Aleksandar Puškin

Aleksandar Sergejevič Puškin rođen je 1799.

Godine 1820. Puškin je završio svoju prvu poemu Ruslan i Ljudmila. Reč je o ljubavnoj priči
sačinjenoj od bajkovitih avantura, ispričanoj s humorom karakterističnim za prethodni vek.
Međutim, pre objavljivanja Ruslana i Ljudmile u junu 1820, Puškin je proteran na jug Rusije zbog
političkog humora koji je koristio u ranijim poemama.
Napustivši Sankt Peterburg 6. maja, neće se vratiti više od šest godina.

Od 1820. do 1823. Puškin je boravio u raznim mestima na jugu Rusije, uključujući Kavkaz i Krim.
Ispočetka je bio srećan, ali kasnije mu je dosadio život u malim mestima i ponovo se odao kocki i
piću. Novca mu je uvek manjkalo.
S vremenom, Puškin je počeo da zarađuje od poezije, ali nedovoljno da bi održao korak sa
svojim imućnijim prijateljima. Godine 1823. prebačen je u Odesu, veći grad koji mu je više bio po
volji. Potom se preselio u Mihajlovsko, na imanje svoje porodice.

Po dolasku u Mihajlovsko, Puškin nije bio u dobrim odnosima s roditeljima. Otac se ljutio na
njega i porodica je sredinom novembra otišla s imanja, ostavivši Puškina samog s porodičnom
dadiljom. Naredne dve godine uglavnom je živeo sam, povremeno posećujući obližnje mesto i
tek ponekad primajući stare prijatelje iz Sankt Peterburga. Za to vreme dadilja mu je ispričala
mnogo narodnih bajki. Veruje se da je preko nje upoznao seoski život koji će prikazivati u brojnim
poemama.

Dve godine koje je proveo na Mihajlovskom bile su pesnički veoma plodne. Između ostalog,
napisao je prva tri poglavlja Evgenija Onjegina i tragediju Boris Godunov. Pored toga, napisao je
važne lirske drame koje se izvode uz muziku i šaljivu bajku u stihu pod nazivom Grof Nulin.

Novi car Nikolaj I (1796–1855) oprostio je Puškinu, obećavši mu da će sva njegova dela
odobravati on sâm. Puškin se obavezao da neće objaviti ništa što bi škodilo vlasti. Posle
izvesnog vremena, ovakva cenzura počela je da ga opterećuje.

Puškin je još neko vreme živeo raskalašnim životom, a onda je poželeo da se skrasi. Godine
1830. zaprosio je Nataliju Gončarovu. Od buduće tazbine tražio je zajam i ubedio ih da mu
obezbede zemlju i kuću. Nastavio je rad na Evgeniju Onjeginu i napisao niz odličnih lirskih dela.

Započet 1824, Evgenije Onjegin završen je u avgustu 1831. U pitanju je roman u stihu koji se

smatra Puškinovim najpoznatijim delom. Delo govori o životu u to vreme, a osmišljeno je tako da
obuhvata niz digresija, raznovrsnih događaja i varijacija u tonu. U središtu priče nalazi se život
Evgenija Onjegina, plemića ophrvanog dosadom, koji odbija udvaranje mlade Tatjane. Kasnije je
ponovo sreće, drugačiju i prefinjeniju, i zaljubljuje se u nju. Međutim, iako ga voli, ona ga odbija
jer je udata.

Posle 1830. Puškin je sve ređe pisao poeziju. Godine 1831. venčao se s Natalijom Gončarovom.
Rodila mu je troje dece, ali brak nije bio srećan. Njegova nova supruga imala je mnogo
udvarača. Jednog od njih Puškin je izazvao na dvoboj. Tako je 1837. ranjen. Umro je 29.
januara.

Mnoga Puškinova dela poslužila su kao predlošci za opere ruskih kompozitora. Mihail Glinka
(1804–1857) komponovao je Ruslana i Ljudmilu, Petar Iljič Čajkovski (1840– 1893) Evgenija
Onjegina i Pikovu damu, Modest Musorgski (1839–1881) Borisa Godunova, a Nikolaj Rimski-
Korsakov (1844–1908) Zlatnog petlića.
      

  
Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu
na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa