О БИРОКРАТИЗАЦИЈИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

О појму бирократског језика

Бирократски језик у српској средини вуче своје корене још од

обреновићевских и аустроугарских канцеларија. Свој процват доживљава
после Другог светског рата, као језик политичке бирократије у
околностима владавине једне, комунистичке партије (Клајн). Подстрек су
му дали нарочито Устав из 1974. године и Закон о удруженом раду из 1976.
године.
Преко јавних гласила, у којима је говор политичара дословно
преношен, бирократски језик је продро и у друге видове јавног језика.
Осамдесетих година 20. века Ранко Бугарски констатује да бирократизација
„представља данас највећи проблем нашег јавног језика“, да се тзв.
конференцијашки жаргон проширио из администрације и политике у јавно
информисање, привреду, школство. Иван Клајн бележи: „канцеларијски
изрази и празна реторика продрли су већ и у језик уџбеника за основну
школу и у дечје писмене задатке и у свакодневни говор мање образованих
људи“. На офанзиву бирократског језика реаговали су и лаици и језички
стручњаци, да је то „вештачки, безизразан, до крајности умртвљен језик“
(Клајн). Данојлић примећује да је тај језик „ружан и неразумљив, пун
насилничких обрта и дивљих нелогичности, али се тај језик не може
поправити. Једино такав он је функционалан“.
Од почетка деведесетих политика престаје да буде главно упориште
бирократског језика и он се у знатно блажој форми, слеки у економију, али
остајући у масовним медијима.

Особине бирократског језика

Могу се издвојити следеће особине бирократског језика: 1.

номиналност, 2. општост, 3. неодређеност, 4. експлицитност, 5. еуфемизам,
6. вишак речи, 7. квазинаучност, употребу речи страног порекла и
помодних речи. Ове особине су међусобно повезане и преплићу се. Оне
нису истог реда. првих пет се односе на појмовни план језика, а последње
две само на формални.

1.Номинализација
Под номинализацијом подразумевамо употребу девербативних и
деадјективних именица уместо глагола. Номинализација је језички одраз
постварења процеса и особина, јер се поствареним појмовима лакше
ментално манипулише него процесима. У бирократском језику немамо
посла са употребом, него са злоупотребом номинализације.
 Јављају се и номинализације које не само што нису неопходне него
су и неприродне:
*Температура је била у паду.
Уместо Темпаратура се снизила или спустила.
Нарочито чудно звучи пример који садржи глаголску именицу која се
сама врло ретко јавља:
*Ова изворска вода може се посебно користити пијењем као додатно
терапијско средство
уместо ... може се пити.
Једна од упадљивих црта бирократског језика јесу и изрази који се
комбинују с глаголским/придевским именицама. Такав је израз у циљу:
*у циљу повратка наше привреде у међународне токове
уместо да би се наша привреда вратила у међународне токове.
Са глаголским именицама комбинује се и безлични израз доћи до:
*Метеоролози очекују да ће током наредних седам дана доћи до престанка
падавина
уместо... да ће падавине престати.
Употребом глагосле именице избегава се именовање агенса, односно
носиоца стања; то може бити економично, али може бити и начин да се они
прикрију.
*Нужна је рационализација у свим областима ванпривреде
не каже се ко треба да изврши ту рационализацију.
Један од видова номинализације јесте и употреба предлошко-
падежних конструкција уместо придева и прилога. Тако изузетно значајан
постаје од изузетног значаја, потпуно постаје у потпуности.
Номинализација је један од знакова препознавања бирократског
језика. Њом се бирократски језик издиже од једноставности, лепи себи
етикету посебног, „прави се важан“.

