МОРФОЛОГИЈА

Старословенски језик наследио је из прасловенског језика глаголски систем који се у

суштини одржао у свим словенским језицима. Глаголски систем обухвата две категорије облика:
једни облици се конјугирају, а други деклинирају. Први облици означавају лица и то су финитни
облици, а други су именски облици: они не означавају лица и зато их зовемо и инфинитни
облици. Укупно их има 17.

Прости финитни облици су: презент, имперфекат, аорист, имперфекат и потенцијал помоћног
глагола.

Инфинитни облици су: активни партицип презента, пасивни партицип презента, активни партицип
претерита, пасивни партицип претерита, партицип перфекта, инфинитив, супин и глаголска
именица.

Описни или сложени облици су: настали су спајањем наведених простих облика и то финитног
облика са инфинитним. Такви су облици: перфект, плусквамперфект, футур, егзактни футур и
потенцијал.

Теоријски само прелазни несвршени глаголи могу имати све облике. Ти облици, изузев оба
пасивна партиципа, означавају радно стање или актив. Помоћу пасивних партиципа и облика
помоћног глагола быти (и: бывати) или помоћу повратне заменице граде се сложени облици који
означавају трпно стање или пасив. Глаголски облици нису ни подједнако променљиви. Такви су
инфинитни или именски облици и партицип перфекта који има само један облик. Као променљиви
инфинитни и финитни глаголски облици имају 3 граматичка броја: једнину, двојину и множину.

Сваки глаголски облик састоји се од корена, основе и наставка. Лични наставци и падежни
наставци додају се најчешће на две основе, ређе на једну или три и више основа. Основу може
чинити само корен, али обично се корену додаје самогласник, ређе два или три гласа. Код глагола
који имају две или више основа једни облици се граде само од једне, други само од друге основе, а
неки облици се могу градити од двеју различитих основа. Две основе по којима се граде глаголски
облици су презентска и инфинитивна.

Од презентске основе граде се по правилу 4 облика: презент, императив, активни партицип

презента и пасивни партицип презента. Она се добија одбијањем наставка. Инфинитивну основу
ћемо добити када изоставимо наставак за грађење инфинитива. Инфинитивни наставак је у
прасловенском језику *-ti, тако и у старословенском.
 ИНФИНИТИВ
Инфинитив је по постанку глаголска именица на -tis, али се не зна тачно од којег је облика
те именице постао. Једни мисле да је то некадашњи локатив једнине на -tēi̭ (Бругман, Куљбакин,
Нахтигал). Други мисле да је инфинитив датив једнине на -tеi̭ глаголске именице на -tis
(Миклошич, Лескин, Вондрак, Меје, Белић).

Проф. Бошковић мисли да је инфинитив добијен од номинатива једнине основа на -ti-.

Тачније, обичнији инфинитив на -ti постао је од номинатива на tеi̭ s: *oratеi̭ s>orati, a ређи
инфинитив на -tъ од номинатива на -tis: *oratis>oratъ. Номинатив *oratеi̭ s Бошковић објашњава
продирањем пуног степена основинског вокала еi̭ из већине косих падежа и у номинатив.

Преглед инфинитивних врста по основама у старословенском језику (римским цифрама је

означена презентска врста):

1) прва врста: Ø
(I) трѧсти: *-е: трѧсете
(II) стати: *-ne: станете (једини пример)
(III) сѣти: *-je: сѣѥте
(III) обрѣсти: *-je: обрѧштете (инфинитивну основу чини корен *rět-, a презентску *ręt-;
основска група је са кореновим сугласником t дала је слог -ште).

2) друга врста: *-nǫ

(II) выскрьснѫти: *-ne : выскрьснете
(II) минѫти: *-ne: минете

3) трећа врста: *-ě

(III) въскысѣти: *-je: въскысѣѥте
(IV) висѣти: *-i: висите

4) четврта врста: *-i

(III) въпити: *-je: въпи ѥте (једини пример)
(IV) носити: *-i: носите

5) пета врста: *-а

(I) съсати: *-е: съсете
(III) потрѧсати : *-је: потрѧсаѥте
(III) тесати: *-је: тешете (<*tes-jete)
(IV) съпати: *- i: съпите (једини пример)

6) шеста врста: *-ov-a

(III) гласовати: *-u-je: гласоуѥте
 ПРЕЗЕНТ

прво лице једнине

У првом лицу једнине презента словенски језици имају:

-ǫ код тематских глагола: ber-ǫ;
-mǐ код атематских глагола: damь<dad-mǐ.

