послова и радова” који користе српски језик као оруђе
комуникације у процесу друштвеног рада и који, својим друштвеним
активностима, „чине целину народнога живота” (Новаковић 1888: 80).
Зато што Вук „ове кругове” није представио у свом Рјечнику, Новаковић
истиче да је потребно лексички фонд типолошки допунити системским
низовима речи за појмове и термине непознате Вуковом језику. Друга
методолошка допуна Вуковој лексикографској концепцији везана је за
представљање лексичких специфичности у дијалектима и истицање да
разлика у дијалектима не почива само на изворној лексици ареала, већ и
на већем утицају страних језика на лексички фонд неких ареала.
5.2.5. У изложеним тезама налазимо зачетак Новаковићеве теорије
о територијалној, друштвеној и функционалностилској раслојености
лексике на српском језичком и културном простору. Та теорија развила се
из практичних лексикографских потреба читавих пола века пре него што
ће савремена лингвистика увести појмове „социолекта” и „жаргона”. На
темељу ове теорије Новаковић је у своју лексикографску концепцију увео
и параметре репрезентативности грађе за Речник САНУ, која би морала
да обухвати све видове лексичког испољавања српског језика.
5.2.6. На временској равни нови речник би, по Новаковићу, требало

да обухвати лексику „народног књижевног језика” у последњих сто година
постојања, чиме би се успоставио историјски, територијални, грамати-
чко-стилски и семантички континуитет. На историјском континуитету би
се заснивао критеријум лексичке норме у домену избора најуспелијих
решења у коришћењу лексике од Доситеја до модерних писаца, која би
била од велике користи у књижевном раду. На територијалном контину-
итету би се објединило лексичко наслеђе свих дијалеката српског језика,
што би допринело књижевном јединству на широком говорном подручју.
На семантичком континуитету заснивала би се лексичка норма у домену
примерене употребе речи, као и општи развитак и богаћење књижевног
језика. Граматичко-стилски континуитет, по С. Новаковићу, послужио би
као широка основа граматичко-стилске стандардизације српског језика,
па би се овако израђен речник могао користити у синтакси падежних
облика, фразеологији глагола, употреби именских и глаголских облика, и
за успостављање парадигме „српског стила”.
5.2.7. Тако је Стојан Новаковић у времену заснивања националних
институција у темеље Београдске лексикографске школе уградио не само
јединствен лексикографски програм него и јединствен филолошко-књи-
жевни програм, који ће рад на Академијином речнику установити као
један од најважнијих научних задатака. У складу са овим, мења се и општи
друштвени и културни став према изради националног речника, што је
допринело обједињавању лексикографског и филолошко-књижевног на-
ционалног програма, који се, почев од њихових зачетака у институцијама
Друштва српске словесности и Српског ученог друштва, из „приватних
лексикографских школа”, измешта у најзначајније научне институције
обновљене Србије, у Матицу српску и у Српску академију наука.
5.3. Значај Позива и Упутства за развој Београдске лексикографске

школе
5.3.1. Све значајне поставке С. Новаковића уграђене су у Упутству за
купљење речи по народу, састављеном у новооснованом Лексикографском
одсеку, које је уз Позив за прикупљање грађе из народних говора објављено
у Српским новинама 1899. год. У тексту Позива позивају се књижевници,
професори, свештеници и други припадници српске интелигенције да са-
бирају, обрађују и Лексикографском одсеку шаљу народне речи којих нема
у постојећим речницима српског и хрватског језика. Судећи према тексту
Упутства, који представља конкретну реализацију теорије о лексичком
раслојавању језика, од скупљача се тражило да речи локализују, обраде и
разврстају према припадности појмовно-семантичким доменима. Истовре-
мено су, унутар самог Одсека, по истом принципу сабиране и дефинисане
речи из књижевних дела, научних студија, објављених терминологија,

двојезичних речника и других типова текстова.
5.3.2. Сам текст Упутства за купљење речи састоји се од два дела:
„Општих напомена” и „Речи по групама предмета и појава”. У „Општим
напоменама” дате су смернице скупљачима народних речи за њихову „об-
раду”: да се уз речи наводе подаци о месту где је реч забележена, њеном
акценту, граматичким облицима и дијалекатским особеностима и да се сва-
кој речи „тачно опише и протумачи значење, било оно стварно, пренесено
или мислено”. У делу „Упутства” под називом „Речи по групама предмета
и појава”, изложено је 99 семантичких класа појмова (са низом подкласа),
у чије оквире би, према општем значењу, скупљачи требало да сместе све
забележене речи. Тако је овим тематским делом Упутства обухваћена це-
локупна реалност народног живота, веровања, обичаја, као и свих других
општих појмова. Осим тематских група из конкретног материјалног света:
климе, географских појмова, воде, земљишта, дана, месеци, празника, назива
звезда и звезданих група, цркве и црквених ствари, куће, окућнице, про-
извода, алата и др. до делова тела, игара, болести, домаћих лекова, свадбе,
поздрава, клетви, врачања и остале празноверице; грдње, чулна опажања,
осећања, нагони, афекти, воља, мисаони појмови (памет, разум, ум, дух,
свест, жеља, воља), допадања и недопадања; задружни и породични живот,
права и службени односи, организација управних и судских власти и др.; па
и све друге речи које скупљач зна а које нису обухваћене назначеним гру-
пама. Истакнут је и захтев да се уз сваку групу посебно бележе и постојеће
метафоре, фигуре или изреке (исп. Позив и Упутство 1899: 5–13).
5.3.3. Захтеви за прикупљање речи подразумевали су да скупљачи мо-
рају бити и добри познаваоци српског језика (граматике: врсте речи, облици,
акценти, род, број и др.; и значења речи: стварног, преносног и мисленог
значења; затим да препознају стајаће речи – речи у изразима), и да се знају
користити речницима као контролним изворима: Вуковим Рјечником, и то
његовим трећим издањем из 1899. и загребачким Рјечником ЈАЗУ.
5.4. Прва огледна свеска Речника и значај рада Момчила Иванића

5.4.1. Допринос формирању лексикографске школе у домену мето-
дологије прикупљања и сређивања грађе дао је и М. Иванић, секретар
Одсека, који је све време од оснивања Одсека до своје смрти 1916, водио
послове око прикупљања грађе. Он се Огледном свеском објављеном
1913. год. окушао и као лексикограф, држећи се углавном оних принципа

Свеска је штампана као огледно издање бр. 1 под насловом „Српски речник књи-
жевнога и народнога језика по материјалу Лексикографског одсека Српске краљ. акаде-
мије”.
које је предложио С. Новаковић. Међутим, одступио је од Новаковићевих

принципа, враћајући дијахрони принцип у обради лексике савременог
језика тиме што је проширио корпус лексиком из ранијих периода, и то из
неколико највреднијих књижевних дела „покрајинске” књижевности (А.
Качића-Миошића, М. А. Рељковића, Канижлића и др.). Овај принцип се
није могао одржати, јер се обрадом историјске лексике у речнику савреме-
ног језика не доприноси ни повезаности са историјским развитком језика
ни бољем објашњењу речи савременог језика, што су били Иванићеви
разлози за увођење овог поступка. А. Белић, у Уводу првог тома Речника
САНУ, замера Иванићу на уздржљивости према хрватским писцима, јер
је за своју Свеску узео само неколико дела новијих хрватских писаца, и то
веома опрезно и пробирљиво. Уопште, Иванић је у избору корпуса више
места давао лексици из писаних научних дела и пословних списа, са циљем
да што боље представи ондашњи „српски књижевни и пословни језик”.
Он се у дефинисању речи држао и вуковске вишејезичне лексикографске
традиције уносећи на крају, у „белешкама”, и латинско, немачко или фран-
цуско тумачење значења, што се, као поступак вишејезичних речника, из
оправданих разлога није могло одржати у дескриптивном речнику.
5.4.2. Београдска лексикографска школа имала је иза себе лекси-
кографску традицију ширег српскохрватског подручја (историјски и
савремени речници српских и хрватских аутора), као и значајно лексико-
графско искуство стицано у изради првих томова великог Рјечника ЈАЗУ,
што се узимало у обзир не само у домену преузимања корпуса, него и у
домену примене постојећих лексикографских поступака. То се види и из
чињенице да је за оцењивање Иванићеве Огледне свеске позван и Томо
Маретић, у то време уредник Рјечника ЈАЗУ. Маретићеве замерке одно-
силе су се на преопширност Иванићеве Свеске, па препоручује да се цео
Речник израђује у мањем обиму, не више од четири књиге. Најозбиљније
Маретићеве замерке односиле су се на изостављање имена „хрватски” у
називу Речника. Белић у Уводу прихвата оправданост овакве замерке, али
Иванићев поступак правда чињеницом да је тај назив Иванић изоставио
због малог удела корпуса из дела хрватских писаца.
5.4.3. У овом првом периоду развоја лексикографске школе у поступку
прикупљања грађе водило се рачуна да се избор лексема из писаних из-
вора повери стручњацима из различитих области према типу извора, што
је у овом делу рада дало добре резултате. Међутим, у делу преписивања
изабраних речи, иако су бирани образовани преписивачи, нису постигнути
задовољавајући резултати. Направљен је пропуст што преписивани корпус

Пуни назив овог вишетомног академијског историјског речника, који је заснован
на иницијативу великог српског филолога Ђуре Даничића и који израђиван у ЈАЗУ, гласи:
Рјечник хрватскога или српскога језика.
није одмах прегледан и дорађиван, па је у каснијим сређивањима остало

доста несређених листића, што и данас представља озбиљне тешкоће у
раду са оваквим листићима.
5.5. Други период у развоју лексикографске школе

5.5.1. Настанак Београдске лексикографске школе тесно је повезан са
именом А. Белића. Његов ангажман започет је у другом периоду рада на
Речнику, после Првог светског рата, 1920. године, када је изабран за пред-
седника обновљеног Одсека. Уз помоћ сарадника који су у Одсеку радили
организовао је свестрано испитивање прикупљеног корпуса и по садржају
и по форми, и одредио приоритетне задатке у даљем раду, унапређујући
лексикографске поступке у сређивању и комплетирању грађе. Нарочита
пажња морала се посветити попуњавању речничког корпуса грађом из
хрватске књижевности, затим из листова и часописа од почетка XIX века
до најновијег времена. Уведен је поступак провере и уазбучавања листића,
затим допуњавање грађе из нових писаних извора и народних говора. За
прикупљање народне лексике дорађена је методологија рада на терену.
Тако је М. Павловић, 1949. године, израдио карту збирки речи и саставио
Упутства за рад на терену.
5.5.2. Нормалан рад прекинуо је Други светски рат, а већ је 1941. год.
Белић одстрањен из Одсека. За то време, на захтев окупационих власти,
рађена је друга огледна свеска. Пословима је руководио Xенрик Барић,
новопостављени руководилац, а огледну свеску су, поред постојећих
чланова Лексикографског одсека, радили и нови чланови: књижевник
Сима Пандуровић и лингвисти Радосав Бошковић и Јован Вуковић. По-
сао на изради Огледне свеске изнео је Радосав Бошковић. И ова свеска
носи обележја Београдске лексикографске школе. Новина је у предлогу
за проширивање грађе уношењем редакцијски речи којих у грађи нема,
што је као поступак задржано у изради Речника. Најважнији допринос у
развоју Школе јесте тај што су овом Свеском установљени лингвистички
принципи у обради лексике, на којима је, у даљем развијању и примени
ових принципа, заснован лингвистички профил Академијиног речника.
Подржавање и разрађивање лингвистичке концепције у методологији
израде Речника заступљено је касније у свим фазама његове израде: и
у одабирању грађе, и у одређивању значења, и у редоследу значења, и у
стилистичкој и граматичкој обради лексема, и у представљању појединих
граматичких категорија. Речи и примери који илуструју њихова значења
бирају се пре свега на основу њихових језичких карактеристика, а естетски
и други критеријуми долазе на другом месту.
5.5.3. Са стилистичког аспекта у изради Свеске постављен је кон-
традикторан захтев да се, с једне стране, у инвентар Речника не уносе
„књижевни хапакси” и тзв. „књижевничке актуализације”, али да се, с

друге стране, у лексикографској анализи нарочито истиче „стилистичка
атмосфера наше језичке данашњице”. Ова два контрадикторна захтева нису
могла бити реализована ни у Огледној свесци, па је у њој било и „хапакса”
и „књижевних актуализација”, јер се без таквих примера, како истиче и Бе-
лић у свом Уводу, не може представити „стилистичка атмосфера” уопште.
И поред свега наведеног, Друга огледна свеска, као сведочанство развоја
Београдске лексикографске школе, у овом другом периоду, као и у првом
периоду њеног развоја, показује одступање од лексикографске концепције
С. Новаковића, како у задржавању дијахроног приступа, тако и у давању
предности народној лексици над књижевном лексиком.
5.6. Трећи период у развоју лексикографске школе – значај рада

Александра Белића
5.6.1. По Егону Фекете, завршна и најзначајнија фаза у утврђивању
лингвистичке и лексикографске обраде Речника везује се за трећи период
рада на Речнику, када је завршено и концепцијско уобличавање Београд-
ске лексикографске школе. Њено уобличавање није показано у трећој,
последњој Огледној свесци, која је настала у овом периоду (1953), него
у изради првог тома Речника. Заокружена концепција школе у трећем
периоду њеног развоја везује се за име Александра Белића, јер је у време
његовог руковођења радом на Речнику урађено, већ помињано, Упутство
са детаљним правилима утврђеним у заједничком напору ондашњих ис-
такнутих сарадника Института.
5.6.2. Белић у лексикографску концепцију, у складу са Новаковиће-
вим ставом, враћа примат књижевне лексике над народном, истичући да би
у речник књижевног и народног српскохрватског језика морале ући, поред
народних речи, и све друге које су се одомаћиле у књижевном језику од
Вука Караџића и Илиризма. У складу с тим, у његовом ставу преовлађује
идеја да Вуково давање примата ијекавском источнохерцеговачком и
дубровачком идиому не одговара савременој језичкој реалности, у којој
даљи језички развој иницира екавска варијанта централног дела српског
језика, чији су идиоми, такође, ушли у основицу књижевног језика. У
таквој језичкој реалности Белић види широку могућност за развијање
савременог српског језика не само на основу јужних него и централних

Према И. Грицкат, ниједна од објављених огледних свески својом методологијом
није битно утицала на методологију по којој су рађене објављене књиге Речника (Грицкат
1993: 10).

Пошто је у уобличавању ове концепције највећу улогу одиграо Белић, њене ос-
новне поставке биће у даљем излагању представљене по његовом имену као „Белићеве”
или „белићевске”.
говора српског језика, говора престижнијих средина које су биле носиоци

националне економије, политике, културе и просвећености, као што су:
Београд, Шумадија, Мачва, Банат и Срем (исп. Фекете 1993: 26).
5.6.3. У белићевској лексикографској концепцији заступљен је и по-
ступак којим се показује раслојеност лексике српског језика, поступак
којим се представља домен употребе појединих речи и у књижевном језику
и у народним говорима, као и поступак којим се показује колико је која реч
присутна у језику и колико је заступљена код појединих писаца. Уводи се и
правило уношења народних речи из различитих крајева, чиме се показује
њихова лингвистичка географија, степен њихове распрострањености и
њихов могући утицај на писце из тих крајева.
5.6.4. Белић у концепцију Београдске лексикографске школе уводи
принцип флексибилности лексичке норме и разрађује и допуњава по-
ступке представљања динамике језичког развоја. Принцип нормативне
флексибилности истиче став да Речник не сме бити „еклектички, тј. такав
у који би уредници пуштали само оне речи за које м и с л е да имају права
грађанства у савременом књижевном језику” (Белић 1959: XXIII) (реч
истакао А. Белић). Овакав индивидуални приступ знатно би осиромашио
корпус књижевног језика који је „ипак још у постајању”, тако да се због
његовог сталног развоја не може утврдити „које су речи добиле искључиво
право грађанства”.
5.6.5. По Белићевој концепцији, у оквиру лексикографске школе, даље
се развија лингвистички приступ у обради лексике, установљен у другој
огледној свесци, инсистирањем на лингвистичком опису лексема а не на
њиховом енциклопедијском опису. Овај приступ у одређивању значења
речи, прихваћен у Београдској лексикографској школи, задржао се у об-
ради речничке грађе до данас. То значи да се у Речнику на првом месту
обрађује значење речи и њихова употреба у реченици. Граматичка обрада
речи, која је по белићевској концепцији подразумевала само бележење
промене облика или акцента ради лакшег разумевања речи, у новије време
је знатно проширена, мада сама концепција ове обраде још није довољно
системски разрађена. Критеријуми за одабирање примера у потврђивању
значења и употребе речи такође су развијени у оквиру белићевске школе
и задржали су се до данас.
6. Теоријско-методолошке основе Београдске

лескикографске школе
6.1.1. У даљем излагању теоријско-методолошке основе установљене
Београдске лексикографске школе биће представљене на основу кон-
цепције уграђене у Упутство за израду Речника САНУ, као и на основу
дорађивања те концепције у току израде досадашњих томова Речника.

Циљ је да се, на основу задржаних поставки из ранијих периода развоја
ове школе и нових које су увођене у складу са развојем српског језика и
нових лингвистичких сазнања, представи континуитет у развоју модерне
лексикографије, која из садашње перспективе гледано, уводи српску тра-
диционалну лексикографију не само у савремене лексикографске токове,
него и у актуелне токове других лингвистичких дисциплина.
6.1.2. У Упутству у разрађивању и допуњавању поступака за пред-
стављање динамике језичког развоја остаје се на линији основног схва-
тања динамике језичког развоја С. Новаковића, по коме је језички развој
условљен међусобним прожимањем књижевног и народног језика. То
схватање се у даљем поимању проширује и на друге чиниоце језичког
развоја, који се на адекватан начин представљају у изради Речника САНУ.
У установљењу поступака у представљању динамике језичког развоја,
вероватно су, поред А. Белића, учествовали и други сарадници Института.
Мисли се пре свега на допринос Ирене Грицкат, једног од аутора текста
Упутства. Она је је прва указала на неоснованост приступа о статичном
језичком стању, по коме је савремени српски језик крајем деветнаестог
века већ био коначно уобличен и стабилизован, те да би се крај 19. века
могао узети за горњу границу речничког корпуса. Такав приступ је еви-
дентан у огледним свескама првог и другог периода у развоју Београдске
лексикографске школе. Концепција о завршеном развоју српског књижев-
ног језика прихвата статично стање као природно, стварно стање неког
језика. Супротно томе, И. Грицкат истиче да непрекидни развој језика не
признаје статично стање уређености односа како на лексичком плану тако
и на граматичком и стилском плану. Статично стање завршеног језичког
развоја може бити само привидно, па се као такво може представити у
речницима у којима се обрађује лексика одређене, временски ограничене
епохе. Такав задатак, по мишљењу И. Грицкат, оправдан је под условом
да се на изабрану епоху може гледати са временском дистанцом од стране
оних који израђују речник (као нпр. у случају израде Рјечника ЈАЗУ). Тај
услов, стицајем историјских околности, не постоји у изради Академијиног
речника јер је „развој речника” ишао напоредо са развојем језика, па у
његовој изради нема потребне временске дистанце према корпусу, нити
је лексички корпус дефинисан горњом границом епохе која се у Речнику
обрађује. Зато је његова горња граница више пута мењана, па је корпус
допуњаван лексиком текућег језичког развоја (Грицкат 1993: 8−9).
6.1.3. Због наведених околности, у случају Речника САНУ, отварају
се питања хронолошке, територијалне и других видова избалансираности
речничке грађе. Та питања, од почетка припреме и израде Речника до данас,
у Београдској лексикографској школи решавана су на више начина. Један
од њих је непрекидно допуњавање грађе по различитим критеријумима

заснованим на актуелним захтевима времена у појединим периодима
језичког развоја. Тако је већ на прелазу из 19. у 20. век корпус проширен
ономастиком и „речима тамног постања”, која је изостала у првобитној
концепцији С. Новаковића. Касније, у периодима државног и језичког
зближавања српског и хрватског језика, корпус је допуњаван не само
повећаним бројем извора хрватских писаца него и лексиком кајкавског и
чакавског дијалекта, лексиком икавског изговора и сл.
6.1.4. У садашњим условима језичке подељености и свих других
промена, па и надаље, све док се Речник не заврши, динамика лексичког /
језичког развоја представљаће се у складу са основним поставкама лекси-
кографске школе. Корпус Речника ће се допуњавати новим речима и новим
значењима, али због сталних промена, по другачијим принципима и из
извора другог типа. Сада су то контролни извори у које спадају термино-
лошки и струковни речници, речници страних речи, језички приручници,
затим енциклопедије, извори чији се број непрекидно умножава. Под
утицајем таквих извора, установљена лингвистичка концепција Речника
све више уступа место енциклопедијској концепцији. Нову лексику из
других сфера у Речник сада, као и у пређашњим периодима његове израде,
уносе и сами лексикографи, савременици актуелних новина у језику, и
такав однос ће се одржати све до завршетка последње књиге. Данас су те
новине најевидентније у сфери религије, моде, политике, спорта, естраде,
у сферама индивидуалног и групног идентитета, чија лексика у знатном
броју повећава општи лексички фонд српског језика.
6.1.5. Из изложеног се види да је у Академијином речнику од самог
његовог заснивања примењиван принцип лексичке динамике, најпре у
прикупљању и допуњавању грађе, а касније и у самој изради. По заступље-
ности тог принципа Речник може бити узор савременој лексикографији,
у којој се, поред осталог, истиче и захтев за адекватно представљање
лексичке динамике, спољашње и унутрашње, што је нарочито важно за
допунска издања Речника.
6.1.6. По Д. Шипки (2002: 39−47), овај проблем се у савременој лек-
сикографији решава израдом и применом модела лексичке динамике, чији
се многи елементи могу наћи и у Речнику САНУ. У њему је, због самог
корпуса, омеђеног периодом од скоро два века, лексичка динамика пред-
стављена на начин који је у великој мери у складу са савременим захтевима
из поменутог модела лексичке динамике. У дугој лексикографској пракси
израде овог речника формирао се и развијао веома разуђен метајезик у

О начелима обраде лексичке динамике у речницима уопште в. Шипка 2002:
45−46.
представљању лексичке динамике, са великим бројем квалификатора који

указују на временску, територијалну, социјалну и др. раслојеност лексике
српског / српскохрватског књижевног и народног језика.
6.1.7. Тако су принципи у представљању лексичке динамике од
почетка до данас примењивани у диференцирању народне, покрајинске,
дијалекатске и колоквијалне лексике од лексике стандардног, књижевног је-
зика, што је и описано у Белићевом Уводу прве књиге Речника. То показује
велики број квалификатора, којима се у виду скраћеница маркирала или се
сада маркира лексика овог типа по различитим критеријумима, па имамо
квалификаторе типа: дијал.(екатски), покр.(ајински), ек(авски), ијек(авски),
ик.(авски), ист.(очни) кр.(ајеви), зап.(адни) кр.(ајеви), југозап.(адни)
кр.(ајеви), шток.(авски) дијалекат, кајк.(авски) дијалекат, чак.(авски)
дијалекат, некњ.(ижевно), неодом.(аћено), необ.(ично), неол.(огизам),
непр.(авилно), нераспр.(острањено), неуоб.(ичајено) и др. Њима се указује
на спољашњу лексичку динамику која је у различитим периодима одра-
жавала статус маркиране лексике у стандарном, књижевном језику.
6.1.8. Неки од наведених квалификатора данас нису више актуелни, а
то су они којима се маркирала лексика различитих дијалеката и изговора
заједничког српскохрватског језика, као што су: ик.(авски), ист.(очни)
кр.(ајеви), шток.(авски) дијалекат, кајк.(авски) дијалекат, чак.(авски)
дијалекат, зато што се у Речнику већ од првих његових томова обрађује
само лексика штокавског дијалекта. Неки други се већ употребљавају или
ће се употребљавати не као нормативни квалификатори него са другачијом
вредношћу. Тако, у најновијем територијалном диференцирању лексике
квалификатор западни крајеви пружа информацију о територијалној по-
тврђености дате речи савременог српског језика, не означавајући и њену
припадност хрватском стандарду односно хрватском језику. На сличан
начин ће у савременим условима бити проширене или модификоване
информације и неких других територијалних маркера с обзиром на даље
тенденције језичког издвајања. Због издвајања црногорског језика, било
би потребно „активирати” квалификатор југозападни крајеви, који би
пружао информацију о територијалној заступљености овако маркиране
лексике савременог српског језика и на подручју Црне Горе, а самим тим
би се искључила могућност њиховог присвајања од стране издвојеног
црногорског језика. У контексту језичког раздвајања некадашњи квали-
фикатори источни крајеви и штокавски дијалекат постају депласирани
у смислу језичке варијантности, тако да се лексика овог типа, маркирана
у првим томовима Речника, више не издваја из општег лексичког фонда.
Тако ће још неки територијални маркери бити изостављани или пак
употребљавани у значењу територијалног прегруписавања забележене
лексике јединственог српског језика а не у значењу његових језичких
варијанти. Уопште у новим томовима, а и убудуће евидентираће се све

промене у сфери лексичке динамике или уношењем нових квалификато-
ра или изостављањем неактуелних, да би се указало на актуелне видове
диференцирања и прегруписавања лексике.
6.1.9. Осим квалификатора, и другим лексикографским поступцима
дају се информације о раслојавању и прегруписавању лексике у различи-
тим периодима језичког развоја, као што су: навођење места уз изворе из
збирки речи и свих релевантних података о извору, одабирање примера на
основу хронолошке, територијалне и функционалностилске заступљености
одређене лексеме и др.
6.1.10. Лексичке промене изазване унутрашњим потребама, нпр.
именовање нових реалија у сфери предмета, уређаја, идеологије и др., по
установљеним правилима Београдске лексикографске школе, предста-
вљају се у Речнику САНУ у виду уношења нових домаћих или страних
речи. То је, поред осталог, и лексика чији маркери садрже информацију о
професионалном, социјалном, конфесионалном и историјском идентитету.
Она је означена великим бројем квалификатора типа: банк.(арство), бан-
карски, вет.(ерина), ветеринарски, шатр.(овачки језик, арго), школ.(ски),
жарг.(он, жаргонизам), ђач.(ки); правосл.(авни), кат.(олички), цркв.(ена
реч), нар.(одски), народни, етн.(ологија), етнографија, ист.(орија), исто-
ријски, козм.(етика), козметички, кув.(арски), кулинарство, мит.(ологија),
митолошки, празн.(оверје), сујеверје, туђ.(ица) и др. Обележја историјског
идентитета најчешће се јављају у сфери идеологије и моде. Тако се у
Речнику до најновијег периода одређеним лексикографским поступцима
и маркерима издваја лексика са идеолошким обележјима религиозног и
политичког типа; затим лексика народних говора из сфере обичаја, веро-
вања и митологије.
6.1.11. На основу примене принципа лексичке динамике Речник
САНУ представља не само динамику развоја српског / српскохрватског
језика него и његово стабилно стање са свим лексичким променама, како
унутрашњим тако и спољашњим. Ове промене у краћем временском пе-
риоду не могу бити репрезентативне за стабилно језичко стање зато што
су изузетно нагле и брзе. Начин на који се језичке промене представљају
у Речнику пружа могућност разликовања стабилних лексичких појава
у централном делу лексичког система од оних других, нестабилних на
периферији система, из народних говора или супстандарда.
6.1.12. У вези са динамиком језичког развоја, лексика представљена
у Речнику САНУ показује да са губљењем актуелности употребе лексеме
не губе своје место у лексичком систему него се подвргавају унутрашњим
променама и прегруписавању. Информације о прегруписавању лексике и
њиховом позиционирању у централном или периферном делу система,
као и бележење свих претходних и савремених значењских и обличких

варијанти лексема, по правилима установљеним у Упутству, представљају
значајно обележје Београдске лексикографске школе.
6.2. У белићевској традицији ове школе истакнута је и прагматичка
улога Речника у односу на његове кориснике, што је поставило солидан
темељ за установљење и дораду овог принципа који се поставља као важан
захтев савремене лексикографије. Тако се у једном раду Твртка Прћића, од
5 дефинисаних принципа савремене лексикографије, само два односе на
саме речнике, а остала три на кориснике речника (Прћић 2002: 331−332).
Предусретљивост према корисницима изнесена је у Уводу првог тома
Речника у детаљном упућивању и објашњавању примењених поступака
у лексикографској обради и презентацији грађе.
6.2.1. У контексту Београдске лексикографске школе истакнута је
приручничка улога речника савременог књижевног језика, који би морао
бити „тумач” речи књижевних дела, како би се носиоцима језика, па и
странцима, показао потенцијал српског језика и пружила могућност ње-
говог разумевања и изучавања у свим аспектима реализације.
6.2.2. Та окренутост корисницима речника реализована је у самој
дескриптивној концепцији Речника, којом је искључена његова пре-
скриптивна улога, чиме се овакав речник ставља у непосредну службу
корисницима, као извор за упознавање целокупног изабраног лексичког
корпуса. То значи да дескриптивни речници треба да показују и „изно-
се на видело” изабрани језички корпус, а не да прописују правила, јер
правила проистичу из самог корпуса стваралаца књижевног језика. Тако
је из књижевног / стандардног језика проистекло правило о навођењу
одредница у књижевном / стандардном облику, без обзира на њихов
дијалекатски облик, а изворност некњижевних, дијалекатских облика
речи чува се у представљању њиховог значења и изворног некњижевног
облика у наведеним примерима. И на овај начин се потврђује чињеница
да дескриптивни речници не стварају књижевни језик него га описују у
динамици његовог развоја, указујући на нове појаве и процесе у језику,
као и на непрекидно узајамно преплитање књижевног и народног језика
у међусобном допуњавању и богаћењу.
6.2.3. Још једна врло важна улога Речника САНУ у односу на ко-
риснике јесте и та што корисницима пружа научну заснованост лекси-
кографске обраде у оквирима традиционалне филологије, граматике и
лексикографије, а у новије време и у оквирима савремене лексикологије
и металексикографије. У традицији ове школе је да корисницима понуди

Са становишта функцијске профилисаности речника, ова улога се може одредити
као пасивна, јер је оријентисана на разумевање реализованих текстова. О активној и па-
сивној функцијској профилисаности речника в. Прћић 2002: 231−232.
ваљане и поуздане податке у виду лингвистичких информација, а по по-

треби даје и енциклопедијске информације.10
6.2.4. Велика је штета што у традицију ове школе још нису уведени
савремени начини понуде речничког штива: рекламни програм, едукација
корисника и праћење ефеката едукације, понуда електронских издања и
других могућности које пружају електронски медији (исп. Прћић 2002:
331–332).
7. Даљи правци развоја и перспективе

7.1. У овако дугом периоду израде Речника, осим назначена три
периода, могли би се на основу урађених томова, вероватно, утврдити и
други периоди у распону од прве до деветнаесте књиге, који би показивали
не само различите развојне нивое српске филологије, лингвистике, лек-
сикографије и лексикологије, него и промене које су долазиле са сменом
генерација лексикографског тима Речника.
7.2. Та методологија се мењала и у току новијег, постбелићевског
периода, што показује разлика у систему обраде речи између првих и
каснијих томова Речника. У првим томовима дефиниције су знатно кон-
цизније, а и полисемна структура речи представљана је у знатно мањем
обиму и била је мање изнијансирана. Навођен је мањи број примера како
би се постигао што мањи обим Речника. Током времена од ове „минима-
листичке” концепције све више се одступало, тако да се данас, сем лими-
тиране употребе примера, обрађивачи не ограничавају у представљању
свих значењских реализација речи. Евидентирају се не само значења
карактеристична за стандардни језик, него и за супстандард, затим мета-
форичка значења у уметничкој и колоквијалној употреби. Информације о
лексеми се не исцрпљују само идентификовањем семантике и тумачењем
фигуративних значења, него се дају бројне информације о граматичко-
семантичким и синтаксичким карактеристикама лексеме. Настоје се
представити специфичне морфолошко-деривационе или рекцијске и ко-
локацијске особености лексичких класа или сваке појединачне лексеме
(исп. Фекете 1993: 43−44).
7.3. Све ово показује да је даљи развој Београдске лексикографске
школе ишао у правцима који су утемељени у белићевској концепцији.
Тај континуитет у развоју може се показати само на основу истраживања
и пописивања нових поступака примењених у објављеним томовима
Речника.
О улози речника као приручника у настави језика и других предмета, о типовима

10
информација у дескриптивним речницима, као и о другим видовима предусретљивости

према корисницима в. Ристић 2006: 99−109.
7.4. Домети Београдске лексикографске школе и заснованост њених

теоријско-методолошких поставки могу се показати на примеру завршених
и већ поменутих дескриптивних речника, урађених под покровитељством
Матице српске (в. делове под т. 4). Шестотомни и једнотомни речници
књижевног језика ове значајне институције данас представљају солидне
оквире и смернице за даљи развој српске савремене лексикографије. Оба
речника настала су као резултат рада сарадника Београдске лексикографске
школе и остварене сарадње двеју значајних националних институција,
Матице српске и Института за српски језик САНУ, па се њихов значај,
шире гледано може процењивати и у контексту реализације јединственог
националног лексикографског програма. Иако, по Пешикану, шестотомни
Речник није замишљен у систему са Речником САНУ (1973–74: 15), он
је заснован на лексикографској традицији која се развијала у оквирима
најзначајнијих не само српских него и хрватских институција: Српске
академије и њеног Института за српски језик и Југославенске акаде-
мије (ЈАЗУ). У његовој изради у Београду учествовали су лексикографи
Београдске лексикографске школе, аутори и Речника САНУ, а у Загребу
лексикографи, може се слободно рећи, Загребачке лексикографске школе,
која је формирана и која се развијала у току израде историјског Рјечника
хрватскога или српскога језика ЈАЗУ.
7.5. У шестотомном Матичином Речнику српскохрватскога књи-
жевног језика, према Даринки Гортан-Премк (1977), на корпусу од
око 150.000 речи савременог књижевног језика, на најбољи начин су
представљене речи опште употребе, речи књижевног језика од Вука до
данас, покрајинске речи, индивидуализми, разговорне и фамилијарне
речи, речи из различитих терминологија, застареле и архаичне речи из
књижевног језика и др. типови лексике савременог српског књижевног
језика. Уважавајући принцип динамике језичког развоја, у речнику је
представљено мноштво нових речи: нове лексеме и њихове изведенице,
затим нове изведенице већ постојећих речи; нова значења речи; пред-
стављена је детаљно фразеологија. Довршена израда овог речника по
методологији Београдске лексикографске школе, пружа могућности за
развој лексикографије, лексикологије и других лингвистичких дисци-
плина. Представљен лексички систем целокупног савременог српског
књижевног језика омогућава синхронијско изучавање лексикона у целини
и у појединачним системима; истраживање законитости семантичког,
творбеног, функционалностилског и граматичког развитка појединих
речи или категорија речи у синхронијском пресеку; изучавање динами-
ке развоја лексикона српског језика; истраживања лексике и лексичког
система у компаративној и контрастивној лексикологији и сл.
7.6. Овај речник је и обавезан контролни извор у изради Речника

САНУ, јер се на основу њега, као и на основу објављених томова, непре-
кидно унапређује лексикографски рад, што је значајно како у домену мето-
долошких поступака у граматичкој, прагматичкој, функционалностилској
и семантичкој обради речи, тако и у домену израде нових дескриптивних
и специјалних речника, заснованих на заокруженом корпусу савременог
српског језика овог Матичиног речника.
8. Закључак
8.1. На основу представљена три периода у развоју лексикографске
школе Института за српски језик до краја педесетих година XX века, могу
се извести следећи закључци: прва два периода, до оснивања Института,
била су посвећена прикупљању и организацији грађе, установљењу кон-
цепције израде Речника, као и конципирању територијалне, хронолошке и
функционалностилске уравнотежености речничког корпуса. Тек у трећем
периоду, са Белићевим преузимањем организације лексикографског рада
и са почетком израде речничког текста, заокружени су и дефинисани те-
оријско-методолошки темељи Београдске лексикографске школе. Своје
теоријско-методолошко уобличење ова школа добила је тек у рукопису
Упутства за израду речника. Општи принципи и правила Упутства уте-
мељени су на лексикографској пракси израде првог тома Речника и на
теоријским основама ондашње српске филологије и лингвистике.
8.2. Неки од општих принципа одредили су правце даљег развоја ове
значајне лексикографске школе у савременим условима брзог техноло-
шког развоја. То су следећи принципи: 1) принцип представљања језичке
динамике; 2) принцип флексибилности лексичке норме и 3) прагматички
принцип којим се одређују улоге речника у односу на његове кориснике.
Ова три најзначајнија принципа, актуелна и у савременој лексикографији,
омогућавају даљи развој српске лексикографије и сродних дисциплина и
њихово успешно укључивање у савремене токове теоријске и примењене
лингвистике.
8.3. Најверодостојније сведочанство позитивних резултата те школе
представља Речник САНУ, чија је вредност и у томе, како истиче И. Гриц-
кат, што су у њему представљена „два велика развојна тока код нас: бујања
српског језика, са његовим терминолошким и литерарним обогаћивањем
у двадесетом веку, и напретка лексикографске мисли уграђене у њега,
која чини део лингвистичке мисли, и научне мисли уопште” (Грицкат
1993: 11).
8.4. Међутим, данас се пред српску дескриптивну лексикографију
постављају нови задаци, а то је израда нових речника: вишетомног реч-
ника савременог српског књижевног / стандардног језика, ново издање

једнотомног речника српског језика, специјалних речника и др., као и
њихова електронска издања.
8.5. По традицији, очекује се да, у оквиру јединственог лексико-
графског програма, носиоци израде нових речника буду две најзначајније
националне институције, Матица српска и Институт за српски језик
САНУ. Оне би на овом задатку требало да окупе не само најугледније
филологе, лингвисте и лексикографе, него и информатичаре, како би се
одговорило новим захтевима и изазовима савремене тржишно оријенти-
сане лексикографије. Оваква лексикографија, с једне стране ослоњена
је на традиционалне вредности и високе научне стандарде, а са друге
стране на очекивања корисника за што комфорнијим начином употребе
речника. За лексикографе то би био и нови изазов којим би се провериле
праве вредности традиционалне лексикографије, уз истовремено трагање
за могућностима даљег развијања и усавршавања методологије лексико-
графских поступака у складу са савременим лингвистичким дометима,
лексикографским стандардима и разноврсним потребама данашњих
корисника.
8.6. У вези са овим новим задацима, као и са завршавањем израде
Речника САНУ, суочавамо се са потребом успешног повезивања лекси-
кографског и истраживачког, научног рада у оквиру наслеђеног и солидно
утемељеног јединственог и континуираног лексикографског програма,
који треба непрекидно дорађивати и унапређивати, уносећи достигнућа
рачунарске технологије, компјутерске лексикографије и корпусне лин-
гвистике. И то све у циљу успешне израде нових речника српског језика,
без обзира у којој би се институцији ови пројекти реализовали, да ли у
Матици српској или у Институту за српски језик САНУ.
ЛИТЕРАТУРА
Белић 1959: Белић, Александар, Увод, Речник српскохрватског књижевног

и народног језика САНУ, том I, VII−XXVI.
Гортан-Премк 1977: Гортан-Премк, Даринка, Уз речник српскохрватског
књижевног језика (неколико података и неколико речи), Наш језик
XXIII н. с., св. 1–2, Институт за српскохрватски језик, Београд, 3–5.
Гортан-Премк 1984: Гортан-Премк, Даринка, Српскохрватска лекси-
кографија XIX века (преглед лексикографских концепција), Наш
језик XXVI н. с., св. 2–3, Институт за српскохрватски језик, Београд,
139–146.
Грицкат 1993: Грицкат Радуловић, Ирена, Стогодишњица лексикограф-

ског рада при Српској академији наука и уметности, Сто година
лексикографског рада у САНУ, Београд, 5−13.
Иванић 1913: Иванић, Момчило, Српски речник књижевнога и народ-
нога језика по материјалу Лексикографскога одсека Српске Краљ.
Академије, Београд.
Ивановић 2007: Ивановић, Ненад, Принципи формирања и организације
корпуса Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ
(у периоду од 1853. до 1953. године), Шездесет година Института
за српски језик САНУ : зборник радова, књ. 2, Институт за српски
језик САНУ, Београд, 2007, 53–78.
Новаковић 1893: Новаковић, Стојан, Предлог Српској краљевској ака-
демији учињен 5. априла 1893, да се отпочне купљење грађе за ака-
демијски Српски Речник, и да се за тај посао установи у Академији
Лексикографски Одсек, посебно издање (прештампано из листа
„Јавор”), Земун: Штампарија Јове Карамата.
Огледна свеска 1944: Речник српскога књижевног и народног језика,
Оглед I, Београд.
Пешикан 1970: Пешикан, Митар, Наш књижевни језик на сто година
послије Вука, Београд.
Пешикан 1974–1975: Пешикан, Митар, Трећина посла на изради великог
речника САНУ, Наш језик XX, св. 1–5, Институт за српскохрватски
језик, Београд, 11–22.
Пешикан 1987: Пешикан, Митар, Типолошка допуњавања Вуковог народ-
ног лексичког система за потребе књижевног језика, Научни састанак
слависта у Вукове дане 17/1, Београд, 33–42.
Позив и Упутство 1899: Позив и упутство за купљење речи по народу
за речник Српске краљевске академије, Штампано у штампарији
Краљевине Србије, Београд.
Прћић 2002: Прћић, Твртко, Двојезична лексикографија и енглеско-срп-
ски / српско-енглески општи речник: потребе и захтеви новог века,
Дескриптивна лексикографија стандардног језика и њене теоријске
основе, Нови Сад – Београд, 331−342.
РМС: Речник српскохрватскога књижевног језика, књига прва, А–Е,
Предговор, Нови Сад – Загреб, 1967, 7–14.
Ристић 2006: Ристић, Стана, Раслојеност лексике српског језика и
лексичка норма, Институт за српски језик САНУ, Монографије 3,
Београд.
Ристић 2007: Ристић, Стана, Прва лексикографска школа у Институту
за српски језик САНУ, Шездесет година Института за српски је-
зик САНУ : зборник радова, књ. 1, Институт за српски језик САНУ,

Београд, 2007, 131–149.
Стевановић 1974–1975: Стевановић, Михаило, Институт за српски језик
и програми његова рад, Наш језик XX, н. с., св. 1–5, Институт за
српскохрватски језик, Београд, 1–10.
Стејић 1853: Стејић Ј., Предлогъ за србскій рïчникъ и србску граматику,
Гласник друштва српске словесности, свезка V, 1–13.
Ћупић 2000: Ћупић, Драго, Живот у знаку науке Михаило Стевановић
(1903–1991), Београд.
Упутство за израду Речника САНУ, Институт за српски језик САНУ,
рукопис за интерну употребу.
Фекете 1993: Фекете, Егон, О Речнику српскохрватског књижевног и
народног језика САНУ, Сто година лексикографског рада у САНУ,
Институт за српски језик САНУ, Београд, 21−49.
Шипка 2002: Шипка, Данко, Унутрашња и спољашња лексичка дина-
мика и њена лексикографска обрада, Дескриптивна лексикографија
стандардног језика и њене теоријске основе, Нови Сад – Београд,
39−47.
Васа Б. Павковић
ГРАЂA ЗА РЕЧНИК САНУ
1. Када говоримо о грађи на основу које се у Институту за српски

језик у Београду израђује Речник савременог српскохрватског књижевног
и народног језика, превасходно узимамо у обзир примере исписане на ми-
лионима листића, који се уазбучени налазе у хиљадама кутија у Институту
за српски језик у Београду. Одиста на основу њих, а неки тврде да таквих
листића или листица има око 10 милиона, пише се Речник САНУ.
Али пре него што кажемо нешто о њима, рећи ћемо да у грађу за
овај велики речник улазе и одреднице из многих речника, лексикона, при-
ручника који нису ексцерпирани, али их сарадници Института обавезно
користе.
Рецимо, од речника који се морају консултовати и чија се грађа мора
узимати у обзир, као равноправан део корпуса, поменућемо Речник Ма-
тице српске (и Матице хрватске) у шест томова; Речник хрватског или
српског језика ЈАЗУ; Клаићев и Вујаклијин, као и Алексићев, а однедавно
и Клајнов и Шипкин речник страних речи; Шкаљићев речник турцизама;
такође Речник немачког језика Ристића и Кангрге; Броз-Ивековићев Рјеч-
ник хрватског језика; Бенешићев Рјечник хрватског књижевнога језика...
Списку речника се пре неколико година прикључио и једнотомни Речник
српскога језика Матице српске.
То је само део речника – а на њиховом почетку се налази Вуков рјечник,
који је у целини пребачен на листиће и налази се у кутијама, распоређен
с осталом грађом. Свака реч из Вуковог рјечника аутоматски постаје од-
редница у Речнику САНУ. Да додам како у грађу улазе и два доста стара
двојезична речника из друге половине 19. века – Речник српско-немачки
Ђорђа Поповића и Француско-српски речник Настаса Петровића. У грађу
улази и лексика из дијалекатских речника који се појављују последњих
*
vasa.pavkovic@isj.sanu.ac.rs
56 Васа Б. Павковић
година као самосталне монографије или пак у оквиру Српског дијалекто-

лошког зборника, нашег најстаријег лингвистичког часописа. Правописни
речник који се штампа у оквиру сваког издања Матичиног Правописа
саставни је и неизоставни део грађе.
2. Сем ових речника, грађа се свакодневно уноси и из неких термино-

лошких речника, рецимо из Ботаничког речника Драгутина Симоновића,
Хирцових речника народних имена риба, змија и птица, Шољановог реч-
ника имена морских риба, Српскохрватске лексике рибарства Велимира
Михајловића и Гордане Вуковић итд. Консултују се и користе различите
старе и нове терминологије.
У неизоставну грађу Речника САНУ улазе и енциклопедије, рецимо
Просветина, Југославенског лексикографског завода, специјалне енци-
клопедије, као што су ликовна, шумарска, ловачка итд.
Ипак, како се претпоставља, главнину грађе Речника САНУ чине ис-
писани листићи из српских и хрватских писаца почев од Доситеја и Вука
па до нашег времена. Тако да тзв. скраћенице из Приручника за обраду
речничке грађе садрже на десетине имена писаца и књига које покривају
белетристику, науку, публицистику, уџбенике... из два века. Ту су, такође,
и часописи, од књижевних, какви су Летопис Матице српске, Даница,
Отаџбина, Вијенац, Бранково коло, Босанска вила, Српски књижевни
гласник до часописа који су покретани после Другог светског рата. Од
некњижевних часописа, зауставићемо пажњу на етнографским, какви
су Српски етнографски зборник, Зборник за народни живот и обичаје,
Гласник земаљског музеја у Сарајеву итд., који су богати мајдани лексике
из већине области народног живота. Постоји велики број часописа из дру-
гих области, па бих истакао новије ексцерпције у 80-им и 90-им годинама
прошлог века, када су ексцерпирани примери из Зова и Галаксије, али и
из Расковника. Иначе, у грађу су унети и примери повађени из дневних
листова какви су Новине сербске, Цариградски гласник, Политика и Бор-
ба, НИН и Данас, као и књижевних часописа какви су Књижевне новине,
Савременик, Република и неки други.
3. Грађа из дела српских и хрватских писаца спаја Доситеја, Вука,

Стерију и Његоша са Змајем, Бранком, Ђуром Јакшићем, потом Лазаре-
вићем, Станковићем, Матавуљем, Сремцeм, Исидором Секулић, Ракићем
и Дисом, Ковачићем, Ујевићем и Матошем, потом са писцима између два
рата, где су и Андрић, Крлежа, Црњански, као и писцима после Другог
светског рата све до Пекића, Тишме, Ћосића, Капора, Павличића, Павића,
Живојина Павловића, Киша, Албахарија... С тим у вези је и релативна
старост грађе, јер се већ двадесетак година не ексцерпирају нове књиге.
Грађа за Речник САНУ 57
Паралелно са хиљадама листића које су с краја 19. века па до средине

шесте деценије 20. века преписивали различити људи (рецимо Исидора
Секулић, Радоје Домановић и многи други), сакупљана је и лексичка грађа
на терену, по упутствима која је у Академији израдио Стојан Новаковић.
У улози сакупљача нашли су се најразличитији људи, свих занимања.
Преко двеста хиљада листића за Речник је исписао Владан Арсенијевић,
али сем њега, врло вредне збирке речи дали су песник Јован Јовановић
Змај, сликар Новак Радонић, књижевница Јелена Билбија, културни рад-
ник Ђорђе Натошевић, лексикограф Милан Московљевић, лингвиста и
етнолог Глиша Елезовић...
Збирке речи стално стижу у Институт за српски језик, па тако треба
поменути да су неколико богатих збирки у последњим деценијама при-
ложили сарадници на пројекту Милосав Тешић, Милорад Симић, Рада
Стијовић итд. Подразумева се да обрађивачи и уредници Речника САНУ,
који потичу са веома разноврсних терена српског језика, уносе у текст
речника своје потврде, било да оне допуњују покрајинску лексику или
пак представљају примере актуелне употребе (нових) речи у стандардном
језику.
4. Ексцерпција речничке грађе изводила се и у недавној прошлости

тако што је Академијина комисија изабрала корпус интересантних књига из
различитих области, а превасходно белетристике, и онда је низ сарадника,
читајући те књиге подвлачио у њима одговарајуће интересантне лексеме.
После подвлачења, на листиће су исписивани или прекуцавани примери
реченица у којима се одговарајуће изабране речи налазе и то тако да рече-
нице буду смислене и логички заокружене. Тако настајале колекције речи
из једне књиге потом су стизале у техничку редакцију Речника САНУ и за
то задужена особа односила их је до одговарајућих кутија и уазбучавала
у већ постојећу грађу. Тиме су ти примери, сасвим нови, постајали рав-
ноправни део речничке грађе, осавремењујући је и чинећи ближом стању
лексике и идиоматике у српском језику савременог доба.
Цедуље или листићи при чијем се левом горњем углу налази одређена
лексема, а по средини листића исписани или прекуцани пример, у десном
доњем углу листића имају податак о извору. Понекад је то име писца, име
књиге и број странице. Понекад само скраћеница имена писца и дела и
број стране.
5. Нажалост, већ двадесетак година се не ексцерпира нова грађа

за Речник САНУ. Лексикографи који раде на речничким пословима су
обавезни да консултују нове речнике и по сопственом сазнању уводе
нове речи, али изостаје систематско иновирање грађе, као што изостаје и
58 Васа Б. Павковић
пребацивање грађе у електронски облик, чиме би она постала доступна

целој нашој језичкој заједници и шире.
Постојећа грађа је убедљиво најбогатија у односу на све претходне и
актуелне речнике српског језика. Као што сам рекао, процењује се да има
близу десет милиона листића. Закључно са 18. томом Речника, у њему је
до сада забележено и обрађено преко 200.000 речи и с обзиром на то да су
пред институтским сарадницима нека од највећих слова нашег језика (п,
р, с, т), цени се да ће укупан број лексема у свим томовима, када посао
буде готов, износити око пола милиона речи и израза.
6. Доста недоумица у јавности изазива чињеница да се речник и

после распада Југославије и раскида српско-хрватске језичке заједнице
назива по старом, почетном имену: Речник савременог српскохрватског
књижевног и народног језика. Чак и они који ништа не знају о речнику и
никад га нису држали у рукама, нити читали и користили, знају да говоре
о томе и да се оштро буне против тога.
Задржавајући старо име ове вишетомне књиге, САНУ је сматрала да
је реч о једном дугоизлазећем делу и проценила да је апсурдно мењати то
име сада када је посао прешао половину.
Промена имена у Речник српског језика поставила би пред сам про-
јекат и његове извођаче значајан проблем: шта радити са грађом из хрват-
ских, бошњачких па, можда и црногорских писаца, односно оних који се
тако изјашњавају. Цени се да око 40% грађе припада управо писцима који
су припадници ових народа односно језика. Иако се и сада води рачуна
да грађа из дêла српских писаца где год је то могуће и природно буде
доминантна, постоје лексеме у којима су сва сведочанства на листићима
из хрватских писаца (понекад је реч о случају, а понекад о чињеници да
је реч карактеристична за просторе које смо називали западним деловима
српскохрватске језичке заједнице). Дакле, вероватно је најбоље да се ве-
лики тезаурус до краја ради под овим именом, а да се подразумева како је
он урађен на српском језику и са преовлађујућом српском грађом, односно
српским културним печатом.
7. Обрађивачи који раде у Институту за српски језик добијају кутије

у којима се на листићима, уазбучене налазе речи из одређене секције. На
основу те грађе, и оне о којој сам говорио на почетку, они пишу речник по
обрасцима који су најчешће утврђени у претходним годинама и књигама.
Обрађивачи раде основни текст и у зависности од квалитета тих обрада,
текстови се потом дају на дораду помоћним уредницима или уредницима
секција. После њиховог читања и евентуалне поправке текста, односно
Грађа за Речник САНУ 59
усаглашавања са моделима дефинисања у Речнику САНУ, тако добијен

текст иде двојици или тројици суредактора који читајући текст, опет евен-
туално поправљају испуштено, исправљају грешке итд. Када текст прође те
фазе, одлази на рецензију најцењенијим нашим лингвистима који се баве
лексикографијом и лексикологијом и онда се тзв. обрађивање одређене
секције или слова окончава. Потом се објављује у Речнику САНУ, у рит-
му, једна књига на 800 страница, штампана двостубачно, за три године.
Овај, релативно спор ритам, условљен је и давнашњим проблемима са
недостатком лексикографског кадра и релативно лошим условима за рад
и напредовање. Треба додати да је посао на изради речника у великој мери
анониман и да је то још један од фактора који одбија младе људе од жеље
или намере да се њему посвете.
Ипак, треба додати и да је Речник САНУ највреднији речник у сла-
вистичком свету, основа за израду свих једнојезичних и вишејезичних
речника, код нас и у неким славистичким земљама.
Грицкат 1988: Ирена Грицкат: „Проблеми описне лексикографије (при-

ступна академска беседа одржана на Свечаном скупу Српске акаде-
мије наука и уметности)”, Глас СССLII, књ. 13, 7–13.
Грицкат 1993: Ирена Грицкат: „Стогодишњица лексикографског рада при
Српској академији наука и уметности”, Сто година лексикографског
рада у САНУ, Београд: САНУ, 5–13.
Ивановић 2007: Ненад Ивановић: „Принципи формирања и организације
корпуса Речника српскохрватског књижевног и народног језика
САНУ (у периоду од 1853. до 1953. године), Шездесет година Ин-
ститута за српски језик САНУ, зборник радова II, Београд: Институт
за српски језик САНУ, 53–78.
Пешикан 1973: Митар Пешикан: „Трећина посла на изради великог Реч-
ника САНУ”, Наш језик, књ. ХХ, св. 1–5, 11–22.
Фекете 1993: Егон Фекете: „О Речнику српскохрватског књижевног и
народног језика САНУ”, Сто година лексикографског рада у САНУ,
зборник, Београд: САНУ, 21–49.
Мирослав Б. Николић
УТВРЂИВАЊЕ ОДРЕДНИЦЕ У СРПСКОЈ

ЛЕКСИКОГРАФИЈИ
1. Ево ме после скоро тридесет година мање-више континуираног

лексикографског рада поново на самом почетку – пред празним, неиспуње
ним листом папира (или, ако хоћете да будем савременији, пред празним
екраном компјутерског монитора) на који треба исписати прву реч неке
секције речника (или прву реч речника уопште). Та (прва) реч, коју треба
лексикографски обрадити, назива се код нас најчешће одредница (а у хр
ватској терминологији натукница). У почетку, као шегрт у лексикографији,
живео сам у уверењу да је бар то лако, и нисам у томе био усамљен. Ми
слио сам да ’проблематичних случајева’ нема много и да тешкоће наступају
тек при идентификовању семантичке структуре одреднице, утврђивању
хијерархије значења и њиховом дефинисању. Уистину, ово и јесте најтежи
посао, а посебно дефинисање значења у једнојезичним речницима, што,
по моме субјективном и можда помало нескромном мишљењу, спада у
најтеже интелектуалне послове уопште. (Ако неко мисли да је ово про
фесионално претеривање, нека на брзину смисли дефиницију за основно
значење тако обичних речи као што су, на пример, гл. наћи/налазити или
придеви леви/десни). Није онда никакво чудо што ми, сарадници на вели
ком Речнику САНУ, називамо тај део лексикографског посла гимнастиком
ума (и то гимнастиком без допинга, макар и вербалног).
2. Но, са лексикографским искуством расло је и сазнање о тешкоћа
ма које чекају лексикографа и на том првом кораку у послу који називамо
’успостављање одреднице’. Наши лексикографи кажу за одредницу да је
’истакнута реч у речнику, стављена на своје алфабетско место, чије се
значење дефинише’ (РМС, s.v.), а слично је објашњена и натукница у Ани
ћевом Рјечнику хрватскога језика: ’основна ријеч у рјечнику, лексикону
*
nikmir@eunet.rs
62 Мирослав Б. Николић
и сл. која се објашњава, дефинира итд. и с којом започиње чланак такве

књиге (овдје сама ријеч натукница)’. Из овога произлази да је у нашој
лексикографској терминологији одредница само ’први, основни елемент
речничког чланка’, а не цео ’речнички чланак’, како то, према приручнику
„Речници” Ф. Ј. Хаусмана и других, дефинише Д. Шипка у својим „Осно
вима лексикологије”, који реч која се обрађује назива одредничком речи.
Међутим, за обе наведене дефиниције и еквивалентни Шипкин термин
заједничко је да полазе од појма речи.
Како је реч морфолошка, а одредница лексикографска категорија,
постављају се, с тим у вези, питања: 1) шта је реч одн. шта је одредница;
2) шта је друга реч одн. шта је друга одредница; 3) који је основни одн.
лематски облик неке речи.
3. Ако пођемо од – за језике који имају писменост – практичне, мада,
искрено говорећи, лингвистички ирелевантне дефиниције, по којој је реч
’одсечак исказа ограничен у писму белинама’, онда се поставља питање
како то да у Речнику МС имамо синтагматске одреднице типа ивањски
кресови ’осип’, лисичје око ’дукат, златник’, мацино злато ’минерал’, мр
тва кост (анатомски) и сл., честе нарочито код ботаничког и зоолошког
терминосистема, нпр. иваново цв(иј)еће, ивањска ружа, ивањско зеље,
ивањско цв(иј)еће, л(иј)епа ката, л(иј)епа пепа, л(иј)епи чов(ј)ек, лисичји
реп, мачков брк, модра трава, мразова сестрица, мртва коприва одн.
змијски цар, ластин реп и сл. Међутим, бела рада, вилин коњиц, вилинска
косица, мајчина душица и стотине других двочланих назива биљака и
животиња нису дате као посебне одреднице, већ су обрађене као изрази,
фразе уз одговарајуће именице или придеве.
Наведени и слични примери онемогућавају нас у покушају утврђива
ња неког правила и критеријума за успостављање одн. неуспостављање
двочланих, синтагматских одредница. Ипак, мислим да бисмо се могли
сложити са ауторима Речника САНУ, који овакве и сличне апелативне
синтагматске називе обрађују уз одговарајућу именицу, као израз, јер
би се иначе број речничких чланака (или одредница) повећао у недоглед
(уп. само могућне одреднице с атрибутом ’змијски’: змијска глава, змиј
ска гљива, змијско грожђе, змијски језик, змијски кукуруз, змијски лук,
змијска трава, змијски цар и сл.). Неспорна су, наравно, властита имена

Уп.: „По слиједу читања први елемент одреднице, или у другим терминологијама
рјечничког чланка … јесте лема, унутар које се даје одредничка ријеч, дакле она ријеч чи
ја је обрада предмет одреднице” (1998: 142). Занимљиво је да Шипка не наводи термине
одредница и лема ни у одељку Глосар (у којем су дате ’дефиниције неких кључних терми
на’), ни у Предметном регистру.
Утврђивање одреднице у српској лексикографији 63
(топоними, хидроними итд.) типа Владичин Хан, Нови Сад, Херцег Нови
и сл., која се као таква наводе у Речнику САНУ.
Ипак, много чешће са као проблем поставља шаролика и недоследна
правописна норма, од које, на пример, зависи да ли ће у речнику на+уштрб
бити обрађено под н као прилог (науштрб), или под у као предлошко-име
ничка синтагма.
4. а) У вези са питањем шта је друга реч одн. друга одредница одмах
се помисли на проблем хомонимије. То, наравно, и јесте проблем (уп. Де
шић 1982: 231–241, Гортан-Премк 1997: 150–156, Шипка 1998: 52–55), али
у граматичкој и лексиколошкој литератури већ одавно уочен и разматран.
Ово, додуше, не значи и до краја решен, а поготову не са решењима лако
применљивим у лексикографској пракси (која нас овде првенствено зани
мају). То показује, рецимо, случај листа кад значи ’биљни орган’ (бот.)
и кад значи ’део ноге’ (анат.), који је у Речнику МС наведен као једна
одредница, док су у Речнику САНУ наведене различите семантичке реа
лизације дате као две различите одреднице (уп. Дешић 1982: 239–241).
Или: шта радити с глаголом м(ј)еркати (дем. према мерити) и меркати
(’гледати, мотрити’, од нем. merken), кад је код овога другог дошло не са
мо до морфолошке него и до фонетске адаптације, што се види по честом
ијекавизму мјеркати (уп. Речник САНУ s.v., као и Гортан-Премк 1997,
стр. 151–152).
б) Блиско је с тим, али не и истоветно, питање резултата конверзије и
лексикализације као, нпр., у случајевима типа адађо прил. ’лагано’ и адађо
м ’део, став у некој музичкој композицији који се изводи лагано’, са истим
фонемским саставом и изговором, а различитом граматичком категоријом
и функцијом. У Речнику МС и Речнику САНУ адађо се третира као једна
лексема (а тако и анданте и сл.), па је и дат као једна одредница, али су
зато примери типа добро (прил.) и добро (им., нпр. пољопривредно добро),
зло (прил.) и зло (им.) и сл. третирани као хомоформи и чине две засебне
одреднице. У Речнику САНУ код примера типа адађо, алегро, анданте иза

Већ код двочланих назива типа Велики Медв(ј)ед одн. Велика Кола имамо двојак
поступак: у првом случају двочлани назив сазвежђа јавља се и као посебна одредница
(уп. и Мл(иј)ечни Пут) и као „изр(аз)” под Медв(ј)ед, а у другом случају нема „израза”.
Занимљиво је такође да нема уопште одреднице Мала Кола, која се помињу под Кола
с мн. астр.: „Велика и Мала Кола, Велика или Мала Кола”. Неуједначеност у поступку
срећемо и код назива за три Мораве. Велика Морава наводи се и као двочлана одредница,
под „В”, и као једночлана, под „М” („река у Србији, десна притока Дунава, Велика Мора-
ва”), док су њене саставнице (Западна и Јужна Морава) дате само као посебне двочлане
одреднице – под „З” одн. „М”, с тим што се под Морава констатује у додатку дефиницији:
„често и скраћени назив за Западну и Јужну Мораву”. Истина је, међутим, да се у Србији
све Мораве (а не само Велика) зову Моравама (укључујући и (Голијску) Моравицу), док
су називи Велика, Западна и Јужна Морава само (званични) географски термини.
одредничке речи стоји само граматички квалификатор прил., који се онда

дефинише у т. 1, док се у т. 2 појављује формулација „у именичкој служби”,
из чега би се могло закључити да се то и даље сматра прилогом.
в) Да конверзија или њени резултати причињавају лексикографима
тешкоћу при успостављању одредница, показује и пар драга, драги, који се
у Речнику МС наводи под придевском одредницом драг (т. 2, са назнаком
„одр[еђени вид]” и објашњењем „у именичкој служби”), док су у Речнику
САНУ то две засебне, именичке одреднице.
г) Можемо ићи и даље, и поставити питање шта радити: а) када су
речи исте етимологије, истога значења, граматичке категорије, истога ро

да, исте функције у исказу и истог изговора, али различитог граматичког

броја (нпр. кочија ж / кочије ж мн., тј. plurale tantum, лества ж / лестве ж
мн.); б) када су речи исте етимологије, исте граматичке категорије, истога
рода, исте функције у исказу и истога изговора, али различитог значења
и граматичког броја (примери: гребен м ’узвисина; стена’ / гребени м мн.
’алатка за гребенање, чешљање вуне, конопље и сл.’, лисица ж ’дивља живо
тиња’ / лисице ж мн. ’полицијска ч ’; в) када су речи исте етимологије, исте
граматичке категорије, истога рода, исте функције у исказу, али различитог
значења, граматичког броја и акцента (пример: гвожђе с ’врста метала’ /
гвожђа/гвожђа с мн. ’врста замке за хватање дивљих животиња’).
И на ова и слична питања лексикографска пракса у Србији различито
одговара. Тако су, на пример, у Речнику МС кочија јд. / кочије мн. и лисица
/ лисице обрађене као две одреднице, а гребен / гребени и гвожђе / гвожђа
као једна. Принципски је тако и у Речнику САНУ, с тим што је код кочија
дато у загради „ж мн. кочије”, које су онда наведене и на одговарајућем
азбучном месту као тзв. контролна одредница. С друге стране, у истом том
речнику у два су ’речничка чланка’, тј. као две одреднице, обрађене виле
plurale tantum и вила ж јд. Могућно је да су гребени и гвожђа обрађени под
гребен одн. гвожђе због чињенице да се у грађи нашао и понеки пример
са једнинском формом (гребен, гвожђе), а код лисице није. У Српскохрват
ско-немачком речнику С. Ристића и Ј. Кангрге лисица ’животиња’ и лисице
’Handfessel’ такође су две одреднице (као и у Анићевом Рјечнику хрватско
га језика, у којем су, опет, гвожђа ’клопка’ дата под гвожђе). Право заме
шатељство имамо у третману именица лества/лестве, лествица/лествица.

Исти поступак примењен је у Речнику МС код адађо, код одреднице анданте сто
ји „прил. и им. м”, док је за алегро речено само да је прилог.

Иза те формулације, дате у заградама, следи ознака граматичког, именичког рода
м (код алегро и с).

Множина речи овде је, наравно, само условна.

Истина, у Речнику МС не прави се разлика у акценту између гвожђе ’метал’ и
гвожђа ’замка’, али она постоји у језику, па и у Речнику САНУ.
Тако се у Речнику МС лестве наводе као pluralia tantum, а дем. лествица

у једнини. У РСАНУ је одредница једнинска – лества, лествица, али са
коментаром у заградама – ’чешће лестве ијек. љестве ж мн.’ одн. ’чешће
лествице ијек. љествице ж мн.’ – уз прво, основно значење.
Занимљиво је да су у Речнику МС pluralia tantum гвожђа и гребени
дати под једнинском одредницом (гвожђе, гребен), а речи које имају ре
гуларне облике једнине типа витамини, загушљивци, корњаче, мокасине,
Н(иј)емци и десетине сличних као множинске, тј. и с т о као и pluralia
tantum врата, маказе, мердевине, наочари, уста и сл. Још је занимљивије
да је тако учинио и Јосип Матешић у свом обратном речнику (Rükläufiges
Wörterbuch des Serbokroatischen), чиме је, уз остало, раздвојио, рецимо
немац ’нем човек’ од Немац ’припадник народа’.
5. а) У наведеним случајевима лако је било утврдити основни, лемат
ски облик речи (што код именских речи значи номинатив сингулара, код
глаголских – инфинитив итд.). За иоле образованијег говорника или зналца
српског језика ни у већини других случајева то не представља никакав
озбиљнији проблем. И заиста, просечан ђак у основној школи могао би
установити да су у реченици Живи у великој кући основни облици, леме
живети, у и кућа, али већ код великој настаје проблем – да ли као одредни-
чку реч, лему, дати првобитно (а данас ретко) велик (у неодређеном виду)
или велики, будући да се тај придев и као именски део предикатске фразе
често употребљава у облику одређеног вида, нпр. Проблем је велики.
б) Проблем уистину јесте велики, јер су многи придеви о б и ч н и ј и у
одређеном него у неодређеном виду, али постоје потврде и за неодређени
вид (или је он теоријски могућан). Поред поменутог велик(и), ту је, нпр.,
диваљ/дивљи, болећ (РСАНУ) / болећи (РМС), носећ(и), прид. заменица
оволик(и) и сл. Код неких придева, а нарочито оних на -(а)н/-ни типа за
дружан, житан, сточан и сл., који у појединим (често најраширенијим)
значењима имају с а м о облик одређеног вида (уп. задружни дом, сточни
фонд, сточна пијаца), а у другима и облик неодређеног вида (нпр. задру
жан човек ’који је члан велике задруге’, сточан крај ’богат стоком’). У
наведеним и сличним случајевима (а њих је на десетине или, чак, стоти
не), аутори општих описних речника обично прибегавају формулацији
„одр.”, „обично одр.”, „чешће одр.”, „само одр.”, „ретко неодр.” или сл.
Такви поступци су оправдани и, што је још важније, могућни у речници

Множинске форме из различитих (посебно ботаничких и зоолошких) терминоси
стема дају се у Речнику САНУ као једнинске одреднице, са специфичним начином обра
де у новијим томовима (уп., нпр., мољац, мрав, мува и сл.).

Тако, на пример, у Речнику САНУ под одредницом неметалан т. 1 стоји „одр.”
(= одређени вид), а у т. 2. нема никакве напомене (што значи да су могућна оба вида),
под велик стоји „одр. велики и велики, -а, -о; одређени облик је обичнији и за неодређени
ма с уобичајеним редоследом одредница јер неодређени и одређени вид

почињу увек истим словима (уп. нпр. велик и велики), али нису оправдани
ни могућни у обратном речнику, јер се не завршавају истим словима (нпр.
чворан је под словом н, а чворни под и). Додатну тешкоћу представља чи
њеница да је проблем (не)одређености код сваког од таквих придева бар
за нијансу друкчији него код других.
6. Кад већ говоримо о придевима, да поменемо и једну замку, на коју
је у науци већ указано (Стијовић 1996: 106–109), а то је ’лажни компара
тив’ типа овећи, онижи, омањи, омање, повећи и сл. Ради се, у ствари, о
посебним речима, а не о облицима придева овелик, онизак итд. одн. прилога
омало и сл., како произлази из тумачења датог у Речнику МС уз подаљи,
потежи, потање, потањи (уп. Стијовић 1996: 106).
7. Поменућу и једну специфичну врсту одредница за које није сигур
но да ли садрже посебну врсту речи или само граматички облик једне
врсте речи. Овде не мислим толико на лексичко разграничење између
глагола и придева насталих конверзијом од трпног придева, као што су,
нпр., намрешкан (гл. намрешкати (се)), намрскан (гл. намрскати (се)),
намрштен (гл. намрштити (се)), образован (гл. образовати (се)), где је
линија раздвајања танка, али ипак јасна (додуше не увек), већ на ’радни
глаголски придев у придевској служби’, како то стоји у Речнику САНУ.
Ради се о примерима типа класало жито, надошла река, олистало дрвеће,
онемоћала старица и десетинама других, који се у Речнику САНУ наво
де као посебне одреднице готово редовно, а у Речнику МС недоследно.
С тим у вези, поставља се, прво, питање да ли граматички облик који је
само у другој служби постаје то друго (као што је, примера ради, инфи
нитив од глаголског облика постао именица) и, друго, како то да нешто
што се дефинише као граматички облик глагола није обрађено заједно
са глаголом. Из наведених и десетина других примера види се да се ту
пре свега ради о тзв. медијалним глаголима, што је разлог за изостанак
трпног придева у оваквој употреби. Истина, у Речнику САНУ налазимо
крепан (нпр. крепано псето, крепани миш), али не са граматичко-функцио
налном дефиницијом датом под аналогним крепао: ’у прид. служби: р. пр.
од крепати’, већ синонимско-описном ’крепао, угинуо (о животињама)’.
У Речнику МС крепан је наведено само са деривираним значењем ’лењ,
вид”, а у Речнику МС под диваљ – „чешће одр. дивљи”, под житан т. 2. „само одр.”, под
чворан „најчешће одр.” итд.

Уп. нпр. у Речнику САНУ „накудрован, -а, -о кудрав, коврџав. – Зграњавала се
мајушна газдаричина љубимица, добро однегована, накудрована бела пудлица (Вукас. М.
4, 49)” иза којег следи „накудровати (се), -рујем (се) … в. накудравити (се). – … Ругају
се многи дугоухом, накудрованом царском ађутанту (Вукас. М. 2, 7)”.
млитав’10, док је за слично цркнут дата прво информација да је то ’трп.

прид. од црћи, цркнути’, а потом и изведено значење ’који само што није
цркао, врло слаб’.
У сваком случају, да је надошла река придев (као што су то врео, зрео
или труо), он би у речнику био дефинисан семантичком а не граматичком
дефиницијом: ’у прид. служби: р. гл. прид. од надоћи’, а ни крепана мачка
није дефинисана баш исто као учен човек (’школован човек; зналац’). Пи
тање је шта да се ради ако у речничком корпусу постоје потврде само за
’р. гл. прид. у прид. служби’ а глагола чији је то облик (више) нема (или је
врло редак), као што је, случај са деадјективима мотивисаним придевима
на -ав, нпр. обангавео, олабавео, омаљавео, опупавео, отупавео, почађавео
и сл. (в. у Николић 2000). Уп. и задоцнели (Речник МС нема задоцнети,
РСАНУ има две потврде), оматорео (РМС без иједне потврде за оматоре
ти), остарео (РМС без иједне поуздане потврде за остарети) и сл. Може
ли се реконструисати инфинитив одн. могу ли се успостављати глаголске
одреднице на основу засведоченог ’радног глаголског придева у придевској
служби’? И још једно, додатно питање, могу ли се глаголске одреднице и
дефиниције илустровати примерима са р. гл. придевом у придевској слу
жби, како је то често чињено у Речнику МС, нпр. код испрозепсти (само
таква потврда) или прозукнути (прозукла грана, прозукао глас и др.)?
8. На крају, само неколико речи о једном проблему с којим се сусрећу
аутори великог Речника САНУ, који је концепцијски заснован као речник
књижевног и народног језика. Поставља се питање у којем облику наводити
речи из народног језика, ако су дијалекатске. Да ли стандардизовати одредни
це и тиме чинити научни фалсификат или их давати у дијалекатској форми
и тиме добити папазјанију? Да ли реконструисати инфинитив за говоре у
којима је изгубљен и да ли давати новоштокавски, политонијски акценат
за примере из говора који га немају? Ако се поштује аутентична форма и
аутентични изговор, како га утврдити? Коначно, шта радити са истим ди
јалекатским речима из различитих, дијалекатски разнородних говора, као
што је, на пример, призренско-тимочки и источнохерцеговачки?
9. Постављена, и многа друга питања и проблеми с којима се суоча
вају лексикографи11 показују да можда није сасвим у праву Згуста (1991:
228) када каже: „Осим неких граничних случајева којих има у сваком
језику, не мислим да би одлука шта све треба сматрати ријечју у сваком
од језика као основ одредница у рјечнику могла изазвати никакве веће
10
Боље је у РСАНУ: ’млитав, беживотан’.
Између осталога, ту је и проблем нејасног контекста типа: Скупише … оне ле-
11
зилебове … шљокаре (Давичо, РМС), из којег се не види, у конкретном примеру, да ли је

последња именица у реченици м. рода (шљокар, како стоји у РМС) или ж. рода (шљокара,
како је наведено у Николић 2000).
тешкоће”.12 Oвде су изнети неки од тих ’граничних случајева’ са позиције

лексикографа практичара, који од теоријске лексикографије очекује помоћ,
по могућности ante factum а не post festum, како то обично бива (мада не
треба смести с ума чињеницу да су прво настала многа књижевна дела па
тек онда теорија књижевности као засебна научна дисциплина).
ЦИТИРАНА ЛИТЕРАТУРА

лексичког система у српском језику, Београд.
Дешић 1982: Милорад Дешић, „Полисемија и хомонимија у рјечницима
савременог српскохрватског језика”, Наш језик, књ. XXV, св. 4–5,
Београд, стр. 231–241.
Згуста 1991: Ladislav Zgusta, Priručnik leksikologije, I izdanje, Sarajevo;
prevod i predgovor dr Danko Šipka.
Николић 2000: Мирослав Николић, Обратни речник српскога језика,
Београд.
РМС: Речник српскохрватскога књижевног језика, књ. I–VI, Mатица срп
ска (I–III и Mатица хрватска), Нови Сад (I–III и Загреб) 1967–1978
(фототипско издање Mатице српске из 1982).
РСАНУ: Речник српскохрватског књижевног и народног језика, Српска
академија наука и уметности – Институт за српск(охрватск)и језик,
књ. I–XVI, Београд 1959–2000.
Стијовић 1996: Рада Стијовић, „О компаративу придева с префиксима
о- и по-”, Наш језик, књ. XXXI, св. 1–5, Београд, стр. 106–107.
Шипка 1998: Danko Šipka, Osnovi leksikologije i srodnih disciplina, Novi
Sad.
12
Није, наравно, Згустина већ преводиочева кривица за стилско-синтаксичку рого
батност у српском преводу (’изазвати никаве тешкоће’ уместо ’било какве’).
Александра М. Марковић
ГРАМАТИКА У СРПСКИМ РЕЧНИЦИМА
1. Увод
Предмет нашег рада јесте граматика у српским речницима. Посма-
траћемо начин на који се граматичке информације износе у речнику, као
и начин на који граматика утиче на значење речи. У разматрању ћемо
користити речнике општег, описног типа. Као што је познато, постоје
три таква речника српског језика – Речник српскохрватског књижевног
и народног језика Српске академије наука и уметности (РСАНУ), чија је
израда још увек у току, као и шестотомни Речник српскохрватског књи-
жевног језика Матице српске (РМС) и једнотомни Речник српскога језика
Матице српске (РСЈ).
1.1. Техничке напомене

У раду ћемо се, поређења ради, осврнути на начин представљања
неких лексема у речницима руског и енглеског језика. Од енглеских реч-
ника користићемо Оксфордски речник енглеског језика (Оxford English
Dictionary, у даљем тексту ОЕD), затим Речник енглеског језика за на-
предне ученике издавачке куће Macmillan (Macmillan English Dictionary for
Advanced Learners, у даљем тексту МЕD), једнојезични речник намењен
онима који уче енглески.
Од руских речника користићемо Словарь русского языка в четы-
рех томах (Малый академический словарь, у даљем тексту МАС), као и
Толковый словарь русского языка, у редакцији Д. Н. Ушакова (у даљем
тексту ТСР).
*
aleksandra.markovic@isj.sanu.ac.rs
70 Александра М. Марковић
2. Два аспекта језичког описа – граматика и речник.

