OBLAST 1 – EKSPLICITNE I IMPLICITNE TEORIJE INTELIGENCIJE

eksplicitne i implicitne teorije inteligencije (odlike, podele, vrednosti i kritike)

EKSPLICITNE teorije inteligencije

Eksplicitne - odlike:
1) formulišu ih psiholozi u okviru psihologije inteligencije
2) zasnovane su i proveravane na podacima o učinku velikog broja osoba na velikom
broju različitih zadataka (čija je namena da se mere intelektualne aktivnosti….. Vrši se analiza
učinka da bi se izolovali pretpostavljeni izvori inteligentnog ponašanja)
3) formulisane su formalno u vidu naučne teorije
4) čine osnovu za empirijska istraživanja

Podela eksplicitnih teorija

1. po metodologiji istraživanja – na :
a) psihometrijske (faktorske, diferencijalne) – bave se strukturom u osnovi int. ponašanja
b) eksperimentalne (kognitivne… KOI) – bave se procesima koji doprinose uspešnosti u
rešavanju kogn. zadataka (komponente… )

2. prema usmerenosti na: neurofiziol. osnovu, psihološke konstrukte ili na ponašanje koje se
smatra inteligentnim

3. prema obuhvatnosti: uže (obuhvataju samo kogn. karakteristike), i šire (kogn.karakt.+

temperament, lične osobine, motivaciju , kontekst.. )

4.. prema opštosti intelektualnog funkcionisanja:

a) pluralističke – postojanje većeg broja relativno nezavisnih entiteta (približno iste važnosti)
b) monističke (unitarističke) – zastupaju postojanje jednog opšte svojstva (faktora) koji
određuje uspeštnost u rešavanju svih zadataka.

Značaj ekspl. teorija

1) daju detaljnu specifikaciju mentalnih struktura i procesa uključenih u intelektualno
izvođenje
2) idu korak dalje od operacionalnih definicija inteligencije(“da je to ono što mere testovi
int”)
3) heuristička vrednost – plodan razvoj
4) praktična vrednost – za dijagnozu, predikciju, obučavanje (poboljšanje učinka ment.
zaostalih)

Kritike ekspl. teorija

1. slaba ekološka validnost (razlika adaptacije u testovima i one u odnosu na svakodnevni

životni kontekst)
2. zapostavlja se kontekst u kome se odvija intelig.ponašanje (svet je širi i kompleksniji od
zadataka)
3. odsustvo eksplicitne osnove za selekciju zadataka na osnovu kojih bi se proučavala
inteligencija.
 IMPLICITNE teorije inteligencije

IMPLICITNE TEORIJE – ODLIKE:

1) zasnovane su na uverenjima ljudi o tome šta je inteligencija
2) to su ‘privatne’, lične teorije svakog pojedinca (postavlja se pitanje čije shvatanje o
inteligenciji uzeti u razmatranje – odgovor – koncepcije eksperata i laika)
3) nisu formalno izložene u vidu teorije, već neformalno kroz svakodnevnu komunikaciju
4) predstavljaju osnov za svakodnevno ponašanje.

PODELA IMPLICITNIH TEORIJA:

1.. implicitne teorije eksperata

A) sa Simpozijuma, tu su eksperti pomenuli da je inteligencija sposobnost:
- apstraktno mišljenje (Terman)
- adaptacije na relat.nove situacije (Pintner)
- za učenje ili korišćenje iskustva (Dearborn)
- da se stekne sposobnost (Vudrov)
B) Sternberg je ispitivao eksperte tražeći njihov konsenzus po pitanju obima teorije
inteligencije (tj. šta je sve inteligencija) – dao im je listu intelig. ponašanja koju su dali laici i
tražio od njih da označe koliko je svako ponašanje karakteristično ( i važno za definiciju ¡!!)za:
inteligentnu, svakodnevno inteligentnu i akademski inteligentnu osobu.
Faktorskom analizom su dobijena tri glavna faktora koji objašnjavaju 51% varijanse, tj.
smatraju se za implicitne odrednice koje mogu poslužiti za određenje potencijalnog obima
ekspolitnih teorija inteligencije: Verbalna inteligencija, Rešavanje problema i Praktična
inteligencija.

2.. implicitne teorije laika

- one koreliraju sa koncepcijama eksperata od 0.80 do 0.90
(ima razlika, npr. laici više stavljaju težište na svakodnevne aspekte inteligencije, i
npr. ne pominju motivaciju kao značajnu odliku akademski inteligentnih).
- prednosti laičkih teorija – manje su pod uticajem tekućih paradigmi o inteligenciji
- nedostatak – kako će oni da se slože ako ne mogu eksperti.