У другим индоевропским језицима налазимо углавном ō из којег се свенско ǫ не може извести.

Једни га изводе из ām, други из ŏm, итд.

Наставак -mǐ код атематских глагола је стари индоевропски наставак.

Овакав распоред наставака очувао се најбоље у источнословенским језицима, старословенском и у

великој мери у бугарском језику. У осталим језицима, негде више негде мање, преовладао је
наставак -mǐ, док је наставак -ǫ потиснут. У српско-хрватском, словеначком, македонском и
словачком језику сви глаголи имају -m, у пољском глаголи типа dělati и неки глаголи типа uměti
имају -m: czekam, umiem, док сви остали чувају стари наставак ǫ>ę.

друго лице једнине

У другом лицу једнине имамо:

-ѕi код атематских глагола у свим словенским језицима;
- код тематских глагола -ši у старословенском и šь>š у свим осталим језицима.

Код атематских глагола ѕi је стари наставак који је вероватно добијен одстаријег ѕеi<ѕ+еi.

Наставак -šь, -šĭ код тематских глагола своди се на индоевропско -ѕĭ. Наставак -šь добијен је
вероватно најпре од глагола типа moliti фонетским путем: *moli-sĭ >moli-chь>moli-šь, а онда је ово
-šь пренесено и на све друге глаголе: nesešь, kosnešь, plačešь, итд.

треће лице једнине

Овде је слика врло сложена. Упрошћено изгледа овако:

- сви западнословенски језици немају никакав наставак;
- слично је с малим изузецима у српском, бугарском и словеначком;
- старословенски има најчешће -tъ, македонски у једним говорима -t, у другим нема наставка;
- руски књижевни језик има само облике на -t, украјински код једних глагола -ť, код других
никакав наставак, белоруски c<ť.

По Фортунатову основни наставак за треће лице једнине био је -tĭ, као и у другим индоевропским
језицима. Од њега је у словенским језицима добијено -tъ које се чува код атематских глагола.
Друго тематски глаголи имали су презент са секундарним претериталним наставком -t у трећем
лицу једнине. Од таквих облика добијени су облици трећег лица без наставка као што је нпр. од
аориста *idet добијено треће лице ide.

Треће, поменутим облицима на -t могла се додавати као појачање демонстративна заменица *-tоѕ.
Од таквих облика добијено је треће лице на -tъ.

прво лице множине

Овде налазимо различите наставке: у руском -m, украјинском и белоруском -mо и -m; пољском и
лужичко-српском -mу (под утицајем личне заменице), чешком -m и -mе, словачком -mе,
старословенском -mъ, српском и словеначком -mо, бугарском -m и -mе, македонском -mе.

Сви се ови наставци своде на два стара наставка: -mъ и -mо. Први је стари примарни наставак,
вероватно настао од -mоѕ, други је вероватно настао од индоевропског секундарног -mо.

друго лице множине

Има наставак -tе у свим словенским језицима, осим неких пољских дијалеката који имају и -tа
унесено из двојине. Словенско -tе своди се на старо индоевропско -tе: грч. pherete, лит. vēzate.

треће лице множине

Овде имамо наставке -tь, -tъ и -t. Они сусе развили исто као у трећем лицу једнине у свим
словенским језицима, осим бугарског, који овде има -t, док у трећем лицу једнине нема наставка.

Код тематских глагола слика је јасна: они су у словенским и у индоевропским језицима имали -ntĭ:
рус. берут, ст. инд. báharanti.

Атематски глаголи могли су имати у индоевропском тројаке наставке: -оntĭ, -еntĭ и -ntĭ.