Интегрални приступи језичком опису
Опис једног језика подразумева израду дескриптивне граматике и
дескриптивног речника. Та капитална дела обично се израђују одвојено,
независно једно од другог. Идеја о потреби за повезивањем синтаксичког и
семантичког описа језика обележила је лингвистичка истраживања током
друге половине ХХ века. У то време настаје више интегралних језичких
теорија, чији поборници сматрају да би граматички и лексикографски
опис требало повезати.
Ми ћемо, у кратким цртама, представити размишљања о повезивању
граматике и речника неких домаћих и страних слависта – пољске научнице
З. Тополињске, руског лингвисте Ј. Апресјана и српског синтаксичара Љ.
Поповића. Поменућемо и размишљање П. Пипера о односу граматике и
лексике.
У својој надахнутој студији посвећеној идеји о идеалном, „сањаном”
речнику, З. Тополињска каже: „Да би се описао један језик, потребан је
тандем: речник и граматика” (2002: 33). Она истиче да би идеална ситу-
ација била да аутори дескриптивне граматике и речника сарађују, а да у
реалности, међутим, такве сарадње углавном нема. На дескриптивним
граматикама и речницима раде одвојени колективи, тако да се пропушта
драгоцена прилика да се у овим капиталним делима примене исти тео-
ријски приступи, као и исти принципи „идентификације, класификације
и интерпретације језичких јединица” (2002: 33).
Ј. Апресјан је заступник интегралне језичке теорије. Он истиче да
се „интегралним описом језика сматра онај у ком су речник и граматика
... међусобно усаглашени по типу информација које се у њих уносе, као и
по начину на који се бележе” (Апресјан 1995: 135). По овом аутору, идеја
о јединственом, „интегралном” лингвистичком опису представља једну
од главних новина савремене језичке теорије (1995: 10).
На чињеницу у којој мери би се побољшао квалитет синтаксичког
и лексикографског описа уколико би се рад на њима усагласио и повезао
указивао је у својим радовима и Љ. Поповић. Он заступа комуникативно-
граматички (интегрални) приступ синтакси и истиче потребу за модерни-
зовањем синтаксичког и лексикографског описа српског језика (Поповић
2003). Интегрални приступ уткан је и у концепцију синтаксе у Граматици
српскога језика (Станојчић и Поповић 2012).
Љ. Поповић критикује традиционални приступ синтакси у србисти-
ци, будући да се у њему пажња не посвећује опису реченичних модела;
изучавају се врсте речи и њихове граматичке категорије, а конкретним
лексемама не посвећује се пажња. Уз то, аутор истиче да се за вишезначне
Граматика у српским речницима 71
глаголе не води рачуна о томе у ком су значењу употребљени (посматрају

се као лексеме, не као лексеме употребљене у једном од више значења,
као сублексеме) (исп. Поповић 2003: 202–203).
Што се традиционалне лексикографије тиче, Поповић истиче да се у
њој пажња не посвећује синтаксичкој дистрибуцији лексема. Он сматра
да би приказ синтаксичког (граматичког) система и приказ лексикона
требало повезати и мисли да би то повезивање било омогућено приме-
ном предложеног теоријског концепта. Граматичка правила требало би
да буду интегрална, тј. таква да осим категоријалне „компоненте садрже
и конкретизацију неопходну за адекватну примену на јединице речника”
(1997: 481), док би приказ лексикона „морао да садржи сву синтаксички
(и шире, граматички) релевантну информацију, тј. да буде интегрални
лексикон” (нав. место).
П. Пипер истиче да је после низа покушаја да се у појединим гра-
матичким моделима утврди место лексикона „данас ... прилично јасна
чињеница да је однос између граматикализованих и неграматикализова-
них знаковних језичких јединица градуелне природе, јер нема лексике
без граматичких својстава, као што су са друге стране многе појаве које
се називају граматичким мање или више видљиво искључиво лексички
условљене (нпр. реализација безличних глагола искључиво у безличним
реченицама, стативни глаголи и блокирана позиција објекта, употреба
партикуларизатора и лексичко значење именице итд.)” (Пипер 1988: 12).
3. Граматичке информације у речнику

Пунозначне врсте речи (именице, придеви и глаголи) у речнику се
не обележавају квалификатором којим се одређује врста речи, за разлику
од непунозначних. Изузетак од овог правила чине прилози, а разлог за то
јесте чињеница да од прилога воде порекло неке друге врсте непунознач-
них речи истог облика – предлози, везници и речце; уз то, неки придеви

„Традиционална лексикографија се бави речима, а не синтаксичким јединицама
које се од њих формирају, не поклања довољно пажње синтаксичким аспектима употребе
лексема ... нити поставља одговарајуће задатке синтаксичарима. А та неинтегрисаност
између приказа синтаксе (и уопште граматике) и речника односно одсуство координације
рада на граматикама и речницима јесте једна од главних препрека за модернизацију и
граматичког и лексикографског описа српског стандардног језика” (2003: 204).

Напомињемо да је читав број зборника у ком се налази овај рад посвећен међуод-
носу граматике и речника у српском језику.

Непуну деценију након писања ових редова из штампе је изашла Синтакса са-
временога српског језика (Пипер и др. 2005), у којој је дужна пажња поклоњена реченич-
ном моделовању и у којој се, када је реч о глаголима, говори о конкретним предикатима,
тј. предикатским изразима које конституишу глаголи у личном глаголском облику.
у средњем роду могу имати исти облик као прилози, што би корисника
речника могло да доведе у недоумицу.
Што се пунозначних врста речи тиче, уз именичке и глаголске одред-
нице стављају се квалификатори којима се означавају њихове инхерентне,
класификационе граматичке категорије – бележи се именички род (квали-
фикаторима м, ж, с) и глаголски вид (свр./несвр., у РМС сврш./несврш.).
Придевске одреднице наводе се у сва три рода, чиме се индиректно ука-
зује на то да су у питању придеви. Што се тиче морфолошких категорија
(падеж и број код именица, број, падеж и вид код придева, конјугацијa
код глагола, као и компаратив код придева и неких прилога), поједини
облици наводе се само у случају акценатског или морфолошког одступања
у односу на одредницу.
Исти, готово идентичан начин директног и посредног навођења
граматичких категорија налазимо и у руским речницима МАС и ТСР, па
би се могло закључити да је принцип који се користи у српским описним
речницима преузет из славистичке лексикографије.
С друге стране, у енглеским речницима користе се посебни квали-
фикатори за сваку врсту речи. Мислимо да разлоге за то треба тражити
у морфологији, будући да је у енглеском језику чест случај да именице и
глаголи имају исти канонски облик. С друге стране, придеви не разликују
род, па се на неки начин мора сигнализирати о којој врсти речи се ради.
Што се прилога и непунозначних врста речи тиче, видимо да се они ди-
ректно квалификују и у славистичким речницима.
У делу рада који следи мало детаљније ћемо се осврнути на поједине
врсте речи и њихово представљање у Речнику САНУ.
3.1. Именице
3.1.1. Обележавање рода
После именичке одреднице ставља се квалификатор за ознаку рода;
ако именица има два рода, и то се назначава на два начина: или се оба

Више о томе в. у Стевановић (1982: 290).

О директном и индиректном навођењу показатеља граматичке категорије писала
је Д. Гортан-Премк. Она истиче: „Показатељи граматичке категорије речи дају се ин-
директно или директно. Нпр. у Речнику САНУ ознака рода (м, ж или с) уз одредницу
показатељ је и граматичке, именичке категорије речи; квалификатори свр. и несвр. ...
указују на глаголску категорију речи; ознаке, пак, прил. ... предл. ... узв. ... директни су
идентификатори у овоме смислу” (Гортан-Премк 1980: 108–109).

Нећемо оптерећивати рад свим разликама између РСАНУ, РМС и РСЈ. Акценте
ћемо наводити само ако је то од значаја за случај који илуструјемо.

Како смо рекли у тачки 3 овог рада, ознака рода је и индиректан показатељ име-
ничке категорије.
рода сматрају равноправним (као код именица будалетина, бол, злица, на

пример, па се тако и представљају), или се једном од њих даје предност,
што се назначава стављањем ознаке мање уобичајеног рода у заграду (нпр.
ловокрадица м (ж), глеђ ж (м), оговарало с (м)).
3.1.2. Обележавање броја
У вези с категоријом броја код именица треба имати у виду да се
већина заједничких именица употребљава и у једнини и у множини, без
посебних ограничења. Уколико се именица јавља искључиво у једнини,
односно у множини (singularia/pluralia tantum), то се наглашава стављањем
квалификатора јд., односно мн. после ознаке рода, уколико се ограничење
односи на целу одредницу (дакле: наочаре ж и наочари ж и м (мн.), ме-
киње ... ж мн. (ретко у јд. мекиња)), односно после броја одговарајућег
значења, уколико се ограничење односи само на то значење (нпр.: ваздух
... 1. а. (само јд.) смеша гасова... 3. (само јд.) клима, поднебље; верига ...
3. (само мн.) окови, букагије.
За неке заједничке именице карактеристично је да имају суплетивну
множину (нпр. човек – људи, брат – браћа, дете – деца); правило је да се
код одреднице у једнини нагласи да именица има суплетивну множину, а
као одредница успоставља се и њен множински облик: кљусе ... с (супл.
кљусад); кљусад ж зб. им. од кљусе. Неке именице имају двојаку супле-
тивну множину, па је и то потребно нагласити, нпр.: кумче ... с (супл. мн.
кумчад и кумчићи).
Градивне и апстрактне именице обично се, као што је познато, ко-
ристе у једнини. Кад се користе у множини, имају другачије значење. Та
множинска значења лексикографи понекад бележе, а понекад не, што
би се могло објаснити непотпуном грађом или системским пропустом у
идентификацији и регистровању таквих значења.
Ако погледамо, на пример, на који је начин одредница љубав пред-
стављена у РСАНУ, РМС и РСЈ, а затим у речницима енглеског и руског
језика, видећемо да су на сличан (али не идентичан) начин идентификована
значења, с тим што се у МЕD и у ТСР експлицитно наглашава у којим се
значењима реч понаша као бројива, а у којим као небројива.
На пример: будалетина ж и м; бôл1, бôла м (ист. кр.) ... и боли (боли) ж (зап. кр.);

у другом случају, употреба мушког рода сматра се уобичајеном за источне, а женског за

западне крајеве некадашњег српскохрватског говорног подручја.

У вези са овим желимо да наведемо напомену проф. Д. Гортан-Премк, која нам
је у разговору љубазно скренула пажњу на следеће: „Из начина на који се обележава дво-
родност не би требало извлачити апсолутне закључке. Разлог томе је тај што лексикогра-
фија иде испред науке о језику; у морфологији је ова појава објашњена, али не и детаљно
описана, поготову није описана за сваку лексему појединачно.”
РСАНУ: љубав ж 1. а. осећање велике наклоности, нежности према

некоме, нечему... Упућивао је прекоре на безазлен начин који је одисао
љубављу (Живад. 2, 57). 2. б. особа која се воли ... драга, вољена особа.
– За њега и не знамо баш поуздано ... колико је љубави променио (Срем.
15, 162).10
ОЕD: love 1. That disposition or state of feeling with regard to a person
which (arising from recognition of attractive qualities, from instincts of natural
relationship, or from sympathy) manifests itself in solicitude for the welfare
of the object, and usually also in delight in his or her presence and desire for
his or her approval; warm affection, attachment. 9. A beloved person: esp. a
sweetheart.11
МЕD: love 1. [uncountable] a very strong emotional and sexual
feeling for someone; 2. the feeling of liking and caring for someone such as a
member of your family or a close friend; 3. [countable] someone who you
have a sexual or romantic relationship with.
МАС: ЛЮБOВЬ, -бви ... ж. 1. Чувство глубокой привязанности к
кому-, чему-л. 2. Чувство горячей сердечной склонности, влечение к лицу
другого пола. 3. Внутреннее стремление, влечение, склонность, тяготение
к чему-л.
ТСР: ЛЮБOВЬ, -бви ... ж. 1. только ед. Чувство привязанности,
основанное на общности интересов, идеалов, на готовности отдать
свои силы общему делу. Л. к родине. || Такое же чувство, основанное на
взаимном расположении, симпатии, близости. Братская л. Л. к людям.
|| Такое же чувство, основанное на инстинкте. Материнская любовь. 2.
только ед. Такое же чувство, основанное на половом влечении; отношения
двух лиц, взаимно связанных этим чувством. Несчастная л. Счастливая
л. Неразделенная л. Платоническая л. 3. перен. Человек, внушающий это
чувство (разг.). Она была моей первой любовью.
За градивне именице у РСАНУ, ОЕD и МАС такође се систематски

не назначава да су претежно небројиве, док се то чини у МЕD и ТСР.
РСАНУ: млеко ... с 1. бела хранљива течност која се лучи из млечних
жлезда...
10
Поступак у РСЈ је сличан, а у РМС је значење издвојено као друго у РСАНУ и
РСЈ (вољена, драга особа), представљено уз основно значење, после тачке и запете, али
није сигнализирана могућност множинске употребе именице у том значењу.
11
Интересантан је, мада не од интереса за наш рад, прагматички део дефиниције
овог значења: “Often used as a term of endearing address”.
РСЈ: млеко с 1. бела хранљива течност која се лучи из млечних жле-

зда жене, односно женке сисара ... а служи као основна храна за одојчад,
односно младунчад...12
ОЕD: milk ... 1. An opaque white or blush-white fluid secretted by the
mammary gland of the female individuals...
МЕD: milk noun (uncountable) 1. a white liquid that comes from cows ...
which people drink and use in cooking a. a white liquid that women and female
animals produce in their bodies to feed their babies or young animals.
МАС: МОЛОКO, -а, ср. 1. Белая питательная жидкость, выделяемая
грудными железами женщин и самок млекопитающих для выкармливания
младенцев, детеныша. || Такая жидкость, получаемая от коров (а также
коз) и являющаяся продуктом питания.
ТСР: МОЛОКO, -а, мн. нет, ср. 1. Белая или желтоватая жидкость,
выделяемая грудными железами женщин и самок млекопитающих после
родов для вскармливания младенца, детеныша. 2. Коровье молоко, как
пища.
Наше је мишљење, а није усамљено,13 да би експлицитно и система-

тично навођење информације овог типа било више него корисно.
3.1.3. Падежни облици

Поједини падежни облици именичких одредница дају се само у слу-
чају акценатског или морфолошког одступања од облика одреднице (жена
... вок. жено; ген. мн. жена); мушкарац, -рца. Уколико се неки падежни
облик именице поприложио, даје се (или би требало да се даје) као посебна
одредница, нпр.: јутром прил. ујутру, јутрос; силом прил. помоћу силе,
на силу, насилно и сл.14
12
Сличан је поступак и у РМС, па га нећемо наводити.
Ево шта на ту тему у уводу РСЈ каже М. Николић, главни уредник Речника: „Име-
13
нице које имају само облике једнине (као што су лишће, стид и сл.), као ни тзв. небројиве
именице (нпр. брашно, малтер, шљунак и сл.) нису, нажалост, ни у овом речнику квали-
фиковане као такве. То остављамо за неко од наредних издања (ако их буде)” (РСЈ: 9).
14
Приликом адвербијализације именице губе променљивост. Уопште, приликом
преласка речи из једне класе у другу мења се скуп морфолошких категорија које посе-
дују. Приликом поименичавања, придеви губе могућност промене по родовима (млада,
Енглеска). За више информација о морфолошким променама које прате конверзију в. Та-
фра 2005: 102–103.
3.2. Придеви
3.2.1. Род код придева
Придевске одреднице наводе се у сва три рода, али се, у случају да
се женски и средњи род од мушког разликују само по наставку, не по-
навља одредница у сва три рода, већ се само стављају наставци: бркат,
-а, -о. Уколико постоје морфолошка или акценатска одступања у женском
и средњем роду, наводе се, почев од првог непромењеног гласа, облици
преостала два рода: јадан, -дна, дно, односно цели облици, ако је реч
кратка: жут, жута, жуто.
За неке придеве карактеристична је употреба само у једном роду, нпр.
за придеве бременита, стеона у женском, па се то напомиње уз њихово
основно значење. Дешава се и да се такво ограничење везује само за неко
секундарно придевско значење, нпр.: дебео, дебела, дебело ... 10. (у ж роду)
покр. еуф. бременита, трудна.
3.2.2. Придевски вид
Придевске одреднице дају се у неодређеном виду ако придев има оба
вида, а у одређеном само ако придев нема неодређени вид (нпр. источни,
западни).15 Ограничење које се односи на давање предности неодређеном
виду у неком значењу у РСАНУ много је мање заступљено, колико је нама
познато, само код одредница готов и новчан: готов, -а, -о ... 2. (обично
неодр.) који се потпуно спремио, опремљен; припремљен. – Стари Циго
беше већ на ногама, готов (Јакш. Ђ. 7, 311).
3.2.3. Придеви у именичкој функцији
Понекад се видско ограничење наводи само за једно од више зна-
чења и обично је везано за именичку функцију придева, нпр. врућ ... 6.
(у именичкој служби, само одр.) ж а. јак ударац; јак шамар. – Ако одмах
не признаш, добићеш двадесет и пет врућих жилом (Ков. Д. 1, 274). ... б.
ракија кувана с медом или шећером. – Дај, Петре, „врућу”, шалили су се
другови пред земуницом (Јанк. Р. 1, 40). Супстантивиран придев понекад
се даје као посебна одредница (Енглеска, добро и сл.).16
15
У Речнику САНУ у вези с овим постоји неуједначеност, па је придев јужни у
одређеном виду дат само као контролна одредница (јужни в. јужан), док се одредница ју-
жан даје као главна. Значење издвојено као основно (в. југов, за који је карактеристична
југовина, топле, благе атмосферске прилике) са синхроног становишта свакако је ређе
и, по нашем мишљењу, требало га је дати као секундарно. Основно значење придева ис-
точни и западни (одреднице источан и западан у Речнику САНУ не постоје, јер придеви
нису посведочени у неодређеном виду) гласи: који се односи на исток (запад), који се
налази на истоку (западу). Уз то, придев јужни по азбучном реду долази после придева
источни и западни, па је, тим пре, њихово представљање требало уједначити.
16
Ми на овом месту нећемо залазити у проблем разграничења полисемије од кон-
верзије, који помињемо и у наставку рада. Ови примери показују да границе између те
две појаве нису сасвим јасне и да тај проблем постоји у лексикографији.
3.2.4. Компарација
Облик компаратива наводи се уколико је „граматички интересантан”
(Упутства, чл. 273), нпр. велик ... (комп. већи); мрзак ... (комп. мрскији
и мржи). Облици суперлатива не наводе се ни међу облицима, нити као
одреднице.
3.3. Заменице
Личне заменице дају се као посебне одреднице за свако лице (у оба
броја), а информација о класи речи најчешће се даје и квалификатором
зам. и у дефиницији: ја зам. ... 1. лична заменица за прво лице једнине;
као одреднице се успостављају и поједини суплетивни падежни облици
личних заменица: мене ген. и ак. личне заменице првог лица јд. „ја”;
мени дат. личне заменице првог лица јд. „ја”. За остале именичке, као
и за придевске заменице одредница се успоставља само за номинативни
облик: неко; нико; мој, моја, моје; који, -а, -е и сл.
Уколико се заменица употребљава у именичкој служби, та њена упо-
треба представља се као посебно значење: мој ... 5. (у именичкој служби) а.
м мн. особе блиске лицу које говори (породица, родбина, пријатељи и сл.).
– Моји још ништа не знају ... (Трифк. К. 2, 8). б. јд. муж, супруг говорног
лица; уопште мушка особа блиска лицу које говори позната саговорнику.
– Мој ми каже да ће ових дана доћи неки Влах (Шапч. 11, 242).
3.4. Бројеви
Припадност врсти речи део је дефиниције и за класу бројева, нпр.:
два, две ... основни број за једну јединицу већи од један, који се обележава
цифром 2; други, -а, -о ... редни број који одговара основном броју два.
И за бројеве се наглашава употреба у служби друге врсте речи, нпр.:
један ... 4. (често у им. служби) који је без друштва, без икога, сам, једи-
ни. – Увидех да сам један ... и осетих страх пред том празнином (Ћос. Б.
2, 129).
3.5. Глаголи
Глаголске одреднице наводе се у инфинитиву, затим се наводи (цело
или скраћено) прво лице једнине презента, у загради се евентуално наво-
де облици из парадигме у којима се јављају акценатска или морфолошка
одступања (у односу на акценат и облик одреднице), затим ознака вида17
и квалификатори у вези са употребном и стилском вредношћу.
За двовидске глаголе ставља се квалификатор свр. и несвр. (нпр. акцентовати,

17
бломбирати, демантовати, жртвовати). Велики је број оваквих глагола у РСАНУ, по

нашој грубој процени има их око 2.000.
Најпре се, под одељком обележеним римским бројем један, обрађују

примери за нерефлексивну употребу, а затим се, под одељком два, обрађују
примери рефлексивне употребе. (Неки глаголи имају само нерефлексивну,
односно само рефлексивну форму, нпр. доћи, бојати се).18
Оно о чему треба посебно водити рачуна јесте то да се глаголи у
рефлексивном облику у српском језику користе и у деагентизованим,
обезличеним реченицама, и то у реченицама с безличном конструкцијом
(формираним од непрелазних или факултативно прелазних глагола, нпр.:
О томе се много прича; Овде не сме да се пеца), као и у реченицама с
рефлексивним пасивом (Та песма се лако памти).19 Примери овако упо-
требљених глагола обрађују се под нерефлексивном формом.
3.5.1. Утицај валенце предиката на значење
Обрада глагола и утврђивање глаголских значења изискују посебну
пажњу, будући да глагол у личном глаголском облику има улогу централног
реченичног члана – предиката. Његова валенца условљава број и врсту
других главних чланова реченице, такозваних аргумената (субјекатски,
објекатски и др.), и утиче на формирање реченичних модела.20
Ако је предикат нулте валентности, дакле ако не отвара место нијед-
ном аргументу, реченица ће бити безлична: Свиће; Разданило се (каракте-
ристика ових реченица јесте то што је глагол у неутралном, имперсоналном
облику – 3. лицу једнине).
Ако је предикат моновалентан, формираће тзв. субјекатско-предикат-
ски модел (Деца уче). Треба водити рачуна о томе да се неке субјекатско-
предикатске реченице у српском језику на формалном плану изражавају
као реченице без субјекта (Певам = Ја певам), али заправо је реч о субје-
катско-предикатским реченицама, будући да је глагол у конгруентном,
персоналном облику.
Двовалентни предикати осим за субјекатски аргумент отварају ме-
сто и за објекатски – Дете једе јабуку, Иван личи на оца,21 а тровалентни
18
Постоји читав низ случајева у вези с рефлексивном и нерефлексивном формом, а
начини њиховог лексикографског представљања описани су у Упутствима (чл. 295–299).
Ми се њима овде нећемо бавити, а односе се, између осталог, на случајеве када глагол
има исто значење и у рефлексивној и у нерефлексивној форми: нпр. беласати (се), буђати
(се), када се „одмах у одредници може ... показати и повратна форма, стављањем замени-
це ’се’ у заграду, са примерима за обе форме” (Упутства, чл. 297).
19
Више о овим конструкцијама в. у Станојчић и Поповић (2012: 250).
20
Више о томе в. у Ружић (2005: 478).
Двовалентни су сви рекцијски глаголи, без обзира на то да ли су прелазни или
21
непрелазни, па тако и прави и неправи објекат могу бити у функцији другог аргумента
(више о томе в. у Ружић 2005: 524).
осим директног објекта захтевају и индиректни – Ана је другу поклонила

књигу.22
У овом случају говоримо о предикатима, а не о глаголским лексе-
мама, будући да једна иста глаголска лексема може оформити предикате
различите валентности – авалентне (Грмело је), моновалентне (Пушке
грме, небеса се ломе! (Њег. 2, 105)), двовалентне („Коња, коња!”, грми
ага (Маж. И. 1, 43)). Очигледно је да промена валенце предиката указује
на значењску промену и требало би да речници то и покажу.
Међутим, треба бити обазрив и имати у виду то да је у српском јези-
ку могуће изоставити објекат (објекатски аргументски израз) уз извесне
прелазне (дакле, двовалентне) глаголе у референцијалној, конкретној
временској употреби: Мама сад меси, а тата чита, као и у квалификатив-
ном значењу: Он пије; Та жена краде.23 Употребу, односно изостављање
објекта уз овакве глаголе (односно поједине семантичке реализације тих
глагола) не треба схватити као сигнал значењске промене, већ само као
конструкциону могућност.
Да резимирамо: појава, односно одсуство објекатске допуне уз поје-
дине реализације неког глагола може бити сигнал новог значења, али то
правило не треба узети без резерве.
3.5.2. Представљање глаголске рекције у речницима српског језика
Термином глаголска рекција означава се десна глаголска валенца. Под
рекцијским допунама глагола подразумевају се глаголске допуне (прави
и неправи објекти). Рекцијски глаголи могу бити прелазни и непрелазни
(в. Станојчић и Поповић 2012: 245–246).
Што се категоријалног обележја прелазности глагола тиче, став
(образложен у Упутствима24) у РСАНУ је такав да га не треба посебно,
квалификатором, истицати, јер се сматра да је то могуће уочити на основу
дефиниција и примера, будући да један исти глагол може конституисати
предикате различите валентности.25 Категоријално обележје прелазности
не обележава се експлицитно ни у РМС, нити у РСЈ, из истих разлога.
22
Неки синтаксичари издвајају и четворовалентне предикате, какви су они који
осим директног и индиректног објекта захтевају и трећу допуну, која означава инстру-
мент којим се радња врши: Петар пише писмо пријатељу наливпером (исп. Ружић 2005:
526–527).
23
Више о могућностима неексплицирања објекта в. у Ружић (2005: 505, 534).
24
„При обради глагола не треба спомињати да ли је он прелазни или непрелазни
– цео или у неком свом значењу, и које падеже тражи уз себе, пошто је то ствар синтак-
сичког развоја језика, што се, уосталом, види из примера” (Упутства, чл. 300).
25
Овакав став подржава и М. Стевановић (1982: 292).
У неким руским и енглеским речницима информација о прелазности

глаголских лексема (и сублексема) експлицитно се наводи и квалифика-
торима. На пример, у руском МАС користи се квалификатор перех. (пе-
реходный), али не и неперех. (дакле, назначава се само маркирана катего-
рија), док се у енглеским речницима OED и MED користе квалификатори
trans./intr., односно transitive/intransitive.
Како истиче Д. Гортан-Премк, глаголски род није системски обрађен
ни у једном описном речнику словенских језика. Она каже да је то „и ра-
зумљиво с обзиром на то да је глаголски род у неким случајевима више
синтаксичка, а мање лексичка категорија ... Из методолошких поступака
спроведених у Речнику САНУ може се закључити да се транзитивност
и интранзитивност схватају као елементи лексичког глаголског значења
за чије је обележавање довољна ... лексикографска дефиниција” (Гортан-
-Премк 1980: 110, у фусноти).
Што се рекције тиче, допуна се експлицитно наводи онда када је њено
постојање, односно одсуство, услов за реализацију неког значења. Допуна
се, како истиче Д. Гортан-Премк, наводи када је синтаксичка функција
ограничено слободна и када је задата, унапред одређена.
Примењено на глаголске лексеме, ограничено слободна синтаксичка
функција односила би се на случај када „присуство или одсуство некога
члана омогућава одређену семантичку реализацију” (1997: 56), на пример,
када се одређено глаголско (под)значење реализује искључиво с неком
допуном, односно без икакве допуне.
Ауторка то илуструје примером глагола започети, који своје примарно
значење (приступити неком послу, отпочети вршити неку радњу, почети;
решити се на извршење нечега, предузети) реализује само у присуству
допуне (која може бити различитог типа и облика: то може бити глагол
у инфинитиву или конструкцији да + презент, односно именица у акуза-
тиву: Оде доле ... и започме викати; Она се жури ... да што прије започне
с продајом; Али прије него ли започмемо тај озбиљни рад...). Једно од
секундарних значења тог глагола условљено је, међутим, одсуством било
какве допуне (1997: 57). Исп., на пример, значење у РСАНУ представље-
но под бројем 2: показати прве знаке настајања, указати се, појавити
се; настати, наступити. – Коначио под јелом зеленом / Док бијела зора
започела (НП Вук 1, 313).
Задата синтаксичка функција односи се на случај кад је за реализа-
цију одређеног значења неопходна тачно утврђена, унапред задата допуна
(задата и што се тиче типа допуне и њеног облика). Ауторка то илуструје
примерима глагола доћи, који уз допуну у облику предлошко-падежне
конструкције на + акузатив има значење ’закључити, смислити, сетити
се (онога што је исказано акузативом)’, нпр.: Како сте дошли на то...;
допуна у облику до + генитив омогућава реализацију значења ’набавити,

прибавити (нешто), домоћи се (нечега)’, нпр.: доћи до соли; у безличној
конструкцији са логичким субјектом у дативу овај глагол добија значење
’обузети, спопасти (о жељама, потребама)’, нпр.: Дошло јој је да гласно
завиче од жалости. Како истиче Д. Гортан-Премк, највећи број секундар-
них значења реализује се са ограничено слободном синтаксичком функ-
цијом, док се са задатом реализује „невелик број секундарних значења”
(1997: 57–58).
Поступак приликом навођења допуна је такав да се она наведе испред
дефиниције, и то у виду заменице за лица или ствари у одговарајућем
падежу, односно предлошко-падежној конструкцији, нпр. некога, нешто,
нечим, о нечему и сл. На пример, за значење глагола доћи поменуто у па-
сусу изнад, допуна се представља овако: (до нечега) набавити, прибавити
(нешто), домоћи се (нечега).26
У РМС и РСЈ поступа се слично, мада принципи навођења допуна
нису сасвим уједначени. Ево шта о навођењу глаголске рекције у РСЈ
каже М. Николић, главни уредник тог речника: „Глаголска рекција често
је означена експлицитно (нпр. изборити, изборим свр. (нешто); клатити,
клатим несвр. (нешто, нечим); нагнати, -ам свр. 1. а. (кога на нешто) или
у оквиру дефиниције (нпр. мити, мијем несвр. умивати, прати водом
(некога или део тела)). Додатне информације о глаголској рекцији пружају
примери наведени после дефиниције: клепнути, -нем свр. 1. ударити,
лупити, треснути (некога): ~ по глави, ~ по образу” (РСЈ: 9).
3.6. Прилози
Уз прилошке одреднице ставља се граматички квалификатор прил.
Као одреднице дају се прилози потврђени грађом; успостављају се и при-
лошке одреднице којих евентуално нема у грађи, а као одредница постоји
придев који им је у основи (модрикаво прил. ... (успостављено према
модрикав)). Додуше, у РСАНУ чешће је засведочен обрнут случај – да се
према прилогу успостави придев ког нема у грађи, нпр. искушењачки, -а,
-о који се односи на искушењаке (успостављено према прилогу иску-
шењачки).
Компаратив се наводи само ако је компарација неправилна и ако пос-
тоје акценатска и морфолошка одступања (зло прил. (комп. горе)); дуго
прил. (комп. дуже и дуже, дуље и дуље).
У загради испред дефиниције, обичним слогом, наводи се допуна глагола који

26
се дефинише, док се допуне глагола који се користе у дефиницији, уколико се наводе,

наводе курзивом.
3.7. Предлози, везници, узвици и речце (партикуле)

Упутства за израду РСАНУ прилично су штура кад је реч о обради
предлога, везника, узвика и партикула. Уз предлошке одреднице ставља
се квалификатор предл., уз везничке везн., уз узвичке узв., осим уколико
реч узвик није део дефиниције, што се препоручује у Упутствима27 (узвик
за изражавање...). Што се партикула тиче, имају се у виду само тзв. ста-
ре партикуле, -бо, -дер, -кар, које се употребљавају уз неке друге речи за
посебно истицање, нпр. дедер.
У првим томовима РСАНУ, као ни у РМС, речце се нису издвајале у
посебну врсту, или су се представљале као секундарна значења прилога
и везника. Чини се да заслугу за њихово издвајање у посебну врсту речи
треба приписати М. Стевановићу: „Научна је заблуда да речце не чине
никакву посебну врсту речи, већ да су и по функцијама оно што су по
пореклу и по облику своме, углавном прилози или везници. И та је за-
блуда и стручњаке – лексикографе заводила да и у најновијим речницима
речи као ваљда и сигурно28 обележавају само ознаком прил.” (Стевановић
1982: 291).
Превирање је уочљиво и код лексикографског представљања хомо-
формних везника и речца (па, нека, ни), које се врши на три начина. Најпре
ћемо представити те поступке, а затим ћемо изнети своје мишљење о томе
који би начин био најбољи. У неким случајевима хомоформне лексеме
наводе се тако што се у оквиру полисемантичке структуре једне лексеме
као основно наведе значење које припада једној врсти речи, а као једно
од секундарних значења (обично последње) оно које одговара употреби
у некој другој синтаксичкој функцији (исп. лексеме кад, али, и, нити у
РСАНУ), обично с дефиницијом типа: у везничком значењу или у прилошкој
служби. Такав поступак у складу је са принципима изнетим у Упутствима
(Упутства, чл. 313).
Друга варијанта, такође предложена у Упутствима (чл. 313), јесте она
која се односи на случај „кад реч одиста припада двема категоријама, те је
треба показати у двема одредницама” (исто). Овакав поступак примењен
је, на пример, за прилог и предлог близу, две одреднице обележене су
степеновањем, чиме се показује да је реч о хомонимима.
Трећа варијанта јесте да се припадност различитим врстама речи
представи у различитим одељцима лексикографског чланка, уз одвајање
27
В. Упутства (чл. 311).
Ове су одреднице у РМС квалификоване као прилози; и у РСЈ је лексема сигурно
28
у функцији речце представљена као пето значење прилога: по свој прилици, вероватно,
јамачно. – Сигурно има нешто на уму. Сигурно је добра девојка.
римским бројевима. Такав је поступак, на пример, примењен у обради

лексема нека, ни.
Наше је мишљење, а чини нам се не само наше,29 да би најбоље
решење било представити сличне лексеме као посебне одреднице,30 али
без степеновања карактеристичног за хомониме, будући да хомоними не
могу бити речи различите врсте (исп. Тафра 2005: 114; Драгићевић 2007:
320).31
4. Граматички показатељи као методолошка средства

за идентификовање нових значења
Еткинсова и Рандел (B. T. Sue Atkins, Michael Rundell), аутори Ок-
сфордског приручника практичне лексикографије, говоре о томе шта је
основни лексикографски задатак и каква је његова природа. Као један од
основних задатака у лексикографији истичу идентификовање и описивање
појединих значења вишезначних речи (ове речи обично су и високофре-
квентне). Подсећајући на добро познату чињеницу да не постоји потпуна
сагласност о томе шта све нека реч може да значи, као ни о томе која све
значења треба издвојити, аутори закључују да „лексикографи морају да
описују нешто чија природа није сасвим јасна” (2008: 264). У прилог томе
говоре поређења речничких чланака за исте одреднице у разним речницима
сличног типа и обима.
Подела речи на значења, која се у речницима нумерички обележа-
вају, понекад на кориснике оставља утисак прецизне и јасне поделе, без
прелазних случајева. Међутим, свако ко се бави израдом (описног) реч-
ника зна колико је понекад тешко одредити границе неког значења, као
и то да се понекад значења преливају једно у друго (нису дискретна, већ
континуална).
29
Рекли бисмо да је такво решење заступао М. Стевановић, иако се није сасвим ек-
сплицитно изјаснио о томе: „Многи везници имају и функције речца у језику. А будући да
су ове често с везницима истог порекла, и тада визуелно истог облика, мада су ортоепски,
као акцентоване речи, различне од одговарајућих везника, према њима и обликом, значи
друге речи ... па се поставља питање не треба ли их онда у речницима давати као посебне
одреднице. Али нас за ову прилику узета тема не обавезује да дајемо одговор на њега,
иако имамо своје мишљење о томе” (Стевановић 1982: 296). Исп. и Тафра (2005: 113).
30
Такав поступак предложили смо за обраду речце и везника пак (Марковић 2011:
575).
31
Ово питање спада у област која за лексикографију није једноставна, наиме у
област разграничавања полисемије од конверзије (више о томе в. у Драгићевић (2007:
142–144)). Б. Тафра примећује да је „problem konverzije za leksikografiju nešto širi nego za
gramatiku jer se gramatika ne mora baviti pojedinačnim slučajevima, a leksikografija mora”
(2005: 113).
Многи лексикографи, након година искуства, интуитивно могу да

издвоје поједина значења речи које обрађују. Међутим, како истичу Еткин-
сова и Рандел, интуиција никако не би требало да буде и једини ослонац
(2008: 275). Аутори указују на то да познавање лингвистичких теорија и
неких практичних поступака у идентификовању значења обављање лек-
сикографског посла чини поузданијим, више научно утемељеним, а мање
интуитивним (исп. Еткинс и Рандел 2008: 275–307). Познавање принципа
по којима је организован лексикон, као и механизама регуларне полисе-
мије (лексичке метафоре, метонимије и синегдохе) свакако ће омогућити
оно што се назива системским приступом лексикографији, а као резултат
пружити боље речнике.
Што се тиче практичних поступака који су важни за успешно иден-
тификовање појединих значења речи, Еткинсова и Рандел указују на то да
су поједина значења често повезана са одређеним лексичко-граматичким
окружењем. Ти лексичко-граматички показатељи, узети заједно, чине
методологију која олакшава идентификовање значења речи (2008: 296,
299–307). Ми ћемо поменути оне показатеље који су повезани са грама-
тиком (лексичко-граматичко и синтаксичко понашање речи, колигационе
склоности лексема), као и оне који могу бити од помоћи када граматички
показатељи нису довољни за идентификовање појединих значења (ре-
стрикција селекције):32
• лексичко-граматичко и синтаксичко понашање речи
• рестрикција селекције
• колигационе склоности лексема.
4.1. Лексичко-граматичко и синтаксичко понашање речи

Готово свака промена у граматичком понашању неке речи доводи до
значењске промене.
Поменули смо да се градивне и апстрактне именице, иначе небројиве,
често користе у множини, што је сигнал новог значења (т. 3.1.2). Уз то,
видели смо да се неке именице поприложе, изгубе парадигму (т. 3.1.3).
Неки се придеви у одређеном значењу вежу само за један род (т. 3.2.1),
односно само за један од два вида, ако разликују вид (т. 3.2.2), а неки се
поимениче (т. 3.2.3).
Другачији синтаксички обрасци у којима се реч јавља такође указују
на различита значења. На пример, придев вешт у РСАНУ у основном
значењу поткрепљен је примерима атрибутске употребе и дефинисан
Осим наведених показатеља, аутори помињу и колокације (Еткинс и Рандел 2008:

32
301–303), али се ми њима, будући да су везане претежно за семантичка својства речи,

нећемо овде бавити.
који зна, уме, који има спретности, способности, умешан, спретан (Од
вјешта ловца плаши се лисица (НПосл Вук)). Међутим, када се уз овај
придев користи допуна нечему, у нечему, око нечега (у том случају придев
се чешће употребљава у предикату), он има значење који нешто добро
познаје, који се у нечему добро сналази, вичан, сигуран (Наши сељаци су
били вешти бродовима (Кост. К. 2, 190)).
Један од показатеља синтаксичког типа поменули смо када смо, у
тачки 3.5.1 овог рада, говорили о утицају валенце предиката на значење.
Укратко, чињеница да се исти глагол може употребити и без допуне и са
њом најчешће указује на то да је реч о различитим значењима. Поменули
смо и то да је за реализацију неких значења неопходан тачно утврђен тип
и облик допуне (тачка 3.5.2).
Ако се неки глагол увек реализује у истом моделу (субјекатско-пре-
дикатском, или субјекатско-предикатском са објектом), потребна су и
нека додатна контекстуална обележја како би се лакше утврдиле разлике
у значењу. У том случају од помоћи може бити рестрикција селекције.
4.2. Рестрикција селекције

Рестрикција селекције или селекциона рестрикција односи се на
ограничења у спојивости предиката и његових субјекатских и објекатских
аргумената, као и придева и речи које они одређују. Реч је о уопштеним
семантичким својствима језичких јединица које се могу наћи у функцији
субјекта, односно објекта неког глагола, као и придева и њима одређе-
них речи.33 Најпре ћемо погледати на који начин рестрикција селекције
може бити од помоћи приликом одређивања глаголских значења, а затим
и придевских.
На основу припадности лексема у функцији субјекта, односно објекта
неком семантичком скупу, може се лакше утврдити да ли је реч о једном
или више значења неког глагола.
На пример, глагол летети у основном значењу (1. кретати се кроз
ваздух) као субјекат има именице које означавају птице или инсекте,
дакле животиње које лете. Ако се у функцији субјекта нађе именица (или
заменица) која се односи на човека, то је сигнал новог значења, у РСАНУ
представљеног под 3. а. возити се, путовати (авином и сл.). – Летели смо
до мора авином (Ред.).34
33
Више о рестрикцији селекције в. у Артс (2001: 98); Еткинс и Рандел (2008: 302–
304); Драгићевић (2007: 217).
34
Иако субјекат није експлициран, јасно је, на основу конгруентног облика глагола
(летимо), да је у његовој функцији заменица ми.
Еткинсова и Рандел као пример наводе глагол ковати (forge), који

се у енглеском језику допуњава именицама из две широке семантичке
групе – ’документи’ и ’везе’ (’documents’, ’relationships’). Глагол ковати
у српском језику у основном значењу допуњава се именицама којима се
означавају метали, предмети од метала и сл.; ако се у функцији допуне
нађе именица коњ, нпр., јасно је да је реч о новом значењу, поткивати;
или, ако је допуна реч план, глагол ће бити дефинисан као смишљати,
правити и сл.
Што се придева тиче, на основу припадности речи коју придев
одређује некој семантичкој групи, могуће је лакше издвојити поједина
придевска значења. На пример, придев подсмешљив, када одређује неку
особу (Нестрпљиви, потсмешљиви Травничани питали су се ... ко покла
толике људе по Босни (Андрић 10, 285)), има значење који се радо подсме-
ва, склон подсмеху, подругљив; међутим, када се њиме одређују именице
из скупине расположења, осећања (Јесте ли у то сигурни? – упита ме с
некаквом подсмешљивом злобом (Петр. Е. 2, 56)), придев има значење
који је карактеристичан, својствен таквој особи (о расположењима,
осећањима). Уколико се пак овим придевом одређују нека имена, текстови
и сл. (Критика је врло обимна, оштра, потсмешљива и заједљива (Прод.
3, 37)), придев има значење који садржи, одражава подсмех, прожет
подсмехом (о називима, речима, текстовима и сл.).35
4.3. Колигационе склоности лексема

Корисно „дијагностичко средство” у идентификацији нових значења
јесу и колигационе склоности лексема (colligational preferences). Испити-
вањем колигација и колигационих склоности речи бавио се М. Хои (M.
Hoey), који термин колигација користи за означавање односа између речи и
граматичког обрасца у ком се та реч појављује, дакле односа који се налази
на пола пута између граматике и колокације (Хои 2005: 43).36 Колигационе
склоности односе се на склоности неких речи да се претежно јављају у
одређеним граматичким облицима, конструкцијама или позицијама у
реченици, односно да их избегавају, и често су сигнал новог значења.
На значај Хоијевих испитивања за лексикографију указали су Еткин-
сова и Рандел: „Просечна бројива именица може се употребити и у једнини
и у множини, у свакој позицији у клаузи или реченици. Ако се испостави
да се одређена именица никад не појављује у множини, никад у иницијал-
35
Примери и дефиниције за придев подсмешљив узети су из речничке секције П-52
(с граничним речима подсмех–подшумски), која ће ући у 20. том РСАНУ.
36
Хои истиче да термин колигација у том значењу преузима од лингвисте М. А. К.
Халидеја (М. А. K. Halliday) (Хои 2005: 42–43).
ној позицији, ради се о очигледној колигацији – уочљивој склоности неке

речи према подскупу расположивих граматичких опција” (Еткинс и Рандел
2008: 304–305). Аутори истичу да се колигација може односити на следеће
склоности речи појединих врста (наводимо њихов преглед колигационих
склоности по врстама речи, а допуњавамо га нашим примерима):
4.3.1. Код глагола, уочљива склоност ка одређеном облику, нпр. им-
перативу, пасиву:
• носити II. ~ се 8. презр. одлазити, торњати се, губити се (обично у
имп., у оштријем изражавању). – Носи ми се из куће! (Наст. 3, 79).
• оборити 8. нар. б. (обично у имп.) фам. брзо, живо почети (игру, свирку
и сл.). – А кад хоће брже да заиграју, обично кажу свирачима: Обори!”
(Павл. Јер. 3, 146).
• опростити I. 1. б. (обично у имп.) у извињавању: не замери (не замери-
те), не узми (не узмите) за зло, немој се (немојте се) љутити, извини
(извините). – Опрости, морам разговарати с твојим оцем (Пек. Б. 8,
100).
• торњати се брзо одлазити, губити се (обично у имп., у грдњи). – Торњај
се одмах одавле... (Корајац В. 1, РМС).
• обезумити II. ~ се 1. (обично у трп.) в. изгубити свест, онесвестити се,
обезнанити се. – Крвник ми рече: „Згњечи своје очи!” | Обезумљен сам
скоро преда њ клеко ... | И више нисам ништа чуо, знао (Горан 4, 9).
• обићи I. 1. ђ. заст. (обично у трп.) опколити, окружити, опседнути.
– Мајор Цветић извештава да је његово десно крило сасвим обиђено
(Павл. Ж. 2, 521).
4.3.2. Код именица склоност ка сингуларној или плуралној форми (в.

примере под тачком 3.1.2 овог рада).
4.3.3. Код придева (и прилога) склоност ка форми компаратива или
суперлатива у појединим значењима, као и према везивању појединих
значења за један род (в. и тачку 3.2.1 овог рада):
• касни, -а, -о ... 3. а. (обично у комп.) који у односу на другу истородну
појаву долази доцније, који је настао после онога о коме је (о чему је)
реч; који ће тек настати, будући. – Оне ... приповијести ... не разли-
кују се од кашњих романа ничим неголи формом (Цираки Ф., Виенац
1871, 771). Љубав ... показује касноме потомку, куд су пролазиле стазе
дједова (Ђал. 6, 328). б. (само у комп.) који ће доцније постати, бити
оно што означава појам уз који стоји. – Николетину Бурсаћа ... каснијег
вољеног командира чете, упознао сам још док је он био само босоноги
стођаво Николица Бурсаћ (Ћоп. 16, 5). 5. (само у суп.) покр. последњи,
задњи. – Редом Турци себи вежу руке, – | Сви су Турци повезали руке, |
Најкашњи је господине бане, | Нема нико, да их бану свеже (НП Корд.,
149).
• лако прил. 4. а. (обично у комп.) без буке, галаме, тихо, једва чујно,

бешумно. – Пст – лакше – беба спава (Ред.). Разговарали се најпре
живље, па све лакше и лакше (Срем. 11, 127). Говори лакше (Вас. Д. 2,
134). б. (обично у комп.) полако, споро, без журбе, успорено. – Ко лакше
иде прије дома долази (НПр Врч. 4, 109). Веља [је] устао па хода, час
брже, час лакше (Ком., Р. МС–МХ). Лакше, куда сте навалили! Сви ћете
доћи на ред (Ред.).
4.3.4. За све врсте речи, уочљива склоност ка одређеној позицији у
реченици или клаузи. Речца пак, на пример, ретко се јавља у иницијалној
и у финалној позицији, најчешће у постпозицији:
• Бијаше [он] сасвим утучен ... Пандур се пак церекао потихо (И. Донче-
вић).
• Пак како ћемо сада? настави се разговор под сјеницом у врту (Ј. Јурковић,
ГрРСАНУ).
• Ја ћу ти још нешто казати, то пак: да и Галицки није ништа крив (С.
Новаковић).
4.3.5. Склоност речи неких врста (као и фразеологизама) ка појави у
негираним конструкцијама:
• окретати ... 4. а. (главу) (обично негирано) полукружним покретом
усмеравати у одређеном правцу (главу) обично показујући заинтересо-
ваност, узимајући у обзир нечије речи, обазирати се. – Марко слуша,
ништа не говори, | На шатора не окреће главу (НП Вук 2, 194). Настави
Иванка [причу] не окрећући главе (Мат. 6, 19).
• мрднути ... 2. а. мало се покренути, помаћи, направити мањи покрет
(обично у негацији). – Нико да није мрдн’о! Ко се макне пуцаћу (Чипл.
5, 42).
• богзна прил. ... Изр. ~ какав, ~ како ... (обично у негацији) за истицање
квалитета, количине, интензитета: нарочит(о), особит(о)... – И не
облачи се она богзна како (Коз. И. 2, 283).
• издалека прил. ... 3. за исказивање степена, опсега, интензитета онога
на шта се односи а. (обично у негацији, са речцом „ни”, или са речцама
које ограничавају значење: „тек”, „бар” и сл.) у извесној, незнатној мери,
приближно. – Војевање није ни из далека одговорило очекивањима која
су у њ полагана (Нов. 17, 27).
• непознат, -а, -о ... 4. (обично у негацији) који није присутан, садржан
у нечему, који није својствен нечему. – Особине које су овде изнесене
нису сасвим непознате и другим говорима (Белић 4, 175).
4.3.6. Изражена склоност ка избегавању неког облика, конструкције
или позиције.
Овај део рада завршавамо констатацијом да РСАНУ врло систематич-
но бележи колигационе склоности које се односе на везаност појединих
значења за неки облик или конструкцију (као што се види из наведених
примера, формула којом се то наглашава гласи обично у императиву,

обично у негацији и сл.), а мање, или готово никако оне које се односе на
позициона ограничења.
Kолигационе склоности бележе и описни речници страних језика. У
руском речнику МАС, на пример, после броја одређеног значења наводи се
за који се облик то значење везује. На пример, уз треће и четврто значење
глагола простить (опростити) налази се квалификатор повел. (повели-
тельное наклонение, заповедни начин) и наводи се друго лице једнине и
множине императива, прости(те), чиме се наглашава да се дата значења
реализују само у другом лицу (једнине и множине) императива.
У енглеском речнику MED такође се истичу колигационе склоности.
На пример, пре дефиниције глагола acquit (ослободити оптужбе) назна-
чено је да се у том значењу глагол користи обично у пасивним конструк-
цијама [usually passive].
5. Закључак
У дескриптивним граматикама описане су многе језичке појаве и
неопходно је ослањати се на њих при изради описних речника. Али у гра-
матикама таквог типа свакако не могу бити описане све појаве с којима се
лексикографи срећу у свом послу, будући да се „граматика бави општијим
појавама, а лексикологија појединачним” (О. Јесперсен, према Пипер 1988:
11). С друге стране, лексикографи, због природе свог посла, не могу бити
подједнако стручни у свим областима граматике – морфологији, творби
речи и синтакси. Ипак, од доброг лексикографа се очекује да буде добро
упознат и са граматиком, с једне стране, и са лексикологијом, с друге стра-
не, као и са теоријском лексикографијом, односно металексикографијом, с
треће. Чини се да се прави пут ка добрим граматикама и речницима заиста
може наћи у интегралном приступу језичком опису.
Апресјан 1995: Юрий Дереникович Апресян, Интегральное описание

языка и системная лексикография, Москва: Российская академия
наук. Институт русского языка им. В. В. Виноградова.
Артс 22001: Bas Aarts, English Syntax and Argumentation, Hampshire – New
York: Palgrave.
Гортан-Премк 1980: Даринка Гортан-Премк, „О граматичкој информацији
и семантичкој идентификацији у великом описном речницику”, Наш
језик, књ. 24, св. 3, 107–114.
Драгићевић 2007: Рајна Драгићевић, Лексикологија српског језика,

Београд: Завод за уџбенике.
Еткинс и Рандел 2008: B. T. Sue Atkins and Michael Rundell, The Oxford
Guide to Practical Lexicography, Oxford University Press.
Марковић 2011: Александра Марковић, „Речца пак у српском језику”,
Српски језик XVI, 559–578.
Пипер 1988: Предраг Пипер, „О граматичком значењу”, Живи језици
ХХХ, 1–4, 10–15.
Пипер и др. 2005: Предраг Пипер, Ивана Антонић, Владислава Ружић,
Срето Танасић, Људмила Поповић, Бранко Тошовић, Синтакса сав-
ременога српског језика. Проста реченица (ред. М. Ивић), Београд
– Нови Сад: Институт за српски језик САНУ – Београдска књига
– Матица српска.
Поповић 1997: Љубомир Поповић, „Интегрални модел међуодноса син-
таксичког система, речника и текстова”, Научни састанак слависта
у Вукове дане 26/2, 469–482.
Поповић 2003: Љубомир Поповић, „Интегрални реченични модели и
њихов значај за лингвистички опис и анализу корпуса”, Научни
састанак слависта у Вукове дане 31/1, стр. 201–220.
Ружић 2005: Владислава Ружић, „Проста реченица као синтаксичка це-
лина” [477–571], у Пипер и др. 2005.
Станојчић и Поповић 142012: Живојин Станојчић, Љубомир Поповић,
Граматика српског језика за гимназије и средње школе, Београд:
Завод за уџбенике.
Стевановић 1982: Михаило Стевановић, „Синтакса у лексици”, у: Лек-
сикографија и лексикологија, зборник реферата, ур. Драго Ћупић,
Београд – Нови Сад: САНУ – Институт за српскохрватски језик
– Институт за јужнословенске језике Филозофског факултета у Новом
Саду – Матица српска – Филолошки факултет у Београду, 289–296.
Тафра 2005: Branka Tafra, Od riječi do rječnika, Zagreb: Školska knjiga.
Тополињска 2002: Зузана Тополињска, „Шта тражим у речнику?”, Де-
скриптивна лексикографија стандардног језика и њене теоријске
основе, Нови Сад – Београд, 33–37.
Упутства: Упутства за израду „Речника српскохрватског књижевног
и народног језика САНУ”, Институт за српски језик [интерно из-
дање].
Хои 2005: Мichael Hoey, Lexical Priming: A New Theory of Words and
Langugage, London: Routledge.
Коришћени речници:
МАС: Словарь русского языка в четырех томах (Малый академический

словарь), електронско издање, доступно на адреси http://feb-web.
ru/feb/mas/mas-abc/default.asp
MED: Macmillan English Dictionary for Advanced Learners, Оxford: Macmil-
lan Publishers Limited. (Електронско издање речника МЕD доступно
је на адреси http://www.macmillandictionary.com/)
OED: The Оxford English Dictionary, volume I–XII, Oxford University Press,
1933.
РМС: Речник српскохрватскога књижевног језика, I–VI, Нови Сад: Матица
српска (I–III и Загреб: Матица хрватска), 1967–1978.
РСАНУ: Речник српскохрватског књижевног и народног језика, I–XVIII,
Београд: Српска академија наука и уметности – Институт за
српск(охрватск)и језик, 1959–.
РСЈ: Речник српскога језика, Нови Сад: Матица српска, 2007.
TCР: Толковый словарь русского языка, у редакцији Д. Н. Ушакова, елек-
тронско издање доступно на адреси http://feb-web.ru/feb/ushakov/ush-
abc/default.asp
Jасна Б. Влајић-Поповић
ЕТИМОЛОГИЈА У СРПСКИМ ОПИСНИМ

РЕЧНИЦИМА
Dictionaries are like watches: the worst is better than none

and the best cannot be expected to be quite true.
Samuel Johnson (1709–1784)

енглески енциклопедиста и лексикограф
0. Када је о сатовима реч, Џонсон више није у праву – будући да да-

нас постоје савршени мерачи времена. Речници, пак, и даље само т е ж е
савршенству, односно и с т и н и т о м приказивању језичке стварности
у области лексике. Притом им тај циљ остаје недостижан, чак све даљи
– јер се језици све брже мењају. Али, ту се ништа не може.
0.1. Ако поменуту максиму великог енглеског лексикографа укрстимо
са самим појмом етимологије, долазимо до тога да је сазнавање (пуне)
истине о речима практично немогуће. То, међутим, није разлог да пре-
станемо да се трудимо.
0.2. Тек након једног општег увода о томе шта је етимологија, како
се речи деле по пореклу, шта је етимолошки речник а шта речник страних
речи (§ 1.–1.4.), те пошто се позабавимо дилемом „да ли описни речник
треба да садржи етимологије или не?” (§1.4.–1.4.3.), и после краћег тех-
ничко-методолошког увода (§ 2.–2.1.3.), овде ћемо размотрити етимолошке
назнаке у двадесетак одредница истог сегмента из три актуелна, највише
коришћена описна речника српског језика: једнотомног Речника српског
језика (РСЈ), шестотомног Речника српскохрватскога књижевног језика
(РМС), и вишетомног, још незавршеног, Речника српскохрватског књи-
*
jasna.vlajic@isj.sanu.ac.rs

Наиме, грчка именица etymologia изведена је од придева etymos ’прави, истински’ и
‑logia, што у другом делу сложеница значи ’проучавање, наука’.
94 Јасна Б. Влајић-Поповић
жевног и народног језика (РСАНУ) (§ 2.2.–2.9.3.3.). На основу тих назнака

(које су различите, в. § 2.1.2.), проблеми који се уочавају сортирани су по
типовима (класификација је провизорна, диктирана постојећим узорком,
те у перспективи подложна изменама и допунама). Тако ћемо моћи не само
да представимо снимак постојећег стања у изабрана три речника, већ и
да кроз коментар постојећих решења (пропраћен референцама на литера-
туру) понудимо препоруку за будући приступ етимологисању у описним
речницима. На конкретним примерима онога што јесте, указаћемо како
је/би требало да буде, у наредним томовима речника на коме се још увек
ради, као и у евентуалном новом.
1. Ако се вратимо наслову овог предавања – шта су описни речници
не треба објашњавати, нарочито пошто је о њима било речи у претходним
предавањима, али треба се подсетити:
1.1. Шта је етимологија? Сам термин смо већ објаснили (§ 0.1., нап.
1), а дефиниција појма има више. Укратко: Етимологија је наука о п о р е к -
л у р е ч и. Мало дуже: Етимологија је наука која истражује п о р е к л о
р е ч и односно гласовне, творбене и семантичке услове под којима је нека
реч у току језичког развитка добила одређени облик и значење. Још дуже:
Етимологија је лингвистичка дисциплина која п о р е к л о р е ч и тумачи
тако што је подвргава етимолошкој анализи (користећи притом филоло-
шка истраживања, дијалекатске податке, компаративни метод, проучавање
семантичких промена) па тако препознаје корен речи, анализира њену
структуру, одређује joj време настанка, првобитни облик (евентуално и то
како се он временом мењао), изворно значење (затим и како се, и зашто,
оно даље развијало и/ли мењало), указује на паралеле у другим језицима
(потпуне, формалне, семантичке). Исти термин, етимологија, користи се
у још једном смислу, као „објашњење значења једне речи, нпр. свођењем
на њен корен (кратко: новац је од нов), или излагањем елемената од којих
је она састављена (новац је од нов + ‑ац)”. Реч на коју се као на предложак
позивамо при таквом скраћеном објашњењу зове се етимон.
1.2. Ако се вратимо дефиницији етимологије, наравно, нећемо се
питати шта је реч, али треба се преслишати каквих све речи има. Угрубо,
речи се деле на домаће и стране.
1.2.1. Домаће речи су наслеђене из прајезика оне језичке породице
којој одређени језик генетски припада (за српски то је прасловенски од-
носно праиндоевропски). Без удубљивања у хронолошку стратификацију
домаћих речи можемо рећи да су неке од њих прастаре, још индоевропске
(нпр. дом, која постоји у свим словенским и већини осталих индоевропских
језика), неке су „само” старе, прасловенске (таква је именица кућа, коју
имају многи словенски језици, али ниједан други, несловенски), неке су
„тек” средњовековне (каква је реч порез, коју осим код нас налазимо још
Етимологија у српским описним речницима 95
у словеначком и бугарском језику, па се квалификује као јужнословенска),

док су поједине прилично „младе” (мерено аршином језичке историје, а
не људског века), као нпр. новац, која је само српска и хрватска. Али све
су оне и даље домаће, словенске речи.
1.2.2. Страних речи има више врста али основне су две, туђице и
позајмљенице (суштински различите по степену адаптираности у језику
примаоцу), док прецизнија подела обухвата још две класе, „скривених”
страних речи – преведенице и семантичке позајмљенице. За ову прилику
битно је разликовати само прве две врсте.
1.2.2.1. Туђица је ограничено адаптирана страна реч, лако препо-
знатљива по облику, углавном учена или културна реч новијег датума.
Обично су туђице интернационализми који спадају само у књижевни језик
(као ангажман, интервал, метафора, остракизам, симбол, фузија), мада
неке туђице, нарочито технички термини, улазе и у општу употребу (нпр.
аутобус, вентилатор, дигитрон, јануар, лектира, телевизор).
1.2.2.2. Позајмљеница је страна реч која се на први поглед не препо-
знаје као таква пошто се добро уклопила у домаћи језички систем – након
што је у њега преузета из неког (обично суседног) страног језика. Адап-
тираност позајмљеница огледа се у тенденцији да формирају сопствене
породице речи (комад, морнар, пара). Обично продиру у језик преко на-
родних говора, из којих затим, заједно са одређеним елементима дотичног
дијалекта, доспевају у књижевни језик. Неке позајмљенице задржавају
само дијалекатски карактер, а поједине пак имају двојак књижевни и
дијалекатски облик (нпр. дуња и гдуња, комад(ати) и комат(исати),
фуруна и вурња). Позајмљенице могу бити различите старости, обично
вишевековне.
1.2.2.3. Преведеница је сасвим нова реч, до одређеног тренутка не-
постојећа у једном језику, створена по узору на реч другог језика – због
њеног домаћег лика страно порекло лаицима је непрепознатљиво. Пре-
веденице такође могу бити било које старине, од старосрпских руководи-
ти према грчком heiragōgeō, или наставник према грчком epistatēs, до
савремених речи као што су излет према немачком Ausflug или небодер
према енглеском skyscraper.
1.2.2.4. Семантичка позајмљеница, за разлику од преведеница, на-
стаје тако што реч која већ постоји у једном језику добија ново значење,
претходно непостојеће у том језику – а по узору на вишезначност одго-
варајуће стране речи. Оне су такође препознатљиве само стручњацима, и
исто тако могу бити било које старости (од старосрпске држава – прво-
битно само ’(сељачки) посед, имање’ – према грчком kratos, до најновијег
рачунар – првобитно ’човек који рачуна’ – према енглеском computer, или
миш према енглеском mouse).
1.3. Да би се у описни речник унеле етимолошке назнаке потребно је

консултовати етимолошки речник. Шта је етимолошки речник?
1.3.1. Етимолошки речник је онај у коме су речи једног језика, неза-
висно од свог порекла (домаће као и стране), етимолошки растумачене.
Етимолошки речник се пише на основу историјских речника, дијале-
катских речника и, наравно, описних речника. Одреднице етимолошког
речника, без обзира на то којим се језиком он бави, имају мање-више стан-
дардну структуру: после насловне речи, по правилу у савременом облику,
следи датум најраније посведоченог облика (евентуално и тај пример, сам
или у контексту), потом се нижу изведенице, затим се даје праоблик за
домаће речи, односно страни предложак за позајмљенице, као и паралеле
у сродним језицима за домаће речи, односно у суседним језицима за по-
зајмљенице. Дискусија обично чини засебну зону одреднице, иза које на
крају (ако то није учињено у току дискусије), долази литература.
1.3.1.1. Етимолошки речници су, као и описни, различити по обиму.
Неки „велики” или „срећни” језици могу се похвалити са више генерација
етимолошких речника, тако што је обично први био једнотоман, основни
(ако не старији, оно бар с краја XIX или почетка XX века), да би затим
уследили обимнији вишетомници (на широј основи која, осим историј-
ских речника, укључује и дијалекатску грађу – што знатно увећава науч-
ну релевантност етимолошких судова који се тако изричу). На бази тих
великих речника касније се, у следећој генерацији, састављају концизни
једнотомници, најчешће ограничени на основни лексички фонд једног
језика. Треба имати у виду да већина етимолошких речника, поготову они
старији, у начелу не обухватају туђице (осим ретких које су ушле у општу
употребу) већ се баве само домаћим речима и позајмљеницама. Зато је
за описну лексикографију са амбицијом да пружи и етимолошке назнаке,
добар речник страних речи битна допуна етимолошком речнику. Више о
томе касније (§ 1.4.).
1.3.2. Етимолошки речник треба умети читати. То читање, поред
лингвистичког предзнања и здраве логике, тражи и искуство, како опште,
тако и са конкретним аутором, или барем са одређеном тематском групом
лексике (нпр. треба знати како функционише ботаничка терминологија,
како географска или шта је типично, шта ретко, шта немогуће) и тек онда
се речник може користити на прави начин.
1.3.3. Међу више могућих класификација етимолошких речника из
перспективе корисника – не само лаика него и стручњака – најзначајнија
је подела на оне који речи тумаче по гнездовном принципу и оне који их
излажу по лексемном принципу. Шта то заправо значи: у речнику саставље-
ном по гнездовном принципу постоји, на пример, само одредница дан (са
мноштвом изведеница првог и другог реда, на бази више основа), док се у
речнику организованом по лексемном принципу налазе посебне одредни-

це дан, данас, дневни, подне – свака од њих са сопственом породицом речи,
уз узајамне упућенице: са дан на друге три, и са сваке од њих на дан.
1.3.4. На ово скрећемо пажњу зато што је постојање доброг, поузданог
и функционалног етимолошког речника један од најбитнијих предуслова
за квалитетно етимологисање у описним речницима једног језика. А тај
услов у нашем случају није баш испуњен. Бар не тренутно.
1.3.4.1. За српски језик постоји Скоков етимолошки речник (који
обухвата цео лексички фонд, од А–Ш, тј. А–Ž, у око 10.000 углавном
гнездовно организованих одредница смештених у три тома, док четврти
садржи само индексе, в. Скок), затим Огледна свеска ЕРСЈ (која садржи
135 пробраних речи укупног фонда, в. ОС), као и новопокренути Ети-
молошки речник српског језика, уредника А. Ломе (са око 2.000 лексемно
организованих одредница посвећених речима укупног фонда, уз мноштво
дијалекатске лексике – у чије се три свеске, на преко 900 страна, дошло
тек до половине слова Б, в. ЕРСЈ).
1.3.4.2. Осим тога, мање или више поуздана тумачења могу се наћи и
у неколико специјализованих речника (турцизама, грецизама, германиза-
ма, хунгаризама) и тематских речника (ботанички, зоолошки, географски,
лингвистички) – домаћих и страних издања, на српском али и на другим
језицима. Данас на располагању имамо и низ дијалекатских речника чији
се аутори по правилу труде да дају етимологије – мада ти покушаји, угла-
вном, нису за узор (тј. нису поуздани).
1.3.4.3. Најзад, ту је и богата продукција радова, и неколико књига,
чланова Етимолошког одсека Института за српски језик САНУ, објављи-
ваних током последњих 20‑ак година у земљи и иностранству, који чекају
да решења до којих се у њима дошло буду укључена у речник који се
управо саставља под радним називом „Једнотомник”. Ауторски колектив

Упркос тако широком захвату, и за своје време изврсном квалитету Скоковог реч-
ника, он има неколико недостатака: издат је постхумно, тако да многе одреднице аутор
није коначно уобличио; недостаје му мноштво материјала који се појавио након ауторове
смрти, 1956. године – а управо у том периоду је продукција у српској дијалекатској лек-
сикографији били изузетно богата и за етимологију драгоцена; због гнездовног принципа
организације одредница оне су за просечног корисника често непрегледне; у одређеној
мери је речник ипак застарео, јер се базира на литератури старијој и од 1956.; поврх све-
га, у нашој средини је тешко доступан.

Више о томе у зборнику Ка изворима речи (в. литературу), нарочито у изабраној
библиографији сарадника коју је саставила М. Бјелетић (ibid. 239–260).

Веома кратка и изразито популарна верзија једнотомника (мада снабдевена струч-
ним уводом, регистром и литературом) садржана је у књизи Речите речи, где се у форми
есеја, осим тридесетак подробно протумачених речи, узгред тј. укратко етимологише још
десет пута више њих.
се полако удаљава од његовог првобитно замишљеног популарног карак-

тера и профилише га као озбиљан стручни речник, на нивоу актуелних
сазнања словенске (али и индоевропске) етимолошке науке – мада ће му
инвентар одредница остати ограничен на првобитно пројектовани фонд од
близу 8.000 основних речи. Када тај речник буде објављен, српска описна
лексикографија имаће доста поуздан ослонац и солидно полазиште да
приступи уношењу основних етимолошких тумачења у описне речнике.
Осим терминолошких речника разних струка, као на други стожер моћи ће
да рачуна, уз одређену дозу критичности, и на најновији речник страних
речи (в. Клајн/Шипка).
1.4. Овде је прилика да се истакне чињеница да речник страних
речи није етимолошки речник – не само због ограничености његовог
захвата искључиво на страну лексику (тј. туђице и интернационалне
термине различитих струка), него пре свега из методолошких разлога:
овакав речник (наравно, након дефинисања значења речи) само наводи
страну реч од које потиче наша реч и на томе се речнички чланак за-
вршава, без датирања првог помена, без тумачења путева преузимања
(евентуално се осим непосредног извора наводи и крајњи, нпр. „из
немачког, од латинског”, али то је све), без праћења развоја значења.
Истини за вољу, код већине страних речи, туђица и низа стручних
термина који стандардно улазе у речник страних речи, многих од тих
елемената и нема. Али речници страних речи (срећом!) неретко садрже
и позајмљенице – и оне су те у чијем тумачењу заправо недостају горе-
поменути елементи етимолошке анализе. На ауторима описног речника
је да вешто употребе речник страних речи за одређивање етимологија
туђица у описном речнику.
1.5. Тако смо на крају овог увода дошли до важног питања: да ли
описни речник треба да садржи етимологије или не – на које одговор
гласи „Да, али како?” Три актуелна речника српског језика, да их наве-
демо по старешинству: РСАНУ, РМС(МХ), РСЈ држе се принципа да се за
домаће речи етимологија не даје, него се кратко тумаче само речи страног
порекла (отуд једино оне у анализи која следи). Начин на који се те речи
тумаче, нужно, варира од речника до речника: у РМС и РСЈ даје се само
као квалификатор, у виду скраћенице имена језика из кога реч потиче, док
се у РСАНУ наводи пуни облик страног предлошка. Притом је инвентар
тако описаних страних речи врло разнолик, и варира не само од речника
до речника већ и у оквиру једног истог речника, зависно од „инспирације”,
знања – некад и приљежности – аутора и/ли уредника (који учествују у
различитим фазама обраде). У принципу, квалитет и обим етимолошких
назнака зависе од стања етимолошке обрађености лексике једног језика
у време састављања одређеног описног речника тог језика.
1.5.1. Али да постојање доброг етимолошког речника није апсолутно

нужан предуслов – односно да неко једном мора почети, пробити лед или
заорати ледину – говори нам први модеран речник српског језика, познат
као РЈА, РЈАЗУ, односно Рјечник ЈАЗУ (Рјечник хрватскога или српскога
језика, у 23 тома), који је од 1880. до 1976. излазио у Загребу, у издању
Југославенске академије знаности и умјетности – отуд ЈАЗУ – прво под
уредништвом Ђуре Даничића, затим Пера Будманија, Томе Маретића
итд. То је речник који се, из техничког разлога слабе доступности у нашој
средини (мада га све веће библиотеке имају), често заобилази или просто
смеће с ума када се говори о нашим описним речницима. РЈАЗУ је из-
рађен по највишим могућим стандардима – за своје доба, наравно – а и
данас се може сматрати класиком због огромног богатства грађе, изузетне
исцрпности у навођењу примера, минуциозне класификације значења и
свих њихових нијанси, граматичког контекста итд. РЈАЗУ је и историјски
речник у смислу да, када год је то могуће, доноси прве потврде свих речи
којима су посвећене одреднице – наравно, са примерима. Осим из неко-
лико мањих извора, историјске потврде су ексцерпиране из Миклошичеве
збирке средњовековних докумената на српском језику, Monumenta serbica
spectantia historiam Serbiae Bosnae Ragusii (тj. Српски споменици који се
тичу историје Србије, Босне и Дубровника, објављене у Бечу 1858. године),
док је други важан извор био Рјечник из књижевних старина српских, који
је сам Даничић био издао у Београду, 1863–1864, пре него што је прешао у
Загреб, да тамо започне рад на РЈАЗУ. Каснији примери у том речнику, осим
дубровачке књижевности, средњовековних далматинских и босанских
писаца и хрватских лексикографа, обухватају комплетан Вуков речник и
савремену грађу са терена, у коју су спадале и збирке речи различитих при-
носника из Босне, Лике, Далмације, Славоније итд., укључујући многе из
Србије (један је био, нпр., Љубомир Стојановић). Другим речима, садржај
тог речника итекако је релевантан и за савремену српску лексикографију.
Под условом да модерни српски лексикограф уложи известан труд да се
упозна са скраћеницама у том речнику, те да уме да препозна шта од тога
може и треба да искористи. Осим старијих позајмљеница (за које се по
правилу даје етимон), у РЈАЗУ нема много страних речи, а оно што је у
њему апсолутно драгоцено јесте кратак етимолошки осврт на порекло и
паралеле свих домаћих речи (односно носилаца етимолошких гнезда свих
домаћих речи). Треба знати да се и Петар Скок, који је ексцерпирао РЈАЗУ
за свој етимолошки речник, у великој мери ослањао на тумачења у РЈАЗУ,
реферисао на ставове уредника (које је сматрао ауторима конкретних
етимологија) или полемисао са њима, третирајући те етимологије у истој
равни са онима које су заступали аутори страних етимолошких речника,
рецимо, Миклошич, Бернекер, Локоч или угледни словенски етимолози
као Маценауер, Штрекељ, Микола, Вајан итд.
1.5.2. Све ово помињем да бих указала на чињеницу да у нашој не

тако давној прошлости постоји светао пример укључивања етимологије
у описне речнике – што је пракса коју само треба наставити, наравно, у
модерном, осавремењеном виду. Форма тих тумачења морала би да буде
сведена, лапидарна – а узора за њено профилисање може се наћи довољно,
међу новијим речницима првенствено словенских, али и несловенских је-
зика. Овде ћемо се, према прилици, освртати на два таква речника, бугарски
РБЕ (релативно сличан српском РСАНУ) и руски ТСРЯ (релативно сличан
српском РСЈ), који је узоран по начину на који су у њему дате домаће и
стране етимологије целокупног фонда обрађених руских речи.
1.5.3. Наравно, претходно би и сами описни речници, нарочито они
мањи, ограниченијег обима – једнотомни или у мањем броју томова – могли
да буду подвргнути одређеном реструктурирању (у том смислу о РСЈ в.
Петровић 2009). То свакако није задатак за етимологе, али јесте предуслов
да се, тек пошто се успостави прегледна хијерархија, носеће речи снаб-
деју кратким етимолошким тумачењем, те да за већину изведеница буде
јасно одакле потичу, а за оне мање прозирне да се експлицитно укаже на
полазну реч (како би се избегло излишно упућивање).
2. У наставку следе примери уношења етимолошких назнака у
изабрана три описна речника српског језика, сортирани према типовима
уочених проблема са којима се лексикограф сусреће – те треба да поведе
рачуна и покуша да их избегне. Пре него што се позабави тим примерима,
читалац треба да се упозна са литературом, на крају овог текста, јер су
тамо разрешене скраћенице које се користе.
2.1. У овој анализи за узорак је узето слово л‑, из више практичних
разлога (релативно је „мало”, нема префиксе, садржи добар однос страних
и домаћих речи, у оба вишетомника цело је смештено у једну књигу), али
изнад свега зато што је репрезентативно за праћење начина на који се уносе
етимологије будући да су аутори одговарајућег тома РСАНУ, објављеног
1981. године, већ имали на располагању Скоков етимолошки речник (који
је излазио 1971–1974), на шта су затим и аутори РСЈ могли да се ослоне.
Са друге стране, приликом израде РМС, штампаног 1967–1976. године,
Скоков речник није био на располагању практично ни за једно слово.
2.1.1. У овом прегледу на прво место стављамо последњи, најновији
РСЈ, затим РМС, чијим је сажимањем он настао, а онда на крају РСАНУ
– који је, ако је судити по овом малом узорку, доста интензивно консул-
тован.