2. Општост
Под општошћу подразумевамо категоризацију појмова на нивоу
вишем од основног. Виши појам се уводи зато што је економичан: њиме се
обухвата низ сличних појава чије разлике нису релевантне. О бирократском
језику говоримо онда кад категоризација на вишем нивоу почне да се
злоупотребљава. Виши појам није увек економичан, јер вештачки створени
општи изрази могу бити дугачки. Тако се увоз и извоз замењују дужим
изразом спољнотрговинска размена.
Општи термин се у неким контекстима може употребљавати у свом
општем значењу, а у другим контекстима у врло конкретном. Таква је
именица активност, која поред свог општег значења (активност Савезне
владе на стварању повољнијег амбијента за пословање привреде) може, на
пример, означавати и „производњу“:
*У бродоградњи је дошло до наставка санкцијама прекинутих активности
али и „нападе и провокације“:
*Терористи су појачали активности, нарочито на граници са Албанијом.
Неки изрази имају толико опште значење да ни у једном контексту не
означавају ништа одређено. Такав је израз системска решења (нарочито у
склопу израза „Треба ићи на системска решења“ где се неодређеност
појачава и безличним глаголом требати.
У бирократском језику се злоупотребљавају и изрази општег значења
када је реч о, када се ради, у питању је и сл., јер служе као начин да се
избегну конструкције које дата значења исказују конкретно и непосредно.
Тако се уместо:
*закони који су веома рестриктивни према овој делатности посебно када је
реч о организовању штрајка или именовања директора школе
много директније – али и непријатније – може рећи закони који учитељима
и наставницима не дозвољавају да штрајкују и именују директора школе.
Вратимо се сада декомпоновању предиката. Можемо рећи да је и оно
својеврсно категоризовање радњи на веома високом нивоу. Шта је, наиме,
заједничко радњама именованим глаголима претицати, анализирати,
утицати и др? То што се све оне врше (вршити
претицање/плаћање/анализу/утицај). Штавише, у питању је експлицитна
категоризација на вишем нивоу. Експлицитну категоризацију срећемо и код
именица. Реч је о томе да се из једног именичког појма изводи њему
надређен појам и именује именицом, а првобитна именица постаје њена
одредба. Тако уместо снег добијамо снежни покривач, а уместо планина
– планинске пределе.:
*у вишим планинским пределима дошло је до формирања снежног
покривача
уместо једноставнијег „На вишим планинама пао је снег“.
Тако и уместо паркова добијамо парковксе просторе, зима и лето су
постале зимски и летњи период.
Еуфемистички призвук има и израз новчана средства уместо новац,
као и девизна средства уместо девизе.
Широко се употребљава и виши појам центар: школе су постале
васпитно – образовни, научно – наставни или школски центри, болнице –
клиничко болнички центри, обданишта су предшколске установе.
Сличан начин категоризације среће се и код назива занимања, па је
васпитач (у вртићима) постао радник предшколског васпитања и
образовања, учитељи и наставници су запослени у основним и средњим
школама и домовима ученика, полицајац је представник органа реда или
припадник унутрашњих послова.
Експлицитној категоризацији подлежу и придевски и прилошки
појмови: тако велики постаје великих размера, спорије – успоренијим
темпом, а што више – у што већем обиму.
 На овај начин се имплицира да су друштво и држава прецизно
организовани и да је сваки њихов аспект „под контролом“. Тако
бирократија саму себе рекламира као способну, дораслу тешким задацима.

