I Рускословенски и руски књижевни језик у 18.

вијеку
Преласком на нови тип књижевног језика, односно на рускословенски језик, Срби
се нису срели са потпуно непознатим језиком. Српскословенски и рускословенски језик
били су редакције старословенског језика и разлике су се односиле прије свега на
графију, ортографију и фонолошки план. Морфологија, лексика и синтакса ова два
језика нису се разликовале у великој мјери.
У свjести Срба у XVIII вијеку прихватање рускословенског језика није схватано
као замјена једног језика другим, него као прихватање друге варијанте истог језика.
Усвајање рускословенског језика водило је ка потпуном уједињењу свијета
Православне славије, међутим, у вријеме прихватања рускословенског језика, дакле
почетком XVIII вијека, он је у Русији већ био потиснут из свјетовне књижевности и
сведен искључиво на потребе цркве, будући да се на самом почетку XVIII вијека
формирао руски књижевни језик. Руски књижевни језик конституисан је у оквиру
реформи Петра Великог када је жив московски говор, односно градски вернакулар, узет
за основу руског књижевног језика.
Будући да су се из Русије увозиле бројне књиге, Срби су долазили у непосредан
контакт и са руским књижевним језиком.
Иако се рускословенски језик учио у школама све до средине XIХ вијека, веома је
мало било писаца који су га толико добро познавали, да у њиховим дјелима није било
наноса из руског књижевног или српског народног језика. Обично је ријеч о мјешавини
ова три језичка типа.

II Кључне разлике између рускословенског и руског књижевног језика

PУСКОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК PУСКИ КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК
1) перфекат се ради са помоћним 1) перфекат се градио без помоћног
глаголом глагола, перфекат искључиво чини
партицип перфекта
2) инфинитив се завршавао на -си 2) инфинитив се завршавао на -сь
3) аорист и импефекат су врло живе 3) нема морфолошких категорија аориста
категорије и имперфекта
4) на лексичком плану уочавају се 4) партикуле, везници и прилози из
извјесне разлике, прије свега кад је ријеч руслосковенског језика су замјењени
о партикулама, прилозима и везницима: другим лексемама
абїе, аще, рице, рипѣчь, оайи, нтбн
5) жива је категорија апсолутног датива, 5) нема категорије апсолутног датива,
као и конструкција еже + инфинитив нити конструкција еже + инфинитив
6) старе прасловенске групе развијале су се 6) старе прасловенске групе развијале су се
на исти начин као и у јужнословенским уз гласовну промјену која се назива
језицима, уз метатезу и дужење полногласје, а она подразумјева
самогласника у групи, односно на формирање секундарног вокала иза
примјерима: ликвиде r или l:

1
 *tort > trat *gordъ > гпадъ *tort > torot гнпндъ
*tolt > tlat *golųa > гкава *tolt > tolot гнкнва
*tert > trĕt *bergъ > бпѣгъ *tert > teret бепегъ
1
*telt > tlĕt *melko > лкѣйн *telt > teɫt > tolot лнкнйн
(у питању је атипичан развој групе *telt,
будући да прво долази до асимилације по
лабијализованости: вокал /е/ бива
супституисан вокалом /о/)
7) чувају се резултати II палатализације: 7) уопште се не чувају резултати II
опнпнцы, дѹри, въпѹцѣ палатализације

У периоду од 1701. до 1740. године на територији Јужне Угарске прештампано је

16 књига. У питању је штампарија у Римнику.
Од 1741. до 1780. године штампа се око 130 публикација. Година 1741. је
преломна, она у нашој култури означава годину преласка на типографску културу.
Престаје рукописна традиција као основни тип објављивања дјела и прелази се на њихово
штампање. Године 1741. објављена је Стематографија Христофора Жефаровића, зато је
наведена година и битна. У овом четрдесетогодишњем периоду уочавају се два
потпериода:
(1) 1741‒1760. године (објављено је 13 наслова) и
(2) 1761‒1780. године (објављено је више од 110 публикација).
Године 1761. биће отворена штампарија Димитрија Теодосија у Венецији, гдје ће
се публиковати велики број књига. Године 1770. Курцбекова штампарија у Бечу, која
постоји од раније, почиње да штампа и ћириличне књиге, да би крајем XVIII вијека биле
отворене штампарије у Бечу и Будиму.