Иако је његов одговарајући, 11. том, за деценију млађи од одговарајућег 3. тома РМС
(вероватно због обима грађе и дужине традиције), очито је РСАНУ био ауторитет – некад и
имао приоритет – при састављању РСЈ.
2.1.2. Треба разликовати, с једне стране, случај РСЈ и РМС, који дају

само назнаку језика из ког је реч позајмљена (лат., нем., хол.) – чиме се
аутоматски избегава низ грешака које могу настати непрецизном иденти-
фикацијом етимона, и са друге стране РСАНУ, где се бележи и конкретан
страни предложак (у загради), што је тежи, одговорнији задатак и по-
годно тло за читав спектар потенцијалних грешака, превида, пропуста.
Притом се у РСАНУ користе свега две различите формулације: или стоји
само страна реч, што подразумева да је наша пореклом од те и те речи
која је наведена, или пише „према тој и тој речи”, што покрива неколико
различитих типова творбе, по правилу на домаћем терену (в. нпр. § 2.3.1,
2.5.1., 2.5.2. за умесну употребу те формулације, као и § 2.2.1. и 2.9.2.1.
за неодговарајућу).
2.1.3. У примерима који следе параграфи су нумерисани и истовре-
мено насловљени по типу разматраног проблема. Реч чија се квалифика-
ција дискутује кратко је дефинисана само једном (обично према РСЈ), на
почетку параграфа (осим ако има битних разлика међу речницима). Након
нашег коментара уведеног знаком испуњеног квадратића (■) и другачијим
типом слова, следи цитат из Скоковог речника (уколико је реч у њему уоп-
ште тумачена) уведен знаком испуњеног кружића (●) и ситнијим фонтом
(евентуално и други извор етимологије); такође према прилици дају се
изводи из значајнијих речника страних речи у српском језику (Михајловић,
Клајн/Шипка, евентуално и Вујаклија) уведени знаком (◙). На крају се,
уколико иста реч постоји у бугарском односно руском језику, поређења
ради односно као узор, укратко преносе решења из њихових репрезента-
тивних речника, РБЕ и ТСРЯ, уведена знаком (═).
2.2. НЕПРЕЦИЗАН ЕТИМОН
2.2.1. лаик ’лице без одговарајућег стручног, професионалног знања’,
цркв. ’световно лице (за разлику од свештеног)’
-РСЈ грч. + лаички, лаицизам, лаицизација, лаицизирати
-РМС грч. + лаички, лаицизирати
-РСАНУ (према грч. laos ’народ, пук’) + лаикат, лаик-сестра, лаицизам,
лаицизација, лаицизирати, лаички
■ Не може се рећи да је п р е м а грчкој именици laós настала српска
именица лаик, пошто је тај интернационализам као „готова” реч преузет
непосредно из неког модерног европског језика (у које је пак улазила
вероватно преко лат. laicus < гр. laikós). У питању је поименичени придев
у значењу ’световњак (за разлику од свештеника)’, ’нестручњак (за разлику
од стручњака)’ < придевског значења ’народни, народски; световни, мир-

Осим руских речи, за све остале језике, укључујући грчки, користи се латиница.
Из практичних разлога, тако и ми поступамо овде.
ски (за разлику од духовног)’ < именице у значењу ’народ’. Дакле, иако у
оквиру г р ч к о г језика, laikós јесте описни придев од именице laós, није
тачно да је према њој формирана с р п с к а именица.
● Скок 2: 261 s.v. laik (16. v.) = lajik (Dubrovnik) 1o svjetovnjak, 2o sluga
fratarski, 3o idiota, 4o (kao internacionalna riječ) nevješt u znanosti. Učen
poimeničen gr. pridjev na ‑ikós laikós (od laós ’puk’) = lat. laicus > tal. laico.
Pridjev na ‑ьsk la(j)ički.
◙ Клајн/Шипка 695 (лат. laicus, од грч. lаikós ’народни’).
2.3. ТУЂИЦЕ, УЧЕНЕ / СТРУЧНЕ РЕЧИ

2.3.1. лабијал ’уснени сугласник, глас који се артикулише уснама’
-РСЈ лат. лингв. + лабијалан лингв., лабијализација лингв.
-РМС лат. фон. + лабијалан фон., лабијализација фон., лабијализирати
/-изовати
-РСАНУ (према лат. labialis) фон. + лабијалан, лабијализација, лабијали-
зовати
■ Сасвим је на месту назнака „према” у РСАНУ, зато што је прави пандан
латинском labialis наш придев лабијалан, док је именица лабијал резултат
домаћег поименичавања тог придева, уз отпадање последњег слога.
● Симеон 1: 737 < лат. labialis ’уснени’ < лат. labium ’усница’
◙ Клајн/Шипка 693 (лат. labialis ’уснени’).
2.3.2. лено ’феуд’
-РСЈ нем. ист. в. феуд
-РМС нем. ист. + ленски
-РСАНУ (нем. Lehеn)
■ Ова туђица и учена реч, будући да је историјски појам, ипак треба да
се нађе у сваком иоле опширнијем описном речнику. Прецизно тумачење
које доносе Клајн/Шипка (в. доле) битно је јер указује откуд завршно ‑о,
ког нема у оригиналу (ни у другим језицима, в. ТСРЯ).
◙ Вујаклија (нем. Lehn)
◙ Клајн/Шипка 709 (чеш. leno, од нем. Lehеn)

То тумачење вероватно је преузето од Вујаклије: лаик (гр. laós народ, пук, laikós на-
родни, пучки) ’световњак’, фиг. ’онај који није посвећен у што, човек невичан и неискусан
у некој уметности или вештини; нестручњак’ [N.B.: опширна дефиниција добро илуструје
развој значења]. Промашај је настао нечитањем Вујаклије до краја – односно некритичким
читањем његових етимона. И непознавалац грчког може се запитати који је од два обли-
ка реалнији предложак, те консултовати још неки речник страних речи (у нашем или ком
другом језику) и закључити да у описном речнику, где се очекује само непосредни етимон,
не треба наводити крајњи извор, грчку именицу која значи ’народ’ (у принципу се – ако је
то уредничка политика – може и то поменути, али на крају, редоследом обрнутим од онога
који практикује Вујаклија). Уосталом, каква би то творба била – треба се запитати постоји
ли бар још један такав случај – у оквиру српског језика, којом би *лаос дало лаик.
═ТСРЯ рус. лен ’феуд’ од нем. Lehn, шв. län.

2.3.3. ланиста ’учитељ мачевања у старом Риму’
-РСЈ Ø етимон; ист.
-РМС Ø реч уопште
-РСАНУ (лат. lanista).
■ Реч је сасвим маргинална – оправдано изостављена из РМС. Питање је
зашто је уопште унета у РСЈ – очито на основу РСАНУ, где је пак доспела
на основу једне потврде у преводу Живка Костића, са руског, романа
„Спартак” и друге из Клаићевог речника страних речи. То јесте довољно
да ова именица – упркос томе што се фактички не користи – уђе у РСАНУ
као речник типа тезауруса (као и у речник страних речи), али не и у јед-
нотомник типа РСЈ.
◙ Клајн/Шипка 699 (лат. lanista, етрурског порекла).
2.4. ПОЗАЈМЉЕНИЦЕ
2.4.1. ластар ’изданак ... на виновој лози, младица’
-РСЈ Ø етимон
-РМС Ø етимон + ластарак, ластарити, ластати
-РСАНУ Ø етимон + ластарак, ластарић, ластарче, ластарје, ластарски,
ластарити, ластати
■ Изостанак етимона у сва три речника имплицирао би да је реч домаћа. А
како се таква лексика начелно не тумачи, није било прилике да се поста-
ви питање етимолошке породице ове именице, њене творбе, семантичке
типологије итд. – што би представљало проблем за њено етимологисање
из домаћих средстава (где се она, пучком етимологијом, може везати
са орнитонимом ласта, уп. и бугарске примере код Скока). Међутим, у
питању је непрепозната позајмљеница, балкански грецизам, како је
тумачи не само Скок (в. ниже), већ још РЈАЗУ (у петом тому из 1898–1903.
године). Због неконсултовања РЈАЗУ ова реч није ушла ни у један речник
страних речи.
● Скок 2: 273 s.v. lastar ’mladi listić na lozi’ ... Balk. riječ grčkoga podrijetla
< vlastári, dem. od vlastós ... gubitak v‑ i u bug., rum., arb., tur. ... Denominal
lastati (Vuk) od nove osnove jer se ‑ar osjeća kao slavenski sufiks ... up. bug.
lastun, lastina.
● РЈАЗУ 5: 914–915 (XVI v.) < gr. vlastárion, ngr. vlastári.

За српску описну лексикографију није од значаја чињеница да најновији етимолошки
речник латинског ову реч не тумачи тако (уп. Michiel de Vaan, Etymological dictionary of Latin
and the other Italic languages, Leiden / Boston 2008, 326 s.v. lanius). Али независно од тога,
пошто је у питању класични језик, сасвим је довољно да се тумачење заврши навођењем
латинског предлошка, без улажења у његово крајње порекло.
2.4.2. леген ’метални или емајлирани суд за умивање, лавор’

-РСЈ Ø реч уопште (као ни леђен)
-РМС тур. + леђен
-РСАНУ (тур. leğen) + леђан + леђен
■ Прво није јасно зашто је реч, коју доносе оба друга речника, сасвим
изостала из РСЈ. Друго је, начелно, питање зашто се у РСАНУ као етимон
наводи турска реч, што је тек непосредни предложак иза кога стоји гр.
lekánē, док се, нпр. за лазур, даје перс. lazur (што свакако није непосредни
предложак него крајњи етимон, уп. § 2.7.1., 2.7.2.). Реч је позајмљеница,
индиректни грецизам коме је остао непрепознат крајњи извор. Директни
грецизми су лекана и ликанија (в. РСАНУ), те би ради очувања везе са
њима најбоље било рећи „преко тур. leğen од гр. lekanē”.
● Скок 2: 285–286 s.v. lekana (1685) = likanija (1441), od gr. lekánē ... Ova-
mo treba staviti i balkanski turcizam od iste grčke riječi ... legen (Vuk), legenj
(Mikalja), leđen (18. v.), leđer (Herc.).
◙ Клајн/Шипка 705 (тур. leğen)
═РБЕ буг. леген < гр. lekánē преко тур. leğen ...; други дијал. облици леèн,
лиéн, лехèн.
2.5. ПОЛУ-ПОЗАЈМЉЕНИЦЕ
(позајмљенице укрштене са домаћом речи)
2.5.1. лабрња ’губица, њушка’, пеј. ’усна, уста’
-РСЈ итал.
-РМС Ø етимон + лабрњаст/лабртаст
-РСАНУ (према тал. labbro) + лабарњав, лабарњаст, лабрњача, лабрњати
’брбљати, блебетати’, уп. лабарати + лабрта, лабртаст
■ РМС не даје етимон – чиме се имплицира да је реч домаћа; РСЈ преузима
тумачења из РСАНУ, али скраћено и непотпуно (као да није консултован
Скок); у РСАНУ је у основи добро прочитан Скок (в. доле) али, због огра-
ниченог репертоара формулација које се користе у том речнику, није
јасно да се ради о укрштању стране и домаће речи (позајмљенице
и њеног домаћег синонима), што је поента Скоковог тумачења. Дакле,
пошто реч свакако није у потпуности италијанизам10, боље би било да је
у РСЈ остављена без икакве назнаке.
● Скок 2: 256 s.v. labra ’usna’ ... ovamo i pejorativno labrda = labrnja
(unakršteno sa brnja) ... lat. labrum > tal. labbro).

Среће се, осим у народној песми и код писаца XIX века (Б. Нушића, Ј. Веселино-
вића, Р. Домановића), још код И. Секулић и Боре Ћосића.
Примери у РСАНУ указују да је терен западни, где је логично очекивати италијан-
10
ски утицај – мада би пуну извесност донела тек детаљна лингвогеографска анализа – што је
тема за посебан рад.
2.5.2. лажирати ’удесити, удешавати исход, резултат (утакмице, меча

и сл.) на нелегалан начин, у договору са противником’
-РСЈ Ø етимон; спорт.
-РМС Ø етимон; спорт. ~ резултат, ~ меч
-РСАНУ (према фр. lâcher ’препустити’) ’унапред одредити исход утак-
мице ... ’ + лаширати (фр. lâcher) ’препустити (нешто), оканити се (не-
чега)’
■ Док РМС није могао имати РСАНУ, нејасно је зашто се у РСЈ занемарују
тачни подаци из његове две одреднице: лаширати јесте галицизам (у оп-
штем значењу), а лажирати, са специјализацијом на домен спорта, јесте
формиран према страној речи. У питању је редак хибрид позајмљенице
(што реч остаје у ученој употреби) и преведенице, у спортском жаргону
преосмишљене под утицајем народне етимологије.11
◙ Клајн/Шипка 695 (фр. lâcher ’препустити’, укрштено с нашом речју
лаж).
2.6. ХОМОНИМИ
2.6.1. лајка[1, 2]
-РСЈ нем. ков. ’марка првог и прецизног фотоапарата са филмом малог
формата’
-РМС ’врста фотографског апарата за који се употребљава филм малог
формата’
-РСАНУ 1. ’марка прецизног и првог фотоапарата са филмом малог фор-
мата (као скраћеница Leitz Camera, по немачком индустријалцу Ернсту
Лајцу)’
2. зоол. ’врста расног ловачког пса распрострањеног у СССР и Скан-
динавији’
■ Проблем представља одредница у РСАНУ, где не само да је – изо-
стављањем етимона – имплицирано домаће порекло несумњиво страних
речи, већ су у оквиру два значења исте одреднице смештене различите
речи, два хомонима. Назив псеће врсте никаквим семантичким развојем,
метафором, асоцирањем и сл. није могао настати према нововековној
робној марки! Са друге стране, постоји у РСАНУ и друга одредница лајка
покр. ’овца која много блеји’, ’животиња која много лаје’, ’име псу’ итд.12
– очито изведена на домаћем терену од глагола лајати (у деминутиву лај-
кати), као радна именица. Иако је русизам, као интернационални зоолошки
11
Уп. слично веш „зато што се веша” (уместо од нем. Wäsche), или новије чек „зато
што је на почек” (уместо од енгл. check), затим морално ’оно што се мора’ (уместо од лат.
moralis) итд.
Како се у РСАНУ као хомоними третирају само истоакценатске речи, а обе ове
12
одреднице имају по два акцента али у различитим комбинацијама, оне стога нису обеле-
жене као хомоними.
термин тј. као ознака псеће расе, по смислу ближи нашим покрајинским
речима из друге одреднице (па би тако било „мање зло” да је смештен
заједно са њима), једино би било исправно третирати назив за врсту пса
одвојено, у сопственој одредници.13 У етимолошким истраживањима лу-
чење хомонима представља један од већих проблема, али у овом случају
уопште нема сумње у неповезаност германизма и русизма. С обзиром на
принципе састављања разматраних речника, немачка кованица је понај-
боље тумачена у РСЈ, у РМС никако, у РСАНУ такође (мада је дефиниција
исцрпна и речита), док најпрецизније тумачење доносе Клајн/Шипка (в.
и ТСРЯ).
◙ Клајн/Шипка 696: лајка1 (Leica < Leitz-Camera, према ... Ернсту Лајцу);
лајка2 (рус. лайка ’врста расног ловачког пса’ + Лајка име пса који је 1957.
године ракетом послат у свемир).
═ТСРЯ рус. лейка ’врста фотоапарата’ < нем. Leika < Leitzkamera, по
имену фирме Leitz.
рус. лайка ’општи назив врсте теретних, ловачких и паса чувара’;
изведеница од лáять [’лајати’].
2.7. ДУБЛЕТИ (фонетски)
2.7.1. лазур ’небеско плаветнило, азур’
-РСЈ Ø етимон; 1. в. азур; 2. мин. в. лазурит + лазуран (в. азуран); лазу-
рит
-РМС Ø етимон; + лазуран
-РСАНУ Ø етимон; в. азур + лазура, лазурит, лазуран, лазурно‑ (-зелен-
каст, -сив)
■ Одсуство етимона у сва три речника имплицира да је реч домаћа (или
бар да је почетно л‑ настало на домаћем терену), што није тачно. РСЈ
преноси модел решења из РСАНУ, који није добар јер само упућује на
азур (в. доле § 2.7.2.); РМС индиректно исто тако, уводећи облик на а‑ у
дефиницију оног на л‑.
◙ Михајловић 1: 330 лазурев (о камену) (1804) + лазурплаветни (1816);
Ø азур
◙ Вујаклија лазур (нлат. lazurium, lazur, ар. лазвард [sic! ћирилицом]
◙ Клајн/Шипка 695 лазур (срлат. lasurium, од ар. lâzaward, из перс.)
═РБЕ буг. лазур < перс., преко рус. лазурь + лазурен
═ТСРЯ рус. лазурь < пољ. lazur, преко ствнем. lazur, lasur, преко срлат.
lazurium, lasurium од ар. lâzavard.
Посебно је питање хијерархије тих трију одредница. По критерију општости, који

13
предност даје стандардном над дијалекатским и покрајинским, прво би стајале одреднице

посвећене двема страним речима (пас пре фотоапарата ?).
2.7.2. азур ’небеско плаветнило’

-РСЈ ар. + азуран, азурно
-РМС перс.
-РСАНУ (перс. lazur, azur ’плава боја’) + азурје, азуран, азурски, азурно;
азурит
■ Проблем је то што сва три речника (РСАНУ и РСЈ директно, РМС инди-
ректно) као примарни облик третирају азур, док истовремено као етимон
дају облике на л‑ (РСАНУ конкретно перс. lazur; РМС и РСЈ на први поглед
скривено, јер читалац из назнака ар. и перс., све док се не информише на
другом месту, не може знати да у оба та језика реч почиње на л‑). Узрок
овоме не лежи у консултовању Скоковог речника (за први том РСАНУ није ни
постојао – као ни његов разлог да због интензивне посведочености италија-
низма пође од облика на а‑), па се може претпоставити да је полазиште било
фр. azur. Тек РСЈ, вероватно под утицајем Скока (в. доле), уводи арапски
као језик (крајњег ?) порекла (мада је то, изгледа, ипак персијски – о чему
треба да одлуче оријенталисти). Случај овог пара позајмљеница показује
колико је проблематично навођење крајњег етимона уместо непосредног – у
ком случају је могућност грешке мања. Ово је пример формалног дублета
(односно триплета, ако се приброји и лаџувер, в. код Скока) насталог због
вишеструких путева продирања једне исте стране речи у српски.
● Скок 1: 80 s.v. azur (Marulić, ’modra boja’), od tal. azzuro, arapskog
podrijetla = lazur od srgr. (biz.) lazoúrion (tj. líthos lazoúrios) ili preko njem.
Lazurstein [...] U Srbiji turcizam perzijskog podrijetla ladžuver ’modri kamen
sa zlatnom žilom, tirkiz’ < perz. läzvärd > tur. lacüverd, ar. lazwardî ’lapis’. U
tal. azzuro ispušteno je l‑ jer se smatralo članom.
◙ Клајн/Шипка 81 азур (фр. azur, итал. azzuro, оба из ар. lâzuwârd, из перс.
lâzwârd).
═РБЕ буг. азур < перс., преко ар. lazаward, преко фр. azur + азурен.
2.8. ДУБЛЕТИ (творбени)

2.8.1. легија ’основна јединица римске војске’
-РСЈ лат. + легијски
-РМС лат.
-РСАНУ (лат. legio) + легијица, легијски
■ Етимон је тачно дат (сходно принципима РСАНУ, без коментарисања
творбе, в. § 2.8.2.). Третман изведеница је у реду за придев изведен на
домаћем терену, легијски, и за деминутив легијица, док за именицу ле-
гионар није (в. § 2.9.1.).
● Скок 2: 285 s.v. legijon f., m. (17 v. latinizam sa dočetkom kao u tal. ... ledžion,
čak. leliljon [...] = legija 19. v. današnji učeni oblik lat. nominativa. Od lat. legio,
gen. ‑onis (apstraktum od legere ’skupljati pod oružje’) > tal. legione.
◙ Михајловић 1: 336 легија (1805)
◙ Клајн/Шипка 705 (лат. legio, према legere ’бирати’).

2.8.2. легион ’легија’
-РСЈ грч. в. легија
-РМС лат. ’легија’
-РСАНУ (грч. legeôn) в. легија + легијун заст. в. легија [а не легион !!!] +
легиониста; (легионац, легионаш, легионер).
■ Застарела туђица легион ’легија’ (с обзиром на хронологију српских
потврда, в. ниже код Михајловића), није преузета из грчког (иако по-
стоји грчки латинизам legeôn, legiôn), него је тај облик у српском (као и
у руском, в. ТСРЯ) вероватно ипак германизам, од нем. Legion, одакле је
и заст. облик легијун. Уп. и именички пар нација : заст. национ (од лат.
natio, nation-is), где је први облик, са завршетком ‑ија, прилагођени лат.
номинатив, тако да именица женског рода остаје у женском роду, док је
други базиран на основи на ‑n (која се показује у генитиву латинске речи),
тако да наша именица добија граматички мушки род.
gen. ‑onis (apstraktum od legere ’skupljati pod oružje’) > tal. legione.
◙ Михајловић 1: 336 легион (1790), легионист(а) (1805), легеон (1741).
═РБЕ буг. легиòн < од лат. legio, ‑onis, преко гр. legiôn.
═ТСРЯ рус. легион: посредством нем. Legion, од лат. legio (legionis).
2.9.1. ДЕРИВАЦИЈА
2.9.1.1. легија ’основна јединица римске војске’
-РСЈ лат. + легијски
-РМС лат.
-РСА (лат. legio) + легијица, легијски
■ Етимон је тачно дат, за остало в. § 2.8.1.
gen. ‑onis (apstraktum od legere ’skupljati pod oružje’ > tal. legione).
◙ Михајловић 1: 336 легија (1805) + легион (1790), легионист(а) (1805),
легеон (1741)
◙ Клајн/Шипка 705 (лат. legio, према legere ’бирати’).
2.9.1.2. легионар ’члан, припадник легије’
-РСЈ Ø етимон + легионарски
-РМС Ø етимон + легионарски
-РСАНУ Ø етимон + легионарски
■ Одсуство етимона, сходно принципима сва три речника, подразумева

да је реч домаћа, пореклом или бар творбом. У конкретном случају то
би требало да значи да је ова именица изведена на домаћем терену, од
туђице легија (што је у реду само за придев легијски, в. § 2.8.), али то
није тачно. Овде као етимон треба да стоји лат. legionarius ’војник римске
легије’, изведеница настала у оквиру лат. језика (тако још Вујаклија – као
и сваки школски речник латинског језика, в. и § 2.8.2.) у том облику по-
зајмљена и у друге европске језике. Фонетизам последњег слога искључује
могућност непосредног позајмљивања српске речи из немачког, преко
кога је преузета руска реч.
◙ Клајн/Шипка 705 (лат. legionarius, в. легија) + легионарски (в. легио-
нар).
═ТСРЯ рус. легионер: преко нем. Legionär, од лат. legionarius ’који при-
пада легиону’.
2.9.2.1. легенда ’поетизована прича, предање о некој личности или
догађају’
-РСЈ лат.
-РМС лат.
-РСАНУ (према лат. leggere) [sic! уместо legere] + легендни, легендиста
■ Формулација „према” подразумева да је, незнано и/ли небитно где и
кад (евтл. чак и у српском језику) направљена именица легенда по узору
на латински глагол – што није тачно. Уосталом, већ је и лаик са знањем
неког страног језика свестан тога да је легенда интернационализам. Тако
се лингвиста, лексикограф, увидом у неки страни речник (најпре немачки,
француски, италијански – пошто се не ради о речи „најновије генерације”
за коју би се очекивало да је непосредног енглеског порекла) може обаве-
стити да је то (ново)латинска реч, одавно у употреби у том облику (који је
герундив од глагола legere ’читати’, у значењу ’оно што треба читати’), те
је једино разумно претпоставити да је у српски језик ушла већ формирана,
са семантичким дијапазоном који је исти или врло сличан за све језике.
Отворено је само питање језика – или језикâ – непосредног преузимања,
у ком случају је сасвим практично решење да се реч квалификује као
(ново)латинска – што треба уредити начелном одлуком уредништва, која
би се односила на читав низ сличних случајева.
◙ Клајн/Шипка 705 (лат. legenda, према legere ’читати’).
═РБЕ буг. легèнда < лат. legendus ’који се чита’, преко рус. легенда.
═ТСРЯ рус. легенда: од нем. Legende < од срлат. legenda ’збирка литур-
гијских текстова за читање’ < legere.
2.9.2.2. легендаран ’који је ушао у легенду, чувен’
-РСЈ Ø етимон + легендарност
-РМС Ø етимон + легендарност

-РСАНУ Ø етимон + легендар, легендарац, легендаријум, легендарност
■ Овде је требало навести етимон, лат. legendarius, не само зато што
суфикс ‑аран није домаћи (уп. међутим, легендни под легенда), већ зато
што одговарајући латински предложак постоји, и што од њега потичу
аналогни облици овог придева и у другим језицима.14
◙ Клајн/Шипка 705 (нлат. legendarius)
═ТСРЯ рус. легендарный < нем. legendar, в. легенда.
2.9.3.1. лак ’раствор разних смола ... којим се премазују предмети
ради сјаја’
-РСЈ лак1 нем. фр.
-РМС лак1 фр.
-РСАНУ лак1 (нем. Lack, фр. laque) + заст. лаков, лакаст
■ Ово је пример тешко решиве дилеме око језика непосредног преузи-
мања, „немачки или француски (чак и италијански!)”, па треба дозволити
вишеструке путеве позајмљивања – мада потврде код Михајловића (в.
доле) указују на немачки извор. Али ван ограниченог корпуса извора
које је он ексцерпирао, могуће је постојање и других записа пореклом са
других страна. Од помоћи је и праћење хронологије примера из РСАНУ и
РЈАЗУ (кад они потичу из преводне књижевности, треба узети у обзир и
податке о аутору).
● Скок 2: 262 s.v. lak1 Internacionalna riječ, prodrla preko njemačkog u naše
gradove u 19. vijeku = laka f. (Marulić) < tal. lacca. Iz sanskr. lâkđâ ’naziv ...
kukaca ... od čega se dobiva’. U Evropu došlo preko perz. lakk, lâk, odatle njem.
Lack, a odatle k nama. Denominal na ‑ovati lakovati = na ‑irati lakirati.
◙ Михајловић 1: 331 лаков (1804) ’који се односи на лаково дрво’; Ø лак.
◙ Клајн/Шипка 696 (нем. Lack, од итал. lacca, од ар. lakk).
═РБЕ буг. лак < инд. преко нем. Lack.
═ТСРЯ рус. лак од нем. Lack, посредством итал. lacca, ар. lakk, стинд.
lâkh ’смола’.
2.9.3.2. лакирати ’премаз(ив)ати лаком’, фиг. ’представљати нешто
улепшано’
-РСЈ Ø етимон
-РМС Ø етимон + лаковати (обично трпни придев)
Изгледа да је извор дезинформације био Вујаклија, где стоји неспретна формулација

14
легенда (л. legere ’читати’, legenda), да би даље под легендар ’писац легенди’, легендаран
’који има карактер легенде’, као етимон за обе те речи уредно био наведен новолатински об-
лик legendarius (тј. придев за чију деривацију је морао претходно постојати облик legenda).
-РСАНУ Ø етимон; + лаковати, лакован; лаков, лакаст

■ Глагол је, ако се чита Скок (в. § 2.9.3.1.), правилно остао немаркиран,
као да је домаћа деноминална изведеница. Међутим, пошто у немачком
постоји управо такав глагол, lackieren, велика је вероватноћа да је он
преузет као такав (да би тек накнадно у српском настао дублет на ‑овати).
У прилог те претпоставке в. изведенице код Михајловића, за аналогију,
уп. РБЕ и ТСРЯ.
◙ Михајловић 1: 331 лакирати (1804) ’премазати лаком’ < нем. lackieren;
лакировање (1790) < нем. Lackirung; лакировани (1790) < нем. lackir.t
◙ Клајн/Шипка 696 (од нем. lackieren, в. лак; исто и лаковати).
═РБЕ буг. лакирам < нем. lackieren
═ТСРЯ рус. лакировáть – од нем. lackieren < Lack, в. лак.
2.9.3.3. лакирер ’занатлија који се бави лакирањем’
-РСЈ нем.
-РМС Ø реч уопште
-РСАНУ (нем. Lackierer)
■ Добро решење, пошто радна именица није настала у оквиру српског је-
зика већ је као таква преузета из немачког; одсуство речи из РМС намеће
питање да ли јој је место у једнотомнику.
◙ Клајн/Шипка 696 (од нем. Lackierer, в. лакирати).
ЛИТЕРАТУРА (коришћена и препоручена):

Влајић-Поповић 2013: Јасна Влајић-Поповић, Речите речи, Београд:
Вујаклија 1954: Милан Вујаклија, Лексикон страних речи и израза,
Београд: Просвета.
ЕРСЈ: Етимолошки речник српског језика, 1–, ур. А. Лома, Београд: ИСЈ
САНУ, 2003–.
Ка изворима речи. Тридесет година Етимолошког одсека Института за
српски језик САНУ, приредила Марта Бјелетић, Београд: ИСЈ САНУ,
2013.
Клајн и Шипка 2010: Иван Клајн и Милан Шипка, Велики речник страних
речи и израза, пето издање, Београд: Прометеј.
Михајловић 1972–1974: Велимир Михајловић, Грађа за речник страних
речи у предвуковском периоду, I–II, Нови Сад: Институт за лингви-
стику у Новом Саду.
ОС 1998: Огледна свеска. Етимолошки одсек Института за српски је-
зик САНУ (= Библиотека Јужнословенског филолога, н.с. књ. 15),
Београд: ИСЈ САНУ.
Петровић 2009: Драгољуб Петровић: „На маргинама српског једнотомни-

ка”, у: Летопис Матице српске, год. 185, књ. 483, св. 5, 977–994.
РБЕ: Речник на българския език, 1–, София: БАН, 1977–.
Рикард 1969: Rikard Simeon, Enciklopedijski rječnik lingvističkih naziva,
I–II, Zagreb: Matica hrvatska.
РЈАЗУ: Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, I–XXIII, Zagreb: JAZU,
1880–1976.
РМС(МХ): Речник српскохрватскога књижевног језика, 1–6, Нови Сад:
Матица српска, 1967–1976 (томови 1–3 такође Загреб: Матица хр-
ватска).
РСАНУ: Речник српскохрватског књижевног и народног језика, Београд:
САНУ, 1959–.
РСЈ: Речник српскога језика, Нови Сад: Матица српска, 2007.
Скок 1971-1974: Petar Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga
jezika, I–IV, Zagreb: JAZU.
ТСРЯ2: Толковий словарь русского языка с включением сведений о проис-
хождении слов. Отв. ред. Н. Ю. Шведова, сведения о происхождении
слов Л. В. Куркина и Л. П. Крысин, Москва: Азбуковник, 2008.
Црепајац 1978: Ljiljana Crepajac, „Prilog proučavanju grčkih semantičkih
pozajmljenica i prevedenica u srpskohrvatskom”, u: Živa antika/Antiquite
vivante XXIII/1–2, 75–84.
КВАЛИФИКАТОРИ У СРПСКОЈ
Увод
За установљење статуса језичких јединица у лексичком систему
и правила њихове употребе у писању и говору у дескриптивној, а и у
лексикографији уопште, у оквиру одређених лексикографских поступака
употребљавају се квалификатори или маркери. У речничком чланку они
обично претходе дефиницијама, а зависно од типа лексике, могу бити део
леме, левог дела речничког чланка, или пак део десне стране речничког
чланка у склопу семантичких и других информација о лексеми, указујући
најчешће на њен нормативни и функционалностилски статус, као и на
домен њене употребе.
Често се информације овог типа допуњавају и другим лексикограф
ским или техничким поступцима: објашњењима о употреби речи у склопу
дефиниције (обично издвојеним у заградама) – глосама, затим местом у
речничком чланку (код полисемних речи), начином дефинисања, типом
слова и др. Нестандардне, мање фреквентне јединице, као и јединице
ограничене употребе дефинишу се синонимима, упућивањем на стан
дардне јединице и варијанте, а мање обична, нестандардна значења, као
и значења ограничене употребе представљају се углавном на периферији
речничког чланка.
Уопште, информације о статусу лексеме, које се дају у дескриптив
ним речницима, врло су специфичне, било да су експлициране у виду
квалификатора, маркера, било да су реализоване нарочитим лексикограф
ским поступцима. И један и други начин представљања статуса лексема у
лексичком систему чини специфичан инвентар јединица лексикографског
метајезика, чији број и достатност зависи од типа речника и од нивоа
изграђености лексикографског метајезика.
*
stana.ristic@isj.sanu.ac.rs
У великом тезаурусном Речнику САНУ, као и у вишетомном Мати-

чином речнику, број квалификатора је веома велики, а инвентар је готово
исти као и у списку Скраћеница, приручника за израду Академијиног
Речника. Они се обично дају у скраћеном виду, па је на основу пописа
таквих, техничких скраћеница, у поменутом приручнику, наведено преко
160 јединица. Међутим, сваки појединачни публиковани том показује
различит број употребљених квалификатора, маркера, што показује да
је инвентар квалификатора у свом већем делу променљив и нестабилан,
а да приручнички списак обухвата све квалификаторе од почетка израде
Речника до данас.
Како употреба квалификатора изгледа на речничком тексту показују
следећи примери из рукописа необјављеног 19. тома Речника САНУ, у
којима су болдом истакнута два типа ознака: граматички маркери, који
се дају одмах иза одредничке речи, и квалификатори (нормативни и
функционалностилски), који се наводе испред дефиниције:
плав3 м песн. в. плаветнило (2а).

плав4 м покр. а. говече, говедо; во.
плаветли прид. непром. нар. арх. који је плаве, плавкасте боје, плави-
част. – И видех, у родном крају, / присојем на зелен-брегу, / … првенце
ђурђевке / бела рука тражи. / И киту кад набере, / плаветли врвцом је веже,
/ помирише је снена / и намени је мени (Наст. 5, 121).
плавогардист(а) м пол. ист. припадник Плаве гарде, ...
пл. скраћ. а. грам. плурал, множина. б. геогр. планина (Р. МС). в. заст.
уз племићка презимена: титуларна ознака племићког порекла (у значењу:
племенит). – Штефица пл. Петровић (Ђал. 6, 11)
плаати, плаам несвр. дијал. покр. ићи, кретати се тамо-амо, тумарати.
пла в. плах (Вук, Рј.).
плаваније с сткњ. пловидба;
плаварина ж заст. новчани износ, такса која се плаћа за употребу пловних
путева, бродарина;
пакати, пачем (пакам, -ају) (имп. пачи; импф. паках; пр. сад. пачући)
несвр. оном. оглашавати се гласом „па”, „пак” (обично о паткама).

На основу тога се може закључити да њихов број није условљен обимом речника,
тим пре што и у једнотомном Речнику српскога језика Матице српске (2007) наведени
списак показује приближно исти и бројан инвентар квалификатора.
Квалификатори у српској лексикографији 115
пакетишка ж жарг. в. пакет1.

паклуштина (дијал. паклушћина) ж покр. аугм. и пеј. од пакао.
плавовечерњи, -а, -е ков. песн. који се односи на плаву, бледосветлу ве-
чер.
плавозуб, -а, -о индив. који има плаве, модре зубе. – Ти мрзиш то, плаво …
плавичасто … плаволико, плавозубо (Јос.–Виш. М. 1, 34).
паклоломан, -мна, -о ков. експр. снажан, силовит, помаман.
Граматички маркери
Стабилан и устаљен део лексикографских ознака чине тзв. грамати-
чки маркери, којима се означавају граматичке особености лексема: врсте
речи, род и број код именских речи, вид код глагола, падежне ознаке код
флективних речи и др. То су маркери типа: ак. акузатив, акц. акценат,
аор. аорист, аугм. аугментатив, безл. безлично, бр. број, везн.везник,
вок. вокатив, ген. генитив, гл.глагол, глаголски, дат. датив, дв. двојина,
дем. деминутив, деминутивно, енкл. енклитика, енклитички, етим.
етимологија, етимолошки, ж женски род, зам. заменица, заменички, зб.
збирно, зб. им. збирна именица, пр. пр. прилог времена прошлог, пр.
сад. прилог времена садашњег, предл. предлог, предлошки, през. презент,
прел. прелазни глагол, преф. префикс, предметак, прид. придев, придев-
ски, прил.прилог, прилошки, р. пр. радни глаголски придев, речца речца,
с средњи род, свр. свршени глагол, син. синоним, суп. суперлатив, супл.
мн. суплетивна множина, супр. супротно, суф. суфикс, трен. тренутни
глагол, трп. пр. трпни глаголски придев, уз. повр. узајамно повратни
глагол, узв. узвик, уч. учестали глагол, хип. хипокористично, одмила,
им. именица, именички, имп. императив, импф. имперфекат, инстр. ин-
струментал, инф. инфинитив, јд. једнина, комп. компаратив, л. лице, лок.
локатив, м мушки род, мн. множина, непрел. непрелазни глагол, непром.
непроменљиво, несвр. несвршени глагол, ном. номинатив, одр. одређени
придевски вид, одрич. одрично, оном. ономатопеја, ономатопејски, пеј.
пејоративно, повр. повратни глагол.
Граматички маркери се најчешће наводе у склопу леме, леве стране
речничког чланка, било у скраћеном виду било у склопу напомене, нпр.
парадигма ж (ген. мн. парадигама, парадигми и парадигма) ... 1. оно
што се узима као образац, узор, пример,
али пошто је њихова функција да на исцрпан и економичан начин представе
све релевантне граматичке карактеристике лексема, које најчешће условља-
вају и промену значења, они се као маркери те промене употребљавају

и у склопу полисемне структуре лексеме, као што показују примери код
секундарних значења придева плав.
плав 5. (у им. служби, само одр.) м б. ист. назив за припадника гер-
манских народа у време цара Јустинијана.
плав 6. (у им. служби, само неодр.) а. ж разг. папирна новчаница
плаве боје. б. с индив. Оно што се доживљава као биће, сила и сл.
плаве боје. – Плаво мрви, дроби, меље. Плаво слеђује и дави. Убија
(Јос.– Виш. М. 1, 33).
Граматичке информације исказане помоћу маркера имају и норматив-
ну вредност, јер представљају граматички статус лексичких јединица, на
основу кога се одређује њихова припадност одређеној граматичкој парадиг-
ми односно одступање од регуларних јединица те парадигме. Правилном
и доследном употребом граматичких маркера у дескриптивном речнику,
какав је Речник САНУ, реализује се граматичка норма српског језика. То,
осим истакнутих примера и напомена, глоса у примерима плав5 и плав6,
потврђују и примери типа:
пакосничад ж покр. зб. им. од пакосниче.
пакосниче, -ета с (супл. мн. пакосничад) покр. немирно, несташно
дете,
у којима се лексема пакосничад маркером ж сврстава у класу именица
женског рода, маркером зб. им. у граматичку класу збирних именица а
маркером супл. мн. у морфолошку парадигму суплетивне множине, а лек-
сема пакосниче маркером с сврстава се у класу именица средњег рода са
суплетивном множином, што је у речничком чланку дато у виду напомене,
глосе у загради, која као граматичка информација чини део леме.
Граматичко нормирање представља један од бројних аспеката лек-
сичког нормирања, које се путем граматичких информација, датих у
виду граматичких маркера и других лексикографских поступака (глоса),
остварује у тезаурусном Речнику САНУ.
Нормативни и функционалностилски квалификатори

Осим граматичких маркера, статус појединих лексема у лексичком
систему одређује се и помоћу нормативних и функционалностилских
квалификатора, као и другим лексикографским поступцима, што, такође,
спада у домен лексичког нормирања.
То су квалификатори типа: анат. анатомија, анатомски, антроп.
антропологија, антрополошки, астр. астрономија, астрономски, банк.
банкарство, банкарски, биол. биологија, биолошки, бот. ботаника, бота-
нички, вај. вајарство, вајарски, вој. војнички назив, вулг. вулгарно, грам.
граматика, граматички, деч. дечји говор, дијал. дијалекатски, дијалектизам,
дипл. дипломатски, ђач. ђачки говор, експр. експресиван, експресивно,
етн. етнологија, етнографија, еуф. еуфемизам, еуфемистички, жарг. жар-
гон, жаргонизам, зап. кр. западни крајеви, правосл. православни, празн.
празноверје, сујеверје, пчел. пчеларство, пчеларски, рет. реторика, риб.
рибарство, рлг. религија, религиозно, спорт. спортски, стил. стилистика,
стилистички; стил, стилски, теол. теологија, теолошки, техн. техника,
технички, технол. технологија, технолошки, фам. фамилијарно, фарм.
фармација, филат. филателија, филм. филмски назив, шаљ. шаљиво,
шатр. шатровачки језик, арго, шк. школски и др.
Употребом квалификатора овог типа, лексичка норма остварена у

тезаурусном Речнику САНУ, обухвата не само граматички домен него и
све друге домене релевантне за системско рангирање лексема. На основу
изнетог, лексичко нормирање може се уопштено дефинисати као одређи-
вање статуса јединица у лексичком систему и правила њихове употребе у
писању и говору. Тако се у лексикону српског језика издвајају немарки-
ране лексеме књижевног / стандардног језика опште, неутралне употребе,
које чине његов централни део, од маркираних лексема које чине његову
периферију, са нестандардним, мање фреквентним јединицама, као и
јединицама специјалне или ограничене употребе.
То показују примери неутралне употребе лексема у примарним зна-
чењима из централног дела:
пакет, -ета м (нем. фр. ...) 1. а. један или више предмета упакованих у омот
од хартије или спакованих у кутију као поштанска пошиљка.
паковати, -кујем несвр. I. 1. а. умотавати одређене количине робе, пред-
мета, ствари и сл. у пакет; правити пакет.
папуча ж (тур. ...) (обично у мн.) 1. а. врста обуће израђене обично од
лаког и меког материјала ....
парадигма ж (ген. мн. парадигама, парадигми и парадигма) (грч. ...) 1.
оно што се узима као образац, узор, пример,

Лексичко нормирање утиче на стандардизацију језика различитим интензитетом
у појединим њеним фазама. Тако би лексичко нормирање морало одиграти значајну уло
гу нарочито у фазама дескрипције (описивања), елаборације (разрађивања), експанзије
(ширења), култивације (неговања) и евалуације (вредновања) језичког стандарда (исп.
Радовановић 1986: 188–196).
према маркираним лексемама са његове периферије, које, и као полисе-

мичне, могу бити маркиране у свим значењима:
папрењак, -ака ... м 1. кув. а. бесквасни колач тврдо умешен с медом и
бибером; б. покр. в. гурабија (1) (Слав., Макс. Ј. 1). в. етн. покр. врста
ситних колача који се служе у време Бајрама.
2. (у атрибутској служби) веома скуп, прескуп. – Сви смо ми овде
између чекића и наковња и папрењак хлеб месимо (Павић 1, 57).
3. бот. покр. а. в. папрењача (Шул. 2, 181; Арс.; Сим. Д. 2; Поп. Ђ. 4). б.
в. млечница (1б) (Сим. Д. 2; Р–К 2). в. врста траве (Бачка, Дунђ.).
4. ист. врста ситног металног новца.
5. експр. онај који се лако наљути, који је напрасит, пргав, прзница.
6. нераспр. врста камена.
папрењача ж 1. бот. а. врста јестивих гљива;
2. агр. покр. врста крушке;
3. покр. дрвена кутија у којој се држи паприка (Бачка, Дунђ. и Ра-
дон. Н.).
4. покр. експр. велик, меснат и црвен нос.
плавомиље ... с покр. 1. бот. в. споменак
2. песн. одсјај плаве боје који побуђује миље, задовољство.
На њихову периферност указује ограничен домен употребе и мања фрек-
венција употребе односно потврђеност малим бројем извора.
За разлику од граматичких маркера, који чине стабилан систем
јединица лексикографског метајезика, нормативни и функционалностил-
ски квалификатори чине нестабилни и променљиви инвентар његових
јединица. То из више разлога ствара проблеме у њиховој употреби при
лексикографској обради. Њихову нестабилност показује и неуједначен број
маркера у појединим томовима Речника САНУ, који се у укупном списку
временом увећава увођењем нових квалификатора, што је евидентирано
у неким томовима: у 7. тому уведени су квалификатори: неуоб. неуоби-
чајено и хебр. хебрејски; у 11. тому: нгр. новогрчки, нлат. новолатински,
сргрч. средњогрчки (средњовековни грчки, византијски), сткњ. стара
књижевност и књижевнојезичко наслеђе (старији типови књижевног
језика: славеносрпски, рускословенски, српско-словенски и сл.) и шах.
шах, шаховски; у 15. тому: мак. македонски и сем. семантика, семантички.
У 17. тому објављене су поново све скраћенице, при чему је евидентно
уношење новог квалификатора: жарг. жаргон, жаргонски и фитопат.
фитопатологија, фитопатолошки, док је у 19. том уведена и скраћеница
исл. ислам, исламски. Списак квалификатора у приручнику Скраћеница
је већи од броја који се употребљава у појединим томовима, поред оста-

лог и зато што су у списку задржани и квалификатори који су изгубили
актуелност употребе, као нпр.: кајк. кајкавски дијалекат, чак. чакавски
дијалекат, југозап. кр. југозападни крајеви, ист. кр. источни крајеви, или
су неки замењени новим: непр. неправилно (за облик) је замењено са некњ.
некњижевно, некњижевна реч и сл. Затим су квалификатором сткњ. стара
књижевност замењена три квалификатора: цсл. црквенословенски, рсл.
рускословенски и ссл. српскословенски. О неактуелним квалификаторима
и замени неких квалификатора новим указано је већ и у Упутству.
Основна начела за представљање нормативног и функционалностилског
статуса лексичких јединица у Речнику дата су у Упутству за обраду Речника,
штампаном као рукопис у Институту за српскохрватски језик 1972. године, с
циљем да се утврде параметри за издвајање и системско представљање свих
видова лексичке раслојености. У Упутству се истичу три типа ознака: ква-
лификативне, језичке и стилске ознаке. „Квалификативне ознаке” указују
„којој области одредница припада по својој семантици: „бот.” (ботаника),
„ист.” (историја), „мед.” (медицина)”; у садашњем смислу то су квали-
фикатори за речи специјалне, терминолошке употребе. У „ознаке језичке
вредности” некритеријално су наведени следећи квалификатори: покр.,
дијал., нар., необ., заст., арх., фам., вулг., варв. и сл., а у „ознаке стилске
вредности” квалификатори: ир. (иронично), еуф. (еуфемизам) (Упутства:
чл. 65 до 68). Код појединих квалификатора, чија су значења наведена у
Упутству (чл. 314 до 323), временом су коригована или измењена значења,
као што је квал. нар., који се данас употребљава за речи из фолклора или
за некњижевну лексику широког подручја народних говора. У Упутству
стоји неусаглашено и донекле сужено упутство употребе овог квалифи-
катора за „речи које нису покрајинске, али живе само у народу (искварене
књижевне речи, речи из фолклора, погрешно етимологисање и сл.)”: нпр.
апатека. Квалификатор некњ. данас покрива случајеве за које су се по
Упутству употребљавала два квалификатора: некњ. и непр., и то не само
за некњижевне облике речи, као што је наведено у Упутству, него и за
погрешно употребљена значења, за која се по Упутству употребљавао ква-
лификатор непр. Нарочито је карактеристично упутство дато за употребу
квалификатора арх. архаизам за речи које нису из црквеног језика, али по
свом гласовном склопу не одговарају данашњем језику и не могу се данас
употребити (нпр. бесконачје), док се данас овај квалификатор вреднује као

„Од скраћеница које су штампане у списку скраћеница употребљавати са великом
резервом (или уопште не употребљавати) скраћенице „енкл.” (енклитика), „неодом.” (не-
одомаћено, јер има већ и „необ.” – необично), „непрел.” и „прел” (непрелазно и прелазно,
пошто се то показује заменицама) „погр.” (погрешно, јер има и „непр.” – неправилно),
„подр.” (подругљиво, јер има „презр.” – презриво), „туђ.” (туђица)” (Упутство: чл. 324).
стилски и употребљава за речи из народних говора и старијих лексичких

слојева, које се из стилских разлога употребљавају у савременим изворима,
а које се у неутралној употреби маркирају квалификатором нар., сткњ. и
заст., као у примеру:
плаветли прид. непром. нар. арх. који је плаве, плавкасте боје, плави-
част. – И видех, у родном крају, / присојем на зелен-брегу, / … првен-
це ђурђевке / бела рука тражи. / И киту кад набере, / плаветли врвцом
је веже, / помирише је снена / и намени је мени (Наст. 5, 121).
Иако су наведени параметри уграђени у Упутство, у практичном раду
се не примењују доследно и не обухватају све случајеве варирања лексике
у језичкој употреби. У лексикографској пракси јављају се проблеми иден-
тификације статуса лексеме у нормативној, стилској, функционалностил-
ској и прагматичкој сфери, због недовољног броја издвојених принципа
или због њихове некритеријалне заснованости, па се бројни случајеви
решавају на основу језичке и стручне компетенције самих лексикографа,
што ће се илустровати примером погрешне употребе квалификатора песн.
песнички, уместо примереног поет. поетски:
плавомиље 2. песн. одсјај плаве боје који побуђује миље, задовољ-
ство. –
Препуштено је било мјесецу, да се свијетлом шуља међу … истом
процвале груди, па се прво обло њихово уздизање блијешти и титра
у сребру и плавомиљу мјесечине (Ђал. 17, 108),
или примерима из основне обраде, у којима квалификатори нису упо-
требљени, а своје недоумице обрађивач је у прва два примера на одгова-
рајући начин и маркирао:
поравнина ж квалиф. дефиниција.
поравнитељ м квалиф. дефиниција : пр.: поравнитељ свију ја-
дова
порадивша м вредан, радан човек. – Порадивши Бог ће дати (НПосл.
Вук, 255).
порађајница ж в. породиља (Поп. Ђ. 4). (у коментару се поставља
питање који квалификатор треба употребити).
У прва два примера требало је употребити квалификатор покр., а у
трећем је требало проверити да ли је наведена пословица везана само за од-
ређени покрајински говор, што би захтевало употребу истог квалификатора,
а ако није територијално ограничена, требало би употребити квалификатор
нар. Лексема порађајница има само једну речничку потврду, и за такве слу-
чајеве употребљава се квалификатор нераспр.
Разматрани типови квалификатора утврђени су према функционал-

ностилским, друштвено-историјским и комуникативним (прагматичким)
параметрима. Друштвено-историјске особености лексике одражавају њен
развој: територијално, временско и социјално раслојавање, док се са ко-
муникативног и стилског аспекта раслојеност лексике вреднује етичким и
естетским параметрима, што спада у домен стилистике, културе опхођења
и функционално-стилског варирања.
Најпре ћемо размотрити квалификаторе који одређују функционал-
ностилски статус лексема, чији је број у публикованим речницима велики,
али се сам списак не може лимитирати због сталног увођења нових метаје-
зичких јединица којима се евидентирају нове области људског сазнања.
Најпрепознатљивији квалификатори овог типа су они којима се озна-
чавају области употребе одређених лексема, а који се реализују у виду од-
ређених терминолошких система. Квалификатори овог типа представљају
најстабилнији део у смислу утврђених параметара за препознавање овог
лексичког слоја. Употреба термина везана је углавном за научни стил.
У Речнику они носе ознаку научне области у којој функционишу као
термини. Тако се јављају квалификатори типа: математика, биологија,
хемија, филозофија, лингвистика, астрономија, информатика и сл. Многе
лексеме овог типа реализују значења у више терминолошких области, као
што показује следећи пример:
парабола ж (грч. ...) 1. а. стил. песничка фигура слична поређењу; б.
књиж. књижевна врста која помоћу кратке, измишљене и алего-
ријске приче, поређењем износи моралну, религиозну и уопште поучну
мисао. в. уопште оно што у алегоријском и поредбеном смислу може
деловати као поука, савет, препорука.
2. цркв. а. врста проповеди којима су узор Христове поучне алего-
ријске приче.
3. мат. крива линија чије су тачке подједнако удаљене од једне сталне
тачке (жиже) и једне сталне праве (директрисе).
4. физ. полулучна, полукружна путања хоризонтално (из)баченог
предмета (метка, пројектила, лопте и сл.)
5. спорт. полулучно бацање лопте у ватерполу.
Речнички корпус показује два типа термина. Један тип обухвата
„чисте” термине који реализују само појмовну функцију и чије се значење
подудара са научним појмом, нпр.
парабубрежница ж анат. заст. в. надбубрег, надбубрежак.
папрењача ж 1. бот. а. врста јестивих гљива.
То су и термини типа: маринизам, меридијан, мермер, метеорит, ме-

трика, метафора, метонимија, минерал, многоугао, модалан, модалност,
мишомор, маларија, множеник и др. Други тип обухвата јединице које нису
чисти термини и које настају терминологизацијом опште лексике. Термино-
логизација се јавља кад полисемичне речи опште употребе реализују тер-
минолошко, специјално значење и ограничену употребу. У дескриптивном
речнику ова значења представљају се углавном после основног или после
неутралних значења, као што показује следећи пример:
папуча ж (тур. ...) (обично у мн.) 1. а. врста обуће израђене обично
од лаког и меког материјала ... б. фиг. (и са атрибутом: женина) лу-
кавство којим се служи жена да подреди, потчини мушкарца (обично
свога мужа).
3. техн. а. продужени део платформе, степеник на улазу возила (ва-
гона, трамваја, кочије, камиона и др.) на који се стаје при улажењу
или излажењу. б. врста ручне кочнице која се користи у железници за
заустављање и успоравање вагона; нарочито подешен део на ручној
кочници каквог возила. в. врста кочнице на запрежним колима ... д.
део конструкције од дрвених дасака ђ. покр. дрвена палица као део
уређаја у млину,... е. део на плугу у виду плочастог стопала,
4. спорт. (обично у мн.) гвоздени део у виду папуче постављен на
једном од два стуба, у који се углављује препона приликом подеша-
вања висине.
5. риб. покр. а. дрвени штап на бочној страни алова ...
6. брод. а. један од речних сплавова малих димензија повезан са више
таквих у један већи сплав (Енц. Пом. 6). б. покр. дрвена направа
помоћу које се лакше диже сидро.
7. заст. покр. врста друштвене игре.
8. покр. а. бот. в. булка (4) б. в. рогач в. агр. деформисани зелени плод
шљиве, настао услед обољења изазваног биљним паразитом
9. покр. име кози.
Такве су и лексеме типа: мекоћа, максимум, маса, мера, минијатура,
множина, модулација, модел, мембрана, марамица, млаз, међица, мамуза,
множити (се), мењати (се) и др.
У оквиру овог лексичког слоја евидентна је и појава детерминологи-
зације, реализације општих значења у раздвајању полисемне структуре
терминолошких лексема, што ће се показати на примерима два различита
случаја:
парабола 1. а. стил. песничка фигура слична поређењу; б. књиж.

књижевна врста која помоћу кратке, измишљене и алегоријске приче,
поређењем износи моралну, религиозну и уопште поучну мисао. в.
уопште оно што у алегоријском и поредбеном смислу може деловати
као поука, савет, препорука.
парадигма ж ... 1. оно што се узима као образац, узор, пример.
2. фил. а. у платонској филозофији, свет идеја као оличење стварног
света у којем живимо ...
3. лингв. а. грам. образац промене, деклинације или коњугације...
б. скуп лексема које стоје у одређеном семантичком односу (нпр.
антонимском, хипонимском и др.).
У првом случају детерминологизација лексеме парабола представље-
на је на прописан начин: опште значење парабола1в наведено је после
терминолошких значења из којих је изведено. Други пример показује слу-
чај преласка термина у општу лексику (парадигма1), па се у складу с тим
рангирају и значења ове лексеме, која је изворно припадала терминолошкој
лексици, што је назначено одговарајућим квалификаторима за парадигма2
и парадигма3. Општа значења у процесу детерминологизације развијају се
обично преко метафоричних значења и експресивне употребе термина, што
се у Речнику САНУ показује на одговарајући начин:
пакао ... 1. а. (често уз атрибут „огњени”) рлг. по хришћанском ве-
ровању место у подземном свету, где у загробном животу душе
грешника вечно испаштају овоземаљске грехе; царство мртвих, ад
или царство демона, ђавола; супр. рај.
2. фиг. а. (нечега) стравичне последице нечега, страхота, ужас, пр.
пакао рата; б. (обично са атрибутом) мучне, неподношљиве околности,
велико страдање, зло изазвано нечим, пр. комунистички пакао; в.
(често уз заменицу „овај”, „тај” и сл.) место страдања, мучења, по-
гибије, жестоких сукоба, свађе и сл.; опасно, страшно, непријатно
место, пр. спасити се из овог пакла.
Појаву детерминологизације и начин њеног представљања показују и
примери лексема из Речника САНУ: малокрван, месечар, манија, машина,
модернизам, моделовати, минус, мелодрама, мелодија, метаморфоза.
Посебан случај детерминологизације показују зоолошки термини који
реализују полисемију преко метафоричних и експресивних значења.
Употреба зоонима за именовање лица карактеристична је за експресивни
говорни чин било за исказивање позитивне било негативне оцене: као
речи одмила: голубе, голубице, маче, пиле и сл.; затим као имена којим
се некоме ласка или нешто одобрава, повлађује, или пак као речи којима
се исказује презир, ругање и исмејавање: змија, медвед, магарац, коза и

др. На другачији начин опште, нетерминолошко значење реализују нпр.
термини из области хемије, ботанике и агрикултуре. Они полисемичност
остварују углавном преко метонимије и то тако што означавају и производе
настале од њих: јабуковача, лозовача и др.; затим оно што изгледом или
било којим својством подсећа на њих, мада се и код ових термина јавља и
метафоричан пренос номинације, што показује већ навођени пример:
плавомиље... с покр. 1. бот. в. споменак.
2. песн. одсјај плаве боје који побуђује миље, задовољство. – Пре-
пуштено је било мјесецу, да се свијетлом шуља међу … истом про-
цвале груди, па се прво обло њихово уздизање блијешти и титра у
сребру и плавомиљу мјесечине (Ђал. 17, 108).
Поред „терминолошких” квалификатора у списак функционал-
ностилских убрајају се и квалификатори којима се маркира специјална
употреба лексема везана за човекову професионалну, радну, духовну,
политичку и др. оријентацију. Они означавају области у којима се лексеме
употребљавају: банкарство, економија, индустрија, поморство, техника,
спорт, финансије, шумарство, школство, вајарство, сликарство, књи-
жевност, позориште, нумизматика, занатство, пчеларство, рибарство,
православље, католичанство, религија, црква, митологија и др., што се
потврђује примерима из рукописа Речника САНУ:
пакна ж (према нем. ...) техн. део система за кочење у аутомобилима,
на машинама и сл., кочна папуча.
папрењак ... м 1. кув. а. бесквасни колач тврдо умешен с медом и
бибером; б. покр. в. гурабија (1) в. етн. покр. врста ситних колача
који се служе у време Бајрама.
плавогардист(а) м пол. ист. припадник Плаве гарде.
параклис ... правосл. 1. молитва Богородици за здравље која се служи
у посебним приликама и обредима.
2. мања црква, капела призидана уз главну цркву ...
пакленик м ...1. рлг. и празн. покр. а. ђаво, враг ... б. грешник, онај
који испашта у паклу.
Другачији тип представљају квалификатори засновани на дру-
штвено-историјским и језичким параметрима, који су много нестабилнији
како по некритеријално изабраним параметрима тако и по условљености
динамиком језичког развоја, па њихова употреба у лексикографској прак-
си показује највише недоследности. То су квалификатори типа: народни,
разговорно, нераспрострањено, необично, некњижевно, варваризам, калк,
кованица, неологизам, дијалекатски, покрајински, застарело, архаично,

историјски, а на основу социјалних параметара и квалификатори: жар-
гонски, шатровачки, ђачки, спортски, војнички и сл. Ови квалификатори
експлицирају видове ограничености употребе: по учесталости (необично,
нераспрострањено, индивидуално); по пореклу (варваризам, калк, кова-
ница); по социјалној раслојености (ђачки, шатровачки, фамилијарно); по
норми (народно, некњижевно); по просторној заступљености (покрајин-
ски, дијалекатски); по временској обележености (застарело, архаично,
историјски, неологизам). Промене се на синхроном плану одређују према
лексичком фонду актуалног језичког стандарда, што квалификаторима даје
релативну нормативну или стилску вредност. Зато је лексичко нормирање
у употреби наведених типова квалификатора подложно променама и
субјективној оцени лексикографа.
По комуникативно-прагматичком принципу успостављају се ква-
лификатори типа: шаљиво, иронично, погрдно, презриво, подругљиво,
пејоративно, хипокористично, еуфемистично и сл. Употреба овако
маркираних јединица у контексту упућује на оне функционалне стилове
за које је карактеристична експресивност. То су књижевно-уметнички и
разговорни стил.
Нестабилност у списку квалификатора је условљена већим бројем
фактора. Овде ћемо истаћи оне најважније: спољашња и унутрашња ди-
намика језичког развоја и проширивање лексикографског описа на нове
лингвистичке области и феномене (прагматику, функционалну стилистику,
когнитивне феномене, међузависност лексичких и граматичких феномена
и сл.). Тако су наведени и други фактори утицали на обогаћивање лексико-
графског метајезика, који захваљујући формализацији различитих типова
веома сложених информација постаје ефикаснији како у представљању
релевантних карактеристика сваке појединачне лексеме – њеног портрета,
тако и у представљању системских карактеристика лексичких парадигми,
класа – њихових типова, приближавајући српску лексикографију идеалу
интегралног описа, који се све више истиче као захтев савремене лекси-
кографије и лингвистике.
У основи овако богате функционалностилске раслојености лексичких
јединица у одговарајућем контексту могу се идентификовати и функци-
онални стилови, функционални комплекси, међустилови, подстилови и
жанрови. Тако квалификатори: рлг., цркв., правосл., кат., теол. (теологија,
теолошки) упућују на религијски, сакрални функционални комплекс, вој.
(војнички назив) на војни функционални комплекс, нов. (новинарство,
новинарски) на публицистички стил, адм., правн., пол. (политика, полити-
чки), дипл. (дипломатски) на различите жанрове административног стила,
књ. (књига; књишка реч) на високи стил функционалних подстилова и
жанрова (научног стила, есејистичког жанра књижевно-уметничког стила,

различити жанрови званичног, академског разговорног стила и др.), разг.
на снижени стил различитих жанрова свакодневне, незваничне комуни-
кације, песн. на песнички жанр белетристичког стила и сл.
На комуникативном плану у сфери јавне употребе језика, поред
нормативних критеријума и критеријума језичке културе и културе
опхођења, у одређивању статуса лексике у најновије време уводи се и
критеријум политичке коректности, примењен у маркирању лексике у
речнику невеликог обима Речник инвалидности – ка једнакости у јав
ном говору (Ружичић 2003). У њему је дат статус одредница употребом
квалификатора, симбола или комбинацијом симбола и квалификатора,
али нормативна ограничења у сфери јавне употребе остају на нивоу пре
порука, типа: неприхватљиво / препоручљиво у формалним ситуацијама,
неприхватљиво / увредљиво, начелно реферисање, реферисање о конкрет
ном и сл. Изразито нормативни карактер и у овом типу речника имају
квалификатори: застарело, покрајински, нетачан назив, неодговарајући
назив и сл. Ситуација јавне употребе језика и кодекс коректног језичког
опхођења, како се из нормативних захтева овог речника види, дозвоља
ва директно, референтно именовање инвалидности, али не и директно
именовање носилаца инвалидности, без обзира да ли се инвалидност
именује речју страног или домаћег порекла. Тако је нпр. коректно: афа
зија, аграфија, ампутација, дистрофија, епилепсија и сл., али се називи
за особе са именованим инвалидитетом квалификују са „разговорно”:
афазичар, аграфичар, аутистичар, дистрофичар, дистрофичарка,
епилептичар, епилептичарка. За те називе се препоручује описна фор
мулација: „мушка / женска особа која има афазију (аграфију, епилепсију
и др.)”. Називи домаћег порекла углавном се не препоручују ни када
означавају инвалидност ни њеног носиоца, јер у језику имају статус
експресива са погрдним значењем, типа: бангав, зрикав, кљакав, богаљ,
богаљуша, блесав, блесавост, будала, будалетина и др. Неприхватљиви
су и општи називи инвалид, инвалиткиња, за које се препоручује назив
особа са инвалидитетом, док се већ уобичајени назив у јавној употре
би особа са посебним (нарочитим) потребама, настао према енглеском
језику, вреднује као неодговарајући.
Овако нормираним лексичким корпусом дограђује се прагматичка
норма за речи из специфичних појмовних и социјалних домена у циљу
остваривања коректне комуникације. Издвајање, препоручивање адекват
них, недискриминишућих, афирмативних термина пружа могућност уста
новљења норме у сфери јавне употребе језика.
Лексичко нормирање, како је показано на примеру једног термино
лошког речника, осим језичке сфере залази и у сферу културе опхођења,
при чему је евидентно да свака а посебно јавна употреба језика захтева

уважавање прагматичке норме.
Квалификатори као показатељи раслојености лексике

Употребом квалификатора (нормативних и функционалностилских)
у Речнику САНУ, као и у Матичиним дескриптивним речницима, осим
лексичког нормирања, указује се и на раслојеност лексике у лексичком си-
стему. На основу маркираности појединих типова лексике према њиховим
граматичким, стилским, нормативним и прагматичким карактеристикама,
показује се да највећи број јединица у речнику има статус стандардне лек-
сике општег типа (неспецијалне употребе) и као такве ове јединице нису
обележене (маркиране) никаквим квалификаторима (маркерима). Статус
осталих јединица у лексичком систему одређује се на основу различитих
критеријума (параметара): према важећој стандардно-језичкој норми,
према функционалностилској норми и према говорној (интеракцијској)
норми. Последња два типа укључују естетске и етичке параметре, па
се поједине јединице по свом статусу препоручују / не препоручују као
средства са одређеним пожељним, примереним или непожељним, непри-
мереним стилским ефектима.
Тако се у лексикону издвајају две велике скупине: књижевна (стандар-
дна) и народна, некњижевна лексика, а на временској равни обе скупине
раслојавају се на савремену и застарелу лексику, а лексика књижевног језика
још и на: историзме, архаизме и неологизме. Народна, некњижевна лексика
раслојава се на територијалној равни на покрајинизме и дијалектизме. У
покрајинизме се сврставају речи које се употребљавају у народним говорима
појединих крајева, док се у дијалектизме сврставају речи које обликом или
гласовним склопом одступају од стандардног књижевног језика у складу
са дијалекатским карактеристикама одређених територијалних ареала. У
застарелу лексику сврставају се лексеме које се не употребљавају активно
у савременом језику и које имају адекватну замену у новој, актуелној речи.
Овом лексичком слоју слични су историзми, лексика којом се именују пој-
мови и реалије из прошлости, из појединих историјских раздобља, и која
се употребљава у различитим функционалним стиловима књижевног, стан-
дардног језика. У архаизме се сврставају застареле речи које се из стилских
разлога активирају у савременом језику, најчешће у белетристичком стилу
или у неким жанровима публицистичког стила. У неологизме се сврставају
нове речи домаћег или страног порекла, које привремено задржавају овај
статус, јер се временом прегруписавају у друге лексичке слојеве: у савремену
или застарелу лексику стандардног језика, а у неким случајевима нестају из
активног вокабулара због веома ограниченог времена употребе.
Највећи број лексичких јединица у дескриптивном речнику припада

општем лексичком слоју. Оне нису маркиране и имају статус стандардне
лексике општег типа. Ту спадају семантичке базичне речи које означавају
делове тела: глава, нога, врат и др.; називи за боје: плав, зелен; називи за
родбинске односе: мајка, отац, брат и др.; речи које означавају осећања,
стања, расположења и сл.; процесе и др: волети, мрзети, љубав; здравље,
оздравити, болест, боловати; веселити се, весеље; мислити, воља, нада,
надати се, као и речи везане за културу. То су културеме у чијем се лекси-
кографском опису, осим дефиниција, дају описи ситуација и објашњења о
лингвистичким и ванлингвистичким правилима употребе. Тако се у срп-
ском језику разликују речи традиционалне културе типа: слава, домаћин,
свадба, гост, бадњак, ћилим, јунак, комшија, башта, венац, коло, пешкир,
јабука, господин, госпођа, госпођица и др. и речи везане за културу једног
временског периода: самоуправљање, народност, братство, јединство,
друг, другарица и др. Припадност општем лексикону показују углавном
основна или примарна значења полисемних речи, док су друга деривирана
значења и овог типа лексике у великом броју случајева маркирана, као што
ће показати примери деривираних значења придева плав:
плав 4. фиг. а. песн. који је пун животне радости, ведар, весео; који
изазива таква осећања (о мислима, песми, причи и сл.). – Падају
плаве уре у тихо језеро шумско (Кркл. 1, 27). б. еуф. голицав, ласци-
ван. – Госпођица Ана де Доце, већ седа, / Чувена са строгих врлина
и тона, / Окружена јатом дама, приповеда / Једну плаву причу из
Декамерона (Дуч. Ј. 3, 63).
5. (у им. служби, само одр.) м б. ист. назив за припадника германских
народа у време цара Јустинијана.
6. (у им.служби, само неодр.) а. ж разг. папирна новчаница плаве боје
... – Ево ти плава уиме капаре (Шов. 1, 29). Сећам се времена када је
једна „црвена” вредела колико пет „плавих” (Ред.). б. с индив. оно
што се доживљава као биће, сила и сл. плаве боје. – Плаво мрви,
дроби, меље. Плаво слеђује и дави. Убија (Јос.–Виш. М. 1, 33).
Најстабилнији део у смислу неутралности употребе у општем делу
лексикона показују граматичке, функционалне речи: везници, предлози,
речце, заменице и бројеви. Остали делови лексикона су нестабилни и
подложни функционалном, нормативном и стилском раслојавању.
Међутим, показало се да се прецењује улога промена и лексичког дина
мизма у овом домену, и то углавном на основу паушалних оцена о великом
утицају нове лексике из различитих области, а нарочито англицизама, на
укупан лексички систем и на његов централни део. Статистички подаци
који су наведени у раду Д. Шипке показују да је, упркос повећаној функ

ционалној раслојености лексике у новије време, проценат нераслојеног
лексичког фонда увек већи (51%) од оног раслојеног (49, 24%), чак и на
неуравнотеженом речничком корпусу у коме је посебно фаворизована
информатичка област и рачунарска терминологија. Раслојеност на терито
ријално-етничком плану, упркос актуелним дезинтеграцијским процесима
у новоформираним језицима (српском, хрватском и бошњачком), по овом
аутору, јавља се у много мањем проценту, свега (6,92%) у односу на нера
слојену лексику (93,08%) (в. Шипка 2004: 103–106).
Закључак
Речник САНУ и други речници дескриптивног типа исцрпним инфор-
мацијама о нормативном, функционалностилском и естетско-етичком ста-
тусу лексичких јединица могу да се користе и као приручници за усвајање
књижевног / стандардног језика, културе изражавања и опхођења, као и
за изграђивање сопственог стила. Правилним ишчитавањем граматичких
маркера и квалификатора, као препорука и правила за употребу лексич-
ких јединица у говору и писању, могу се избећи грешке и неспоразуми
у говорној комуникацији, а у писању се може остварити високи ниво
оригиналности стила у креирању садржаја у приватној, професионалној и
уметничкој сфери. Правила употребе лексичких јединица, дата употребом
квалификатора у дескриптивним речницима, пружају могућност корисни-
цима да активно суделују у обогаћивању тог лексичког потенцијала срп-
ског језика. Тако, лексичко нормирање као динамичан процес, остварено
у тезаурусном Речнику САНУ, омогућава непрекидно богаћење језика
и његовог лексичког фонда, у коме суделују и појединачне уметничке и
друге креације носилаца српског језика, које се маркирају квалификато-
рима: неологизам, индивидуално, нераспрострањено, необично, песнички,
поетски, фигуративно и сл.
Гортан-Премк 1997: Даринка Гортан-Премк, Полисемија и организа-

ција лексичког система у српском језику, Институт за српски језик
САНУ, Библиотека Јужнословенског филолога, Нова серија, књ. 14,
Београд.

Ограниченост и сложеност динамизма прилива нових речи у српском (хрватском
и бошњачком) језику и његова функционална и регионално-етничка раслојеност стати
стички и табеларно је представљена у раду Шипка 2004: 103–106.
Гортан-Премк 1996: Даринка Гортан-Премк, О лексикографској дефи-

ницији и систему лексикографских дефиниција у једнојезичном реч-
нику, Одделение за лингвистика и литературна наука, XXI/ 2, Скопје
(посебан отисак).
Грицкат 1983: Ирена Грицкат, Наш стандардни језик као пратилац оп-
штих облика културе, Зборник за филологију и лингвистику XXVI/2,
Нови Сад, 81–99.
Згуста 1991: Ладислав Згуста, Приручник лексикографије, Свјетлост, Завод
за уџбенике и наставна средства, Сарајево.
Клајн 1998: Иван Клајн, О критеријумима за семантичко нормирање речи,
Наш језик ХХХΙΙ/3–4, Београд, 134–147.
Радовановић 1986: Milorad Radovanović, Sociolingvistika, Novi Sad.
Ристић 2004: Стана Ристић, Експресивна лексика у српском језику (тео-
ријске основе и нормативно-културолошки аспекти), Монографије
1, Институт за српски језик САНУ, Београд.
норма, Монографије 3, Институт за српски језик САНУ, Београд.
Ружичић 2003: Милица Ружичић, Речник инвалидности – ка једнакости
у јавном говору, Нови Сад.
Пешикан 1960: Митар Пешикан, Лексичко благо нашег језика и норма-
тивни однос према њему, Наш језик XVIII/1–2, Београд, 80–92.
Стевановић 1984: Михаило Стевановић, Од потреба до могућности
нормирања речника савременог књижевног језика, Лексикографија
и лексикологија, Нови Сад – Београд, 175–180.
Тошовић 2004: Бранко Тошовић, Функционално раслојавање у систему
опште диференцијације језика, Научни састанак слависта у Вукове
дане 32/1, Београд, 25–37.
Упутство 1972: Упутство за обраду Речника САНУ, приручник за интерну
употребу, Институт за српски језик, Београд.
Шипка 2004: Данко Шипка, Лексичка динамика деведесетих: бројке и
слова, Јужнословенски филолог LX, Београд, 99–111.
Речници
Речник САНУ: Речник српскохрватског књижевног и народног језика,

I–XVIII, САНУ, Београд, 1959–2010.
Речник МС: Речник српскохрватскога књижевног језика I–VI, Матица
српска, Нови Сад, 1967–1976.
Речник СЈ: Речник српскога језика, Матица српска, Нови Сад, 2007.
ДEФИНИСАЊЕ У СРПСКОЈ
1. Лексикографска је дефиниција идентификација семантичког

садржаја реализоване лексеме. Објаснићемо реч по реч: лексикографска
дефиниција је оно што се налази на десној страни речника (на левој је
лексема чији садржај одређујемо); у њој се описује и тим описом утврђује
значење појма на који се односи употребљена, у језику реализована лек-
сема; реализована значи употребљена у комуникативном акту, у говору
или у писму.
Систем лексикографских дефиниција је поредак идентификација свих
семантичких садржаја једне полисемантичке лексеме.
Илуструјмо све ово. Прво наведено значење у Речнику САНУ, као и
у свим другим речницима, лексеме глава је горњи део човечијег, односно
предњи део људског тела у коме се налази мозак и главна чула. Овом дефи-
ницијом идентификовано је значење, односно семантички садржај лексеме
глава, нпр. у реченици „она с одобравањем клима главом”. А семантички
се садржај састоји од архисеме и сема нижега ранга; то су најмањи несамо-
стални семантички елементи који у одређеној комбинацији дају одређени
семантички садржај, одређену семему. Архисемом је изражена појмовна
вредност. Она носи апстрактну информацију о припадности лексеме ка-
квој широј лексичко-семантичкој групи, тј. групи у којој све лексеме имају
исту појмовну вредност, исту идеографску вредност, исту архисему; у на-
шем случају, код лексеме глава то је део људског или животињског тела.
Истој овој лексичко-семантичкој групи припадају и лексеме: нога, рука,
леђа и др., којима се именују делови људског и животињског тела. Семе
нижега ранга релевантни су елементи реализације; оне носе апстрактне
информације о индивидуалним карактеристикама лексема, о оним карак-
*
daragp@yahoo.com
132 Даринка С. Гортан-Премк
теристикама на основу којих се једна лексема разликује од друге у истој

лексичко-семантичкој групи; нпр., семе нижега ранга у основном значењу
лексеме глава су најважнији, у коме су мозак и главна чула, а ми бисмо
додали и округласт; семе нижега ранга у основном значењу лексеме нога
су: доњи, који служи за ходање, који служи као ослонац. Саставни део
семантичког садржаја су и категоријално-граматичке информације, тзв.
грамеме; њима се пружа информација о врсти речи, о роду и броју код речи
које имају род и број и о другим граматичким карактеристикама. Дакле,
у лексеми глава садржана је поред информације о семантичком садржају
горњи део човечијег, односно предњи део људског тела у коме се налази
мозак и главна чула и граматичка информација да је то именица женскога
рода на -а, у једнини, у номинативу.
2. И ова дефиниција представља основни тип лексикографске дефи-
ниције, онај којим се идентификује основни, номинациони семантички
садржај примарне, основне лексеме. Ова се дефиниција састоји од интер-
претације појмовне вредности, архисеме и сема нижега ранга. Иденти-
фикација архисеме линеарно се налази у првоме делу дефиниције. Даље
следе идентификације сема нижега ранга. Лексикографске дефиниције
овога типа по правилу не садрже на крају синонимску групу речи зато
што, опет по правилу, просте, основне речи у основним значењима не-
мају идентичне синониме, а не могу их ни имати јер је синонимија, како
верујемо, секундарни лексички механизам настао у процесу полисемије.
Синониме немају ни глава, нос, уво, нога, рука или језик. Ову сам чиње-
ницу са великим чуђењем приметила још прве године рада у Институту
за српски језик САНУ, далеке 1961. године. Обрађивала сам лексему
корито, лако је дефинисала, али синоним јој никако нисам могла наћи.
Неприметно сам завирила у обраду лексеме глава, и видела да ни тамо
у дефиницији основног значења, као што смо и видели, нема синонима.
Много касније, неколико деценија касније, разумела сам зашто је то тако
(исп. Гортан-Премк 1997: 140–145).
А сад да кажемо и шта је то основно значење основних, простих
лексема. Основно је значење оно код кога имамо директан номинациони
однос између лексичке јединице и онога што је њоме означено. Нпр., из-
међу номинационе јединице глава, односно између морфемског састава
глав+а, или, даље, између фонемског састава г+л+а+в+а и појма горњи
део човечијег, односно предњи део људског тела у коме се налази мозак
и главна чула нема посредника, нема онога што би нам указало на то
зашто баш ова јединица означава баш ово. Дакле, нема семантичке или
које друге мотивације између знака и означеног. И још нешто. Основна
значења основних лексема реализују се у слободној семантичкој позицији,
слободној и што се лексичког слагања тиче и што се тиче функције у којој
Дефинисање у српској лексикографији 133
се посматрана лексема јавља. А то значи да се, нпр., лексема глава може

јавити у лексичком партнерству са свим лексемама чији су семантички
садржаји компатибилни, спојиви са њеним семантичким садржајем (лепа
глава, округласта глава, глава лепе девојчице, али не и, нпр., вијугава гла-
ва). То такође значи да се лексема глава може јавити у реченици у свим
функцијама које именица може имати (глава је најважнији део тела, видим
његову главу, миче главом, стоји јој над главом итд.).
3. Лексеме које у основним реализацијама именују делове људскога
тела, људске особине и радње могу именовати и делове животињског тела,
њихове особине и радње (уши човека : уши мачора, леп човек : леп мачор,
спава човек : спава мачор); ову смо појаву назвали симилисемијом или
неком врстом широкозначности. Нпр., дефиниција основне семантичке
реализације лексеме глава у Речнику САНУ, као што смо видели, гласи:
горњи део човечијег, односно предњи део животињског тела у коме се
налази мозак и главна чула. У овој су дефиницији (а исто је и у речницима
других језика) идентификована два референта, односно два појма – глава
човека и глава животиње. Ова два референта нису истога лексичког ранга;
један припада оним лексемама чији су семантички садржаји способнији
за индуковање семантичких процеса, други пак припада лексемама мање
способним за оваква индуковања. Код лексеме глава један референт при-
пада антропоморфизмима, а други зооморфизмима, те није, с обзиром
на изразиту антропоцентричност и антропометричност семантичких
ширења, тешко закључити који од ових референата има виши лексички
статус. Тако су сва значења (а има их преко 30 у РСАНУ) лексеме глава
индукована елементима семантичког садржаја глава човека, изузев зна-
чења грло, брав; јединка роја, јата, које је индуковано синегдохом према
значењу глава животиње.
Дакле, симилисемичне семантичке садржаје треба давати у једној
дефиницији; уз идентификацију архисеме идентификовати и дворефе-
рентност, као што је у нашем случају и учињено; семе нижега ранга дати
према референту вишега ранга.