Напомена: код глагола типа znati треће лице множине znajǫtь није добијено фонетски, јер би -јоnti
дало -јеnti, а ово -ętь, него аналошки према облицима глагола прве врсте типа nesǫtь.

прво лице двојине

Овде налазимо два стара наставка -vě и -va: у старословенском само први, у старопољском само
други, у старочешком, староруском и староруском оба.

Наставак -vě је, изгледа, старији и постао је од -ues, које је измењено према личној заменици за
прво лице двојине -vě. Наставак је -va новији, добијен је наслањањем на друго лице двојине с
наставком -tа или на бројеве: dъva, oba.
друго лице двојине

Овде у старословенском налазимо наставак -tа (ређе -tě). Наставак -tа имамо и у старопољском,
старочешком, старосрпском и староруском. Језици који чувају двојину, словеначки и лужички,
имају исте наставке за друго и треће лице двојине.

треће лице двојине

Поред старог наставка -tе<-tеѕ, у старословенском и у другим словенским језицима налазимо и

наставак -tа, вероватно из другог лица двојине, као и наставак -tě уз субјекте женског и средњег
рода, под утицајем номинатива двојине типа tě, ženě, selě.
 АОРИСТ

јаки или астигматски

Одговара имперфекту других индоевропских језика и има ове облике у старословенском језику:

idъ < *id-o-n idově < *id-o-vē idomъ < *id-o-mo

ide < *id-e-s ideta < *id-e-ta idete < id-e-te

ide < *id-e-t idete < * id-e-te idǫ < id-o-nt

Као што се види, асигматски аорист имао је некад наставке n, s, i, vē, ta, te, mo, te, nt, a између
основе и наставка тематске вокале ole. Тематски вокал o био је, за разлику од презента, и у првом
лицу двојине и множине.

Овај аорист је жива категорија у старословенском – од глагола I и II инфинитивне врсте, доста

чест је у старочешком.

стари стигматски аорист

То је аорист који налазимо у словенским, индоиранским, келтским језицима, грчком и албанском.

У старословенском је имао ове облике:

věs < *ved-so-n věsově < *ved-so-vē věsomъ < *ved-so-mo

[vede] věsta < *ved-s-ta věste < *ved-s-te

[vede] věste < *ved-s-te věsę < *ved-s-nt

Као што се види код овог аориста имам тематски облик суфикса -so- у првом лицу једнине,
двојине и множине, и атематски облик суфикса -s- у осталим лицима. Такође, имамо дуљење
основинског вокала (е>ě, о>а). Друго и треће лице једнине позамљује од астигматског аориста.

У словенским језицима имали смо две варијанте сигматског старог аориста: старију, са -ѕ- у свим
лицима и новију, с алтернацијама ѕ/ch/š. Први аорист налазимо само код глагола с основом на
сугласник, осим оних на r и k. Други аорист имају: а) глаголи с основом на r и k (rěchъ<*rek-so-n;
mrěchъ<*mer-so-n); б) сви глаголи с основом на вокал, они на i и u фонетски (molichъ<*molison), а
сви остали аналогијом (znachъ не може гласовним путем од *zna-so-n).
нови стигматски аорист

То је нови, словенски аорист који нема паралела у другим индоевропским језицима. Гради се од
глагола инфинитивне I врсте и глагола II инфинитивне врсте који испред -no- имају сугласник. У
источнословенским и јужнословенским језицима има једне облике: padoch, pade, pade, padochově,
padosta, padoste, padochom, padoste, padoše; а у западнословенским друге: padech, pade, pade,
padechově, padesta, padeste, padechom, padeste, padecho.

Постанак овог аориста једни објашњавају контаминацијом асигматског и сигматског аориста

(Куљбакин, Иљински), други га тумаче као аорист направљен на бази 2. и 3. лица једнине
асигматског и сигматског аориста (Бругман, Меје).

Судбина аориста у словенским језицима:

Источнословенски језици су изгубили аорист крајем ХIV – почетком XV века. Од
јужнословенских језика само је словеначки изгубио аорист, у пољском се чувао до XIV века, а у
чешком до XVI.