КУЛТУРА ГОВОРА (МИЛАН ШИПКА)

УВОД
Потребно је разграничити и дефинирати темељне појмове језик и говор. То су два
различита феномена који су у нераздвојивој вези, тако да је тешко говорити о једном од
њих не узимајући у обзир и онај други. будући да се без основних научних сазнања о
језику и говору не може објаснити ни схватити ...суштина културе говора, битна је и наука
која се бави тим феноменима. То је заправо читав низ наука које језик и говор проучавају
с посебних аспеката, али су због истог предмета проучавања обједињене под заједничким
називом наука о језику.

ЈЕЗИК И НАУКА О ЈЕЗИКУ

Језик (појам и дефиниција)

Будући да је језик у исто вријеме и психолошки, неуролошки, друштвени, етнички,
семиолошки, комуниколошки и културолошки феномен, предмет је занимања и
изучавања, осим лингвистике, и више различитих наука: психологије, неурологије,
социологије, етнологије, политикологије, семиологије, комуникологије, културологије, па
и филозофије. Зато се језик може дефинирати из више различитих аспеката. Ипак, ниједна
дефиниција не објашњава до краја то најсавршеније достигнуће људског духа.
Најпотпунија дефиниција језика полази од 2 елемента, тј. одговара на 2 битна питања: шта
је то језик по својој унутрашњој структури, како функционира и чему уопће служи.
Језик је веома сложен систем знакова (са правилима за њихов избор, комбиновање и
употребу) помоћу којих се људи у одређеној друштвеној заједници међусобно
споразумијевају, исказују једни другима своје мисли и осјећања и обиљежавају се као
припадници управо те заједнице, или ове или оне друштвене групе у оквиру ње.
Са становишта улоге језика у животу човјека и људског друштва, језик се дефинира и као
'систем знакова који човјеку омогућава развијен друштвени и душевни живот, и који се
остварује у опћењу међу људима'(Бугарски).
Дакле, језик је у опћем смислу, одређен и уређен систем знакова којима је основна
функција споразумијевање међу члановима једне друштвене заједнице.
Кад је ријеч о природном људском језику, тај систем знакова представљају артикулирани
гласови и њихове значењски релевантне комбинације (морфеме, лексеме, синтаксеме) или
писани знакови, слова, помоћу којих се те језичке јединице обиљежавају. Постоје и други
системи знакова за споразумијевање међу људима, као што су нпр. гести, мимика, димни
сигнали код Индијанаца, саобраћајни знаци на улицама, и сл., али се ниједан од тхи
система не може поредити с природним људским језиком.
Језик је у том смислу далеко најсложенији, човјековим друштвеним и духовним
потребама најпримјеренији систем знакова за исказивање мисли и осјећања и
споразумијевања међу људима у једној друштвеној заједници. Могућности изражавања у
језику и помоћу језика су неограничене, па се може рећи да је то најсавршенији систем
знакова у функцији комуникације.
Не постоји универзалан систем знакова за споразумијевање међу свим људима на свијету.
Има много различитих природних људских језика. Сваки нормалан човјек, као свјесно
биће, има урођену способност да научи било који од језика на свијету, без обзира на тип
његове структуре. Та способност се назива језичка способност. Језичко знање, које се
усваја од раног ђетињства па до краја живота, подразумијевакомпетенцију (познавање)
система знакова за споразумијевање - кода и компетенцију (познавање) правила за њихов
избор, комбиновање и употребу - комуникације.
Постоје 3 битна својства човјека у вези с језиком: језичка способност, језичко знање (са
компетенцијом кода и компетенцијом комуникације) и језичка употреба. Прво средство је
урођено, док се друга два својства стичу и развијају у оквиру друштвене заједнице.

Основне функције језика

Језик (преточен у говор) има 3 основне функције. Оне су међусобно повезане и
нераздвојиве, те уткане у сваки говорни чин. То су:
1. комуникативна (споразумијевање);
2. експресивна (изражавање);
3. симболичка (обиљежавање).
Комуникативна функција језика – основна функција језика је да омогући саопћавање,
односно преношење
порука једног члана говорне заједнице другим члановима те заједнице, чиме се обезбјеђује
њихово међусобно споразумијевање. По томе је комуникативна функција језика функција
споразумијевања.
Експресивна функција језика се испољава при сваком изражавању властитих мисли и
осјећања, али је највише изражена у књижевно-умјетничком стваралаштву, посебно у
књижевним врстама у којима је заступљена емоција. Пошто ова функција језика
подразумијева управо исказивање емоција, назива се још и емотивном, тј. емоционалном и
афективном. Она се огледа не само у књижевно-умјетничком стваралаштву, него и у
интерпретацији умјетничких текстова: изражајном читању, препричавању, рецитовању,
приповиједању о неком догађају и сл. То је значајно са становишта изградње културе
говора, као елемената опће културе сваког образованог човјека, а још више као дијела
професионалне оспособљености (глумаца, наставника, новинара, политичара и др.). Сваки
говорни исказ је мање или више емоционално обојен, јер човјек није само рационално,
него и емоционално биће.
Симболичка функција језика – о трећој основној функцији језика се ријетко говори, иако
је и она увијек присутна и повезана с претходне двије. Не можемо изговорити ни једну
ријеч и реченицу, а да се при томе не обиљежимо као представници ове или оне говорне
или друштвене заједнице, да не покажемо степен свог образовања, културе,
интелигенције, итд. Човјек се самим својим говором, и без своје воље, обиљежава.
Обиљежавати се може и свјесно, намјерно, оваквим или онаквим избором језичких
средстава. Најбољи примјер таквог обиљежавања је језичко понашање припадника
појединих нација у БиХ. Оне намјерно бирају и употребљавају ријечи и облике и друга
језичка средства карактеристична за њихов национални језички стандард (српски,
хрватски, бошњачки), инсистирајући на оним обиљежјима која имају посебно симболичко
значење.

Језик има и друге различите функције, што значи да је функционално поливалентан.

Поменућемо још двије функције. То су когнитивна или спознајна функција, којом језик,
повезан с мишљењем, доприноси ширењу спознаја о свијету који нас окружује, и културна
функција, по томе што језик служи као средство усмених предања у народу и свеколиког
књижевно-умјетничког стваралаштва, за биљежење и чување од заборава података о
разним културним и друштвеним збивањима, итд.