Раније сам ову појаву називала платисемијом (исп. Гортан-Премк 1997: 59–67),
заправо појам платисемије (који је увела и дефинисала И. Грицкат) проширила сам и на
ове случајеве. Касније сам за ове случајеве узела термин симилисемија.

Симилисемичне дефиниције дају се код именичких лексема којима се именују
делови људскога и животињскога тела. Симилисемичне дефиниције не дају се код при-
девских или глаголских лексема којима се именују људске и животињске особине и
радње. Нпр., глагол дремати у основноме значењу дефинисан је као бити сањив, пос-
пан, имати наступ сна; спавати лаким сном, без навођења да се ради и о човеку и о
животињи. И у примерима којима се потврђује ова дефиниција ради се само о човеку.
Ово је свакако омашка, али уобичајена омашка. Кажемо уобичајена зато што се и код
других људских и животињских радњи по правилу наводе примери у којима је субјекат
4. Секундарни типови лексикографских дефиниција везани су за се-

кундарне лексичке јединице, тј. за секундарна значења примарних лексема
и за деривате (значење композита друкчијег је типа). Нас овом приликом
интересују само примарне лексеме. Секундарна значења примарних лек-
сема (а и оних других, као и основна значења секундарних, изведених
лексема) индукована су основним семантичким садржајем, несамосталним
елементима у структури основног семантичког садржаја, што је чешће
или таквим елементима из семантичког садржаја надређеног секундарног
значења за какво друго, такође, секундарно значење, што је ређе. Нпр.,
секундарно значење лексеме глава дато под 2. б. у РСАНУ дефинисано као
умна, даровита особа индуковано је метонимијски значењем датим под
2. а. памет, интелигенција; мисли, свест, сећање; схватање, дух. Фокус
индукције могу бити и архисема и семе нижега ранга.
5. Архисема је фокус, извориште метонимијских трансформација.
А како је архисема заједничка за све лексеме једне лексичко-семантичке
групе, то је метонимијска трансформација процес који, по правилу, захвата
све лексеме једне лексичко-семантичке групе и, опет по правилу, захвата
их на исти начин. Теоријско је објашњење метонимијске дисперзије у
мутацији, трансформацији архисеме полазног семантичког садржаја која
се састоји у измени ранга њеног основног и пратећег елемента. Нпр.,
основни је семантички садржај лексеме град – велико, добро изграђено
људско насеље, обично административни, трговачки и културни центар
веће области. Архисема овога садржаја је – насељени пункт или грађевине
намењене људима. Елементи њени су грађевине и људи. Семе нижега ранга,
семантичке компоненте су велики, добро изграђен, центар и др. Развитак
новога семантичког садржаја полази од трансформације архисеме грађе-
вине намењене људима у нову архисему људи из тих грађевина. У новоме
садржају семе нижега ранга нису битне или постоје као потенцијалне.
На исти начин метонимијско значење развијају и лексеме варош, село,
кварт, вагон, камион, па и шоља, кашика и др. Све оне развијају значење
оно што се у датом појму налази. У случају лексеме глава сличнога типа
мутацију архисеме имамо у значењу памет, интелигенција; мисли, свест,
сећање; схватање, дух. Смер ове мутације је глава → оно што је у глави.
Истога смера је и мутација код лексеме шака – део људскога тела → оно
што стане у тај део (појео је шаку јагода). Лексема глава метонимијски
развија још једно значење површина коју заузима глава као део људскога
тела (нпр., за главу је виши од њега). Оваква мерна значења метонимијски
човек. Дакле, лексема животиња изостаје и у дефиницији и у примерима, што, како

разумемо, потврђује антропоцентрично и антропометрично поимање језика и наших и
страних лексикографа.
развијају многе лексеме са архисемом део људскога тела (нпр., три педља
дужине, два прста ширине, за длаку већи и др.).
Секундарна значења добијена метонимијским трансформацијама дају
се одмах иза основног значења (или за њих основног значења) и иден-
тификују се дефиницијама у потпуности ослоњеним на основне, само са
интерпретацијом измењене архисеме.
Регистровање метонимијских значења, ако смемо тако да кажемо,
бољка је свих речника. Велики дескриптивни речници бележе их, али
нередовно и на различите начине; средњи и мали бележе их ретко, рекло
би се онда кад их се лексикограф сети. А тако, ипак, не би требало да
буде. Регуларна метонимија мора се регистровати и у малим једнотомним
речницима. На њу морамо мислити јер је она веома важан механизам
семантичког варирања.
И још нешто. Метонимијски добијена значења никада нису фигура-
тивна. Није фигуративно значење сви становници вароши лексеме варош,
како је то маркирано у РСАНУ.
6. Архисема је фокус и трансформација индукованих синегдохом. То
синегдоху чини блиском метонимији, толико блиском да се неретко (и у
семантици, и у поетици) она тумачи као подврста метонимије. Ми тако
не мислимо. Код метонимијских трансформација имамо само мутацију
архисеме и десемантизацију сема. Код трансформација индукованих
синегдохом постоји мутација и измена архисеме (било губљењем пар-
титивне семантике, било каквим другим семантичким проширењем или
сужењем) и развитак нових диференцијалних, идентификационих сема.
И још нешто: метонимија је регуларна, она захвата све чланове једне лек-
сичко-семантичке групе, док је синегдоха, да тако кажемо, индивидуална,
нерегуларна, она захвата појединачне лексеме.
Основни је и класични тип синегдохе (а типова има више) глава →
особа, појединац. Значења добијена механизмом синегдохе региструју
се посебном дефиницијом, али одмах иза значења која су их индуковала
или одмах иза метонимијских значења добијених индукцијом из истога
значења. У случајевима који су слични лексеми глава прво се региструје
проста синегдоха глава → особа, појединац, а затим она добијена у са-
дејству са неком од сема нижега ранга, она, како бисмо је радо назвали,

У РСАНУ регуларно мерно значење лексеме глава какво имамо у примеру за главу
виши од њега није регистровано. Регистровано је само једно покрајинско нерегуларно
мерно значење мера за земљиште величине јутра; исп. вртаљ (2), које је потврђено
примером: Некад су „враљ” звали „глава”, јер су тад земљу делили по мушким главама;
данас глава вреди као јутро (Шкар. 2, 6 = Шкарић, Милош Ђ, Живот и обичаји планинаца
под Фрушком гором, СЕЗб 54, Бгд 1939). Из примера је јасна и метонимијска мотивација
ове семантичке реализације.
метафоризирана синегдоха глава → глава породице; ова је синегдоха ме-

тафоризирана семом важан, главни из основног значења. Ова се значења,
по правилу, дефинишу синонимским низом, јер се управо синегдохом,
употребом имена дела какве целине за саму целину именује оно што је
већ именовано у језику.
Синонимским низом дефинишу се, по правилу, и значења индукова-
на другим типовима синегдохе. Синегдоху имамо и у случају код кога је
у основи пренос номинације са ширега појма на ужи, са хиперонима на
хипоним. Нпр., лексема кола са основним значењем возило на точковима
(најчешће на четири точка) које служи за превоз људи и ствари развија
четири значења која су са овим основним у односу хипероним → хипо-
ним: а. запрежно возило. б. аутомобил или слично возило са мотором или
електричном вучом. в. део железничке и сл. композиције, вагон. г. заст.
железница, воз.
Могућност преноса имена са хиперонима на хипоним и са хипонима
на хипероним широко је искоришћена у ботаничкој и зоолошкој термино-
логији (не само у нашем језику већ у европским језицима уопште). Нпр.,
мачка је а. домаћа животиња са већим бројем врста, сисар Felis domestica
из пор. Felicidae витког, веома покретљивог тела, мале, округле главе,
оштрих канџи, изоштреног чула слуха и мириса, са длаком која може бити
различите боје и б. у мн.: породица звери Felicidae, у коју спадају домаћа
и дивља мачка, лав, леопард, рис и др.(у јд.: звер из такве породице). Или,
кокош је а. (обично у мн.) општи назив за птице из пор. Gallidae; назив
за род Gallus из те породице. б. (обчно у мн.) назив за птице из реда
Galliformes, у који спада и пор. Gallidae. в. домаћа припитомљена врста
Gallus domesticus из пор. Gallidae, која се гаји ради меса и јаја; женка те
врсте. При распоређивању дефиниција код ових двеју лексема примење-
ни су различити критерији: код лексеме мачка прво је идентификован
лексички, да кажемо, природни појам, а затим договорени, на неки начин
вештачки, терминолошки појам; код лексеме кокош поступљено је о-
брнуто – прво је дефинисан терминолошки, а затим лексички појам. Прво
је решење свакако исправније. У њему се полази од природне јединице
лексичког система и иде се ка договореној, терминолошкој.
Да кажемо и ово. Ситуационих синегдоха има више од оних лекси-
чких. Није свака синегдоха јединица лексичког система; нпр., у реченици
храни петора уста постоји синегдоха, али ипак уста у лексичком систему
не развијају значење особа, лице или дете.

Да дамо и једно опште правило: терминолошке реализације код полисемантичних
лексема никада не давати као прва, основна значења. Нпр., боље би било да код лексеме
круг није као прво значење дато оно математичко, терминолошко.
6. Метафора је пренос номинације с једнога појма, референта на дру-

ги, односно с једнога семантичког садржаја на други мотивисан аналошким
повезивањем семантичких компонената, сема нижега ранга, уз обавезно
замењивање појмовне вредности, архисеме полазног семантичког садржаја
појмовном вредношћу, архисемом циљнога семантичког садржаја. Нпр.,
декомпонујмо семантички садржај лексеме глава у реализацији глава
клина и упоредимо га са основним: његова је архисема део предмета, а
семе су крајњи, округласт, проширен; заједнички елемент ових семан-
тичких садржаја, тј. основне и секундарне семеме лексеме глава налази
се у семантичкој компоненти округласт, евентуално и у семантичкој
компоненти крајњи, која је добијена трансформацијом компоненте горњи
из основног семантичког садржаја. И само су ови семантички елементи
омогућили асоцијативно повезивање ових двају семантичких садржаја, а
ово је асоцијативно повезивање, даље, резултирало преносом номинације
с референта, са појма глава као део тела на референт проширени део пред-
мета (глава клина), као део предмета. Свака од сема нижега ранга може
индуковати метафору. То су семе које се односе на облик, боју, какво друго
својство, на место које појам заузима, на намену, функцију, на вредносну
оцену (глава клина, језик на ципелама, златно дете, сребрна коса, лице
тканине, чаша с ножицом) итд., да не набрајамо све.
Метафорични модели, посебно они мотивисани семом која се односи
на облик, увек су отворени, продуктивни. Отвореност и продуктивност
огледа се у њиховом неограниченом понављању. Овако добијена значења
дају се у оквиру једне тачке обједињена општом дефиницијом која садржи,
или би требало да садржи, архисему циљнога садржаја и сему (или семе)
заједничке за полазни и циљни садржај. Нпр., више је значења у поли-
семантичкој структури лексеме језик добијено метафоризацијом којој су
у основи семе које се односе на облик; таква бисмо значења могли дати
под дефиницијом пљоснат, покретљив део каквог предмета (део каквог
предмета = архисема, пљоснат, покретљиви = семе); иза ове дефиниције
могли бисмо или давати посебне уже, конкретније дефиниције: а. комадић,
парче коже на обући преко кога се обућа везама, пертлама везује и стеже.
б. помични део браве. в. зупчасти истакнути део кључа. г. казаљка на ваги
итд., а много је тога што се може набрајати (у Речнику САНУ петнаестак
је таквих значења) или без ужих дефиниција давати само синтагматске
потврде: језик на ципелама, језик у брави, језик кључа, језик на ваги итд.
Који ће се од ових лексикографских поступака применити зависи од типа
речника – за речнике мањег обима други је поступак прихватљивији.
Отворени су модели и они индуковани бојом; тако је белка и животиња
беле боје или с неким белим обележјем (овца, кобила, кучка, мачка, коза,
кокош, гуска и др.), и беличасто воће (јабука, крушка, шљива) и жена
светле косе и сребрни комад новца, сребрњак, и беланце и још штошта.

Како су ова значења настала независно једно од другога, а сва подједнако
зависно од семантичких компонената које су им у основи, редослед њи-
хов није условљен семантичким већ прагматичким разлозима (прво се
дају најфреквентније реализације, а на крају оне које су маркиране, било
стилски, било употребно).
7. О помоћним лексикографским дефиницијама типа в. то и то, тј.
види одређену реч у одређеном значењу, као и о оним деловима дефиниција
типа исп. то и то, тј. испореди одређену реч у одређеном значењу овога
пута нећемо говорити. Такође, нећемо говорити ни о оним дефиницијама
којима се идентификују деривати у чијем је семантичком садржају цео
семантички садржај полазне лексеме, односно о дериватима код којих
имамо више граматичку него лексичку деривацију, нпр., студент – сту-
дентски, бео – белина, људски – људскост.
8. Да сведемо оно што је наважније. У полисемантичкој структури
основних речи следећи је лексикографски распоред дефиниција: прво
се даје дефиниција којом се идентификује основни семантички садржај,
затим дефиниције којима се идентификују метонимијски садржаји, даље,
дефиниције којима се идентификују садржаји добијени механизмом
синегдохе, и, на крају, они који су добијени метафором. Специјални
терминолошки и други маркирани садржаји (као покрајински, застарело)
идентификују се на крају групе којој припадају према типу варирања
који им је у основи.
Гортан-Премк 1980: Даринка Гортан-Премк: „О граматичкој информацији

и семантичкој идентификацији у великом описном речнику”, Наш
језик XXIV/3, 107–114.
Гортан-Премк 1982а: Даринка Гортан-Премк: „О семантичком садржају
лексикографске дефиниције”, Лексикографија и лексикологија, збор-
ник радова, Београд – Нови Сад: САНУ, Институт за српскохрватски
језик САНУ, Институт за јужнословенске језике Филозофског факул-
тета у Новом Саду, Матица српска, Филолошки факултет Универзи-
тета у Београду, стр. 49–53.
Гортан-Премк 1982б: Даринка Гортан-Премк: „Синонимски низ у лекси-
кографској дефиницији”, Научни састанак слависта у Вукове дане,
књ. 12/2, 45–50.
Гортан-Премк 1996: Даринка Гортан-Премк: „О лексикографској де-

финицији и систему лексикографских дефиниција у једнојезичном
речнику”, Прилози, књ. 21/2, Скопје: МАНУ, 105–123.
лексичког сиетема, Београд: Завод за уџбенике.
Грицкат 1967: Ирена Грицкат: „Стилске фигуре у светлу језичких анали-
за”, Наш језик, књ. XVI, св. 4, 218–235.
Милица Н. Радовић Тешић
Учитељски факултет
РАСПОРЕЂИВАЊЕ ЗНАЧЕЊА РЕЧИ У СРПСКОЈ

0. Значење речи је једно од важних лингвистичких, филозофских,

логичких, социолошких и уопште културолошких питања. Према фи-
лозофским речницима значење схваћено у ширем смислу (тј. кад није
ограничено само на језик) исто је што и смисао (нем. Sinn, енгл. sense).
Ако је пак значење ограничено само на језик односно лексику – што нас
превасходно интересује – онда се најчешће значење приписује појединим
речима, а смисао појединим реченицама или дискурсу. (Кажемо често за
нечије изјаве да су имале овај или онај смисао.) У дескриптивној лекси-
кографији се та два појма најчешће преплићу, ако се уопште може јасно
раздвојити ниво речи и реченице кад је у питању семантика лексичких
јединица. Ипак, ако бисмо и ми хтели бити мало филозофи, значење би
било нешто што се може речима дефинисати, а смисао је можда онај неу-
хватљиви део значења, оно што осећамо као меродавни говорници језика,
а не можемо да искажемо. Лексикографи, који се лексичком семантиком
баве свакодневно на конкретном опису речи, знају да у многим случајевима
при том семантичком опису остане и нешто што је неухватљиво за језичко
дефинисање. То је оно што зовемо „дух, душа језика”. Ако успемо да при
одређивању запретених смислова речи у њиховим недовољно издиферен-
цираним употребама откријемо значење, и потврдимо га, било вербалним
или ситуационим контекстом, тада смо ушли у суштину, примакли се и
његовом смислу.
1. Две дисциплине које се преплићу, које не могу једна без друге, јесу
лексикографија и лексикологија. Не знам која је прва, а која друга, обе су
паралелне у линеарној сфери. Лексикографија се бави оним у лексици
*
milica.radovic.tesic@uf.bg.ac.rs
142 Милица Н. Радовић Тешић
што тек треба изнети на видело, показати да постоји као факат, дефини-
сати, описати, поставити; она често непознато (па и магловито) треба да
учини знаним. Она нуди материјал, податке које ће лексикологија описа-
ти, систематизовати и објаснити, уочити односе међу речима, показати
функционисање система. Лексикологија – слично граматици – говори о
ономе што је регистровано у лексикографији, што је базично показано,
фундаментално и што несумњиво функционише у језику. (Узмимо пример
Вукова Српског рјечника. Језик је функционисао и пре њега, али док он
није лексику народног језика ставио у речник, док је није увео у систем и
описао, она као да није ни постојала. Тек тада и тако се могао сагледати
лексички систем реформисаног српског језика.)
Код нас лексикологија није могла да се развије у пуној мери нити
самостално, све док нисмо добили поуздане речнике савременог језика.
Може се пратити утицај граматичких и лексиколошких учења на лекси-
кографску праксу. Навешћу само један пример. На југословенском Науч-
ном скупу о лексикографији и лексикологији, који је одржан у Београду
у децембру 1980. године, два рада су се тицала лексичких значења за
које мислим да су утицала на текућу лексикографску праксу у нашим
речницима. Реферат Тање Батистић (уредник Речника САНУ), посвећен
анализи значења речи на минималне семантичке компоненте, приближио
је лексикографима савремене поступке у лексичкој семантици засноване
на модерним лингвистичким теоријама (J. Lyons, M. Bierwisch, J. Filipec и
др.). Други реферат битан за нашу тему био је из пера М. Ивић. Она је тада
истакла да савременија семантичка испитивања у лексикографији треба
да обрате посебну пажњу, између осталог, и на Апресјаново запажање да
речи типа конзулат (рус. консульство), банка и сл. имају два значења (1)
„организација, установа” и (2) „зграда у којој је та организација, установа
смештена”. Ова тзв. регуларна полисемија гдекад, по мишљењу М. Ивић,
има и своју прагматску димензију уколико је одређена организација
смештена у зграду вишег ранга (нпр. Институт за српски језик је био
смештен у зграду Академије, па назив смештајног објекта не може бити
Институт него Академија). Она наводи да се до сада није системски, код
свих таквих именица које означавају сличне појмове, обраћала довољна
пажња на ову значењску нијансу. Тако, нa пример, кад је у питању Речник
САНУ, јесу та значења уочена код речи банка и гимназија, али не и код
амбасада и академија.

T. Batistić, „О komponentnoj analizi leksičkog značenja”, Лексикографија и лексико-
логија, Београд – Нови Сад, 1982, 9–13.

М. Ивић, „О ’регуларној полисемији’ у лексиколошкој терорији и лексикограф-
ској пракси”, Лексикографија и лексикологија, Београд – Нови Сад, 77–81.

Данас је и прагматика битан елеменат у утврђивању лексичког значења.
Распоређивање значења речи у српској лексикографији 143
2. Лексикограф осећа задовољство кад „ухвати” оно „неухватљиво”

у употреби речи, заправо кад неке употребе формулише у значења, кад их
експлицитно дефинише. Тиме показује своју креативност у аналитичком
искоришћавању грађе. Тада реч „званично” добија „сертификат”, улази
у систем са својим потенцијалом, са укупном вредносном структуром.
Српска лексикологија, која је убрзано почела да се развија од почетка
осамдесетих година (М. Пешикан 1970, Из лексикографије, 97–178), знатно
је допринела унапређењу лексичке семантике. Ако се упореде прве књиге
и каснији томови Академијина речника, видеће се велика разуђеност у
палети значења појединих речи. Осим лексикографско-лексиколошких
расправа које су касније сукцесивно следиле (И. Грицкат, М. Пешикан, Д.
Гортан-Пемк, Е. Фекете, Д. Шипка, Т. Прћић, Р. Драгићевић и др.), значајан
допринос развоју лексичког значења, што се одражава на лексикографску
праксу, дала је на свој начин и когнитивна синтаксичка теорија. У више
махова је на то у својим радовима из синтаксе указивала М. Ивић. Когни-
тивни интерес за синтаксичке процесе истовремено је снажно подстицао и
интересовање за добијање одговарајућих података за понашање лексичких
јединица, некад и компаративно у различитим језицима.
2. 1. Дефинисати семантику речи у речнику, писати у научним радо-
вима о лексици једног језика или говорити студентима о томе – јесу све
различите ствари. О теоријским аспектима лексичког значења студенти
сазнају на часовима Лексикологије. Знају компоненте значења (деси-
гнација, конотација, денотација или домен примене) и појмовну терми-
нолошку неусклађеност карактеристичну за поједине лексикологе или
лексиколошке теорије. Но, студенти ипак нису лексикографи, и већина
од њих неће то професионално ни бити. Отуда се чини да је важно и да
им се укаже на неке практичне ствари са којима се срећу израђивачи реч-
ника, али и са којима се будући наставници српског језика могу срести у
свом будућем раду са ученицима. Практични проблеми на које се често
наилази у изради речника (нарочито тезауруса) много су компликованији
и изазовнији (самим тим што се не могу заобићи) и не могу се упрошћено
схематски довести под било које теорије. (То је отприлике као у медицин-
ској пракси – више лекара може да гледа лабораторијски налаз, снимак на
ултразвуку или скенеру, али само поједини могу да открију која је болест
у питању, поготово ако је нетипична.)
3. Ако, на пример, кажем да сам провела век радећи на Речнику САНУ,
значење ове речи „век” није „временски период од 100 година”, није ни

„Пружању нових доказа о умесности тврдње когнитивиста, да је, ради правил-
нијег осветљавања синтаксичких датости, неопходно истовремено осветљавати и лекси-
чку семантику оних речи које непосредно учествују у конституисању тих датости” (Ивић
М. 2007: 16).
„живот, време живота” (што је једно од значења одреднице „век”), није ни

устаљени израз „животни век”, него је то „време које се проведе у радном
односу, радни стаж”, тј. „радни век”. Дакле: провела сам радни век радећи
на Речнику САНУ. Ипак, ни ово значење, а ни ови фраземи, нису се нашли
као посебни ентитети у нашем речнику. Да бисмо их издвојили, а требало
би их издвојити у општим речницима овога типа, морамо поседовати неко
искуство. То искуство нам говори да (Академијин) речник не раде нпр.
деца, ученици, студенти, да се такав интелектуални посао не може радити
нити у дубокој старости него у виталном периоду живота. Који нам онда
језички механизам омогућава ово значење? Реч је о замени целине и дела,
то значи у питању је синегдоха, за неке лексикологе је синегдоха у ширем
значењу – метонимија. Могли бисмо то значење дефинисати и као „време
које траје као сто година, или близу сто година” као кад кажемо: „Рекла
сам ти то хиљаду (милион) пута”.
4. Лексичко значење је централно питање лексикографије. Све што
радимо описујући неку лексичку јединицу тиче се у неку руку лексичког
значења: било да је идентификујемо, одређујемо њену граматичку кате-
горију, утврђујемо њена морфолошка обележја, синтаксичке позиције у
контексту (синтагматске односе), место у систему (парадигматски статус)
– све је то заправо у функцији одређивања њеног значења. Кад издифе-
ренцирамо значења неке речи, изгледа нам као да смо је разобличили, као
да је рашчлањена и да се не може више саставити. У жаргону смо имали
обичај да кажемо да смо је „упропастили”, што је значило: свели је на
одређену меру, одредили јој координате, обим. Супротно томе: осећај при-
јатности је немерљив кад се лексикограф задовољи утврђеним поступком,
значењима, њиховим редоследом, или кад „оживи” реч, покаже неку нову
семантичку нијансу дотад непознату текућој лексикографској традицији
или запостављену у стандардном језику. Многе речи нас изненаде, како
богатством значења тако и сиромаштвом. Скоро сам присуствовала одбра-
ни једног дипломског мастер рада на Учитељском факултету који је био
везан за српску народну музичку традицију у настави музичке културе.
Кандидаткиња је на једној страници употребљавала реч кравај и кравај-
ски (за обредне песме, у систематизацији етно-песама), али ни сама није

Лексиколози наводе да су основне функције лексичког значења: десигнација
(којом се представља неки појам, веза између језика и мишљења), денотација (којом се
упућује на реалије, дефиниција појма) и конотација (којом се испољава израз; субјек-
тивна реакција на садржај речи) и домен примене, који се може флексибилно тумачити
будући да свака лексема у суштини има ограничен (свој) домен примене.

Узмимо реч немир – у јд. 1. а. „осећање узнемирености и узрујаности, неспокој-
ство” (немир у човеку, у души), али т. 4. (обично у мн.) „јавно испољавање негодовања,
протест, бунт, побуна” (немири у Сирији, немири у држави). То показује како и неке мор-
фолошке особине (овде број: сингулар–плурал) могу утицати на значење.
знала шта значе те речи. (У Речнику САНУ кравај има 6 значења, а ово
се односило само на једно од њих: кравај – „понуде породиљи и дарови
њеном новорођенчету који се доносе после порођаја”.) Будући учитељи
и професори не морају знати неку реч, али би свакако требало да знају у
ком речнику могу наћи њено значење.
5. Код полисемичних речи је потребно утврдити не само све семан-
тичке вредности и њихове нијансе него и – што је подједнако изазовно
– успоставити њихов редослед. Једна лексема у великом речнику слика је
њене значењске остварености у језику. Корисник не види (нити размишља
о томе уопште) како се дошло до те слике, не види кроз која је беспућа
и тунеле лексикограф пролазио, шта је одбацио а шта експлицитно узео
као битан резултат потврђен употребним писменим, некад и усменим
доказима. Читалац види само решења и задовољава се ако речник, тј.
текст одреднице, може да му пружи поуздану информацију о ономе што
тражи или што жели наћи. Једну посебну особину Речника САНУ треба
истаћи (чак као битну околност у дескрипцији) – то је његова резолут-
ност и објективизација у дефинисању значења, односно тежња ка томе.
Наиме, овај речник, по правилу, својим решењима, до којих се долази
вишефазним поступцима учесника у изради једне речи, категоричан је
у опису значења. Наиме, у дефиницијама се не појављују партикуле које
изражавају сумњу: можда, вероватно, највероватније, посигурно и сл. Неки
речници имају дефиниције типа „нека трава” (Вук) или „значење тамно”
или просто сумњају на други начин у могуће значење (Рјечник ЈАЗУ).
Додуше, постоје у Речнику САНУ дефиниције типа „нејасно значење”,
али сасвим ретко или „без одређеног значења”, кад значења и нема, није
дато ни у назнаци, или се (опет сасвим ретко) иза понуђене дефиниције
ставља упитник (?).
6. Задатак лексикографа је да уочи сва значења и нијансе значења
одређене лексикографске јединице, да та значења прецизно, сажето и
објективно опише у једном логичком хијерархијском поретку да би се
уочила њихова развојна блискост и повезаност. Притом лексикограф има
у виду и теоријске ставове о структури значења која, ако их довољно
уопштимо, полазе од једног основног (које се у различитим лексиколо-
шким теоријама зове још и прво, непосредно, директно, примарно, базно),
из кога потичу, различитим правцима прогресије формирана, обично
и сва остала: пренесена (посредна, индиректна, померена, секундарна,
специјална и сл.). Међутим, неретко су искоришћене реализације лек-
сема у речничким корпусима општег типа врло непредвидљиве, гдекад
неочекиване, посебно у тезаурусу чија грађа обухвата тако дуг и често,
у језичком и друштвено-историјском смислу, вртложан двовековни пе-
риод, са раслојавањима и менама свакојаке врсте. Ако бисмо нпр. хтели
да дамо опште квалификативе речима добровољац и драговољац („онај

који добровољно ступа у војску или учествује у рату”), већина би, ако не
и сви, без много размишљања, у складу са њиховим синхроним статусом
и степеном регуларности у савременом језику, рекла да су те сложенице
варијантно дистрибуиране у српском и хрватском језику, заправо рекли
бисмо да је драговољац кроатизам. Ако пак погледамо Речник САНУ,
видећемо да грађа пружа другу слику. Наиме, код речи добровољац већи
број примера је од хрватских писаца (Козарац Ј., Старчевић А., Шеноа
А. и др.), а код одреднице драговољац дато је 5 потврда употребе и све
су од српских аутора. Слично је и код изведеница (драговољачки, драго-
вољник, драговољност, драговољство), што значи да су ови појмови, који
у семантичкој бази имају синтагму: „драге воље” (ратовати), променили
стандардност, архаизирали се у савременом српском, а стандардизовали у
хрватском. Тако су у овом јужнословенском сукобу ратовали добровољци
против драговољаца.
6. 1. Значења се код вишезначних речи у пракси одређују у контексту
где се реч јавља, на основу њихове употребе у датом корпусу. Зависност
од колокативне ситуације, али често и ширег контекста, каткад читавог
дискурса, за поједина значења је различита. Притом је и прагматика битан
елеменат у утврђивању изнијансираних семантичких реализација. Обично
је најлакше, иако не увек, утврдити – пошто је у питању синхрони пресек
– оно основно (главно, прво, примарно) значење, које се код пунознач-
них речи (посебно самосталних) по мишљењу већине лексиколога, може
одредити и без контекста. Неки лексиколози кажу да је то оно значење
на које говорник помисли кад чује ту реч. Али, гдекад то није тако. Је-
данпут сам студентима у одељењу Учитељског факултета у Вршцу дала
у тесту из Лексикологије питање у коме је требало да за речи камилица,
нана, кантарион, мајчина душица, слез одреде архисему (опште значење
речи). Они су дали значење „чајеви”, а ја сам очекивала „лековито биље”.
Занимљиво је да је ово метонимијско значење наведено под т. 2. само код
речи камилица (иако чак чешће пијемо нану), што значи да грађа често не
пружа податке за регуларну полисемију.
7. Има речи код којих се дијахрони аспект намеће као примарни.
Узмимо, нпр., реч гора. За већину аутентичних говорника савременог
српског језика прво или основно значење ове речи данас би било „шума”
(лат. silva) (Не бојим се од вражјега кота, / нека га је ка на гори листа
(Његош); Хучи гора или у фразеологизмима: наше горе лист; има га као
на гори листа и др.). Речник САНУ није то значење ставио као прво него

Као потврда овом значењу дато је 9 примера од којих бих издвојила један Ј.
Цвијића из текста у коме пише о географској терминологији: Гора се данас ређе чује, па
и кад се употреби синонимна је са шумом, а не планином (Просветни гласник 1887, 911).
оно коме је дао предност с обзиром на историјски развој речи „брдо, пла-
нина” (лат. mons). Гора је иначе у том значењу стара индоевропска реч.
Сви речници пре Академијина (Даничићев, Вуков, Рјечник ЈАЗУ, Матичин)
дају предност значењу „брдо, планина” (према чему су и називи: Црна
Гора, Фрушка гора). Ако се погледа значењска структура ове речи и си-
стем дефиниција сваког значења понаособ, приметићемо да је у српском
језику продуктивније било друго значење „шума”, из кога су се развила
сва остала: 2. б. „растиње уопште; обиље растиња” фиг. „мноштво нече-
га (што личи на шуму)”; 3. а. „живо дрво, дрво у природи”, б. „оборено,
посечено дрво; дрвена грађа”; 4. „биље, делови биљака (лишће, грање,
врежа, изданци)”. У вези са овим је, преносом значењских именовања,
настало и 5. значење „племе” (у Црној Гори: Гусиње се дијелило на двије
„горе”: кучку и затребачку, Јовићевић 4, 516), где би семантичка база била
„живо дрво” или „биље, изданци”, тј. нешто што расте, развија се, дели.
И 6. народско значење „падавица, епилепсија”, која се још зове и „горска
болест, горица”, може се довести у концепт значења „шума” и везано је,
рецимо, за „падање с дрвета, с крушке”. Тако се интуитивно једна семан-
тичка вредност речи (гора као „шума”) обликује у експлицитно значење
(гора – „падавица”, могуће и преко фразеолошких израза: пасти с дрве-
та или: ударити, отићи у гору „добити падавицу, зграну, згранути се”).
Осим тога, већина фразеологизама са овом речју (ако не и сви) везана је
за друго значење „шума” (поћи у гору, у воду; порасти као гора; побећи у
гору; наше горе лист и др.).
Понекад је потребно имати лексикографске храбрости да би се у не-
чему – имајући у виду савремени статус значења неких речи – направио
отклон од традиције која је иначе у лексикографској дисциплини врло
присутна. Да ли ће се то десити зависи од циља речника, његове концепције
израде, избора релевантних процедура и решења и хијерархијског статуса
лексеме и њених значења у односу на време/тренутак израде. Постоји и
Значење „шума”, према подацима загребачког Рјечника хрватскога или српскога језика,
бележи се у старим рукописима већ од 14. века.

Д. Шипка, позивајући се на когнитивна лингвистичка истраживања, говори о три
типа организације полисемијске структуре: „У радијалном моделу значења се развијају
из једног централног, у линијском моделу имамо низ значења, где се једно развија из дру-
гог, а у мрежном моделу комбинацију ова два модела” (Шипка 2006, 43).

Уп. Л. Згуста 2006, 24: „Leksikografija je djelatnost u kojoj tradicija ima važnu ulogu.
Nikome nije čudno što je potrebno oko pola vijeka da bi se sastavio veliki akademski rječnik
nekog jezika ... Leksikografija je tradicija i to će i ostati, makar donekle, u bliskoj budućnosti
... o korjenitoj promjeni može se misliti samo u vezi sa nekim mogućim budućim pravcima
razvoja u leksikografiji i odnosnim granama lingvistike”. Само да додамо, многи европски
речници су рађени око сто година, а Рјечник хрватскога или српскога језика, који је по-
кренуо Ђура Даничић, завршен је после 96 година (1976).
генерацијска разлика према перцепцији неких значења односно лексема.

Нпр. за старије Београђане реч зембил/зембиљ је сасвим стандардна, а
млађи је уопште не употребљавају.
8. Да се у дијахроном аспекту живот речи мења, можемо показати и
на другим примерима. Ево један случај који егземплификује семантичка
померања и нову квалификацију у складу са савременим тренутком. Распо-
ред значења речи књига које је дао Вук Караџић у свом Српском рјечнику
у складу је са тадашњим временом: 1. „писмо”, 2. „либер”, 3. „вештина
читања и писања; учење” и 4. „хартија, папир”10. Речник САНУ, у складу
са својим временом и новим концептом ове са културолошког аспекта
значајне речи у српском језику, мења распоред значења, те сад референтно
значење постаје: 1. а. „више увезаних штампаних листова папира с каквим
текстом у прози или стиховима; књижевно, научно и сл. дело”, чиме се
примат даје садржају намењеном читању, сазнању. Истовремено се дефи-
ницијом посредно афирмише ауторство. У оквиру исте тачке 1. појављују
се још 4 словна значења (свезак, том; назив за одељке Св. писма; књижевно
дело као основ неког учења, религије и фигуративно: низ појава узетих у
својој укупности: књига живота). Друго значење је овде метонимијско
(оно што личи на књигу (1а)): „укоричени листови папира са унетим о-
брасцима у које се бележе неки подаци”: болесничка к., пореска к., судска
к. и др. Треће значење је са квалификативом заст./арело/ (код Вука прво):
„писмена порука, писмо”, четврто је такође заст. „званични спис, документ,
уговор, дозвола”, 5. „вештина читања и писања; учење, стицање знања;
наука”, 6. „књижевност”, 7. заст. „папир, хартија”. Следе још три значењске
тачке и више синтагматских и глобалних фразеологизама. Примећујемо
да се највећи број синтагматских израза појављује са атрибутом назива
за боје: бела, плава, сива, зелена, златна, плаветна, црна књига, али има
и назива који се односе на садржај, формат, намену књиге (у првом или
другом значењу), а неки изрази имају метафорична значења и односе се
на друге појмове (књига са седам печата, отворена књига и др.).
9. Код полисемичних речи мањег обима редослед значења је релатив-
но лако утврдити. Међутим, кад су у питању лексеме широког колокативног
садржаја које ступају у бројне синтагматске и парадигматске односе, онда
лексиколошке теорије о редоследу значења помажу само у начелу. Лакше
се савлађују именичка и придевска значења него глаголска код којих од
њихових лексичко-семантичких и категоријалних особина (нпр. глаголски
род) зависе и синтаксичке позиције појединих реченичних конституената.
Зависност лексикографских решења од граматичких знања највише је при-
сутна при обради глагола. Многи глаголи имају изузетно сложену семан-
10
В. Ивић М. 2000: 377–383.
тичку структуру (нпр. имати, знати, моћи, хтети, оставити, односити

се); неки у могућим активним, медијалним или пасивним конструкцијама
за лексикографску обраду захтевају читаве научне елаборате. (Лексико-
граф нема времена да расправља, он мора да одлучи.) Да би се такав један
глагол довео до задовољавајућег речничког описа, потребно је десетине
дефиниција ускладити на семантичком, синтаксичком и формалном плану
тако да имају сажету, апстрактну форму, методолошки усклађену са лек-
сикографском праксом. Ограниченост човекових сазнајних могућности
идентична је овде ограничености језичких могућности апстракције, а
да би се све то исказало на начин доступан и читаоцу који не мора (или
уопште није) научник нити лингвиста.
10. Сада ћемо практично показати на конкретном примеру о чему све
израђивач размишља при обради једног глагола. Одредница је из текста
19. књ. Речника САНУ, која ће се, надамо се, појавити у овој години. У ту
сврху издвојићемо неколико кључних примера који репрезентују различите
значењске садржаје.
Глагол – палити (се).

▪ Пре вечерње палиш свећу, јер се ништа не види.
▪ Турци по Херцеговини пале села.
▪ Усред дана морам палити сијалицу.
▪ Светлост у соби нисам палио.
▪ Агата је палила телевизор.
▪ Палио сам штедњак да бих скувао кафу.
▪ Муж пали мотор.
▪ Браду је пуштао и дуван палио.
▪ Два пута му је дневно палио чибук.
▪ Годинама је палио цигарете.
▪ Сунце је јако палило.
▪ Сунце је неподношљиво палило леђа кроз њену блузу.
▪ Рана је палила у утроби као жеравица.
▪ На туђој земљи не треба креч палити.
▪ Десет пута је до сада палио циглу.
▪ Девојка га је палила погледом.
▪ Девојка је палила својим жарким оком сва срца.
▪ Врући огањ стида палио је његове образе.
▪ Њен дах, млак и влажан, палио му је лице.
▪ Тамо се прасе не шури, него пали.
▪ Треба боговима у част нешто палити.
▪ Јежак боде, коприва те пали.
▪ Вашке га пале по целом телу.

▪ Ракија мирише и пали у грлу.
▪ Ова паприка добро пали уста.
▪ Давнашња туга пали Радекића у носу.
▪ Она заборави боле што јој душу палише.
▪ Сузе народа пале јаче.
▪ Палио га је стид.
▪ Пали га жеђ за знањем.
▪ Ви палите духове, заносите младеж.
▪ Одмах свога пали џефердара.
▪ Њихове пушке не паљаху више.
▪ Војник пали из пушке више пута.
▪ Како пале муње и громови.
Примери су дати према оригиналној речничкој грађи али упрошћено,

ради лакше рецепције и мањег простора. Навели смо само 35 егземпли-
фикација, типичних за кључна значења, а њих у грађи има десет пута
више.
10. 1. Да бисмо дефинисали значења, морамо увек обраћати пажњу
и на глаголску рекцију. Глагол је транзитиван, али не баш у свим случаје-
вима (рецимо у последњем нема објекта: Како пале муње и громови или
Њихове пушке не паљаху више). Најпре треба одредити основно значење,
за које кажемо да најмање зависи од контекста. За већину компетентних
говорника српског језика очекивано прво значење би било логично веза-
но за „ватру” или „дрва”. (У Матичину шестотомном речнику, међутим,
прво је значење „уништавати огњем, ватром” са примерима: палити куће
и палити људе (!), а у Матичином једнотомнику прилично уопштено:
„изазивати пламен, потпаљивати (нешто)”, што би могло да се односи на
„ватру”, па и на „свећу” да пример за свећу није дат под 1.б.). Као што
видимо, тзв. основно значење може се врло широко, платисемично схва-
тити. Ипак примећујемо да постоји семантичка разлика између палити
свећу и палити куће, села (јер је у дугом случају реч о уништавању), док
је трећи пример палити сијалицу, светло јасније издиференциран и значи
„чинити да нешто почне горети ради стварања светлости”. Ово значење
није везано за ватру, него за светлост која настаје на други начин (струјом,
петролејом). Следећа семантичка нијанса наставља се на друго значење
везано за апарате који се активирају механизмом или функционишу на
струју односно на моторни погон: палити шпорет, телевизор; мотор,
кола итд. Остали примери показују нову вредност: „припаљивати дуван;
пушити дуван” или метонимијски „пушити лулу”. Примери у којима се
јавља „сунце” као субјекат са допуном или без допуне захтевају посебну
тачку јер је реч о значењу везаном за природну појаву „стварати топлоту,

пећи, жећи”. Потврде у којима нешто („паприка”, „ракија”, „коприва”) пали
у устима или на кожи такође захтевају посебне дефиниције. У исту бројну
тачку или подтачке груписаће се контексти где палити значи „пуцати”
(нпр. војник пали пушку, пушка пали) у којима се јављају субјекти везани
по блискости. Семантичка база за сва ова значења је садржана у значењу
које је везано за пратећа обележја: пламен, светлост, топлоту, сагоревање.
Да не идемо у остале семантичке посебности садржане у конструкцијама
с различитим објектима (или без њих) односно субјектима. Ово је пример
оних глагола код којих редослед значења може бити прилично флексиби-
лан. Практично, може се направити више различитих али успелих систе-
матизација, посебно између значења означених бројевима и подзначења
словно означених, којих има више, а која се могу груписати у зависности
од валентности глагола.11 У извесној мери ће и порекло примера, у хроно-
лошком, ауторском и фреквенцијском смислу, утицати на представљање
значењске структуре дате глаголске лексеме. Исто тако, већ обрађени пре-
фиксални глаголи са истом основом: запалити, испалити, опалити могу
сугерисати редослед значења и морају се консултовати ради уједначености
методолошке израде. Ипак, много стручног напора је потребно да би се
ствар довела до краја. Свуда лексикографа чекају неке замке, не само при
дефинисању него и при вертикалном поретку значењских нијанси.
Треба обратити пажњу још на значења која ће бити обележена као
фигуративна. Свакако се може уочити да палити погледом и палити
оком нечија срца значи „изазивати јака осећања”, што је значење настало
механизмом метафоре и у његовој семантичкој основи је појам пламена,
ватре и сл. (у пренесеном смислу). Као фигуративни биће квалификовани и
примери: Девојка је палила својим жарким оком сва срца или Врући огањ
стида палио је његове образе. Посебно је питање где ће овакве употребне
потврде бити „уденуте” јер оне могу бити везане за различите тачке. По
логичној процени чини се да су близу „сунца”: сунце пали, поглед пали.
Нешто ближе даљим секундарним значењима биће и фигуративне потврде
које смо навели: Сузе народа пале јаче. Палио га је стид или са посебном
нијансом: Пали га жеђ за знањем, Ви палите духове, заносите младеж. У
прве две реченице радња је везана за апстрактне именице сузе и стид, што
помера значење глагола палити према стилски релевантном „узбуђивати,
мучити”. У друга два примера значење се помера у правцу другачијих,
такође фигуративних садржаја, али са новом нијансом „узбуђивати,
11
Једанпут нам је проф. П. Ивић, више година рецензент Речника САНУ, рекао да
један вишезначан глагол, на пример, могу различити лексикографи да обраде на више
начина, посебно кад се има у виду редослед значења, а да сви ти начини буду добри,
прихватљиви.
подстицати”. Услед реалних околности код изразито полисемичних речи

нека значењска нијансирања могу да изгледају превише удаљена једна од
других, а да је заправо само реч о формалној или пукој техничкој бројчаној
удаљености, а не семантичкој. Рефлексивна форма нуди пак и неке додатне
специфичности о којима нећемо даље говорити.
11. Закључак. Овим смо покушали да представимо само неке фраг-
менте лексикографских радњи, напора и дилема при изради једнојезичких
дескриптивних речника и да укажемо на сложеност дефинисања значења
речи.
Батистић 1982: T. Batistić: „O komponentnoj analizi leksičkog značenja”,

Лексикографија и лексикологија, Београд – Нови Сад, 9–13.
Гортан-Премк 2004: Д. Гортан-Премк, Полисемија и организација лексич-
ког система у српском језику, Београд: Завод за уџбенике и наставна
средства.
Драгићевић 2007: Р. Драгићевић, Лексикологија српског језика, Београд:
Згуста 1991: L. Zgusta, Priručnik leksikografije,Sarajevo: Svjetlost, Zavod
za udžbenike i nastavna sredstva, Sarajevo.
Ивић 1982: М. Ивић: „О ‘регуларној полисемији’ у лексиколошкој теорији
и лексикографској пракси”, Лексикографија и лексикологија, Зборник
радова, Београд – Нови Сад, 77–81.
Ивић 2001: М. Ивић: „Лингвистичко-културолошки аспекти речи књига”,
Даница, Београд: Вукова задужбина, 377–383.
Ивић 2007: М. Ивић: „О једном специфичном синтаксичком средству
за овремењавање српских назива људи”, Зборник Матице српске за
славистику, бр. 71–72, Нови Сад, 13–17.
Пешикан 1970: М. Пешикан, Наш књижевни језик на сто година послије
Вука, одељак Из лексикографије, Београд, 97–178.
Радовић Тешић 2009: М. Радовић Тешић, С речима и речником, Београд:
Учитељски факултет.
Шипка 2006: D. Šipka, Osnovi leksikologije i srodnih disciplina, Novi Sad:
Matica srpska.
РСЈ: Речник српскога језика, група аутора, Матица српска, Нови Сад,
2007.
РМС: Речник српскохрватскога књижевног језика, I–VI, Матица српска,
Нови Сад.
РСАНУ: Речник српскохрватског књижевног и народног језика, 1–18 (19,

у рукопису) САНУ, Београд.
РЈАЗУ: Rječnik hravatskoga ili srpskoga jezika, I–XXIII, JAZU, Zagreb.
ВУК: Вук Ст. Караџић, Српски рјечник, Беч, 1852.
ФИГУРАТИВНА ЗНАЧЕЊА У СРПСКОЈ

1. О квалификатору фиг. (= фигуративно) и његовој функцији доста

је писано у српској теоријској лексикографији, али у српској практичној
лексикографији мало је, или никако, уважавано оно што је написано.
2. Сведок сам, мислим поуздан, еволуције лексикографског знања о
фигуративности и прилагођавања, спорог, непрецизног, том знању. Као фиг.
раније смо, половином прошлога века, и нешто пре тога, квалификовали
готово свако секундарно значење добијено метафором, а и метонимијом
(што је на нивоу садашњег нашег знања недопустиво, недопустиво је, нпр.,
секундарну реализацију лексеме варош дефинисану као сви становници
вароши и пoтврђену примером цела варош је изишла на улицу означити
као фиг., као што је учињено у другоме тому Речника САНУ). О фигу-
ративности је, колико ја могу сведочити, прва код нас говорила и писала
Ирена Грицкат: „На крају ... долазимо до стилски релевантних померања
у речима – до добро познатих метафора и метонимија. Треба имати на уму
да постоји метафорично одн. метонимијско померање које не излази из
оквира једне речи (Мрак његовог живота постаје му све теже подношљив),
као и такво које захвата нешто шири одсечак текста (Мрак који се надвио
над његовим животом постаје све гушћи). По томе се заправо разликује
фигуративно значење речи од њене такозване фигуративне употребе. Мрак
*
daragp@yahoo.com

Понављам оно што сам већ много пута говорила и оно о чему сам већ много пута
писала пишући о лексичком систему уопште. Ово чиним у жељи да сваки лексикограф-
ски прегалац у свакој својој обради макар мало унапреди српску лексикографију усагла-
шујући је са савременим лексиколошким знањима и макар мало померајући унапред та
знања. Без теоријских знања нема фонетике и фонологије, као ни морфологије и синтак-
се, па ни дериватологије и лексикологије. А без ових двеју последњих грана лингвистике,
разуме се и без свих других, нема ни добре и савремене лексикографије.
у првом случају има фигуративно значење, док у другом – тј. када се каже
да се мрак надвија и згушњава – реч м р а к, у ствари, стоји у сопственом
појмовном амбијенту (надвијање, згушњавање), она сама и није померена,
него је употребљена у помереној, метафоричној групацији речи” (Грицкат
1967: 219 и даље). Дакле, у другоме случају лексема мрак употребљена је
у слободној семантичкој позицији, са лексичким партнерима са којима се
реализује њено основно значење, а цела реченица, цела „групација речи”
употребљена је као слика, као фигура. У првоме пак примеру лексема
мрак реализује се у семантичкој позицији са детерминатором, оној која
није слободна, оној у којој лексички партнер, детерминатор, указује на
то о каквој је семантичкој трансформацији реч, о каквом је секундарном
значењу реч. У синтагми мрак његовог живота ново се значење не би
могло развити без детерминатора његовог живота. Уп. Мрак његовог
живота постаје му све теже подношљив са Мрак постаје му све теже
подношљив; у другоме примеру имамо основно значење лексеме мрак,
у првоме имамо секундарно значење (које бисмо могли дефинисати као
изостанак напретка, перспективе или како слично и које бисмо могли
квалификовати као фиг.).
3. И ово је сасвим тачно. Полазећи од овога, ја сам пре више од
две деценије покушала, прво, да одредим позицију у којој се остварује,
како каже И. Грицкат, „померање које не излази из оквира једне речи”,
као и позицију у којој се остварује оно померање „које захвата нешто
шири одсечак текста” и, друго, да предложим лексикографска решења
која ће бити сагласна закључцима до којих будем дошла у одређивању
позиције.
Нова се значења једне лексеме реализују, увек и само, у одређеној
семантичкој позицији, оној која се може и описати и детерминисати.
Више сам је пута и описивала и детерминисала, а сад ћу поновити у-
кратко: семантичка је позиција место реализације једне лексеме, место
у линеарном поретку речи, и она је одређена, с једне стране, лексичким
слагањем, лексичким партнерством и, с друге стране, синтаксичком
функцијом; лексичко слагање, колокација, узајамни је однос лексема у
синтагми или реченици, и оно се огледа у компатибилности, семантичкој
спојивости појединих лексема; синтаксичка је функција одређена рече-
ничком функцијом лексеме или реченичком функцијом лексеме и при-
суством синтаксичких партнера. Лексичко слагање може бити тројако:
слободно, са семантичким детерминатором и са заданим семантичким
детерминатором. И синтаксичка функција може бити тројака: слободна,
ограничено слободна и задана. Основна значења реализују се у семан-
тичкој позицији слободног лексичког слагања и слободне синтаксичке
функције, а то значи да овакво лексичко слагање обухвата све компати-
Фигуративна значења у српској лексикографији 157
билне лексеме, све лексеме чији се семантички садржаји могу довести у

какав семантички и синтаксички однос са посматраном лексемом (глава
као део људскога тела тај садржај може реализовати у синтагмама велика
глава, мала глава, лепа глава, климати главом и др.). Семантичка пози-
ција са семантичким и синтаксичким детерминатором, ређе са заданим
детерминатором, услов је за реализацију свих секундарних значења, без
обзира на то да ли су она индукована метонимијом, синегдохом или мета-
фором. Тип семантичке позиције у којој се реализују значења индукована
метонимијом зависи од архисеме, односно од лексичко-семантичке групе
којој лексема припада. За метонимијски модел насељени пункт – људи
који живе у њему карактеристична је позиција у којој се реч у предикату
јавља као детерминатор, индикатор новога значења (град је леп и цео град
спава). За модел посуда – количина која стаје у њу потребна је позиција
са детерминатором (ставио је кашику шећера у шољу, према ставио је
кашику у шољу). Значења индукована синегдохом и метафором најчешће се
остварују у контексту са семантичким детерминатором који има функцију
и синтаксичког детерминатора (нпр. глава целог покрета или глава клина,
језик на ципелама). Метафорична експресивна значења везана су или за
вокатив или за функцију предикатива (нпр. кућо моја, како си ми?; гуско
једна; она је гуска). Детерминатори у позицијама у којима се реализују
секундарна значења могу изостати само у случајевима елипсе изазване
семантичком компресијом (попио је већ три чаше – подразумева се, зна
се, каквог пића) (Премк 1997: 49–58 и даље).
4. А сад о фигуративној употреби лексичких јединица, о оним
стилским померањима које речи остварују, како каже И. Грицкат, „у
сопственом појмовном амбијенту”. Почнимо с илустрацијама. У Речнику
САНУ основно значење речи глава потврђено је и са неколико примера
фигуративне употребе. Навешћемо само два: Погажено и смрвљено цвеће
обореном главом приповедало је каква је војска била што га је ... погазила
(Јакшић Ђ.). И стидљиве из мирисне траве/ Љубичице подигоше главе

Ова су метафоричка значења у предикатској функцији препознатљива и према
типу одредбе категоризовања; в. М. Ивић: О одредбама категоризовања (1991), О „де-
нотативном” и „конотативном” категоризовању (1992). Из другода рада цитираћу само
примере који се односе на дистрибуцију прототипских одредаба добар и прави: „Ма ко-
лико спојеви типа прави електричар / добар електричар, прави лекар / добар лекар, права
мајка / добра мајка, прави песник / добар песник изгледали синонимични, они то у ствари
нису, о чему се човек лако може уверити ако упореди прихватљивост ових изјава: Он је
добар песник, али није осећајан, Он је добар лекар, али се нерадо одазива ноћу на позиве
болесника, Она је иначе добра мајка, али кад је он у питању, спремна је да напусти и рође-
но дете, са неприхватљивошћу ових: Он је прави песник, али није осећајан, Он је прави
лекар, али се нерадо одазива ноћу на позиве болесника, Она је иначе права мајка, али кад
је он у питању, спремна је да напусти и рођено дете (стр. 6).
(Илић В.) Или – основно значење речи жеравица потврђено је и са два

фигуративна примера; навешћу један: Покушавам да у њему разбудим
запретену жеравицу успомена (Батушушић С.). И да не набрајам више јер
је и ово довољно за закључак да се фигуративна употреба какве лексеме
у каквом значењу, а по правилу је то у основном значењу, реализује у
истој семантичкој позицији као и само значење; а то је опет по правилу у
основном значењу, у основном значењу простих, основних лексема. А ово
је стога што је далеко већа способност основних, па и изведених лексема
да буду фигуративно употребљене у номинационим значењима, дакле, у
оним значењима која су најбогатија што се семског састава тиче, него у
секундарним. Разлог овоме је, с једне стране, у разлици између основног
и секундарног семантичког садржаја и, с друге стране, у типу семантичке
позиције у којој се они остварују. Наиме, основни семантички садржаји
имају више семантичких компонената, реализованих и потенцијалних,
него секундарна значења, па самим тим и више могућности за сликови-
ту односно фигуративну употребу. Даље, основна се значења реализују
слободно, а секундарна синтагматски, а то, такође, смањује могућност
фигуративне употребе.
5. Из овога би закључка следио други – без семантичке позиције
са семантичким и синтаксичким детерминатором, дакле, без маркиране
позиције нема секундарне реализације, нема новога значења. И даље
– није свака метонимија, синегдоха и метафора и лексичка метонимија,
синегдоха и метафора.
Илустроваћемо ово једном напоменом у вези са Батушићевим при-
мером. Синтагма запретена жеравица успомена личи на семантичку
позицију у којој се реализују секундарна значења индукована метафором,
али она то, ипак, није, као што није ни жеравица успомена лексичка ме-
тафора. Наиме, у семантичким садржајима лексема жеравица и успомена
нема сема које би по било којем моделу метафоризације (Премк 1990:
251 и даље) могле довести до некакве секундарне номинације: жеравица
успомена је само фигуративна употреба, и не баш много успела, речи
жеравица.
6. Поступке у обради такозваних фигуративних значења у Речнику
САНУ, а они су веома слични и у другим нашим описним речницима,
описала је Милица Радовић Тешић, и ја ћу то само укратко поновити.
Цитираћу: „Ако је реч или цела реченица с том речју употребљена тако
да је фигуративна употреба јасна и не захтева посебно дефинисање, тј.
ако се употреба није развила у посебно значење, него се метафорично,

До овога сам закључка дошла теоријски, а проверила га у Речнику САНУ. Ипак
би ову чињеницу требало детаљније испитати.
метонимијско или које друго померање задржало у оквиру једне речи,

поступак је следећи: после примера који стоји као потврда за основно
(реално) значење ставља се у продужетку скраћеница фиг. иза које следе
примери са извором који показују да се основно значење употребљава не
само у буквалном смислу.” И даље: „Дешава се, међутим, да фигуративно
значење речи које не излази из оквира основног значења захтева ближу
одредбу у виду краће дефиниције, која у неку руку представља продужетак,
допуну главне дефиниције за значење у оквиру кога се даје.” „Случајеве
у којима је фигуративно значење одвојено од реалног толико да захтева
посебан опис, али и даље поседује више заједничких компонената са њим
– РСАНУ даје под посебном тачком (словном или бројчаном – зависно од
семантичке удаљености) обично у следу иза онога значења, често и више
конкретних значења, од кога се развило, или од којих се могло развити.” И
само још један цитат: „Померена значења која су постала обична, широко
распрострањена, врло позната и фреквентна у разним стиловима језика
РСАНУ даје под засебним бројем без ознаке фиг.” (Тешић 1984: 149–150;
Тешић 2009: 45–53).
Опис чињеничког стања, да тако кажемо, добар је, али би само стање
могло бити и боље. И ево у чему би могло бити боље.
Квалификатор фиг. јавља се у три случаја: први је случај када се фиг.
ставља испред примера којима се илуструје фигуративна употреба лексеме
у оквиру каквог основног значења, други је када се ставља испред кратке
дефиниције исте такве употребе и трећи је када се ставља испред неких
значења индукованих метонимијом, синегдохом и метафором. У прва два
случаја квалификатор фиг. знак је такозване фигуративне употребе, а у
трећем пак знак је такозваног фигуративног значења. Или другим речима,
у прва два случаја фиг. је знак за врсту комуникације, изражавања, за по-
себну стилску функцију, тј. знак је за метафору, метонимију и синегдоху
у стилу, а у трећем је знак за онај тип семантичког садржаја, за семему
која осим невеликог броја идентификационих сема садржи и експресивне,
конотативне семе, тј. знак је за метафору, метонимију и синегдоху у језику,
у лексичком систему. Први и други случајеви, по правилу, не прерастају
у нова значења, трећи су, по правилу, нова значења, или тачније, значења
која су на путу да постану нова.
И ево каква су практична лексикографска решења.
Први случај. Уз основно значење лексеме клацкалица, које је
дефинисано као греда или даска с ослонцем на средини која се може,
као двокрака полуга, покретати навише и наниже и која служи деци за
љуљање и примере који ово значење потврђују дат је и један пример испред
кога стоји квалификатор фиг.; пример гласи: Био је ... погодна личност
за одржавање равнотеже на клацкалици унапређења (Вучо). Уз основно
значење лексеме клада, које је дефинисано као одсечен, неотесан комад

стабла, балван, трупац, пањ; цепаница дат је и један пример квалифи-
кован са фиг. презр. Хафиз [је] постао ... труп, клада од меса коју севап и
братска љубав одржавају у животу (Андрић).
Други случај. Добар је пример доброга решења обрада лексеме глава
у РСАНУ. А није ни чудо што је то тако добро – обрађивач је била Наталија
Цвијетић, а редактор Ирена Грицкат (овај се податак не може наћи у трећем
тому Речника САНУ, у коме је лексема глава, јер тада још нисмо обеле-
жавали ауторства по секцијама, али ја га знам). Као фиг. означена су само
четири примера наведена на крају датих илустрација за основно значење. Уз
то фиг. дата је и дефиниција цвет, цваст биљке (код које је то најкрупнији
део; крошња дрвета). И то је једино фиг. у обради лексеме глава.
У првоме и другоме случају идентификација фигуративне употребе
лексеме која се обрађује не ствара лексикографима, рекло би се, веће ди-
леме и тешкоће. Ако се и јављају дилеме и тешкоће, оне резултирају тиме
да се фигуративна употреба прогласи посебним значењем. А то, разуме
се, није добро.
Трећи случај. Још мање је добро ово: лексикографи су склони, и чини
ми се све склонији, да многа секундарна значења прогласе фигуративним,
и онда када за то нема ама баш никаквог разлога. Навешћемо неколико
таквих примера.
Основно је значење лексеме обол ситан старогрчки претежно
сребрни новац у вредности једне шестине драхме. Секундарна су зна-
чења обично мањи новчани поклон, дар, прилог, па допринос, прилог
нечему, и, на крају обавезни прилог, данак. Ова су секундарна значења
квалификована као фигуративна. А нема ту никакве фигуре – сва су се
ова секундарна значења развила регуларно лексичком метафором инду-
кованом семом нижега ранга, семом из семеме основног значења – који
је мале вредности.
И још један, и последњи пример из Речника САНУ. Основно је зна-
чење лексеме обући навући одећу или одевни предмет на себе или некога
другога. Као секундарна значења и квалификована као фигуративна дата
су дати нечему одређени облик, форму, обликовати, уобличити, заденути
нечим, изразити на одређен начин, па претворити у нешто, и снабдети,
обдарити нечим. Ова су значења потврђена примерима (навешћу само
по један): Он је своје дело обукао у раскошно барокно рухо (Пантић М.),
Ви сте лаж у речитост обукли (Дреновац Н.), И свака проста реч у тој бе-
седи ...беше обучена у снагу (Глишић М.). У вези са овим фигуративним
значењима два су питања: прво, да ли су ово секундарна значења, нова
у односу на основно и, друго, да ли су она фигуративна. Негативно бих
одговорила на оба питања и одговоре бих овако образложила. Прво, ово
нису нова значења зато што се она остварују у истој семантичкој позицији
и у истој синтаксичкој функцији као и основно значење. Друго, овде се
пре ради о експресивности него о простој фигуративности.
Да много не дужим, даћу још коју илустрацију из Речника српскога
језика МС. У овоме су речнику многа секундарна значења квалифико-
вана као фигуративна. Исп., нпр., обраду лексема абецеда, авангарда,
авет, аговати, ад, адвокат, адвокатисати, адут, адутирати, Азијат,
аждаја, ајгир, ајгировит, ајгируша, ајкула, акреп, акробата, акробација,
акценат, акцентовати, ала, акција, алармирати, алелуја, алем, алерги-
чан, алиментација, алфа, амазонка, амалгам, амалгамисати, аматер,
амбасадор, амброзија, аморфан, и да даље не набрајам. Абецеда је у
основној реализацији слова латинице (као целовит систем) поређана по
утврђеном реду, а у секундарној основна знања из нечега – и она је дата као
фигуративна. (Узгред да кажемо: код лексеме азбука исто друго значење
није квалификовано као фиг., што је, разуме се, боље). Код лексеме аван-
гарда основна семантичка реализација претходница, извидница; челни
део војних снага у нападу, напредовању маркирана је са вој., односно мар-
кирана је припадношћу војној терминологији, а секундарна реализација
дата је са квалификатором фиг. и дефиницијом предводница, друштвена,
класна, уметничка и сл. група која предводи неки покрет: ~ радничке
класе, позоришна ~. Обрада ове лексеме захтева посебан коментар. Даћу
га укратко у неколико тачака. Прво: термини су речи које припадају по-
себним системима. Од речи општега лексичког фонда они се разликују
у семантици, у типу значења. У њиховом је семантичком садржају само
апстракцијом издвојена појмовна вредност реалије на коју се односи
номинација термина, односно у њиховом садржају је само архисема, или
нешто слично архисеми. Друго: оваква семантика за последицу има веома
ограничену способност даље дисперзије. Треће: како у семантичком са-
држају термина изостају семантичке компоненте нижега ранга, оне које се
односе на елементе реализације, тј. оне које су изворишта метафоричних
трансформација, то се из терминолошких реализација не могу развијати
фигуративна значења. Четврто: ако фигуративних значења има, она су се
развила тек пошто је терминолошка јединица почела да функционише и
као општа лексичка јединица, тек пошто је она из свога затвореног система
ушла, најчешће преко публицистике, у општи лексички фонд. Пето: ако
је то случај са лексемом авангарда, онда би боље било да је секундарна
семантичка реализација дата као основно значење, без онога фиг., а ос-
новно као секундарно са квалификатором вој.
7. Наместо задржавања на ономе што је могло бити и друкчије, по-
кушаћу, по ко зна који пут, да кажем како мислим да треба употребљавати
квалификатор фиг.
Прво. Ево каква би измена, по нашем мишљењу, била најприхватљи-

вија и најбезболнија. Симбол фиг. ставити као знак фигуративне употребе
у оквиру каквог основног значења, а по правилу су то основна значења,
без обзира на то да ли уз то фиг. следи или не следи каква дефиниција.
Узгред, боље је избегавати такве дефиниције јер примери због којих се
оне дају не морају бити знак неког лексичког стања које претходи новоме
значењу. Тако је и дефиниција дата уз примере фигуративне употребе лек-
семе глава у основном, номинационом значењу без штете могла изостати.
(Могло би се предложити и другачије решење, нпр., да се у оваквим слу-
чајевима квалификатор фиг. замени квалификатором сликовито, али то је
теже учинити јер такав квалификатор у нашем великом речнику немамо
и требало би га тек уводити, и то без скраћивања да се не би поклопио са
скраћеницом слик., која значи сликарство, сликарски).
Друго. Квалификатор фиг. не стављати испред посебних значења, ис-
пред дефиниција којима се идентификују посебне семантичке реализације:
дакле, одузети му другу вредност, способност да указује на такозвана фигу-
ративна значења. Од овога одступити само у изузетним случајевима, само
ако се мора, само када су у питању, да тако кажемо, недовршене семантичке
реализације или оне које су негде између слике формиране речима и новога
лексичког факта. Нпр. можда је било оправдано уз тачку б. уз основно зна-
чење лексеме зуб ставити фиг. и дефиницију мржња, непријатељство, по-
тврђену једним примером: Можемо сусједу без зуба и зазора рећи. (Курелац
Ф.). Сасвим није оправдано сва секундарна значења лексеме извор зачетак,
почетак, па постанак порекло, па узрок, повод, па даље средина, место из
кога потичу вести, па налазиште добара, средстава, па снага, врело, па
писани споменик и оригинал каквога списа квалификовати са фиг. (И овде би
се могло предложити и какво друго решење, нпр., да се испред дефиниција
оних секундарних значења која се, како се популарно и непрецизно каже,
још нису усталила ставља скраћеница прен., што би значило пренесено, али
би и то било увођење новог квалификатора у нашу лексикографску праксу,
што, кад се може, и уколико се може, треба избегавати).
Да ли ћемо и како ћемо квалификовати секундарне семантичке
реализације зависи, с једне стране, од експресивне немаркираности/мар-
кираности њихових семантичких садржаја и, с друге стране, од немар-
кираности/маркираности њихове прагматичне вредности. Објаснићемо
и једно и друго.
Треће. Секундарне семантичке реализације, колико засад знамо, или
су платисемичне или су резултат деловања лексичких индуктора, лексичке
метонимије, синегдохе и метафоре, тј. метонимије, синегдохе и метафоре
које су реализоване у одређеној семантичкој позицији. Платисемична и
метонимијска секундарна значења експресивно су немаркирана; прва
– зато што су у њиховој основи тзв. мртве метафоре, уколико уопште из

синхронијске, а и друге перспективе, можемо анализирати њихов настанак;
друге – зато што им је у основи само мутација делова архисеме примарног
значења уз задржавање или слабљење других семантичких компонената.
Метафорична секундарна значења могу бити експресивно маркирана,
али и не морају. У основи свих метафоричних преноса номинације лежи
асоцијативно повезивање сема, семантичких компонената нижега ранга
двају различитих семантичких садржаја, полазног појма и циљнога, оно-
га који се секундарно номинира уз обавезно замењивање архисема, као
и других трансформацијом незахваћених семантичких компонената. А
ови појмови – полазни и циљни, тј. појам у коме се индукује метафора и
појам у коме се она реализује, односно лексичко-семантичке групе којима
припадају лексеме које номинују ове појмове и одређују моделе метафо-
ричних полисемантичких дисперзија. А управо од модела метафориза-
ције зависи немаркираност/маркираност циљнога семантичког садржаја.
Универзални и, свакако, најфреквентнији модел по формули конкретно
→ апстрактно не резултира експресивном маркираношћу циљнога
семантичког садржаја, нпр. висок човек → висока свест. Не резултира
експресивношћу циљнога семантичког садржаја ни метафоризација по
моделу предмет → део каквог предмета / какав предмет, нпр. кашика →
мистрија, кашика → кашикасти део неке машине, перо (на воденичном
колу и др.). Ни модели део тела → део каквог предмета или, ређе, какав
предмет (глава → глава брда, глава → глава шећера). Такође не развијају
експресивне семантичке реализације ни речи које означавају чула, чуло
вида, слуха и мириса, као и способност примања надражаја прелазећи
метафоричном трансформацијом у реч из когнитивне или емотивне сфере:
мачке виде и ноћу → видим на чему смо; миришем ружу → не миришем
Перу. Последњи пример захтева известан коментар. Ово је значење у
РСАНУ дато са квалификатором фиг.; и на први поглед то изгледа корек-
тно. Међутим, и није коректно: у овоме значењу има маркираности, али,
мислим, не експресивне, већ употребне – стога је овде, по моме мишљењу,
требало ставити квалификатор разг. (што значи разговорно). Настављам
даље са инвентаризацијом, свакако не потпуном, метафоричних модела.
Зооморфизми прелазе или у реч са значењем каквог предмета, разуме се,
без експресивне маркираности: коњ → коњ као гимнастичка справа, или
у речи са значењем лица одређених особина, оних које се у колективној
свести или експресији приписују полазном појму: гуска → глупа женска
особа, лисица → лукава женска особа. И ова метафоризација увек као
резултат даје експресивно маркирану секундарну лексичку јединицу.

И. Грицкат је дефинишући секундарну реализацију овога типа код лексеме змија:
фиг. у сликовитом изражавању, често у устаљеним обртима и фигурама а. љута, зла,
Узрок ове експресивности је, с једне стране, у експресивној семи полазног

семантичког садржаја и, с друге стране, у хијерархијском рангу појмова
који се у метафоричан однос доводе. Наиме, кад год је циљни појам
човек, а полазни животиња, метафорична трансформација резултира ек-
спресивношћу (негативном, као у овим примерима, или позитивном, као
у примеру мачкице моја, у обраћању девојци). И оваква значења треба
квалификовати са експр. Исто је и са лексемама из ботаничке сфере које
индукују метафору којој је циљни појам човек: ружа → ружа као лепа
девојка и њих треба квалификовати са експр.; када пак ове исте лексеме
прелазе у речи са значењем каквог предмета или појма, експресивности
нема: грана → грана свећњака, грана → грана делатности. Поменимо
још само социоморфизме: лексеме из ове групе у метафоричном процесу
прелазе у речи са значењем особа одређених особина: мајка → сиротињска
мајка, брат → брат као близак пријатељ или свекрва → зла жена, жена
→ кукавица, плашљивац. Да ли ће семантички садржај у коме се реали-
зују ове метафоре бити експресивно немаркиран или маркиран зависи од
семе у полазном садржају – ако је сема која индукује метафору резултат
колективног схватања, колективне експресије, циљни ће садржај бити
експресиван, као у примерима свекрва → зла жена, жена → плашљивац.
И у оваквим случајевима наместо квалификатора фиг. требало би упо-
требити квалификатор експр.
Четврто. Испред секундарних семантичких реализација индукованих
метафором не стављати никакав квалификатор ако им семантички садржај
није експресивно маркиран; уколико им је пак садржај експресивно мар-
киран, тј. уколико садржи експресивне семе, испред дефиниције ставити
квалификатор експр. (што значи експресивно).
Пето. Секундарне семантичке реализације индуковане синегдохом,
по правилу, нису експресивне (глава → особа, личност, појединац, грло
→ јединка стоке), а поготову нису експресивне у случајевима преласка
имена ширега појма на ужи, нпр. кола → аутомобил.
Шесто. И једна напомена о немаркираности/маркираности употребне
вредности. Мислим да бисмо ми лексикографи морали мало више обра-
тити пажњу на прагматичну вредност секундарних значења. Некад смо
склони да превидимо ограниченост њихове употребе, посебно онда када
оне не припадају неком посебном функционалном стилу. Не знам да ли
превиђамо да је, нпр., лице у значењу разина, ниво (воде, мора) неуоби-
чајено, нераспрострањено или нам је жао да нову лексичку јединицу било
чиме обележимо и на тај начин издвојимо из општег лексичког фонда.
Биће да је ово друго у питању.
одвратна особа... б. особа која на све мотри веома будно, строго... Ово је, свакако, боље
него само ставити фиг.
И још нешто пре него што закључимо. Није увек лако разграничити
фигуративност од експресије, посебно од оне експресије која није додатно
обележена хипокористичношћу, пејоративношћу, погрдношћу или чиме
другим (а за сваку ту додатну обележеност у РСАНУ, као и у другим реч-
ницима, постоје посебни квалификатори: хип., пеј., погрд. и др.; лакше је
то учинити у теорији него у практичној лексикографији.
И да закључимо. Није свака метонимија, синегдоха и метафора и
лексичка метонимија, синегдоха и метафора. Оне лексичке реализују се
у одређеној семантичкој позицији и резултирају увек новом семантичком
реализацијом. Нове су семантичке реализације, по правилу, експресивно
немаркиране; заправо, увек су немаркиране када су индуковане метонимијом
и синегдохом, а када су индуковане метафором, могу бити и маркиране и
немаркиране. Маркиране су у случајевима када је сема из полазног садржаја
која индукује метафору резултат колективне експресије и у случајевима када
је полазни садржај животиња или биљка, а циљни човек.
Грицкат 1967: Ирена Грицкат: „Стилске фигуре у светлу језичких анали-

за”, Наш језик, н.с. књ. 26, св. 4, 217–235.
Гортан-Премк 1990: Даринка Гортан-Премк: „О неким моделима мета-
форичне полисемантичке дисперзије”, Научни састанак слависта у
Вукове дане, књ. 20/2, 251–259.
лексичког система у српскоме језику, Библиотека Јужнословенског
филолога Београд: Институт за српски језик.
Ивић 1991: Милка Ивић: „О одредбама категоризовања”, Јужнословенски
филолог, књ. 47, 29–36.
Ивић 1992: Милка Ивић: „О „денотативном” и „конотативном” катего-
ризовању”, Јужнословенски филолог, књ. 48, 1–11.
Радовић Тешић 1984: Милица Радовић Тешић: „Проблеми обраде фи-
гуративних значења у описним речницима”, у: Лексикографија и
лексикологија – зборник радова. Нови Сад – Београд: Матица српска,
Институт за српскохрватски језик, 147–151.
Радовић Тешић 2009: Милица Радовић Тешић, С речима и речником,
Београд: Учитељски факултет.
Ристић 2004: Стана Ристић, Експресивна лексика у српском језику, Београд:
Институт за српски језик САНУ.