3. Неодређеност
Језик поседује средства помоћу којих оно што није релеванстно може
да се остави неизреченим. Неодређени, најпре, могу да остану учесници у
ситуацији. Средства постизања такве неодређености могу бити лексичка и
граматичка. У ове прве спадају изрази поједини, разни, и други, један од
итд., као и неодређене заменице (неки, некакав).
*Смањење јавне потрошње је један од основних задатака.
Неодређеност агенса се постиже и граматичким средствима
(безлични изрази, пасив и употреба првог лица множене – потребно је,
неопходно је, треба, доћи до и сл.).
*неопходно је учинити све да би се заштитили грађани
а не каже се ни шта тачно треба да се учини ни ко то треба да учини.
Тежња ка партиципском пасиву иде дотле да се трпни придев гради
чак и од непрелазних глагола, као у примеру
*На састанку је разговарано.
Наиме, глагол „разговарати“ је непрелазан (разговарати о нечему, а не
разговарати нешто) и исправно је једино „На састанку се разговарало“.
Бирократски језик, дакле, прећуткује или замагљује битне учеснике у
ситуацији. Обично је то агенс, који би требао да сноси одговорност за
(не)извршење именоване радње, али и пацијенс, који, по правилу, означава
оно што агенс треба да урди. Непознат може да остане и инструмент, који
означава средство за постизање циља. Бирократски језик овде, дакле,
говори мање него што треба. Под неодређеношћу бирократског језика,
подразумевамо још једну појаву, нешто теже уочљиву. Реч је о употреби
таквих лексичких и граматичких средстава којима говорник избегава да се
изјасни о извршености радње и достзању циља, тко што између садашњег
тренутка и извршења радње поставља посредничку радњу и обавезује се
једино на њу.
*Побољшаћемо и саобраћајне везе са свим селима како бисмо допринели
смањењу исељавања с овог подручја
имплицира да неко други треба да обави главни посао, а да пошиљалац
поруке треба само да да свој (скромни) прилог – иако је тај пошиљалац
нико други до Скупштина општине.
Од раширене употребе овог глагола створи се и клише
огроман/велики допринос:
*Победа „Партизана“ представља огроман допринос афирмацији нашег
спорта
уместо „Победа „Партизана“ афирмише наш спорт у свету“.
Ево како изгледа троструко ограђивање:
*Влада народног јединства улаже напоре (какве?Колике?) да обезбеди
услове (зашто само услове?) да се заустави (сама од себе?) садашња велика
миграција становништва са села
уместо чини то и то да заустави миграцију.
Постоји и читав низ глагола којима се именује само почињање радње,
не и њен успешан завршетак: покренути иницијативу за (нешто), кренути
са (нечим), предузети (све) мере за (нешто) и сл.
*Зато би требало што пре (када?) да се предузму мере (Ко?) које би
допринеле (само допринеле?) да осигуравајуће куће послују на
принципима који важе у развијеним земљама
уместо „Тај и тај треба да наведе осигуравајуће куће да послују н
апринципима који важе у развијеним земљама“.
Избегавање изјашњавања о резултату радње постиже се, на још
суптилнији начин, употребом несвршеног глагола, који само именује радњу
(Ратковић)
*Проблем запошљавања треба да се решава коришћењем средстава од
продаје друштвеног и државног капитала
уместо да се реши (садашњи проблем је једном за свагда).
Говорник избегава одговорност и употребом глагола закључити
уместо одлучити, као и именице опредељење уместо одлука или намера
(Клајн):
*У расправи је подржано опредељење Савезне владе да се крене са
реформама у области јавне потрошње
не само што се ослука тиче само почетка активности, него се не каже јасно
ни да је у питању одлука.
Помоћу ових средстава, дакле, бирократа обећава мање него што би
требало: да ће започети неку радњу, не и да ће је завршити. Он успешан
задатак радње одлаже на неодређено време, „пере руке“ од одговорности и
избегава могуће казну због тога што није извршио оно што је обећао. Као
што се, с једне стране, избегава одговорност, с друге стране се могу
преувеличати сопствене заслуге или труд. То се чини глаголом
остварити/остваривати.
*Остварује се солидан принос шећерне репе.
4. Експлицитност
Она је на први поглед супротна неодређености, јер говорник нешто
експлицира кад жели да му исказ буде јасан и недвосмислен. У
бирократском језику, међутим, оно што је експлицирано онда је
редундантно. Експлицитност је нарочито уочљива онда кад се исказује
ионо што се подразумева из значења већ употребљене речи. На пример,
мере су нешто што се мора предузимати, али се у бирократском језику то
свеједно експлицира, као у примеру:
*да настави са предузимањем појачаних мера и активности
-уместо са појачаним мерама. Дугови подразумевају да је неко нешто узео,
а није платио, па опет се то трипут говори у примеру.
У бирократском језику се исказује и оно што се подразумева, тако да
то што је порука експлицитнија не значи и да је и јаснија. Она је чак и
мање јасна, јер је дужа. Тиме се пошиљалац уочима неуког света прави
паметан и образован.