Језик и друштво
Језик је настао заједно с друштвом, у првобитним људским заједницама, као резултат
човјекових потреба да се у процесу рада и борби за савладавање сила природе
споразумијева с другим члановима свог ужег људског колектива. Језик се заједно са
друштвом развија, трпећи промјене које се у њему збивају, али и сам утјечући на
друштвени развој. Тако су језик и друштво нераздвојно повезани и међусобно условљени.
Везу и међусобну зависност језика и друштва показују основне функције језика, посебно
комуникацијска. Природним људским језиком као кодом могуће је комуницирати само у
одређеном људском колективу, дакле, у друштву. Теорије о постанку језика потврђују
друштвени карактер језика (теолошка: да је језик Божији дар и материјалистичка; да је
језик израз потребе човјека да у процесу рада и живота комуницира с другим члановима
своје заједнице). Људска заједница без језика је незамислива, јер таква заједница не
постоји нити је постојала. Језик је фактички мртав без друштвене заједнице у којој се
једино може остваривати као средство комуникације. С нестанком заједнице у којој језик
служи као комуникацијско средство, нестаје и сам језик. Тако су ишчезли и многи стари
народи, и заједно с њима и њихови језици.
Народни, књижевни и стандардни језик
Под природним људским језиком се подразумијевају 3 различита феномена. Први је језик
којим говори народ у свакодневној комуникацији (различито у различитим крајевима). То
је народни језик. Други јекњижевни језик, а трећи стандардни језик.
Народни језик је скуп свих народних говора или дијалеката који по својим битним
карактеристикама представљају цјелину и разликују се од сусједних језика. Основно
обиљежје народног језика је његова разноликост и неуједначеност. Народ у различитим
крајевима на подручју једног језика различито говори. Понекад су те разлике толике да се
припадници истог језика тешко међусобно могу разумјети. То свакако отежава ширу
комуникацију, па се стога, ради превладавања тешкоћа, формира прво књижевни језик, а
потом и стандардни језик.
Књижевни језик је језик књиге или, шире схваћено, језик писмености – писмени језик.
Књижевни језик се јавља кад се неки народ описмени, тј. кад стекне писменост, кад добије
своје писмо. Код нас је то било прије 1100 година, када смо заслугом сљедбеника Ћирила
и Методија добили своје прво писмо – глагољицу, а потом ћирилицу и латиницу, уз тзв.
аребицу, која се употребљавања код наших муслимана од доласка Турака на ове просторе,
до почетка 20. стољећа. На основу тога можемо закључити да је књижевни језик посебан,
релативно хомоген језички идом, који служи као инструмент књижевног и уопће
културног стваралаштва као и писмене комуникације на ужем или ширем простору.
Књижевни језик се разликује од језика књижевности.
Стандардни језик се од књижевног језика разликује по томе што је обавезно нормиран,
што значи да је уређен и уједначен експлицитном нормом, и има разрађене функције
којима се задовољавају културне и друге потребе цивилизираног друштва. Стандардни
језик је посебно одабран и нормиран (стандардизован) идиом који је, због задовољавања
многоструких друштвених потреба, функционално поливалентан. И стандардни језик се
разликује од језика књижевности. Пошто се нормира, стандардни језик се одваја од своје
дијалекатске основице, и постаје аутономан вид језика, који се развија по посебним
законитостима и изграђује као наддијалекатски инструмент цивилизације и културе
одређене друштвене заједнице, најчешће ранга нације, због чега му је једно од основних
обиљежја висок степен хомогености и уједначености. Изграђивање стандардног језика је
врло сложен процес који заправо никад не престаје.
Кад се говори о језичкој норми, постоји имплицитна или инхерентна норма, коју има
сваки језички идиом било којег ранга, као што су народни говори и дијалекти, па чак и
језик појединца (идиолект), и постојиексплицитна, прескриптивна, стандардно-језичка
норма, која је резултат нормирања, тј. прописивања и друштвеног наметања ширем
језичком колективу у процесу стандардизације. Норма је скуп особина (фонетских,
морфолошких, синтакстичких и лексичко-семантичких) које карактеришу неку језик,
дијалект или идиолект.
Раслојавање језика
Под утјецајем друштвених фактора, тј. зависно од тога каква му је улога у одређеном
друштву и култури, тачније, у којој се функцији јавља, на којем простору и у којој
ситуацији се употребљава, итд. језик се раслојава. У лингвистичкој литератури се наводи
функционално, социјално, територијално, национално, индивидуално раслојавање, па
онда дисциплинарно, ситуационо, тематско, а неки аутори помињу и сполно, старосно,
временско раслојавање и др.
Разлике између варијанти једног стандардног језика нису свугђе исте: негђе су веће, негђе
су мање. Али оно што је битно је да те разлике не ометају нормалну језичку и културну
комуникацију међу изворним говорницима различитих варијанти унутар једног
стандардног језика.
Други вид раслојавања стандардног језика у употреби је функционално-стилско
раслојавање. Резултат тог раслојавања су функционални стилови. Постоји 5 основних
функционалних стилова: књижевно-умјетнички, публицистички, научни,
административни и разговорни функционални стил. Стилови се даље разлажу на
подстилове, а они се разлажу на жанрове.
Књижевно-умјетнички стил карактеристичан је за књижевно-умјетничко стваралаштво. То
је специфичан стил који по својој природи одступа од стандарднојезичке норме. Познато
је постојањепјесничке слободе (лицентиа поетица), која ствараоцу књижевно-умјетничког
ђела омогућава и допушта да, из умјетничких разлога, у мањој или већој мјери крши
стандарднојезичку норму. Инсистирање на стандарднојезичкој норми би у умјетничком
ђелу ишто науштрб умјетничког стваралаштва и вриједности пјесничког ђела. За овај стил
су карактеристични експресивност, сликовитост, емоционалност, естетичност иритмичка
организација. Одлике књижевно-умјетничког стила су и особеност синтаксичке структуре
и богатство рјечника. Књижевно-умјетнички стил се разлаже на подстилове: прозни,
поетски и драмски, а они се даље дијеле на родове и врсте (жанрове), прије свега на
лирски, епски и драмски род, а сваки од њих има велики број врста и подврста.
Публицистички стил је заступљен у публицистици. Публицистика је вид интелектуалне
ђелатности која се састоји у аргументираној анализи актуелних појава у различитим
областима друштвеног живота (економији, политици, науци, култури и др.), те
објављивању таквих анализа у штампи и електронским медијима, или у гласилима
(билтенима) државних органа и различитих организација. Публицистика је специфична
ђелатност, па захтијева посебан стил изражавања и посебан избор језичких изражајних
средстава. Публицистички радови могу бити информативни, аналитички, сатирички,
полемички или дискусиони, а у њима се најчешће обрађују политичке, економске,
филозофске, моралне и књижевне теме. Публицистички стил, као и књижевно-умјетнички,
није хомоген. Разлаже се на 2 подстила: ужи публицистички и новинарски
(журналистички), а они се даље дијеле на више жанрова у писменој или усменој
комуникацији (новинска вијест или информација, затим углавном у штампи: извјештај,
чланак, уводник, коментар, писмо, отворено писмо, интервју, памфлет, приказ, фељтон,
дневник, затим на јавном скупу или радију и телевизији говор, реферат, разговор, уводно
излагање, учешће у дискусији и сл.). Специфичност овог стила је да се јавља и у усменој и
у писменој форми.
Научни стил функционише у области науке. И он се дијели на 3 основна подстила. То су
строго научни (академски), научно-уџбенички (научно-едукативни, јер се протеже на
разне врсте едукативног рада) и популарно-научни. Ови подстилови су заступљени и у
науци и у језику: први у научним расправама и чланцима, други у уџбеничкој и приручној
литератури, али и у другим видовима едукативних активности, а трећи у популарно-
научним радовима. Подстилови научног стила се гранају на више различитих врста
радова. Тако се у строго научне врсте убрајају научна монографија, научна студија,
научна расправа, научни чланаки извјештај о обављеним научним истраживањима; у
научно-едукативне: уџбеник, приручник, скрипте, образовне емисије на радију и
телевизији и сл.; а у популарно-научне: прилози у језичким рубрикама у штампи,
популарно-научне емисије на радију и телвизији, популарно-научни филмови, збирке
популарно-научних текстова, популарнонаучне књиге и сл.
Административни стил је по својим особинама на супротном полу од књижевно-
умјетничког стила. Карактерише га одсуство естетске функције, експресивности и
метафоричности израза, устаљеност структуре која често прелази у стереотипност, затим
официјелност, уклопљеност у стандарднојезичку норму, уз тежњу ка чувању архаичних
форми, и зузетно велика жанровска разноврсност. Административни стил се јавља и у
писменој (што је најчешће) и у усменој комуникацији (политички и други говори, учешће
у дискусији, пословни разговори, дипломатски преговори и сл.). И овај стил се дијели на
више подстилова: законодавно-правни (језички израз законских прописа, одлука, указа,
директива, резолуција, статута, итд.), пословни (стил договора, споразума, уговора,
фактура, и сл.), дипломатски (језик међународних уговора, конвенција, меморандума и
сл.), индивидуално-потврдни (стил диплома, свједочанстава, увјерења, потврда и сл.),
текореспонденцијски (стил писама, телеграма, молби, жалби, извјештаја, захтјева, позива,
пуномоћи и сл.).
Разговорни стил је карактеристичан за свакодневну вербалну комуникацију, углавном
усмену, по чему се разликује од претежно 'књишких' стилова (књижевно-умјетничког,
публицистичког, научног и административног). Карактерише га неофицијелност,
лежерност, спонтаност, приватност, динамичност и слобода изражавања. И овђе су честа
одступања од стандарднојезичке норме, па и честа излажења ван оквира стандарног језика
(говор у дијалекту, социолекту, жаргону и сл.). Таква одступања су оправдана само у
неформалним видовима усмене комуникације, који су у овом стилу и најчешћи (приватни
разговори, причање вицева и сл.), док у сферама гђе функционише језички стандард (нпр.
у разговору студента с професором, у службеној комуникацији између надређених и
подређених), то указује на низак степен културе говора и кршење основних норми
пристојног понашања.
Индивидуално раслојавање је карактеристично за све стилове, што значи да сваки
говорилац једног језика говори и пише на свој начин, свако има свој стил. Стил, то је
човјек сам.
Функционални стил је вид говорне реализације језика условљен његовом употребом у
различитим подручјима људске ђелатности, те га карактерише одређени специфичан
избор језичких изражајних средстава на разним нивоима језичке структуре.

Језик и мишљење
Експресивна функција језика, чија је суштина исказивање човјекових мисли и осјећања
говором, сама по себи указује на везу између мисли и језика. Чињеница је да се мисли
исказују помоћу језика, да се у њему мисли отјеловљују, али и чињеница да мишљење
понекад може бити независно од језика, као што се и језик понекад може одвојити од
мишљења. Мисао се ипак најчешће изражава путем језика, тј. говором. Језик и мишљење
међусобно се допуњују и подстичу и не могу се одвојити једно од другог. Мишљење
утјече на развој језика, односно способности говора, и обратно – језик утјече на развој
мишљења. То значи и да се култура говора развија усавршавањем човјековог мишљења и
осјећања.