О експресивној лексици, посебно оној на секундарном лексичком нивоу, и њеном
бележењу у дескриптивној лексикографији в. Ристић (2004, посебно стр. 218–238).
Милена М. Јакић
ПАРАДИГМАТСКИ ЛЕКСИЧКИ ОДНОСИ

У СРПСКИМ ОПИСНИМ РЕЧНИЦИМА
1. Увод.
У свом Приручнику лексикографије Л. Згуста наводи дефиницију
речника коју је дао Ц. Берг: (Згуста, 1991: 189):
Речник је систематски уређен списак подруштвљених језичких облика
скупљених из говорних навика одређене говорне заједнице и прокомента-
рисаних од аутора на тај начин да квалификован читалац разуме значење
... сваког појединог облика, и да је обавештен о релевантним чињеницама
о функцији тог облика у својој заједници.
На основу ове дефиниције речник одражава однос између језичког
система, говорне заједнице и лексикографских поступака (преточених у
одређени систем правила) који се користе при опису језичког система.
Лексикограф је посредник између језичког система (отелотвореног помоћу
говорне заједнице) и корисника речника и његов задатак је да што јасније,
ефикасно и приступачно корисницима речника објасни употребу језичких
јединица и њихове међусобне односе у језичком систему. Ако бисмо оти-
шли корак даље, могли бисмо да поставимо бар два питања:
(1) Како лексикограф сазнаје односе у језичком систему? и
(2) Чиме се лексикограф руководи при опису јединица језичког си-
стема?
(1) Односе међу јединицама у језичком систему можемо сазнати на
основу језичке продукције изворних говорника једног језика. Будући да
није могуће исцрпно прикупити целокупну продукцију, у лингвистичким
истраживањима неопходно је ослонити се на узорке језичке продукције
који се сматрају репрезентативним и поузданим за предмет истраживања.
Такви узорци добијају се прикупљањем збирки текстова (усмених или
*
milena.jakic@isj.sanu.ac.rs
168 Милена М. Јакић
писаних) и називају се језичким корпусима. Дескриптивна лексикогра-

фија заснива се на анализи језичких корпуса, тј. описује стање затечено
у посебно одабраном узорку једног језика. Кроз тип контекста у којем се
једна реч јавља и колокације у које ступа, лексикограф сазнаје која значења
она остварује у језику.
(2) При опису језичког стања лексикограф се служи лексикографском
методологијом, насталом у циклусу који се састоји из неколико делова.
Најпре се дефинише систем правила на основу којих се обрађује јези-
чки материјал. Досадашња искуства показала су да унапред дефинисана
правила нису довољна да се опишу све језичке јединице на које лекси-
кограф наиђе у језичком материјалу. Стога их можемо назвати системом
полазних правила. Сваки пут када лексикограф лексику не може обрадити
помоћу већ постојећих правила, он конструише нови тип описа, на основу
претходних знања, али и лексикографске интуиције. Будући да аутори
речника могу имати различите интуиције и користити различита решења
при обради лексике, неопходно је увести корак метаанализе, на основу
којег се бира најефикасније решење при опису језичких јединица и затим
следи формулисање додатних правила.
Поред наведених, постоје и други начини сазнавања чињеница о
језичким јединицама и њиховим међусобним односима, нпр. психолин-
гвистичке технике: анкетa, експеримент итд. У традиционалној лексико-
графији ове методе нису широко коришћене, иако сматрамо да би се оне
могле успешно надопуњавати са анализом језичких корпуса. На основу
ових техника могуће је сазнавати не само о односима међу речима у
линеарном низу текста, тј. о синтагматским односима, већ и о односима
јединица које претендују на исту синтаксичку позицију, тј. о парадигмат-
ским односима.
Први циљ овог рада јесте да прикаже у којој мери и на који начин
садржински парадигматски односи међу речима у језичком систему (сино-
нимија, антонимија и хипонимија) помажу лексикографу при дефинисању
речи у Речнику САНУ. Употреба парадигматских односа при конструисању
дефиниција описана је у Упутствима за израду Речника САНУ (у даљем
тексту Упутства РСАНУ), локалном документу Института за српски
језик, чији сарадници израђују Речник САНУ. Упутства РСАНУ пред-
стављају (малопре описани) систем полазних правила. Други циљ овог
рада јесте да метаанализом конкретних лексикографских чланака у Реч-
нику САНУ, за већ обрађене лексеме, упоредимо систем полазних правила
са лексикографском праксом. Уколико постоје разлике, покушаћемо да
Више о репрезентативности и поузданости корпуса видети у Костић, А.

1996: 12–13 и Костић и сар., 1996: 1, као и у Јакић, 2010.

Парадигматски лексички односи у српским описним речницима 169
уочимо постојање имплицитних правила, а потом и да их експлицирамо.

Трећи циљ је да језички систем приказан у Речнику САНУ упоредимо са
знањима изворних говорника српског језика, добијеним на основу анкете.
То ће уједно бити и спољни критеријум утврђивања односа који постоје
међу испитиваним речима.
Грађу за ово истраживање, дакле, чине лексикографске дефиниције
добро познатих, често коришћених речи, које ступају у барем један од
ових парадигматских односа и, као други извор информација о језичком
систему, подаци из анкете са изворним говорницима српског језика.
2. Парадигматски лексички односи у Упутствима РСАНУ

(полазна правила).
У Упутствима РСАНУ помињу се два од три парадигматска односа
који су предмет овог рада. Члан 70 најпре начелно регулише место сино-
нима и антонима у дефиницији, а касније, у члану 98 нешто детаљније
се разрађује лексикографски поступак у вези са ова два парадигматска
односа:
Чл. 70
Одмах иза дефиниције дају се најпре синоними (са ознаком „син.”) и
антоними (са ознаком „супр.”), затим упућенице (са ознакама „вар.” и
„исп.”), као и речи које је потребно ради допуне дефиниције споменути
на том месту.
Чл. 98
Синоними се обично дају иза описне дефиниције као допуна значења
(в. пр. код благодаран, благодарити и др.). У случају потпуне једнакости
у значењу, синоним се може дати одвојен од дефиниције, после тачке и
запете, са ознаком „син.”, без подвлачења, што је најчешће код биоло-
шких назива (в. ч. 205; в. пример код „ајдучица”). (Мало се примењује.)
Иза дефиниције (и иза евентуалног синонима) даје се по потреби и анто-
ним, одвојен од претходног текста тачком и запетом, са ознаком „супр.” в.
пр. код белац (2) и бео.
На основу члана 70 сазнајемо да се и синоними и антоними дају иза
описног дела дефиниције, и да сваки од њих има своју формалну ознаку
у виду квалификатора син. (= синонимија) односно супр. (= супротност).
Након тога, у члану 98 сазнајемо да постоје два типа синонима. Они
који су у потпуности једнаки по значењу речи која се обрађује добијају
квалификатор син., и наводе се иза тачке и запете, након описног дела
дефиниције. Сви други синоними, тј. они који нису у потпуности једнаки
по значењу обрађиваној речи, наводе се иза описног дела дефиниције, али
без квалификатора син. То значи да не добија сваки синоним, употребљен

у дефиницији у Речнику САНУ, своју формалну ознаку. За разлику од
синонима, Упутства РСАНУ предвиђају да сваки пут када се наведе ан-
тоним у дефиницији, он добије формалну ознаку супр., издвојену тачком
и запетом од претходног дела дефиниције. Хипонимија, иако један од
најважнијих парадигматских лексичких односа, који се према лексико-
графским приручницима често користи при дефинисању, у Упутствима
РСАНУ уопште се не спомиње.
3. Лексикографска пракса (метаанализа).
3.1. Однос Упутстава РСАНУ и структуре лексикографских

дефиниција у Речнику САНУ.
Чланови 70 и 98 Упутстава РСАНУ могу се разложити на неколико
делова: (1) препоручени тип дефиниције (описно-синонимска), (2) позиција
употребљеног парадигматског лексичког односа у оквиру лексикографског
чланка (иза описног дела дефиниције), (3) функција употребе синонима и
антонима у оквиру дефиниције (допуна значења), (4) техничко упутство
о формату дефиниције (квалификатори се од описног дела дефиниције
одвајају тачком и запетом), (5) поредак квалификатора у оквиру дефи-
ниције (најпре синонимски, па затим антонимски део дефиниције) и (6)
тип лексике код којег се очекује употреба квалификатора син. (биолошки
називи). Како бисмо упоредили правила наведена у Упутствима РСАНУ са
лексикографском праксом, одабрали смо по 30 најфреквентнијих именица,
придева и глагола у српском језику. Учесталост употребе речи добили смо
на основу Фреквенцијског речника савременог српског језика (Костић, Ђ.,
1999), који је настао на основу Корпуса српског језика (Костић, Ђ., 2001).
Са тог списка издвојили смо оне лексеме које су до сада обрађене у Речнику
САНУ. На тај начин добили смо 56 лексема, чији лексикографски чланци
чине грађу за ово истраживање: 17 именица (број, ветар, вода, време, го-
дина, град, дан, жена, живот, звезда, земља, крв, лице, љубав, ноћ, небо,
око), 20 придева (амерички, бео, велик, далек, добар, драг, дуг, жив, жут,
зелен, исти, југословенски, леп, мали, млад, многи, мртав, народни, нов,
остали) и 19 глагола (бити, видети, водити, волети, гледати, говорити,
дати, доћи, живети, знати, имати, ићи, казати, мислити, морати, моћи,
наћи, носити, остати). Њиховом анализом желимо да утврдимо да ли
се лексикографска пракса разликује од полазних правила наведених у
Упутствима РСАНУ (в. одељке 3.2.1 и 3.3.1).
3.2. Употреба квалификатора за означавање парадигматских

односа у дефиницијама у Речнику САНУ.
3.2.1. Дистрибуција квалификатора син. и супр. у Речнику САНУ.
Најпре ћемо приказати како изгледа дистрибуција употребе квали-
фикатора који се користе за идентификацију парадигматских односа у
Речнику САНУ. Будући да су у Речнику САНУ само синоними и антоними
(али не и хип(ер)оними) идентификовани помоћу формалне ознаке (квали-
фикатора син. односно супр.), у овом одељку бавићемо се управо њима.
Квалификатор син. у Речнику САНУ употребљавао се на начин
описан у Упутствима РСАНУ у прва три тома, а у наредним томовима
његова употреба драстично опада (након четвртог тома мање од 5 упо-
треба по тому, да би се након XII тома потпуно изгубио из употребе) (в.
Слику 1).
Слика 1. Број употребљених квалификатора „син.”

Слика 1. Број употребљених квалификатора „син.“ у томовима Речника САНУ.
у томовима Речника САНУ.
За разлику од тога, квалификатор супр., за означавање антонима, коришћен је у
За разлику од тога, квалификатор супр., за означавање антонима,
свим до сада објављеним
коришћен томовима
је у свим до сада(в. Слику 2),томовима
објављеним али такође примећујемо
(в. Слику да његова
2), али такође
примећујемо
употреба није хомогена. да његова употреба није хомогена.
Слика 1. Број употребљених квалификатора „син.“ у томовима Речника САНУ.
За разлику од тога, квалификатор супр., за означавање антонима, коришћен је у

свим до сада објављеним томовима (в. Слику 2), али такође примећујемо да његова
употреба није хомогена.
Слика 2. Број употребљених квалификатора „супр.”

Слика 2. Број употребљених квалификатора „супр.“ у томовима Речника САНУ.
у томовима Речника САНУ.
Разлог томе могао би бити нехомогена дистрибуција антонима у лексици која се у
Разлог томе могао би бити нехомогена дистрибуција антонима у
томовима обрађује,
лексицинакоја
пример, услед механизма
се у томовима обрађује,префиксације
на пример, којим
услед се добијају антоними.
механизма пре-
Томови којификсације
обрађују којим
лексикусе са
добијају антоними.
префиксима Томови антонима,
за грађење који обрађују лексику
могли са
би садржати
префиксима за грађење антонима, могли би садржати више антонима 6
од других томова: том I (који садржи префиксе: а-, ан-, анти-, без-(бес-,
беж-, беш-)), II (ван-), IV (де-, дис-), V (егзо-, екс-, ендо-), VII (и-, изван-,
ин-(им-)), VIII (ин-), X (контра-), XIV (не-), XV (не-). Међутим, на Слици
2 видимо да то није случај, јер томови XIV и XV, који обрађују лексику
са префиксом не- (што је најпродуктивнији префикс за грађење антони-
ма), имају мање употребљених квалификатора супр. него том XII, који
уопште не обрађује лексику са префиксима за грађење антонима. Нехо-
могена дистрибуција, стога, вероватно лежи у другим разлозима, нпр. у
неуједначеној лексикографској обради, промени теоријских поставки,
употпуњавању грађе током времена (будући да је I том Речника САНУ
издат 1959, а XVIII том 2010. године) и сл., што би могло бити предмет
посебног истраживања.
На основу анализе формалних ознака синонимије и антонимије (ква-
лификатора син. и супр.) закључујемо да су ови парадигматски лексички
односи недовољно често коришћени при дефинисању речи у Речнику
САНУ. У 18 до сада објављених томова обрађено је укупно преко 220.000
одредница, али и поред тога квалификатор син. употребљен је свега 220
пута, а квалификатор супр. 422 пута. На основу литературе о другим

језицима и анализе речника страних језика, претпостављамо да је број
лексема (у оквиру до сада обрађене лексике у Речнику САНУ) које у
српском језику ступају у односе синонимије и антонимије далеко већи.
Употреба хиперонима и хипонима није (у потпуности) пребројива јер у
Речнику САНУ не постоји формална ознака за овај тип односа. Сматрамо
да би доследно коришћење квалификатора за означавање ових односа било
веома корисно, не само као допуна значења, већ и зато што бисмо на тај
начин добили податак о повезаности лексема у језичком систему.
3.2.2. Позиција квалификатора у дефиницији.

Вративши се примарној грађи у овом истраживању, примећујемо
да квалификатор син. није употребљен ни код једне од 56 анализираних
лексема, те нисмо приступили поређењу његове употребе при дефинисању
са Упутствима РСАНУ.
Квалификатор супр. употребљен је код 7 од 56 анализираних лексема
(иако ћемо нешто касније, у одељку 4 видети да знатно већи број речи
има антоним), и то у 5 лексема наведен је по један антоним (в. одреднице
дуг, живот, мали, млад, нов), код једне речи наведено је 2 антонима (в.
одредницу бео), а код једне речи наведено је чак 4 антонима у различитим
значењима (в. одредницу лице) (дакле 12,5% од испитиваних 56 лексема
добило је бар један антоним). Ако се употреба квалификатора супр. у
анализираним лексемама упореди са Упутствима РСАНУ примећујемо
да се овај квалификатор код неких лексема заиста наводи иза описног
дела дефиниције (в. лексеме бео (значење 16), живот (значење 2а), лице
(значења 3в, 3г, 3е и 7)). Међутим, код неких лексема овај квалификатор
наводи се испред свих дефиниција (в. лексеме бео, дуг, мали, млад, нов).
У чему је разлика између употребе квалификатора супр. испред де-
финиције и у оквиру једне од дефиниција? Уколико се овај квалификатор
употреби испред дефиниције, то је знак да лексикограф такав антоним

У овај податак нисмо убројали употребу квалификатора син. и супр. унутар одељ-
ка са изразима, јер су нас у овом раду интересовале лексичка синонимија и антонимија.

Парадисова и Вилнерсова у свом чланку из 2007. године (Paradis & Willners, 2007)
спровеле су анализу на речнику за напредно учење енглеског језика (Collins COBUILD
Advanced Learner’s English Dictionary (Sinclair (ed.) 2003)). Оне су, анализирајући преко
110.000 одредница овог речника, утврдиле да 1.750 одредница има наведен антоним.
Наша анализа енглеског речника антонима (Spooner, A. (1999): A Dictionary of Synonyms
and Antonyms. Oxford, New York: Oxford University Press.) показала је да овај речник
бележи 2.398 одредница у којима се јавља барем један квалификатор Opp (односно 2.558
значења одредница у којима се јавља антоним). У руском речнику антонима (Львов, М.Р.
(1978): Словарь антонимов русского языка. Москва: Русский язык.) постоји 710 анто-
нимских поља, у оквиру којих је наведено око 2.000 антонимских парова.
сматра такозваним правим или лексичким антонимом, те да две речи

ступају у однос антонимије независно од контекста, у свим значењима.
Ако се пак квалификатор супр. употреби у оквиру једног од значења, то
је знак да се антоним односи само на дато значење.
Циљ ове кратке анализе био је да упоредимо поступке описане у
Упутствима РСАНУ и примену тих поступака у лексикографским члан-
цима Речника САНУ. (Поређење статуса речи у језичком систему и њихове
обраде у Речнику САНУ посебно је питање које ћемо обрадити у одељку
4 овог рада.) На основу спроведеног поређења уочили смо разлике, које
сугеришу да је полазна правила неопходно ажурирати правилностима које
се уочавају анализом обрађеног лексичког фонда, јер није могуће унапред
предвидети сва потребна правила.
3.3. Употреба синонимије, антонимије и хипонимије

у лексикографским чланцима у Речнику САНУ.
Као што смо већ раније напоменули, за разлику од синонимије и ан-
тонимије које су обрађене у члановима Упутстава РСАНУ и које имају
формалну ознаку у виду квалификатора, хипонимија у Упутствима
РСАНУ уопште није споменута. Ипак, прегледом грађе уочили смо да се
сва три испитивана типа парадигматских лексичких односа у Речнику
САНУ налазе и у другим деловима дефиниције, од оних који су предвиђени
(или нису предвиђени) Упутствима РСАНУ.
3.3.1. Синонимија.
Поред означавања помоћу квалификатора син., у Упутствима РСАНУ
за синониме је предвиђена и друга могућност, тј. допуњавање описног
дела дефиниције синонимима речи у датом значењу, без квалификатора.
У Речнику САНУ, на пример, реч ноћ појашњена је помоћу речи лудило,
која је употребљена као њен синоним. Такође, као синоними дати су и
следећи парови речи: ноћ – ропство, година – летина, добар – узет, добар
– богат, мислити – старати се и око – пупољак. Ови парови речи нису
синонимни у својим основним значењима, већ у неким од секундарних
значења. Ипак, Упутства РСАНУ предвиђају њихову употребу, након
описног дела дефиниције. Будући да описни део дефиниције треба да
на једнозначан начин објасни значење дате речи, након тог дела могу се
навести и непотпуни синоними. На пример, значење речи ноћ под тачком
3.в. гласи:
ноћ, ноћи […] 3. […] в. помраченост, помућеност свести, лудило.

Из навођених лексикографских чланака Речника САНУ изоставили смо инфор-
мације које нису релевантне за наше излагање (акценат, граматичке информације, приме-
ре итд.).
Управо наведени тип дефиниције назива се описно-синонимска де-

финиција. Након наведене дефиниције наводи се и пример: „Црна ноћ
застрла ум у несрећнога Јола (Ад. 1, 177).”, који потврђује употребу речи
ноћ у датом значењу. Описно-синонимска дефиниција употребљена је и
у следећим значењима речи:
град м [...] 2. а. место ограђено бедемима ради заштите, тврђава, утврђење
[...]
леп, лепа, -о [...] 1. а. који се истиче правилношћу, складношћу облика, боја,
спољашњим изгледом уопште, чији спољашњи изглед изазива пријатан
естетски утисак, згодан, диван.
говорити [...] 5. покр. (обично са допуном: на некога) проносити о некоме
гласове (обично ружне), оговарати, клеветати.
На основу оваквог лексикографског поступка корисник речника може
да закључи о каквом типу синонимије је реч: синоним је овде употребљен
пре свега да допуни описни део дефиниције, а не да означи парадигматски
лексички однос који постоји између две речи (на нивоу основних значења).
Само једно од секундарних значења ноћи јесте синонимно са речју луди-
ло. Навођењем описног дела дефиниција, лексикограф је објаснио о ком
значењу ноћи се ради, и баш том значењу приписао синонимност са речју
лудило. Сличну ситуацију налазимо и у дефиницијама следећих одредница:
ноћ (значење под бројем 2), година (3), година (4а), око (8а), нов (4а), ићи
(7е) итд. (в. ове дефиниције у Речнику САНУ).
Овај начин употребе синонима у дефиницијама далеко је чешћи од
употребе синонима уз квалификатор син. Међутим, приметили смо да се
синоними на овај начин не користе само иза описног дела дефиниције,
као што је предвиђено Упутствима РСАНУ. Они се некада користе уместо
описног дела дефиниције, и такве дефиниције називају се синонимским
дефиницијама. Овај тип дефиниције јавља се код следећих лексема у
појединим значењима:
небо с [...] 4. покр. а. таваница, плафон, строп.
далек, далека, далеко [...] 1. [...] ђ. простран, широк, велики.
ићи [...] 3. а. одлазити, удаљавати се.
Поред ова два типа дефиниције (описно-синонимске и синонимске) у
лексикографским приручницима помиње се и описна дефиниција, у којој
се набрајају најважнија семантичка обележја лексичке јединице, довољ-
на да се дата јединица разликује од других јединица лексичког система

Разрешење скраћеница извора дато је у XVII тому Речника САНУ.

Овакав поступак у складу је са чланом 98 Упутстава РСАНУ.
(Згуста, 1991: 238), без употребе синонима, као у појединим значењима

следећих лексема:
земља ж [...] 1. а. [...] планета на којој живимо, трећа унутрашња планета
у Сунчеву систему.
нов, нова [...] ново [...] 1. а. који је тек, одскора направљен (сазидан, скројен,
купљен и др.), неупотребљаван одн. веома мало употребљаван, мало кори-
штен.
дати, дам [...] 6. а. помоћи да се постигне нешто, створити могућност да
се дође до нечега.
Тај тип дефиниције оправдан је када у језичком систему не постоји
синоним датог значења одреднице. Ипак, приметили смо да синоними
нису наведени у неким значењима, иако постоје у језичком систему. На
пример, у управо наведеној дефиницији примарног значења придева нов,
лексикограф користи синонимну реч неупотребљаван, али не иза описне
дефиниције, као што је предвиђено Упутствима РСАНУ, већ у оквиру
ње (о другим нестандардним начинима навођења синонима в. у фусноти
7 дефиницију лексеме живот под бројем 3а и дефиницију лексеме небо
под бројем 6). Могли бисмо се сетити и других потенцијалних синонима
тог значења речи нов: некоришћен, неупотребљен, неношен.
Даљим прегледом лексикографских дефиниција често употребљава-
них речи српског језика приметили смо да постоји и четврти тип дефини-
ције, у коме се најпре наводи синоним, а тек онда описни део дефиниције,
као у следећим значењима речи:
земља ж [...] 4. а. држава, национална територија, уопште већа терито-
ријална јединица.
жут, жута, жуто [...] 4. златан, украшен златом, позлаћен.
бити, будем [...] 8. (из, од кога, чега) потицати, водити порекло.

Проблем при анализи у овом раду састоји се у следећем: уколико не постоји не-
двосмислен критеријум шта је синоним једне речи, однос синонимије сазнајемо на осно-
ву лексикографских приручника. Ако та информација у речнику изостане, можемо се ос-
лонити на сопствену интуицију. Будући да се интуиције изворних говорника међусобно
могу прилично разликовати, поузданији критеријум јесте интерсубјективна сагласност,
тј. анкета са више изворних говорника, где се најчешћи одговори узимају као полазиште
при разматрању. Међутим, ни одговори испитаника нису непогрешив критеријум, јер је
могуће да се испитаници не сете синонима који постоји у језичком систему. Стога је
неопходно утврдити јасније критеријуме синонимије (или различитих типова синонима),
пожељно формално означавати постојеће односе међу речима у речнику, као и комби-
новати неколико различитих приступа приликом прикупљања података о јединицама у
језичком систему. Слична ситуација је и са антонимијом.
Овај тип дефиниције сматрамо варијантом описно-синонимске

дефиниције, а за потребе овог рада назваћемо је синонимско-описном
дефиницијом.
Како не постоји формална ознака, тешко је исцрпно пребројати све
синониме употребљене у дефиницији на овај начин, без квалификатора
син. Стога смо анализу ограничили на лексикографске чланке 56 лексема
које чине узорак у овом истраживању. Збир њихових значења (означених
бројевима), подзначења (означених словима) и нијанси значења (сигна-
лизираних употребом интерпункцијског знака ; (тачка и зарез)) износи
1.604. Детаљна анализа употребе и изостављања синонима у толиком
броју значења превазилази обим и циљеве овог рада. Овде ћемо само
укратко указати на неке случајеве, где је према нашој интуицији лекси-
кограф могао употребити синоним, али га није употребио. На пример,
ни у једном од значења придева мали нису као синоними наведени при-
деви невелик и сићушан, за придев мртав ни у једном од значења није
као синоним наведен придев покојни, за далек нигде није наведено да
је синонимно са придевом удаљен, код придева леп нигде не добијамо
информацију да је придев наочит његов синоним, а код именице дан
као синоним није наведена именица обданица. Детаљно упоређивање
лексикографских одлука са статусом тих речи у језичком систему могло
би бити предмет посебног истраживања (сажето поређење дали смо у
одељку 4 овог рада), али за сада можемо закључити да у неким случаје-
вима лексикограф употребљава описну дефиницију за значење у коме
према нашој интуицији постоји и синоним. Поред тога, код неких речи
наведени су неки, али не сви њихови синоними. Неки синоними речи
нису поменути ни у једном од наведених значења. У наставку анализе
даћемо преглед заступљености 4 поменута типа дефиниције у 56 од-
редница које су грађа за ово истраживање, што ће нам барем угрубо
пружити квантитативни увид у коришћење синонима без квалификатора
син., при дефинисању.

Синоними наведени без квалификатора син. обично се формално издвајају тако
што се једна реч, у облику номинатива, налази између зареза. Међутим, није свака реч,
која је издвојена зарезима, синоним (нпр. у дефиницији одреднице небо [...] 4. покр. [...]
в. горњи, сферни, део зидане пећи подвучене речи издвојене су зарезима, али нису сино-
ними). Са друге стране, некада се синоним може наћи у облику који није номинатив (нпр.
у дефиницији одреднице живот, -ота м [...] 3. а. израз физичке и духовне снаге, живот-
ности, живости подвучене речи могу се сматрати синонимима датог значења). Такође, у
случајевима када се уместо дефиниције врши упућивање на другу реч, често се упућује
на синоним одреднице код које је упућивачка дефиниција (нпр. небо с [...] 6. анат. заст.
и покр. в. непце). Уколико би постојала формална ознака, могли бисмо претражити све
синониме које је лексикограф навео за једну реч.
Свих 17 испитаних именица и 19 анализираних глагола дефинисани

су и помоћу синонима у барем неком од значења, а три од 20 анализираних
придева нису добила синоним ни у једном од значења. То су придеви на-
родни, југословенски и амерички. Дакле 5% од испитиваних 56 лексема није
добило ниједан синоним. У свим значењима анализираних лексема добили
смо следећи налаз о дистрибуцији типова дефиниција (в. Табелу 1):
описна описно-синонимска синонимска синонимско-описна

именица 57% 21% 18% 4%
глагол 42% 15% 32% 11%
придев 44% 31% 24% 1%
Табела 1. Процентуални приказ типова дефиниције за најчешће
употребљаване именице, глаголе и придеве.
У 43% анализираних именичких, 58% глаголских и 56% придевских

дефиниција употребљени су синоними (описно-синонимске, синонимске
и синонимско-описне дефиниције). На основу спроведене анализе закљу-
чујемо да се синоними (код ове три врсте речи) као део дефиниције или
потпуна дефиниција, али без квалификатора син. прилично често користе
при дефинисању одредница у Речнику САНУ, тј. у нешто више од поло-
вине анализираних значења. Ипак, приметили смо да се овакви синоними
релативно ретко користе у дефиницијама примарних (основних) значења.
Свега трећина испитаних лексема у дефиницији примарног значења има
наведен и синоним (2 именице (град и љубав), 9 придева (велик, добар,
драг, исти, леп, мали, многи, мртав, остали) и 7 глагола (дати, доћи,
говорити, знати, ићи, казати, мислити)). Секундарна значења знатно
чешће су добила овај тип синонима (без квалификатора син.).
3.3.2. Антонимија.
Анализом грађе дошли смо до налаза да у Речнику САНУ за многе
од испитиваних речи није идентификован антоним, иако њихов антоним
постоји у лексичком систему (у одељку 4 биће више речи о овом питању).
Због тога смо обратили пажњу на читаве лексикографске чланке одредница
за које, према нашој интуицији (а у одељку 4 овог рада она је проверена и
помоћу анкете са изворним говорницима српског језика), у језичком систему
постоји антоним. То су речи: дан, ноћ, жена, мушкарац, муж, љубав, мржња,
велик, жив, мртав, далек, близак, добар, лош, зао, волети, мрзети.

Исп. Гортан-Премк (2004: 142–144), која примећује да лексеме у својим основним
значењима, по правилу, не ступају у синонимске односе.
Узмимо за пример лексикографске обраде именица дан и ноћ. Од-

редница дан у Речнику САНУ има 6 значења, од којих се нека гранају на
подзначења.10 Значење које се семантички супротставља једном од значења
речи ноћ дефинисано је под бројем 1б:
дан м [...] 1. [...] б. време од изласка до заласка Сунца, време док је светло;
дневна, Сунчева светлост, видело. – [...] У њ ратују дневи са ноћима (Њег.
7, 214). [...] Како то исто сунце једнима дуге данове даје а кратке ноћи (Кур.
5, 48).
Одредница ноћ у Речнику САНУ има 3 значења са подзначењима. Значење
1а значењски се супротставља горенаведеном значењу речи дан:
ноћ, ноћи [...] ж [...] 1. а. време од заласка до изласка Сунца; тама, мрак у
том временском интервалу. – Сунце осветљава половину Земље, и на тој
половини је дан, а друга је половина у сенци, тј. на њој је ноћ (Телеб. 2, 5).
[...] Ево, дан пролази ... за ноћи би се могло доћи до Таре (Лал. 3, 240).
Ако упоредимо ове две дефиниције, приметићемо да су оне веома
сличне. Обе имају два своја дела, одвојена тачком и зарезом. У првом делу
обе дефиниције употребљен је антонимски пар излазак – залазак у одго-
варајућем редоследу. У другом делу дефиниције речи дан употребљена је
реч светлост, а у одговарајућем делу дефиниције ноћи употребљени су
антоними светлости: тама и мрак. Поред тога, од 5 примера за наведено
значење речи дан у два је употребљена реч ноћ, а од 11 примера за дато
значење ноћи такође у два се помиње дан. Ово нам не указује само на то
да је лексикограф имао на уму да ове две речи образују пар супротности
по значењу, већ и да је то на неки начин сугерисао, али не формалним
путем.
Слично томе, именица жена дефинисана је као:
жена ж [...] 1. особа полно супротна мушкарцу, људско биће способно за
рађање. [...] 2. она која је у браку, која је удата; супруга, другарица у односу
на свог мужа.
док су именице мушкарац и муж у значењима у којима се супротстављају
речи жена дефинисане на следећи начин:
мушкарац, -рца м 1. а. особа, људско биће полно супротно жени.
муж м [...] 1. ожењен човек у односу на своју жену, супругу, брачни друг,
супруг.
Поредећи одговарајуће дефиниције речи жена и мушкарац примећује-
мо да су у обе употребљене надређене категорије особа, људско биће, а
иза формуле полно супротан/-тна налази се одговарајући члан антоним-
У РСАНУ веће међусобне разлике у значењу означавају се бројевима, а мање
10
словима. Тако се свако од значења означено бројем може гранати на подзначења која ће
бити означена словима.
ског пара мушкарац/жена. У случају речи жена и муж у дефиницијама

су употребљени парови: удата – ожењен, супруга – супруг, другарица
– друг, а иза формуле у односу на свог/-ју одговарајући члан антонимског
пара муж – жена.
Овакав лексикографски поступак није случајност, па ни реткост у
обрадама лексема у Речнику САНУ (исп. лексикографске чланке парова
одредница љубав – мржња, велик – мали, жив – мртав, далек – близак,
добар – лош, добар – зао, волети – мрзети). Поред тога постоје и фор-
муле које се често користе у дефиницијама да неформално означе однос
супротности две речи: који је без Х, који није Х и сл. Обе формуле користе
се при дефинисању придева; иза прве обично долази именица, а иза друге
најчешће придев (нпр. млад2 [...] в. [...] 3) који је без искуства; мртав [...] 1.
који није жив). У неким случајевима дериват добијен од именица иза прве
формуле може бити антоним појединих значења дефинисане одреднице
(нпр. млад – искусан), као и придев иза друге формуле (нпр. мртав – жив).
Није нам сасвим јасно зашто ови односи међу речима нису сигнализирани
формалним апаратом, поготово у случају одреднице мртав.
3.3.3. Хипонимија.
Према Аристотеловом концепту дефиниције појам се дефинише на-
вођењем genus proximum-а, тј. назива најближе категорије којој дати појам
припада, а потом и differentiaе specificaе, тј. разлика које су специфичне
за дати појам у односу на остале чланове исте категорије. У Приручнику
лексикографије Л. Згуста наводи следеће:
Некад [је] могуће и корисно навести најближи хипероним или другу тијесно
повезану блискозначницу, и семантичко обиљежје (или обиљежја) у који-
ма је разлика (са резултујућим утиском да су пред нама genus proximum и
differentia specifica ...)” (Згуста, 1991: 239).
Стога смо претпоставили да ћемо у дефиницијама у Речнику САНУ
пронаћи и велики број хиперонима. У анализи дефиниција ограничили
смо се на именице, као типичну врсту речи која ступа у однос хипони-
мије (исп. наводе у литератури да нема смисла на исти начин причати о
хипонимији придева и именица, јер надређени појам придева најчешће
припада другој врсти речи, тј. тешко је замислити придев који је врста
нечега што је означено другим придевом (Драгићевић 2010: 291; Фелбаум
и сар. 1993: 27); нпр. боја је квазинадређена категорија придева бео, плав,
црвен, зелен јер је именица).
Међу 17 најфреквентнијих именица које су нам послужиле као грађа
приметили смо да није за све лексеме подједнако једноставно рећи шта
је надређени појам (број, ветар, вода, време, година, дан, жена, живот,
лице, небо, ноћ). Први део дефиниције неких лексема јасно их смешта у
одређену категорију (планета као надређени појам за лексему земља11;

течност → за крв и воду; насеље → за град; осећање → љубав; особа →
жена; орган → око). Али неке од лексема уместо надређене категорије
имају холоним12 (време → за именице дан, ноћ и година; предња страна
главе → за лице), друге имају вишечлани назив категорије: небеско тело
(за именицу звезда), док су неке наведене надређене категорије прилично
опште: простор за именицу небо или појам за именицу број). За неке од
лексема аутори Речника САНУ имали су тежак задатак при изналажењу
надређене категорије, те су се послужили описним синтагмама (струјање
ваздуха → ветар; облик постојања материје → време; посебан облик кре-
тања материје → живот). Како бисмо анализирали доследност употребе
хиперонима у дефиницијама чланова исте категорије, покушали смо да
пронађемо што више чланова датих категорија, а да су њихови називи
до сада обрађени у Речнику САНУ. У ту сврху, осим на сопствено знање,
ослонили смо се и на податке из анкете са изворним говорницима српског
језика (о чему ће више речи бити у одељку 4 овог рада), као и на унакрс-
но упућивање у дефиницијама у Речнику САНУ. Будући да није сасвим
јасно коју другу лексему бисмо сврстали у категорију струјање ваздуха,
посебан облик кретања материје и сл., определили смо се за категорије
са јаснијим границама: течност, насеље, орган.
3.3.3.1. Употреба хиперонима у дефиницији подређених чланова.

Течност. Надређену категорију течност су поред крви и воде добиле
и следеће лексеме: лимфа, зејтин, зној, ацетон, алкохол, керозин, ликвор,
млеко, мокраћа, нитробензен, нитроглицерин. Лексеме нафта (смеса),
јогурт (врста киселог млека), боза (пиће), бензин (смеса) у дефиницији
немају надређену категорију течност.
Насеље. Надређену категорију насеље поред града добиле су и лексе-
ме варош и заселак, а нису је добиле лексеме велеград (град) и метропола
(град). Лексема варошица дефинисана је помоћу граматичке дефиниције
(дем. од варош).
11
Надређени појам зависи од конкретног значења, те би у примарном значењу лек-
семе земља то било планета, у другом (као нпр. у колокацији обрадива земља) материја, а
у трећем значењу (= држава) не би било лако одредити надређени појам. Овде смо узели у
обзир примарна значења, а грађу ћемо проширити осталим члановима утврђених катего-
рија. Међутим, случај архисеме планета је интересантан. Уколико хипониме дефинише-
мо као појмове који су врста онога што је означено хиперонимом, примећујемо да иако
су Марс, Меркур, Јупитер, Нептун, Земља и Венера као архисему добили појам планета,
оне нису врсте планета, већ су пре њихови властити називи. Стога смо их искључили из
даље анализе.
12
Холоним је термин који се везује за однос меронимије и означава целину у одно-
су на своје делове. У пару врата – квака, шака – прст холоними су врата и шака.
Орган. Поред ока надређену категорију орган добили су и језик, јај-

ник, материца, јајовод, мишић, једњак, бубрег, жлезда. Гркљан је почетни
хрскавичави део органа за дисање, душник је део органа за дисање, желу-
дац је кесасто проширење органа за варење хране. Поставља се питање да
ли се код тих лексема надређеном категоријом сматра синтагма део органа,
проширење органа или само једна од тих речи (проширење, део, орган)?
Поред тога, код лексема мозак (део централног живчаног система), кожа
(омотач), бешика (мехур, кеса), бронхија (једна од две цеви на које се рачва
душник), кост (део тела) у дефиницији одговарајућег значења реч орган
уопште није употребљена. Код лексема јетра и гуштерача као надређена
категорија наведена је жлезда (која је пак дефинисана помоћу надређене
категорије орган). Тиме су ови органи сврстани у ужу категорију. Када
су у питању биљке, надређену категорију (биљни) орган / орган (биљке)
добиле су лексеме лист и корен.
Будући да су нам се 3 категорије учиниле као недовољна грађа за
анализу, анализирали смо још неке категорије чије су нам се границе учи-
ниле јасним: возило, есцајг, дрво, животиња, гас.13 Приказаћемо неколико
интересантних случајева које смо уочили у оквиру ових категорија.
Гас. Надређену категорију гас добиле су лексеме: бутан, метан,
етан, кисеоник, неон, аргон, водоник, криптон, ксенон и азот. Половина
ових лексема добила је и другу надређену категорију: хемијски елеменат,
а код водоника је дата надређена категорија елеменат (вероватно се мисли
на хемијски елеменат). Ове две надређене категорије нису у односу скупа
и подскупа (није сваки гас хемијски елеменат, нити обратно), те навођење
обе у дефиницији није сувишно. Код азота је поред хиперонима гас
наведен и хипероним металоид, што је застарели хемијски термин који
има два противречна значења (металоид, -ида м [...] 1. хемијски елеменат који
нема особине карактеристичне за метале, електронегативни хемијски елеменат
[...] 2. хемијски елеменат који има особине карактеристичне и за метале и за
неметале). Са друге стране, код неких лексема хипероним гас је додатно
спецификован: (метан – експлозиван гас; етан и водоник – запаљиви гас;
кисеоник, аргон – безбојан гас; неон, криптон, ксенон – племенити гас), те
се питамо да ли је лексикограф сигнализирао постојање ужих група, или
је конгруентни атрибут део семантичког садржаја нижег ранга (о овоме
више у наставку текста, под категоријом возило).
Возило. И код чланова категорије возило приметили смо сличан
проблем разграничења хиперонима од семантичког садржаја нижег ран-
га. Након хиперонима, у дефиницији се остатак семантичког садржаја
За ове категорије одлучили смо се помоћу теста са изворним говорницима, где је
13
задатак био да наведу 10 именица које имају своје подређене чланове, као и да наведу бар
3 подређена члана. За анализу у овом раду биле су интересанте оне које смо поменули.
најчешће наводи помоћу падежних атрибута (авион [...] справа за летење

коју покреће мотор, а одржава се у ваздуху помоћу крила;14 локомотива [...]
возило за вучу вагона по шинама; колица [...] направа са једним, два, три или
четири точка, за превоз разног материјала или људи; мање, помоћно возило),
конгруентних атрибута (камион [...] моторно возило за превоз већег терета,
теретни аутомобил ; камионет [...] мањи теретни аутомобил , мањи камион. ;
аутобус [...] затворена моторна кола за превоз већег броја лица; двоколица [...]
запрежна кола на два точка; балон [...] шупље лоптасто тело , начињено од лаке
материје, испуњено гасом лакшим од ваздуха, које се диже у ваздух и служи за
летење, осматрање и др.) и помоћу односних реченица (моторбицикл [...]
бицикл који има погонски мотор; мотоцикл.). Сматрамо да неки (али не сви!)
од подвучених делова дефиниције заједно са уоквиреним деловима чине
назив уже категорије. Треба имати у виду да назив категорије у језику не
мора бити лексикализован. А чак и у случајевима када јесте лексикализован
постоје и описни начини да се та категорија назове (помоћу конгруентног
или падежног атрибута; нпр. возило = превозно средство, есцајг = прибор
за јело). Без формалне ознаке није могуће увек препознати који део де-
финиције означава надређену категорију, а који део припада семантичком
садржају нижег ранга.
Када су у питању хипероними који су придодељени члановима ове
категорије, хипероним возило наведен је код локомотиве, кола, камиона,
мотоцикла, а синонимни израз превозно средство употребљен је у дефи-
ницији једне лексеме (бицикл).15 Као хипероним брода и лађе у Речнику
САНУ наведено је пловно средство, хипероним барке су чамац и лађа,
хипероним двоједрењака и једрењака је брод (на једра), хипероним лек-
семе камионет је (теретни) аутомобил, хипероним авиона је справа (за
летење), а хипероним аутобуса је (моторна) кола. Код лексеме комби
као хипероним су наведени аутомобил и аутобус. Аутомобил је као
хипероним добио кола, хипероним моторбицикла је бицикл, хипероним
влака је (железничка) композиција. Воз у различитим значењима има
различите хиперониме: 1. низ железничких кола (вагона) са локомотивом;
2. а. теретна кола; 3. а. средство за превоз; 4. вој. б. возило; оруђе. Ауто је упућен
на аутомобил, а дефиниција мотора је в. мото- (1а). Закључујемо да се
14
Уоквирени део дефиниције је архисема, а подвучени делови дефиниције су по-
тенцијалне допуне назива надређене категорије.
15
Када смо у усменој анкети изворне говорнике српског језика питали шта за њих
подразумева појам возило, већина испитаника рекла је да тај појам подразумева оно што
има точкове и вози по друму, док је превозно средство укључивало и авион, брод итд.
На основу тога чини се да возило и превозно средство нису потпуни синоними, али било
би потребно анализирати већи језички узорак да бисмо са сигурношћу дошли до тог за-
кључка.
често уместо најближег хиперонима употребљава назив прототипичног

члана категорије (кола, аутомобил, чамац, лађа), а понекада се користе и
далеко општији појмови (справа, апарат, направа, тело).
Есцајг.16 У дефиницијама за кашику и виљушку у Речнику САНУ као
хипероним наведена је синтагма стони прибор.17 Кашичица је дефинисана
као деминутив од кашика, тј. није потврђена лексикализованост лексеме
настале од деминутива, а кашикица је упућена на кашичицу. Нож ни у
једној од дефиниција није као хипероним добио ништа што би упућивало
на то да се користи као прибор за јело, већ је хипероним у примарном
значењу оруђе. Ножић је у значењу 1а дефинисан као деминутив и хипо-
користик од нож, а у значењу 1б као хипероним издваја се нож у склопу
пуне дефиниције мали нож, перорез. Од свих анализираних лексема једино
је код жлице као хипероним наведено део прибора за јело. Хипероним
лексема кутлача и варјача18 јесте кашика. Виљушчица је дефинисана
као деминутив од виљушка, а виљушкица у Речнику САНУ не постоји
као одредница. Вилица је упућена на виљушку, жличица је дефинисана
као деминутив од жлица, а лажица је дефинисана помоћу синонимске
дефиниције: жлица, кашика.
Уколико је дефиниција упућивачка (нпр. вилица2 ж 1. (често мн.) в.
виљушка (1)), граматичка (нпр. кашичица ж дем. од кашика (1).) или сино-
нимска (лажица2 ж 1. жлица, кашика.), питамо се шта треба сматрати хи-
перонимом, тј. назначеном надређеном категоријом. Да ли је хипероним
вилице – виљушка или хипероним виљушке, тј. стони прибор? Да ли је
хипероним кашичице – кашика или стони прибор? Такође, поставља се
питање да ли је хипероним лажице – прибор за јело (хипероним жлице)
или стони прибор (хипероним наведен код кашике)? Дакле, уколико нам
је и јасно шта треба сматрати надређеном категоријом неког појма, тај
податак није увек експлициран и у лексикографској дефиницији.
Дрво. Хипероним дрво добиле су лексеме: бреза, јавор, јасен, липа,
буква, бор, јела, јелка, оморика, врба, багрем, кестен, граб, воћка, а лек-
семе ариш (хипероним четинар) и ива (хипероним врба) нису. Као и код
16
Иако нам се чинило да ова категорија има јасне границе, детаљнијим промишљањем
схватили смо да границе нису сасвим јасне. Постоје прототипични чланови као што су
кашика, виљушка, нож и кашичица али и ножић, виљушкица, виљушчица, кашикица, ку-
тлача, сипаћа кашика, варјача, хватаљка за лед, хватаљка за салату, отварач за флаше
за које се не би сви говорници сложили да ли спадају у ову категорију или не.
17
На интернету смо под изразом стони прибор нашли само податке о селотејпу,
хефталици и сл., тј. прибору који се користи на канцеларијском столу, а не и на столу за
ручавање.
18
Поједини изворни говорници сматрају да варјача није есцајг, јер је прототипични
есцајг од метала, док је варјача готово увек дрвена.
чланова категорија гас и возило, и у категорији дрво, у неким случајеви-

ма хипероним је додатно спецификован (листопадно дрво: бреза, јасен,
граб; шумско листопадно дрво: јавор, кестен; четинарско дрво: бор, јела,
оморика итд.).
Животиња. У категорији животиња приметили смо још неколико
интересантних случајева. Као и код гасова, понекад се код једне лексеме
наводи више од једног хиперонима. То је некада оправдано јер сваки од
њих носи посебну информацију, тј. два хиперонима нису у односу скупа
и подскупа (копитар и носорог дефинисани су помоћу хиперонима сисар
и биљојед, а водени коњ помоћу хиперонима сисар и биљождер19). Међу-
тим, у неким случајевима употреба хиперонима који је нижа категорија
подразумева припадност вишој категорији. На пример, код лексеме коњ
као хипероними су наведени сисар, животиња и копитар, а довољно
би било навести само копитар што је и најближа надређена категорија
коња. Сличан је случај са лексемом мазга, која је као хиперониме добила
животињу и копитара; бизон и антилопа су као хиперониме добили
животињу и преживара; камила је дефинисана као животиња и папкар;
овца као папкар и преживар. (У последњем примеру, са логичке тачке
гледишта, довољно је било рећи само преживар, јер преживари могу бити
само папкари, али се поставља питање да ли сви корисници речника по-
седују то знање.) Са друге стране, неке лексеме нису дефинисане помоћу
најближег надређеног појма, већ су као хипероним добиле општији појам
(код магарца и муле наведен је хипероним животиња).
Са логичке тачке гледишта у дефиницији је довољно навести нај-
ближи надређени појам, али са стране употребе речника оправдано је
објединити све животиње помоћу истог хиперонима. Тада бисмо могли
замерити то што су лексеме жирафа и говече дефинисане помоћу хипе-
ронима преживар; крава, бик, во и јак помоћу хиперонима говече; гну
помоћу хиперонима антилопа, а зебра помоћу хиперонима копитар.
Управо изнесеним опсервацијама поставља се однос научног знања и
конструисања дефиниција у речнику општег типа какав је Речник САНУ.
Ипак, то питање превазилази обим овог рада.
Приметили смо још нешто. Кобила, магарица, бизоница и кошута
дефинисане су као женка коња, магарца, бизона односно јелена; јарац,
дивојарац и ован као мужјак козе, дивокозе односно овце, а јаре и јагње
као младунче козе односно овце. Лексикограф је тиме сигнализирао да
су коњ, магарац, бизон и јелен поред назива за мушке представнике тих
врста уједно и називи тих врста, тј. хипероними (исто важи и за женске
припаднике врста козу, дивокозу, овцу, које су и називи тих врста, тј. саме
19
Није сваки сисар биљојед/биљождер, нити је сваки биљојед сисар.
су своји хипероними). Другачију ситуацију имамо код лексема вепар,

нераст, крмача и гуда, које су дефинисане као мужјак, женка односно
младунче свиње, на основу чега сазнајемо да је свиња семантички гледано
родно неутрална лексема.
3.3.3.2. Употреба хипонима у дефиницији надређеног појма.

При анализи грађе интересовало нас је и да ли се при дефинисању
надређеног појма користе чланови дате категорије. Од категорија које су
сачињавале грађу за ово истраживање (а чији су називи обрађени у Реч-
нику САНУ) у дефиницијама насеља, органа и есцајга употребљени су и
чланови тих категорија да појасне њихово значење.20 Код лексема возило,
дрво, гас и животиња није употребљен ниједан хипоним у дефиницији.21
Да бисмо открили законитост када се користе хипоними при дефинисању
хиперонима и који чланови дефиниција се наводе, било би потребно ана-
лизирати већи број категорија, што превазилази обим овог рада.
4. Однос лексикографске праксе и стања у језичком систему.

Остаје питање да ли употреба парадигматских односа при дефи-
нисању значења речи у Речнику САНУ зависи превасходно од њиховог
статуса у језичком систему или постоје и други значајни фактори њихове
употребе у дефиницији.22 Да бисмо одговорили на ово питање, спровели
смо истраживање на 10 испитаника, изворних говорника српског језика,
тражећи од њих да за задате стимулусе наведу синониме, антониме и
хипониме. Будући да је број испитаника релативно мали, анализираћемо
одговоре где се слажу сви испитаници. Са друге стране, проверићемо
структуру одговора за оне случајеве где је у Речнику САНУ употребљен
парадигматски однос. Остале одговоре треба узети у обзир са резервом и
проверити налазе на већем броју испитаника.
20
насеље […] 1. а. место (веће или мање) за становање људи (село, варошица,
град); насеобина досељеника из неког краја.
орган, -ана м […] 1. а. анат. део човечијег, животињског или биљног организма
који врши једну или више специфичних функција, има одређен облик, место, грађу итд.
(око, рука, корен, стабло итд.).
есцајг м […] варв. прибор за јело (кашике, виљушке и ножеви).
21
У дефиницији лексеме дрво употребљени су мероними, али то није предмет овог
истраживања.
Други могући фактор био би недоследност лексикографског описа, услед факто-
22
ра људске грешке или комплексности структуре самог феномена. Ипак, питање природе
других значајних фактора могло би бити предмет засебног истраживања.
4.1. Антонимија.
За 56 лексема које чине грађу за ово истраживање од испитаника
смо тражили да наведу најмање 1, а највише 3 антонима. Резултати ис-
траживања показали су веома сложен однос лексикографске употребе
квалификатора, дефиниција којим се објашњавају одреднице и знања
изворних говорника. Са једне стране, тест са изворним говорницима
потврдио је постојање антонимије за лексеме бео, дуг, мали, млад, нов,
живот, које су у Речнику САНУ добиле квалификатор супр. Другим
речима, свих 10 испитаника сложило се око тога шта је антоним датих
речи. Међутим, потпуно слагање испитаника постоји и код речи велик,
далек, добар, леп, жив, мртав, говорити, дати, доћи, наћи, дан, љубав,
ноћ, а квалификатор супр. је код њих изостављен. (Сматрамо да би код
свих претходно наведених лексема, у Речнику САНУ, требало иденти-
фиковати лексичку антонимију.) Даље, приметили смо да је код именице
лице у Речнику САНУ наведено 4 антонима: писмо, наличје, полеђина и
постава, од којих је у нашем истраживању потврђен само антоним нали-
чје и то одговорима 3 од укупно 10 испитаника. Најзад, сви испитаници
су као антониме лексема град, земља, небо навели лексеме село, небо,
земља (тим редом), али према дефиницијама у Речнику САНУ поменуте
лексеме немају праве лексичко-семантичке антониме. Пар град – село23
јесте пар кохипонима, који могу функционисати као супротност, али
строго семантички гледано нису у односу (праве) антонимије. Уколико
међу њима и постоји супротност, она је заснована на антонимском пару
мали – велики. Пар земља – небо супротстављен је по значењу својих
секундарних семантичких реализација, али је њихов однос супротности
толико јак да су се сви испитаници сложили око тога шта је антоним. Из
дефиниција у Речнику САНУ за лексему земља (1. б. наша планета односно
њена површина као место, простор живота и људске делатности, свет; по
религиозном схватању: овај свет, место где проводимо живот од рођења до
смрти.) и лексему небо (2. а. по учењу различитих религија пребивалиште 1)
бога, богова, светаца и сл. […] 2) душа умрлих праведника, рај.) видимо да се
однос антонимије успоставља преко квазиантонимског пара човек – бог
и антонимског пара жив – умрли24.
4.2. Синонимија.
За исте стимулусе тражили смо од испитаника да наведу најмање
1, а највише 3 синонима. Резултати показују да се испитаници знатно
23
Будући да лексема село још увек није обрађена у Речнику САНУ, послужили смо
се дефиницијом ове лексеме у Речнику МС (1967–1976).
24
Р. Драгићевић у свом уџбенику лексикологије овај однос назива прагматичком
антонимијом (2010: 271).
чешће слажу шта је антоним једне речи, него шта је синоним. Пот-
пуно слагање (тј. слагање свих десет испитаника) око синонима постоји
код само 2 од 56 испитиваних лексема. То су глаголске лексеме говорити
(као синоним сви испитаници су навели причати) и казати (синоним
рећи). Код обе ове лексеме синоним је у Речнику САНУ наведен већ у
дефиницији примарног значења (I 1. a.). Поред тога, приметили смо да
су се испитаници највише слагали око синонима глагола, а најмање око
синонима именица, што и одговара проценту дефиниција у којима су у
Речнику САНУ употребљени синоними (по врстама речи у 56 лексема
које су грађа за ово истраживање). Ниједна од испитиваних лексема није
добила синоним уз квалификатор син., те се стога нећемо бавити анализом
синонима који су наведени у Речнику САНУ.
4.3. Хипонимија.
У тесту хипонимије, испитаницима су задате категорије возило, гас,
дрво, есцајг, животиња, насеље, орган и течност. Од испитаника је тра-
жено да наведу што више чланова датих категорија. У категорији есцајг
свих 10 испитаника навело је кашику, виљушку и нож, али у Речнику САНУ
ниједна од њих није као хипероним добила есцајг, па ни прибор за јело.
Уместо тога, кашика и виљушка као хипероним имају стони прибор, док
нож ни у једном значењу као хипероним нема нешто што би упућивало да
се користи при јелу. У категорији орган сви испитаници навели су јетру
и срце. Лексема срце још увек није обрађена у Речнику САНУ, а јетра је
као хипероним добила жлезду, а не орган. Ипак, жлезда је као хипероним
добила орган, те, логички гледано, можемо сматрати да је типични орган
добио одговарајући хипероним, иако то у чисто формалном смислу ипак
није случај. У категорији течност сви испитаници навели су воду, која је и
у Речнику САНУ добила одговарајући хипероним. У осталим категоријама
не постоји ниједан члан који су навели сви испитаници.
Из ове кратке анализе закључујемо да обрада лексема у Речнику
САНУ не зависи искључиво од њиховог статуса у језичком систему
(ако као критеријум узмемо језичко знање изворних говорника). Понекад
се знање изворних говорника заиста поклапа са обрадом лексема у Речнику
САНУ, али некада постоји и другачији однос:
1) У неким случајевима тест са испитаницима потврдио је однос
хипонимије и антонимије максималним бројем испитаника, а ти
парадигматски односи ипак нису идентификовани помоћу квали-
фикатора или у лексикографским дефиницијама. Код одредница
јетра, нож, велик, далек, говорити, ноћ интуиција нам говори
да је знање говорника исправно, те сматрамо да је изостављање
информације у Речнику САНУ погрешно. Код одредница град

– село, земља – небо чини се да је одлука о изостављању инфор-
мације у Речнику САНУ (донекле) оправдана.
2) У неким случајевима дефиниција у Речнику САНУ успоставља
однос антонимије помоћу квалификатора, али он није потврђен
одговорима испитаника (нпр. лексема лице).
Стога се при утврђивању парадигматских лексичких односа који
постоје у језичком систему не смемо ослонити само на одговоре испи-
таника, нити само на формалне ознаке у Речнику САНУ, већ је пожељно
комбиновати ова два метода са методом анализе описног дела лексико-
графских дефиниција.
5. Резиме налаза и закључци (формулисање додатних правила):
Да подсетимо, у овом раду основни циљ био је анализа употребе са-

држинских парадигматских лексичких односа у дефиницијама у Речнику
САНУ. На основу спроведене анализе дошли смо, најопштије узев, до
неколико најважнијих налаза. Парадигматски лексички односи у оквиру
полазних правила делимично су препознати као значајни при дефинисању
лексема, али се у лексикографској пракси не употребљавају довољно често,
нити доследно.
1. Од парадигматских лексичких односа у Упутствима РСАНУ
спомињу се синонимија и антонимија. Правила за израду Речника САНУ
предвидела су два типа синонима: потпуне, који се означавају помоћу ква-
лификатора син. и непотпуне, који се користе као помоћ при дефинисању
речи. У Упутствима РСАНУ предвиђено је да се други тип синонима
наводи након описног дела дефиниције (описно-синонимска дефини-
ција), али се у пракси они некада налазе и испред (синонимско-описна
дефиниција) или уместо њега (синонимска дефиниција). Антоними се
означавају помоћу квалификатора супр. Квалификатори син. и супр. у до
сада објављеним томовима Речника САНУ релативно ретко су коришћени.
Квалификатор син. се после дванаестог тома Речника САНУ повлачи из
употребе (укупно је у 12 томова употребљен 220 пута), док је квалифи-
катор супр., иако се употребљава у свих (до сада објављених) 18 томова,
употребљаван сразмерно ретко (свега 422 пута). За разлику од тога сино-
ними без квалификатора употребљавају се релативно често. Нешто више
од половине значења, за 56 лексема које су грађа за ово истраживање, у
дефиницији поседује и синоним. Ипак, приметили смо да се овакви си-
ноними релативно ретко користе у дефиницијама основних значења: две
трећине свих испитаних лексема у дефиницији примарног значења нема
наведен синоним. Секундарна значења знатно су чешће добила овај тип

синонима. То нас доводи до закључка да се ови парадигматски лексички
односи користе као допуна описне дефиниције, као што је Упутствима
РСАНУ и предвиђено, а не да прикажу њихов статус у језичком систему.
Хипонимија није обрађена у Упутствима РСАНУ, нити има формалну
ознаку, те стога употреба хипонима и хиперонима у дефиницијама у Реч-
нику САНУ није (у потпуности) пребројива.
2. Лексикографска пракса не слаже се у потпуности са правилима на-
веденим у Упутствима РСАНУ. Разлике се тичу позиције квалификатора
и типа препоручене дефиниције. Поред тога, употреба формализованих
начина идентификације парадигматских односа (квалификатора син. и
супр.) у Речнику САНУ је недоследна. Недоследност њихове употребе
види се већ на основу квантитативне анализе, тј. броја употребљених
квалификатора, као и дистрибуције ових квалификатора кроз томове
(в. одељак 3.2.2). Приметили смо још да је понекад квалификатор супр.
употребљен код једног, али не и код другог члана пара (нпр. код придева
мали као антоним је наведен придев велик, док код придева велик уопште
није идентификован антоним).
3. Поред формализованих начина употребе парадигматских лексичких
односа у Речнику САНУ (помоћу квалификатора син. и супр.) постоје и
неформализовани начини њихове употребе. Синоними се користе као
допуна описног дела дефиниције, или самостално. Антоними се у опис-
ном делу дефиниције наводе иза формуле који није Х (нпр. мртав [...] 1.
који није жив). Поред тога, чланови антонимског пара често се обрађују
према истом моделу дефиниције, а у примерима се често наводе оба члана
антонимског пара. Остаје нејасно због чега ови односи међу речима нису
сигнализирани формалним апаратом. Када је у питању хипонимија, сви
начини употребе овог парадигматског односа су неформализовани.
Недоследност примећујемо и код неформализованих начина употребе
парадигматских односа у дефиницији: чланови исте категорије не добијају
увек исти хипероним (авион је дефинисан као справа, камион као возило,
аутобус као кола итд.). Из анализираних примера примећујемо да се по-
некад уместо назива категорије у дефиницији наводи прототипични члан
те категорије (аутобус је дефинисан као кола, уместо као возило). Са друге
стране, у дефиницијама назива неких категорија користе се њихови чла-
нови (в. одреднице насеље, орган, есцајг), али потребна је обимнија грађа
да би се уочила евентуална правилност када и како се они користе. Ипак,
питамо се да ли је свака логичка недоследност заиста и неоправдана. Да ли
је заиста увек упутно навести најближу надређену категорију у дефиницији
појма и да ли је увек грешка уколико се наведу два хиперонима која су у
односу скупа и подскупа? Сматрамо да је одговор негативан и да лекси-
кограф дефиниције прилагођава и треба да прилагођава знању корисника

речника, а не да се строго држи логичке правилности. Лексикограф треба
да нађе равнотежу између систематичности и ефикасности описа.
4. Сматрамо да би било веома корисно формалном ознаком обеле-
жити сваки од парадигматских лексичких односа и доследно је кори-
стити. На тај начин би се кориснику недвосмислено сугерисало са којим
лексемама језичког система дата одредница ступа у парадигматске
односе. Поред тога, формална ознака олакшала би исцрпну / системат-
ску претрагу свих лексема које у дате односе ступају, а забележене су
у Речнику САНУ. Будући да постоје потпуни и непотпуни (лексички и
контекстуални) синоними и антоними, разлика међу њима могла би се
сигнализирати позицијом квалификатора (испред свих дефиниција, или у
оквиру дефиниције, иза описног дела)25 или, уколико је то потребно, чак
и увођењем новог квалификатора, који би добио специјализовано зна-
чење. Одсуство формалне ознаке код хипонимије отежава разграничење
хиперонима од семантичког садржаја нижег ранга. Обавезна употреба
формалне ознаке отклонила би могућност изостављања информације
о парадигматским лексичким односима лексема, тј. повећала би до-
следност њихове употребе у дефиницијама. Самим тим омогућила би
се систематска претрага свих представника парадигматских лексичких
односа у електронској верзији речника.
5. Традиционално схваћено, дескриптивна лексикографија ослања се
на анализу језичког узорка, тј. корпуса. Међутим, зависно од типа речника
зависиће и нужност употребе других метода. На пример, уколико правимо
речник савременог језика општег типа, сматрамо да би било добро ову
методу употпунити анкетама са изворним говорницима.
6. Будући да је израда тако великог, значајног и амбициозног тезауру-
са као што је Речник САНУ веома захтеван и дуготрајан задатак, на коме
су ангажоване десетине (ако се у обзир узму сви сарадници почевши од
првог тома, чак и стотине) сарадника, немогуће је у потпуности унапред
предвидети све проблеме са којима ће се лексикографи сусрести. Стога
лексикограф када наиђе на проблем који није решен у Упутствима РСАНУ
нуди своје решење. Некада се може десити да лексикографи понуде више
од једног решења. Зато је веома важно непрестано анализирати понуђе-
на решења, дискутовати о њима и Упутства РСАНУ стално ажурирати
најоптималнијим решењима.
Као што смо већ у уводу сугерисали, лексикограф полази од скупа
полазних правила, али са увећањем обрађеног лексичког фонда неопходно
25
Ово је донекле и спроведено у дефиницијама Речника САНУ, али није експлици-
рано у Упутствима РСАНУ.
је помоћу метаанализе уочавати правилности у обради и формулисати

додатна правила.
7. Уместо досадашњих чланова у Упутствима РСАНУ, на основу ме-
таанализе лексикографске праксе употребе синонима, антонима и хиперо-
нима у Речнику САНУ, али имајући у виду и ефикасност лексикографског
описа, чланове 70 и 98 ажурирали бисмо на следећи начин:
Наш предлог допуне чланова 70 и 98 Упутстава за израду Речника
САНУ:
У тезаурусном речнику типа Речника САНУ препоручује се описно-
синонимски тип дефиниције, али се понекад може употребити и описна
или синонимска дефиниција. (Поред ових, понекада се употребљава и
синонимско-описна дефиниција, али потребно је обимније истраживање
да би се експлицирало правило када се она користи.) Уколико је у питању
описно-синонимска дефиниција, синоними се дају одмах иза описног дела
дефиниције, као допуна значења (в. пр. код благодаран (1), благодарити и
др.).
У случају потпуне једнакости у значењу, синоним се може дати одвојен
од дефиниције, после тачке и запете, са ознаком „син.”, без подвлачења, што
је чест случај код биолошких назива (в. ч. 205; в. пример код ајдучица).
Антоними се у Речнику САНУ идентификују помоћу квалификато-
ра супр., у комбинацији са описним делом дефиниције (а никада уместо
њега). Позиција квалификатора супр. варира зависно од статуса антонима
који се наводи. Уколико лексикограф утврди да се сва значења две речи
супротстављају, квалификатор се ставља испред свих дефиниција, па се
тиме сигнализира да је у питању лексичка антонимија (в. пр. код мали).
Уколико се антоним супротставља другој речи само у једном свом значењу,
он се ставља иза описног дела дефиниције, одвојен тачком и запетом од
претходног текста, након (евентуално) наведених синонима одреднице која
се обрађује (в. пр. код белац (2.а.) и бео (16)). Након антонима наводе се и
упућенице дате одреднице, као и речи које је потребно ради допуне дефи-
ниције споменути на том месту.
При дефинисању групе именичких лексема које припадају истој катего-
рији, дефиниција се конструише према следећем моделу: genus proximum у
облику номинатива + differentia specifica која се најчешће надовезује помоћу
падежног или конгруентног атрибута или помоћу односне реченице. Genus
proximum је обично најближа надређена категорија појма, осим када је то
мање познат појам од појма општијег нивоа (нпр. упутније је за одредницу
жирафа употребити хипероним животиња него преживар). Differentiae
specificae су карактеристике дефинисаног појма које га разликују од осталих
чланова исте надређене категорије.
Гортан-Премк 2004: Д. Гортан-Премк, Полисемија и организација

лексичког система у српскоме језику. Београд: Завод за уџбенике и
наставна средства.
Драгићевић 2010: Р. Драгићевић, Лексикологија српског језика. Београд:
Згуста 1991: L. Zgusta, Priručnik leksikografije. Sarajevo: Svjetlost, Zavod
za udžbenike i nastavna sredstva.
Јакић 2010: М. Јакић, Значај фреквенције употребе језичких јединица у
лингвистичким истраживањима. Српски језик, 15 (1–2), 501–514.
Костић, Ђ. 1999: Ђ. Костић, Фреквенцијски речник савременог српског
језика. Београд: Институт за експерименталну фонетику и патологију
говора и Лабораторија за експерименталну психологију.
Костић, Ђ. 1999: Ђ. Костић, Корпус српског језика. Београд: Институт за
експерименталну фонетику и патологију говора и Лабораторија за
експерименталну психологију.
Костић, А. 1996: A. Kostić, Reprezentativnost jezičkog korpusa i mentalni
leksikon. Lep saopštenje, 39, 1–33.
Костић, А. и сар. 1996: A. Kostić, S. Ilić i P. Milin, Aproksimacija verovatnoća
i optimalna veličina jezičkog uzorka. LЕP saopštenje, 40, 1–20.
Речник МС 1967–1976: Речник српскохрватскога књижевног језика, т.
I–VI. Нови Сад: Матица српска.
Речник САНУ 1959–2010: Речник српскохрватског књижевног и народног
језика. Београд: САНУ.
Упутства РСАНУ: Упутства за израду „Речника српскохрватског књи-
жевног и народног језика САНУ”, Институт за српски језик [интерно
издање].
Фелбаум 1993: C. Fellbaum, English Verbs as a Semantic Net, in: Miller et al.
Five Papers in WordNet, Technical Report, Cognitive Science Laboratory,
Princeton University, pp. 40–61.
Фелбаум и сар. 1993: C. Fellbaum, D. Gross and K. Miller: Adjectives in
WordNet, in: Miller et al. Five Papers in WordNet, Technical Report,
Cognitive Science Laboratory, Princeton University, pp. 26–39.
ЛЕКСИКОГРАФСКИ МЕТАЈЕЗИК
У РЕЧНИКУ САНУ
0. Нацрт
У овом поглављу се говори о лексикографском метајезику као једном
од кључних елемената речничког описа, као и лексикографске теорије у
целини. Појам метајезика у описном речнику разматра се на теоријском
плану, као онтолошки и семиотички појам, и на примењеном плану, као
средство за лексикографску анализу лексике и изграђивање начела њене
категоризације.
У складу са овим, поглавље има два дела.
Први део поглавља је посвећен метајезику као теоријском појму.
Описују се његове главне семиотичке функције, које чине саставни део
механизама дефинисања речи у дескриптивном речнику. Уводи се појам
метајезичке (или лексикографске) константе, као дела речничког описа
којим се исказују различити категоријални домени примене речи.
У другом делу поглавља се на корпусу дефиниција из Речника САНУ
демонстрира начин на који се метајезичке константе издвајају и групишу
око домена на које упућују. Нарочита пажња посвећена је речничким квали-
фикаторима, помоћу којих се на сажет начин региструју статус и употреба
речи на различитим нивоима лингвистичке категоризације језика.
Циљ овог излагања је двојак. Поред тога што осветљава разнолике
технике лексикографског дефинисања, оно настоји и да покаже на који се
начин језик може анализирати полазећи од информација које су затечене
у описном речнику.
*
nenad.ivanovic@isj.sanu.ac.rs
196 Ненад Б. Ивановић
1. Појам лексикографског метајезика

Једна од најраспрострањенијих дефиниција описног речника јесте
да је то „приручник у коме се значење и употреба речи једног језика
објашњавају речима тога истог језика”. Међутим, гледано са семиоло-
шког становишта, ова дефиниција је само делимично тачна. Дескриптивни
речници су, додуше, устројени на тај начин да њихове одреднице, примере
и дефиниције које их тумаче могу разумети говорници истог језика, али
принципи овог тумачења, које спроводе лексикографи, нису сасвим ком-
плементарни законитостима природног језика. Тако нпр. на формалном
плану увиђамо да речничке дефиниције користе аналитичке обрасце, без
информативне отворености која одликује језик свакодневне комуникације;
док на значењском плану речи у дефиницијама (за разлику од истих речи
у природном језику) имају строго дефинисане семантичке улоге (нпр.
речи види или испореди не значе исто када су употребљене у речничкој
дефиницији и у природном језику). Списак ових некомплементарности
може се ширити и на друге планове језичке и ванјезичке структуре (син-
таксички, стилистички, културолошки итд.).
Изложено наводи на закључак да дескриптивни речници, по својој
природи, садрже два различита и одељена идиома: језик који се описује у
речнику (или „природни језик”) и језик којим се врши лексикографски опис
(или „лексикографски метајезик”). Иако деле заједничку лексичку базу,
ови идиоми се знатно разликују по структури и семиотичким улогама, па
се стога само условно могу назвати „истим језицима”. Док природни језик
има потенцијално неограничен број тема о којима говори, као и широк
опсег стратегија којима изражава комуникативну поруку, метајезик у
описном речнику има само један задатак: да дефинише различите врсте
језичких законитости, које су условљене реализацијом речи у језику, као
и њиховим синтагматско-парадигматским везама са другим речима у
лексичком систему.
Захваљујући овоме, сврха лексикографског метајезика, за разлику од
сврхе природног језика, сведена је на две улоге: категоризациону и репре-
зентациону. То значи да метајезик представља семиотичко средство које
омогућује описном речнику да категоризује различите појаве у језичком
систему, и да тиме служи као репрезент природног језика. Отуда потиче
и његов назив, пореклом од грчког предлога мета („над”): метајезик је
апстракција, тј. језик који је у неку руку „изнад” система природног је-
зика, будући да га описни речник користи како би говорио о самом том
систему.
Лексикографски метајезик у Речнику САНУ 197
2. Функције лексикографског метајезика

Да бисмо могли да говоримо о лексикографском метајезику као
засебном теоријском појму, потребно је најпре да дефинишемо његове
главне одлике. Будући да ове одлике спадају у интерпретативни домен
семиотике као науке о принципима означавања, то ћемо дефинисање ових
одлика извршити набрајањем основних семиотичких функција уз помоћ
којих се остварује речнички опис.
Оно што код лексикографске дефиниције прво пада у очи јесте њена
способност да уопштава појмове, тј. да их генерализује. То значи да је
метајезик у стању да семантички садржај речи коју дефинише повеже са
њеном категоријалном и емпиријском суштином. Другим речима, метаје-
зик тежи томе да садржај појединачне речи повеже са ширим, општијим
системом знања о њеној појмовној супстанци.
Да бисмо ово појаснили, навешћемо следећи пример. Основно зна-
чење лексеме лопов у Речнику САНУ гласи: онај који краде, крадљивац. За
тим, у оквиру исте дефиниције, следе још две контекстуалне реализације
ове лексеме (одвојене тачком и запетом): отимач, пљачкаш и преварант,
лупеж. У стварности, лопова могу красити многе особине: ружноћа (или
лепота), висина или мали раст, злоћа, начитаност, самоувереност итд. – од
којих су оне најстереотипније уједно и реализоване на језичком плану.
Међутим, оно што је примарно код лексикографске категоризације лопова
као таквог јесте довођење Особе у релациону везу са одређеном врстом
Активности. Другим речима, у речнику се један појам (који може имати
различите, више или мање индивидуализоване представе и језичке мани-
фестације) представља као део емпиријски уопштеног система категорија
и вредности. У конкретном случају лексеме лопов, то уопштавање има
следећи облик: [Особа → релација → Активност1, 2, 3], при чему се ове три
Активности разликују по типу радње коју репрезентују: 1Крађи, 2Отимању
или 3Превари.
Захваљујући генерализацији, појмови који се описују у речнику по-
сматрају се као категорије које попримају облик универзалности: речничка
дефиниција тежи томе да обухвати сваког лопова, а не једног конкретног
лопова. Као што је из изложеног видљиво, референција појмова (као скуп
њихових индивидуалних особина) посредством метајезика у речнику се
замењује широм, универзалнијом референцијом која описује суштину
појмова и динамичких веза између њих. То значи да се, у оквиру реч-
ничког описа значења, износе системски уређене информације које су
генерализоване у односу на семиотички систем природног језика. Стога
не чуди ни то што се у речничким дефиницијама готово увек даје мање од
онога што већ знамо о појмовима: њихова сврха није у томе да представе
(потенцијално неограничено) знање о некој ствари (ово са много више

успеха чине енциклопедије), већ да то знање категоризују и организују у
уређен систем.
Описујући основно својство метајезика: да генерализује, заправо
смо рекли да се, у речничкој дефиницији, логички и идентификациони
обрасци речи из природног језика замењују логичким и идентификационим
обрасцима метајезика. Другим речима, у поступку дефинисања појмови из
природног језика „преводе” се на одређени систем општих категорија.
Каква је природа тих категорија? Да би описни речник могао да
функционише као семантички приручник, оне морају бити: 1) заокру-
жене, тј. јасно дефинисане у оквирима унутрашњих (интензионалних) и
спољашњих (екстензионалних) обележја појма; и 2) хијерархизоване, тј.
постављене у одговарајући однос према комплементарним категоријама
у језичком систему.
Ако се вратимо на претходни пример, увидећемо да је лопов у Речнику
САНУ примарно категоризован као Човек – а не као Биљка, Животиња,
Болест или Празник. Ова категоризација је извршена на основу унутрашњих
обележја појма (лопов поседује морфолошке одлике људског бића, а не
одлике неке друге наведене категорије), као и на основу његових спољних
обележја (лопов одговара негативној представи Крадљивца која постоји у
нашем перцептивном искуству). То даје основу лексикографу да, када је
лопову дао статус „људског крадљивца” (за разлику од нпр. лисице, која
се може дефинисати као „животињски крадљивац”), даље семантичко
прецизирање овог појма у речнику изврши његовим одређењем према
низу одговарајућих дистинктивних обележја: „+одрасло”, „+делатно”,
„+вешто”, „–морално”, „+опасно”, „+наоружано”, „–ауторитарно” итд.
Ова обележја помажу да се лопов смести у одговарајући однос према
хијерархијски сродним појмовима: судији, детективу, полицајцу, чувару
итд. (али не и према фикусу или грипу, са којима лопов не дели заједничка
категоријална обележја).
Способност метајезика да буде посредник између „света појавности”
и „света категорија”, као и да повезује сродне појмове према скуповима
заједничких категоријалних обележја, чини основу његове супститутивне
функције. Супституција је процес који, у току дефинисања, повезује пер-
цепцију појмова са њиховом категоризацијом. У овом контексту, може се
слободно рећи да је један од најважнијих сегмената израде описног речника
везан за познавање техника супституције природног језика метајезиком:

Под интензионалним обележјима обично се подразумева скуп категоријалних
одлика појма помоћу којих се он може сврстати у одређену појмовну класу. Са друге
стране, екстензионална обележја појма представљају резултат његове перцепције као
ванјезичког објекта у оквиру одређене културе.
добар дескриптивни лексикограф је онај који је у стању да препозна глав-

не категоријалне одлике појма пред собом и „преведе” их на метајезичку
структуру. При томе, мора се имати у виду да лексикограф не дефинише
само оне појмове које добро познаје, већ и оне о којима нема (готово) ни-
какву искуствену представу, затим појмове који (попут глагола) повезују
своја категоријална својства са концептима динамике, темпоралности
итд., па чак и оне појмове (попут нпр. везника) који, формално гледано, не
поседују уочљиве појмовне одлике (тзв. синкатегорематски појмови).
Поред супститутивне функције, за лексикографски метајезик у овом
контексту везује се још једно важно својство. То је способност апрокси-
мације, односно могућности метајезика да објасни непознате значењске
елементе појма позивајући се на оне елементе који су шире познати ко-
рисницима речника.
Навешћемо један пример. На питање: „Шта, на семантичком плану,
повезује лексеме врева, гнев, кућа, океан и кончић?” – већина говорника
природног језика вероватно не би умела да пружи одговор (са изузетком
да се ради о именицама). Међутим, уколико погледамо дефиниције ових
именица у Речнику САНУ, увидећемо да се оне подударају у следећим
секундарним значењима:
врева ж 1. бука, граја, галама, вика, жагор → 5. а. мноштво, гомила
(о људима). – И ту је, у том крају сабора, била неописана врева гледалаца
и учесника (Новаковић С.). б. велики број нечега; хаос, збрка. – То беше
врева мисли и осећаја што бујаше у мени (Јовановић М.).
гнев м 1. велика љутина, срџба, бес, разјареност. → 2. фиг. покр.
(често са придевом бож(и)ји) а. погрд. богаљ, жгоља, јадник. – б. мноштво,
велика маса; исп. сила. – Съ тога овде и рыба у води, | Гди се найпре гньи-
вомъ (множиномъ) налазила, | Већъ се више, кажу, и неплоди (Драгољуб,
лист, 1846). Овде има гњив божиј бува, црви, врана (Остојић А.).
кућа ж 1. а. грађевински објекти, зграда за пребивање, становање или
какву друштвену потребу → фиг. велика количина нечег, велики број нечег.
– Још се играш, а да си на Мљету, имао би кућу дјеце (Богишић В.).
океан м 1. водено пространство, укупна маса слане воде на површини
Земље између континената → 2. фиг. г. уопште велики број, велика коли-
чина нечега, мноштво, обиље. – Читав океан рада, сва енергија совјетских
људи … непрекидно су … хитали напред (Илић-Агапова М.).
кончић м 1. а. дем. од конац1 (1). → б. фиг. мала, незнатна количина,
делић нечега. – Кончић један вида да ми је да остане, колико да видим пут
пред собом (Секулић И.).
Шта можемо да закључимо из ових примера? То да се секундарна
(фигуративна) значења именица која су индукована метафором или мето-
нимијом (синтагме врева мисли, гнев рибе, кућа деце, океан рада, кончић
вида) у речнику не идентификују засебно, већ апроксимативним позивањем
на семантички концепт Квантитета. Семантичко нијансирање у оквиру
овог концепта изводи се додавањем диференцијалних обележја појма:
тако је нпр. код прве четири именице присутно обележје „непребројивог
мноштва”, насупрот дефиницији пете, која се обликује на негативан начин,
као „одсуство мноштва”; затим, дефиницијама именица врева, гнев и кућа
додато је диференцијално обележје „скупности” итд.
Имајући у виду изложене функције лексикографског метајезика: ге-
нерализацију, супституцију и апроксимацију, може се тврдити да описни
речник (поготово онај већег обима) садржи мреже семантичких концепата
и међусобно повезаних лексема које упућују на њих елементима своје
полисемантичке структуре. О идентификацији ових концепата, као и
о начину њиховог функционисања, рећи ћемо нешто више у наставку
излагања.
3. Метајезичка константа: појам, основне одлике

Као што смо већ истакли, метајезик у описном речнику својом приро-
дом тежи томе да бесконачан број семантичких реализација у лексичком
систему сведе на ограничени број семантичких концепата. Он то чини
тако што користи логичко-дефиниционе обрасце (типа (велики) број, (ве-
лика/мала) количина итд.), како би њима обележио лексеме које у својој
полисемантичкој структури имају сродне значењске елементе, и тиме их
груписао у оквиру заједничких домена.
Повезивање дефиниција лексема са семантичким концептом/доме-

ном који их репрезентује у описном речнику илустроваћемо у следећој
табели:
Семантички
Метајезичка
концепт / Пример (из Р. САНУ)
константа
домен
јато с 1. а. већи број птица које су у скупу, које се
крећу, лете заједно, у групи. – Над њим [морем]
(велики, већи) круже јата галебова (Матош А.).
број збрка ж … 3. већи број лица на окупу, скуп, гомила.
– А ово … | Ништа! Збрка жутокљунца. | Сјели на
власт | и даве | за ситницу! (Костић Д.).
град м … в. фиг. велика количина нечега што пада
(обично метака, каменица и сл.). – Није му дао бела
(велика/мала)
зуба помолити, просипајући на њега и његову војску
количина
грозни град картеча из топова и куршума из пушака
(Баталака А.).
вихор м … 4. фиг. б. бујица, велико мноштво нечега.
мноштво – У вихору речи и хартије ти коментари били су за
Квантитет
Бајкића мала острва јасности и одмора (Ћосић Б.).
мафија ж … 2. (обично у погрд. значењу) уопште
(мала/велика) разбојничка дружина, група, банда, багра. – Надамо
група се, да ће власт послати на робију тога … харамбашу
наше мафије (Матош А. Г.).
коледа 1. етн. … б. (мн.) скуп, група (обично момака)
која учествује у том обреду, пева коледске песме;
скуп уопште група, мноштво људи који иду заједно.
– Читава коледа, рече се и сад кад иде много људи
заједно (Вук, Рј.).
огњиште с … 2. покр. в. породична заједница,
заједница домаћинство. – Стара царска престоница Једрене …
год 1550. броји 30.000 огњишта (Војновић Л.).
Део лексикографске дефиниције којим се изражава повезаност лексеме

са једним семантичким концептом односно доменом називамо метајезичком
или лексикографском константом. Метајезичке константе представљају
важан део структуре описног речника, који повезује семантичку категори-
зацију са њеном језичком реализацијом. У речничком тексту, константе се
препознају по формализованој структури, високој фреквенцији појављи-
вања, а пошто директно упућују на домене на које се своде значења речи из
природног језика редовно чине и тежишну тачку (фокус) лексикографске
дефиниције.
Као што показују наведени примери, метајезичке константе се могу
срести у примарном или у неком од секундарних значења лексема. Када се
налазе у примарном значењу (попут константе (већи) број у деф. им. јато)
упућују на припадност лексеме одређеном семантичком домену; док оне
које се налазе у секундарном значењу (попут константе заједница у деф.
им. огњиште) упућују на специфичан вид семантичке реализације лексеме
у оквиру датог домена.
Познавање симболичке и културне вредности метајезичких константи
као и принципа њиховог функционисања у универзуму описног речника
за лексикографа је важно из више разлога. Поред тога што осветљавају
различите технике дефинисања семантичког садржаја речи у односу на
домене његове категоризације, метајезичке константе имају и то важно
својство да око себе групишу лексику која је повезана са концептима на
које упућује. Проучавањем веза између метајезичких константи и лексике
у оба смера – полазећи од концепта према семантичком садржају и обратно
– лексикограф може стећи добар увид у начин на који се језички систем
развија под различитим онтолошким, културолошким и др. утицајима,
као и у начин на који се ти утицаји одражавају у метајезику речничке
дефиниције као експоненту лексичког и категоријалног значења.
Илустроваћемо ову тврдњу примером. Као што смо већ истакли,
лексема лопов се у речнику дефинише довођењем у релациону везу особе
са одређеном врстом активности. Особина која јој се при том приписује
зависи од оцене и класификације те активности у колективном искуству
говорника једног језика.