III Дјела на рускословенском језику

(1) На рускословенском језику штампају се прије свега дјела теолошког
карактера. У питању су књиге увезене и прештампане из Русије: богослужбене књиге,
службе, слова, бесједе, али и црквена администрација. Међу овим дјелима чини се
интересантним Катихизис мали, аутора Јована Рајића, настао 1774. године.
(2) На рускословенском језику штампају се и књижевна дјела:
а) Захарија Орфелин: Поздрав Мојсеју Путнику, 1757. године
б) Захарија Орфелин: Горестни плач (на рускословенском језику), 1761. године и
Плач Сербији (на српском народном језику), 1762. године
в) Павле Јулинац: Велизар, 1776. године. Ријеч је о преводу са француског језика,
аутора Жана Мармонтела. Јулинац у Предговору каже да је писао на чистом народном
језику, али уопште тако није у питању.
(3) Бројни преводи привилегија које је аустријска власт дала Србија такође се
штампају на рускословенеском језику.

Тврдо /ɫ/.
1

2
 (4) Исто важи и за књиге практичне и поучне садржине, као нпр.:
а) Захарија Орфелин: Калиграфија, 1759. године
б) Атанасије Деметровић Секереш: Руководство честности и правности, 1777. године
в) Алексије Везилић: Краткоје сочињеније о приватних и публичних дјелах, 1785.
године
(5) На рускословенском језику писана је и историографија. Иако су се код нас
историје у XVIII вијеку писале прије свега на руском књижевном језику, сачуван је и
један рукопис овог профила писан крајем XVIII вијека. Ријеч је о Троношком родослову,
који је пронађен у манастиру Троноша. Представља компилацију Хроника Ђорђа
Бранковића и Краљевства Словена Мавра Орвина. Крајем XVIII и XIХ вијека ријетки су
били писци који су сматрали да Срби треба да пишу на рускословенском језику. Неки од
њих су Глигорије Трлајић и Павле Кенгелац.
Године 1793. Глигорије Трлајић каже:
А: Да сиромаштву простога језика треба претпоставити богатство, ширину, лепоту,
нежност и тако прекрасну снагу израза славенског језика.
Б: Да ће, ако се усвоји славјански језик, руске књиге моћи много да помогну просвећивању,
књиге наших аутора биће разумљиве не само у Русији, него и у Пољској, Чешкој и другим
земљама, у којима се славјански лакше разуме него наш прост језик.
В: Да он није против оних аутора који „просто пишу” (мисли на Доситеја Обрадовића),
али да би добро и корисно било и наш славјански језик усвојити.
Г: Да само Срби не мисле на културу свог језика, те да је време да се почне размишљати
не о чишћењу и дотеривању простог језика, већ о усвајању чистог и прекрасног
славјанског језика: „Ми заиста треба да се стидимо што живимо у тако великој и
општој небризи о језику.”
Павле Кенгелац пише два посљедња дјела написана рускословенским језиком:
Јестествословије из 1811. године и Всемирноје збитисловије из 1823. године. У
Јестествословију из 1811. године Кенгелац каже:
А: Да се старао писати на чистом руском језику.
Б: Да писци књиге не треба да се обазиру како прости људи говоре, већ како правила
језика траже.
В: Да би, на пример, и проста немачка баба могла писати књиге ако би се писало оним
немачким језиком којим се обично говори.
Г: Да су сви народи своје књиге писали по граматичким правилима, а код нас се оне пишу
„по правилима бабе Смиљане”.
Осим ових дјела Кенгелца и Трлајића, религиозних дјела Јована Рајића и
неколико граматика рускословенског језика Аврама Мразовића, Димитрија Тирола,
Георгија Захаријадиса и других, од деведесетих година XVIII вијека рускословенски
језик се не среће у оригиналним дјелима. Његова употреба своди се на домен цркве.