Наука о језику и њене дисциплине

Наука о језику је скуп већег броја наука којима је језик основни предмет проучавања.
Свака од њих приступа језику с посебним истраживачким интересима и циљевима. Наука
о језику назива се лингвистика (лат. лингуа – језик). Лингвистика обједињује више
различитих научних дисциплина: аутономних и оних које су настале у додиру с другим
друштвеним наукама које се занимају за језик (социологијом, етнологијом,
антропологијом, психологијом, неурологијом, итд.). Лингвистика је релативно млада
наука. Развијала се у 19. и 20. стољећу, али то ипак не значи да се људи раније нису
занимали за језик и да га нису проучавали (у Кини, Индији, старој Грчкој и Риму).
Тада је настала посебна наука о језику – филологија (грч. буквално – љубав према ријечи,
говору),и спрва наука о језику, књижевности и култури старих Грка (потом и Римљана).
Друга класична наука о језику, која се такођер развила у старој Грчкој, је граматика
(дословно: 'писмена', од грч. грамматике тецхне –'писмена вјештина'), која се бави описом,
поређењем, развојем, али и правилношћу елемената система појединих језика или скупина
језика. За културу говора су битне још двије нормативне дисциплине: ортографијаили
правопис (наука о правилном писању и систем норми које утврђују правилно писање) и
ортоепија илиправоговор (наука о правилном изговору ријечи и реченица и систем норми
који тај изговор регулишу).
Наука о језику је веома разграната и мултидисциплинарна, што свједочи о свестраном
интересовању за тако сложену и слојевиту појаву као што је природни људски језик.
ГОВОР
Дефиниција говора
Језик је систем унакова, а говор је индивидуална реализација тог система. То је 'ђелатност
говорне особе, која се састоји у употребљавању језика или ма којег његовог дијела у сврху
узајамног ђеловања с другим члановима говорне заједнице' (Блоцх). Говор стоји у
опозицији према језику, али то су двије међусобно условљене појаве, те их треба
посматрати у јединству. Важно је имати на уму нераздвојивост језика и говора. Говор је
без језика немогућ, а језик без говора мртав.
У вези с говором треба знати шта је говорни представник, говорна заједница, говорни
догађај, говорни чин (акт), говорна ситуација и говорне улоге.
Говорни представник је човјек који има језичку способност и знање тог језика, тј.
компетенцију кода и компетенцију комуникације, што му омогућује да се њиме успјешно
служи.
Говорна заједница је скуп говорних представника једног језика, помоћу којег се они
међусобно споразумијевају у интеракцијама свих врста.
Говорни догађај је укупност комуникацијских активности у оствареном процесу
споразумијевања унутар једне говорне заједнице. Један говорни догађај је ограничен
почетком и завршетком комуникације.
Говорни чин (акт) је исказ или саопћење у оквиру говорног догађаја.
Говорна ситуација је нејезички контекст у којем се остварује процес споразумијевања, тј.
говорни догађај. Ту се подразумијева физички амбијент (мјесто гђе се говори, вријеме кад
се говори и околности у којима се говори), институционализовани амбијент (домен,
ђелатности, друштвене улоге комуникатора), затим теме саопћавања и укупно
прагматичко, социолошко и психолошко окружење комуникације.
Говорне улоге су испољавање различитих друштвених улога у којима се говорни
представник неког језика налази док говори. Говорне улоге нпр. могу бити професор и
студент, командант и потчињени, службеник и странка, љекар и пацијент, итд.
Усмени и писмени говор
Говор се може остваривати на 2 начина: акустичким знаковима, тј. артикулисаним
гласовима (фонемима) и писаним, визуелним знаковима (сигналима). Према томе се говор
дијели на усмени, који се остварује фонемама, и писмени, који се остварује графемима.
Иако је и једно и друго говор, често се под говором подразумијева само усмени говор, док
се писмени говор сматра посебном појавом везаном за писмо и писање.
Разлике између усменог и писменог говора
Иако су и усмени и писмени говор у суштини иста појава, они се не могу поистовјећивати.
Кад се усмени исказ пренесе на папир, то није потпуно вјерна слика изговореног – попут
одраза у огледају. Разлике између усменог и писменог говора могу бити мање или веће,
али апсолутне подударности нема.
Прва и основна разлика између усменог и писменог говора исказује се у карактеру знакова
(сигнала) помоћу којих се остварују. Усмени се остварује помоћу акустичких сигнала
(фонема) који се примају аудитивно, а писмени се остварује помоћу визуелних средстава
(графема) који се примају оптички. Друга разлика је у томе што у усменом говору има
више звукова него што има знакова у писменом говору, тако да се све оно што се чује у
говору не може забиљежити и не може се представити писменим знаковима, нити је такво
нешто потребно. У нашем језику има 30 гласова и 30 слова, и то значи да имамо 30
фонема и 30 графема. Гласова, који су алофоне, има више, али оне се не биљеже. Сљедећа
је разлика у томе што нема апсолутне подударности између основних структурних
јединица једног и другог говора. Разлика је и у томе што се акценти и дужине вокала при
писању не биљеже, осим само у неким случајевима.
Усмени говор има својство пратећих вреднота: интонацију, интензитет, реченични темпо,
паузу, гест, мимику и стварни контекст. Те вриједности усменог говора се тешко могу
пренијети на папир, па се практично и не региструју при писању. Само се ђелимично
реченичним знацима: тачком, зарезом, упитником, узвичником, двотачком или с три тачке
може назначити оваква или онаква интонација или паузе, али се остале вредноте никако
не обиљежавају, нити се могу обиљежити у писаном тексту.
С друге стране, писани говор има својство различитих фонтова и различитих врста слова
унутар њих: капитале или мајускуле (велика слова), минускуле (мала слова), болд (масна
или полумасна слова), италиц или курзив (коса слова), ундерлине (подвучена слова),
украшени иницијали, итд. Све се то занемарује у усменом говору, јер се не може
акустички изразити.
Усмени и писмени говор се разликују и по брзини преношења порука. Различитом
брзином саопћавања се постижу разноврсни ефекти. По својој природи усмени говор је
жив и динамичан, а писмени статичан.
Човјек 3 пута више говори него што пише. Супротно томе, у настави матерњег језика и у
развијању културе говора неупоредиво се више пажње поклања писменим, него усменим
вјежбама.
Поруку 'Пиши како говориш, а читај како је написано' треба замијенити поруком 'Не пиши
увијек онако како говориш, и не читај увијек онако како је написано', односно 'Пиши
онако како налаже правопис, а читај, изговарај и говори онако како прописује
правоговор!'.