За појам метајезичке константе у литератури се користи и термин глоса, до-
душе у нешто другачијем виду. За разлику од метајезичке константе, глоса није при-
марно оријентисана на категоријалне домене, већ и на друге елементе речничког описа:
релевантне сличности/разлике између речи, њихова критеријална обележја и области
примене. Стога је Згуста одређује као изразито хетерогену категорију: „глосом можемо
звати сваку дескриптивну или експланаторну примједбу унутар одреднице” (Згуста 1991:
253).
У семантичком систему, оваква класификација остварује се пози-

вањем на семантички концепт агентивности. У речнику САНУ, поменути
концепт доводи се у везу са лексикографским константама човек (који),
онај (који), жена (која), она (која), особа, лице и сл., као што је приказано
у следећој табели:
Семантички Метајезичка
Пример (из Р. САНУ)
концепт / домен константа
господар м … 1. а. онај коме нешто припада и
онај (који, коме) чиме управља по својој вољи, власник (нечега);
сопственик имања, земљопоседник.
корисница ж 1. она која се користи нечим;
она (која) она која има право, ужива право да се нечим
користи.
нерадник м 1. човек који не воли да ради, који је
човек (који)
склон нераду, лењивац, ленштина, беспосличар.
Агентивност
бегуница ж 1. а. жена бегунац; 2. девојка која
жена, девојка
сама својевољно одбегне момку; 3. жена која
(која)
напусти мужа.
инспектор м а. службено лице које врши инспек-
лице (које) цију (а): школски ~, санитетски ~, финансијски ~,
главни ~ и сл.
окачењак м а. експр. особа веома склона шали,
особа
несташлуцима и сл.
Даља семантичка класификација лексике из домена агентивности у

односу на речнички метајезик може бити веома разноврсна. Прошири-
вањем анализе метајезичких константи на друге диференцијалне семе које
су присутне у дефиницији, лексикограф може доћи у прилику да издвоји
и упозна мноштво поддомена који указују на лексичку реализацију овог
концепта у српском језику.
Тако се, да наведемо само неке примере, агентивност у језичком
систему типично реализује:
а. код лексике која означава вршење различитих послова и занимања
(кошничар м … 1. а. онај који се бави гајењем пчела, пчелар, књигописац
м онај који се бави писањем књига, надничар м 1. онај који ради за надницу,
глачар м 1. онај који се бави глачањем нечега, зајамнаш м покр. онај који
ради на позајмицу, уз обавезу да му се уложени рад врати, одради);
б. као део општег начина живљења према неком принципу, систему
правила и сл. (инокосник м … онај који живи у инокоштини, мрвичар
м покр. … онај који живи од туђе милости, нехлебовић м презр. … онај
који живи од туђег рада, лењивац, нерадник, нахлебник м покр. онај који
живи на туђем хлебу, који се издржава од туђе помоћи);
в. као информација која повезује одређену активност са емоцио-

налним стањем њеног вршиоца (истинољубац м онај који воли истину,
присталица истине, књигољубац м онај који воли, цени, сакупља књиге,
библиофил, испитивало с и м покр. онај који воли да запиткује о свему
и свачему, мрзац м онај који мрзи некога или нешто (или уопште људе,
околину), мрзисвет м покр. онај који мрзи свет, људе, мизантроп, култу-
ромрзац м нераспр. онај који мрзи културу, противник културе);
г. као информација која повезује одређену активност са психофи-
зичким стањем (костоболник м онај који болује од костобоље, који има
костобољу, дијабетичар м онај који болује од дијабетеса, схизофреник
и схизофреничар м човек који болује од схизофреније, лишавко м покр.
подр. онај који болује од лишаја), и сл.
д. Употреба лексикографске константе човек (који) типично је присут-
на и код именица буздован, видра, курјак и сл., које у основном значењу
имају имплициран концепт агентивности. У овим случајевима, секундарна
значења која означавају „људско биће” индукована су метафором. Мета-
форични пренос сигнализира аналошко повезивање појмовне вредности
именице са агентивним концептом, као у пр.: буздован м … 2. фиг. погрд.
ограничен човек, глупак, простак, галама ж … фиг. човек који диже гала-
му, лармаџија, калуђер м … б. фиг. неожењен човек који живи сам, самац,
камелеон м … 2. фиг. човек који мења своје мишљење и понашање према
приликама, потреби, превртљивац, видра ж 3. фиг. … окретна особа,
сналажљиво, мудро, лукаво створење, курјак м … 2. фиг. а. грабљивац,
отимач; насилник, злочинац, б. храбар човек, прекаљени борац, јунак, в.
(обично са одредбом: стари) мудар, искусан човек, итд.
Увид у реализацију семантичких концепата у лексикону српског јези-
ка, који се заснива на уочавању и критеријалном повезивању метајезичких
константи и пратећих диференцијалних сема, може помоћи лексикографу
да уочи системске правилности у дубини лексичког система. Познавање
тих правилности у крајњој мери доводи до квалитетније речничке обраде,
као и до боље уобличене лексикографске дефиниције.
4. Речнички квалификатори као метајезичке константе

У савременој лексикографији, квалификација представља метод
дефинисања при коме се лексемама, у току њихове речничке обраде,
приписују одређене метајезичке ознаке. У току израде описног речника,
овим ознакама се идентификују и маркирају синтагматска, парадигматска
или ванлингвистичка обележја реализације лексема у сфери стандардног
језика, односно језичких варијетета.
Имајући у виду све што је претходно изложено, можемо поставити

питање да ли се речнички квалификатори могу посматрати као засебан
облик метајезичких константи. Наиме, са константама квалификатори деле
многе сличности, али и једну есенцијалну разлику, као што ћемо показати
на примеру дефиниције лексеме научница у Речнику САНУ:
научница ж 1. она која се бави науком, женска особа научник (1), научна
радница. – Млада немачка научница Маргарита Валтер [снимала је] … живот
птица у Југославији (ЈФА 1933, 36). Француска научница Ирена Жолио-Кири
ухапшена је чим је ступила ногом на америчко тле (КН 1948, 15/2).
2. шегртица; она која је на пракси (обично ученица стручне школе); исп.
научник (3). – Допутовао је и готово прва два дана не би она, радећи већ
иначе као научница у апотеци, за то ни знала, да се није десио неочекивани
сплет околности (Цес. 2, 131). Научница није добро скухала каву (Дубров-
ник, Тешић М.).
3. покр. она која некога учи, поучава, саветује, саветница. – К двору срећу
доводили! | Старој мајци одмјеницу! | Стару бабу послужницу, | Заовици
научницу, | А Максиму милосницу! (НП, Грђ. 4, 51).
4. покр. поука, савет. – Кад је драги пошо на војницу, | дала сам му једну
научницу, | нек не барда, што нас други кара, | срца смерна, бит ћу њему
верна (НП, Павичић С., РЈА).
Сродност квалификатора „покр.” са другим метајезичким кон-
стантама огледа се, најпре, у његовој формализованој структури: свака
територијално специфична реализација лексеме научница маркирана је
на исти начин, као њено „покрајинско значење”. За овим логично следи и
висока фреквенција у речничком тексту: будући да упућује на општи план
разлике између „књижевног” и „народног” језика, квалификатором „покр.”
се маркира преко 25% обрађеног лексичког фонда (у Речнику САНУ се
употребљава преко 60.000 пута). Уз ово, ознака „покр.” испуњава и трећи
услов за метајезичку константу, а то је да чини тежишну тачку (или фокус)
речничке дефиниције. Наиме, овај квалификатор не представља само „до-
пуну значењу речи” (како се квалификатори понекад погрешно дефинишу),
већ и најважнији услов реализације значења: лексема научница може се
тумачити као она која поучава, саветница, односно, као поука, савет −
само у оном контексту који је одређен као „покрајински”.
Са друге стране, суштинска разлика између квалификатора и метаје-
зичких константи лежи у природи концепата на које упућују. Док константе
указују на семантичке концепте који воде порекло из универзалног људ-
ског искуства (агентивност, квантитет, егзистенцијалност, квалитет, трајање
и сл.), квалификатори упућују на лингвистичке концепте, који су производ
стилистичких, семантичких, прагматичких, лексичко-адаптационих, тер-
минолошких и других домена категоризације лексичког система. Из овог

разлога, за квалификаторе се могу експлицитно дефинисати правила упо-
требе (док у случају константи та правила више чине део лексикографске
интуиције и искуства). Стога квалификаторе треба сматрати подврстом
метајезичких константи, њиховим формалнијим типом.
5. Домени квалификације лексике у описном речнику

Као што је већ поменуто, квалификација у речнику представља метод
обележавања најважнијих диференцијалних обележја лексема или њихо-
вих значења. Будући да до дефинисања ових обележја може доћи у оквиру
разних категоријално-лингвистичких приступа лексици, издвајање домена
квалификације у описном речнику може бити засновано на различитим
видовима уопштавања теоријског знања о лексичком систему, као и на
различитим искуствима у његовој лексикографској примени.
Имајући све ово у виду, као главни критеријум за утврђивање упо-
требне вредности квалификатора у оквиру нашег, категоријалног приступа
узели смо општи план језичког раслојавања (стратификације). Према овом
критеријуму, издвојили смо следећих десет лингвистичких домена око
којих се групишу квалификатори у описном речнику:
1. Домен стандарднојезичке норме
2. Семантички домен
3. Стилски домен
4. Појмовно-енциклопедијски домен
5. Домен лексичких позајмљеница
6. Терминолошки домен
7. Функционално-граматички домен
8. Акценатско-морфолошки домен
9. Дијалекатски домен
10. Домен нереализоване квалификације
У делу који следи изложићемо основне категоријалне одлике сваког

домена и описати принципе употребе квалификатора који им припадају.

У том контексту, треба упоредити налазе из нашег излагања са поглављем Ква-
лификатори у српској лексикографији у овој књизи; као и са деловима монографије С.
Ристић Раслојеност лексике српског језика и лексичка норма (2006) у којима се домени
квалификације дефинишу на основу различитих параметара који прате конституисање
лексичке норме (стр. 57, 61, 84, 89, 91 и 94–98).
5.1. Квалификатори стандарднојезичког домена

Под квалификаторима СТЈ домена подразумевамо оне ознаке пре-
скриптивног карактера чија се функција, најопштије говорећи, дефини-
ше као опис односа квалификоване појаве (лексеме или значења) према
стандардном језику. Другим речима, примарна функција овог типа квали-
фикатора није идентификација обележја временске, просторне и других
типова лексичке раслојености, већ одређење начина и степена одступања
ових обележја од њихове адаптације у стандардни језик.
Као што је познато, СТЈ норма у језику не представља хомогену
целину. Процеси стандардизације и нормирања језичких јединица у лек-
сичком систему подразумевају постојање различитих нивоа раслојавања,
при чему сваки ниво поседује одређени скуп специфичних обележја која
одређују језичке јединице према појму стандарда.
1. На равни друштвено-територијалног раслојавања, чија реч-
ничка обрада обухвата квалификаторе „покр.” („покрајински”) и „нар.”
(„народски или народно”), квалификују се творбена, граматичка и син-
таксичко-семантичка обележја која одликују појам „народног” језика, као
идиома који обједињује израз свих дијалекатских заједница штокавског
говорног подручја.
Квалификатором „покр.” у Речнику САНУ маркира се одступање
од стандарда на различитим нивоима језичке употребе. Тако се нпр. од-
ступање на лексичком нивоу обележава квалификовањем лексема које се
употребљавају само у одређеним крајевима, нпр.: лотњак м покр. масли-
ново уље доброг квалитета (Пољица); обличница ж покр. љута, пргава,
напрасита жена (Васојевићи); николча ж покр. врста народног кола
(средњи Тимок), и сл. Са друге стране, употреба квалификатора „покр.”
на семантичком нивоу подразумева идентификацију секундарних значења
општекњижевних речи, као што, поред лексеме научница, показују и други
примери: лутка … 9. покр. танка, млада савитљива гранчица која служи
за плетење кошница; облак … 11. покр. предњи део седла или самара;
наместити … 12. покр. дати некоме име; кућа … 9. покр. дечја игра у
којој се надмеће у убацивању новчића у рупицу ископану у земљи … 13.
покр. врста божићног колача … 14. покр. лопатица за преношење жара,
и сл. На равни лексичко-семантичке спојивости, као покрајинске се ква-
лификују засебне конструкције које модификују глаголска значења, нпр.:
ортачити … 1. б. покр. (нешто) здруживати имовину ради заједничког
посла („Ортачили смо ми коња ш њима још прије рата”); доприносити …
3. покр. (нешто) имати као последицу, доносити, проузроковати („Свака

У даљем тексту, за термине стандарднојезички домен/норма користићемо скраће-
нице „СТЈ домен/норма”.
заповест … ако се преступи, доприноси казну”); негодовати … 2. покр.

а. (некога) изражавати неповољно мишљење о некоме, осуђивати некога
(„Има родитеља који приволе своју дјецу, да узму ту и ту ђевојку … али
народ негодује овакове родитеље”), и сл. Уз ово, употреба квалификатора
„покр.” може сигнализовати и морфосемантичко усложњавање функција
речи, као у пр.: издну предл. покр. са доњег краја, испрема предл. покр.
наспрам, према, набрег предл. покр. на већој висини, богбуди речца покр.
само у изразу: што богбуди што је могућно; колико год, јамним (јамлим)
речца покр. по мом мишљењу, рекао бих, по свој прилици, вероватно,
наугод речца (у прид. служби) покр. таман по мери, јаош узв. покр.
стој, натраг, куда ћеш, јаотли везн. покр. или, каноли везн. покр. в. као,
откаоно везн. покр. откако, и др.
Квалификатором „нар.”, у нормативном смислу, обележавају се
лексеме које се у току обраде препознају као израз народног језичког
стваралаштва – као поступка творбе нових речи комбиновањем постојећег
лексичког материјала. У првом реду, овим квалификатором маркирају се
имена или надимци особа типа Nomina atributi који су мотивисани њихо-
вим доминантним, физичким или духовним особинама (попут изгледа,
карактерних црта, порекла и сл.). Будући да се процена људских особина
обично одвија на скали између два пола, позитивног и негативног, то и ове
именице често носе примесе пејоративног или хипокористичног значења:
грђевић м нар. син рђавог оца, потомак рђавих предака; губидуша м нар.
крвник, убица; дожудник м нар. мушко дете које се желело, које је жељно
дочекивано; брезрукица ж нар. жена која не уме радити женске послове,
и сл. Уз ово, ознака „нар.” често се употребљава и при квалификовању
изведених или сложених глагола, у чијим основама препознајемо именице,
заменице, придеве, па и синтагме и предлошко-падежне конструкције:
калимерати … несвр. (према грч. kalimera, добар дан) нар. заст. гово-
рити, ћаскати, причати грчки; кесати се … несвр. нар. надметати се
у богатству; омојити … свр. нар. учинити да се нешто може назвати
”моје”, присвојити; опакивати … несвр. нар. бити опак, поступати
опако, чинити опака, зла, рђава дела, и сл. Посебан слој лексике која се у
Речнику САНУ квалификује као народна чини део творбеног процеса пучке
етимологизације. Овај процес подразумева настанак нових речи погре-
шном рецепцијом постојећих, при чему, у њиховом грађењу, посебну улогу
играју ставови говорника према именованом појму, нпр.: благословија ж
нар. в. богословија; везетирати … несвр. нар. в. визитирати; вијакер …
м нар. в. фијакер, Вилендар и Вилиндар … м нар. в. Хилендар, дирек-
тер … м нар. в. директор, гојнадур … ист. нар. в. гувернадур, звекутор
м нар. в. егзекутор, јованђеље с нар. в. јеванђеље, морално прил. нар.
под морање, присилно, принудно, нутика ж нар. наука; знање, ученост,

наутикаш … м нар. учен, школован, образован човек, и сл.
2. На равни ситуационог раслојавања, чија речничка обрада обу-
хвата квалификатор „разг.”, идентификују се творбено-семантичка
средства која карактеришу одступање разговорног идиома у односу на
стандард. На овај начин се квалификују језичка обележја која су каракте-
ристична за разговорни контекст (чак и кад се ради о књижевном делу).
У речничкој грађи, овом ознаком најчешће се маркирају примери из дела
аутора који негују неконвенционалан стил, било да се ослањају на дијалекте
или да подражавају говор урбаних идиома: С. Сремац, Б. Нушић, Б. Ћопић,
Р. Домановић, Л. Комарчић, Д. Радић и други. Квалификатором „разг.”
типично се означавају називи особа, посебно када се ради о творбено
престилизованим лексемама: динарац … 2. разг. човек који зарађује динар
дневно; гладниковић … разг. гладан човек, гладница; жицарош … разг.
онај који ласкањем или лукавством покушава да од некога извуче корист;
лажов, лопов; машинац … разг. радник или намештеник запослен у ма-
шинској индустрији, и сл. Уз то, овај квалификатор је нарочито активан у
означавању глагола и глаголских фразема, које одсликавају специфичности
разговорног контекста, нпр.: дoклимати … разг. доћи, стићи климајући
се, крећући се споро, с напором; кувати … 3. фиг. а. разг. наговарати,
убеђивати; млети … 4. разг. говорити много, неумерено, без престанка,
торокати; дунути у кутију разг. напудерисати се, нашминкати се; бити
лакши (за дату суму, количину нечега) разг. изгубити, потрошити (дату
суму, количину нечега); сјаши Курта да узјаше Мурта разг. друштвена
или политичка промена која не доноси побољшање прилика; ухватити
(хватати) маглу разг. побећи, киднути, стругнути, и сл.
3. Раван социјалног раслојавања у Речнику САНУ репрезентују
квалификатори СТЈ норме „шатр.” и „жарг.” Овим квалификаторима
маркирају се речи које чине део „тајних језика”, тј. лексичких фондова
засебних социјалних или узрасних слојева. Квалификатором „шатр.” ти-
пично се означавају: називи особа: габор м шатр. погрд. ругоба, грдило
(о врло ружној особи); кева … 2. шатр. мајка; лопата … 5. шатр. ружна
женска особа; мачка … 3. шатр. згодна, привлачна женска особа; као
и називи особина и радњи: луд … 7. шатр. леп, диван, красан (о модним
предметима и детаљима); моћан … 3. … ж. шатр. који се истиче до-
падљивошћу, квалитетом, изванредан, одличан; крвав … 5. шатр. који
се одликује квалитетом, одличан, изванредан, изврстан; мувати се … 4.
шатр. показивати узајамне симпатије спремајући се за удварање (о момку
и девојци); опичити … шатр. отићи (брзо, без скретања, право), упути-
ти се (негде), и сл. Од 17. тома Речника САНУ (слово О) квалификатор
„шатр.” се замењује квалификатором „жарг.”, који асимилује савременије
слојеве жаргона, нпр.: отворити се … 7. жарг. бити дарежљив, поклонити

некоме нешто; откидати … 5. (на некога) жарг. осећати јаку наклоност,
страст према некоме, и сл.
4. На равни тематског раслојавања према узрасту, чија примена у
речнику обухвата квалификаторе „деч.” („реч из дечјег говора”) и „ђач.”
(„реч из ђачког говора”), маркирају се језичка обележја која одсликавају
одступања говора појединих старосних група у говорној заједници у
односу на стандардни језик. Тако се квалификатором „деч.” обележава
лексика из дечјег регистра, као и регистра којим се обраћа деци. Чланове
ове групе чине називи појмова и радњи које типично обухватају живот
мале деце, нпр. називе радњи јела, спавања, сисања: бајити, бујити,
бујкити, лалати, лалити, нанати, бубити, лулити, микити, напапати
и сл. Са друге стране, квалификатор „ђач.” намењен је оним речима које
специфично користе деца у школском узрасту, попут ликовњак … м
разг. и ђач. наставник ликовног васпитања, или колац м … 6. ђач. слаба,
непрелазна оцена, јединица.
5. На равни индивидуалног раслојавања, чија примена у речнику
обухвата квалификаторе морфонолошке адаптације „некњ.”(ижевно),
„непр.”(авилно) и „вар.”(ијанта), маркирају се идиолекатска језичка
обележја која одсликавају морфонолошке особености појединих група
говорника, испољене било у писаном или у говорном виду. Вид и степен од-
ступања ових обележја од СТЈ норме обележавају се на следећи начин:
Квалификатором „некњ.” типично се маркира лексика која је пове-
зана са „искривљавањем” ортоепске норме (нпр. ијекавска форма где се
очекује јекавска и обратно). „Некњижевна лексика” представља засебан
идиом који обилује „неправилностима”, али су те неправилности широко
распрострањене, чак у толикој мери да се преносе на књижевне текстове,
нпр.: нељудски (некњ. нељуцки), белити (некњ. белети), неопажљив
(некњ. неопазљив), изврстан (некњ. изврсан), неповриједив (некњ. непо-
врједив), крепак (некњ. кријепак и крјепак), и сл. За разлику од „некњижев-
не”, лексика која се квалификује ознаком „непр.” јавља се као очигледна
неправилност (настала услед аналогија, фонетских тенденција и сл.) у
писању или у говору: бестрастан (непр. бестрасан), бесцјетка (непр.
бесцвијетка), гледалац (непр. гледаоц), искрсавати (непр. искршавати),
носилац (непр. носиоц), отресен (непр. отрешен), и сл. Квалификатором
„вар.” се означавају писане и говорне варијанте речи које настају као по-
следица деловања процеса њихове творбене адаптације или територијалног
раслојавања. Углавном се ради о варијантама које припадају различитим
центрима књижевног језика, или различитим школама (правописима),
нпр.: нерешивост (вар. нерешљивост), непредвидљивост (вар. непредви-
дивост), неодгодив (вар. неодгодљив), Богојављење (вар. Богојавленије),

генерал (вар. ђенерал), неодбрањиво (вар. неодбранљиво), и сл.
6. Посебну област у оквиру квалификатора СТЈ норме чини и раван
заступљености лексеме или њеног значења у речничким изворима,
која је реализована ознакама „нераспр.” („нераспрострањено”), „индив.”
(„индивидуално употребљено”) и „неодом.” („неодомаћено”). За речнич-
ку обраду ова раван анализе је битна, јер указује да је за квалификацију
према СТЈ норми релевантна заступљеност анализираних појава у целини
корпуса.
Тако се квалификатором „нераспр.” обележавају речи које су нај-
чешће, али не нужно, употребљене у само једном извору. Обично су ско-
ване за једну прилику, а неретко се налазе у стручном регистру: земљар
… нераспр. земљорадник, ратар, златоковац … нераспр. онај који кује
златан новац, комизам … нераспр. комика, комичност, дивулгатор …
нераспр. раструбљивач, рекламер, дитирамбика … нераспр. лирика у духу
дитирамба и сл. Квалификатором „индив.”, са друге стране, маркирају се
речи које су употребљене од стране само једног аутора. Изворе овог типа
лексике налазимо у делима писаца који су склони ковању нових речи: Ј.
Ј. Змаја, С. М. Сарајлије (а под његовим утицајем и Петра II Петровића
Његоша), Л. Костића, С. Винавера, М. Ђурића (као преводиоца Есхила
и Софокла), И. Секулић, Р. Кошутића и др. За правилно тумачење ових
речи најчешће је потребно шире познавање књижевног опуса њихових
твораца: ђулити … индив. развијати се у цветове, цветати, евентуалац
… индив. човек на кога се може рачунати само евентуално, коштаник
… индив. костур, скелет, крадиватра … индив. Прометеј, крозност …
индив. бит, суштина и сл. Квалификатором „неодом.” означавају се речи
које се ретко употребљавају у књижевним текстовима, махом зато што су
незграпне или за њих постоји боља алтернатива: датумник … неодом.
календар, заграбљај … неодом. количина која се може заграбити, доистан
… неодом. стваран, реалан, инвазор … неодом. нападач, крљуштоноша
… неодом. животиња са крљуштима, и сл.
7. Раван дијахроне вредности лексике, која подразумева обележа-
вање речи према хронолошким принципима, у Речнику САНУ је заступље-
на са две групе ознака. Квалификација према времену употребе речи
заступљена је ознакама „заст.” („застарела реч”), „арх.” („архаична реч”)
и „неол.” („неологизам”); док је квалификација према времену настанка
речи представљена ознакама које упућују на историјску епоху језичког
развитка у којој је настала одређена реч: „цсл.” („црквенословенска реч”),
„рсл.” („рускословенска реч”), „стсл.” („старословенска реч”), „ссл.”
(„српскословенска реч”) и „сткњ.” („реч из старе књижевности”).
Квалификатором „заст.” типично се обележава лексика која је на

неки начин застарела, при чему се њена застарелост не утврђује вре-
меном порекла, него пре општим контекстом коришћења. Већина ове
лексике потиче из предвуковских извора (Новине сербске, Доситејева
дела, Прокопије Болић, З. Орфелин итд.): високоблагородије, воњало
… заст. чуло мириса, демонстровати, здоња и здоњар … заст. рударски
шахт, окно, здржање … заст. добро стање нечега, очуваност, обласка-
ти … заст. придобити некога ласкањем и сл. Ознаком „арх.” примарно
се обележава мали број одредница чија употреба одаје анахрон однос
према стандардном делу лексичког фонда, као нпр.: виноделије … арх.
виноградарство; вторично … арх. поново, наново; жилиште … арх.
место живљења, пребивалиште; језикословница … арх. граматика;
отвечаније …арх. одговор и сл. Архаизме можемо наћи само код малог
броја аутора, међу којима се нарочито издвајају представници рациона-
лизма и романтизма (Д. Обрадовић, В. С. Караџић, С. М. Сарајлија, Ђ.
Јакшић, М. Ђ. Милићевић и други). Квалификатором „неол.” обележава
се лексика из области занимања, друштвених односа и сл. која представља
нову појаву за време у коме је настала, као нпр.: високоградња, високои-
дејни, висококвалификован, домарксовски, енергана, онеобичавати,
операционализација, оскаровац и сл.
Да би се у речнику могао пратити сложени процес интеграције речи
и предстандардних идиома у стандардни језик, осмишљени су квалифи-
катори „цсл.”, „рсл.”, „стсл.” и „ссл.” којима се обележавају различите
фазе у развоју српског књижевног језика. У разматрањима речничке ква-
лификације њима се понекад придаје улога ознака позајмљеница, што није
исправно будући да се не тичу „живих” језика са активним говорницима,
већ пре фаза у језичком развитку српског језика. Из овог разлога, њихова
рецепција има пре свега културно-стандардолошку димензију.
Међутим, у пракси се показало да није могуће прецизно разлико-
вати лексику коју треба обележавати на овај начин. Стога су поменути
квалификатори, на предлог М. Пешикана, од 11-ог тома Речника (слово
М) замењени једним: „сткњ.”, којим се једноставно маркира лексика
пореклом из „старе књижевности” (предвуковске епохе), нпр.: мусика,
мужаствен, набљусти, наименованије, опхожденије, општеполезан
и сл.
5.2. Квалификатори семантичког домена

Под квалификаторима семантичког домена подразумевамо метаје-
зичке ознаке које служе за обележавање процеса који се одвијају унутар
полисемантичке структуре речи, или за маркирање значењских веза уз
помоћ којих се обрађивана реч повезује са другим речима у лексичком

фонду.
Будући да се у дескриптивном речнику већина таквих обележја екс-
плицира метајезиком речничке дефиниције, семантички домен обухвата
релативно мали број квалификатора: „фиг.” (фигуративно), „син.” (сино-
ним), „супр.” (супротно значење), „исп.” (испореди са) и „в.” (види).
1. Обележавању промена у семантичком садржају / контексту
употребе речи посвећен је квалификатор „фиг.”. Због сложене природе
фигуративности као семантичког феномена постоји више лексикографских
стратегија које се примењују при његовој употреби. Навешћемо их укратко,
према смерницама које су дате у раду Радовић Тешић 1984 (148–150):
а. Маркирање фигуративног контекста без дефинисања, или са дефи-
нисањем смера у коме се креће таква фигуративност, нпр.: гозба ж обилан,
лепо припремљен обед, ручак, вечера у част гостију, свечаност, пријем …
фиг. Тада су Халсу 43 године, доба најљепше мужевности … То је гозба
боја и покрета (Батушић С.); јецати 1. а. плакати гласно, испрекидано,
грчевито, ридати … фиг. 1) туговати, јадиковати. – А љубав јеца, јеца
беспредметно (Ујевић Т.). 2) мучити се, патити се, грцати. – Народ је
јецао у тиранским оковима (Чокорило Ђ.).
б. Маркирање фигуративне употребе речи уз кратку дефиницију која
се наставља на дефиницију основног значења и допуњује га, нпр.: кућа
ж 1. а. грађевински објекти, зграда за пребивање, становање или какву
друштвену потребу … фиг. велика количина нечег, велики број нечег. – Још
се играш, а да си на Мљету, имао би кућу дјеце (Богишић В.).
в. Маркирање фигуративног значења речи које се развило оса-
мостаљивањем пренесеног контекста њене употребе у засебну значењску
тачку/тачке, нпр.: ланути свр. 1. (о псу) испустити једанпут глас из себе,
огласита се лавежом. 2. фиг. погрд. (за човека) а. прозборити, прогово-
рити, рећи, изговорити, зуцнути. – Једну реч ако ланете испребијаћу вас
као мачке (Нушић Б.). б. осорно, грубо изрећи, издерати се, обрецнути
се. – Како човек ’оће да лане кад га злоћа у’вати за језик (Секулић И.). в.
рећи нехотице, несмотрено нешто што се не сме рећи или непромишље-
но одати тајну, изрећи се, избрбљати се. – Тај свет … ће га намамити
да нешто лане (Петровић В.); паша ж 1. а. напасање, испаша (стоке).
… 4. фиг. подстицај; духовна храна; наслада, уживање. – Приповѣдке
су свакомъ народу ... средство одуховленія, другомъ паше за фантазию
(Србске новине, 1844).
Из свега изложеног је видљиво да до квалификације фигуративности
у речнику долази у два типична случаја. У првом, фигуративност се ма-
нифестује као апстраховање контекста употребе лексеме; док се у другом
квалификатором „фиг.” обележава апстраховање њеног значења које је
индуковано метафором или метонимијом. У оба случаја, између неутралне

и фигуративне употребе лексеме задржавају се аналошке и асоцијативне
везе, захваљујући којима фигура функционише као реторичко и стилско
средство.
2. Са друге стране, опису контекстуалних веза између речи у лек-
сичком фонду посвећени су квалификатори „син.” и „исп.” (који обеле-
жавају различите степене блискости између речи/значења на синонимној
скали), затим „супр.” (који маркира лексику у домену антонимности),
и „в.” (којим се упућује на стандардизоване или доминантне варијанте
речи/значења).
а. Квалификатор „син.” служи за упућивање одреднице на њене
апсолутне синониме. Будући да су у лексичком систему такви случајеви
ретки, овај квалификатор се користи углавном у терминолошком контексту,
нпр.: бактерија … син. микроб; боквица … бот. … син. боква, жиловлак,
трпутац; било … мед. … син. пулс; Велики Медвед … астр. … син. Велика
Кола; гуштерача … анат. … син. панкреас, и сл. На случајеве варијантне
синонимије ван терминолошког контекста упућује се врло ретко, нпр.:
баканџа … син. цокула, или вањски … син. спољашњи, спољни.
б. За разлику од овог, квалификатором „исп.” у обради се упућује
на речи које су блиске примарном или неком од секундарних значења од-
реднице. Из овог разлога, квалификатор „исп.” допушта да се у речнику
успоставе далеко слободније везе између различитих лексичких уноса.
Тако се њиме у речнику повезују нпр. блискозначни појмови: ала … исп.
аждаја; абонос … исп. црни дуб; ничеизам … исп. натчовек (1а); ништа-
вило … исп. нирвана (2); лажомрзац … исп. истинољубац; абажур …
исп. шешир (за лампу); благоуст … исп. златоуст; буздован … исп. топуз;
миљоказ … исп. километраш; затим лексеме које припадају заједничким
појмовним областима: авион … исп. аероплан, ваздухоплов, зракоплов,
крилатица, летилица; адвокатура … исп. адвокатлук, адвокатство, ад-
вокатштина, адвокација; кордијал … исп. кардијак, кардиотоник, и сл.;
коренски синоними: ни- … (исп. и-, не-); па чак и етимолошки повезане
речи: замеркати … исп. нем. merken; кркло … исп. лат. circulus; мини
прид. непром. (исп. лат. minimus); крмчија м (исп. рус. кормчий, корми-
лар), и сл.
в. Будући да представља једину речничку ознаку за обележавање
супротности, квалификатор „супр.” у речнику маркира најразличитије
појаве на скали антонимије. Права, лексичка антонимија је најуочљивија
у терминолошком контексту његове употребе, нпр.: акутан … мед. супр.
О феномену фигуративности речи и проблемима њеног речничког описа постоји

обимна расправа у литератури. За даље информације о овоме в. Грицкат 1967, Радовић

Тешић 1984 и Гортан-Премк 1995.
хроничан, акција … физ. супр. реакција, егоизам … супр. алтруизам,

дегенерација … супр. регенерација, дешњак … супр. левак, конјункција
… астр. супр. опозиција, материјализам … супр. идеализам и сл.; затим,
при квалификовању антонима који настају уз помоћ префикса не-, нпр.:
невеслач … супр. веслач, ненаглашен … супр. наглашен, неопозивост
… супр. опозивост, невазалност … супр. вазалност, нерођени … супр.
рођени, као и при означавању типичних антонимских парова: глуп …
супр. паметан, да … супр. не, бео … супр. црн, и сл. Далеко шири обим
употребе овог квалификатора посвећен је обележавању (више или мање
прикривене) неправе антонимије, као у пр.: бајат … супр. тазе, оштар …
11. који се одликује продорним, проницљивим умом, супр. глуп, бездушан
… супр. душеван, безличан … 5. који није везан за неку личност, супр.
апсолутистички, аутократски, белац … 2. а. мирски свештеник, супр. цр-
норизац, бео … 16. а. пол. контрареволуционар, супр. црвени, благо узв.
… супр. куку, леле, тешко, гибак … 1. супр. крут а. који се лако савија,
извија, креће, витак, и сл.
г. Коначно, метајезичка константа која се користи у најширем контек-
сту повезивања речничких уноса је „в.” (види). У речнику, она истовреме-
но има и статус квалификатора и дела дефиниције. Њена улога је у томе да
упути мање познату, мање фреквентну или покрајинску реч или значење
на њихову стандардизовану или познатију варијанту, као нпр.: медула ж
(лат. medulla, срж) мед. … 2. в. мождина (1); нуанса и нуанца ж (франц.
nuance) в. нијанса; нутреност ж в. нутарњост; нађускати се … 2. в. опити
се; вртежница ж покр. … 2. в. вртоглавица (1), и сл. Уз то, ознака „в.” се
среће и у оквиру исте одреднице, када се користи да упути на доминантно
значење, нпр.: луњати … несвр. I. бесциљно ходати, лутати, скитати;
ићи тамо-амо, тумарати … II. ~ се 1. в. луњати (I). Будући да је један
од главних задатака описног речника тај да дефинише законитости на
синтагматском и парадигматском плану, ознака „в.” представља важан и
врло фреквентан квалификатор, којим се најчешће дефинишу међусобни
хијерархијски односи између лексема и њихових значења.
5.3. Квалификатори стилског домена

Квалификаторима стилског домена у Речнику САНУ: „погрд.” (погрд-
но), „подр.” (подругљиво), „презр.” (презриво), „ир.” (иронично, под-
смешљиво), „фам.” (фамилијарно), „шаљ.” (шаљиво), „вулг.” (вулгарно),
„еуф.” (еуфемизам, еуфемистички), „експр.” (експресиван, експресивно),
„песн.” (песнички), „дем.” (деминутив), „хип.” (хипокористик), „аугм.”
(аугментатив), „пеј.” (пејоратив), „необ.” (необично) и „неуоб.” (неуоби-
чајено) маркира се лексика активне конотације (експресивног, емотивног,
афективног и др. типа). Побројаним квалификаторима, који функционишу
на прагматичком и контекстуалном плану, типично се означавају две кла-

се лексема: именице и глаголи, који садрже експресивно конотиран став
субјекта према особама и појавама из његовог окружења.
У оквиру овог домена, квалификатори се деле на две групе: ознаке
прагматичко-стилске и творбено-стилске вредности.
1. Квалификатори прагматичко-стилске вредности. Главна за-
једничка одлика ових квалификатора јесте маркирање лексике према
врсти и степену њене експресивности. Стога њихова анализа на грађи из
описног речника указује на главне правце ширења експресивности као
прагматичке категорије у лексичком фонду. Деле се на квалификаторе
негативне, позитивне и повишене експресивности.
а. Квалификатори негативне експресивности: „погрд.”, „подр.”,
„презр.”, „ир.”. Разлике између наведених квалификатора леже у
градирању конотације, која је садржана у хуморном, сатиричном или
увредљивом контексту употребе лексема. Тако се ознаком „подр.” ква-
лификује лексика која имплицира увредљив став говорника, без примеса
симпатије или хумора, нпр.: газиблато м погрд. заст. 1. назив за нижег
чиновника, који се прави важан; дркела и дркеља ж и м погрд. старо
и мршаво кљусе, рага; стара изнемогла, оронула особа; ђубретара ж
1. погрд. а. нечиста, неуредна жена; брука ж … б. погрд. човек којему
се пориче вредност; плашљивац, кукавица; вуцибатина, лижискута,
лижигуз, нагваждало, опајдара и сл. Са друге стране, ознаком „подр.”
квалификује се лексика која конотира подругљив став говорника убла-
жен компонентама симпатије/емпатије и хумора, нпр.: дандара м и ж 1.
подр. а. неозбиљна, плиткоумна а бучна особа; лажов; дебелотрб, -а, -о
подр. који има велики трбух; дрвендек … подр. онај који не може да се
снађе, неспретан, неокретан, крут човек; ликогаћа м покр. подр. убог,
сиромашан човек, сиромах, бедник; мастибрк м подр. онај који ужива у
јелу; Јенки … подр. назив, надимак за становнике Сједињених Америчких
Држава, гегула, зацмиздрити, зацмољити, измекетати, кмеза, књиго-
чатац и сл. Квалификатором „презр.” означава се лексика која изражава
презрив и веома оштар став говорника према објекту његове оцене, нпр.:
доклаћеница ж покр. презр. она која се однекуд доклатила, скитница,
луталица, мантијуша ж презр. покр.: Мантијуша је свака она женска која
се радо налази око калуђера, наклатица м и ж покр. презр. 1. особа која
се намеће, долази (на неко славље, у друштво и сл.) непозвана, нежељена,
натрабуњати, креатура, кревељуша, и сл. Коначно, квалификатором
„ир.” означава се лексика која настаје у ироничном или сатиричном
контексту, нпр.: дрматор м шаљ. и ир. моћан човек, утицајна личност,
елиташ … м ир. онај који припада елити, једногласац … м ир. заст. онај
који добије само један глас на изборима, језиколовац … м индив. ир. онај
који лови, тражи неправилности, грешке у језику, конференцијаш … м

ир. онај који држи бесплодне и празне говоре на разним конференцијама,
отмењаковићка … ж ир. она која опонаша отменост, одшкрипати …
ир. рђаво одсвирати, небодерчић, дембелана и сл.
б. Квалификатори позитивне експресивности: „фам.”, „шаљ.”.
Иако су ови квалификатори веома слични, они имају једну дистинктивну
разлику. То је конотативна компонента присности, која се развија код
лексике маркиране ознаком „фам.”. Овој компоненти подређени су други
семантички слојеви фамилијарне лексике, као што се види из примера:
баћушка м (рус. батюшка, отац; свештеник) фам. Рус, руски цар, Руси
уопште; жапче м … б. фиг. фам. дете; заковрнути репом фам. умрети;
игранција ж фам. игра, играње; лагуцкати … несвр. фам. у дем. значењу:
лагати, варати, и сл. За разлику од овог, квалификатором „шаљ.” озна-
чава се лексика без те компоненте, као нпр.: бродити … 1. … фиг. шаљ.
обилазити кафане, лумповати; каскало м шаљ. а. онај који стално каска;
б. онај који стално иде, трчкара за неким; мигуља ж шаљ. покр. новац,
пара; луфтинспектор, мортус и сл.
в. Квалификатори повишене експресивности: „вулг.”, „еуф.”, „ек-
спр.” и „песн.”. За разлику од претходне две групе, у којима се лексика
означава према (позитивном/негативном) квалитету екпресије, у оквиру
ове групе лексика се маркира према њеном интензитету. Стога главну од-
лику лексике у овој групи чини повишен степен екпресивне тоналности,
који може, али и не мора, укључивати њену имплицитну оцену.
Тако се ознаком „вулг.” маркирају речи које чине део сексуалног
табуа, и развијају увредљива и скаредна значења, нпр.: омрсити се …
6. вулг. ступити у интимне, сексуалне односе са неким; опалити … 11.
(девојку, жену) вулг. имати, обавити сексуални однос са женском особом;
запрцивати, испрчити, курвалук, курвачина, љубигуз, облогуз и сл. За
разлику од овог, квалификатором „еуф.” маркира се лексика која настаје
као вид језичког прикривања или супституције (сексуалног, верског и др.)
табуа. Њиме се означавају нпр. називи нечистих сила: добрињица ж мед.
нар. еуф. назив ма које (најчешће опасне) болести; краса ж (у народним
причама митолошког карактера) еуф. змија; кума ж … 5. еуф. а. куга,
чума; б. вештица; кусоња м … 2. нар. еуф. ђаво, враг; затим ублажено
погрдни називи особа: кудра ж … 2. (и м) погрд. еуф. в. курва; лагаруша
ж еуф. она која не говори истину, варалица, лажљивица; супститутивни
називи табуизираних делова тела: старка ж … 3. еуф. и шаљ. стражњи-
ца, задњица; мокрица ж … 1. анат. а. еуф. покр. орган којим се мокри (у
односу децу и животиње), и сл. У каснијим томовима Речника САНУ (од
слова Ј до К) у употребу улази и квалификатор „експр.”, којим се квалифи-
кује нетабуизирана лексика повишене експресивности, нпр.: лажоња м
експр. лажов, лажљивац; натрескати се … 2. експр. опити се, напити

се; кршити … 5. експр. а. (тело, снагу) извијати, увијати (телом); ока-
чењак м а. експр. особа веома склона шали, несташлуцима и сл.; веома
неозбиљна, несташна особа, и сл.
Засебну тематску област у оквиру овог домена чини и лексика која
припада песничком регистру. Она се маркира квалификатором „песн.”.
Ради се о твореницама разних аутора (Ј. С. Поповића, Б. Радичевића, Ђ.
Јакшића, Ј. Ј. Змаја, С. М. Сарајлије и др.), које настају као вид онеобича-
вања израза или његовог прилагођавања метричким, поетским и другим
правилима песничког текста, нпр.: Албион … м песн. в. Енглеска; бај м
… песн. 1. лепота која очарава, која заноси, чар, неодољива драж; дање
с песн. зб. им. од дан; громодржац … м песн. в. громовник; испотај м
необ. песн. тајно, скровито место, скровите; коњогриван … песн. укра-
шен коњском гривом; даворје с зб. песн. тужне, носталгичне песме,
тугованке и сл.
2. Квалификатори творбено-стилске вредности. Главна одлика
квалификатора творбено-стилске вредности је та да маркирају лексику
чија се стилска компонента базира на дистрибуцији њених творбених
елемената. У зависности од врсте ове дистрибуције, разликујемо квали-
фикаторе суфиксалне, сложене и атипичне творбе.
а. Квалификатори суфиксалне творбе: „дем.”, „хип.”, „аугм.” и
„пеј.”. У Речнику САНУ, овим квалификаторима се типично означавају
именице које су изведене одговарајућим суфиксима: -(ан)це, -чић, -чак,
-так, -(ин)че, -ица и др. за деминутиве и(ли) хипокористике, односно
-штина, -чина, -етина, -уга, -ара, -уша, -уља и др. за аугментативе и(ли)
пејоративе. У дефиницијама ових именица често се (али не и увек) јавља
заједничка употреба квалификатора „дем.” и „хип.” односно „аугм.” и
„пеј.”, нпр.: клупица … ж дем. и хип. од клупа; детенце … с 1. дем. и хип.
од дете; ждрепче с … 1. дем. и хип. од ждребе; фењерче … с и фењер-
чић м дем. од фењер; цуретак … м хип. од цура; кајсијица ж … дем. од
кајсија; носић … м 1. дем. и хип. од нос; чорбуљина и чорбурина ж аугм.
и пеј. од чорба; ђаволина ж 1. аугм. и пеј. од ђаво; лопужара и лопужина
ж (м) аугм. и пеј. од лопужа; комадешка ж аугм. од комад; олујина ж
аугм. од олуја; башчура ж пеј. од башча; газдура м пеј. од газда и сл.
б. Квалификаторима „калк” и „ков.” (кованица) обележавају се
сложене лексеме које се нису одомаћиле у језику, и које зато по правилу
имају стилогену вредност. Ознаком „калк” обично се маркирају именице
настале аналогијом према творбеним моделима страних речи: дугочасје
с калк в. досада (1); главолом м калк (према фр. cassetete) нераспр. мала
кијача с кратком дршком; игридруг м калк (према нем. Spielkamerad) друг
у игри, друг из детињства; двотравка ж калк (у атрибутској служби, уз
реч „ливада”) која се коси двапут годишње и сл. Са друге стране, ознаком
„ков.” обележавају се сложенице настале на сличан начин као и калкови,
али без непосредног угледања на стране речи: братождер и братојед м ков.
онај који жели или чини зло брату; зломишљеник, пакосник према брату;
звездокруг … м ков. песн. звездани свод; измешај м вој. ков. борба прса
у прса, гушање; краткочасно прил. ков. за кратко време и сл.
в. Коначно, квалификаторима атипичне творбе: „необ.” и „неуоб.”
обележавају се речи које настају кршењем устаљених правила о дистри-
буцији творбених елемената у лексикону. На тај начин се добијају лексеме
високе стилогене вредности, као што је видљиво из следећих примера:
важноћа ж необ. в. важност; згажати … несвр. необ. газити, гњечити;
изрупити … свр. необ. начинити удубљење, рупу, изрити, ископати; лу-
талан … необ. в. луталачки; мимогредица ж необ. оно што се догађа,
збива узгред, мимогред; образовач … м необ. онај који некога образује и
сл. Уз ово, квалификатором „неуоб.” се обележавају и атипичне ковани-
це, нпр.: непосао … м неуоб. бесмислен, безвредан, бескористан посао;
кишопад м неуоб. (кованица према: водопад) водени талог, падавине,
оборине, киша; клањењак м неуоб. поклоник, следбеник; кривоглавица
… 2. ж неуоб. будалаштина, лудорија, глупост, и сл.
5.4. Квалификатори појмовно-енциклопедијског домена

Квалификатори појмовно-енциклопедијског домена: „етн.” (етно-
графски), „празн.” (празноверно), „мит.” (митолошки), „ист.” (исто-
ријски), „рлг.” (религијски), „теол.” (теолошки), „цркв.” (црквено),
„правосл.” (православно) и „кат” (католички) представљају метајезичке
ознаке за квалификовање појмова који су утемељени у материјалној кул-
тури говорника српског језика. У појашњавању њиховог односа према
другим доменима квалификације потребно је подсетити се разлике између
појмова денотације и референције (према: Драгићевић 2007: 59). Док су
квалификатори других домена везани за денотате, односно за катего-
рије (класе) појмова на које те речи упућују (нпр. добрињица ж мед. нар.
еуф. назив ма које (најчешће опасне) болести), метајезичке ознаке које
припадају појмовно-енциклопедијском домену квалификују референте
речи, односно њихове појмовне вредности у конкретном (културном,
историјском и др.) контексту (нпр. дукатинка ж покр. етн. назив одмила
који снаха даје заови). Из наведеног разлога, квалификатори овог домена
у речнику у првом реду идентификују (и евалуирају) енциклопедијски, а
тек секундарно и лингвистички тип информације.
У зависности од поља квалификације, разликујемо квалификаторе
етномитолошког, историјског и религијског контекста.
1. Квалификаторима етномитолошког контекста: „етн.”, „празн.”

и „мит.” се обележава лексика која у свом семантичком садржају обје-
дињује етнографске и митолошке елементе, и најчешће има терминолошки
статус. Ова лексика се углавном среће у збиркама речи, као и у сродним
изворима: Вуковом Рјечнику, Српском етнографском зборнику, Гласнику
етнографског музеја, студијама В. Богишића, М. Ђ. Милићевића, В. Чај-
кановића итд.
Тако се квалификатором „етн.” обележавају називи светковина,
обичаја, обреда, народних ношњи (и њихових делова), народних игара и
др.: Мратинци …. м мн. етн. време око Мратиндана (обично неколико
дана после празника) за које су везани неки народни обичаји и веровања;
дружичало с етн. заст. други понедељак после Ускрса, када се врши дру-
жичање, братимљење и прекривање гробова бусенима; запитак … м етн.
покр. обичај који је претходио просидби, виђење и упознавање просилаца
са девојком приликом посете њеној кући, заглед, гледање; ванрамка ж етн.
мушки огртач који се носи тако да једно раме и рука остану голи; додола
и сл. Са друге стране, квалификатором „празн.” (који поред појмовне има
и евалуативну функцију) означава се лексика која чини саставни део де-
монолошких култова и предања: аждаја = аждаха ж … (тур. ejder, ejderha,
змај) празн. огромна неман, обично водена, понекад вишеглава и крилата,
која прождире људе и животиње; вампир … м 1. празн. мртвац који
по старом народном веровању ноћу напушта гроб, дави људе и сиса им
крв; здухач, караконџула и сл. Квалификатором „мит.” обележавају се
појмови који махом припадају областима српске или грчке (одн. римске)
митологије: вила ж … 1. мит. а. по старом народном веровању натпри-
родно женско биће, обично изванредне лепоте; карневалска маска која
представља то биће; кербер … м (грч. Kerberos) а. мит. троглави пас
из грчког мита који чува улаз у подземни свет, син Тифаонов и Јехиднин;
Марс, Орфеј, муза, нимфа, облакиња, Ладо и сл.
2. Квалификатор историјског контекста: „ист.”. Овим квалификато-
ром обележавају се појмови чија рецепција у српском језику има културну
димензију. То су најчешће називи области и покрајина (у историјском кон-
тексту), војничких чинова и титула, административних послова, новчаних
јединица и сл. Примери: дикастерија ж (према грч. dikastērion) ист. назив
за највише управне органе у Мађарској и Хрватској пре 1848. године; по-
дручје под управом таквог органа; граматик м … 2. ист. и цркв. у средњем
веку писмен човек (писар, чиновник канцеларије, аутор неког дела и сл.),
обично при владарском двору; у манастирском животу (и до новијег вре-
мена) најписменији калуђер са одговарајућим дужностима; круна ж …
новчана јединица у Аустро-Угарској од 1892–1918. г.; иктибарија ж ист.
врста порезе у турској царевини (на трговачки углед); дахија м …ист.

један од јаничарских поглавица, и сл.
3. Квалификатори религијског контекста: „рлг.”, „теол.”, „цркв.”,
„правосл.” и „кат.”. Овим квалификаторима обележавају се појмови који
су непосредно везани за религијски и црквени живот говорника српског
језика. Разликују се према степену општости лексике коју означавају. Озна-
ком „рлг.” обележавају се називи, обреди и др. појмови верске природе:
апостол, благослов, Блаженица, богоподобник, богосин, богоугодник,
света вода (вода изр.), првородни (прародитељски) грех (под грех изр.),
декалог, еден, жртва, Исус, китаб, небеско краљевство (под краљевство
изр.) и сл. Ознаком „теол.” се обележава верска терминологија (хришћан-
ске, муслиманске, хебрејске вере или других, изумрлих религија): апологет
… м теол. а. бранилац хришћанства речју или списом; конзисториј м и
конзисторија ж (лат. consistorium) теол. а. духовни суд, помоћни орган
епископа, бискупа при вршењу његове судске власти; модернизам м …
2. теол. правац у католичкој теологији који је, ослањајући се на новија
филозофска струјања, критиковао црквену науку и праксу; мистериј(а),
тауматологија и сл. Квалификатором „цркв.” обележавају се реалије,
чинови, титуле, празници и сродни појмови везани за црквену заједницу:
Арханђелов дан, архиепископија, архијереј, Благовести, Богојављење,
Братиндан, Васиљевдан, вечерње, Водокршће, дијецеза, Духови, ђа-
кон, евангелистар, екумена, епископ, номоканон, одрешење, октоих,
олтарник, општежитељ и сл. Квалификаторима „правосл.” односно
„кат.” означавају се називи обреда, празника, чинова, реалија и појмова
из теорије Светог писма који су непосредно везани за православну цркву:
архимандрит … м (грч. archimandritēs) правосл. највиши свештеномо-
нашки чин; старешина; Варвара ж 1. правосл. хришћанска светица, тј.
мученица, која се прославља 4/17. децембра; владичица ж … 2. (обично:
Владичица) правосл. в. Богородица; вознесенски … рсл. правосл. који
је у вези с празником Вознесењем, који је посвећен Вознесењу; Ваведење,
епитрахиљ, лавра, литија и сл.; односно за католичку цркву: авемарија
ж (лат. аvе Маriа, здраво Марија); вар. абемарија кат. 1. а. молитва Бого-
родици; амен узв. (лат. amen) кат. исп. амин 1. нека тако буде; епистола
… б. кат. назив за апостолске посланице у Новом завету и за посланице у
другим црквеним књигама; каптол м … 1. кат. збор свештеника; кризма,
лекционар, миса, опат, официј и сл.
5.5. Квалификатори лексичких позајмљеница

У Речнику САНУ, квалификаторима лексичких позајмљеница: „тур.”
(турски), „лат.” (латински), „тал.” (италијански), „грч.” (грчки), „фр.”
(француски), „нем.” (немачки), „рус.” (руски), „енгл.” (енглески) итд. по

правилу се обележавају речи страног порекла које су потпуно адаптира-
не у српском језику. Поменута адаптација је извршена на више планова:
историјском, дистрибутивном и интеграционом. План историјске адапта-
ције позајмљеница обухвата њихово прилагођавање разним временским
периодима и друштвено-историјским околностима. Са друге стране, план
дистрибутивне адаптације позајмљеница подразумева то да се оне јављају
у више тематских поља, која одсликавају разнолике аспекте друштвеног
живота (нпр. спортове и игре, јела и зачине, терминологију лова и ри-
болова, администрације итд.). Коначно, интеграциони план адаптације
позајмљеница подразумева њихово прилагођавање фонетским, морфо-
лошким, творбеним и семантичким правилима језика-примаоца (према:
Ивановић–Ружин 2010: 416–417).
Тако се нпр. квалификатором „тур.” обележава велики број појмова
који означавају оружје и опрему, делове одеће, трговачке појмове, чинове и
титуле и др., било да се они поимају као архаизми, локализми, историзми
или да чине део општег фонда: адет м (тур. adet) 1. а. обичај који је по-
стао као нека врста закона за извесну средину; агалук м (тур. ağalik) вар.
аганлук, агилук 1. звање, достојанство аге; баш-чауш (башчауш) м (тур.
bascavus) ист. наредник у турској војсци; далаган м (тур. talagan) покр.
врста дугог и чупавог гуња, талаган; кокуз м (тур. kokoz) покр. 1. онај
који нема новаца, сиромах, гоља и сл. Квалификатором „лат.” обележавају
се разни стручни термини из природних и друштвених наука, хемијски
елементи, административни појмови и др.: абдикација ж (лат. abdicatio)
1. одрицање од престола или неког високог положаја; анамнеза ж (лат.
anamnesis) мед. предисторија болести; подаци о ранијем здравственом
стању болесника; интердикт м (лат. interdictum) 1. изричита наредба
да се нешто не сме вршити (употребљавати и сл.), да се нешто мора
обуставити, забрана; менталитет м (према лат. mens, mentis, душа, дух)
1. начин мишљења, схватање, назор и сл. Захваљујући везама између
дубровачког и далматинског залеђа и суседне Италије, квалификатором
„тал.” обележавају се бројни називи јела, биљака, зачина, затим поморски
(нарочито рибарски) термини и др.: гиндац м (тал. ghindazzo) пом. справа

Квалификатори су наведени према бројности лексике коју означавају: у лексич-
ком фонду српског језика највише је речи турског порекла, за чиме следе речи пореклом
из латинског, италијанског, грчког итд. У Речнику САНУ се региструје 30 страних језика
из којих се усваја лексика у српски језик.

Све ово значи да у речничку обраду не улазе лексичке творевине (махом из ен-
глеског језика) чија се употреба у српском језику у последњим деценијама интензивира:
ad-hoc лексеме и лексеме које припадају регистру само једне социјалне, старосне, струч-
не и др. групе.
или конопац за дизање једара; гаритола и гаритула ж (тал. garitula) покр.

ускршњи колач; корнукопије с (тал. cornucopia) покр. крива, искривљена
чаша; мрзомин м (тал. marzamina) агр. покр. врста винове лозе црна
грожђа; грожђе те лозе; ностромо м (тал. nostromo) 1. вођа, стареши-
на морнара на броду и сл. Квалификатором „енгл.” маркира се лексика
из области спорта и (карташких) игара, политике и права, поморства,
економије, технике, грађевинарства и др.: крос м (енгл. cross) спорт. 1.
лакоатлетска дисциплина, масовно такмичење у трчању кроз природу;
бизнис м (енгл. business) уносан, практичан посао, трговина; лоби м (енгл.
lobby) … 2. у америчкој политичкој пракси, организација или група људи
са заједничким интересима која настоји да утиче на рад законодавних
тела; клипер м ... (енгл. сliрреr) 1. ист. брзи прекоокеански брод на једра
за превоз робе, и сл.
5.6. Квалификатори терминолошког домена

Квалификатори терминолошког домена: „пол.” (политички), „мат.”
(математика), „фин.” (финансије), „техн.” (техника), „слик.” (сликар-
ство), „агр.” (агрономија), „бот.” (ботаника) и др. (укупно: 87 области) у
речнику се користе у два типична случаја.
а. Први случај је везан за квалификацију лексема које нису у стандард-
ној употреби, већ чине делове засебних терминолошких области (нпр.
катаболизам м биол. процес разлагања органске материје и ослобађање
енергије везане за њу, дисимилација).
б. Други случај је сложенији и подразумева квалификацију само
једног значења лексеме, било да од њега почиње процес детерминологиза-
ције (нпр. конституција ж (лат. сonstitutio) 1. пол. основни закон којим се
одређују права и дужности грађана и принципи државног уређења, устав.
2. скуп урођених физичких или и психичких особина организма), било да
оно настаје терминологизацијом (нпр. левица … ж … 1. а. лева рука. 2.
а. пол. лева страна скупштинске дворане; посланици чија су седишта на
тој страни и који су у класним друштвима представници напреднијих,
прогресивнијих (револуционарних, либералних, реформистичких и сл.)
странака).
У односу на наведене случајеве, терминолошке области се могу грубо
поделити на оне које у већој мери продукују нову лексику (природне науке)
и оне које су оријентисане на нова значења (друштвене науке). Међутим,
ова линија раздвајања није сасвим прецизна (тако би нпр. област матема-
тике, према датој подели, била ближа друштвеним него природним наука-
ма). Можда је боље рећи да су терминолошке области које више зависе
од систематизације склоније продукцији нових речи, док области које су
ближе друштвеном животу у већој мери интегришу своју терминологију

у стандардни језик.
5.7. Квалификатори функционално-граматичког домена

Квалификатори функционално-граматичког домена: „прил.” (при-
лог), „предл.” (предлог), „везн.” (везник), „речца”, „узв.” (узвик); „зам.”
(заменица), „непром.” (непроменљива реч), „бр.” (број), „м” (мушки род),
„ж” (женски род), „с” (средњи род), „јд.” (једнина), „мн.” (множина),
„супл. мн.” (суплетивна множина), „зб.” (збирно), „одр.” (одређени вид),
„неодр.” (неодређени вид), „комп.” (компаратив), „суп.” (суперлатив);
„свр.” (свршени вид), „несвр.” (несвршени вид), „трен.” (тренутно
свршени глагол), „уч.” (учестали глагол), „безл.” (безлично), „повр.”
(повратно), „уз. повр.” (узајамноповратни глагол), „прел.” (прелазни
глагол), „непрел.” (непрелазни глагол) у Речнику САНУ се употребљавају
у два типична случаја.
Ознаке „прил.”, „предл.”, „везн.”, „речца”, „узв.”, „зам.”, „бр.”
и „непром.” служе за идентификацију граматичке класе којој припада
лексема. Сви други квалификатори служе за идентификацију граматичких
категорија, као и за идентификацију контекстуалних обележја тих катего-
рија у полисемији. У другом случају, употреба квалификатора функцио-
нално-граматичког домена говори о начину на који граматичка обележја
одређују семантичку парадигму речи.
О специфичностима употребе квалификатора функционално-грама-
тичког домена у Речнику САНУ в. поглавље под насловом Граматика у
српским речницима у овој монографији.
5.8. Квалификатори акценатско-морфолошког домена

Квалификатори акценатско-морфолошког домена: „ном.” (номи-
натив), „ген.” (генитив), „дат.” (датив), „ак.” (акузатив), „вок.” (вока-
тив), „инстр.” (инструментал), „лок.” (локатив), „одр.” (одређени вид),
„неодр.” (неодређени вид), „комп.” (компаратив), „суп.” (суперлатив),
„през.” (презент), „аор.” (аорист), „имп.” (императив), „р. пр.” (радни гл.
придев), „трп. пр.” (трпни гл. придев), „пр. сад.” (гл. прилог садашњи),
„пр. пр.” (гл. прилог прошли), „импф.” (имперфекат) и „енкл.” (енкли-
тички (неакцентовани) облик) посвећени су идентификацији морфолошко-
акценатских типова променљивих речи, нарочито ако у њиховој промени
долази до варијантних одступања. Квалификатори овог домена се налазе
искључиво у заглављу одреднице, по чему се разликују од квалификатора
других домена (тако нпр. ознака „неодр.” потпада под акценатско-мор-
фолошки тип када маркира одредницу, а под функционално-граматички

тип када маркира неко од њених значења).
Из општег прегледа квалификоване лексике која припада овој групи,
видљиво је да при употреби акценатско-морфолошких квалификатора
преовлађују две тенденције. Прва је настојање да се идентификују пра-
вилни облици и акценат облика; док се у другом случају јавља потреба да
се стандардизују конкурентни облици речи (при чему се као претежнији
наставак наводи први у низу, а остали се могу означавати са „ређе”).
Тако нпр. у обради облика императива препознајемо обе тенденције:
идентификацију његовог правилног облика и акцента: бивати (… имп.
бивај); вијати (… имп. виј); гракати (… имп. грачи); давати (… имп.
даји); дојити (… имп. дој); искати (… имп. ишти) и сл.; као и навођење
конкурентних облика: гнати (… имп. жени и гнај); гонетати (… имп.
гонетај и гонећи); дотрти (… имп. дотри и дотари); искијати (… имп.
искихај … и искиши); надувати (… имп. надувај и надуши), и сл. Код
других падежа, нпр. код генитива множине, употреба квалификатора ак-
ценатско-морфолошког домена обухвата шири опсег стандардизационих
проблема, нпр. бележење генитивне дужине код неадаптираних или ви-
шесложних речи (октаедар … ген. мн. октаедара; градозебац … ген. мн.
градозебаца); конкурентност у акценатској и обличкој парадигми (лакат
… ген. мн. лактова, лаката и лаката; вежба … ген. мн. вежби, вежба, ређе
вежаба); појаву непостојаног а (октант … ген. мн. октаната), итд.
5.9. Квалификатори дијалекатског домена

Под дијалекатском квалификацијом подразумевамо идентификацију
оних обележја лексике која карактеришу њену употребу на одређеном
дијалекатском ареалу. У оквиру овог домена, бележимо поделу на квали-
фикаторе фонетско-морфолошког и лексичког типа.
1. Фонетско-морфолошком типу квалификатора припада ознака
„дијал.” (дијалектизам), као универзални квалификатор дијалекатских
обележја на нивоу речи. Овом ознаком се маркирају све дијалекатске
промене на фонолошком нивоу, као што су нпр. јекавско (ново) јотовање:
догрдети (… дијал. догрђети), дозлити (… дијал. дожљети), излев (…
дијал. ижљев), осамити (… дијал. осамљети); губљење сугласника х:
дојахивати (… дијал. дојаивати), испрхнути (… дијал. испрнути), мах
(… дијал. ма, мав), махати (… дијал. маати), хоризонт (… дијал. ори-
зонт); метатеза сугласника: лакат (… дијал. латак), људски (… дијал.
љуцак), осванути (… дијал. осавнути); једначење сугласника: зрак (…
дијал. жрак); или на морфолошком нивоу употребе речи, као нпр. упо-
треба дијалекатских облика презента (наређивати … дијал. наређивам);
инфинитива (истаћи … дијал. истакнити); императива (знати … дијал.

