GLASOVNE PROMENE U SRPSKOM JEZIKU

U srpskom jeziku postoje sledeće glasovne promene:

1) nepostojano A
2) prelazak L u O
3) jednačenje suglasnika po zvučnosti
4) jednačenje suglasnika po mestu tvorbe
5) jotovanje
6) palatalizacija
7) sibilarizacija
8) uprošćavanje suglasničkih grupa

Nepostojano A

Nepostojano A je glasovna promena koja se odnosi na pojavu samoglasnika A u određenim

oblicima reči, a u drugim oblicima te reči se ne pojavljuje.

Primeri za ovu glasovnu promenu su:

 Imenice: starac – starca – starcu; puška – pušaka; kruška – krušaka; sedlo – sedala,

itd.
 Zamenice: takav – takva; sav – sva; nikakav – nikakva.
 Pridevi: dobar – dobra; vredan – vredna; poslušan – poslušna.
 Brojevi: jedan – jednoga;  sedam – sedmi; osam – osmi.
 Glagoli: jesam – jesmo;  išao – išla; došao – došla.

U primerima tad – tada, jednog – jednoga, kad – kada; kao i u dobrom – dobrome – dobromu,
samoglasnici A, E, U su pokretni vokali.

Mogu se pisati na kraju reči, a i ne moraju, nekada ih ima, a nekada nema. Ovo -a na kraju
reči ne treba mešati sa nepostojanim a. Nepostojano A se zapaža u promeni reči (kada je
promenimo po padežima), u rodu, broju. Tada jasno vidimo u kojim slučajevima se a javlja,
tj. mora se pisati, a u kojima gubi, odnosno u kojima se ne piše.
 U genitivu množine imenica na -A, čija se osnova završava suglasničkim grupama ST, ZD,
ŠT, ŽD, ne javlja se nepostojano A.

Primeri: bašta, brazda, lasta.

Zašto se ovo napominje? Odlika promena imenica u genitivu množine sa suglasničkim

grupama: devoJKa, jeste da se nepostojano A javlja u genitivu množine. DevojAka.

OloVKa – olovAka

Promena L u O

Kada se glas L nađe na kraju sloga ili na kraju reči prelazi u samoglasnik O.
Na primer:
stol – sto; sol – so.
Prelazak L u O odvija se u sledećim primerima:

 U muškom rodu jednine radnog glagolskog prideva:

pisao (pisaL – pisaO), radio, čekao, išao, došao, itd.

 U imenicama ženskog roda sa nastavkom –onica (od –lnica):

učionica (učilnica), perionica, radionica, vežbaonica, itd.

 U imenicama sa vokalom E ispred O:

deo, predeo (predel – predeo), pepeo, veo, itd.

 U imenicama muškog i ženskog roda sa nepostojanim A ispred O:

kotao (kotal – kotao), misao, orao.

 U nominativu jednine muškog roda prideva:

ceo, beo, veseo (vessel – veseo), zreo, čio, mio, itd.

Izuzeci od pravila:
L se čuva u rečima: bol, ždral, val, glagol, general, bokal, stalno, zahvalio, školski, bolnica,
molba, belca, nevaljalca.
 Ove reči su većinom novijeg porekla, ušle u naš jezik nakon izvršene glasovne promene.
Kada pogledamo tekst na početku, uočavamo promenu reč rukovodilac. Ovu reč je takođe
obuhvatila glasovna promena, kada se L nađe na kraju sloga:

 RU-KO-VO-DI-LAC (nominativ jednine – jedino pravilno je rukovodilac.)

 RU-KO-VO-DIL-CA (genitiv jednine). Ovde se L našlo na kraju sloga i prelazi u O.
Tako dobijamo jednog rukovodioca.
 RU-KO-VO-DI-LA-CA (genitiv množine). Kada pogledamo genitiv množine vidimo
da se L čuva jer nije na kraju sloga, ni na kraju reči).
U ostalim padežima po istom principu se promena vrši, osim u obliku genitiva množine i
nominativa jednine.
Takvi su i primeri:
molilac, tužilac, gledalac, čitalac, žetelac, nosilac, davalac.
Jednačenje po zvučnosti