КУЛТУРА ГОВОРА
О култури уопће
Ријеч култура потиче из латинског језика (изворно цултура), а у вези је са глаголом цоло,
цолуи, цултум с основним значењем обрађивати, гајити, његовати, а потом и бринути се (о
нечему),усавршавати, оплемењивати, образовати. По томе је култура у основи све оно што
је обрађено, одњеговано, усавршено.
У најширем смислу, култура је све што је, у настојању да покори природу и прилагоди је
својим потребама, створио човјек својим тјелесним и умним радом. Свијет који нас
окружује дијели се на културу (материјална добра и духовне вриједности које је створио
човјек) и природу (сав остали живи и неживи свијет који се развија спонтано, нетакнут
човјековом руком).
Култура се у том смислу дијели на материјалну културу (средства за производњу и друге
материјалне вриједности, тј. материјална добра која је створио човјек) и духовну културу
(скуп резултата човјековог рада у духовној сфери – наука, умјетност, организација
друштвеног живота, политика, обичаји, морал, итд.).
Култура није статична, него динамична појава. С развојем друштва и усавршавањем
процеса рада и средстава за производњу, развија се и сама култура. Може се говорити о
специфичности културе на сваком ступњу друштвеног развоја.
Као динамична појава, култура је у ужем значењу степен усавршености постигнут у
овладавању неком облашћу знања или умијећа и уопће друштвеног живота (музичка
култура, ликовна култура, физичка култура, здравствена култура, култура исхране,
култура рада, култура одијевања, култура комуникације, па и култура говора). Култура је
још и степен образовања, начитаност, просвијећеност, пристојност у понашању, финоћа,
итд. Човјек се не рађа образован, начитан, просвијећен, углађен и са развијеним
хигијенским, радним и другим навикама. То се постиже постепено, од раног ђетињства, до
зрелих човјекових година.
Културе нема без рада, без организованих и систематских настојања да се постигне
одређени степен усавршености некој области друштвеног живота. Културе нема ни без
учења и образовања, без навикавања на добре обичаје и пристојности у опхођењу с
другим људима. Културе нема без напора.
Култура говора (појам и дефиниција)
Култура говора је вид духовне човјекове културе. То је степен усавршености властитог
говора, тј. овладавања вјештином правилног, тачног и течног исказивања властитих мисли
и осјећања и успјешне комуникације с другим члановима говорне заједнице. Тако
дефинирана, култура говора је исто што и писменост у најширем смислу те ријечи.
За оног ко има одњеговану културу говора, ко има развијену способност усменог и
писменог изражавања, може се рећи да је писмен у најширем смислу те ријечи, не само
када пише, него и када говори.
Потреба и значај културе говора
Основни циљ човјекове вербалне комуникације с другим члановима говорне заједнице је
преношење порука, тј. саопћавање властитих мисли и осјећања. Нема сумње да ће у томе
бити успјешнији човјек који има изграђену културу говора, ко умије на прави начин,
потпуно и јасно, обавијестити, образложити и убиједити. У професионалном раду било
које врсте, култура говора је од великог значаја. Управо стога у пословном свијету
вјештина говорења има високу цијену.
Култура говора је посебно важна за оне којима је говор основно средство професионалног
рада, а то су, прије свих: наставници, глумци, спикери, новинари, нарочито водитељи
радио и телевизијских емисија, адвокати, проповједници, пропагандисти, војне
старјешине и професионални политичари. Успјех њиховог рада или мисије у великој
мјери зависи од тога како говоре.
Један од првих значајнијих људи који је схватио моћ говора у постизању одређених
циљева у животу био је познати грчки говорник Демостен. Демостен је у својој
осамнаестој години живота схватио да су му тутори растурили иметак и присвојили
насљедство. Једини начин да оствари своје право била је расправа пред судом. Тада се
сваки учесник у расправи сам бранио, а моћ говорништва је била на веома високој цијени,
тако да је од снаге, љепоте и убједљивости говора зависио успјех у разним пословима,
посебно судским. Демостен је био жгољав и нервозан, имао је говорне мане, па га је
публика у судници исмијала и извиждала. Разочарани Демостен је потражио савјет
учитеља бесједништва и они су му препоручили да вјежбама уклања мане у свом говору и
усавршава говорничку вјештину. Касније је и сам, кад би га упитали шта је најважније у
говорничкој вјештини, одговарао 'Најважније су 3 ствари: како се нешто каже, како се
нешто каже и како се нешто каже'. Након дугих и упорних вјежбања (мач испод рамена,
каменчићи у устима, и сл.), Демостен је поправио изговор, ојачао свој глас и усавршио
говорничку вјештину до те мјере да је постао највећи говорник старе Грчке, а по свему, уз
Цицерона, и највећи говорник свих времена у свијету. Он се није држао само судске
расправе. Познате су и његове политичке бесједе, међу којима се истичу тзв. филипике,
говори против завојевачке политике Филипа Македонског.
Демостенов примјер показује да се у усавршавање говора мора уложити велики напор.
Добар говорник се не рађа, него се постаје, и то упорним вјежбањем и страственом жељом
да се савлада говорничка вјештина. При томе су говорнички талент и друге
предиспозиције (здрави и снажни говорни органи и исправна артикулација гласова) веома
важни. Али, сам талент без усавршавања не значи много. Треба стално имати на уму
чињеницу да без рада на постизању правилног и јасног говора нико не може срећи толико
потребну и животно важну културу говора.
Основна својства доброг говора
Основна својства доброг говора су правилност, јасноћа, језгровитост, течност и
сврсисходност. Сва ова својства посебно, и заједно, су услов успјешне вербалне
комуникације.
Правилност подразумијева исправну и јасну, разговијетну артикулацију свих гласова
(фонема) једног језика и њихово правилно биљежење одговарајућим знаковима
(графемима), као и усклађивање властитог говора с важећим ортоепским, ортографским,
граматичким и лексичким нормама стандардног језика.
Овђе се указује на двије врсте грешака: у изговору и писању неких гласова, и у облицима
ријечи. Најчешће се гријеши у изговору африкатских парова ч-ћ, џ-ђ, затим рефлекса гласа
јат у ијекавском изговору (много рјеђе у екавском) и гласа х, који је различито заступљен
у 3 наша новоштокавска стандарда: српском, хрватском и босанском.
Јасноћа је важна са становишта вербалне комуникације. Да би комуникација била
успјешна, поруке које се упућују осталим учесницима у процесу комуникације морају
бити правилне и јасне, иначе их примаоци неће моћи протумачити и схватити.
Јасноћа говора се постиже коректним изговором и правилним писањем, одмјереним
темпом излагања, логичним паузама, одговарајућим избором ријечи, уз избјегавање
амбигвитета (двосмислености, неодређености, нејасноћа) и претјеране употребе ријечи
страног поријекл, посебно оних чија значења нису блиска ширем кругу саговорника. Сви
су ови фактори важни, али најважније мјесто има умјесно служење ријечима.
Ријечи могу имати различита значења, и различите међусобне везе и односе. Ту је
полисемија(вишезначност ријечи – нпр. именица глава осим основног значења има и
других значења), моносемија(једнозначност ријечи – нпр. оловка и чоколада имају само
једно значење), синонимија (истозначност, тј. сличнозначност – појава када разне ријечи
различито звуче, а исто или слично значе – нпр. сидро, котва, анкер; пут, цеста, друм;
ватра и огањ, хљеб и крух, и сл.), хомонимија (подударање облика ријечи различитог
поријекла и значења – супротно синонимима, хомоними исто звуче, а различито значе –
нпр.коса – власти на човјечјој глави и коса – алатка којом се коси трава, итд.), паронимија
(појава слична хомонимији, која се узима у 3 значења: извођење ријечи из истог коријена
– нпр. плести – плот, вртјети – вретено – врат; подударање у гласовном систему, исто што
и хомографија – нпр. коса – коса, боца – боца; ријечи сличне по гласовном систему – нпр.
бити и битисати, зекир и звека, дубок и дубиозан и сл.),антонимија (супротност значења
различитих ријечи – добро – зло, свјетлост – тама, велик – мален, висок – низак, гладан –
сит, итд.), енантиосемија (појава да једна ријеч има два различита, међусобно
супротстављена значења – нпр. санкционисати, сумњати и сл.).
Ријечи могу бити деминутиви (значе нешто умањено, 'умањенице'), аугментативи (значе
нешто увећано, 'увећанице'), пејоративи (значе нешто погрдно, погрдне ријечи) и
хипокористици (значе нешто драго, мило, ријечи одмиља).
Слабо познавање страних ријечи често доводи до тзв. паронимске атракције, тј.
паронимизама, који показују низак ниво образовања (нпр. булдождер умјесто булдожер,
кваријес умјесто каријес,скакадер умјесто каскадер). То је знак необразованости и веома
ниског нивоа писмености.
Језгровитост – најкраћу и најтачнију мисао о језгровитости као особини стила изрекао је
велики руски писац, и сам врстан стилист, Максим Горки. Он је рекао 'Треба писати тако
да ријечима буде тијесно, а мислима пространо'. То значи да треба избјегавати сувишно
гомилање ријечи, него их треба употребљавати у мјери у којој је то неопходно да би се
потпуно изразила нека мисао. Сажетост и прецизност казивања карактеристични су
посебно за научни и административни стил, а добрим дијелом и за публицистички стил,
док у књижевно-умјетничком и разговорном стилу може бити одступања. Мисао Максима
Горког се не односи само на писмени, него и на усмени говор, иако има становитих
разлика.
Кад се говори о језгровитости, треба имати на уму и редунданцију. То су залихе језичких
елемената без којих се у условима неометане комуникације може (јер је и без њих исказ
потпуно јасан), а које су ипак потребне да се у слушају шумова (буке) у комуникацијском
каналу или самом коду, обезбиједи пун смисао поруке, тј. да се надокнаде оштећења која
настају усљед тих шумова. У непотребно и нефункционално гомилање језичких
изражајних средстава спадају преопширност у излагању,понављање већ реченог и
плеоназам и таутологија.
Преопширност је својство лошег стила излагања и неприхватљива је прије свега из
комуникацијских разлога. Ракво излагање је по правилу монотоно, изазива слабљење
пажње и досаду код слушатеља.Понављање већ реченог, поготово ако се односи на
небитне информације, има исте посљедице као и преопширно излагање. Плеоназам
означава појаву када се некој ријечи додаје друга ријеч, која је сувишна, јер се њено
значење већ садржи у претходној (стаклена витрина, заједнички договор, недељни фикенд,
емпиријско искуство, експлоративна истраживања, морфолошки облици, унутрашњи
ентеријер, семантичко значење, инвестициона улагања, изложени експонати, потенцијална
могућност, итд.). Плеонастички изрази ипак имају смисла ако служе за појачавање израза
у књижевном ђелу. Таутологија је појава слична плеоназму, и то је редундантна
конструкција која се састоји од двије или више ријечи, од којих свака изражава исти
појам. То је приказивање неке чињенице или стања помоћу двије синонимне ријечи
(поклони и дарови, генеза и развој, крајолици и пејзажи, морал и етика, патриотизам и
родољубље, пријатан и угодан, мирис и арома, углед и престиж, принципи и начела, дојам
и утисак, креативне и стваралачке способности, стално и перманентно, пољопривреда и
аграр, пљескати и аплаудирати, итд.).
Течност – као особина доброг стила, течност у излагању се прије свега односи на усмени
говор, али се може примијенити и на писмени. Говорити течно значи говорити 'без застоја,
глатко, сређено, складно'. Може се и писати течно, тј. изражавати се лако и без тешкоћа,
реченице су 'глатке', складно слиједе једна иза друге, те је оно о чему се пише повезано и
јасно. Течност излагања је повезана са мисаоно-емоционалним садржајем онога што се
излаже. Ко има шта да каже, и зна како то да каже, говори и пише течно. Насупрот томе,
онај ко нема шта да каже, или није увјерен у оно што говори, запиње у излагању, први
непотребне паузе, и служи се тзв. поштапалицама.
Поштапалице су ријечи, па чак и читаве реченице, којима се 'неко без потребе стално
служи у говору'. Оне се не уклапају у реченичну структуру, немају никакву граматичку
функцију у њој, а саме за себе су семантички рапзне јединице говора. Употреба
поштапалица је обрнуто пропорционална степену развијености културе говора. За потребу
поштапалица нема оправдања, било да је разлог незнање или навика. Оне су ружан вишак
у говору.
Сврсисходност – сврсисходност је особина оног што одговара сврси, што је подесно.
Основна сврха говора је исказивање и преношење мисли и осјећаја. По томе, говорити
сврсисходно значи говорити с јасним циљем шта желимо да кажемо, строго се држати
прдмета о којем се говори и подесити свој начин говора датој говорној ситуацији. Ова три
елемента требају бити заступљена у сваком говорном чину, јер од тога зависи успјешна
вербална комуникација.
У пракси се, међутим, често одступа од ових захтјева. Многи од оних који говоре не знају
шта да кажу, нити која би била сврха њиховог говора. Они се обично не држе предмета
излагања или разговора. Други вид несврсисходног говора се односи на избор стилског
кода. Истим избором језичких изражајних средстава не може се говорити у свакој
прилици. Од тога о чему се и с којом сврхом говори зависи и начин како треба говорити.