3
IV Дјела публикована код Срба на руском књижевном језику у XVIII вијеку
(1) На руском књижевном језику пише се историографија.
(а) Стематографија, аутора Христофора Жефаровића, настала 1741. године,
најстарија је писана књига на славенизираном руском књижевном језику. Ово је прва
књига свјетовног карактера која се појавила код нас у XVIII вијеку. Посвећена је
Арсенију IV Јовановићу Шакабенти. Дјело је рађено бакрорезном техником. Од 1740.
године код Срба долази до преласка на типографску културу, те штампање замјењује
рукописну традицију. Дјело није у потпуности оригинално, ријеч је о прилагођеном
преводу истоименог дјела са латинског језика, чији је аутор Павао Ритер Витезовић из
1701. године. Ово дјело је изузетно значајно, због тога што представља прву
демонстрацију везе српске зоне Славије ортодоксе са свијетом Славије латине. У
питању је хералдички зборник, односно зборник грбова различитих словенских и других
земаља, које су се често налазиле под турском влашћу. Основна идеја овог зборника била
је пансловенска, тј. идеја о уједињењу свих Словена, као и идеја о томе да се једног дана
земље под турском влашћу присаједине Аустрији. Оригинални допринос Жефаровића
односи се на збирку портрета јужнословенских владара и светитеља.
(б) Павле Јулинац: Краткоје воведеније в историју происхожденија
славеносерпскаго народа, 1765. године
(в) Захарија Орфелин: Историја Петра I Великог, 1772. године. Дјело је
посвећено руској царици Катарини.
(г) Јован Рајић: Историја разних славјанских народов, најпаче Болгар,
Хорватов и Сербов, објављена 1794/95. године, а написана двадесетак година раније.
(д) Митрополит Василије Петровић: Историја о Черној Гори, 1754. године
(2) Значајна су и дјела научног карактера писана на руском књижевном језику, од
којих је најпознатији Вечни календар, Захарије Орфелина, настао 1783. године.
(3) Исто тако је важна и пословно-правна писменост, закони, прогласи, одлуке и
уредбе у којима се појављује низ хунгаризама и германизама и наноса из народног језика.
Послије 1800. године руски књижевни језик није се учио ни у једној школи, а није
се могао чути ни у једној средини, а културна оријентација Срба постаје прије свега
западњачка. На првом мјесту међу страним узорима стајао је прије свега њемачки језик.

V Друга половина 18. века (терезијанско-јозефинске реформе)

Прва половина XVIII вијека је окарактерисана као теократско друштво, што
значи да је престижан друштвени слој у то вријеме представљало свештенство.
Образованог свијета готово да није ни било.
У другој половини XVIII вијека долази до кључних промјена у друштву код Срба,
те се друштво може подијелити на двије групе образовног свијета: свештенство и
грађанство, тј. нови друштвени слој свјетовњака, богатог свијета, образованих људи).
Грађанство као нови друштвени слој настаје из два разлога.
(а) Један од њих је развој трговине. Још од 1718. године након потписивања
Пожаревачког мира слободу трговине имали су Цинцари, Срби и Румуни. За релативно
кратак период од неколико деценија друштвени слој се богати, образује своју дјецу на