знадни и знабуди), итд.
2. Са друге стране, лексичком типу квалификатора припадају ознаке
ареалне дистрибуције речи: „ек.” (екавски), „ијек.” (ијекавски), „ик.”
(икавски), „кајк.” (кајкавски), „чак.” (чакавски), „зап. кр.” (западни
крајеви) и „југозап. кр.” (југозападни крајеви). Деле се на три подтипа:
квалификатори дистрибуције лексике према наречјима, према дијалектима
и према дијалекатским подручјима.
а. На дистрибуцију према наречјима указују квалификатори „ек.”
(екавски), „ијек.” (ијекавски) и „ик.” (икавски). Као основни (нулти) об-
лик у речнику се подразумева екавски рефлекс јата, док се други облици
дају као његове варијанте (нпр. обавест ијек. обавијест ж 1. а. писмено
или усмено саопштење о некоме или о нечему, обавештење) или упућују
на њега (обавијест в. обавест). Међутим, у случају да речи са ијекавским
рефлексом развијају властите семантичке одлике, засебно се дефинишу
(нпр.: камодјенути = камодјести … ијек. свр. покр. I. а. загубити, за-
турити).
б. Квалификаторима дистрибуције према дијалектима припадају оз-
наке „кајк.” и „чак.”, којима се у Речнику САНУ идентификују кајкавски
и чакавски дијалектизми присутни у речничкој грађи, нпр.: зајчек м кајк.
1. зоол. в. зец, Lepus; зетец м кајк. дете (мушко) коме је неко био кум на
крштењу, кумче; крепотец м бот. кајк. в. боквица; зигнати свр … чак.
изагнати, истерати; јицика м и ж чак. пецкало, заједало; љубић м чак.
вољени мушкарац, драги, љубљени, и сл.
в. Коначно, у квалификаторе дистрибуције према дијалекатским
подручјима обично се убраја само ознака „зап. кр.”, којом се у но-
вијим томовима Речника САНУ (почев од слова О) маркирају српске
речи пореклом из западних крајева (Босна, Далмација, Хрватска), нпр.:
опетовница ж … заст. зап. кр. посебна, продужна школа у којој се по-
нављало и утврђивало наставно градиво пређено у прва четири разре-
да основне школе; осебујно прил. зап. кр. на осебујан начин, особито,
посебно, нарочито; отајно прил. зап. кр. тајно, потајно, у тајности,
и сл. Квалификатор „југозап. кр.”, који је преузет из Вуковог Рјечника,
кратко је био у употреби (од слова А до В), и служио је за обележавање
лексике пореклом из југозападних крајева, нпр.: блањати … несвр. (зап.
и југозап. кр.) стругати, рендисати, глачати (дрво); болијест ж (југозап.
кр.) в. болест; васлава ж (југозап. кр.) молитва у славу свеца у којој се
говори: „ва славу и част”, и сл.
5.10. Домен нереализоване квалификације

У односу на претходно описане домене, област нереализоване квали-
фикације у речнику има другачију природу. Главна одлика овог домена је
мали број појављивања квалификатора који му припадају (од 0 до 10 у свих
19 томова Речника САНУ). Таква примена, у највећем броју случајева, одаје
покушаје категоризације лексичког система која нема упориште у природ-
ном развитку српског језика. Другим речима, нереализовани квалификатор
најчешће сигнализира неуспешан покушај класификације лексичког фонда
– онај који не спада ни у један вид лексикографске анализе.
Тако се нпр. може наслутити да је ознака „дв.” (двојина) формулисана
уз претпоставку да ће се у лексичком фонду наћи остаци старе двојине.
Та претпоставка се није показала као тачна. Ознака „сем.” (семантика,
семантички), као сувише уопштена, нема никакву практичну примену
у савременој дескриптивној лексикографији, а слично је и са ознаком
„етим.” (етимологија, етимолошки). Квалификатор „ист. кр.” (источни
крајеви) је сувише широк и неодређен; док би квалификатор „шток.” (што-
кавски дијалекат), доследно примењен, требало стављати готово уз сваку
одредницу у Речнику САНУ. Ознака „амер.” (американизам) остала је без
употребе јер у пракси није могуће разлучити речи пореклом из Америке
од речи пореклом из Енглеске. Међу нереализованим квалификаторима
пуно је оних који означавају терминолошке области без утицаја на развој
лексичког фонда: „ест.” (естетика), „стен.” (стенографија), „пед.” (педа-
гогија), „кер.” (керамика), „граф.” (графика) итд.
Поред овог, квалификатори који припадају нереализованом домену
могу указати и на нека лексикографска решења која, из разних разлога,
нису заживела у широј пракси. Тако су нпр. глаголи велим и завелим (дати
у облику презента) обележени ознаком „непотп.” (непотпуни глагол), која
имплицира то да је за тумачење њихове семантичке реализације потребна
рекцијска допуна. Са друге стране, квалификатор „локал.” (локално) ос-
мишљен је како би се обележила лексика у употреби међу припадницима
локалних микрозаједница (варошица, градских квартова и сл.).
Најмањи број нереализованих квалификатора упућује на области
које се тек налазе пред лексичком експанзијом: „инф.” (информатика и
рачунарство), „мик.” (микологија, миколошки) и др. У праксу их уводе
лексикографи, који су често најбољи сведоци актуелних процеса у са-
временом језику.
***
Како смо раније већ истакли, домени квалификације лексичког фонда
у Речнику САНУ, у својим главним цртама, одговарају лингвистичким
нивоима поделе језика. Из овог разлога, они прате општи систем језичког
раслојавања (или стратификације). У складу са овим, може се извести
закључак да квалификација лексике у речнику, поред своје основне улоге
(давање информација о речи), на једном општијем нивоу представља и алат
обухватне лингвистичке (семантичке, граматичке, акценатске, стилистичке
итд.) анализе српског језика.
У аналогији према семантичким концептима и њиховим везама
са елементима речничке дефиниције, преглед квалификације лексике у
Речнику САНУ према доменима могао би се резимирати и представити
следећом табелом:
Лингвистички Диференцијално обележје Спецификација обележја /

домен које се квалификује квалификатор
територијална раслојеност:
Друштвено-територијална „покр.”
раслојеност језичка креативност, народно
стваралаштво: „нар.”
Ситуациона раслојеност „разг.”
Социјална раслојеност „шатр.”, „жарг.”
Тематска раслојеност према
„деч.”, „ђач.”
1. Домен узрасту
стандарднојезичке Раслојеност према
норме идиолекатским „некњ.”, „непр.”, „вар.”
специфичностима
Раслојеност према
„нераспр.”, „индив.”, „неодом.”
заступљености у изворима
време употребе: „заст.”, „арх.”,
Раслојавање према дијахроној „неол.”
периодизацији језика/стила време настанка, тип изворника:
„цсл.”, „рсл.”, „стсл.”, „сткњ.”
Фигуративно значење/
„фиг.”
употреба
2. Семантички Истозначност „син.”
Блискозначност „исп.”
домен Права/неправа антонимија „супр.”
Лексичка/семантичка
„в.”
варијантност
негативна експресивност:
„погрд.”, „подр.”, „презр.”, „ир.”
Прагматичко-стилска позитивна експресивност:
вредност „фам.”, „шаљ.”
повишена експресивност: „вулг.”,
3. Стилски домен „еуф.”, „експр.”, „песн.”
суфиксална творба: „дем.”,
„аугм.”, „пеј.”, „хип.”.
творба сложеница: „калк”,
Творбено-стилска вредност
„ков.”
атипична творба: „необ.”,
„неуоб.”
Етномитолошки аспект
„етн.”, „празн.”, „мит.”
4. Појмовно- језичке културе
Историјски аспект језичке
енциклопедијски „ист.”
културе
домен Религијски аспект језичке „рлг.”, „теол.”, „цркв.”,
културе „правосл.”, „кат.”.
5. Домен
Контактолошке везе са „тур.”, „лат.”, „тал.”, „грч.”,
лексичких
другим језицима „фр.”, „нем.”, „рус.”, „енгл.” …
позајмљеница
Припадност лексеме
6. Терминолошки „пол.”, „мат.”, „фин.”, „техн.”,
/ значења засебној
домен „слик.”, „агр.”, „бот.” …
терминолошкој области
„прил.”, „предл.”, „везн.”,
Обележја граматичких класа „речца”, „узв.”, „зам.”, „бр.”,
„непром.”
„бр.”, „м”, „ж”, „с”, „јд.”,
7. Функционално-
Обележја граматичких „мн.”, „супл. мн.”, „зб.”, „одр.”,
граматички домен
категорија / контекстуална „неодр.”, „комп.”, „суп.”, „свр.”,
обележја грам. категорија у „несвр.”, „трен.”, „уч.”, „безл.”,
полисемији „повр.”, „уз. повр.”, „прел.”,
„непрел.”
„ном.”, „ген.”, „дат.”, „ак.”,
„вок.”, „инстр.”, „лок.”, „одр.”,
8. Акценатско-
Акценатско-морфолошки „неодр.”, „комп.”, „суп.”,
морфолошки
типови променљивих речи „през.”, „аор.”, „имп.”, „р. пр.”,
домен
„трп. пр.”, „пр. сад.”, „пр. пр.”,
„импф.”, „енкл.”
Фонетско-морфолошка
„дијал.”
обележја
дистрибуција према наречјима:
9. Дијалекатски „ек.”, „ијек.”, „ик.”
дистрибуција према
домен Лексичко-дистрибутивна
дијалектима: „кајк.”, „чак.”
обележја дистрибуција према
дијалекатским подручјима: „зап.
кр.”, „југозап. кр.”
Обележја која немају
„дв.”, „сем.”, „ист. кр.”,
системски карактер, не
10. Домен „шток.”, „сргрч.” (средњогрчки,
поседују диференцијалне
нереализоване византијски грчки), „амер.”,
карактеристике или не
квалификације „ест.”, „стен.”, „пед.” …
постоје у (савременом) језику
Језичка обележја која су пред
„инф.”, „мик.” …
експанзијом
6. Закључак
У описном речнику, лексикографски метајезик представља специфи-
чан идиом, различит од природног језика. Задатак овог идиома је да дефи-
нише разне врсте језичких законитости у лексичком систему. Метајезик
објашњава значење лексичких јединица, служи као база за успостављање
њиховог места у систему природног језика, и представља основу за фор-
мулисање различитих правила о интеракцији и реализацији ових јединица
на синтагматском и парадигматском плану.
Један од важних делова структуре метајезика су метајезичке (лекси-

кографске) константе, логички обрасци који повезују различите видове
реализације лексема са њиховом категоризацијом. У зависности од врсте
ове категоризације, метајезичке константе могу бити логичко-дефиници-
они обрасци (типа особа која), или квалификатори различитих домена.
Док први тип константи упућује на категоризацију језичког система која
је заснована на семантичким концептима, други тип (онај који чине ква-
лификатори) указује на категоризацију у чијој основи стоје лингвистички
(стратификациони) концепти. Важно је напоменути то да константе оба
типа у описном речнику нису изоловане: поред тога што се комбинују и
укрштају на различите начине, оне развијају и међусобне односе сино-
нимије, антонимије, хиперонимије/хипонимије и др. Такође, постоје и
метајезичке константе које су између себе конкурентне.
Иако је проучавање речничког метајезика у светлу лингвистичких
теорија још у повоју, истраживање нивоа реализације метајезичких конс-
танти у описном речнику показује се као подухват колико обиман, толико
и вредан труда. Тим пре што овакав подухват може расветлити бројна пи-
тања о томе од чега је заправо сачињен језик, и како га употребљавамо. (И
одмах отворити нова, јер истраживање садржаја описних речника, попут
њиховог писања, никад нема краја…)
Апресјан 2000: Juri Apresjan: Systematic Lexicography. Oxford: Oxford

University Press.
Гортан-Премк 1994: Даринка Гортан-Премк: „О новоме типу дескрип-
тивног речника”, ЗбМСФЛ XXXVII, Нови Сад. 203–208.
Гортан-Премк 1995: Даринка Гортан-Премк: „Метафора, метонимија
и синегдоха у језику и стилу”, Научни састанак слависта у Вукове
дане 23/2, Београд, 61–70.
Грицкат 1967: Ирена Грицкат, „Стилске фигуре у светлу језичких анали-
за”, Наш језик, књ. XVI, св. 4, Београд, 218–235.
Грицкат 1981: Ирена Грицкат: „Лексикографски поступак у Речницима
САНУ и ЈАЗУ (показан на глаголима са префиксом за-)”, Наш језик
XXV/1–2, Београд, 3–23.
Дешић 1980: Милорад Дешић: „О дефиницијама у Речнику САНУ”, Наш
језик XXIV/3, Београд, 115–128.
Драгићевић 2007: Рајна Драгићевић, Лексикологија српског језика,
Београд: Завод за уџбенике.
Згуста 1991: Ладислав Згуста, Приручник лексикографије, Сарајево:

Свјетлост.
Ивановић–Ружин 2010: Ненад Ивановић, Татјана Ружин Ивановић,
„Лексика енглеског порекла у Речнику српскохрватског књижевног
и народног језика САНУ”, Језик, књижевност, промене, Ниш: Фи-
лозофски факултет, стр. 416–429.
Ивановић 2011: Ненад Ивановић, „Индивидуална лексика у српском
језику: творбено-семантичке одлике класе именица (на материјалу
из Речника САНУ)”, Савремена проучавања језика и књижевности
I/1, Крагујевац: ФИЛУМ, стр. 79–94.
Ивановић 2012: Ненад Ивановић, „Индивидуална лексика: творбено-
семантичке одлике глагола, придева и прилога; творбено-стилске
одлике индивидуализама у српском језику (на материјалу из Речника
САНУ)”, Савремена проучавања језика и књижевности III/1, Кра-
гујевац: ФИЛУМ, стр. 85–100.
Радовић Тешић 1982: Милица Радовић Тешић: „Архаизми и њихова
обрада у Речнику САНУ”, Лексикографија и лексикологија, зборник
реферата, Београд – Нови Сад: Институт за српски језик САНУ
– Матица српска, стр. 257–262.
Радовић Тешић 1984: Милица Радовић Тешић, „Проблеми обраде
фигуративних значења у описним речницима”, Лексикографија и
лексикологија, збоник радова, Нови Сад – Београд: Матица српска
– Институт за српски језик САНУ, 147–150.
Ристић 2002: Стана Ристић, „Експресивна лексика у дескриптивном
речнику”, Дескриптивна лексикографија стандардног језика и њене
теоријске основе, Нови Сад – Београд: Матица српска – Институт за
српски језик САНУ, стр. 89–102.
норма, Београд: Институт за српски језик САНУ.
Тополињска 2006: Зузана Тополињска, „Шта тражим у речнику?”, Де-
скриптивна лексикографија стандардног језика и њене теоријске
основе, Нови Сад – Београд: Матица српска – Институт за српски
језик САНУ, стр. 33–37.
Милорад П. Дешић
ОБРАДА ИЗРАЗА У СРПСКОЈ

1. У научној литератури фразеологизми се називају и друкчије: фра-

зеолошке јединице, фразеолошки обрти, фраземи, идиоми, фразе, изрази.
Оволико мноштво назива упућује нас на претпоставку да ни схватање овог
појма не мора да буде исто код свих проучавалаца. Задатак нам је да, у
основним цртама, укажемо на сличности и разлике у схватању фразео-
логизама у рјечницима савременог српскохрватског језика. Упоредићемо
грађу из сљедећих дјела: Речник српскохрватског књижевног и народног
језика (Речник САНУ; РСАНУ), Речник српскохрватскога књижевног
језика (Речник Матице српске; РМС) и Фразеолошки речник хрватскога
или српског језика Јосипа Матешића (Школска књига, Загреб 1982; ФР).
2. а) У упутствима, напоменама и предговорима наведеним рјечници-
ма дата су обавјештења о обради фразеологизама. Поћи ћемо од Речника
САНУ. У првој књизи читамо: „Изразе смо давали код главне речи која је
носилац значења. У случају колебања која је реч главна изрази су давани
(са објашњењем и примерима) код прве од главнијих по азбучном реду, а
код друге су само спомињани. Нпр. израз: Ко о чему, баба о уштипцима
наведен је и објашњен код речи баба, а биће само споменут код речи у-
штипак. Изрази се налазе на крају обраде главне речи, сврстани по аз-
бучном реду.
Синтагме, тј. сложене називе састављене од две-три речи, обично од
придева и именице (нпр. апсолутна нула, баба поскурача, бели дуд, дивља
пловка, мала дивља зволина итд.), стављали смо такође међу изразе и ту
обрађивали. Ради веће прегледности, прво су поређане синтагме, а потом
изрази. Синтагме смо по правилу давали уз именицу, сем у случајевима
када се уз именицу налазе такви примери који се у говору слободно, тј. у
*
milorad.desic@gmail.com
234 Милорад П. Дешић
другим везама, и не употребљавају, тако да они са именицом чине нераз-

двојну целину; нпр. Аугијева штала, алајбегова слама итд. Ако се синтагма
може разумети из дефиниције, давали смо је илустрације ради, уместо
примера, после дефиниције. Као посебне одреднице давали смо сложене
географске називе и неке биолошке (в. Напомене, тач. 11)” (Упутства за
руковање речником, CXII).
У Напоменама о обради текста речника (т. 11) стоји: „Од стручних
термина унети су они који су ушли у свакидашњи живот и књижевност ...
Биолошке синтагме које означавају врсту једног рода биљке (нпр. бели
и црни јасен; бели, црвени и црни глог и сл.) не уносе се као засебне одред-
нице, већ се објашњавају код именица (јасен, глог итд.). Ако пак биолошка
синтагма означава одређену врсту, давали смо је као одредницу (нпр. лепа
ката, крсти-куме-дете, од-два-брата-крв и сл.)” (XXXIV–XXXV).
Из наведених цитата види се да се у РСАНУ разликују изрази и
синтагме. Синтагме су сложени називи састављени „обично од придева
и именица” (међу њима има доста термина), који се условно убрајају у
изразе, а одвајају се од правих израза тако што се стављају испред њих.
Од Упутстава и Напомена у првој књизи овог рјечника одступало се
касније; чак у првој књизи ко о чему – баба о уштипцима није израз него
народна пословица, а придјев Аугијев није уопште забиљежен (нити израз
Аугијева штала). Израз алајбегова слама дат је под придјевом алајбегов,
који ван израза има два значења: прво је који се односи на алајбега, а друго
који није ничији, који се може узети без питања. Такође, лепа ката није
дата као посебна одредница него као израз уз именицу Ката, крстику-
медете (дјетелина са четири листа) није синтагма нити полусложеница
него засебна ријеч (именица средњег рода).
У Речнику САНУ пословице се одвајају од израза: „Пословице које
имају посебно значење давали смо код речи која је носилац значења или
код прве карактеристичне речи по азбучном реду, и то на крају обраде те
речи, иза израза. Ако пак пословица нема посебног значења, она је упо-
требљавана по потреби, као и сваки други пример уз одговарајуће значење”
(Напомене, XXXV).
Израз може да буде и једна једина ријеч:
главом 1) лично, сам. – ... Обећаваше да ће поћи главом к суду (Кум.
2, 162). 2) управо, баш, непосредно, право. – ... Сва тројица кренуше главом
пут Загреба (Шен. А. 12, 34).
гласом а) гласно, изгласа. – ... Овај се тако јако уплашио, да је гласом
плакао (Мих. Ст. 1, 181). б) варв. заст. в. по гласу. – Гласом позивнице имали
су ... осванути ... у опћинској писарни (Лив. 1, 9) (израз по гласу (нечега)
значи „према, према речима, према томе како гласи”).
Обрада израза у српској лексикографији 235
маглу! магла! бежи! одлази! – Кад улази у каки салон, одмах све
госпође маглу (Матош 1, 114) ... Није ни запуцало, а он магла под планину!
(Ћоп. 12, 562).
Из Напомена и Упутстава не може се тачно сазнати шта се подра-
зумијева под изразом. Дефиницију налазимо тек уз одредницу израз, гдје
се као прво, основно значење наводи: реч, скуп речи којима се нешто
исказује, изражава; устаљени спој речи, идиом, фраза. Дакле, израз у
смислу фразеологизма је устаљени спој ријечи, исто што и идиом, који
се у овом рјечнику тумачи (у основном значењу) као одређени, уходани
језички обрт, устаљени спој речи, фраза специфичног значења својствена
неком језику, која се дословно не може превести на други језик, израз.
Наравно, не треба заборавити ни поменуте, ријетке примјере у којима се
израз састоји само од једне ријечи, једног облика.
б) У првој књизи Речника Матице српске говори се и о обради из-
раза, „После свих значења у обради неке речи, давани су у новој алинеји
фразеолошки изрази с ознаком Изр., и то тако да се главна реч у изразу
замени тилдом (~). Ако је таква реч у падежном, односно у глаголском
облику, уносила се у томе облику ... Изрази су се обично доносили уз ону
реч која је носилац значења, а примери уз њих давани су само у ретким
случајевима” (Предговор, 14).
Из Предговора се сазнаје да овај речник обрађује термине и синта-
гматске изразе терминолошког карактера (који се не одвајају од осталих
израза, осим у ријетким случајевима – под трава ботанички изрази су у
једној групи, а сви остали су у другој): „Стручни термини из науке, умет-
ности, технике, војске, радија, економике, права и др. уношени су ако су
потврђени у грађи...
Термини из ботанике, зоологије и других струка, састављени од при-
дева и именице, ако им значење нема везе са именицом, обрађени су као
посебне речи по азбучном реду према придеву (нпр. бабино уво, воловско
око). Ако придев у називу ближе одређује именицу, означујући подврсту
онога што значи именица, такви су називи обично уношени као изрази уз
именицу (нпр. бели граб, црни бор, санска коза итд.)” (11).
Пословице се у овом рјечнику помињу међу изворима (Вукове Српске
народне пословице), али у Предговору о њима нема ни ријечи. То значи да
су пословице, уколико су уношене, третиране као изрази. Само понекад
се указује на пословички карактер израза: под коло наведено је ко се у ~
хвата, у ноге се узда; ко се у ~ хвата, мора поиграти нар. посл. ко се
прима каква посла мора рачунати и на тешкоће и запреке (у Речнику
САНУ ово није поменуто под коло, ни као израз ни као пословица).
У Речнику Матице српске такође једна ријеч може чинити израз:
главом ... сам, лично, баш он, он сам.

Шта је израз у овом рјечнику? Уз истоимену одредницу налази се
дефиниција: реч, фраза, скуп речи којима се нешто изриче. Прецизније
објашњење даје се уз одредницу идиом: устаљена, окамењена фраза,
својствена неком језику, која се не може превести на други језик. Устаље-
ност израза истакнута је и синтагмом фразеолошки изрази, која се јавља
у Предговору (14).
в) Тек у Фразеолошком рјечнику хрватскога или српског језика Јосипа
Матешића потпуно је разрађен појам фразеологизма, тј. фразема:
„Чињеница је да нема јединственога мишљења о томе шта је то фра-
зем. Приређивачи овог рјечника, након исцрпнога разматрања литературе
с подручја фразеологије, као и скупљене грађе, а имајући на уму намјену
Фразеолошкога рјечника хрватскога или српског језика, одлучили су да
фраземску јединицу овако дефинирају: Фраземи су јединице језика зна-
чењскога карактера које се као цјелина репродуцирају у говорном акту,
располажући при томе најмање двјема пунозначним (аутосемантичким)
ријечима, од којих барем једна упућује на семантичку претворбу, јединице
које, због способности уклапања у контекст, попут сваке друге ријечи, могу
вршити синтаксичку функцију у реченици. Из дефиниције проистјече да
су за језичку јединицу коју зовемо фразем релевантни: 1. репродуцирање
– значи да се фразем појављује у готову облику, као чврста веза ријечи
устаљена дугом употребом; 2. формално устројство – значи нерашчлањив
скуп ријечи, од којих су најмање двије пунозначне (аутосемантичке); 3.
идиоматичност – значи семантичку претворбу најмање једног члана чвр-
стога скупа ријечи, тако да значење фразема никада не одговара зброју
значења његових чланова; 4. уклапање у контекст – значи да се фразем у
реченици појављује као њезин прости члан, тј. фразем није скуп ријечи
у виду властитога текста.
Чињеница да фразем није реченица, да он по својој структури није
самосталан текст говори о његовој сродности с ријечју и о његову разлико-
вању од типова чврстих веза ријечи реченичкога карактера, као што су на
примјер, пословице, крилатице, цитати, називи институција, а дјеломице
и такозване ситуативне изреке и термини. Такве врсте чврстих веза ријечи
нису узете у обзир, нити су ушле у овај рјечник” (Предговор, VI).
С обзиром на овакву дефиницију фразема, у Фразеолошком рјечнику
нећемо наћи пословице, термине, нити једночлане фразеологизме типа
главом, гласом, магла.
Рекција се „не сматра чврстим чланом фразема, па су ријечи које
представљају рекцију отиснуте нормално, нпр.:
грдити ипф. изгрдити пф. (псòвати ипф., испсòвати пф.) кога нà

пасја кола
набијати ипф. нàбити пф. (тискати ипф., вјешати ипф. и сл.) кому
што на нос” (Обрада Рјечника, IX).
У РСАНУ и у РМС рекцијске ријечи су саставни дио израза:
на пасја кола (изгрдити, испсовати некога) (РСАНУ, под кола1);
изгрдити кога на пасја кола (РМС, под кола).
Стилска вриједност фразема означена је у ФР само у једном случају
„Што се тиче стилистичке означености фразема, закључили смо да се
не наводе стилистичке карактеризације, осим у случају кад је стилска
вриједност фразема иронична. У противноме, смисао фраземе не би био
јасан, нпр.:
млад као рòса у пóдне ирон.” (Обрада Рјечника, X).
У РСАНУ и РМС дају се разне стилске ознаке уз изразе. Тако у РСАНУ:
под Лозић стоји израз
Винко ~ шаљ. (у игри речи) вино. – В. пр. под Винко (изр.).
А под Винко наведени су и објашњени изрази
~ Лозић, ~ Лозовић шаљ. (игра речи) в. вино(1). – Ударио га Винко
Лозић у главу (Н Посл. Вук) ... А није га [пијана човека] нико други пре-
бацио него Винко Лозић и Ратко Шљиварић (Стој. М. 1.28) ... Кад виде
пијанога веле: ... Ударио га Винко Лозић (Миодр. 4, 347).
У РМС нема одреднице Лозић, али постоји:
винко м покр. ир. вино (у персонификацији). – Али га сан и винко
обхрвали. Јурк.
Изр. Винко Лозић шаљ. винко. – Јесмо ли превише гуцнули Винка
Лозића? Ђал.
У ФР обрађен је фразем
ударио кога Винко Лóзић у главу бити пијан, опити се.
Перу је сигурно опет ударио Винко Лозић док улицом пјева бесрамне
пјесме. – РЕД.
Видљиве су разлике у поменутим рјечницима: стилска карактеристика
фразеологизма (шаљиво) дата је у РСАНУ и РМС, али ње нема у ФР пошто
значење није иронично. Осим тога, ни формулација фразеологизма није
у ФР иста као у РСАНУ и РМС. Додајмо томе и двије примједбе: прва се
односи на РМС, гдје се Винко Лозић, уз ознаку шаљиво, не дефинише као
вино него као винко, који је праћен ознакама покрајинско и иронично; друга
примједба се тиче ФР, у којем примјер не потврђује у потпуности фразео-
логизам, а према перфекту фразема стоји инфинитив дефиниције.
Још један примјер у вези са стилом:
под лак2 јавља се у РСАНУ израз

~ под капом (под капу) покр. невелике памети, ветрењаст, лакоуман;
исп. лакокап (ЦГ, Стев. и Пеш.).
РМС под лак2 има изразе
лаке памети, ~ под капом 1) не много паметан; 2) површан, неста-
лан.
У ФР налази се фразем
лак пòд капом неразуман, лакоуман, луцкаст, површан.
Истина је, мало је лак под капом, али ипак је врло добар човјек.
– РЕД.
Како је лијеп као јабука, али шта је корист кад је лак испод капе.
– КРАЉЕВИЋ.
Кад се упореде три рјешења за исту семантичку јединицу, запажа се
неколико ствари: прво, различито се схвата стилска вриједност фразеоло-
гизма лак под капом: у РСАНУ то је израз оцијењен као покрајински, а у
РМС и ФР нема никаквих ознака, што би значило да се овај фразеологизам
сматра књижевним; друго, нема слагања ни у броју значења: два су у РМС,
једно у РСАНУ и ФР; треће, фразем би у ФР, с обзиром на други примјер,
требало да нешто друкчије гласи.
Пошто се фразеологизми у говору увијек јављају с одређеним акцен-
том, требало би се дотаћи и њиховог акцентовања.
У РСАНУ и у РМС фразеологизми се само изузетно акцентују јер
су већ акцентоване ријечи од којих су они састављени. У РСАНУ (под
виђење) налази се израз са акценатским дублетом:
до (скора, скорог) виђéња (виђења) поздрав на растанку.
– Сунце ... поздравља вас свијет и довикује му до виђења! (Сам. 2,
133).
Збогом ми остајте! И ... до скорог виђења! (Ков. Д. 1, 34).
Мало даље наводи се израз са једним акцентом исте именице:
по виђењу банк. који се плаћа чим се затражи исплата. – Трасирана
меница, у којој није означена доспелост, сматра се као меница по виђењу.
(Зб. зак. 7, 14).
У РМС већ је одредница акценатски дублет (виђење и виђéње), па
нема потребе да се у горњим изразима (нешто другачије формулисаним)
било шта диференцира по акценту:
до (скора) виђења! поздрав при растанку ... меница по виђењу
банк. меница која се исплаћује било кад, кад год се предочи.
Још један примјер из РСАНУ (под куткамо, дијал. куђ-камо):
не би ~ није се имало куд, морало се тако. – Кад се примаче војска,

не би куђ-камо, побјегосмо у шуму (Трешњево, Пеш.).
Акцентом се прецизира гласовни облик у негацији (није нè би).
Овог израза нема у РМС.
Један примјер из РМС (под лòмити):
~ главу (главе) бринути о чему.
Обиљежавањем акцента и неакцентоване дужине наглашава се да је
у питању генитив једнине а не акузатив множине (главе).
Овај израз је забиљежен и у РСАНУ, са сличном формулацијом (под
глава), али није акцентован:
главу (главе) лупати (ломити, разбијати, трљати и сл.) напрегнуто
размишљати (о нечему тешком); мучити се (око нечега), довијати се;
бринути. – Његова маћија почне се чудити и главу лупати: откуда и како
је то да дечко напредује (НПр Чајк., 15). У кући имат ћете, што вам срце
пожели, говорила им дјеца, не треба вам ломити главе ни о што (Цар Ем.
2, 8). Реци ми барем штогод, јер си ја узалуд разбијам главу! (Кум. 2, 165).
Нека Спиро сам трља главу, шта се он меша (Радић Д. 6, 132).
Генитивни облик главе иде само уз негативне форме глагола.
За разлику од РСАНУ и РМС, у ФР сви фраземи су акцентовани:
„Фраземи су акцентуирани према принципу четвороакценатскога
новоштокавског система како се он употребљава у стандардном језику,
уз ове напомене:
а) у ријечник нису унесени сви видови акценатске реализације фра-
зема, него само онај вид који иде у прилог синтагматском акценту;
б) фонемски слијед ије настао од рефлекса јата (ѣ) акцентуира се као
ије, умјесто досад уобичајенога ије, односно ијé умјесто ије, нпр.:
лијеп-лијéпа” (Обрада Рјечника, X).
У вези са акцентовањем рефлекса јата требало би рећи сљедеће:
оправдано је данас писати и говорити ијé умјесто ијè, али је велико пи-
тање да ли се ије може замијенити са ије на читавом ијекавском подручју
српскохрватског језика, с обзиром на стање у неким културним центрима
и у појединим ијекавским говорима, којима више одговара досадшње ије.
„Рјечник није нормативни, него пописни”, због тога што је грађа узета са
читаве српскохрватске територије.
Акцентовање фразема у ФР покреће и нека друга питања: означавање
акценатских дублета (дòбро доћи – с обзиром на однос: доћи – дóћи), упо-
треба неких придјева одређеног вида (држати òтворену кућу, имати пуну
кућу – у фразеологизмима није обавезан акценат одређеног вида: човјек
дòбре руке, добар као добар дан), преношење акцента на проклитике (и
вук сит (вуци сити) и овце на брòју – не мора се преносити акценат са
логички наглашене ријечи; овдје су посебно наглашене супротстављене

именице вук и овце).
г) И поред изнесених разлика, већина фразеологизама у сва три рјеч-
ника схваћена је као устаљена група ријечи, која се у говору репродукује
и у којој долази до семантичке промјене лексичких компонената. Иако
се углавном полази од истих основних принципа, практична рјешења
неће бити иста у сваком од ових рјечника. Уосталом, бројни примјери из
рјечника других језика показују колико је у пракси понекад тешко доћи
до јединственог става о одређеном фразеологизму.
3. Појам устаљености, који се везује за фразеологизме, не треба круто
схватати. Наиме, неки фразеологизми јављају се у више варијаната, са
неколико ријечи истог или различитог семантичког поља, или са факул-
тативним дијеловима:
у Фр (под уље):
долијéвати ипф. (лијéвати ипф., дòлити пф., бáцити пф. и сл.) уље
нà ватру појачавати/појачати сукоб, распиривати/распирити срџбу/не-
пријатељство, погоршавати/погоршати већ ионако лошу ситуацију;
у РСАНУ (под ватра1):
сипати уље на (у) ватру погоршавати неко ионако рђаво стање
(расположење); правити од зла горе (Ђорђ. Јов. 1, 1001);
у РМС (под ватра):
гасити ватру сламом, сипати уље на (у) ватру још јаче распаљи-
вати, погоршавати већ ионако лошу ситуацију;
под долити:
~ уља на ватру још јаче распалити, разбеснити;
у ФР (под смијех):
пуцати ипф. (цркáвати ипф., превијати се ипф., умирати ипф.,
вáљати се ипф. и др.) од смијéха јако и много се смијати, грохотом се
смијати;
у РСАНУ (под вáљати):
~ се од смеха смејати се необуздано, јако, превијати се, зацењивати
се од смеха;
у РМС (под ваљати):
ваљати се од смеха грохотом се смејати;
под цркавати:
~ од смеха много и гласно се смејати;
у ФР (под пилула):
гутати ипф. прогутати пф. [гôрку] пилулу подносити/поднијети/до-
живјети неугодност/увреду/неправду; извршити нешто против воље;
у РСАНУ (под гутати):
~ кнедле, (горке) пилуле и сл. морати трпети, ћутке подносити

непријатности, приговоре, увреде и сл.;
У РМС (под гутати):
~ кнедле, (горке) пилуле трпети;
под пилула:
прогутати (горку) пилулу ћутећи поднети неугодност, непријат-
ност, увреду, извршити неки посао против своје воље.
Варијанте фразеологизама не бисмо смјели мијешати са везама оних
ријечи које своје значење остварују у прилично ограниченом семантичком
контексту. У рјечницима се то често показује локативним облицима у
загради:
у РСАНУ:
липсати ... свр. (ређе несвр.) 1. угинути, црћи (цркавати), крепати
(крепавати) (о животињама). – ... Можда је липсао онај мрки во са крњим
рогом (Доман. 5, 272)...
2. (у експр. изражавању) а. завршити (завршавати) живот под те-
шким околностима, скапа(ва)ти (од глади, жеђи, хладноће и др.); умрети
(умирати). – Пре ће [он] липсати од глади, него што ће и једну реч преко
језика превалити (Срем. 1, 15). . .
А тата ће твој, ево, скоро, липсати (Сек. 10, 112).
липтати ... = липтети ијек. липтјети ... несвр. 1. а. јако тећи, тећи,
истицати у млазу (млазевима), лити (о крви, зноју, сузама и сл.). – ...
Липти крв из матере у млазу, а оца нигдје нема (Козарч. 3, 72) ... Сузе јој
липте низ очи (Нуш. 15, 196).
локализиран, -а, -о в. локализован.
локàлизован, -а, -о ... 2. чије је деловање везано за одређено место
у телу (о психичким и физичким појавама). – ... Осећаји кретања тачно су
локализовани, тј. односе се на одређена места у телу (Пиј. Д. 1, 37).
лoман ... 1. а. који осећа слабост због болести, замора, неисправно-
сти и сл., малаксао, исцрпен, изнурен, клонуо, изможден (о човеку); ис-
пуњен, прожет слабошћу, малаксалошћу, клонулошћу (о телу и деловима
тела). – Од неспавања и сусталости оба бјеху блиједа, ломна (Мат. 8, 193)
... И дубоки уздах, / Из ломних се изви груди (И1. В. 2, 166).
у РМС:
липсати ... сврш. 1. угинути (о животињама); исп. крепати, црћи.
– ... Зар да пусти липсати краву? Гор. 2. пеј. умрети (о човеку). – ... Нека
... се врати кући, јер ће ондје липсати под оним мокрим сводовима. Мар.
липтати ... и липтети ... ијек. липтјети, несврш. тећи у млазу, ши-
кљати, лити. – Испод грла људских липтала [је] топла румена крв. Пол.
1944.
лoман ... 1. а. који осећа разлабављеност, слабост тела услед боле-

сти или замора, малаксао. – Устанем блед, ломан, уморан. Дом.
Прво значење глагола липсати односи се на животиње (во, крава, пас,
медвјед и сл.), а друго на човјека (то није посебно истакнуто у РСАНУ).
У оба случаја субјекти су из истог семантичког поља, зависно од значења.
Овакви спојеви ријечи разликују се од фразеологизама на семантичком
плану: не долази до семантичке промјене лексичких компонената, тако да
значење одређеног споја одговара збиру значења његових чланова.
Слично је и у осталим примјерима: липтати се везује за крв, зној, сузе
и сл. (у РМС нема напомена о томе; ту су различито акцентоване екавска и
ијекавска форма: липтети и липтјети, а као одредница гласи липтјети);
локализован је у вези са психичким и физичким појавама (не наводи се у
РМС), а ломан са човјеком (прва нијанса) односно са тијелом и дијеловима
тијела (друга нијанса) (у РМС није поменута друга нијанса).
РСАНУ показује да прилози такође могу да буду семантички огра-
ничени, и то одређеним глаголима и именицама:
лoгом и лoгом прил. 1. (уз глаголе: лећи (лежати), пасти (падати) и
сл.) а. непомично, непокретно, као проштац; не дижући се из постеље,
болујући тешко. – Не буд’ луда; послушај мој савјет; / Окани се оне вара-
лице, – Одмах лези легом у постељу / Да вјенчање данас обуставиш (Бан
3, 79). Брни ... поче вртјети у глежњима ... па му поче сијевати у кољенима,
па ... леже логом, и не могаше копорнути ногама (Мат. 4, 205) ... Кад она
паде логом, би јој тешко, као да лежи на самртној постељи (Мил. В. 7,
122) ... б. пружајући се по земљи потпуно, полегајући свом дужином (о
полеглим биљкама, о обореном дрвећу). – Логом легла трава дјетелина /
Од котара до Јовина двора (НП. Кашик. Н 1, 89). Из далека се приближа-
вала тутњава и као да се оркани опет спремаше ... да гледају своју моћ ...
Дрвље је и опет падало логом, непрекидно по сриједи и чупано са жиљем
(Кондић В., БВ 1907, 325).
2. (уз глагол изгинути и сл.) падајући покошен, погођен. – Од њего-
вих ше’сет Турјанчана / Само два’ест ате истјерало, / Четрдесет логом
изгинуло (НП Херм. 2, 453).
Занимљиво је да се прилог логом још једном јавља у овом рјечнику
(у истој књизи), и то уз глагол лежати у изразу
~ логом боловати не дижући се из постеље, лежати непокретан.
– Откад је захладило лежи [баба] логом, повија се као мало дијете (Новак
Вј., РМС – МХ, под лог изр.). Пет мјесеца већ логом лежи – главе не диже
(Ћоп. 2, 11).
Значење израза једнако је 1. а. значењу прилога логом, гдје се, поред
глагола лежати, помињу и лећи, пасти, падати.
РМС не биљежи посебно прилог логом али под лoг даје се израз:
лежати логом лежати непокретан (у болести). – Откад је захладило
лежи [баба] логом, повија се као мало дијете. Новак.;
под лећи:
~ логом в. лежати логом, уз лог (изр.);
под пасти1:
~ логом лежати болестан. – А кад она паде логом, би јој тешко као
да лежи на самртној постељи. Мил. В.
У ФР под лог налазимо
лежати ипф. лeћи пф. (пaсти пф.) лoгом лежати непокретан; раз-
бољети се.
Откад је захладило лежи [баба] логом, повија се као мало дијете.
– НОВАК 2, ГРАЂА.
... јер се стари Шимица с јесени разболи и леже логом ... – ДЕСНИЦА
1, ГРАЂА.
А кад она паде логом, би јој тешко, као да лежи на самртној постељи.
– МИЛИЋЕВИЋ В., ГРАЂА.
Анализом наведеног материјала из сва три рјечника може се закљу-
чити да је боље у овом случају говорити о фразеологизму састављеном од
глагола лежати, лећи, пасти и облика логом него о прилогу логом, чије
је значење ограничено поменутим глаголима. Разлоге за овакав закључак
треба тражити у чињеници да је именица лог, као један од чланова фра-
зеологизма, промијенила значење.
Најзад, кад се говори о односу између фразеологизама и спојева
ријечи са ограниченим семантичким контекстом, потребно је указати на
фразеологизме који исто тако знају за семантичка ограничења:
РСАНУ (под капа1):
доћи под капу (о девојци) удати се. – Дјевојке [се] на пазару врте,
док не дођу под капу и кров племићког дворца (Шен. А. 23, 24). (РМС);
РМС (под капа):
доћи под капу (о девојци) нар. удати се;
ФР (под капа):
дoћи пф. пòд капу (о девојци) удати се.
... на паркет плесне дворане, гдје се дјевојке на пазару врте, док не
дођу под капу и кров племићког дворца ... – ШЕНОА 1. ГРАЂА.
Фразеологизам је у рјечницима дефинисан на исти начин, само што
је именица на коју се он односи (дјевојка) саставни дио фразеологизма у
РСАНУ и у РМС, а у ФР дио дефиниције. Поред тога, РМС оцјењује овај
фразеологизам као народски (а можда је и застарио, јер је једини примјер
из дјела А. Шеное).
4. Већ је речено да је обрада фразеологизама у Речнику САНУ, Реч-

нику Матице српске и Матешићевом Фразеолошком рјечнику најчешће
заснована на истим принципима и да, поред тога, практична рјешења нису
увијек иста. Разлике се нарочито показују при разграничавању фразеоло-
гизама и посебних значења реализованих у одређеним синтагмама:
РСАНУ:
кућити ... несвр. I. (често са допуном кућу) стварати, унапређи-
вати газдинство, стицати имање, кућу и оно што је потребно за кућу,
заснивати солидно кућанство, домаћинство. – Изнова почну кућити, па
временом постану врло богати (НПр Чајк., 299) ... Треба човек да кући
кућу док је млађи (Глиш. 8, 85) ... Кажем вам ја: ако ви овако кућите своје
куће, њих ће ветар да однесе (Ћос. Д. 1, 54);
РМС
кућити ... несврш. набављати оно што је потребно за кућу, стицати,
зарађивати. – Ја [сам] кућио педесет година и скућио двадесет хектара.
Чол. Ћаћа ти је кућио, а други ће те раскућавати. Бан;
ФР (под кућа):
кућити ипф. скућити пф. кућу радећи и штедећи саградити кућу
и уздржавати обитељ.
... Оно, и ми би кућу кућили, да нам може бити. – ЋОПИЋ 1,
ГРАЂА.
... док у њему не буде толико колико је потребно да се кућа скући,
дотле нема другог живота ... ЛМС, ГРАЂА.
Док је у ФР кућити (скућити) кућу фразеологизам, дотле је то у
РСАНУ посебно значење глагола кућити, често (не увијек) са допуном
кућу (куће).
Речник САНУ (у истој књизи), међутим, обрађује и израз у коме се облик
кућу стално јавља уз глаголе (с)кућити, (с)тећи (под одредницом кућа):
кућу (с)кућити, (с)тећи својим радом створити, стварати оно што
је потребно за кућу, за живот, стећи, стицати имање, иметак ... – ...
Човек узме жену без мираза па почне кућу кућити (Нуш. 29, 30) ... На њиви
је једном затекао бригадира ... како спава у хладовини ... Срам да га буде
... Зар се тако кућа тече (Чипл., ЛМС 367, 122). Док у њему [замотуљку]
не буде толико колико је и потребно да се кућа скући, дотле нема другог
живота (И., 108). Ви млади хоћете све у кућу за годину-две! У наше време
кућа се кућила целог века (Ил. Пол. 1960, 71/4).
РМС не помиње никакве допуне уз глагол кућити, мада је требало то
учинити, јер други примјер уз повратну форму кућити се прије би ишао
уз неповратно кућити (исти примјер је наведен у РСАНУ под изразом
кућу (с)кућити, (с)тећи):
У наше време кућа се кућила целог века. Пол. 1960.

Слично Речнику САНУ, у Речнику Матице српске (под кућа) наводи
се израз кућити кућу са дефиницијом радећи и штедећи саградити кућу и
издржавати обитељ. Штета је што се ни овдје ни у РСАНУ фразеологизам
кућити кућу никако не доводи у везу са значењем глагола кућити.
Има још доста примјера који потврђују различита схватања у РСАНУ,
РМС и ФР, семантички истих језичких јединица, и то на релацији синта-
гма-фразеологизам. Понекад се наилази на недосљедност у оквиру истог
рјечника. Навешћемо, укратко, само неке случајеве:
РСАНУ:
кутић, -а и кутић, -ића м ... 2. (са одредбом: синдикални, фронтовски
и сл.) просторија или део просторије у некој установи или организацији
одређен и уређен за друштвени или друштвено-политички рад...
Изр. црвени ~ просторија или део просторије у некој установи или
организацији одређен за рад комунистичке партијске организације; исп.
кутић (2)...;
РМС:
кутић, -а и кутић, -ића м дем. од кут.
Изр. црвени ~, синдикални ~ просторије или део просторије (у
школи или установи) нарочито уређен за друштвени и политички рад;
ФР нема никаквог фразема са именицом кутић;
РСАНУ:
арéна ж ... 2. фиг. поприште, поље умног рада, културног такмичења
и сл. – Он је већ пре ступања на политичку арену изашао на глас својим
многобројним романима (Радон. Ј. 7, 204) ... На научној и културној арени
остао је Вук као дефинитиван победилац (Белић, Књиж. 5, 124).
РМС:
арéна ж ... 2. фиг. поприште; поље рада...
ФР (под арена):
културна арéна културни догађаји, културни живот, културно
збивање ...
политичка арéна политика, политички живот, политичка сфера
живота ...
РСАНУ:
блед2 ... ј. блијед ... 1. који нема природног руменила, који је без жи-
вотне боје (о лицу, кожи и сл.). – ... Врата се отворише и бледа као смрт
изиђе Ружица (Јакш. Ђ. 5, 174) ... Олга је била још увек бледа као дувар
(Том. Ј. 2, 153). Подбухло му лице бијеше блиједо као крпа, (Ћор. С. 4,
197) ...
дувар м ... Изр ... као дувар (побледети, бити блед) врло јако, не-
обично, мртвачки. – ... Олга је била ... бледа као дувар, а очи јој стале као
у мртваца (Том. Ј. 2, 153), ...
крпа ж ... Изр ... као ~ 1) бити блед (п(р)обледети, убледети и сл.)
бити веома блед, јако убледети, побледети и сл. – Био је блед као крпа
(Срет. М. 4, 90) ...
РМС:
блед ... ијек. блијед ... 1. а. који је без природног руменила (о лицу,
кожи); супр. румен ... б. који је изгубио своју природну боју. – Моја мати
и сестра бледе [су] као крпа. Лаз. Л... .
зид м ... Изр ... блед као ~ потпуно блед; исп. блед као крпа...
крпа ж ... Изр. блед као ~ врло блед ...;
ФР (под зид):
блијед као зид потпуно/сасвим блијед...
под крпа:
блијед као крпа врло блијед...
под смрт:
блијед као смрт врло блијед...
Добро би било упоредити и обраду сљедећих јединица, које се не
сматрају фразеологизмима у сва три рјечника:
глава куће (у ФР, под глава; у РСАНУ и РМС посебно значење име-
нице глава);
градска (варошка) кућа (у ФР, под кућа; у РСАНУ и РМС посебно
значење именице кућа, али и израз градска кућа у РМС, под градски).
Различит приступ фразеологизмима није само у односу на синтагме
него, неки пут, и у односу на народне пословице; оно што је у једном
рјечнику пословица, у другим рјечницима је фразеологизам:
РСАНУ:
вук1 м ... НПосл ... и овце (јагањци, стадо и сл.) на броју и вуци
сити; и све овце и сити вуци; и вуци сити и овце на броју каже се кад се
удеси да сви буду задовољни, кад се постигне споразум, кад се супротно-
сти доведу у сагласност (НПосл Вук; Весел. 16, 388; Радић Д. 4, 47)...
курјак м ... НПосл и курјаци сити и овце на броју в. и вуци сити и
овце на броју (под вук1 НПосл) (Срем. 8, 110; РМС)... ;
РМС:
вук м ... Изр... . (нека је) и ~ сит и козе (овце) целе, и вуци сити и
овце на броју свима је по вољи, сви су задовољни...
курјак м ... Изр... и курјаци сити и овце на броју...
в. уз вук (изр)... ;
ФР (под вук):
и вук сит (вуци сити) и овце на брòју сви су задовољни, свима је по
вољи, пронађен је компромис ...
под курјак.
и курјак сит и овце на брòју задовољене су обје (противничке)
стране, свима је по вољи, сви су задовољни...
И вуци сити и овце на броју је пословица у РСАНУ, а фразеологи-
зам у РМС и ФР. Исто значење је и кад стоји курјак мјесто вук, због чега
је овај облик упућен на први у РСАНУ и РМС. ФР обрађује у суштини
исти фразем на два мјеста и не успоставља никакву везу између ове двије
форме, иако се могло поступити како се иначе поступало са варијантама
фразеологизама, као нпр. дати ватру ногама (петама, табанима).
5. Досадашње разматрање упућује нас на сљедеће закључке:
1) Критеријуми за одређивање фразеологизама у Речнику САНУ,
Речнику Матице српске и Матешићевом Фразеолошком рјечнику углавном
почивају на истим основним принципима.
2) Разлике се више испољавају у пракси, нарочито при одвајању
фразеологизама од синтагми и пословица.
3) Постоје варијанте фразеологизама, које се разликују од спојева
ријечи са ограниченим семантичким контекстом.
4) Недосљедност, непотпуност и пропусти, без којих не може бити
иједан рјечник па ни поменути рјечници савременог српскохрватског
језика, могу се отклонити у допунама или у новим издањима. Колико ће
се у томе успјети, зависи у доброј мјери од будућих проучавања наше
лексике, посебно фразеологије.
ИЗВОРИ
РМС: Речник српскохрватскога књижевног језика, I–VI, Нови Сад: Ма-

тица српска, 1967–1976.
РСАНУ: Речник српскохрватског књижевног и народног језика, 1–18,
Београд: Српска академија наука и уметности, 1959– .
ФР: Josip Matešić, Frazeološki rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, Zagreb:
Školska knjiga, 1982.
РАЧУНАРСКЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ У СРПСКОЈ

(могућности и перспективе)
0. Нацрт
У овом поглављу се говори о улози рачунарских технологија у процесу
израде описних речника. Разматрају се главне предности дигитализације
лексикографског рада, како у домену обраде језика у речнику, тако и у
домену представљања обрађених информација корисницима. Заступа се
теза да ће лексикографски рад у будућности бити далеко интерактивнији,
усмеренији на актуелно језичко стање и више окренут специфичним по-
требама и захтевима корисника.
У складу са овим, поглавље је подељено на три тематске целине.
У првој целини се разматра појам електронског корпуса као основе
лексикографског рада у будућности. Описују се основне карактеристике
корпуса и говори о његовој припреми за лексикографски рад.
У другој целини се на конкретним примерима описују технике рада
са електронским корпусом, а покреће се и питање односа између тради-
ционалне и корпусне израде описног речника.
Коначно, у трећој целини поглавља говори се о новим начинима
представљања језичких информација у електронском речнику, као и о
разним новим могућностима које електронско издање описног речника
пружа корисницима.
1. Увод
У настојању да пружи речник који ће истовремено бити и савремен
и доследан језику кога описује, лексикограф се нужно мора срести са
*
nenad.ivanovic@isj.sanu.ac.rs
бројним проблемима, како у вези са лексичким материјалом који обрађује,

тако и са начином његовог представљања. Како регистровати и обрадити
нове речи и значења која се у језику свакодневно јављају (и, са тим у вези,
како бити сигуран да речничке дефиниције одговарају свим случајевима
употребе неке речи у језику)? Како, и у којој мери, представити засебне
лексичке, фразеолошке, па чак и синтаксичке обрасце специфичне за
поједине функционалне стилове, нпр. за административни или научни
стил? Да ли речник треба да садржи лексичке форме које су типичне за
неформалне регистре, нпр. за разговорни језик, интернет-комуникацију,
СМС поруке? Да ли у обраду треба уврстити статистичке информације о за-
ступљености речи у целини лексичког фонда, или емпиријски установљене
судове о њиховој употреби до којих се у међувремену дошло у науци? Још
важније, да ли, и у којој мери, треба организовати речничку дефиницију
према новим типовима лингвистичких информација? Да ли речник треба
да се прилагоди новим групама корисника, да постане мобилнији (до-
ступан на паметним телефонима, нетбук и таблет уређајима, интернету)
и интерактивнији (да омогућује сложене претраге свог садржаја, разне
лексичке и граматичке вежбе, квизове о употреби појединих речи и сл.)
– жртвујући при том своју форму, па и методологију, већој доступности
и информативности?
У покушају да одговоре на ова питања, лексикографи развијају
бројне стратегије скупљања, чувања и обраде језичког материјала које су
засноване на рачунарским технологијама. Могућности примене рачунара
у лексикографији су бројне, а њихов заједнички циљ је да осавремене и
побољшају лексикографски рад и приближе га специфичним захтевима
корисника. Стога у делу који следи дајемо преглед улоге рачунарских тех-
нологија у састављању речника, као и њихову могућу примену у српској
описној лексикографији.
2. Електронски корпус
У излагању о улози рачунара у лексикографији полазимо од појма
електронског корпуса, који чини основу свих савремених метода истра-
живања језика и његове речничке обраде.
2.1. Дефиниција корпуса. Под овим појмом обично се подразумева
велики скуп текстова (нагомиланих у толикој мери да превазилазе границу
индивидуалног поимања), похрањен у електронском формату, који репре-
зентује један језик (или неки његов део) и омогућује његово истраживање
кроз различите видове рачунарских претрага: учесталости појављивања
неке речи, сагледавање различитих контекста њене употребе, проверу
лингвистичких хипотеза (нпр. о продуктивности одређених творбених
Рачунарске технологије у српској лексикографији 251
типова) и сл. За разлику од речничке грађе на листићима, која пружа

сликовите примере типичне употребе речи, резултати корпусне анализе
су: емпиријски, одн. засновани на стварним обрасцима језичке употребе у
стварним ситуацијама; обухватни, одн. везани за све контексте употребе
неке јединице у језику; и статистички мерљиви, одн. са фреквенцијом
коју је могуће измерити и упоредити са статистичким резултатима о
језичким јединицама у истом или у другим корпусима. Из овог разлога,
електронски корпус показује како писци и говорници једног језика заиста
користе његове лексичке, семантичке, синтаксичке и друге потенцијале,
и стога омогућује проучавање језика у његовој актуелној употреби – а не
у равни претпоставке, интуиције или општих, формализованих знања о
језичком систему.
2.2. Основне одлике лексикографског корпуса. У лексикографији, при
формирању електронског корпуса као главни задатак поставља се пописи-
вање што разноврснијег језичког материјала. Што је корпус разноврснији,
то је више у стању да представи употребу речи у различитим ситуацијама
у којима се могу наћи говорници тог језика, као и да покаже однос између
језичких активности и саме лексичке структуре коју представља. У зави-
сности од количине лексички диференцијалних случајева употребе језика
које садржи може се говорити о већој или мањој репрезентативности
електронског корпуса, односно о његовој способности да представи лек-
сичку структуру језика у различитим социјалним контекстима.
У анализи репрезентативности неког корпуса и његовој употребљи-
вости за израду описног речника обично се узимају у обзир два чиниоца:
обим и структура.
а. Обим корпуса мери се бројем речи које су у њему употребљене.
Те речи се називају токени (према енгл. token, „објекат који представља
(језичку) вредност”). Тако је нека одредница (нпр. им. кућа) у корпусу
представљена са 859.000 токена у облику ном. јд., 168.000 токена у об-
лику инстр. јд., 12.000 токена у облику вок. јд. итд. Да би одређени скуп
текстова функционисао као стандардни лексикографски корпус, потреб-
но је да обухвати не само већину речи једног језика (укључујући и оне
ретке, архаичне, жаргонске и др.), већ и већину комбинација њихових
токена. Другим речима, корпус би требало да потврди нпр. сва значења
инструментала или вокатива у савременом језику, да попише све типове
допуна глагола одређене семантичке групе, па чак и да пружи приказ свих
могућих начина на који се логички повезују речи у стандардном језику.
Да би ово било оствариво, потребно је да корпус броји између 10 милиона
и 100 милиона токена.
Међутим, само обим корпуса не гарантује да ће он бити репрезента-
тиван за један језик. Навешћемо један пример. На основу увида у лексичку
грађу за Речник САНУ (6–8 милиона листића, у просеку 10 речи по лист-

ићу) може се закључити да би се, њеном дигитализацијом, добио корпус
већег обима (око 60–80 милиона токена); док би дигитализацијом извора
те грађе (књига, часописа и збирки речи из којих су издвојени примери)
овај корпус био још већи, и бројао би око 150 милиона токена. Међутим,
лексикографи који раде са овим материјалом свесни су проблема који прате
израду Речника САНУ чак и уз тако обимну грађу, пре свега недостатка
нових речи и значења. Све изложено говори о томе да не постоји „огра-
ничени” или „затворени” корпус, већ да се мора водити рачуна о његовом
сталном богаћењу новим типовима текстова.
б. Из овог разлога, при формирању (и проширивању) стандардног
електронског корпуса лексикограф пре свега треба да води рачуна о њего-
вој структури. Структура корпуса прати језичку варијацију на два плана:
ситуационом и лингвистичком. Ситуациона варијација језика везује се
за појам регистра (као главног чиниоца његове дискурзивне диферен-
цијације), док се лингвистичка варијација везује за појмове дијалекта
(као чиниоца регионалне диференцијације језика), социолекта (као вида
његове социјалне диференцијације) и хронолекта (као облика хроно-
лошки специфичне употребе језика). Структурирање корпуса (односно
избор који текстови се у њега уносе, којих аутора, и у ком процентуалном
односу) подразумева анализу и процену свих набројаних типова у оба
плана језичке варијације, што овај посао убраја међу најсложеније лек-
сикографске задатке.
2.3. Појам регистра и његов значај за структурирање корпуса у лек-
сикографији. Од свих елемената структуре електронског корпуса највише
пажње привлачи појам регистра, који се уједно и најмање узима у обзир
при изради стандардних речника и анализи језичких појава. Стога ћемо
му овде посветити нарочиту пажњу.
Појам регистра се заснива на увиду да свака језичка активност која
се одвија у друштву и има типични број учесника, типично окружење и
карактеристичну комуникативну функцију (нпр. телефонски разговор, пре-
давање, писање песме, свађа) – поседује одређена инваријантна обележја,
која се очитују и на плану лексике. Да бисмо ово илустровали, доносимо
следећа два примера:
1. 2.
„Који си ти?” Морам да опишем, морам да опишем ....
„Путник из далеке земље, и ваш друг.” [дете које је блузу скинуло]
„Ако си наш, треба да се побратимиш са Морам да опишем.
мном, ако желиш срећан да будеш.” Извини, стани. Морам да опишем про-
сечни, овај, просечно свирање деце у
(В. С. Караџић, Српске народне припо- музичким школама које ја...
вијетке, стр. 120) [еј, из тога надпросечно свирање]
… значи коме свако јутро у девет
ујутру кад сам ја, онако, најгоре могуће
расположена за рад...
(Анонимни испитаници,
одломак разговора,
12.11.2008).
Иако оба примера упућују на исту ситуацију: дијалог између две

одрасле особе једнаке по друштвеном и социјалном статусу, јасно је да
се ради о два различита регистра. У првом примеру, реч је о дијалогу
уклопљеном у оквир наративног стила, док други пример представља
транскрипт спонтаног разговора. За лексикографа је важно да ове разлике
задиру и у лексичко-граматичку структуру језика: док се први дијалог
реализује према конвенцијама књижевног текста, другим примером доми-
нирају: употреба модалног глагола морати у конструкцији да+презент са
значењем требати; глагола значити у 3. л. јд. презента у служби закључне
речце; прид. заменице овај у м. роду као поштапалице; прилога онако у
служби коментара ситуације итд.
За разлику од конвенционалне лексикографске анализе, корпусна ана-
лиза текста омогућује да се у речнику издвоје и групишу диференцијалне
језичке одлике различитих регистара. Тако се нпр. одређени прагматички
елементи (употреба глагола претежно у одређеном виду, употреба поје-
диних модалних или каузалних глагола, коришћење појединих типова
метафора и сл.), као и специфична семантика појединих речи (глагола
моћи, хтети и сл.) могу приписати регистру јавног политичког говора.
Прагматичко-семантички елементи употребе језика могу се везати и за
контекст различитих језичких ситуација (монолошка / дијалошка форма
комуникације, чињеница да се разговор (не) води са намером да буде
објављен, штампан итд.). Свим овим сазнањима знатно се могу преци-
зирати информације о значењу и употреби речи које се дају у описном
речнику.
Из овог разлога, структурирање електронског корпуса, поред текстова
који репрезентују различите функционалне стилове (језик књижевности,
језик штампе), домене употребе (поезија, проза, драма итд.), као и дија-
лекатску, хронолошку и социјалну варијацију (нпр. збирке народних речи

са различитих дијалекатских подручја, књижевност и периодика ранијих
раздобља, стручна и научно-популарна литература), треба да обухвата и
поделу језика према регистрима.
То конкретно значи да се у корпус, поред књижевних, стручних,
новинских и др. морају уврстити и текстови који репрезентују различите
ситуационе употребе језика, као што су нпр. транскрипти дијалога (нпр.
јавних дискусија, интервјуа, састанака, разговора и сл.), монолога (нпр.
предавања, презентација, реклама, јавних обраћања, ТВ и радио емисија
и сл.); или примери „непрофесионалног” писања и коресподенције (нпр.
(не)формална писма и имејлови, студентски радови и есеји, писмени
испити итд). Поред овог, структурирани корпус би требало да обухвати и
шири план демографских варијација (употребу говорног/писаног језика
у односу на социјално порекло говорника, њихов друштвени статус, уз-
раст, порекло и занимање њихових родитеља, конфесионалну и етничку
припадност и сл.).
2.4. Претраживање корпуса. Корпус се не претражује директно
(непосредним читањем текстова) већ коришћењем програмских алата
за његову претрагу. Ти алати (називају се и конкорданцери) обезбеђују
тренутни одговор на постављени упит. Одговор на корпусни упит који је
унет у поље за претрагу типично се даје у облику конкорданци, односно
тражене информације (нпр. лексеме повремено) са њеним левим и десним
контекстом. При оваквом упиту, имамо могућност да класификујемо
добијене резултате на разне начине: према специфичним речима или
фразама са којима је тражена лексема у вези, према њеном граматичком
понашању итд.
ɤɨɧɤɨɪɞɚɧɰɢ, ɨɞɧɨɫɧɨ ɬɪɚɠɟɧɟ ɢɧɮɨɪɦɚɰɢʁɟ (ɧɩɪ. ɥɟɤɫɟɦɟ ɩɨɜɪɟɦɟɧɨ) ɫɚ ʃɟɧɢɦ ɥɟɜɢɦ
ɢ ɞɟɫɧɢɦ ɤɨɧɬɟɤɫɬɨɦ. ɉɪɢ ɨɜɚɤɜɨɦ ɭɩɢɬɭ, ɢɦɚɦɨ ɦɨɝɭʄɧɨɫɬ ɞɚ ɤɥɚɫɢɮɢɤɭʁɟɦɨ ɞɨɛɢʁɟɧɟ
ɪɟɡɭɥɬɚɬɟ ɧɚ ɪɚɡɧɟ ɧɚɱɢɧɟ: ɩɪɟɦɚ ɫɩɟɰɢɮɢɱɧɢɦ ɪɟɱɢɦɚ ɢɥɢ ɮɪɚɡɚɦɚ ɫɚ ɤɨʁɢɦɚ ʁɟ
ɬɪɚɠɟɧɚ ɥɟɤɫɟɦɚ ɭ ɜɟɡɢ, ɩɪɟɦɚ ʃɟɧɨɦ ɝɪɚɦɚɬɢɱɤɨɦ ɩɨɧɚɲɚʃɭ ɢɬɞ.
Ɍɚɤɚɜ ɪɟɡɭɥɬɚɬ ɫɟ ɧɚɡɢɜɚ „ɩɪɟɝɥɟɞ ɤʂɭɱɧɟ ɪɟɱɢ ɭ ɤɨɧɬɟɤɫɬɭ“ ɢ ɦɨɠɟ ɫɟ ɜɢɞɟɬɢ ɧɚ
Такав резултат се назива „преглед кључне речи у контексту” и може
ɫɥɢɰɢ
се 1:
видети на слици 1:
ɋɥ. 1: Ʉɨɧɤɨɪɞɚɧɰɟ ɥɟɤɫɟɦɟ ɩɨɜɪɟɦɟɧɨ ɭ ɧɟɚɧɨɬɢɪɚɧɨɦ ɤɨɪɩɭɫɭ 135 ɞɟɥɚ ɫɪɩɫɤɟ

Сл. 1: Конкорданце лексеме повремено у неанотираном корпусу 135 дела
ɤʃɢɠɟɜɧɨɫɬɢ: ɥɟɜɢ ɤɨɧɬɟɤɫɬ, ɰɢʂɧɚ ɪɟɱ, ɞɟɫɧɢ ɤɨɧɬɟɤɫɬ, ɢɡɜɨɪ.
српске књижевности: леви контекст, циљна реч, десни контекст, извор.
ɉɨɪɟɞ ɨɜɚɤɜɢɯ, ʁɟɞɧɨɫɬɚɜɧɢɯ ɩɪɟɬɪɚɝɚ, ɤɨɪɩɭɫ ɞɚʁɟ ɦɨɝɭʄɧɨɫɬ ɢ ɡɚ ɫɥɨɠɟɧɢʁɟ ɭɩɢɬɟ
Поред оваквих, једноставних претрага, корпус даје могућност и за
(ɧɩɪ. ɨ ɫɜɢɦупите
сложеније ɧɚɫɬɚɜɰɢɦɚ
(нпр. ɧɟɤɟ ɪɟɱɢ,
о свим ɨ ɧɚɱɢɧɭ ɪɟɚɥɢɡɚɰɢʁɟ
наставцима неке речи,ɨɞɪɟɻɟɧɢɯ
о начинуɫɢɧɬɚɝɦɢ ɢ ɫɥ).
реализације
одређених
Ɍɚɤɜɢ ɭɩɢɬɢ синтагми
ɩɨ ɩɪɚɜɢɥɭ и
ɫɟсл). Такви
ɢɡɜɨɞɟ упити поɪɟɝɭɥɚɪɧɢɯ
ɤɨɪɢɲʄɟʃɟɦ правилуɢɡɪɚɡɚ.
се изводе коришћењем
регуларних израза.
Иако регуларни изрази могу бити различити за различите конкордан-
цере, принцип њиховог функционисања је исти. То су скупови математи-
6
чких симбола који се комбинују са природним језиком и тиме омогућавају
програму да у корпусној претрази изврши неке додатне функције, нпр.
да издвоји и излиста одређене морфолошке карактеристике тражених
лексема.
Навешћемо један пример. Рецимо да нас занимају специфичности
употребе лексеме „човек” у њеној екавској и ијекавској варијанти. Наш
корпусни упит ће представљати следећи регуларни израз:
[Чч]ове[а-ш]*|[Чч]овје[а-ш]*
Овим упитом, од конкорданцера смо затражили да нам излиста све
речи које почињу великим или малим словом ч (формула [Чч]), налазе
се у једној или другој изговорној варијанти (формула „-ове- | -овје-”) и
имају различите наставке, нпр. човеком, човјече, човеч(ј)и итд. (формула
ɩɪɟɞɫɬɚɜʂɚɬɢ ɫɥɟɞɟʄɢ ɪɟɝɭɥɚɪɧɢ ɢɡɪɚɡ:
[ˋ̸]̨̖̏[̌Ͳ̹]*|[ˋ̸]̨̠̖̏[̌Ͳ̹]*
Ɉɜɢɦ ɭɩɢɬɨɦ, ɨɞ ɤɨɧɤɨɪɞɚɧɰɟɪɚ ɫɦɨ ɡɚɬɪɚɠɢɥɢ ɞɚ ɧɚɦ ɢɡɥɢɫɬɚ ɫɜɟ ɪɟɱɢ ɤɨʁɟ
256 Ненад
ɩɨɱɢʃɭ ɜɟɥɢɤɢɦ ɢɥɢ ɦɚɥɢɦ ɫɥɨɜɨɦ Б. Ивановић
ɱ (ɮɨɪɦɭɥɚ [ɑɱ]), ɧɚɥɚɡɟ ɫɟ ɭ ʁɟɞɧɨʁ ɢɥɢ ɞɪɭɝɨʁ
ɢɡɝɨɜɨɪɧɨʁ ɜɚɪɢʁɚɧɬɢ (ɮɨɪɦɭɥɚ „-ɨɜɟ- | -ɨɜʁɟ-“) ɢ ɢɦɚʁɭ ɪɚɡɥɢɱɢɬɟ ɧɚɫɬɚɜɤɟ, ɧɩɪ.
„[а-ш]*”). Захваљујући
ɱɨɜɟɤɨɦ, ɱɨɜʁɟɱɟ, ɱɨɜɟɱ(ʁ)ɢ датом регуларном
ɢɬɞ. (ɮɨɪɦɭɥɚ изразу
„[ɚ-ɲ]*“). дошли смо
Ɂɚɯɜɚʂɭʁɭʄɢ у могућност
ɞɚɬɨɦ ɪɟɝɭɥɚɪɧɨɦ
да истражимо везу (ако постоји) између екавског/ијекавског
ɢɡɪɚɡɭ ɞɨɲɥɢ ɫɦɨ ɭ ɦɨɝɭʄɧɨɫɬ ɞɚ ɢɫɬɪɚɠɢɦɨ ɜɟɡɭ (ɚɤɨ ɩɨɫɬɨʁɢ) ɢɡɦɟɻɭ
облика ове
речи и њене употребе у одређеним падежним облицима код разних писаца
ɟɤɚɜɫɤɨɝ/ɢʁɟɤɚɜɫɤɨɝ ɨɛɥɢɤɚ ɨɜɟ ɪɟɱɢ ɢ ʃɟɧɟ ɭɩɨɬɪɟɛɟ ɭ ɨɞɪɟɻɟɧɢɦ ɩɚɞɟɠɧɢɦ ɨɛɥɢɰɢɦɚ
српске књижевности.
ɤɨɞ ɪɚɡɧɢɯ ɩɢɫɚɰɚ ɫɪɩɫɤɟ ɤʃɢɠɟɜɧɨɫɬɢ.
Пример претраге корпуса путем регуларног израза дајемо на слици
2: ɉɪɢɦɟɪ ɩɪɟɬɪɚɝɟ ɤɨɪɩɭɫɚ ɩɭɬɟɦ ɪɟɝɭɥɚɪɧɨɝ ɢɡɪɚɡɚ ɞɚʁɟɦɨ ɧɚ ɫɥɢɰɢ 2:
ɋɥ.
Сл.2:2:ɉɪɢɦɟɪ
Примерɩɪɟɬɪɚɝɟ ɪɟɝɭɥɚɪɧɢɦ
претраге ɢɡɪɚɡɢɦɚ
регуларним ɥɟɤɫɟɦɟ
изразима ɱɨɜɟɤ ɭчовек
лексеме ɟɤɚɜɫɤɨʁ ɢ ɢʁɟɤɚɜɫɤɨʁ
у екавској
ɜɚɪɢʁɚɧɬɢ иɢ ијекавској
ɫɚ ɫɜɢɦ ɧɚɫɬɚɜɰɢɦɚ ɭ ɧɟɚɧɨɬɢɪɚɧɨɦ ɤɨɪɩɭɫɭ 135 ɞɟɥɚ ɫɪɩɫɤɟ
варијанти и са свим наставцима у неанотираном
ɤʃɢɠɟɜɧɨɫɬɢ корпусу 135 дела српске књижевности
2.5. ɉɪɢɩɪɟɦɚ
2.5. ɤɨɪɩɭɫɚ
Припрема ɡɚ ɥɟɤɫɢɤɨɝɪɚɮɫɤɢ
корпуса ɪɚɞ. ɍ ɩɪɟɬɯɨɞɧɨɦ
за лексикографски ɨɞɟʂɤɭ ɜɢɞɟɥɢ
рад. У претходном ɫɦɨ ɞɚ
одељку
видели смо да
ɫɟ ɤɨɪɩɭɫɢɦɚ сеɩɨɫɬɚɜʂɚɬɢ
ɦɨɝɭ корпусимаɪɚɡɥɢɱɢɬɢ,
могу постављати различити,
ɜɢɲɟ ɢɥɢ ɦɚʃɟ ɫɥɨɠɟɧɢвише
ɭɩɢɬɢ.или мање
Ɇɟɻɭɬɢɦ,
сложени упити. Међутим, овим упитима се, уз тражену информацију,
ɨɜɢɦ ɭɩɢɬɢɦɚ ɫɟ, ɭɡ ɬɪɚɠɟɧɭ ɢɧɮɨɪɦɚɰɢʁɭ, ɝɨɬɨɜɨ ɭɜɟɤ ɞɨɛɢʁɚ ɢ ɜɟɥɢɤɚ ɤɨɥɢɱɢɧɚ го-
тово увек ɦɚɬɟɪɢʁɚɥɚ
ɧɟɠɟʂɟɧɨɝ добија и велика количина
ɤɨʁɢ ɫɟ ɧɚɡɢɜɚ нежељеног
„ɛɭɤɚ“. материјала
Ɍɚɤɨ ɫɦɨ ɧɩɪ. који се
ɭɩɢɬɨɦ ɥɟɤɫɟɦɟ назива
ɩɨɜɪɟɦɟɧɨ
„бука”. Тако смо нпр. упитом лексеме повремено добили и прилог („по-
времено зашуми лишће”) и придев у ср. р. јд. („повремено пушкарање”);7
док смо претрагом регуларним изразом добили не само речи човек и човјек
са различитим наставцима, већ и сложенице (човјечанство, човекоугод-
ници), присвојне придеве (човјечи, човјешки), као и апстрактне именице
са чов(ј)ек- у основи (човјештво).
Будући да количина нежељених информација код сложенијих упита
често превазилази количину тражених, лингвисти и лексикографи који
раде са корпусом развили су различите технике његове припреме, које
првенствено имају за циљ да елиминишу „буку” и обезбеде добар одго-
вор на корпусни упит, а затим и да побољшају рад са самим корпусним
материјалом.
Корпус се припрема за лексикографски рад анотацијом. Анотација је
поступак којим се свакој речи у корпусу придају одређене карактеристике
– од морфолошких, преко семантичких, па до синтаксичких. Анализом, од-
носно синтезом и рачунарским претраживањем анотираних информација

у корпусу долази се до увида у релевантне лингвистичке појаве, значајне
за систематску обраду лексике, као и за одређивање типова информација
(нпр. за типско дефинисање значења, или за организацију типова инфор-
мација у речничком чланку).
Три су основне технике анотације корпуса у лингвистици: лематиза-
ција, таговање и парсирање. Поред њих, корпус се може анотирати пода-
цима базираним на статистици: о фреквенцији (број појављивања одређене
језичке појаве у корпусу), као и о колокацијама, односно о појављивању
одређеног језичког контекста неке лексеме у одређеном значењу.
а. Лематизација је поступак којим се свакој употребљеној речи у
корпусу приписују подаци о њеној врсти, као и о облику у коме се нала-
зи. Ако тражимо нпр. све облике заменице који (којем/коме, којега/кога,
којему/коме и сл.), лематизован корпус ће нам их дати у једном упиту, док
код нелематизованог морамо да тражимо сваки облик засебно.
б. Таговање је поступак којим се структурне одлике речи у корпусу
комбинују са семантичким, прагматичким, дискурзивним и другим инфор-
мацијама у јединствену ознаку. Тагови могу саржавати нпр. морфосеман-
тичке информације о специфичним условима реализације неке речи (нпр. о
употреби појединих глагола само у одр. виду), морфосинтаксичке податке
о броју допуна одређеног глагола, као и о њиховој врсти (нпр. живо/не-
живо), информације о појави појединих синтагми или конструкција само
у одређеним регистрима, и сл. Тагови могу бити бројни и разноврсни:
што их има више, корпус је комплекснији, али и искористивији. Крајњи
циљ таговања корпуса оличен је у формализацији језичких података на
различитим нивоима њихове реализације.
в. Парсирање је поступак којим се свакој речи у корпусу придају
синтаксички подаци о њеном месту и функцији у реченици.
Анотацију корпуса најбоље је вршити ручно. Међутим, пошто је
код већих корпуса немогуће ручно анотирати језички материјал, његова
припрема се врши и машински, коришћењем специфичних програма за
ту намену (ови програми се такође називају електронским или машин-
ским речницима). Због појаве бројних системских грешака, код машинске
анотације неопходно је лично проверити анотирани материјал.
ɧɟɦɨɝɭʄɟ ɪɭɱɧɨ ɚɧɨɬɢɪɚɬɢ ʁɟɡɢɱɤɢ ɦɚɬɟɪɢʁɚɥ, ʃɟɝɨɜɚ ɩɪɢɩɪɟɦɚ ɫɟ ɜɪɲɢ ɢ ɦɚɲɢɧɫɤɢ,
ɤɨɪɢɲʄɟʃɟɦ ɫɩɟɰɢɮɢɱɧɢɯ ɩɪɨɝɪɚɦɚ ɡɚ ɬɭ ɧɚɦɟɧɭ (ɨɜɢ ɩɪɨɝɪɚɦɢ ɫɟ ɬɚɤɨɻɟ ɧɚɡɢɜɚʁɭ
ɟɥɟɤɬɪɨɧɫɤɢɦ ɢɥɢ ɦɚɲɢɧɫɤɢɦ ɪɟɱɧɢɰɢɦɚ). Ɂɛɨɝ ɩɨʁɚɜɟ ɛɪɨʁɧɢɯ ɫɢɫɬɟɦɫɤɢɯ ɝɪɟɲɚɤɚ,
258ɦɚɲɢɧɫɤɟ ɚɧɨɬɚɰɢʁɟ ɧɟɨɩɯɨɞɧɨНенад
ɤɨɞ Б. Ивановић
ʁɟ ɥɢɱɧɨ ɩɪɨɜɟɪɢɬɢ ɚɧɨɬɢɪɚɧɢ ɦɚɬɟɪɢʁɚɥ.
ɋɥ. 3: ɉɪɢɦɟɪ ɥɟɦɚɬɢɡɨɜɚɧɨɝ ɟɥɟɤɬɪɨɧɫɤɨɝ ɤɨɪɩɭɫɚ ɞɟɥɚ ɀɢɬɢʁɟ ɋɜ. ɋɚɜɟ

Сл. 3: Пример лематизованог електронског корпуса дела Житије Св. Саве
Ɍɟɨɞɨɫɢʁɚ ɏɢɥɚɧɞɚɪɰɚ: ɭɩɢɬ (ɬɪɚɠɟɧɚ ɪɟɱ), ɨɫɧɨɜɧɢ ɨɛɥɢɤ (ɨɞɪɟɞɧɢɰɚ), ɜɪɫɬɚ ɪɟɱɢ ɢ
Теодосија Хиландарца: упит (тражена реч), основни облик (одредница),
ʃɟɧ ɨɛɥɢɤ, ɨɛɥɢɰɢ ɪɟɱɢ ɢ ʃɢɯɨɜɚ ɮɪɟɤɜɟɧɰɢʁɚ ɭ ɬɟɤɫɬɭ (ɤɨɪɩɭɫ ʁɟ ɢɡɪɚɞɢɨ ȭɨɪɻɟ
врста речи и њен облик, облици речи и њихова фреквенција у тексту
Ʉɨɫɬɢʄ ɫɚ ɫɚɪɚɞɧɢɰɢɦɚ)
(корпус је израдио Ђорђе Костић са сарадницима)
3. Ʌɟɤɫɢɤɨɝɪɚɮɨɜ ɪɚɞ ɫɚ ɤɨɪɩɭɫɨɦ
3. Лексикографов рад са корпусом

Да бисмо могли да објаснимо предности рада са корпусом у описној
лексикографији, потребно је да најпре упоредимо овај рад са традицио-
налним начином израде речника. 9
У раду са конвенционалном грађом (листићима, фишама) лексикограф
се увек служи различитим, више или мање култивисаним претпоставкама.
Он претпоставља да ће примери са којима ради моћи да поткрепе сва
значења речи у језику, као и да ће бити репрезентативни на више планова:
територијалном, хронолошком, дијалекатском, жанровском и сл. Са друге
стране, корпус обухвата све контексте употребе неке лексичке јединице у
језику, и даје могућност да се одређене тврдње (нпр. о распореду значења у
речничком чланку) поткрепе статистички. Поред ове особине, корпус има
још једну значајну одлику која га разликује од конвенционалног речничког
материјала. Лексикограф који се служи традиционалним методама увек
остаје у равни континуираног текста: сва његова тумачења, интерпре-
тације, увиди и сл. везани су за знање о тексту као извору примера. Са

друге стране, корпус пружа могућности повезивања и интерпретације које
превазилазе раван текста: будући да му се не прилази директним читањем,
корпус је у стању да омогући неконвенционално повезивање различитих
типова контекстуалних информација.
Постоји више начина на које лексикограф може користити предности
електронског корпуса за израду описног речника. Ми ћемо размотрити
два: анализу синтагматских лексичких спојева и рад са анотатима, који
спадају међу најчешће коришћене методе у корпусној лексикографији.
3.1. Анализа синтагматских спојева се заснива на теорији по којој
главни носиоци значења нису саме речи, већ речи у свом типичном лек-
сичком окружењу (колокацијама, идиомима, фразама итд.). Уколико се
анализирана реч типично јавља у датом окружењу, рачунар је у стању да
издвоји и систематизује његове елементе (нпр. колокациону структуру
речи) и да их представи лексикографу на прегледан начин. Тиме се скреће
пажња на одређене аспекте употребе речи који остају занемарени у кон-
венционалној речничкој обради.
а. Анализа синтагматских спојева и конотација. Узећемо за пример
употребу лексеме режим у српском језику. У Речнику МС, поменута лек-
сема се дефинише на следећи начин:
режим, -има м фр. 1. начин, систем владања, управљања државом, државни
поредак. – Аустрија је увела [у Босни] крут режим (Јов. Ј.). Танзанија неће
подвргнути никаквој промени свој став према бијелом режиму Југа (ВУС
1970).
2. а. тачно одређен ред, начин живота (у погледу рада, одмора, исхране у
болницама, опоравилиштима, казненим заводима и сл.). – Натјецатеље ваља
упозорити да не мијењају режим живота и режим исхране (Свибен Б. 1).
Тамнички режим попушта (Вујач. Мир.). б. систем правила, прописа, мера
потребних за одређен циљ: ~ студија. – Режим штедње и рационализације
на штету радничке класе ... није на мјесту (Крл.).
3. промена количине воде у реци у току године, просечни годишњи ток во-
достаја. – Плувијални водени режим имају оне ријеке чији водостај зависи
о количини кише (Калм. Р. 1).
4. систем, устројство уопште. – Водена комуникација ... Морава–Вардар
... морала би се прећи режимом устава (Цвиј.). Режим награда више не
постоји (МПД 1936).
Изр. мокри ~ слободна производња и продаја алкохолних пића. – Сваке не-
деље бродови из Америке довозе многе туристе који ... уживају у ”мокром
режиму”, кога су били лишени у својој земљи (Петр. Мих.). суви, сухи ~
забрана производње и продаје алкохолних пића у неким земљама, прохиби-
ција. – Кемал, велики реформатор Турске, увађа у целој својој држави суви
режим (Миланк. 1). Постао [би] присташа умјереног сухог режима (Обзор
1932).
Структура ове одреднице у речнику наводи на закључак да се у де-
финисању пошло од општег значења режима као система (уређености)
или поретка, а да је даља семантичка диференцијација извођена према
врстама те уређености у ванјезичкој стварности (режим као државна
управа, режим као систем правила, режим као систем промене итд.).
Међутим, претрага лексеме режим у корпусу савременог српског
језика Д. Витаса даје другачију слику о њеној актуелној употреби. Кванти-
тативно, од 4180 примера употребе ове именице у корпусу велика већина
(19 од 20 примера) реализује се у првом значењу (режим као државни
поредак, влада, законски ауторитет и сл.), што упућује на закључак да је
нијансама овог значења у речнику требало дати више простора. Са друге
стране, преглед лексичког окружења ове лексеме говори о томе да се она
не јавља изоловано, већ у следећим типичним лексичким спојевима:
1. podrivan je taj neokomunistički , ali i država koja je unosila