PREDNOSTI IMPLICITNIH TEORIJA:

1) kontekstualna relevantnost (vode računa o kontekstu i iz njega su izvedene)
2) širina konceptualizacije (šire su po obimu od eksplicitnih)
3) ekološka validnost (ta ponašanja su karakterističnija za interakciju u spoljašnjem
svetu)

PRIGOVORI IMPLICITNIM TEORIJAMA:

1. nedostatak specifičnosti i određenosti
2. jaz između onoga što inteligencija jeste i onoga što ljudi smatraju da ona jeste
3. normativna grupa nije jasno definisana (ko donosi def. inteligencije tj. čije def.uzeti
u obzir)
4. impl.teorije samo daju okvir unutar kojeg mogu da deluju eksplicitne teorije.
 SAVREMENE PERSPEKTIVE U ISTRAŽIVANJU INTELIGENCIJE
LAZAR STANKOV

Tri danas najznačajn perspektive su: PSIHOMETRIJSKA, EKSPERIMENTALNO -KOGNITIVNA

I BIOLOŠKA.

KOGNITIVNE SPOSOBNOSTI ILI INTELIGENCIJE?

Među psihometričarima se upotrebljava termin kognitivne sposobnosti.
- inteligencija je korišćena kao opšti naziv za te sposobnosti do početka II sv. Rata. Uglavnom
je zbog uticaja Gilforda koji je zastupao ekstremno stanovište o grupnim faktorima koji su u
korelaciji. Sam termin se 50 i 60tih retko sreće u psihometrijskoj literaturi.
- 70tih inteligencija ponovo postaje prihvatljiv termin. Vezuje se za ozbiljne zamerke
Gilforsovoj strukturi intelekta i pojavu novih istraživača koji su u opštim crtama pružali
podršku Spirmanovim idejama.
- možda najvažniji razlog je pojava grupe kognitivnih psihologa koji su počeli da se interesuju
za individualne razlike (oni su jednostavno prihvatili jedan kraći pojam) – Hant, Strenberg,
Carroll

PSIHOMETRIJSKA PERSPEKTIVA - Dva glavna predstavnika su Horn i Hemphreys

Hornov članak je izrazito psihometrijski. Cattell formulise teoriju da su – fluidna i

kristalizovana inteligencija su psihometrijske - Horn je danas glavni zastupnik te teorije.
Specifičnost Hornovog rada: Ovaj članak prestavlja nastavak Tomsonove i
Torndajkove ideje da je inteligencija jasnoća pisanja.

2 činjenice u vezi sa ovom teorijom:

a. pored Gf i Gc, pretpostavlja se postojanje nekoliko dodatnih ’’širokih’’ faktora koji imaju
istu važnost za strukturu sposobnosti kao i prva dva.
b. obično se smatra da je Gf pod uticajem genetskik faktora i da ne može, kao Gc, da se menja
pod uticajem obrazovanja. Današnji Hornov stav je da su obe vrste inteligencije rezultat
genetskih faktora, ali da različite grupe gena utiču na njihov razvoj.
Takođe, mada su obe vrtste inteligencije pod uticajem obrazovanja i učenja postoji značajna
razlika u prirodi tih uticaja:
Gc – uglavnom zavisi od formalnog školskog obrazovanja
Gf – se razvija pod uticajem individualnog slučajnog učenja osobe u
svakodnevnom životu i radu van škole.
Inteligenciju – Gf i Gc interpretira kao konglomerate elementarnih
procesa

Hemphreys – Hornov profesor, koji je početkom 60tih ukazivao na sličnost Katel-Hornove

teorije sa Vernonovim idejama i on podržava teoriju jednog faktora.
Ova njegova ideja je važna iz sledećih razloga:
1. jer je to povratak jednog od uticajnih psihometričara pojmu inteligencije kao
generalnog faktora
2. inteligencija u ovom radu nije jedinstveni faktor Spirmanovog tipa, već predstavlja
nastavak ideje Torndajka i Tompsona koji su tvrdili da je inteligencija sastavljena od
malih, ali mnogobrojnih asocijacija i veza. Ta ideja je slična ideji o postojanju
elementarnih kognitivnih operacija koju je predložio Kerol (Carroll). Horn je podržao
ideju i koji sada interpretira Gf i Gc kao konglomerate tih elementarnih procesa.
 3. razmatra razlike između rasa i razmatra značaj genetskih faktora za inteligenciju, čime
se jasno stavlja do znanja da struktura sposobnosti dobijena faktorskom analizom
nije jedina osnova na kojoj se zasnivaju psihometrijske teorije inteligencije.

PRELAZ IZMEĐU PSIHOMETRIJSKE I KOGNITIVNE PERSPEKTIVE

- kognitivna psihologija je eksperimentalna po svom pristupu, što znači da su individualne

razlike smatrane problemom i svrstavane su u kategoriju ’’greške’’ ili ’’šuma’’.
- pojavljuju se nove metode – merenje vremenskog toka mentalnih operacija.