Kada se u jednoj reči nađu dva suglasnika nejednaka po zvučnosti, oni se jednače, i to tako
što se prvi upravlja prema drugome. Ovu glasovnu promenu nazivamo Jednačenje
suglasnika po zvučnosti.
Primeri:
vrabac – vrapca; beg – bekstvo; sladak – slatka; držati – drška; svezati – sveska; top –
tobčija; burek – buregdžija; svat – svadba; društvo – družba; tast – tazbina; učiti – udžbenik.
Izuzeci od pravila:
Ova glasovna promena ne vrši se kada se zvučni suglasnik D nađe ispred bezvučnog S ili Š.
predsednik, potpredsednik, sredstvo, odštampati, podšišati, odsustvo, odšetati, itd.
Kada se Đ nađe ispred S u nastavku –STVO:
vođstvo, itd.
*U nekim rečima stranog porekla kao i pridevima koji su od njih izvedeni: Vašington,
vašingtonski, Rentgen (ime) ali rendgen-aparat, postidplomski.

Jednačenje po mestu tvorbe

U rečima pažnja i nošnja suglasnici su se izjednačili po mestu izgovora, odnosno tvorbe. U

ovom slučaju suglasnici Z i S našli su se ispred prednjonepčanog NJ, zato prelaze u
prednjonepčane Ž i Š.
 paziti – pažnja; nositi – nošnja
Zaključujemo da zubni suglasnici S i Z kada se nađu ispred prednjonepčanih
suglasnika (Č, Đ, Ž, Š, NJ, Ć, LJ, J, DŽ), prelaze u prednjonepčane Š i Ž (S u Š, Z u Ž).
Tako nastaje glasovna promena Jednačenje suglasnika po mestu tvorbe.
Suglasnik N se takođe jednači prema mestu tvorbe kada se nađe ispred usnenih suglasnika
B i P, prelazi u M:
stan – stambeni; prehrambeni, zelembać.
Primeri:
prositi – prošnja; snositi – snošljiv; raščupati (razčupati – rasčupati – raščupati); iščeznuti
(izčeznuti – isčeznuti – iščeznuti), vožnja, snalažljiv.
Izuzeci od pravila:
1. Ako se suglasnici S i Z nalaze u prefiksima ispred suglasnika LJ i NJ, onda
ostaju neizmenjeni:
razljutiti, izljubiti, sljuštiti, iznjihati, sljubiti.
2. U složenicama, kada se N nađe na kraju prvog dela složene reči, ne vrši se glasovna
promena:
jedanput, stranputica, vanpartijski, crvenperka.

Jotovanje

Jotovanje je glasovna promena u kojoj se glas J sa prethodnim nenepčanim

suglasnimkom sliva u nov nepčani suglasnik. Naziv je dobila prema glasu J koji se ranije
zvao jota.
Usneni suglasnici P, B, M, i usneno-zubni V, jotovanjem ( P, B, M, V + J) prelaze u
grupe PLJ, BLJ, MLJ, VLJ, pri čemu prvi suglasnik ostaje nepromenjen, a J prelazi u
LJ.
Jotovanje se vrši:
 Pri građenju reči: pruće (prut + je), granje, pisanje, itd.
 Pri građenju komparativa: brži (brz + ji), mlađi, žući, draži, jači (jak + ji), itd.
 U instrumentalu jednine imenica ženskog roda na suglasnik: pameću (pamet +
ju), solju, glađu, smrću, itd.
 U glagolskim oblicima: stružem ( strug +
jem), glođem, pišem, vičem, tonjah, vožah (voz + jah), itd.
 Dakle, jotuju se suglasničke grupe:
 TJ→Ć (cveće, ljući)
 HJ→Š (tiši)
 DJ→Đ (glađu, vođah)
 SJ→Š (viši, nošah)
 NJ→Nj (trnje, tonjah)
 MJ→MLj (grmlje)
 LJ→Lj (solju, belji)
 BJ→BLJ (roblje, groblje)
 KJ→Č (jači)
 PJ→PLj (snoplje, gluplji)
 ZJ→Ž (brži)
 VJ→VLj (krvlju)
 GJ→Ž (draži)
Jotovanje se ne vrši:
 Kod nekih imenica i prideva kao što su: klasje, kozji, pasji, itd.
 U složenim rečima: nadjačati, odjezditi, odjahati, izjaviti, izjednačiti, itd.
 U rečima ijekavskog književnog govora, gde umesto E stoji JE: sjesti, živjeti, vjera,
pjesma, pjevati, djevojka, itd.

Palatalizacija

Palatalizacija se vrši i ispred nepostojanog A:

oblačak (oblak – ak, oblačka), zračak, brižan.

Takođe, primeri za palatalizaciju su:

Miličin, striče, kneže, meseče, vrapče.