4
универзитетима Европе, у којој се у то вријеме формира нова стилска формација ‒
просвјетитељство. Након образовања, они се враћају у Јужну Угарску и у својим
дјелима веома често шире просвјетитељске идеје.
(б) Други разлог за формирање овог друштвног слоја потиче од успјешних војних
каријера оних људи који су се на страни Аустрије борили, истицали се у борби,
напредовали у војној служби и поред титула као награду добијали огромне посједе, а
често и племићке титуле. Такво порекло имају породице Текелија и Стратимировић.
Истовремено на територији Аустрије у периоду заједничке владавине Марије
Терезије и њеног сина Јосифа II (1770–1780) спроводе се радикалне реформе у цркви и
школском систему. Ове реформе познате су под називом терезијанско-јозефинске
реформе. Будући да су оне настале у духу просвјетитељских идеја Европе, наилазиле су
на снажан отпор цркве с једне стране, али с друге стране многе од ових идеја биће
прихваћене од стране српских свјетовњака који су припадали грађанском слоју.
Године 1770. донесена је одлука под називом Regulamentum Illyricum. Исте
године Курцбекова штампарија добија привилегију штампања српских књига.
Истовремено бива донесена забрана о увозу књига из Русије и Венеције. Аустрија свјесно
овим чином покушава да преузме монопол над штампаном књигом код Срба, а тиме и да
сузбије јак утицај Русије. У оквиру овог регуламента донесена је одлука да православна
дјеца у мјестима у којима нема православних школа морају да иду у католичке школе.
Године 1772. укида се језуитски ред у оквиру ових реформи, а 1777. године
донесен је нов декрет Ratio educationis2 (Систем образовања). Донесене су још веће
промјене у школском систему код Срба, а једна од одлука је да у школама могу да раде
искључиво учитељи, а не свештена лица. Друга одлука је да дјеца у школама морају да уче
из уџбеника, а не из књига теолошког карактера. Једини одобрен вјерски уџбеник био је
Рајићев Катихизис мали. На крају, у школама су забрањени руски уџбеници.
Ситуација постаје гора 1779. године када аустријска влада доноси одлуку о
увођењу народног језика у школски систем и писменост уопште.
Године 1781., након смрти Марије Терезије, Јосиф II доноси одлуку да се у
царству уведе латиница као писмо. Исте године Јосиф доноси нови декрет – Патент
толеранције, документ којим се Србима и осталом становништву Аустрије даје потпуна
слобода вјероисповести и све вјере у Царству постају равноправне. Поред тога, овом
одредбом Срби добијају дозволу трајног насељавања у свим мјестима Царства.
Латиница код нас није уведена као званично писмо, зато што је наишла на огроман
протест високог свештенства у цркви. У то вријеме, директор школа у Банату од 1773.
године постаје Теодор Јанковић Миријевски. Годину дана након увођења одлуке
латинице, односно 1782. године, пише елаборат у одбрану ћирилице и славеносрпског
језика. У овом раду он најприје пише о томе како се Срби служе трима нарјечјима ‒
црквеним, грађанским и простонародним.
Ове типове исказује трима реченицама да би указао њихове разлике. Он се
опредјелио у овом елаборату за средњи стил, односно за грађанско нарјечје или
славеносрпски језик, јер се њиме служи „интелигентнији, васпитанији део српског
2
Наслов декрета је на латинском језику, будући да је латински језик у Јужној Угарској био званичан.

5
народа”. Опредјељење за славеносрпски, а не за рускословенски или руски језик,
отклањало је приговоре власти да се Срби без већег и правог разлога окрећу језику који је
њима далек и тежак, само да би били ближи Русији. Аргумент против латинице односио
се на то да би се Срби сјеверно од Саве и Дунава удаљили од становништва јужно од ових
двију река, што би директно утицало и на развој трговине. Поред тога, он сматра да би се
прихватањем латинице Срби удаљили од Српске православне цркве.
Године 1785. Јосиф II одустаје од својих одлука (увођење латинице и народног
језика) и све се враћа на претходно стање.
Године 1789. у Аустријско-турском рату Аустрија осваја Београд и писци (нпр.
Доситеј Обрадовић) овај датум виде као коначно ослобођење од Турака. Међутим, 1791.
године Београд бива враћен Турској.
Године 1790. у Сремским Карловцима око Стефана Стратимировића, који
постаје митрополит, створиће се ново културно жариште код Срба.
Већ наредне, 1791. године, основане су Карловачка гимназија и Богословија код
Срба у Карловцима. Аустрија Србима признаје политичке слободе, те долази до општег
културног напретка међу Србима у Јужној Угарској. Тада се и завршава XVIII вијек.
Године 1804. у Србији избија Први српски устанак, а 1815. године Други српски
устанак. Милош Обреновић, нешто војним, нешто дипломатским средствима, 1838.
године, обезбјеђује прву самосталност Србије. Од тог времена културни центри бивају
пресељени из градова Јужне Угарске (Будим, Карловци, Нови Сад) у градове Милошеве
Србије (Београд, Крагујевац), јер постоји потреба за стварањем културних тековина.

