ТЕОДОР ГРАМАТИК: ЗАПИС НА ШЕСТОДНЕВУ ИЗ 1262/63.

ГОДИНЕ

Запис означава краћу или дужу целовиту белешку, коју је углавном на маргинама књиге
или на самом крају књиге остављао преписивач, читалац, власник књиге и сл.
Теодор Граматик, писар из 13. века, оставио је два дужа записа на препису Шестоднева
бугарског егзарха Јована. По наруџбини јеромонаха Доментијана преписивао је
Шестоднев и изложио појединости из свог живота и живота преписивача уопште у
средњем веку (тј. које су све невоље могле снаћи средњовековне преписиваче). Пошто је
био голобрад, док је преписивао Шестоднев био је протеран са Свете Горе и тада је
настао први запис, али га је Доментијан поново вратио у Свету Гору како би завршио
започето и након завршеног преписа оставио је још један запис на крају књиге. Његови
записи су драгоцено сведочанство и о Доментијановој личности.
Први запис почиње похвалом Богу и молитвом Богородици да му помогне да се грешан
ослободи душевних и телесних слабости како би правоверно писао богослужбене књиге.
Овде Теодор понизно говори о себи на поетичан начин: "бескрајно, много грешног, слугу
твог худог и потопљеног валима света овог сујетног". Теодор затим припоповеда о свом
доласку на Свету Гору и како га је Доментијан запазио, те му поверио преписивање
Шестоднева. Теодор Доментијана назива следећим речима: "светог и преподобног оца
нашег богоумног јеромонаха Доментијана, који беше тада духовник хиландарске лавре, и
светог књигољупца, и ако је по истини рећи, великог богољупца". Из оваквих речи може
се закључити да је Доментијан уживао велико поштовање код људи због свог образовања
и вере.
Баш у време преписивања почело је протеривање голобрадих са Свете Горе, а Теодор, који
није био монах али јесте био спан, морао је отићи и обрео се у Солуну пола године. Али,
заузимљиви Доментијан налази Теодора и враћа га на Свету Гору како би завршио препис.
У речима "отац мој блажени […] не напусти жеље срца свога" виде се следеће
Доментијанове особине: доследан својим принципима (неопходно је кроз књиге неговати
веру), одговоран у послу (започето се мора завршити)... Неки злобници, под утицајем
ђавола, како каже Теодор, оклеветаше га пред протом, који је послао изасланике код
Доментијана, а овај је био брижљив и заштитнички настројен према Теодору ("по истини
добри отац и чедољубац не хтеде ме пустити самог да будем озлобљен и и казну добијем
као други"). Али, без обзира на Доментијаново залагање, Теодор је морао да остави
преписивање Шестоднева и оде из Свете Горе.
У другом запису Теодор вели како Доментијан не престаје да брине о њему ни након
другог прогонства и приповеда догађај из свог и Доментијановог живота. Наиме, на
Успење свете Богородице Доментијан и Теодор одоше на сабор светих отаца, где сретоше
проту. Прота је био бесан и љут и говорио је Доментијану ружно о Теодору због
претходних немилих догађаја, што ражалости Доментијана. Теодор живо казује о томе
како се осећао због тога што је растужио свог заштитника: "док стајах и посматрах лице
тужно оца мојега, с великом жалошћу уздрхтах да ми се чинило, оци и браћо, верујте ми,
као да сам на другом доласку и да очекујем којом ћу казном осуђен бити". Овде се види и
Теодоров страх од казне док ишчекује пресуду од стране прота, такође врло драматично
приказан. Доментијанова заштита Теодора настављена је и након овог прогонства јер га је
сместио у један хиландарски метох и омогућио му да заврши преписивање Шестоднева
(што је и урађено 1262/63.).
Кроз оба записа прогоњени Теодор Граматик велича милосрђе и снагу вере Доментијана,
као и његову бригу, пожртвованост, заузимљивост. Зато на крају другог записа каже: "А
оца мојег Бог да не лиши своје милости овде и у бесконачне векове."