U prvom slučaju C prelazi u Č kad se nađe ispred I. U ostalim slučajevima, u oblicima

vokativa kod imenica čija se osnova završava na C i Z, vrši se palatalizacija.
Palatalizacija se ne vrši:
U prisvojnim pridevima na –IN koji su dobijeni od imenica sa završetkom na –ka, -ga, -ha
 kćerkin, Ankin, Olgin, snahin
U hipokoristicima i rečima od mila: ruka – rukica, noga –nogica.
Napomena: Ove reči u deminutivu glase: ručica, nožica

Sibilarizacija

Zadnjonepčani suglasnici K, G, H prelaze u zubne C, Z, S, kada se nađu ispred vokala

I koji je nastavak za oblik. Tako je izvršena glasovna promena sibilarizacija.
Primeri:
Đak – đaci; orah – orasi, knjiga – knjizi, ruka – ruci, itd.
Sibilarizacija se vrši:
 Kod imenica muškog roda u nominativu, dativu, vokativu, instrumentalu i lokativu
množine: radnici – radnicima, đaci – đacima, siromasi – siromasima, supruzi –
supruzima, nosorozi – nosorozima, itd.
 Kod imenica ženskog roda u dativu i lokativu jednine: ruci, slozi, nozi, itd.
 U glagolskim oblicima (imperativu i imperfektu): reci, peci, ispeci, pecijah, secijah,
itd.
Sibilarizacija se ne vrši:
 U oblicima ličnih imena i pridevima nastalim od njih: Desanki, Olgi, Ljubinki.
 U nekim zajedničkim imenicama i pridevima postalim od njih: kocki, tezgi, tetki,
praćki, patki, mački, tetkin, mačkin, itd.
 U rečima u kojima bi značenje postalo nejasno ili bi se promenilo kada bi se promena
izvršila: seki (seka – seki, a ne seci), baki, lutki.
 U imenicama koje znače pripadnost pokrajini ili državi: Srbijanki, Bosanki,
Belgijanki.
 U nekim geografskim imenima: Kostariki, Volgi, Africi, Americi, Palanci, Rijeci;
dvojako: Požegi, Požezi, Liki, Lici.

Uprošćavanje suglasničkih grupa

U izdvojenim rečima rastavili i radosni došlo je do određenih glasovnih promena.

Reč rastavili postala je od raz + staviti, zatim je izvšeno jednačenje suglasnika po
 zvučnosti (Z→S), i dobili smo reč RASSTAVITI. Dva suglasnika našla su se jedan do
drugog, pa se jedan gubi i dolazi do uprošćavanja suglasničkih grupa.
Primeri:
bežični (bez-žični, bež-žični), bezvučni (bez-zvučni), isitniti (iz-sitniti, is-sitniti), raseći (raz-
seći, ras-seći).
U primeru radosni  takođe je došlo do uprošćavanja suglasničkih grupa:
radostan→radosTni→radosni. Dobija se grupa teška za izgovor i zato se jedan suglasnik
gubi.
Primeri:
početak – počeci, predak – preci (predak-predci-pretci-preci); žalostan –
žalosna; junaštvo (junač+stvo; u ovom slučaju Č se uprošćava gubljenjem praskavog dela
artikulacije i dobijamo Š), devojaštvo.
U primeru najjednostavniji  zadržala su se dva ista suglasnika. Udvojeni suglasnik J uvek se
piše u oblicima superlativa prideva koji počinju sa J:
najjači, najjužniji, najjasniji, itd.
Zaključujemo, do uprošćavanja suglasničkih grupa dolazi:

kada se pri građenju reči ili na bilo koji drugi način dva suglasnika nađu jedan do drugog,
jedan od njih se gubi.
Zubni suglasnici D i T kad se nađu ispred afrikata gube se, jer afrikate sadrže u sebi
praskavi zubni suglasnik:
pripoveci, zadaci, inadžija.
Suglasnici D i T kad se nađu u grupi između suglasnika S i Z na prvom mestu od
praskavog zadnjonepčanog K ili nosnih M i N na drugom mestu, ispadaju iz takvog
položaja:
napretku, žalosni, itd.
Izuzeci od pravila:
 Superlativi prideva koji počinju glasom J: najjači, najjužniji, itd.
 Složenice: vannastavni, preddržavni, transsibirski.
 Strane reči poput azbestni, protestni, finalistkinja.
 Kada bi značenje reči postalo nejasno ili drugačije: otčepiti, otcepiti,
potčiniti (potčiniti nekoga svojoj volji, a ne počiniti).