VI Славеносрпски језик
У другој половини XVIII вијека идеје просвјетитељства присутне су међу Србима
у Јужној Угарској и оне се огледају у сљедећим доменима:
а) нови однос према религији (критика монаштва, назадних обичаја, примитивних
погребних обичаја),
б) довођење здравог разума у положај арбитра свих људских поступака (зато га и Доситеј
назива „периодом здраваго разума”),
в) борба за увођење језика народа у књижевност,
г) борба за вјерску толеранцију, за права и образовање жена.
Венцловић се појавио прије времена и пастви проповједао о овим моментима.
Изузев њега, кључне личности су и Рајић, Орфелин и Доситеј.
Српско друштво се подијелило у двије основне струје:
(1) на цркву, која није прихватала просвјетитељске идеје и
(2) на грађанство, које је постало извор просветитељских идеја код нас.
Секуларизацијом књижевности, под којом се схвата одвајање од цркве и
прихватање модела западноевропске литературе, тражили су нов језички израз и
омогућили су продор црта из народног језика у текстове. Од друге половине XVIII вијека
јавила се потреба за писање дјела свјетовне садржине, али не на рускословенском и
руском језику, јер су они били у високом степену неразумљиви.

6
 Да би своја дјела учинили што доступнијим ширем читалаштву, поједини писци
своја дјела пишу новим типом књижевног језика у којем се, поред рускословенског
језика и црта из руског књижевног језика, у великој мјери појављују и језичке
карактеристике српског народног, па чак и српскословенског језика. Тако је настао нов
тип књижевног језика код Срба познат под називом славеносрпски језик.
У тренутку када се појавио, многима се чинило да славеносрпски језик пружа
одлично рјешење. Наиме, лексичко сиромаштво апстрактних појмова надокнађивало се
позајмљивањем из рускословенског и руског књижевног језика. С друге стране,
својом разумљивошћу задовољавао је основну идеју просвјетитељства. Није му се могло
пребацити да се спушта на језик народних маса, јер му је компонента црквеног давала
легитимитет отмености.
Под славеносрпским језиком подразумјева се језик српских свјетовних текстова
насталих на територији Јужне Угарске у периоду од 1760. до 1830. године. Ријеч је о
својеврсној мјешавини рускословенског, руског књижевног, српског народног и
српскословенског језика на свим језичким нивоима.

VII Стварање славеносрпског језика

(1) Морфолошким и фонолошким прилагођавањем (адаптирањем)
рускословенских облика српским:
У облику внрспеосан уочавају се црте из два различита језика: рускословенски рефлекс
прасловенског префикса *ųьz и алтернација /л/ ~ /о/ карактеристична народном језику.
Таква форма у којој се уочавају црте из више различитих језика назива се хибрид или
славеносрбизам. Исто тако, у приједлошко-падежној конструкцији т рнгкарїэ уочавају се
црте из различитих језика: народни рефлекс прасловенског приједлога *ųъ,
рускословенски рефлекс прасловенског префикса *sъ, десетерачко <ї> својствено
језицима редакција и народни наставак -u у локативу једнине.
(2) Замјеном рускословенских фонетизама српскословенским:
расвнписи → рнсвнписи рсвнписи
равѣсъ → рнвѣсъ рвѣсъ
рабнпъ → рнбнпъ збнпъ
ваздѹхъ → внздѹхъ ваздѹхъ
варйпръ → внрйперъ ѹрйпръ
(3) Замјеном рускословенске ријечи народном, као што је облик марснющїй
супституисан обликом радашмьи.
(4) Лексичко сиромаштво апстрактних појмова надокнађивало се славенизмима,
тј. позајмљеницама из рускословенског, односно руског књижевног језика.
(5) Оно што није знао у једном језику, аутор би преузимао из другог језика.
(6) Основни циљ био је стварање разумљивог текста без сувишног удаљавања од
рускословенског језика.