БИРОКРАТИЗАЦИЈА ЈЕЗИКА И КУЛТУРА ГОВОРА

Бирократизација језика је појава која се заснива на одсуству промјене кода, тј. на
аутоматском преношењу и ширењу особености једног стила (у овом случају
административног) на остале стилове. Потребно је упозорити на штетност те појаве, јер је
повезана с говорним активностима и са културом говора.
Бирократски језик, његови извори и карактер
Извори бирократског језика се налазе у самом друштву. Језик одражава све друштвене
промјене, па се утјецај бирократио испољио, поред осталог, и у стварању посебног типа
језика који се називабирократским. Бирократски језик није исто што и обични
административни стил. То је специфичан језички варијетет којим се служи бирократска
каста, не толико у комуникативној, колико у ритуално-идеолошкој функцији изражавања
вјерности одређеним политичким догмама, које преко таквог језика треба наметнути и
другима.
Развој бирократског језика код нас
Иако је постојао и раније (јер је бирократије увијек било, и биће је), код нас се
бирократски језик озбиљније испољава послије Другог свјетског рата, а нарочито у
вријеме тзв. 'самоуправног социјализма' (70-их и 80-их година 20. стољећа). Тај систем је
допринио наглом множењу администрације, па је бирократија дошла до пуног израза. Тај
језик је био потпомогнут моћним штампаним и електронским медијима, и ширио се
вртоглавом брзином све до 1990. године, када нестаје самоуправни социјализам, али сам
бирократски језик не ишчезава, па су његови трагови видљиви и данас. Уз то је створена
нова бирократија, која такођер производи бирократски језик.
Обиљежја бирократског језика
Клајн издваја 4 карактеристична обиљежја бирократског језика: преопширност,
компликованост, неодређеност и стереотипност.
Преопширност и компликованост се испољавају употребом гломазних реченичних
конструкција и замјеном једноставних ријечи сложеним изразима, по геслу 'Зашто
једноставно, кад може компликовано?'. Бирократски језик из употребе потискује обичне, у
народу познате ријечи, а умјесто њих ствара и шири непотребно сложене, извјештачене и
рогобатне изразе. Тиме се, уз дуге и замршене реченице, још више доприноси
преопширности и компликованости таквог стила изражавања.
Мимикријска функција језика, изражена у тежњи да се нешто каже, а да се притом ништа
не каже, јер свако конкретно изражавање у тоталитарним системима може бити опасно,
довела је до стварања фразерског стила, са неодређеношћу као основном особином (неки
проблеми, извјесни другови (извјесна господа), субјективне снаге, објективне тешкоће,
одређени кругови, појединци – све имперсонално).
Има и доста примјера који илуструју стереотипност бирократског језика (народи и
народности, радни људи и грађани, улагати напоре, предузимати мјере и активности и
сл.).
Бирократски језик и култивисање говора
Све ове особине бирократског говора су у директној супротности са својствима доброг
говора: правилношћу, јасноћом, језгровитошћу, течношћу и сврсисходношћу. Због тога се
у развијању културе говора посебна пажња мора обратити на уклањање елемената таквог
језика и спречавање њиховог даљег преношења из административног и ђеломично
публицистичког (и то политичког) стила у остале стилове стандардног језика, али и на
култивисање административног и публицистичког стила како би се ослободили
'бирократизама' и нормално служили својој сврси. Без дебирократизације друштва,
међутим, сва та настојања неће уродити плодом, јер је бирократизовано друштво основни
извор сталног одржавања и обнављања бирократског језика.

УСМЕНИ ГОВОР
Физиолошке основе и акустичка својства усменог говора
Усмени говор (говорење), за разлику од писменог говора (писања), производ је
функционисања говорних органа и то је његова физиолошка основа. По својој природи је
говор акустичко-аудитивна појава – остварује се помоћу акустичких знакова (сигнала), тј.
гласова или фонема.
Глас и(ли) фонема
У граматикама се глас обично дефинише као најмања јединица људског говора. Узевши у
обзир акустичка, физиолошка и функционална својства те јединице, може се рећи да је
глас звук који је производ говорних органа и има способност да разлучује значења. Глас
се као јединица људског говора у лингвистици назива фонем или фонема. Фонема има
своју диференцијално-семантичку функцију, и сваки звук који је производ говорних
органа и чује се као глас, а нема никакве функције, није фонема. У нашем језику има
укупно 30 фонема, које се при писању означавају словима или графемама, док звучних
појава у говору има много више.
Функција говорних органа и творба гласова
Гласови природног људског језика су производ рада говорних органа, што чини њихову
физиолошку основу. Ови органи имају своје примарне физиолошке функције, али су се у
процесу настанка људског говора прилагодили за производњу артикулисаних гласова, и то
је њихова секундарна функција.
Према положају и улози говорних органа при артикулацији, сви се гласови дијеле у 2
скупине: први сусамогласници (вокали), а други су сугласници (консонанти). Разлика
између самогласника и сугласника је у томе што при творби самогласника фонациона
струја слободно пролази кроз усну шупљину, док при творби сугласника наилази на
различите препреке које чине говорни органи и савладава их.
(творбе прескочене)
Говор и процес дисања
Говор је повезан и условљен процесом дисања, јер се гласови стварају уз помоћ издисања.
Од начина и квалитета дисања зависи и правилност, јасноћа, пуноћа, јачина и сонорност
изговорених гласова. Дисање пуним плућима је најбоље и најквалитетније за артикулацију
гласова, јер се тако обезбјеђује довољна количина ваздуха за изговор дужих говорних
секвенци у једном даху. Кад не говори, човјек дише у одређеном ритму, споријем или
бржем. При томе једнако времена троши на удисање колико и на издисање, што значи да
су му удисајни и издисајни крак једнаки. Међутим, у говору се ритам дисања ремети, па се
дужина удисајног и издисајног крака мијења. То се дешава због потребе да се ритам
дисања усклади са говорним ритмом, који зависи од дужине говорних јединица које се
изговарају у једном даху. То је доста велико оптерећење за дисајне органе, па их стога за
тај напор треба оспособљавати посебним вјежбама.
Мелодиозност говора
Мелодиозност или музикалност је једна од особина природног људског језика преточеног
у говор. Језици могу бити мање или више мелодиозни или музикални, што се у говору
испољава као посебна акустичка вриједност. Према односу вокала и консонаната, наш
језик је један од 'најмекших' и најзвучнијих језика на свијету, што значи да се убраја у
мелодиозне језике. Међу живим језицима, музикалнији од нашег је италијански, а од
изумрлих старославенски. И по природи акцената се наш језик убраја међу музикалне
језике. Наши људи владају стандардном, новоштокавском акцентуацијом. Да би наш говор
био мелодиозан и пријатан за слушање, потребно је савладати и ритмичко-мелодијску
структуру усменог исказа, коју чине акценатски таквои, блокови и друге дикцијске
јединице. Сваки језик има карактеристичку ритмичко-мелодијску организацију усменог
говора, па тако и наш. Све док се не усвоји мелодија неког језика, не може се сматрати да
је тај језик до краја савладан. Управо се по томе и осјећа да неко ко је научио туђи језик
има 'страни акцент'.
Говорни поремећаји и њихово уклањање
Да би се постигао добар говор, потребно је, прије свега, имати нормалан и здрав
организам и нормалне и здраве говорне органе. Важно је и психичко здравље и
уравнотеженост говорника. Урођене или стечене физичке мане и психичка обољења,
лабилност или напрегнутост, изазивају различите аномалије, потешкоће и грешке у
говору, које се морају уклањати.
Рад на уклањању потешкоћа и грешака у говору здравих особа, а и на побољшању
акустичких квалитета гласа и квалитета говора уопће код оних који потешкоћа немају,
обухвата 3 области: то су импостација,артикулација и дикција. Импостација је
постављање, намјештање, угађање гласа. Артикулација је функционално повезивање и
подешавање говорних органа у обликовању гласова, или једноставно, начин изговора
гласова. Дикција је начин изражавања, начин говорења, и у смислу ритмичко-мелодијске
организације говора и у погледу избора језичких изражајних средстава.
У отклањању грешака у изговору могу се користити различите методе, од којих су
најпознатије и најђелотворније метода опонашања или имитативна метода, визуелна
метода и осјетилна метода. Ниједна од ових метода сама за себе не даје потпуно
одговарајуће резултате. Зато их је најбоље комбиновати.
Говорне вјежбе
Да би се произвели акустички чисти и озвучени гласови и тиме постигао пријатан и
пожељан говор, морају се отклонити негативна својства гласа у погледу његове каквоче,
висине и јачине, као и грешке у артикулацији и предаји. Све се то може постићи једино
упорним, дуготрајним и систематским вјежбама. То су вјежбе опуштања, вјежбе држања
тијела, вјежбе јачања респираторних органа, мимичке вјежбе, вјежбе артикулације и
вјежбе акцентуације. Ове вјежбе треба изводити свакодневно, у одређено вријеме, и то у
незагађеним просторијама.

СТРУКТУРА ГОВОРНОГ ИСКАЗА

Говорни исказ се разликује од писаног текста по карактеру сигнала (у говору су
акустички, а у писању визуелни), по начину рецепције (говорни исказ се прима чулом
слуха, а писани чулом вида), па онда и по структури, која се битно разликује од структуре
онога што је написано, чак и кад је садржај потпуно исти. Структура усменог исказа се
изражава акустичким вриједностима (ритмичко-мелодијском организацијом), али се у
исто вријеме ослања и на мисаоно-емоционалне садржаје. Најмања јединица усменог
исказа је акценатски такт. Виша јединица усменог исказа је блок. Шире структурне
јединице супасаж и пасажни круг. Усмени исказ има своју посебну структуру, коју треба
добро упознати да би се она исказала у говору.
ВРЕДНОТЕ УСМЕНОГ ГОВОРА
Усмени говор, у поређењу с писменим, има неке вриједности које се приликом
записивања вербалног исказа не преносе у писани текст, или се тек сигнализирају
одређеним знацима. Те су вриједностиинтонација, интензитет, пауза, реченични темпо,
гест и мимика и ствари контекст.
Интонација је висина тона, која може бити различита у изговору појединих гласова и
ријечи. она има посебне семантичке и афективне вриједности, па је веома важна у
обликовању говорног исказа.
Интензитет је јачина гласа којом се изговарају поједине ријечи и реченице. У тијесној је
вези с интонацијом, и обично се оба елемента остварују напоредо. И интензитет утјече на
смисао и афективну вриједност изговорене ријечи. Појачаним интензитетом тона се
изражавају различити мисаоно-емоционални садржај.
Пауза има сличну функцију као интонација и интензитет, и њоме се могу изражавати
различита значења и емоције. У писаном тексту се паузе означавају различитим
реченичним знацима: зарезом, тачком, упитником, узвичником, двотачком, с три тачке,
или увученим редом, тј. преласком на нови пасус и сл. Ти знаци упућују и на дужину
паузе. Пауза (краћа или дужа, па и потпуна шутња) у говорном је исказу важан сигнал,
којим се разлучују значења и изражавају различита емотивна стања и афекти.
Реченични темпо је брзина којом се изговарају поједине реченице или њихови дијелови.
Ова вреднота усменог говора се ничим не обиљежава у писаном тексту, али произилази из
његовог мисаоно-емоционалног садржаја. Смиреним мислима и уравнотеженим
емоцијама одговара нормалан реченични темпо. Описима узбудљивих догађаја и
узбурканим емоцијама одговара убрзан реченични темпо. Ако се у тексту смјењују
различита размишљања и емоције, реченични темпо се стално мнијења, успорава или
убрзава. Тиме се постиже динамичност усменог исказа, која прати и изражава динамику
мисаоно-емоционалних садржаја.
Гест (покрети руку и тијела) и мимика (промјена израза лица) важен су пратећи елемент
вербалног исказа. Та вреднота усменог говора појачава вербални исказ, чини га
експресивнијим и упечатљивијим. Зато су гест и мимика готово редовно присутни у
вербалној комуникацији. Гест и мимика ничим нису означени у писаном тексту. Ти се
покрети, с различитим значењем и афективним вриједностима, усклађују с мисаоно-
емоционалним садржајима најчешће као спонтанте реакције. Гестови и мимика морају
увијек бити одмјерени и примјерени ономе о чему се говори. Претјерано гестикулирање
или прављење ненормалних гримаса не доприноси изражајности говорног исказа.
Стварни контекст је скуп предмета и лица који окружују говорника у тренутку говора и
који се укључују у говорни исказ. И ову је вредноту немогуће директно пренијети у
писани текст. У писаном тексту нема стварног контекста. Кад с неким усмено
комуницирамо, он је присутан, па већ самим тим постаје важан елемент говорног исказа.