<režim>
i totalitarni nestabilnost
2. vladao je nekulturni obrazac , u nameri da spreči
<režim>
jer je totalitarni prosvećenje
3. hladnoratovska jeza šezdesetih , ratni pogromi , pad berlinskog
<režima>
, pakao totalitarnih zida , černobil
4. nepravedno proglašeni od strane za izdajnike i državne
<režima>
komunističkog neprijatelje
5. ostavinska rasprava za biće izvesnije da , umesto
<režimom>
komunističkim vampirskim pljačke i otimačine
6. dolaska na vlast , a to je da i uvede demokratija , da se naša
<režim>
se sruši nedemokratski zemlja otvori
7. rekao je Koštunica i naglasio urušio , suočen sa narodom
<režim>
da se ” autoritarni
8. u doba Restauracije ( 1815 nametnut štampi zakonom iz 1814
<režim>
– 1830 ) . Autoritarni .
9. natpisa u štampi o milionima izdvajao iz republičkog i
<režim>
maraka koje je bivši saveznog budžeta
10. Nije poznat tačan broj osoba smatrao opasnim . – Ko su 400
<režim>
koje je bivši ljudi koji su imali
11. da su radnici i omladina . To je prva revolucija koja je
<režim>
skinuli jedan diktatorski izvedena , po nas
12. susednih afričkih zemalja koje , kao i EU i SAD koji su nakon
<režim>
su osudile diktatorski nedemokratskih izbora
13. i neka sekta koja je pala s nije podržavalo najmanje 90
<režim>
neba i kao da Hitlerov odsto Nemaca
14. da će severnokorejski , u svetu , propasti . Mnogi od 22
<režim>
poslednji staljinistički miliona Severnokorejanaca
15. Nikad taj staljinistički nije znao šta da radi s nama
<režim>
političkim zatvorenicima
16. ispitivanje Furtvenglerove zbog čega je posle Drugog
<režimom>
povezanosti sa nacističkim svetskog rata vođena
17. Ova je agencija opstala i pod , dok su posle 1934 . Continental

<režimom>
nacističkim i Union bile
Posle smrti kneza Mihaila , pod , na čijem se čelu našao budući
18.
namesničkim <režimom> šef Liberalne
19. identifikacijom svetoandrejskih , bio izgubio . Kada su , krajem

<režimom>
liberala s namesničkim 1873 , voljom kneza
20. I , kako vam je to vraćeno ? . Odjednom su hteli sve da vam
<režima>
Postali ste žrtve pokupe : televizij
21. Borci za prava zaposlenih često širom sveta : za godinu dana
<režima>
su žrtve ubijeno je , nestal
22. sa Staljinovim portretom , i . . . ” Arhipelag Gulag ” nije
<režima>
one su takođe žrtve promenio moju svest
23. diktatura surove sile ” i ” ” , a razuma nigde . Višeslojno
<režima>
diktatura jednog propalog delo Švajcarski
24. nasledili od pljačkaškog i ne dozvoljavaju ni vladi ni meni
<režima>
neodgovornog propalog da se ovom problemom
25. jna kontrola putem provokatora , cenzura štampe , likvidacije .
<režima>
, progon protivnika . . – Neophodno
26. e otkrio da postoji program za smrtonosnim dozama radijacije .
<režima>
ubijanje protivnika Soba u kojoj su
27. optužuje Monroviju da vojno u Sijera Leoneu . Bezbednosno
<režima>
podržava protivnike utakmica je prošla
28. Sindikalisti su na crnoj listi češće nego što se obično misli
<režima>
raznih
29. nema saosećanja za one koji su . Mislim da je ova dilema
<režima>
bili u prvim redovima neizbežna za svaki
30. ustavnost i onih koji su bili . Prebacujući vladi licemerje ,
<režima>
pristalice vojnog liberali su postali
31. Marti vodio je gerilski rat koji je uživao snažnu podršku
<režima>
protiv vojnog američke administracije
32. počiniocima zločina tokom crvenih Kmera sedamdesetih
<režima>
vladavine zloglasnog godina 20 . veka . Za
За разлику од речничке грађе, у корпусу су уочљиве бројне колокације

типа „придев+именица”, као нпр.: тоталитарни режим, комунистички
режим, стаљинистички режим, диктаторски режим, ауторитарни
режим, бивши (стари) режим, недемократски режим, Хитлеров (Ти-
тов, Бушов) режим, нацистички режим, намеснички режим, злочиначки
режим, злогласни режим итд. Ове колокације, изузев у једном случају
(намеснички режим) носе изразито негативну конотацију. Ту конотацију
носи и колокација стари режим (у супротности са колокацијом нови
режим, која је конотирана позитивно, али се у корпусу јавља у далеко
мањем броју примера).
Све изложено говори у прилог дефиницији режима као политичког
система или диктатуре са изразито опресивним мерама. Ту дефиницију
потврђују и речи и синтагме које се типично јављају у лексичком окружењу
ове именице: бити жртва режима, диктатура режима, бити на црној
листи режима, прогон (убијање) противника режима итд.
Сви набројани примери наводе на закључак да именица режим у срп-

ском језику има изразито негативно конотирану семантичку прозодију. Та
прозодија чини део наслеђа њене употребе у политичком дискурсу друге
половине 20. века. За лексикографа, експлицирање ове негативности (у
дефиницији или путем квалификатора) је важно, јер кориснике речника
треба упутити на чињеницу да називање неког политичког система режи-
мом може носити увредљиву поруку.
б. Анализа синтагматских спојева и успостављање нових значења.
Поред откривања конотационог потенцијала лексема, анализа колокација
у корпусу често упућује и на постојање нових домена њихове примене,
који готово по правилу значе и настанак нових значења. Узећемо за пример
лексему икона, која се у Речнику САНУ дефинише на следећи начин:
икона1 ж (грч. eikon, слика, лик, лат. icon) 1. слика Исуса Христа, Богоро-
дице, неког свеца или каквог призора из њиховог живота, израђена обично
на дрвеној или лименој подлози (у православним црквама и кућама); слика
свеца породичног заштитника, чији се дан слави као крсно име. – Родитељи
различне иконе по црквама и по манастирима деци толкују (НП Вук 1,
127). Народни мајстори [под Турцима] раде иконе, на којима су апокрифни
призори (Ђорђ. Т. 6, 11). На олтару бијаше икона св. Миховила са силним
крилима и големим копљем (Шим. 2, 14). На источном зиду је ... икона
(слика свеца ког та породица слави) а пред иконом кандило (Дед. Ј. 3, 88).
На зиду је висила једна стара дрвена икона светога Саве (Лаз. Л. 1, 102).
Не проносим више старинскога Бога, | ко икону свету за домаћи кут (Уј. Т.
8, 57). У соби, у углу, икона, пред њом ужежено кандило (Лукић В. 1, 22).
Видев је чисту као икону, горко ... проплачем (Наст. 1, 14). Тај момак [је] ...
пазио мајку као икону (Брл. 1, 64).
2. заст. цртеж, слика уопште. – У Дрезди [је] галерија од икона у Шталгебај-
де-у (Ат. Б. 3, 473). Ако ћу историчну икону радити, треба ми модел (Јакш.
Ђ., Кост. Мил. 1, 49). Сад радим на једној икони из србског ослобођења
(И., 69). Најновије, врло важно [је] ... дело о еуропским птицама са лепим
иконама ... птица (Панч. 1, 10). фиг. Остави за собом ову лепу панораму, у
којој је најлепша икона Вишеград и околина (Ат. Б. 3, 464).
3. врста друштвене игре. – Икица ... им изређа неколико ... игара као: „Ико-
не”, „Поште” ... и још неке (Срем. 4, 226).
Изр. престолна ~ икона у цркви над олтаром. – Унутри у церкви єсть ново
темпло ... престолныма иконама ... украшенно (Вујић Ј. 4, 211–212). Христос
сиђе с иконе престолне (Змај 1, 606). целиваћа (целивача) ~ : Целиваћа
икона ... [је] икона која се на дан онога свеца, који је на њој намолован,
намјести у јутру насред цркве, те је људи цјелују (Војв., Вук, Рј., под цели-
ваћа икона). – Доносила би га [босиљак] и китила целиваће иконе (Шапч.
7, 70). Прије су поједине дијелове одијела болесникова вјешали у цркви о
„цјеливачу икону” (икона коју цјеливају) (Мићевић Љ. 1, 101).
Структура одреднице икона у Речнику САНУ упућује на закључак да

религијски дискурс представља доминантан домен примене ове лексеме у
језику. На то, поред разуђене дефиниције и множине примера везаних за
њено прво значење, упућују и фразеолошко поље ове именице (у потпу-
ности везано за црквени контекст), као и маркирање не-религијске сфере
њене употребе квалификатором „заст.”.
Са друге стране, преглед лексичко-семантичке спојивости лексеме
икона у корпусу савременог језика упућује на закључак да њена актуелна
употреба обухвата и друге домене, као што показују следећи примери:
1. obožavanoj seriji Seks i , Sara Džesika Parker, rođena je

grad. Glumica i sаvremena <ikona> kao dete Stivena
modna
2. provokaciji i seksepilu, . Debi Hari, pevačica pank rok
<ikona>
zasele su na tron modnih benda Blondi, osobitim
3. reklamiranju, zbog , zbog čitavog edukativnog
iskorištavanja dece kao <ikona> sistema zapadnjačke kulture
modnih
4. imidžom obeležila ‘70-e , kao stila, britanska manekenka Kejt
<ikona>
i savremena Mos.
5. stari trend, vratila stila. Njezino pravo ime je
<ikona>
ženstvenost u modu i postala Heder Rene Svit,
6. Premda je gotovo nemoguće 20-og veka bez imena Džeki
<ikona>
pronaći popis stilskih Kenedi na njemu, estetika
7. Najplaćeniji ljudi u 2009. , koja je uspela da stvori i
godini. Opra Vinfri globalna <ikona> zaštiti bezbroj proizvoda
je
8. 1945, te će i on, kao i nove jugoslovenske kulture. (Po
<ikona>
Andrić, brzo postati jedna od političkim kuloarima
9. i otpevala uživo nekoliko , kultna ličnost američke
<ikona>
svojih pesama. Ta žena - muzike, otpevala je u našem
10. lik i delo Čarlsa Mensona 20-og veka, čoveka koji je
<ikona>
– jedne od najvecih pop izmedju ostalog bio i
11. Brena) pređe na našu stranu. , Nele Karajlić, više voli da
<ikona>
Čak ni vaša kulturna uživa u zvukovima Dunava
12. Janis je postala nova rok , jer niko pre nje nije pevao
<ikona>
tako emotivno, tako
13. dobijamo i kik-es monstera, SF-a, te naravno i horor filma
<ikona>
koji je danas kultna
14. odbačen, ali svi znaju da je među hakerima. Ako Tankado kaže
<ikona>
genije. On je gotovo kultna da je algoritam nerešiv
15. Selasije I – rastafarijanstva Jedna od
<ikona> važnijih ikona je Hajle Selasije
I, rođen kao Tafari Makonen.
16. koji spada u sam vrh svetskog italijanskog fudbala u zadnjih
<ikona>
fudbala. Toti je deset godina, a najbolji
17. «spaček» je postao jedna od u povesti 2 CV: 60 GODINA LJUBAVI
<ikona>
najvećih automobilskih To je doajen
18. aprila. Potom bi trebalo da čula odjek publike. A, ako on
<ikona>
usledi pauza, kako bi folk bude pozitivan, u šta
19. FOLK CECA U SUKOBU SA ZAKONOM

<IKONA>
20. glumaca u filmu) u jednoj od . Iste se godine u primerenijoj

<ikona>
scena prikazana kao gej filmskoj posveti
21. drug Tito nije nikad bio moj . Rekao sam mu i to da nikad
<ikona>
ideolog, niti nekakva nisam bio član Saveza
22. kod Tifanija postala je jedna 20. veka, a s njom se može
<ikona>
od najvećih filmskih meriti i uloga Elize
23. najpoznatiji tango muzičar na argentinskog tanga, koji je
<ikona>
svetu i jedna od najvećih stvorio svoj vlastiti
24. najnovijem filmu o Džemsu ‘nju ejdž’ dizajna potpuno je
Bondu pojavljuje se novi Ford <Ikona> prilagođena novom smeru
Ka.
25. prosto jer im se smanjilo , do lokalnih kinematografija)
<ikona>
polje delovanja (od yu Interesantan podatak
26. zgoditaka zbog kojih je Azra ex-Yu scene. No, pesnik koji je
<ikona>
i danas trajna napisao neke od
27. više uicaja na mlade nego Satan Panonski i njegovi
<ikona>
pedratna ex Yu pank klo(v)novi
28. Osamdesete su Vendersa , sve popularnija u javnosti.
<ikona>
definitivno mazile, postao je
29. pokojni Majkl Džekson, onaj popularne kulture, kaže da je na
<ikona>
pravi, a ne ona tragična svojoj koži osetio
30. Ali šta će Novak Đoković, i momak koji je najzaslužniji
<ikona>
srpska teniska što je Srbija dobila
31. „Oprin sindrom” – američka kao odraz američkog društva
<ikona>
32. s američkim društvom koje je, , naduto i u depresiji.

<ikona>
baš kao i nacionalna Iscrpnije
Наведени примери употребе именице икона представљају приказ

њених најфреквентнијих колокација у корпусу савременог језика. Ове
колокације су релативно новог датума (воде порекло из последњих деце-
нија 20. века), релативно честе (у корпусу се просечно јављају у 4 од 10
случајева), и указују на значење лексеме икона као особе или предмета
дивљења или обожавања, о чему сведоче њени бројни лексички спојеви:
модна икона, стилска икона (или икона стила), икона дизајна, глобална
икона, икона културе, аутомобилска икона, рок (панк, поп, фолк) икона,
фудбалска (тениска) икона, национална икона, YU-икона итд.
Поменути лексички спојеви упућују на закључак да лексема икона,
употребљена у регистру популарне културе (музички и модни магазини,
спортска штампа итд.), имплицира постојање скупа пожељних, позитивно
конотираних особина: младости, лепоте, богатства, популарности, успеха
(ако се користи уз особе) – или визуелне препознатљивости и симболичког
друштвеног статуса (ако се користи уз особе и предмете). Такође, даљом
анализом корпусног материјала, лексикограф би морао да примети и то да
лексема икона у овом значењу постаје подложна деплецији (семантичкој
истрошености), у ком кључу би требало тумачити и настанак синтагми
типа култна икона, која представља својеврсни плеоназам. Напомену о

овим процесима (можда и у виду засебног значења) такође би требало
уврстити у речнички чланак.
в. Фреквенција синтагматских спојева и питање доминантних зна-
чења. Сравњивање обрада лексема режим и икона у речнику са сликом
њихове актуелне употребе у корпусу наводи на закључак да на формирање
значења у речнику, поред логичких и историјских критеријума, утиче и
лексичко окружење у коме се те речи јављају. Синтагматски спојеви могу
бити више или мање фреквентни: они највеће фреквенције одговорни су
за настанак доминантних значења речи, која понекад диктирају њихову
целокупну семантичку парадигму. Констатација о постојању доминан-
тних значења речи нужно отвара бројна друга питања, између осталих и
о начину на који је структуриран речнички чланак.
Узмимо за пример глагол побрати. У корпусу савременог српског
језика, овај глагол по правилу колоцира са апстрактним именицама, као
што је видљиво у следећим примерима:
1. koji je ” zakucavao ” i bodrio simpatije i zbog prijateljskih

<pobrao>
saigrače , a gestova prema rivalu
2. Dimitrij D . Šostakovič ” je kompozicija ” Pravoslavnije
<pobrala>
najveći uspeh ” koju je Georgije
3. Endiju Vorholu ( izdanje je krupna priznanja . Visoki
<pobrala>
novosadskog ” Prometeja ” ) kritički standardi
4. bilo eliminatorskog karaktera a sve komplimente za izvođenje
<pobrala>
Trumbetaševa je ruskog repertoara .
5. mogućnosti koje pruža kompjuter je pohvale svojom analizom dela
<pobrala>
. Lidija Tomić Miodraga Bulatovića
6. direktor manifestacije . aplauze , a druge – nisu Novi
<pobrale>
– Zašto su jedne predstave Sad , 10 . juna
7. na zaječarskoj sceni su aplauze glumci Ateljea 212 u predstavi ”
<pobrali>
najpre Art ” ( Jasmina
8. koju je prošlo više od 500 lovorike i priznanja pripisuju
<pobrane>
mladih autora . Sve se osnivaču
9. pravoslavne muzike u Hajnovki u prvu nagradu . Prikazao je , za
<pobrao>
Poljskoj gde je 1995 . amaterski hor
10. u kojem tumači gotovo najveći broj glasova gledalaca
<pobrao>
monodramski glavnu ulogu , . Sudeći po brojnim
11. instument za tango – bandoneon je svuda gde je nastupao a
<pobrao>
. Izvanredne kritike svirao je i pod dirigentom
12. jednu ” porciju ” zadovoljstva dobre ocene i fantastične
<pobrao>
što je film i ovde reakcije publike koja
13. Kriv nam je sponzor koji je proviziju a znali smo unapred
<pobrao>
kako je sistem
14. Salva pohvala koju je početkom na salonu u Ženevi ili odlične
<pobrao>
marta ocene koje su mu
15. Potom…. Pitanje je ko bi od zasluge: Predsednik ili
<pobrao>
političara premijer. Meni svejedno
16. stadiona, samo je malo izmjenio lovu za treće mesto

<pobrao>
detalje u okolinu i
17. Posljednji studijski album je odlične kritike, i na krilima
<pobrao>
Planta ”Mighty Rearranger” tog albuma jedan
18. solidarna. Narod ne sme da ima je sve lovorike. Da bi se
<Pobrao>
pokvarenu maštu. prehranio. Imamo ludačku
19. iz Niša, dvadesetogodišnji ovacije svojim nastupom u finalu
<pobrao>
Marko Pavlović, koji je serijala Ja imam
Употреба глагола побрати у корпусу Д. Витаса упућује на закључак

да се он, у највећем броју примера, јавља у значењима постизање успеха
(колокације побрати симпатије, побрати аплаузе, побрати комплимен-
те, побрати похвале, побрати ловорике, побрати добре (одличне) оцене,
побрати заслуге, побрати овације и сл.), и зарађивање новца (колокације
побрати зараду, побрати провизију, побрати лову). Колокациони потен-
цијал овог глагола готово у потпуности је везан за његово апстрактно
значење, што упућује на закључак да се његов семантички садржај у
актуелној језичкој употреби доминантно реализује у апстрактном домену.
Такав закључак може довести лексикографа у искушење да ово значење
посебно истакне у речничком чланку, чиме би скренуо пажњу корисника
са његове историјске и логичке организације на приказ актуелног стања
у савременом језику.
3.2. Рад са анотатима. У делу посвећеном карактеристикама кор-
пуса истакли смо да је анотација поступак којим се речима у корпусу
придају одређене језичке информације морфолошког, семантичког или
синтаксичког типа. Рачунарском синтезом, као и лексикографском анали-
зом ових информација, могу се утврдити бројне међузависности између
структурних и семантичких реализација лексеме које остају непримећене
у традиционалној речничкој обради.
Да бисмо ово доказали, извели смо следећи оглед. Узели смо једну
лексему која је већ обрађена у Речнику САНУ (избор је пао на глагол

Пример употребе глагола побрати у корпусу савременог језика упућује на закљу-
чак да се семантичка реализација неке лексеме може везати (готово) искључиво за ап-
страктни домен, остављајући нереализовано (или минимално реализовано) њено основно,
конкретно значење. У традиционалној лексикографској пракси, ова појава се обично ту-
мачи анегдотом по којој су скупљачи грађе често ексцерпирали примере за „необична”
и „удаљена” значења речи, остављајући по страни она „обична” и „базична”. Међутим,
примери из корпуса показују да то анегдотско тумачење не мора бити тачно: „недостатак
грађе за обична значења речи” може представљати одраз актуелног стања у корпусу, а не
пропуста у скупљању лексичке грађе. Све ово нас наводи на далекосежан закључак (који
је потребно даље проверавати у лексикографској пракси): да полисемантичку структуру
речи не чине само елементи њене семантичке реализације, већ и елементи њеног семан-
тичког потенцијала који остају језички нереализовани.
видети, као прототипичан глагол визуелне перцепције). Затим смо, ко-

ристећи примере из речничке картотеке и корпуса Д. Витаса, за овај глагол
начинили посебан анотирани корпус који је обухватао око 8500 примера
његове употребе у различитим регистрима српског језика, у периоду од
1800. до 2010. године.
Сваки пример у корпусу је анотиран са три типа информација: о фор-
малној структури конструкције у којој се реализује глагол видети (нпр.
видети некога у нечему, видети нешто од некога и сл.), о синтаксичко-
семантичком типу те конструкције (нпр. двовалентан прел. гл. + прави
објекат), и о рекцијским допунама глагола видети (њиховим конститу-
ентским облицима и функцијама) у оквиру тих конструкција.
Захваљујући овим анотатима, били смо у могућности да израдимо
мапу синтаксичко-семантичке реализације глагола видети у српском је-
зику, коју представљамо у следећој табели:
Рекц. Рекц.
Формална Синтаксичко- Рекц.
доп. 1: Рекц. доп. доп. 2:
структура семантички тип Пример доп. 1:
конст. 2: функција конст.
констр. констр. функција
облик облик
видети као непрелазан глагол:
Могу да видим
1.а. видети (–) непрел. гл.
без наочара
Патријарх је
видети
непрел. гл. видео у будућ-
(негде/на
1.б. + одредба за ност;
неки на-
место/начин Гарашанин види
чин)
црно
видети као прелазан глагол:
двовалентан
видети не- Ја нисам видио прави
2.а. прел. гл. + Ак.
кога/нешто мог читаоца обј.
прави обј.
двовалентан
прел. гл. + Ген.
не видети Овога дрвета ја прави
2.б. прави обј. (пар-
нешто нијесам видио обј.
+ негирана тит.)
речен.
двовалентан везн.
прел. гл. + Скоро је крече- (изрич- да +
видети
2.в. прави обј. но, видиш да је ни) пра- зависна
нешто
(зависна ре- чисто ви обј. изрич.
чен.) речен.

Глагол видети обрађен је у другом тому Речника САНУ, у 24 семантичке реали-
зације (у основном и повратном облику) са фразеолошким пољем.
Овај оглед, који обухвата обраду глагола видети у контексту дигитализације лек-

сикографских ресурса Речника САНУ и његове модернизације, објављен је у раду Рис-

тић–Ивановић 2011. Овде преносимо део огледа који је везан за рад са анотатима.
видети не-
тровалентни
кога/нешто Видели смо Ми-
прел. гл. +
у нечему лоша у унутра-
прави обј. + прави
2.г. (у некој шњој политици; Ак.
одр. места као обј.
ситуацији, Наука види све
локализатор (у
стању и у еволуцији
+ Лок.)
сл.)
тровалентни
везн.
прел. гл. +
(изрич- да +
видети не- лог. субј. у Видиш му да
2. д. ни) пра- зависна
коме нешто дат. + прави лаже
ви обј. изрич.
обј. (зависна
речен.
речен.)
дворекцијски непра-
видети прел. гл. + Нећу од њега ви обј.
прави од +
3.а. нешто од прави обј. + видети никакву Ак. (као доп.
обј. Ген.
некога неправи (инди- корист потицања,
ректни) обј. порекла)
дворекцијски
прел. гл. + неправи
не видети Нисам од њега Ген.
прави обј. + прави обј. (као од +
3.б. нешто од видео никаква (пар-
неправи (инди- обј. доп. порек- Ген.
некога одговора тит.)
ректни) обј. + ла)
нег. речен.
Које чудо снаге неправи
видети прел. гл. +
и лакоте / У прави обј. (као у +
3.в. нешто у прави обј. + Ак.
њих данас овђе обј. доп. припа- Ген.
некога неправи (инди-
видијесмо! дања)
ректни) обј.
Модерна критика неправи
видети прел. гл. +
не види у њему прави обј. (као у +
4. нешто у прави обј. + Ак.
наставак те обј. доп. порек- Лок.
некоме неправи (инди-
књижевне линије ла)
Прогнозери виде
Европу као још
старију; неправи
видети не- прел. гл. + као +
Корисници прави обј. (као
5. кога/нешто прави обј. + Ак. Ак. /
виде мобилни обј. доп. објек-
као нешто неправи (инди- Ном.
Интернет као ту)
скуп доступних
услуга
неправи
двовалентни Да видимо за
видети за обј. (у
6. прел. гл. + Петра, ђе смо за + Ак.
некога значењу
непр. обј. га оставили
користи)
двовалентни На сат је могла

видети на неправи на +
7. прел. гл. + лепо видети с
нешто обј. Лок.
непр. обј. прозора
видети се
пасивна
нешто (од Не види се прст прави
8.а. констр. + пра- Ак.
стране пред оком! обј.
ви обј.
некога)
безл. констр. везн.

видети се + лог. субј. (изрич- да +
Види му се да
8.б. некоме + прави обј. ни) пра- зависна
је странац
нешто (зависна ре- ви обј. изрич.
чен.) речен.
тровалентан
прави повр. +
видети Видео се у прави
9.а. одр. места као Ак.
себе негде огледалу обј.
локализатор (у
+ Лок.)
видети тровалентан
себе у прави повр. + Животиња, кад
нечему прел. гл. + се види у опас-
прави
9.б. (у некој прави обј. + ности, брани се Ак.
обј.
ситуацији, одр. места као Царев зет се
стању и локализатор види на невољи
сл.) (у/на + Лок.)
Имао сам срећу

видети се узајамно повр. неправи с +
10. с вама се виде-
с неким + непр. обј. обј. Инстр.
ти и познати
Заузео је и он
имени-
повратни се- израз диплома- допунски
видети ца/им.
11.а. микопулативни те, и готово се предика-
себе неким синт. у
гл. видио амбаса- тив
инстр.
дором
У овом тре-
видети повратни се- допунски придев у
нутку, видела
11.б. себе нека- микопулативни предика- компара-
се још старија
квим гл. тив тиву
него што је
Ако ти се видим имени-

видети се семикопулатив- допунски
крадљивцем, ца/им.
11.в. некоме ни гл. + лог. предика-
глад ме чини синт. у
неким субј. тив
таквим инстр.
видети се семикопулатив- Бегу се то види допунски придев у

11.г. некоме ни гл. + лог. дивније од свих предика- компара-
некаквим субј. чудеса тив тиву
Како је то
види се нултовалентни
12. било? – Видјело
(–) безл. повр.
се, љубило се
видети се Нису дошли да

повр. у безл.
13. (од стране виде, него да
конструкцији
некога) се виде
РД РД
Формална
Семантички тип РД 1: 1: РД 2: 2: РД 3: РД 3:
структура Пример
констр. ф. к. ф. к. ф. к. о.
констр.
о. о.
видети је безл. + прави
доп.
некога, обј. + допуна У гори га је прави допуна у + прил.
14. Ак. за
некако, места + допуна често видјети обј. места Лок. често
начин
негде начина
Сравњивањем лексикографске обраде глагола видети са анотираном

грађом из корпуса утврдили смо да постоје три могућа начина ревизије
постојећег речничког чланка: а) додавање нових значења у оквир већ фор-
мираних значењских тачака; б) додавање нових значењских тачака, које
репрезентују новооткривене семантичке комплексе, у речнички чланак;
и в) нова организација значења у речничком чланку.
а. Додавање нових значења у оквир формираних значењских тачака.
У Речнику САНУ, примарно значење глагола видети, у коме се он реали-
зује као непрелазан глагол, идентификовано је и дефинисано само једном
семом:
видети ијек. видјети ... I. 1. доби(ва)ти, примити, примати чулом вида
светлосне утиске, слике предмета; исп. виђати. – Нит’ бијаше зв’језде ни
мјесеца; | Али Мутап и по мраку види (НП Вук 4, 300). Не знам како ћу
[писмо] моћи довршити, јер једва на очи видим (Гар. И. 2, 32). Ја на очи не
видим од муке (Весел. 6, 261). Коњи много боље виде него људи (Вуков. А.
1, 44). Слепац не види (Ред.). фиг. Бранковић само себе гледаше, од народа
се одвајаше и не виђаше далеко (Дан. Ђ. 7, 111). На људе … који виде једва
до по пласта није притисак ни потребан (Отаџб. 1913, 12/3).
Међутим, увид у анотирану грађу показује да се, у оквиру при-
марног непрелазног значења овог глагола, издвајају и друге семантичке
реализације: значења типа бити проницљив, предвиђати (нпр. видети
у будућност, видети у срце човека, видети црно/ружичасто); затим,
синестезијски мотивисана значења типа видети ушима, видети рукама;
као и апстрактна значења глагола видети као просудити/просуђивати,
проценити/процењивати, запазити/запажати (табела, пр. 1а–1б). Де-
финисањем набројаних семантичких реализација у речничком чланку на
основу примера из корпуса добија се следећа ревидирана обрада непре-
лазног значења глагола видети:
видети ијек. видјети ... 1. а. доби(ва)ти, примити, примати чулом вида
светлосне утиске, слике предмета (нав. пр.). б. бити проницљив; предвиде-
ти, предвиђати. – Бранковић само себе гледаше, од народа се одвајаше и не
виђаше далеко (Дан. Ђ. 7). Године дакле 1856 ... настат’ ће време, у комъ ће
се доказати, да ли е умираюћи патріархъ уистину видио у будућност (Поз.
1849). Гарашанин види црно, [и] кука да код нас све иде наопако (Јов. С. 1).
в. (о слепој особи) примати, примити визуелне утиске неким другим чулом
(нпр. чулом додира или слуха). – Ђорђе је видео ушима (Лаз. Л. 1). Ти знаш
да он само рукама види, а ти си његово око (Вукић. И. 1).
2. просуђивати, проценити, процењивати; налазити, сматрати; увиђати.
– А да коме ћу дати бригадијерство? ... Коме ти видиш (Пав. 3). Кад ове
новце примите, пођите у Будим и дајте слова салити, како ви сами видите
(Њег. 10). Не волим ђинђуве, не волим украсе, ништа не носим на себи, не

фарбам се као што видите (Нова грађа).
б. Додавање нових значењских комплекса у речнички чланак. Анализа
анотиране базе показала је да се обради глагола видети могу додати и
нови значењски комплекси, који су мотивисани новим начинима његове
семантичке реализације. Тако се, у хронолошки новијој грађи, издвајају
случајеви у којима се гл. видети јавља са правим објектом у облику акуза-
тива без предлога, као и неправим објектом у форми поредбене конструк-
ције („видети некога/нешто као нешто”, табела, пр. 5). Оваква употреба
гл. видети указује на два нова значења: једно са објектом „+ аниматно”,
а друго са објектом „– аниматно”, која се у обради могу представити на
следећи начин:
3. (некога или нешто као нешто) а. бити уверен, сматрати да неко има ону
особину која се исказује поредбеном конструкцијом. – Они који га признају
као замену за нарушену очинску моћ, као и они који га виде као потајно иш-
чекиваног младог вођу ... у дубини своје душе доживљавају јунака спаситеља
можда понајвише као спасење за себе саме (Нова грађа); Жанеа виде као
„површног козера и типичног малограђанина” (Нова грађа); Не значи ли то
да ме они виде као финог, млитавог и такорећи болесног господина? (Нова
грађа). фиг. Укратко, прогнозери виде Европу као још старију (пораст ста-
новништва до 2025. само за четири милиона), још уморнију, још неспремнију
на дубље реформе и иницијативе (Нова грађа). б. бити уверен, сматрати
да нешто има она својства која се исказују поредбеном конструкцијом.
– И честе технолошке промене фрустрирају кориснике. Они виде мобилни
Интернет као скуп доступних услуга, а не најновијих технолошких решења
(Нова грађа); Други пак узрок подвајања полова ... многи виде као недоста-
так саме институције брака, тачније у њеној неприлагођености садашњем
развоју свести (Нова грађа).
в. Нова организација значења у речничком чланку. Нова организа-
ција значења у речничком чланку код гл. видети заснива се на другачијој
концепцији у његовој обради, која је базирана на анализи синтаксичких
анотата. Наиме, конструкције типа „видети себе/се неким/некаквим”, у
којима се гл. видети јавља као семикопулативни глагол са одеђеним па-
дежним допунама (табела, пр. 11а–11г), у Речнику САНУ су представљене
као два раздвојена значења:
II. ~ се 1. угледати самог себе, свој лик (у огледалу и сл.). б. фиг. замислити,
замишљати самог себе. – Заузео је и он израз дипломате, и готово се видио
амбасадором (Калеб 1, 28).
5. заст. чинити се, изгледати. – Ти се видиш јунак од мејдана (НП Вук 2,
423). Ви сте као окречени гробови, који се споља виде лијепи а унутра су
пуни костију мртвачкијех (Вук 11, 24). Милан ми се види мудар и озбиљан
(Шапч. 7, 202). Бегу се то види дивније од свих чудеса (Мил. М, Ђ, 18, 88).
Кроз мокра стакла трамвајских кола још се јаднијом видјела улица предграђа
(Нех. 1, 5). Како ми се види, не ће најљепше сунце гријати у будућности
твоју Софију (Ковачић 1, 46).
Ако се узму у обзир синтаксичке функције глагола и облици њихових
допуна, поменута значења могла би се објединити на следећи начин:
II. ~ се 1. угледати самог себе, свој лик (у огледалу и сл.).
2. (неким, некаквим) а. (у правом повратном значењу) замислити, замишља-
ти самог себе (као носиоца неког својства, особине и сл.). – Заузео је и он
израз дипломате, и готово се видио амбасадором (Калеб 1, 28). У овом тре-
нутку, видела се још старија него што је (Ник. А. 1). б. (у неправом повратном
значењу, често са логичким субјектом у дативу) остављати некакав утисак,
изгледати некаквим, чинити се, причињавати се. – Ти се видиш јунак од
мејдана (НП Вук 2, 423). Ви сте као окречени гробови, који се споља виде
лијепи а унутра су пуни костију мртвачкијех (Вук 11, 24). Милан ми се види
мудар и озбиљан (Шапч. 7, 202). Бегу се то види дивније од свих чудеса (Мил.
М, Ђ, 18, 88). Кроз мокра стакла трамвајских кола још се јаднијом видјела
улица предграђа (Нех. 1, 5). Она се [реч] Французу ружна и рапава видила
(Ис. 1). Марија, ово је важна новина. ― Мени се види смешна (Стер. 13).
Зар се теби твоја кожа никад не види сува и рапава? (Цвијан. 1).
***
Из свих изложених примера рада са електронским корпусом може се
извести један општи закључак. Увиди који произилазе из корпусне анализе,
поред тога што обогаћују садржај и информативност речника, често могу
довести и у несклад са традиционалним лексикографским сазнањима.
Разлика између конвенционалне речничке обраде и обраде која је изведена
на основу корпуса чак може бити тако велика да лексикографа стави пред
избор – хоће ли се бавити „лексикографијом потпомогнутом корпусом”
или „лексикографијом вођеном корпусом”. У првом случају, наставиће
да израђује описни речник без преиспитивања увида који се сматрају
коначним (нпр. о подели глаголских значења на основна и повратна, о
семантичкој идентификацији основних и енклитичких облика речи и сл.),
ослањајући се на примере из корпуса као на допуну властитих сазнања.
У другом случају, лексикограф ће бити принуђен да усваја нове методе
описивања језика које се заснивају на ставовима, чак и на читавим тео-
ријским позицијама, донесеним на основу стања затеченог у корпусу. Иако
овај избор пре свега зависи од типа речника који се израђује (а умногоме
и од обима и структурираности корпуса), мора се имати у виду и то да
се посматрање језика у савременој лексикографији све више помера од
интроспекције ка опсервацији, односно, да се уз потребу за општом тео-
ријом о томе како језик функционише јавља и потреба за информацијама

о његовом актуелном функционисању.
4. Електронски речници
У досадашњем излагању разматрали смо напредне могућности које
рачунарске технологије доносе изради речника и тичу се увида у актуелно
језичко стање и информација које утичу на формирање речничког чланка.
Са друге стране, коришћење рачунара у лексикографији може променити
и начин на који се сами корисници служе овим типом приручника. Елек-
тронска издања описних речника, која развијају лексикографи и програме-
ри, нуде бројне нове погодности – почев од медија преко којих се пласирају
(ЦД и ДВД, интернет, мобилни уређаји), преко простора за складиштење
информација, брзине и комплексности претраге, мултимедијалности, па до
развоја пратећих програма, прилагодљивости речника кориснику итд.
У поређењу са „папирним” издањем, електронско издање речника по-
седује бројне предности. Ми ћемо размотрити оне најважније: предности
везане за претрагу садржаја речника, предности везане за представљање
језичких информација у речнику, и предности везане за интеракцију реч-
ника са корисником.
4.1. Претрага садржаја. Све традиционално израђене описне речнике
одликује линеарно устројство. То значи да у потрази за траженом инфор-
мацијом корисник мора ићи азбучним редом, од речи до речи, а затим и
од значења до значења. Електронски речник ослобађа корисника од окова
линеарности: до језичких информација се долази директно, непосредном
претрагом елемената дефиниције или одреднице. Истовремено, корпус
електронских речника омогућује систематско истраживање појединих
сегмената језика, па резултат претраге не мора бити једна реч, већ све
речи које деле тражену информацију.
Једна од најчешће коришћених предности таквог претраживања је
„прочишћена” претрага речника. Употребом филтера који претраживачу
диктирају издвајање само одређених сегмената речничког текста, корисник
може уобличити различите типове креативних упита, нпр. излистај све
речи које имају етимологију типа А, датирају из периода од Б до В, кори-
сте се у регистру Г и имају једно терминолошко значење. Уз то, могуће је
сачувати резултате ових претрага у посебним банкама података које служе
кориснику (нпр. при превођењу одређених типова текстова).
Да би се омогућиле сложене претраге потребно је обележити делове
сваке одреднице у речнику различитим типовима (рачунарски читљивих)
информација. Овај поступак се назива индексирање садржаја речника.
Индексирање (као и таговање корпуса) може обухватати различите ин-
формације: о врсти извора из којих се узимају примери, о временском

оквиру употребе речи, о њеној припадности посебном регистру или тер-
минолошком фонду и сл.
Посебан поступак представља семантичко индексирање, којим се
појединачна значења речи квалификују према моделима језичке интерак-
ције: типу ситуације, броју учесника, њиховим међусобним односима,
комуникативним намерама и сл. Тако ће нпр. глагол судити носити једну
индексну ознаку у значењу које се односи на фудбалску утакмицу (нпр.
„Менини суди меч Звезда–Спартак”), другу у значењу које се односи на
судски процес (нпр. „Дао [је злочинце] отпратити судбеном столу да им
суди ради штете”), а трећу у значењу које се односи на индивидуалну
процену неке особе или ситуације (нпр. „То није наше да судимо”). Скуп
индексних ознака везаних за семантичку реализацију речи у одређеним
ситуацијама назива се мени речника, и игра важну улогу у различитим
типовима сложених претрага базираних на семантици. Израду индекса
и менија речника обавља лексикограф у сарадњи са програмером, често
напоредо са самим процесом његове израде.
4.2. Представљање језичких информација. Једна од предности
електронских речника везана за представљање овако индексираног садр-
жаја лежи у могућности визуелног обликовања информација о значењу,
најчешће у форми интерактивне анимације. Визуелни прикази значења,
нарочито ако су израђени на основу индексног менија, пружају не само
могућност тренутног сагледавања семантичке структуре речи (чије се
нијансе даље могу истраживати кроз речнички чланак), већ и могућност
синтагматско-парадигматског повезивања њихових појединачних значења.
Комбинацијом слике о појмовној и идиоматској реализацији речи могуће
је разуђену полисемантичку структуру свести на мањи број прегледних
семантичких домена и истовремено показати међусобне односе и везе
између њих.
Изложено представљамо на дијаграму радијалног приказа значења
придева оштар из 19. књиге Речника САНУ. Поменути придев обрађен је
у 22 засебне значењске тачке, са низом подзначења. Односи између ових
значења могли би се визуелно представити на следећи начин:
ɋɥ. 4: Ɋɚɞɢʁɚɥɧɢ ɩɪɢɤɚɡ ɫɟɦɚɧɬɢɱɤɟ ɫɬɪɭɤɬɭɪɟ ɩɪɢɞɟɜɚ ɨɲɬɚɪ (ɧɚ ɦɚɬɟɪɢʁɚɥɭ ɢɡ

Сл. 4: Радијални приказ семантичке структуре придева оштар
Ɋɟɱɧɢɤɚ ɋȺɇɍ): ɬɪɚɠɟɧɚ ɪɟɱ, ɫɟɦɚɧɬɢɱɤɢ ɞɨɦɟɧɢ ɢ ʃɢɯɨɜɟ ɪɟɚɥɢɡɚɰɢʁɟ
(на материјалу из Речника САНУ): тражена реч, семантички
домени и њихове реализације
ɍ ɩɪɟɞɫɬɚɜʂɚʃɭ ɫɜɨɝɚ ɫɚɞɪɠɚʁɚ, ɟɥɟɤɬɪɨɧɫɤɢ ɪɟɱɧɢɰɢ ɤɨɪɢɫɬɟ ɢ ɞɪɭɝɟ ɩɪɟɞɧɨɫɬɢ
ɞɢɡɚʁɧɚУɢ представљању
ɢɧɬɟɪɚɤɬɢɜɧɨɫɬɢ, свога
ɧɩɪ. ɪɚɡɥɢɱɢɬɟ ɬɢɩɨɜɟ
садржаја, ɮɨɪɦɚɬɢɪɚʃɚ
електронски ɬɟɤɫɬɚ ɡɚкористе
речници ɪɚɡɥɢɱɢɬɟи
друге ɩɨɞɚɬɚɤɚ,
ɬɢɩɨɜɟ предности дизајна
ɪɚɡɧɟ ɜɪɫɬɟ и„ɢɫɤɚɱɭʄɢɯ
интерактивности,
ɩɪɨɡɨɪɚ“ ɫɚнпр. различите (ɝɪɚɦɚɬɢɱɤɨɝ,
ɢɧɮɨɪɦɚɰɢʁɚɦɚ типове фор-
матирања текста
ɫɟɦɚɧɬɢɱɤɨɝ, за различите
ɤɨɧɬɟɤɫɬɭɚɥɧɨɝ ɬɢɩɚ), типове података,
ɦɨɝɭʄɧɨɫɬ разнеɫɚɦ
ɞɚ ɤɨɪɢɫɧɢɤ врсте „искачућих
ɢɡɚɛɟɪɟ ɲɢɪɢɧɭ
прозора” са информацијама (граматичког, семантичког, контекстуалног
ɩɪɟɡɟɧɬɨɜɚɧɢɯ ɢɧɮɨɪɦɚɰɢʁɚ (ɟɧɰɢɤɥɨɩɟɞɢʁɫɤɢ, ɪɟɱɧɢɱɤɢ, ɫɜɟɞɟɧɢ ɧɢɜɨ), ɩɪɢɫɬɭɩ ɚɭɞɢɨ
типа), могућност да корисник сам изабере ширину презентованих инфор-
ɢ ɜɢɞɟɨ ɦɚɬɟɪɢʁɚɥɢɦɚ, ɦɭɥɬɢɦɟɞɢʁɚɥɧɟ ɢɝɪɟ ɡɚ ɟɞɭɤɚɰɢʁɭ (ɞɢɤɬɚɬɢ, ɤɜɢɡɨɜɢ, ɢɝɪɟ ɜɟɡɚɧɟ
мација (енциклопедијски, речнички, сведени ниво), приступ аудио и видео
ɡɚ ɩɨɜɟɡɢɜɚʃɟ ɡɜɭɤɚ
материјалима, ɢ ɪɟɱɢ (ɤɨɞ ɨɧɨɦɚɬɨɩɟʁɚ),
мултимедијалне игре заɡɜɭɤɚ ɢ ɫɥɢɤɟ(диктати,
едукацију ɢ ɫɥ.), ɜɟɠɛɟ ɢɡ ɝɪɚɦɚɬɢɤɟ
квизови, игре
ɢвезане за повезивање
ɩɪɚɜɨɩɢɫɚ ɢɬɞ. звука и речи (код ономатопеја), звука и слике и сл.),
вежбе из граматике
4.3. ɂɧɬɟɪɚɤɰɢʁɚ и правописа
ɪɟɱɧɢɤɚ итд. ɂɧɬɟɪɚɤɬɢɜɧɨɫɬ ɪɟɱɧɢɤɚ, ɭ ɩɪɜɨɦ ɪɟɞɭ,
ɫɚ ɤɨɪɢɫɧɢɤɨɦ.
4.3. Интеракција
ɩɨɞɪɚɡɭɦɟɜɚ ʃɟɝɨɜɭ ɲɢɪɨɤɭречника са Ʉɨɪɢɫɧɢɰɢ
ɞɨɫɬɭɩɧɨɫɬ. корисником. Интерактивност
ɬɪɚɠɟ речника,
ɞɚ ɢɦ ɩɨɞɚɰɢ ɨ ʁɟɡɢɤɭ ɛɭɞɭ
у првом реду, подразумева његову широку доступност. Корисници
ɞɨɫɬɭɩɧɢ ɧɚ ɦɟɞɢʁɢɦɚ ɤɨʁɢɦɚ ɫɟ ɫɥɭɠɟ, ɩɪɟ ɫɜɟɝɚ ɧɚ ɪɚɱɭɧɚɪɢɦɚ ɢ ɦɨɛɢɥɧɢɦ
траже
да им подаци о језику буду доступни на медијима којима се служе, пре
ɬɟɥɟɮɨɧɢɦɚ, ɲɬɨ ɩɨɞɪɚɡɭɦɟɜɚ ɩɪɢɫɭɬɧɨɫɬ ɪɟɱɧɢɤɚ ɧɚ ɂɧɬɟɪɧɟɬɭ ɢ ɦɨɛɢɥɧɢɦ ɦɪɟɠɚɦɚ.
свега на рачунарима и мобилним телефонима, што подразумева присут-
ɉɪɟɧɨɫ ɪɟɱɧɢɤɚ на
ност речника ɧɚ интернету
ɨɜɟ ɦɟɞɢʁɟ иɞɨɧɨɫɢ ɛɪɨʁɧɟмрежама.
мобилним ɧɨɜɟ ɢɡɚɡɨɜɟ,
Преносɧɩɪ.речника
ɨɞɝɨɜɚɪɚʃɟ ɧɚ
на ове
медије доноси
ɤɨɪɢɫɧɢɱɤɟ ɭɩɢɬɟ бројне новеɩɨɪɭɤɚ,
ɩɪɟɤɨ ɋɆɋ изазове, нпр.
ɫɥɚʃɟ одговарање
ɧɨɜɢɯ на корисничке
ɪɟɱɢ ɤɨɪɢɫɧɢɰɢɦɚ упите
ɩɭɬɟɦ ɂ-ɦɟʁɥɚ
преко СМС порука, слање нових речи корисницима путем имејла итд.
25
Са друге стране, од речника се тражи да буде и прилагодљив, тј. да је у

стању да одговори на специфичне захтеве различитих група корисника.
Тако ће нпр. архитекта, медицинар или менаџер тражити од речника да
му осветли специфично поље употребе језика, док ће студент или лектор
више ценити могућност провере стеченог знања кроз различите задатке
и вежбе. Од речника у савременом добу се очекује и да поседује властиту
интернет-базу података, која се освежава новим речима и чини део ње-
говог корпуса.
5. Закључак
Потреба за интерактивношћу електронских речника и лексикографије
у целини потиче из њеног статуса у савременом добу. Можда и више него
раније, корисници од речника траже све податке о језику који их могу
интересовати. Став о речнику као ризници разноврсних језичких знања
приморава лексикографа да развија активна знања о свим елементима
лексичког система (акценту, интонацији, творбеној структури, стилском
окружењу речи, синтаксичком окружењу, граматичкој парадигми, право-
пису, норми, терминологији) – као и да негује синтезу ових елемената у
једној целини која показује сву сложеност њихових међусобних односа
(нпр. утицај прагматичког контекста на развој значења). Лексикографија
је, по својој природи, многострана и флуидна дисциплина, а правац којим
ће се кретати у будућности зависи подједнако од интересовања корисника
колико и од сазнања стечених у обради језичког материјала.
ЛИТЕРАТУРА И КОРИСНИ САЈТОВИ
Бибер и др. 2004: Douglas Biber, Susan Conrad, Randi Rippen. Corpus
Linguistics – Investigating Language Structure and Use, Cambridge
University Press, 1998. (IV ed. 2004). Студија о структури корпуса и
корпусним истраживањима у односу на различите видове језичке
варијације.
Мејер 2004: Charles F. Meyer, English Corpus Linguistics – An Introduc-
tion, Cambridge University Press, 2004. Студија о планирању корпуса,
начинима његове анотације и стратегијама анализе.
Кристал 2008: David Crystal, txtng – the gr8 db8 (Texting – The Great De-
bate), Oxford University Press, 2008. Инспиративна лингвотекстолошка
анализа језика СМС комуникације.
Ристић–Ивановић 2011: Стана Ристић, Ненад Ивановић, „Предлог за
модернизацију рада на Речнику САНУ”, Граматика и лексика у
словенским језицима, зборник радова, Нови Сад – Београд: Матица

српска – Институт за српски језик САНУ, стр. 529–553.
Р. САНУ XIX 2014: Речник српскохрватског књижевног и народног језика
САНУ, књ. XIX, Београд: Српска академија наука и уметности.
www.ruscorpora.ru – Национални корпус руског језика који броји преко 500
милиона токена, анотиран граматичким, семантичким, прагматичким,
таксономским, аспектуалним и другим типовима информација.
http://www.natcorp.ox.ac.uk – Британски национални корпус (BNC)
http://www.sketchengine.co.uk – Електронски корпус десет европских језика
(могуће је отварање бесплатног налога у трајању од месец дана).
http://beta.visl.sdu.dk/visl2 – Сајт који даје широк увид у корпусну лин-
гвистику у Европи.
http://www.ldoceonline.com – Речник савременог енглеског језика издавачке
куће Лонгман, познат по инвентивном представљању садржаја.
http://www.duden.de – Речник савременог немачког језика издавачке куће
Дуден.
БУДУЋНОСТ СРПСКЕ ЛЕКСИКОГРАФИЈЕ
1. Предуслови за напредак српске лексикографије. Постоје бар два

важна предуслова за успешну будућност српске лексикографије. Први се
односи на поправљање статуса лексикографије у науци, а други на дефи-
нисање корпуса српског језика.
1.1. Побољшати статус српске лексикографије. О лошем статусу лек-
сикографског посла писао је још М. Пешикан (1970: 147–150). Да се ништа
у том смислу није променило ни трећину века касније, потврђује Т. Прћић
(2012: 258–261). Ево како он сликовито описује статус лексикографије:
„Leksikografski rad ne smatra se naučnim radom, nego, u najboljem slučaju,
stručnim, poput prevođenja, mada dosad niko nije obrazložio zašto – valjda
zato što tamo nema retorti, zupčanika, formula, patenata, novih sojeva, sorti ili
rasa i drugih klasičnih stereotipa „prave” nauke u domaćoj svesti. Izgleda da, po
mišljenju nekih, u leksikografiji ne može, ili ne sme, biti novih sojeva, sorti ili
rasa, a leksikografski rad ne može, ili ne sme, ponuditi ništa novo osim starih,
dobrih spiskova reči s prevodima na jedan ili drugi jezik, ili s objašnjenjima na
istom jeziku.” У наставку, Т. Прћић аргументовано поткрепљује свој став
наводећи параграфе из Правилника о поступку и начину вредновања и
квантитативном исказивању научноистраживачких резултата истраживача,
који је донео Национални савет за научни и технолошки развој, а затим
додаје (Прћић 2012: 259–260): „Ovako neutemeljen i nedomišljen stav prema
ozbiljnom leksikogrаfskom radu ima više štetnih implikacija, od kojih treba
istaći tri: prva se tiče proizvoljnog bodovanja ozbiljnih rečnika pri vrednovanju
naučnog učinka univerzitetskih nastavnika i saradnika [...] Drugo, time što je
sastavljanje rečnika isključeno iz naučnih projekata koje finansira Ministar-
stvo prosvete i nauke onemogućena je institucionalna podrška kompetentnoj
*
rajna.dragicevic@fil.bg.ac.rs

Пешикановим одговором на питање Чему лексикографија? завршава се наш текст
о развоју лексикографије на почетку ове књиге.
izradi raznih vrsta jednojezičnih i dvojezičnih, opštih, specijalizovanih i ter-

minoloških rečnika, izuzetno nedostajećih i preko potrebnih ovoj zemlji, svim
njenim jezicima, svim njenim strukama i svim njenim kulturama [...] I treća, i
izvesno najbitnija štetna implikacija, budući da nemamo dovoljno kvalitetnih
i modernih rečnika, uključujući i one elektronske, svima besplatno dostupne
putem interneta, u našoj sredini ne postoji razvijena rečnička kultura, tj. navika
proveravanja značenja ili razrešavanja jezičkih nedoumica u rečnicima i drugim
priručnicima, što bi se prirodno očekivalo od posebnih korisnika jezika.”
Да би се статус лексикографије поправио, сами лексикографи морају
у то уложити много више напора. Један од начина је њихово укључивање
у рад државних тела која се баве вредновањем научних резултата. Други
начин је упознавање шире стручне јавности са фазама израде речника и
образлагање објективних разлога који доводе до малобројних резултата
и спорог напредовања у раду на речницима. Веома је важно што чешће
организовати научне конференције посвећене лексикографији, јер и оне
доприносе побољшању угледа лексикографије и представљају прилику
да се укаже на проблеме које имају лексикографи и лексикографијa. Да
подсетимо – последња лексикографска конференција у Србији организо-
вана је 2001. године, у организацији Српске академије наука и уметности,
Института за српски језик и Матице српске.
1.2. Дефинисати корпус српског књижевног језика. Други предуслов
за развој српске лексикографије јесте дефинисање корпуса српског књи-
жевног језика. О важности и утицају омеђивања корпуса за напредовање
лексикографије и србистике уопште није потребно посебно говорити.
Према Д. Гортан-Премк (2007: 246–247), „дефинисање корпуса задатак
је свих званичних институција, и оних политичких и оних научних, кул-
турних, високошколских, публицистичких [...] Док се тај посао не обави,
лексикографија стандардног српског језика, и она дескриптивна, и она
двојезична, и она терминолошка, као и свака друга, стајаће и чекаће.”
Упоредо са одређивањем корпуса и развојем практичне и теоријске
лексикографије, предстоји и рад на развоју корпусне лингвистике, са
којом се све интензивније преплиће једна развојна линија савремене
лексикологије.
2. Будућност српске лексикографије. Бар делимично остваривање
наведених предуслова позитивно би утицало на развој будућих лекси-
кографских активности које, најгрубље, можемо поделити у две групе: а)
завршавање започетих послова; б) отпочињање нових послова.
2.1. Завршити започете послове. У вези са завршавањем започетих
послова, питање свих питања је како окончати завршетак рада на Речнику
САНУ. M. Радовић Тешић (2009: 254) запажа важност улагања више новца
у израду овог речника и констатује да је „Речник САНУ огроман пројекат
Будућност српске лексикографије 281
и захтева велика финансијска средства, не само за плате истраживача.

Садашњи начин финансирања овога пројекта не обезбеђује новац за
многе ургентне ствари: за попуњавање грађе новим књижевним делима,
за стручне консултанте неких терминолошких области и за многе друге
пратеће послове.” Имајући у виду услове у којима се израђује Речник
САНУ, Д. Гортан-Премк (2007: 245–246) предлаже три могућа начина
за завршавање Речника САНУ, од којих сваки има повољне и неповољне
реперкусије: „Први начин – наставити онако како се и досада радило. А то
значи: грађу узимати са листића, а текст исписивати на компјутеру који, у
овом случају, има функцију писаће машине. Основни је недостатак овог
начина спорост [...] Други је начин [...] одштампане и завршене томове
ставити у електронску форму; грађу, такође, ставити у електронску фор-
му, с тим што би само заглавља одредница била граматички обрађена [...]
Трећи је начин компромис између првога и другога. Он се састоји у томе
што би се наставио рад на даљим томовима само на основу грађе из првих
17 или 18 томова, који би се, разуме се, ставили у електронску форму и
који би служили као корпус.”
Питање најбољег и најбржег начина за завршавање Речника САНУ
остаје велики изазов за његове садашње и будуће израђиваче у Институту
за српски језик САНУ. Остаје да се види и како ће се окончати послови на
другим речницима који се израђују у Институту, а то су Речник црквено-
словенског језика српске редакције и Етимолошки речник српског језика.
Рад на црквенословенском речнику српске редакције започет је 1969. го-
дине, оснивањем Старословенског одсека у Институту за српскохрватски
језик (исп. Ћупић 1993: 17). Израда Етимолошког речника заснована је као
пројекат 1983. године, „са главним задатком да се изради одговарајући реч-
ник, који ће, на неки начин, бити диференцијалан у односу на етимолошке
речнике осталих словенских језика, посебно у односу на Етимологијски
рјечник хрватскога или српскога језика П. Скока” (Ћупић 1993: 18). И
за ове важне лексикографске пројекте који већ дуго трају треба пронаћи
најпогоднији пут који води ка њиховом завршавању.
2.1.1. Омогућити лакшу доступност постојећих речника. Постоји,
међутим, још један важан задатак у вези са постојећим српским лекси-
кографским ресурсима, а то је омогућавање њихове веће доступности
потенцијалним корисницима. Д. Гортан-Премк (2007: 243) у вези са тим
износи следеће мишљење: „Циљ је свакога лексикографа да његово дело
стигне до што више корисника на најједноставнији, најјефтинији и нај-
бржи начин, и, што је посебно важно, да стигне управо у тренутку када је
лексикографска информација кориснику потребна.” Она предлаже следеће
(Гортан-Премк 2007: 243–244): „Сви постојећи речници могу се ставити
на интернет; сајт би се могао звати Српска лексикографија. [...] Требало
би омогућити корисницима мобилне телефоније у свако време, у свакој

прилици приступ информацијама из речника. Такође би требало омогућити
тражење и добијање информација СМС порукама, што је свакако најбржи
и најједноставнији пут до потребне информације.”
У вези с улогом рачунарских технологија у будућности српске
лексикографије посебну пажњу треба обратити на текст Н. Ивановића
о том проблему који је објављен у овој књизи. Аутор заступа тезу да ће
лексикографски рад у будућности бити далеко интерактивнији, усмере-
нији на актуелно језичко стање и више окренут специфичним потребама
и захтевима корисника.
2.2. Отпочети нове послове. Осим бриге о започетим пројектима и
лакшој доступности постојећих лексикографских података, важан задатак
српске лексикографије тиче се израде нових речника. Српској лексико-
графији недостају практично сви типови речника. Изнећемо које је по-
требне речнике издвојила М. Радовић Тешић (2009: 255–256): једнотомни
школски речник српског језика; речници синонима; речници антонима;
речници хомонима; речници паронима; терминолошки речници; речници
нових речи; речници појединих писаца; граматички речници; фразео-
лошки речници. Овом списку могу се, наравно, додати и двојезични или
вишејезични речници, затим историјски речници у којима би се обрађи-
вала српска лексика из различитих периода, потом лингвокултуролошки
и етнолингвистички речници, различити типови деривационих речника,
асоцијативних речника, фреквенцијских речника итд. Веома је важно и
у складу са потребама овог века организовати израду савременог елек-
тронског речника српског језика који би се свакодневно ажурирао. Онлајн
речници би помогли стручњацима за језик у брзом претраживању речничке
грађе према различитим параметрима. Притиском на дугме могли бисмо
добити све речи које су лексикографи квалификовали, на пример, као
архаичне, сва значења која су, рецимо, фигуративна, све одреднице које
су унесене у последњих годину дана итд.
Из угла твораца речника, онлајн верзија је сигуран пут до много већег
броја корисника, чиме се ствара могућност да се говорници лингвистички
образују. Истовремено, онлајн речници се могу свакодневно ажурирати,
док се штампани речници ретко ажурирају или се то никада не догађа (као
што је за сада случај са једнојезичким речницима српског језика).
Као потврда за ово, може послужити податак да аутори Вебстеровог
речника енглеског језика редовно ажурирају онлајн верзију речника и
стално наводе спискове нових речи у енглеском језику. Ти спискови су на
Има мишљења да треба саставити и нормативни речник српског језика. О тим

мишљењима и о тешкоћама израде нормативног речника српског језика исп. Стевановић

1984.
располагању сваком кориснику и, свакако, утичу на богаћење лексичког

фонда корисника речника. Аутори неких речника иду и корак даље, као
што су лексикографи који израђују New Oxford American Dictionary. Они
чак бирају реч године. То значи да пажљиво прате све речи које су ушле
у енглески језик у току једне године, уносе их у свој речник, а затим
скрећу пажњу корисницима речника на једну реч, која се, према њихо-
вом мишљењу, фреквентно користи и која има шансе да се дуго задржи
у језику. За реч 2009. године изабран је глагол to unfriend. Тај глагол у
енглеском језику значи уклонити некога са списка пријатеља унутар
мреже као што је Фејсбук. Настанак овог глагола леп је пример утицаја
ванјезичких, културолошких и социолошких промена на језик. За реч 2012.
године изабран је такође један глагол to gif (= креирати гиф-фајл). И овај
глагол је настао као резултат времена интензивног продора информати-
чких термина у општи лексички фонд. У нашој средини мало се пажње
посвећује речима које настају или се позајмљују. Оне се не негују нити
се протерују (према заслузи), већ се пушта да се стихијски изборе за свој
статус у лексичком систему.
Аутори и корисници онлајн речника су у непрекидном живом контак-
ту, што омогућава планирање језика, праћење промена у њему, системске
(језичке) и ванјезичке утицаје на језик. И лексикографи и говорници једног
језика, тј. корисници речника, имају користи од тога, али и стручњаци за
језик, који желе да буду на извору информација о новим језичким токо-
вима.
2.2.1. Састављати нове речнике на основу постојећих. Неки од
речника које би тек требало саставити или од оних које већ имамо тре-
бало би да послуже као основа за састављање мањих, специјализованих
речника. Тако је, на пример, у Речнику САНУ, Речнику Матице српске и
једнотомном Речнику СЈ богато обрађена српска фразеологија. Фразео-
логизми који већ постоје у тим речницима могли би се искористити за
речник фразеологизама. Познато је да је у нашим речницима (посебно у
Речнику САНУ) синонимија веома богато обрађена. Синоними наведени
у синонимском делу дефиниција могли би се искористити бар као полази-
ште, као део грађе, за будући речник синонима. У тим пословима помоћ би
могли пружити и студенти Филолошког факултета, којима би састављање

И у другим земљама се на основу електронских речника и других електронских
језичких ресурса бира реч године. У Русији се од 2007. године бира реч и антиреч године.
Од 2009. године, у Русији се истовремено одвијају две врсте избора. Реч и антиреч
паралелно бирају језички стручњаци и говорници руског језика (преко одређеног
интернет-провајдера). У Аустрији се бира реч и антиреч године, израз и антиизраз године,
па и омладинска реч године (Онхајзер 2013: 71).
мањих специјализованих речника од оних већих могла бити тема радова

из лексикологије и лексикографије на свим нивоима студирања.
2.2.2. Ускладити будуће речнике са принципима савремене лексико-
графије. Будуће речнике требало би прилагодити захтевима новог доба. Т.
Прћић (2002: 331–332) наводи основне принципе савремене лексикогра-
фије: 1) научна заснованост; 2) функцијска профилисаност речника; 3)
окренутост према корисницима и њиховим потребама; 4) предусретљивост
према корисницима; 5) учење, неговање, популарисање и праћење ефика-
сности употребе речника. Понекад се чини да се у лексикографији не води
довољно рачуна о корисницима и њиховим потребама. Има речника, не
само српских, који су рађени као да су сами себи сврха. У њима корисник
тешко долази до информације коју тражи. Предусретљивост према ко-
рисницима, по Т. Прћићу, подразумева: детаљно упутство с објашњењима
примењених поступака у лексикографској обради и презентацији; лако
коришћење речника уз брзо проналажење тражених података; прегледна
презентација (уз напуштање праксе да се једна одредница обрађује у
склопу једног непрекинутог параграфа); ефектан слог и типографија (ра-
зличити типови и облици слова, уз могућност коришћења боје); употреба
скраћеница и симбола треба да буде сведена на минимум.
Колико смо далеко од ових захтева савремене лексикографије најбоље
сведочи техничка опрема једнотомног Речника српскога језика Матице
српске. Иако је објављен у 21. веку, овај речник ни по чему не личи на
савремени речник. Штампан је на предебелом папиру, са превише белина
на страницама. Превелик је и претежак. Крајње је незгодан за руковање.
Преостаје нам да се понадамо да ће његова нова издања бити прикладнијег
изгледа. Квалитетнији садржај у новим издањима се подразумева.
Велике су потребе српске лексикографије. Треба видети какве су
могућности и полако их остваривати, онолико колико се може.
Гортан-Премк 2007: Даринка Гортан-Премк: „Српска лексикографија

данас. Три предлога”, Шездесет година Института за српски језик
САНУ, зборник радова I, Београд: Институт за српски језик САНУ,
243–247.
Онхајзер 2013: Ingerborg Ohnheiser: „Стирание стилевых границ в сло-
вообразовании и словоупотреблении”, Word-Formation and the New
Functional Styles of Slavic Languages, Siedlce: Wydawnictwo Uniwer-
sytetu Przyrodniczo-Humanistycznego, 67–83.
Пешикан 1970: Митар Пешикан, Наш књижевни језик на сто година

послије Вука, Београд: Библиотека Друштва за српскохрватски језик
и књижевност СРС.
Прћић 2002: Твртко Прћић: „Двојезична лексикографија и енглеско-срп-
ски/српско-енглески општи речник: потребе и захтеви новог века”,
Дескриптивна лексикографија стандардног језика и њене теоријске
основе, Нови Сад – Београд: САНУ, Матица српска, Институт за срп-
ски језик САНУ, 331–343.
Прћић 2012: Tvrtko Prćić: „Du yu speak anglosrpski? Rečnik novijih
anglicizama deset godina posle: da li je vredelo?”, Језици и културе у
времену и простору I, тематски зборник, уредник: Снежана Гудурић,
Нови Сад: Филозофски факултет.
Радовић Тешић 2009: Милица Радовић Тешић: „Израда описних речника
српског језика – актуелно стање и потребе”, С речима и речником,
Београд: Учитељски факултет, 252–257.
Стевановић 1984: Михаило Стевановић: „Од потреба до могућности
нормирања речника савременог књижевног језика”, Лексикографија
и лексикологија, Нови Сад – Београд: Матица српска, Институт за
српскохрватски језик САНУ, 175–181.
Ћупић 1993: Драго Ћупић: „Лексикографски програми у САНУ данас”,
Сто година лексикографског рада у САНУ, главни уредник Павле
Ивић, Београд: САНУ и Институт за српски језик САНУ, 15–21.
БИБЛИОГРАФСКА БЕЛЕШКА
Поглавље монографије Развој практичне и теоријске лексикографије

др Рајне Драгићевић први пут се објављује у овој књизи.
Поглавље Српске лексикографске институције. Београдска лексико-

графска школа др Стане Ристић засновано је на измењеној и проширеној
верзији рада „Прва лексикографска школа у Институту за српски језик
САНУ”, Шездесет година Института за српски језик САНУ, зборник
радова I, гл. уредник Срето Танасић, Београд, 2007: Институт за српски
језик САНУ, стр. 131–149.
Поглавље Грађа за Речник САНУ мр Васе Павковића први пут се

објављује у овој књизи.
Поглавље Утврђивање одреднице у српској лексикографији пред-

ставља већ објављени текст др Мирослава Николића „Тешкоће при утврђи-
вању одреднице у речницима српског језика”, Дескриптивна лексикогра-
фија стандардног језика и њене теоријске основе, Нови Сад – Београд,
2002: Српска академија наука и уметности, Матица српска, Институт за
српски језик САНУ.
Поглавље Граматика у српским речницима мр Александре Марковић

први пут се објављује у овој књизи.
Поглавље Етимологија у српским описним речницима др Јасне Влајић

Поповић први пут се објављује у овој књизи.
Поглавље Квалификатори у српској лексикографији др Стане Ристић

представља проширену и промењену верзију поглавља књиге „Стилске
288 Библиографска белешка
информације у дескриптивном речнику”, Раслојеност лексике српског

језика и лексичка норма, Београд, 2006: Институт за српски језик САНУ,
стр. 93–99.
Поглавље Дефинисање у српској лексикографији др Даринке Гортан-

Премк представља проширену и измењену верзију рада: „О лексикограф-
ској дефиницији и систему лексикографских дефиниција у једнојезичном
речнику”, који је објављен у Прилозима, књ. 21/2 МАНУ, Скопје 1996,
105–123.
Поглавље Распоређивање значења речи у српској лексикографији др

Милице Радовић Тешић први пут се објављује у овој књизи, иако се ау-
торка бавила овом темом и у својој књизи С речима и речником, Београд,
2009: Учитељски факултет, стр. 93–103.
Поглавље Фигуративна значења у српској лексикографији др Даринке

Гортан-Премк представља донекле измењену верзију рада „О квалификато-
ру фигуративно у српским (српскохрватским) дескриптивним речницима”,
Лексикологија. Ономастика. Синтакса, зборник у част Гордани Вуковић,
Нови Сад, 2011: Филозофски факултет, 27–39.
Поглавље Парадигматски лексички односи у српским описним реч-

ницима мр Милене Јакић први пут се објављује у овој књизи.
Поглавље Лексикографски метајезик у Речнику САНУ др Ненада

Ивановића први пут се објављује у овој књизи.
Поглавље Обрада израза у српској лексикографији др Милорада

Дешића заснива се на већ објављеном тексту М. Дешића „Критеријуми
за одређивање фразеологизама у рјечницима савременог српскохрват-
ског језика”, Лексикографија и лексикологија, зборник радова, Нови Сад
– Београд 1984: Матица српска, Институт за српскохрватски језик.
Поглавље Рачунарске технологије у српској лексикографији (могућ-

ности и перспективе) др Ненада Ивановића први пут се објављује у овој
књизи.
Поглавље Будућност српске лексикографије др Рајне Драгићевић

први пут се објављује у овој књизи.
Савремена српска лексикографија у теорији и пракси
Резиме
Књига Савремена српска лексикографија у теорији и пракси посвећена

је описивању метода које се користе у једнојезичним речницима савреме-
ног српског језика. Полази се од најважнијих токова у развоју европске и
светске практичне и теоријске лексикографије, затим се осветљава развој
српске једнојезичке лексикографије, да би се, потом, представили уобичајени
лексикографски поступци у српској лексикографији у вези са одабиром и
прикупљањем грађе, успостављањем одреднице, навођењем граматичких
података и етимологије лексеме која се обрађује, те начином квалифико-
вања сфере њене употребе. Затим се описују правила дефинисања, распо-
ређивања значења и обраде фигуративних значења. Пажња се посвећује и
синонимији, антонимији и хипонимији у дефиницијама, у примерима и у
другим деловима речничког чланка. Анализирају се и проблеми у вези са
обрадом фразеологизама и других вишечланих језичких јединица у реч-
ницима. Књига се завршава анализом потреба, могућности и тренутног
стања у употреби рачунарских технологија у изради речника, као и кратким
погледом на жељену будућност српске лексикографије.
Contemporary Serbian Lexicography in Theory and Practice
Summary
The book Contemporary Serbian Lexicography in Theory and Practice

deals with the methods that are applied in monolingual dictionaries of contem-
porary Serbian language. Firstly, it highlights the trends in the development of
European and worldwide practical and theoretical lexicography, then, it presents
the evolution of Serbian monolingual lexicography, which is followed by a
descriptive account of standard lexicographical procedures in Serbian lexicog-
raphy concerning the selection and collation of the corpus, the organization of
lexical entries, providing grammatical information and etymology of the treated
lexeme, as well as the manner of qualifying its sphere of usage. This account
is followed by a presentation of rules of defining and distribution of senses
and the treatment of figurative meaning. Due attention is paid to synonymy,
antonymy and hyponymy in lexicographical definitions, in example sentences
and other parts of lexical entries. Furthermore, we analyzed the problems that
arise in the treatment of phraseologisms and other multiword lexical units in
dictionaries. The book ends with an analysis of needs, capacities and the state
of the art in using computational technologies in dictionary-making, as well as
a glance into the desired future of Serbian lexicography.
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
811.163.41’374(082)
81’374(082)
САВРЕМЕНА српска лексикографија у теорији и пракси : (колективна

монографија) / уредник Рајна Драгићевић. - Београд : Филолошки факултет,
2014 (Београд : Чигоја штампа). - 291 стр. ; 24 cm
Тираж 300. - Стр. 7-8: Уводне напомене / Рајна Драгићевић. - Напомене и

библиогрфске референце уз текст. - Библиографија уз сваки рад. - Summeries.
ISBN 978-86-6153-235-1
1. Драгићевић, Рајна [аутор]
a) Српски језик - Лексикографија - Зборници b) Српски језик - Речници -
Израда - Зборници
COBISS.SR-ID 211456268

Savremena Srpska Leksikografija U Teoriji I Praksi - Urednik Rajna Dragicevic

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Savremena Srpska Leksikografija U Teoriji I Praksi - Urednik Rajna Dragicevic

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

САВРЕМЕНА СРПСКА ЛЕКСИКОГРАФИЈА

Идејно решење корица:

Ова књига је настала као резултат научно-истраживачког рада на следећим

БИБЛИОГРАФСКА БЕЛЕШКА................................................................ 287

Реформа универзитетских планова и програма применом Болоњске

Ова књига представља колективну монографију која је настала на

Београд, 2014. Рајна Драгићевић

РАЗВОЈ практичне и теоријске

1. Лексикографија. Термин лексикографија није једнозначан. Под

2.1. Кратак преглед развоја практичне лексикографије у свету.

1993; Шипка 2006). Српска лексикографија отпочела је свој развој након

Двадесети век донео је Речник српскохрватскога књижевног језика Ма-

обрађивати у општим речницима. Ако нека лексема, поред терминоло-

и из самог садржаја јасно је да ова књига не представља само теорију

лексикографије, типологији и употреби речника, двојезичним речницима.

Садржај књиге јасно указује на то колико је Хартман избором аутора и

циклопедије и представљају се типови речника. Друго поглавље се зове

у овом речнику посвећује се, као што је и очекивано, англосаксонској

ске лексикографије – одређује се појам речника и појам лексикографије,

историјат рада на Речнику САНУ. Друго поглавље ове књиге названо је

теоријским основама лексикографије, односу између лексикографије и

начин обраде граматичких речи, заменица, глагола визуелне перцепције,

Берков 2004: В. П. Берков, Двуязычная лексикография, 2-е издание, пре-

Лалевић 1983: М. С. Лалевић, Речник српскохрватскога језика Матице

Чернишева 2013: М. И. Чернышева (ответственный редактор), Славян-

СРПСКЕ ЛЕКСИКОГРАФСКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ.

концепције за израду речника, па и саме израде првог тома Речника крајем

Кратак историјат развоја и рада српских лексикографских

2.3. Стејићева теоријска основа израде речника српског језика у окви-

3. Делатност Лексикографског одсека

3.3. Тако је на скупљању и сређивању грађе, као и припремама за

Мирослав Николић, седамнаестог Милица Радовић Тешић, а сада, у време

3.12. Данас на пројекту израде Речника САНУ ради тим од 36 стал-

4. Лексикографски рад у Матици српској

дневних листова обављен у релативно кратком року и грађа је ексцерпи-

5. Формирање и развој Београдске лексикографске школе

5.1.3. Иначе, израдом Упутства желело се постићи да рад на Речнику,

5.2. Први период и значај делатности Стојана Новаковића

5.2.6. На временској равни нови речник би, по Новаковићу, требало

5.3. Значај Позива и Упутства за развој Београдске лексикографске

речи из књижевних дела, научних студија, објављених терминологија,

5.4. Прва огледна свеска Речника и значај рада Момчила Иванића

које је предложио С. Новаковић. Међутим, одступио је од Новаковићевих

није одмах прегледан и дорађиван, па је у каснијим сређивањима остало

5.5. Други период у развоју лексикографске школе

„књижевни хапакси” и тзв. „књижевничке актуализације”, али да се, с

5.6. Трећи период у развоју лексикографске школе – значај рада

говора српског језика, говора престижнијих средина које су биле носиоци

6. Теоријско-методолошке основе Београдске

дорађивања те концепције у току израде досадашњих томова Речника.

од њих је непрекидно допуњавање грађе по различитим критеријумима

представљању лексичке динамике, са великим бројем квалификатора који

варијанти. Уопште у новим томовима, а и убудуће евидентираће се све

као и бележење свих претходних и савремених значењских и обличких

ваљане и поуздане податке у виду лингвистичких информација, а по по-

7. Даљи правци развоја и перспективе

О улози речника као приручника у настави језика и других предмета, о типовима

информација у дескриптивним речницима, као и о другим видовима предусретљивости

7.4. Домети Београдске лексикографске школе и заснованост њених

7.6. Овај речник је и обавезан контролни извор у изради Речника

ника савременог српског књижевног / стандардног језика, ново издање

Белић 1959: Белић, Александар, Увод, Речник српскохрватског књижевног

Грицкат 1993: Грицкат Радуловић, Ирена, Стогодишњица лексикограф-

УТВРЂИВАЊЕ ОДРЕДНИЦЕ У СРПСКОЈ

1. Ево ме после скоро тридесет година мање-више континуираног

и сл. која се објашњава, дефинира итд. и с којом започиње чланак такве

одредничке речи стоји само граматички квалификатор прил., који се онда

да, исте функције у исказу и истог изговора, али различитог граматичког

Тако се у Речнику МС лестве наводе као pluralia tantum, а дем. лествица

ма с уобичајеним редоследом одредница јер неодређени и одређени вид

млитав’10, док је за слично цркнут дата прво информација да је то ’трп.

тешкоће”.12 Oвде су изнети неки од тих ’граничних случајева’ са позиције

Гортан-Премк 1997: Даринка Гортан-Премк, Полисемија и организација