7
 VIII Дјела на славеносрпском језику
Иако се славеносрпски језик појавио 1760. године, најстарији познати документ
писан овим језиком потиче из 1741. године. У питању је препис Немецко-серпског
словара, аутора Јована Рајића. Тек шездесетих година XVIII вијека са Орфелином
долази до употребе овог језика. Манифест овог језичког типа дат је у Предговору
Славеносрпског магазина.
На славеносрпском језику настају:
(1) умјетничка проза и прве романе на овом језику пише Атанасије Стојковић ‒
(а) Кандор или откровеније египетских таин, 1800. године и
(б) Аристид и Наталија, 1801. године
(2) научно-популарна дјела, као нпр. Фисика 1-3, Атанасија Стојковића, настала
1801/1803. године.
(3) поезија, као нпр. Славеносербском и обичеству, Николе Стаматовића, које је
настало 1798. године.
(4) филолошки радови, као нпр. Граматика италијанскаја, чији је аутор Викентије
Љуштина, 1794. године.
(5) књиге с практичним обавјештењима, као нпр. Орфелинов Искусни подрумар,
настао 1783. године.
(6) политичка пропаганда, као што је Кесара Јосифа молитвена књига, анонимног
писца у преводу анонимног преводиоца.
(7) разни закони, прописи, прокламације, наредбе аустријских власти, укази (обично
Јосифа II), па чак и једно обимно богословско нештампано дјело чији је аутор Захарија
Орфелин – Књига против папства римскаго.
(8) најстарија српска штампа, односно:
(а) Серпскија повседневнија новини (1791‒1792) и
(б) Славеносерпскија вједомости (1792‒1794)

IX Да ли је славеносрпски био искључиво писани или говорени језик?

Мада је увријежено мишљење да је славеносрпски језик био само писани идиом,
сматра се да је у другој половини XVIII вијека овај језик постао разговорни језик, прије
свега језик виших друштвених сталежа и прије свега у градским (урбаним) срединама.
Скерлић је заступао мишљење да славеносрпски језик прелази из књижевности у
образовање (у школски систем), а потом у говорну, свакодневну комуникацију међу
образованим људима.

X Начин или методе истраживања славеносрпског језика

Постоје двије методе у истраживању овог језичког типа:
(1) статистичка метода или метода упитника и
(2) лингвистика текста.
(1) Славеносрпски језик дуго је био занемариван у круговима наших и страних
истраживача и његову рехабилитацију извршио је тек шездесетих година ХХ вијека
професор Александар Младеновић. Младеновић је установио посебне параметре за

8
проучавање фонетских, морфолошких и правописних одлика текстова овог периода. Ријеч
је о упитнику у којем су забиљежене све дистинктивне црте српског народног језика са
једне стране и рускословенског, руског књижевног језика са друге стране. Ова метода
је искључиво лингвистичка. Синтакса и лексика остале су потпуно по страни,
маргинализоване, изван предмета проучавања. Поред тога, анализирани су искључиво
текстови оригиналног карактера док је преводна литература остајала изван оквира анализе
(2) Данашња модерна лингвистика сматра да је текст минимална језичка јединица
којом истраживач треба да се бави, односно она сматра да је проучавање језика могуће
само преко текста и, кад је ријеч о славеносрпском језику, ова метода подразумјева
анализу како лингвистичких црта, тако и ванјезичких фактора, који су сигурно у
знатној мјери утицали на структуру језика, као нпр.: жанр, тематика текста, аутор, његово
образовање и намјена. Поред оригиналних дјела, ова метода се примењује и на дјела
преводног карактера.

XI Зашто славеносрпски језик није постао стандардни језик?

Први и основни разлог је његов мјешовити карактер, односно одсуство норме.
Односи се на његово кратко вријеме постојања. Стандардизација је процес који треба да
траје прилично дуго, а славеносрпски језик је већ двадесетих година XIХ вијека добио
конкуренцију у народном језику вуковског типа.
Ипак, многи сматрају да би славеносрпски језик могао да добије статус
стандардног језика да су услови били другачији. Наиме, истраживања професора
Младеновића показују да је овај језик ишао ка све већем степену нормативности и
србизације, односно да су се поједине језичке црте, српске или руске, почеле везивати за
одговарајуће категорије. Међутим, у оном тренутку када се појавио супарник у виду
народног језика вуковског типа, овај језички систем није могао да му конкурише и
тридесетих година XIХ вијека није више у употреби.