ГОВОРНИ РЕЉЕФ
Говорни рељеф је скуп свих (различитих) говорних средстава: структурних јединица и
пратећих вреднота усменог говора, којим се остварује одређени говорни исказ као израз
мисаоно-емоционалних садржаја онога о чему се говори.
Успостављање говорног рељефа
Да би исказао и пренио слушатељу, што је могуће вјерније, своје мисли и осјећаја, или
мисаоно-емоционални садржај неког текста, говорник обликује свој исказ користећи се
свим средствима која му стоје на располагању. Ту су, прије свега, јасно артикулисани
гласови, који се нижу у ријечи и реченице, потом различите структурне јединице тог
говора, пратеће вредноте, итд. Све су то елементи помоћу којих се успоставља говорни
рељеф. Наш усмени говор, ма какве садржаје њиме преносили, није увијек исти: раван,
монотон и статичан, него је промјенљив и динамичан; час је успорен, час је убрзан; неке
ријечи и реченице се изговарају повишеним или појачаним гласом, а неке у ниском тону и
тише, смјењују се краће или дуже паузе, реченични темпо се мијења, укључују се или
искључују елементи покрета који прате вербални исказ.
Говорни рељеф и мисаоно-емоционални сигнали
Говорни рељеф се не успоставља случајно, нити је сам себи сврха. Он је одраз и израз
мисаоно-емоционалних садржаја онога о чему говоримо. Кад читамо неки текст, ми
уствари претачемо писмену форму говора у усмени исказ. Готово ничим нам није
сигнализирано како ћемо од свих елемената конституисати говорни рељеф. Сигнали за
успостављање говорног рељефа долазе из самог садржаја. Зато је анализа мисаоно-
емоционалних садржаја текста битна претпоставка формирања одговарајућег говорног
рељефа. Између мисли и осјећања садржаних у тексту и говорног рељефа мора постојати
пуни склад.
Преко рељефа говорник понекад на слушаоца преноси и снажне емоције, посебно када је у
питању интерпретација књижевно-умјетничког текста или нека бесједа политичко-
патриотског садржаја. То се постиже снагом гласа, одговарајућим гестовима и другим
вреднотама усменог говора. Добар интерпретатор или говорник мора пазити да у употреби
тих средстава не претјера, и мора настојати да његов говор ђелује што природније, и да не
буде 'театралан'.
Између мисаоно-емоционалног садржаја и говорног рељефа треба пронаћи праву мјеру,
јер ћемо једино тако слушаоцу вјерно пренијети оно о чему говоримо, покренути га на
размишљање и такнути његова осјећања.
ВИДОВИ УСМЕНОГ ИЗРАЖАВАЊА
Постоје многи и различити видови усменог изражавања. Сви се по карактеру и функцији
могу подијелити на двије врсте дискурса: комуникативне и експресивне (интерпретативне
и креативне).
Комуникативни и експресивни дискурси
У комуникативне дискурсе се убрајају говорни догађаји који имају устаљену форму у
свакодневној комуникацији, као што су поздрављање, обраћање и ословљавање,
честитања, приватни (службени или пословни) телефонски разговор, или они који се
односе на вербалну комуникацију на јавном скупу: дискусија на састанцима и
конференцијама, расправа на радију и телевизији, парламентарна дебата,итд.
Поздрављање – прије остваривања било којег другог вида комуникације, људи се
међусобно сусрећу и том приликом поздрављају на различите начине, користећи се
притом вербалним и невербалним средствима, или и једним и другим у исто вријеме.
Најчешћа су невербална средства поздрављања: руковање, загрљај, пољубац, климање
главом, наклон, подизање руке или махање, скидање шешира, и сл. Њима се изражавају
пријатељство, поштовање, оданост, симпатија, блискост, и сл. Вербалним средствима, тј.
посебним ријечима и изразима које људи упућују једени другима у знак поздрава такођер
се исказују различите жеље: за добро здравље, мир, срећу, дуг живот, поштовање,
покорност, итд.
Обраћање и ословљавање – избор језичких средстава у међусобном вербалном саобраћању
и ословљавању унутар једне говорне заједнице је друштвено и културолошки условљен.
Тај избор зависи од вањезичких (друштвених) фактора, па га стога не регулишу
стандардно-језички приручници. Прво што се може запазити у вези с тим је употреба
личних замјеница за друго лице једнине (ти) и друго лице множине (ви) у обраћању једној
особи. Ту се ради о функцији истицања природе односа међу говорницима, као и улози
упућивања на друштвени статус комуникатора, тј. на статус једног учесника у говорном
догађају у поређењу са статусом другог. Међусобно ословљавање комуникатора са ти
сугерише њихову блискост и равноправност. Ословљавање са ви упућује на друштвену и
емоциналну дистанцу комуникатора, на службени однос без блискости и интимности, чак
и на одређену резервираност. Различито ословљавање комуникатора (ти – ви, тј. ви – ти)
показује њихову неравноправност и неједнакост – генерацијску, друштвену, или неку
другу. Ремећење ових правила изражава промјену односа говорних лица у комуникацији, а
понекад показује и непоштовање и потцјењивање оног с којим се комуницирања, и
успостављање односа надређености и подређености, што упућује на неуљудност и
одсуство не само културе вербалне комуникације, него и културе комуникације уопће.
Честитања – невербалним и вербалним средствима људи једни другима упућују честитке
поводом различитих радосних догађаја у животу: постигнутих успјеха (полагања испита,
дипломирања, обављених послова, напредовања у каријери, усељења у нови стан, итд.), а
посебно поводом разних разника, државних или вјерских. У таквим приликама, уз стисак
руке, код нас се најчешће изговара: Честитам! Браво!, а негђе се додаје и Аферим!. Неки
од израза којима се упућују честитке у нашем језику, конфесионално су ограничени,
посебно они поводом вјерских празника, док су други карактеристични за све наше људе,
без обзира на вјерску и националну припадност. Честитања су израз друштвених односа,
и друштвеног су карактера, па стога постоје правила њиховог избора и употребе, чије је
познавање и правилна примјена такођер знак културе говора.
Телефонски разговор – дискурс телефонских разговора одавно изазива пажњу
комуниколога и лингвиста. Данас је телефонски разговор вјероватно најчешћи вид усмене
комуникације, чешћи и од директних свакодневних разговора 'очи у очи'. Не постоје
утврђена или уобичајена правила вођења телефонског разговора која би била једнака у
цијелом свијету. Од типа културе у појединим земљама, животних схватања, а и односа
према телефону као средству комуникације, зависи начин остваривања овог вербалног
догађаја, па се ту запажају знатне разлике. Једино што је свима заједничко је опћа
структура телефонског разговора. Та структура обухвата три фазе: отварање, садржај и
затварање телефонског разговора.
Вербална комуникација на јавном скупу – у вербалној комуникацији на јавном скупу
учествује више говорника, па је структура таквих дискурса сложеније, и тежа са
становишта саме организације и вођења.
Дискусија на састанцима и конференцијама – дискусија на различитим скуповима
(састанцима, конференцијама, конгресима и сл.), сазваним ради разматрања актуелних
проблема и усвајања одређених закључака, води се према унапријед утврђеном дневном
реду и на основу уводних напомена предсједавајућег. Важно је обезбиједити да се
расправа концентрише на предмет дефинисан тачком дневног реда о којој се расправља.
Успјех зависи и од сљедећих захтјева: да се сви присутни укључе у процес комуникације,
да се улоге комуникатора правилно смјењују и не преклапају, да сви учесници у својим
излагањима буду кратки, јасни и конкретни, те да се успостави апсолутни мир и ред како
би се комуникација могла обављати несметано. Уз ријетке изузетке, дискусије на нашим
јавним скуповима карактерише незаинтересираност једног дијела или већине учесника
расправе.
Разговор на радију и телевизији – све што је речено о дискусији на састанцима и
конференцијама, у позитивном и негативном смислу, вриједи и за разговор на радију и
телевизији. Разлика је једино у томе што радио и телевизију слуша и гледа велики број
људи, па су утолико мане тог вида вербалне комуникације код нас видљивије и уочљивије.
Ту се ради о трострукој комуникацији: прво, водитеља и позваних учесника, затим
учесника међу собом, и на крају свих њих са слушатељима и гледатељима, који се такођер
укључују у разговор путем телефона. Негативном утиску о разговорима на радију и
телевизији једнако доприноси понашање водитеља, колико и понашање учесника, при
чему не треба занемарити ни неумјесна питања слушатеља, тј. гледатеља. И у овој области
треба много шта мијењати, усавршавати и култивисати како би се култура вербалне
комуникације на јавном скупу подигла на виши ниво. То би у штампаним и електронским
медијима требао бити посебан задатак лектора, а они изгледа своју улогу своде само на
исправљање граматичких, ортографских и ортоепских грешака.
Парламентарна дебата – иако у парламентарним дебатама, које се преносе преко радија
или телевизије, има осмишљених, језгровитих, елоквентних и увјерљивих излагања, па и
садржајних полемика, у доста случајева наше скупштинске дебате личе на сучељавање
учесника у контакт-емисијама на радију и телевизије, или на дискусије на нашим разним
састанцима. И ту се могу запазити одступања од правила вербалне комуникације. Не
укључују се сви једнако у расправу, а неки чак и не слушају о чему се расправља (па
читају новине или разговарају с колегама пред камерама и милионским гледалиштем).
Они који прате расправу, кад се не слажу са ставовима говорника из противничког табора,
бучно реагују, упадају му у ријеч, па у сали настаје метеж, и расправа се мора понекад и
прекинути док се духови не смире. У излагању наших народних заступника се понављају
језичке грешке, не говори се јасно, кратко, течно и сврсисходно. Уз све то се понекад
потежу и тешке ријечи и увреде.
Интерпретативни и креативни дискурси
За учешће у вербалној комуникацији се потребно темељито и систематски припремити. То
захтијева сваки озбиљан наступ у таквој врсти говорног догађаја. Још више труда и напора
треба уложити у припреме за креативно, стваралачко изражавање у оквиру експресивних
дискурса, као што су изражајно читање, препричавање, рецитовање и држање различитих
бесједа. То је посебно важно за оне којима је умјетничка интерпретација текстова,
књижевно-умјетничких и других, састави дио професионалних активности (глумци,
спикери, наставници матерњег језика).
Изражајно читање – изражајно читање је умјетничка интерпретација текста средствима
усменог говора или конкретније, претакање писаног текста у одговарајући говорни рељеф
којим се слушатељима вјерно и експресивно преносе његови мисаоно-емоционални
садржаји како би их они до краја схватили и доживјели. Изражајно прочитан текст увијек
подстиче на размишљања и покреће емоције слушатеља, а то може бити и снажан
умјетнички доживљај. Управо ту вјештина говорења прелази у умјетничко изражавање. Да
би се неки текст изражајно прочитао, потребно се претходно за то озбиљно припремити.
Припреме за изражајно читање обухватају 3 фазе: избор текста, обрада текста за изражајно
читање и увјежбавање изражајног читања.
Препричавање – препричавање је више креативни, стваралачки чин. Ту се интерпретатор
одваја од текста и својим ријечима, уз употребу расположивих средстава усменог говора,
обликује посебан говорни рељеф помоћу којег саопћава нову причу, која с текстом на који
се ослања има заједничко само фактографске детаље. Стога препричавање, ако је добро,
може бити и занимљивије, и узбудљивије од читања самог текста. Приликом
препричавања се увијек нешто додаје, развијају се описи, обогаћује се нарација, а
казивање се може подесити и према реаговању слушатеља. Омогућена је слободнија
гестикулација и мимика којима се прати прича, што доприноси експресивности и
увјерљивости приповиједања. Препричавање је тежа форма усменог изражавања, која
осим талента захтијева још темељитије припреме и још упорнија вјежбања. Припрема
текста за препричавање у основним фазама се подудара са припремом текста за изражајно
читање, а проширује се израдом сижеа текста и издвајањем карактеристичних детаља
(сликовитих описа, дијалога, итд.).
Рецитовање – или (декламовање) је говорна интерпретација књижевног ђела у стиху,
најчешће неке пјесме. Стихови се могу интерпретирати или читањем или говорењем
напамет, у оба случаја пред публиком. Припрема текста за рецитовање се састоји из истих
фаза као и за изражајно читање и препричавање. Обрада текста за рецитовање је двојака:
садржинска и дикцијска. Садржинска подразумијева утврђивање пјесничке врсте, а у
дикцијској се утврђује и назначава говорни рељеф који најбоље изражава мисаоно-
емоционалне садржаје пјесме која ће се рецитовати. Уколико ће се изабрана пјесма
говорити напамет, потребно ју је и научити.
Бесједа (говор) – бесједничка вјештина је врхунац свих интерпретативних или креативних
форми усменог изражавања. По садржају и намјени бесједе могу бити различите. То може
бити проповијед(вјерска бесједа), политичка бесједа, војничка бесједа, судска бесједа, итд.
Свака од тих бесједа има своју карактеристичну дикцију, које се говорник мора држати,
било да репродукује нечији већ написани текст, или сам креира садржај бесједе. Држећи
говор на већем или мањем скупу, говорник се, осим вербалним, служи и невербалним
средствима (гест и мимика, понашање у простору, за говорницом или на подијуму), која
су у бесједништву важна и за привлачење пажње слушатеља, али и као средство
појачавања експресивности говорног израза. Основни циљ сваке бесједе је да се
окупљеним слушатељима увјерљиво образложи нека идеја како би се они убиједили у
њену исправност. За сваку бесједу, као и за сваки јавни наступ, потребно се добро
припремити. Бесједа не смије бити предуга. Код нас се вјештини говора уопће, и посебно
бесједништву, не посвећује готово никаква пажња, иако су те вјештине изузетно важне.

