Српска књижевност у 18.

веку

У Великој сеоби Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем

(1690) знатан део народа пребегао је из Турске преко Саве и Дунава на
подручје Угарске.
Том и другом сеобом ојачан је српски живаљ у Угарској. На тај начин
геополитичка слика српског народа још је једном битно измењена, можда
чак пресудније него после турских освајања. У новим приликама развија
се књижевност. Велика сеоба отворила је нову епоху не само у
политичкој него и у културној и књижевној историји српског народа.
Књижевност која се развија у XVIII веку, означава прелаз из средњег
века у модерно доба. Тај прелаз траје кроз цео XVIII век, све до појаве
Доситеја Обрадовића, од којега стварно почиње нова књижевност.
У последњој деценији XVIII столећа, стара књижевност на
српскословенском језику доживеће своју последњу обнову, након које ће
се неповратно угасити. Негује се старим жанровима: житија, црквене
песме, беседе хронике, описи, путовања у „свету земљу.“

Књижевност почиње да се пише на рускословенском језику, и настаје

књижевни језик славено
Утицај руско-украјинске барокне књижевности присутан је још од раније.
Долази до промене и на пољу језика. Поред традиционалног,
српскословенског језика, у књижевност први пут снажно продире
народни језик. С народним језиком књижевност је запљуснула стихија
усменог стваралаштва, па се тако збива први стварни сусрет двеју, до тад
више или мање самосталних традиција – писане и усмене. Након обраћања
руском цару, два учитеља Емануел Козачински и Максим Суворов
подучавају рускословенском језику, и настаје мешавина рускословенског
језика и народног језика, славеносербски језик.

Представници прелазног периода од средњовековне ка модерној

књижевности
Захарије Орфелин
Јован Рајић
Гаврило Стефановић Венцловић