XII Доситејевски тип језика (1780‒1850)

Овај језички тип појавио се осамдесетих година XVIII вијека и функционише као
књижевни језик код Срба све до средине XIХ вијека. Настао је као резултат србизације
славеносрпског језика, у питању је чист народни језик. У том смислу су важне Езопове
басне, које је Доситеј Обрадовић публиковао 1778. године.
Крајем XVIII вијека овим типом језика писали су сљедећи аутори: Емануил
Јанковић, Аврам Мразовић, Јован Рајић, Викентије Ракић и сл.
Сва своја дјела на овом језику писали су у првој половини XIХ вијека бројни
аутори: Јован Хаџић (пише чистим народним језиком), Јован ‒ Стерија Поповић,
Георгије Магарашевић, Јован Стејић, Павле Соларић, Јоаким Вујић и други Вукови
савременици. Дуго у науци овом типу језика није даван посебан статус, па су га дуго
називали „нижим слојем славеносрпског језика” (Ирена Грицкат), али и „народни језик
невуковског типа” или су у покушају да га приближе народном називали „народним језик
доситејевског типа”. Коначно је Павле Ивић увео термин доситејевски тип језика.

9
 Ријеч је о језику који је у основни народни, при чему се само у домену лексике
појављују славенизми, и то је најчешће кад је ријеч о горњем језичком слоју
(апстрактној лексици и терминологији). За разлику од славеносрпског језика, који
представља мјешавину рускословенског, руског књижевног, српскословенског и српског
народног језика на свим језичким нивоима, у доситејевском типу језика преовлађује
српски народни језик и на фонолошком, и на морфолошком, и на синтаксичком нивоу.
Име је добио по свом родоначелнику Доситеју Обрадовићу, који се осамдесетих
година XVIII вијека (1783. године) појављује на нашој књижевној сцени својим дјелом
Живот и прикљученија и уводи народни језик у књижевност на велика врата.
Важни моменти у Доситејевом дјелу Живот и прикљученија:
 Програмски став: „учени људи ваља да на простом језику пишу.”
 Залаже се за демократизацију књижевног језика.
 „Језик има своју цену од ползе коју узрокује.“
 Одбацује стари књижевни језик „којега у целом народу од десет хиљада једва један
како ваља разуме, и који је туђ матери мојој и сестрама”.
Иако се ослањао на војвођански поддијалекат шумадијско-војвођанског
дијалекта, доситејевски тип језика није био чист народни. Сматрајући да стари језик,
руски и рускословенски, треба да буде извор богаћења новог језика, Доситеј и његови
сљедбеници позајмљивали су славенизме кад год се за то указала прилика без фонетског
адаптирања или посрбљавања.

XIII Разлози сукоба између доситејевског и вуковског типа језика

ДОСИТЕЈЕВСКИ ТИП ЈЕЗИКА ВУКОВСКИ ТИП ЈЕЗИКА
 стара графија која је подразумјевала  реформисана Вукова ћирилица, односно
нереформисану ћирилицу фонолошко писмо
 стари нереформисани правопис,  фонолошки правопис
заправо комбинација етимолошког и  структура језика (залагање за пуризам
морфофонолошког правописа према славенизмима)
 структура језика (залагање за пуризам
према интернационалној лексици)

„Јер што се тиче тежње и основа да треба просто писати, а не црквено-славенски, у

томе смо се сви слагали од Доситеја до Мушицког и Давидовића и осталих, нити је ико од
главних списатеља томе противан био.” (Јован Хаџић)
Борба између доситејевског и вуковског језика трајала је неколико деценија, да би
до наглог преокрета дошло средином ХIХ виjека побjедом вуковске струје.

10