РЕТОРИКА
Реторика (појам и дефиниција)
Ријеч реторика потиче из грчког језика и значи 'говорничка вјештина'. Већ у старој Грчкој
је та ријеч добила значење које данас има. То је 1. наука о бесједништву, односно теорија
бесједништва, 2. скуп правила бесједничке вјештине коју та наука утврђује и 3. сама
бесједничка вјештина, тј. способност лијепог, сликовитог, динамичног и убједљивог
изражавања.
Реторика и бесједништво
Мада се та два појма код нас често изједначавају, реторика и бесједништво немају исто
значење. Реторика је теорија, тј. наука и скуп правила о лијепом и убједљивом говору, а
бесједништво или говорништво је пракса у којој се та правила примјењују. Једно је
теоријска, а друго практична дисциплина, које су међусобно тијесно повезане и
условљене.
Да постоји разлика између реторике и бесједништва, први су уочили грчки филозофи
софисти (Протагора, Горгија, и др.). Они су заправо утемељитељи реторике као науке,
пошто су на основу своје говорничке праксе извели прва правила говорничке вјештине.
Стара Грчка је била колијевка реторике, као и многих других наука. Реторику треба учити,
јер се бесједништво као вјештина уз помоћ одређених правила може научити и занатски
савладати.
Значај бесједништва
У бесједништву култура говора долази до пуног израза. Бесједништво заузима посебно
мјесто и по захтјевима који се постављају пред говорника, и по циљевима које треба
постићи добро смишљеном и лијепо казаном бесједом, и по броју разноврсности оних на
које се бесједом утиче. Бесједништво је значајан фактор демократског друштва и моћан
регулатор његовог функционисања. Међутим, бесједништво се може и злоупотријебити,
може бити инструмент демагогије и завођења народа (Муссолини, Хитлер).
Улога реторике у развијању бесједничке вјештине
Реторика као теорија бесједништва има важну улогу у развијању бесједничке вјештине. И
највећи говорници учили су реторичка правила, а за то су постојали и учитељи
говорништва. Учење и познавање реторике потребно је свима: и талентованим и
неталентованим људима – првима да постигну савршенство говорничког умијећа, а
другима да савладају говорничку вјештину до те мјере да постану добри и за слушаоце
прихватљиви говорници. У развијању говорничке вјештине није довољно само савладати
одређена правила која нуди реторика. Важније од тога је систематско вјежбање у
говорништву, уз стална провјеравања како се наш говор доима оних којима се обраћамо.

Врсте бесједа
Постоје различите класификације бесједа. Аристотел је све бесједе подијели на 3 скупине:
форензичне (судске), делиберативне (политичке) и епидеиктичке (пригодне – похвалне
или погрдне). Данас се много чешће бесједе дијеле према садржају и намјени на више
врста: вјерске, судске, политичке, војничке, филозофско-предавачке и пригодне, или
према хисторијским раздобљима на претхоленско, хеленско, староримско,
средњевјековно, нововјековно, те савремено бесједништво. Свака од наведених врста
бесједа има свој хисторијат и посебна обиљежја.
Основни елементи бесједништва
Три су основна елемента која чине бесједништво. То су бесједник (говорник), аудиторијум
(амбијент, слушаоци), и бесједа (говор). Сви су важни, јер без било којег од њих се не
може остварити ниједна бесједа. Успјех бесједе зависи, прије свега, од саме личности
бесједника, а њу одређује више различитих компоненти: појава (изглед, став, гест и
мимика), углед (или имиџ), интелигенција, мудрост, знање (образованост), карактер,
темперамент, мотивисаност, увјежбаност, стил, глас, дикција и друге особине, од којих
зависи хоће ли или неће публика прихватити и саслушати говорника, па и то какав ће бити
његов говор, што је у тијесној вези с пријемом код публике и у крајњој линији – успјехом
бесједе.

Нека истраживања показују да је страх од јавног наступа већи од страха од смрти,

болести, висине, дубине, летења, финансијских проблема. Колико год била зачуђујућа
оваква градација, јасно је да се страх од говорења пред публиком јавља као последица
неизвесности и то је потпуно природно, чак је умерен страх неопходно осећање.