5. Еуфемизам
Експлицитна категоризација може имати еуфемистички ефекат, а
уефемизму је блиска и сама неодређеност. Тако је, на пример, једна од
непожељних, а честих појава поскупљење, које се у сврху ублажавања
назива корекција цена, нивелација цена или отклањање диспаритета цена.
Први израз имплицира мање измене, као да је у питању корекција обрва –
иако повећање може бити и стопостотно; друга два израза, будући да су
обичном свету слабо разумљива, а садрже речи (страног порекла) које личе
на термине, конотирају стручност.
Повећати цене још се каже довести их на (неки) ниво:
*У наредном периоду би требало извршити ревизију цена енергената и
довести их на ниво којим би се обезбедила бар проста репродукција
електроенергентског система;
а снижавање неоправдано повећаних цена зове се враћање цена на
првобитни ниво.
У наредном примеру еуфемистички ефекат се постиже употребом
речи страног порекла и глаголом који од праве опасности прави могуће:
*Опасност од већих хемијских акцидената постаје све присутнија и прети
да угрози животну средину.
Еуфемизам је језичко средство које делује као шећерни омотач горке
пилуле:слушалац је прогута и не осетивши какав укус она заправо има.
Изрази са еуфемистичким призвуком су често – а никако не случајно –
дужи од израза које замењују. Вишак речи се у бирократском језику ствара
и заменом једне речи вишечланим синонимом: зејтин је јестиво уље (ваљда
за разлику од лож уља), плата је лични доходак. Клајн бележи да су
некадашњи називи крштеница, венчаница и умрлица замењени
синтагмама: извод из матичне књиге рођених (венчаних, умрлих). Платити
струју бирократски се каже:
*измирити своје обавезе за електричну енергију.
Вишак речи се ствара и тзв.и-групама – како их назива Ратковић, уз
оцену да су оне једна од основних особина политичког говора; везник и је,
наиме, сачињавао чак око 10% свих речи у политичком тексту. У питању су
групе од све, или ређе, три речи везане везником и, којима се реченица
могла повећати до било које, произвољне дужине. Слично томе, једна
фабрика се зове;
*Фабрика омотног папира и амбалаже,
као да омотни папир не спада у амбалажу.
Пошто, захваљујући свом ритму, делујууспављујуће, готово
хипнотички, оне могу послужити замагљивању поруке – како је у примеру
наведено – отклањање диспаритета цена, којом говорник жели да прикрије
намеру да повећа цену струје. Затим, вишком речи симулирају и већу
информативност. Читалац не може да открије превару без већег напора.
У бирократском језику налазимо неке елементе научног језика. Један
од њих јесте избегавање првог лица једнице, са конотацијом објективности
и непристрасности. То се чини пре свега употребом пасива. Да би звучао
објективно, говорник ће уместо „Нисам знао да ...“ радије рећи:
*Нисам имао никакву информацију о (нечему).
Клајн примећује да се реченица непотребно отежава стварањем
сложених израза с апстрактним именицама. Нпр. „Температура је за три
степена нижа у односу на јучерашњи дан“ уместо „три степена је нижа
него јуче.
Квазинаучност се постиже и употребом логичких конектора који,
међутим, често само симулирају логички однос. Сличан је пример:
*што је проузроковало нерационалну потрошњу струје, а самим тим и
погоршање економско-финансијског стања енергетских предузећа,
у којем логичка веза није очигледна; енергетска предузећа су продавала
више струје, па није јасно зашто су дошла у тешко финансијско стање.
Овим средствима говорник жели да изазове страхопоштовање обичног
света, који је научио да верује да је наука неприкосновена. Он га унапред
штити од сваког испитивања и критике.
Квазиученост се постиже и употребом речи страног порекла које
нису довољно познате или звуче импресивно. У бирократском стексту оне
читаоцу најјаче боду очи, па је то, вероватно, разлог што добронамерни
лаици стране речи проглашавају највећом опасношћу по наш јавни језик.
Тако се, на пррример, смањење новчане масе зове контракција, смањење
расхода – редукција, а избегавање плаћања пореза – пореска евазија.
Поред страних речи „украси“ бирократског језика су и помодне речи
које имају свој рок трајања; кад се „излижу“, замењују се другима. Тако је
последњих година пожељно што чешће употребљавати реч примерен:
*Све је примерено роковима који су одређени
значи да нема застоја.
Реч реалан је, такође, у моди:
*фабрика има два или три пута више запослених него што је реално
потребно.
Бирократски језик, ипак, није хаотичан: он има не само своју лексику
и фразеологију него и своју граматику и семантику; он се, дакле, може
учити. И када говори више, и мање, и другачије од обичног језика, он то
чини систематски и по дубокој логици. Ниједна његова особина није
случајна, јер је скројен по мери манипулације.
 Размере бирократско језика

Бирократски језик је најпре био чедо политичке бирократије. Али, видели

смо, ствараоци бирократског језика могу бити и припадници других врста
бирократије – нарочито научне и стручне. Језици појединих струка,
бирократизовани су у мери у којој теже ексклузивности, саморекламирању,
истицању образованости (или чак прикривању необразованости) својих
твораца. Можемо истаћи и медицину. Тако се, на пример, једноставна
истина да човек осећа јак бол и да не може да полкреће ногу на
бирократски начин формулише:
*У свим овим случајевима доминира бол и немогућност покретања и
померања ноге.
На бирократски начин проговара и обичан човек – небирократа, онда
када жели да свој исказ учини достојним изношења већем аудиторијуму.
Тако, тренер фудбалске екипе, коментаришући игру своје екипе на почетку
једне утакмице, каже:
*Види се, мало и нервозе је присутно.
На питање новинара да ли јеверовао у успех наше кошаркашке
репрезентације, један од њених чланова одговара да је
*био скептик у погледу успеха.
На бирократски начин човек ће проговорити и онда кад је слушалац
једна једина особа, али кад говори као званично, а не приватно лице. Тако,
на питање једног родитеља управнику базена да ли има групе за пливање за
малу децу, овај одговара да
*предшколска група није заступљена.
Бирократизацију јавног језика поспешује и слаба језичка култура:
Ангелина Савић износи податак да 77 одсто Југословена није прочитало
ниједну књигу. Другим речима, већини Југословена је језик јавних гласила
деценијама био, и још увек јесте, готово једини узорак – па и узор –
књижевног језика.
Луковић примећује да је бирократизацији језика погодовало масовно
пресељење необразованог становништва из села у град.
Последњи пример добро ће илустровати ове речи; у питању је натпис
на једној пекари:
*вршимо услугу печења јагњића и прасића на дрва.
Фамилијаран тон, али и аутентичност, јагњића и прасића (па још на
дрва) стоји у оштром нескладу с уштогљеним „вршимо услугу печења“.
Чини се, да су та два екстремна вида језика – природан али свакидашњи,
односно званични али неприродан – избор који већина говорника нашег
језика сматра јединим.