Зетско-јужносанџачки дијалекат

Границе. У југоисточној половини ЦГ и у понеким сусједним предјелима у Србији говори

се зетско-јужносанџачким дијалектом.
Заједничке особине.
1. Рефлекс дугог јата је по правилу двосложан. У говорима подгоричких и плавско-
гусињских муслимана имамо икавско-ијекавску тенденцију: бриг, дилит. У Бару налазимо
екавску замјену у појединим ријечима.
2. Кратко јат развило се у је при чему су дентални консонанти углавном јотовани: ђевојка,
љето, ћерам... Код лабијала имамо обије могућности: вјера и вљера.
3. Група рЈат даје ре: горело, старешина мада у неким говорима долази и до горјети,
старјешина..
4. У говору Бијелог Поља са околином, кратко јат даје е па је у питању јекавско-екавски
говор: месец, белопољски, седео.
5. Акцентуација је углавном старија штокавска. Чување старог стања: сестрА, травА,
нарОд, потОк налазимо у неким селима Боке, у Зети, Пг са околином, Кучима,
Братоножићима и Пиперима. У овим говорима су честа повлачења `` са отвореног слога:
вОда. Повлачење `` само са отвореног крајњег слога уз чувању `` у затвореним одлика је
гусињског говора. Као резултат овога се јавља силазни акценат на претпосљедњем слогу:
сЕстра, трАва. Редовно повлачење `` са крајњег слога (без обзира на отвореност и
затвореност) обично је у Бјелопавлићима, Ровцима и Васојевићима.
У складу са овим прва и друга група имају двоакценатске системе (два силазна), мањи дио
друге троакценатски (силазни и дугоулазни), а трећа четвороакценатски.
6. На знатном дијелу подручја овог дијалекта стари полугласници нијесу изједначени ни
са једном фонемом. Њихов рефлекс има вриједност између а и е. Дакле, фонолошки
систем вокала у говорима тзв. полугласничке зоне је шесточлан: у, и, о, е, а, АЕ или ЕА.
У појединим говорима, угл. најсјевероисточнијим Васојевићима и најјугозападнијем
приморју еА прелази у е у неким ријечима: јарец, кашељ, точек. У некима се назализује
аен, у некима се чује изговор сличан призренско-тимочком полугласнику итд.
7. Вокалска група -ао у већини говора даје дуго а, а група аЕо или еАо даје -аЕ, еА: позва,
поша // пошеА, округеА.
8. Консонантски систем је проширен фонемама с` и з` насталим новим јекавским
јотовањем: клас`е, коз`и.
9. Консонант х има неједнаку судбину у различитим говорима. Чува се, замјењује или
губи у зависности од положаја у ријечи, сусједних глацова и морфолошких фактора.
Говори са чувањем х су претежно у западној ЦГ. Међутим, чување х не значи
увијек и неизмијењеност гласа.
У многим говорима на мјесту х долази г или в: мува, ораг, али и к: нађок (на крају
ријечи).
Простано подручје захваћено је губљењем х у свим положајима или је поштеђено
само на крају ријечи: конаг, њиг.
10. Сонант л испред веларних вокала изговара се нешто тврђе: Милош, лабуд. У говорима
КБ, Плава неутралисана је разлика између л и љ у положају испред е и и. Вјероватно под
утицајем албанских говора.
11. Вјв под утицајем алб. г. извршена је десоноризација свих звучних консонаната на крају
ријечи у гусињском и мрковићком говору: гроп, рок, нарот.
12. Изговор в и ј је врло лабилан па су чести пр. испадања ових сонаната: ђевока,
настарием. Сонант љ се често замјењује са ј: земја, купјен.
13. У већем дијелу говора западне ЦГ и приморја, консонанти с и з испред н и л, за којим
слиједи палатални вокал, прешли су у ш и ж: кашно, шнага, не жнам.
14. Отпадање крајњег консонанта у групи -ст и сродним сугл. гр. је заједничка особина
овог дијалекта: гроз, жало.
15. У говорима дуж обале налазимо промјену -м у -н на крају ријечи: пишен, збогон.
16. ДИ мн.уопштен је наставак -ма: зубима, женама. Само у околини Бара чувају се
старији облици: волом, по селим.
17. Г и Л мн су се изједначили на већем дијелу подручја. Наставак: 6х или х изостаје.
У низу ивичних областти Л се изједначио са ДИ.
18. ДЛ једн. л. замјен.: мене, тебе, себе. Енклитички облици за ДА мн.: ни и ви, не и ве.
19. У придјевској промјени сачувани су у низу говора остаци алтернације к, г: ц, з –
једнаци, з друзием.
20. Аорист и имперфекат још су у сталној употреби. Инфинитив је без -и: зборит, доћ.
Приповједачки императив је и овдје уобичајен.
21. Мијешање локатива и акузатива је уобичајено. Некада и облик инструментала долази у
служби акузатива: метни кључ под оном плочом прет кућу.