Како је трема (дрхтање, грознучаво узбуђење, страх) прва асоцијација на помен јавног
наступа, управо Нју (трему) би требало најпре савладати. Марк Твен истиче да на свету
постоје само два типа говорника: први су нервозни, а други су лажљивци. Наиме,
одређена количина треме је нормална и дугогодишње искуство је не може потрети у
потпуности.

Пре свега:

Говорник треба имати на уму три ствари: шта говори, коме говори и како говори
(Цицерон).

Преусмеравајући пажњу на тему, односно оно о чему се говори, на циљеве, односно оно
што желите постићи, остављате трему по страни. Не дајете јој време и простор јер вас
заокупљају важнија питања. Важнија за о но што вас очекује. Неки би рекли, почните од
краја – шта желим постићи! Мотивишите себе одговарајући на питање – шта сам спреман
учинити за свој циљ?

Трема и како је избећи?

Темељном припремом и вежбом можете смањити висок проценат треме (чак 75%), око
15% вежбама дисања, а позитивним ставом остатак;
Немојте свој говор учити напамет, само кључне тезе и аргументе које можете забележити
како бисте избегли мођућност да их заборавите или страх да ћете их заборавити;
Вежбајте свој наступ;
Немојте поклањати пажњу телесним сигналима, споља је видљиво само 10% онога што
осећате;
Гледајте слушаоце у лице и одржавајте контакт очима;
Усмерите своју пажњу на оно о чему говорите, а не на начин извођења.
Не припремајте се до последњег момента… (Како савладати трему?, М. Ријавец, Д.
Миљковић)
„Само припремљен говорник заслужује самопоуздање“ (Дејл Карнеги)
Јавни говор, као саставни део јавног наступа, такође представља проблем ономе
(говорнику) који би требало да га изнесе, али је уједно и поље на којем се може много тога
урадити пре самог извођења. Да не би било забуне, јавни говор, поред приватног, у
најширем смислу подразумева обраћање мање познатим или непознатим људима. То је
сваки наступ који у себи садржи особину јавности.

Говор који излази из приватног круга се мења и усмерава према саговорницима. У

јавности треба избегавати фамилијаран начин говора; пожељан је говор који се учи, вежба
и унапређује.

Теоријски модели јавног комуницирања изграђени су у античкој Грчкој, а први теоретичар

језика јавне комуникације био је Аристотел. Како одлике јавнога говора зависе од односа
међу учесницима јавне језичне комуникације, можемо говорити о типовима говора:
политички, публицистички, сакрални. Међу врстама говора у античкој Грчкој издвајали су
се саветодавни, говор пред судом и похвални говор.

Разликујемо, такође, спонтани говор (неприпремљени говор), импровизирани говор (који

почива на кључним тачкама), читани говор (за који постоји дословни предложак) и
припремљени говор (који је детаљно разрађен), а о којем ће у даљем тексту бити више
речи.

Три су главна елемента говорништва: говорник (беседник), аудиторијум (слушаоци и

амбијент) и говор (беседа). Сваки од ових елемената је подједнако важан. Много фактора
утиче на успех говора.

Кључ успеха је сам говорник (беседник), односно његова личност коју одређују појава,
углед, интелигенција, мудрост, знање, карактер, темперамент, мотивисаност, стил, глас,
дикција и др. Посебно би се могло говорити о невербалној комуникацији која заузима
важно место у јавном наступу и знатно утиче на успех говорника. Корисно је знати да
израз лица преноси 55%, глас 38%, а сама реч 7% информације (Алберт Мехрабиан).

Према учењу класичне реторике разликујемо пет квалитета говора: инвентио, диспоситио,
елоцутио, мемориа и ацтио.

Инвентио (проналажење, прикупљање) – фаза дефинисања предмета, циља и припрема

говора (беседе); Након што сте изабрали тему и дефинисали циљ који желите постићи,
потребно је прикупити одговарајућу аргументацију којом ће се поткрепити тезе које се
током говора износе. Најчешће се користе сл. аргументи: аргументи који се заснивају на
аналогији, на узрочности, на примеру, на доказу, на стручном мишљењу, на опажању, на
последичној вези и са њима треба бити обазрив. Истражите све аспекте теме о којој ћете
говорити. Проверите своје знање о оном о чему говорите. При одабиру теме важно је
имати у виду публику којој се обраћа, као и амбијент и место. Некада је боље бирати
актуелне теме. Став говорника мора бити јасан. Не сме се излазити из оквира теме, а
главна идеја мора се провлачити током целог говора.
Диспоситио (распоређивање) – фаза организовања говора, односно одређивања увода,
разраде и закључка (као и код писменог излагања), дакле сређивања прикупљене грађе. У
античко време владало је правило да говор треба да има пет етапа: увод, излагање,
доказивање, побијање и закључак, а оваква структура произашла је из судских говора
(беседа) који су били заступљенији од политичких. Савремена реторика не препоручује
строге поделе садржаја говора узимајући у обзир да разликујемо више врста беседа
(верске, судске, политичке, војничке, филозофско-предавачке и пригодне), припремљене
или импровизоване говоре, и сл.
Елоцутио (састављање, језично обликовање) – фаза која се односи на језичко изражавање
у говору; Језик којим говорите има три основне функције: комуникативну (преношење
поруке, споразумевање), експресивну (изражавање властитих мисли и осећања) и
симболичку (сваком изговореном речју одређујемо себе као представнике одређене
говорне или друштвене заједнице, показујемо степен свог образовања, културе,
интелигенције). Усмени говор има своје пратеће вредности: интонацију, интензитет,
реченични темпо, паузу, гест, мимику и стварни контекст. Пожељно је поседовати
културу говора, заправо, овладати вештином правилног, тачног и течног исказивања
властитих мисли и осећања. Основна својства доброг говора: правилност, јасноћа,
језгровитост, течност и сврсисходност. Речитост је и мач и штит.
Мемориа (памћење) – фаза у којој памтите план који сте осмислили. Важно је запамтити
главне црте излагања. Не би требало говор учити напамет.
Ацтио (извођење, говорна активност) – фаза извођења, а посебно се у овој фази акценат
ставља на невербалну комуникацију: гестикулација, експресивност, држање, покрети
(гледајте равно у публику и увек понеког другог обухватите погледом, покажите руком на
неког у публици, насмешите се и водите рачуна да не држите прекрштене руке на
грудима, да су вам дланови отворени и окренути напред, да не поправљате гардеробу док
говорите, да не говорите брзо, да стојите на месту са којега ће вас најбоље видети и са
којега ћете ви најбоље видети публику…)
ВАЖНО ЈЕ ЗНАТИ: Количина информација коју публика може примити, у пуној
концентрацији, веома је мала. Студије показују да имате свега 20 минута на располагању
за своју презентацију.

При структуирању говора кључно питање је успостављање везе говорника и публике и

упостављање везе са темом – односно, УВОД. Највеће грешке се јављају заправо у уводу.
Увод не би требало да траје дуже од петине говора (антички савет).

Успостављање везе са публиком остварује се кроз: елементе који се односе на публику –

ословљавање, хваљење публике и сл., елементе који се односе на говорника –
веродостојност, скромност и сл. и буђење интересовања за тему – изрицање средишње
мисли, навођење пригоде говора, постављање реторичког питања, цитат, прича
(описивање актуалног догађаја, препричавање појединачних судбина, алегоријска прича с
поентом и сл.), провокативне изјаве – на пример: иронија, застрашујуће чињенице и сл. (Е.
Плетикос и Ј. Влашић Дуић). Слушаоцима треба показати, управо у уводу, зашто је за њих
тема о којој се говори важна.

Изразито је важан и закључак говора. Пожељно би било вратити се на почетну тврдњу и

поновити главну тезу; завршити, на пример, позитивном поруком, одговарајућим цитатом,
истицањем предности од прихватања ваше идеје, илустровањем главне мисли краћом
причом, истицањем опасности од нечињења…

“Делотворан говорник увек на почетку скупа изложи посебну сврху и допринос који би
требало да оствари. Он се увек на састанку врати на уводну, почетну изјаву и повезује
закључке са првобитном намером” Питер Дракер.

Још један осврт на планирано:

Изоставите небитно
Аргумената можете имати колико год желите, али најбоље је да о некој теми не износите
више од три најјача
Пажљиво са анегдотама или причама
Избегните импровизације
Избегните хумор – покушавајући да насмејете публику, најлакше ћете погрешити
Не постављајте питања на која не можете предвидети одговор публике
Паузе су потребне (нормалне, драматуршке, емпатијске, када публика сама наставља
реченицу) – око три секунде
Пратећи материјал (нпр. мултимедијална презентација) јесте нешто што вам служи, а не
господари вама
Немојте преценити себе ни потценити публику
Планирајте време
Рад рађа идеје
Демостен, највећи антички говорник и један од првих значајних људи који је схватио моћ
говора у постизању одрђених циљева, патио је од муцања у младост. Доживео је да га
публика у судници исмеје и извижди. Потражио је помоћ учитеља беседништва, а своје
недостатке отклонио је вежбама које је сам осмишљавао. Неки кажу да је говорио устима
пуним каменчића како би поправио своју дикцију.

Када су највећег говорника свих времена (уз Цицерона) питали шта је најважније у
говорничкој вештини, одговарао је: Најважније су три ствари: како се нешто каже, како се
нешто каже и како се нешто каже.

Дакле, говорништво (беседништво) је вештина и старије је од реторике – теорије, науке

која је проистекла из говорничке праксе и обухвата правила о лепом и убедљивом говору.
Реторика нам даје теоријску основу говорништва, подстиче га и усмерава и самим ти
помаже свакоме ко ову вештину жели савладати.

Запамтите – Најбољи говорник је онај човек који (…) поучава и одушевљава, при томе
покреће умове својих слушалаца (Цицерон).