- kog. psiholozi su matematički orijentisani – oni su prihvatili mogućnost proučavanja procesa

koji se javljaju unutar ''crne kutije''. To je zahtevalo konstrukciju novih teorija o načinima
prenošenja informnacija unutar mozga. Nedostatak tih teorija je glavni izvor kritika

- psihometriska istraživanja do 70tih godina nisu proučavala ulogu različitih vrsta pažnje. Za
razliku od njih taj je pojam u radovima kognitivnih psihologa dobio izuzetno važnu ulogu , jer
je polovinom 70tih god postala popularna ''teorija resursa pažnje''. Ona je u suštini tvrdila da
mi možemo da shvatimo individulne razlike u inteligenciji kao razlike u količini mentalnih
procesa koji nam stoje na raspolaganju za rešavanje problema. Provera ove teorije išla je preko
testova pažnje, naročito testova podeljene pažnje što uključuje zadatke sukoba, i oni
predstavljaju efikasan način za procenu kapaciteta za mentalni rad i otuda su oni dobri testovi
fluidne inteligencije. Ipak, ova teorija nije potvrđena empirijski.

EKSPERIMENTALNO-KOGNITIVNA PERSPEKTIVA Dva predstavnika su Hant i Sternberg

HANT radio tokom 60tih godina.

Radovi mu se ponekad nazivaju PRISTUP KOGNITIVNIH KORELATA. U tom postupku ispitanici
se dele na ''uspešne'' i ''neuspešne'' na osnovu rezultata na testovima psihometrijski definisnih
sposobnosti. Obema grupama se potom daju zadaci koji su u eksperimentima i teorijsama
kognitivne psihologije prhvaćeni kao neka od komponenata prenosa informacija.
Osim toga, on u tom radu prvi pokušava da sistemski klasifikuje konstrukte kognitivne
psihologije, koji mogu da budu značajni za istraživanje. To su:
a. elementarni procesi kao što je fizičko/značenjsko poređenje (npr. A - A i A - a)
b. razlike u primeni kognitivne strategije
c. ističe značaj teorije konstrukta pažnje
Noviji Hantovi radovi su u oblasti teorije ''paralelnih distributivnih procesa''. To je najnovija
verzija asocijacionističkih shvatanja o funkcionisanju čovekovog mentalnog aparata koja se
razvila zahvaljujući napretku u kompjuterskoj tehnici.

STERNBERG – 77godine objavljuje prvu knjigu.

Radovi mu se nazivaju PRISTUP KOGNITIVNIH KOMPONENATA - u tom pristupu se poznati
tipovi ajtema iz testova inteligencije razbijaju na njihove sastavne komponente tj. A:B=C:D
A. registrovanje odlika tih elemenata encording
B. zaključak odnosa između A:B inferance
C. prenošenej odlika elementa A na element C mapping
D. primena odnosa između A i B na odnos između CiD application
Sternberg je koristeći metode iz exp-kognitivne psihologije uspeo da izmeri vreme koje
ispitanik provede objašnjavajući svaku od operacija, a cilj mu je bio da pronađe ''usko grlo''.
Polovinom 80tuh je značajno proširio oblast svog radai teorija o kognitivnim komponentama je
dobila relativno malu ulogu u njegovom celokupnom sistemu koji je od 1985.godine poznat
kao TROJNA TEORIJA INTELIGENCIJE.
I mada ne prvi pogled izgleda da je proširivanje teorije neobično jer uzima u obzir
funkcionisanje individue u društvu i prihvata uticaj antropoloških i kulturnih faktora
napuštajući eksperimentalni pristup, ali to i nije tako iznenađujuće.proučavanje jezika i
kulturnih uticaja je oduvek bio važan deo kognitivnih teorija. Taj je pristup dobar jer
predstavlja dobro definisano odstupanje od tendencije da se individualne razlike pripišu
samo uticaju bioloških faktora.
BIOLOŠKA PERSPEKTIVA

Ustvari, to je zastupanje pristupa da je inteligencija značajno više zavisna od genetskih

faktora nego od uticaja okoline. Posebno je ovo podvučeno u radovima Džensena i Ajzenka.

Biološka perspektiva polazi od pretpostavke da se najvažniji razlozi za postojanje individualnih

razlika nalaze u fiziološkim i telesnim aspektima ljudskog organizma, a ne u razlikama u
iskustvu.Oni mere vreme reakcije, električni potencijal i njegovu vezu sa vremenom obavljanja
mentalnih operacija, veličinu mozga i inteligenciju, lateralizaciju funkcija itd.

Sredinom 80tih godina oba istraživača su pokrenula seriju istraživanja sa željom da utvrde vezu
između brzine prenosa informacija i inteligencije tzv. hronometrijske studije.
Ovde je očigledna analogija sa kompjuterima, s tim da eksp-kog psiholozi ističu ''software'' tj.
programske karakteristike sistema, a biološki pristup ističe ''hardware'' ili mašinske odlike.
Džensen, 1968. objavio je članak u kome:
 je izneo razloge za genetske uticaje na individualne i grupne/rasne razlike u inteligenciji.
Ako su genetski uticaji važni, oda obrazovni sistem zasnovan na racionalnim osnovama mora
to uzeti u obzir.
 On zastupa neo Spirmanovo shvatanje o psihometrijskog prirodi inteligencije i jasno
ukazuje na pravac u kome će njegov rad teći
 On razmatra empirijske studije koje ukazuju da je generalni faktor važna komponenta
prediktivne validnosti savkog kognitivnog psihološkog testa i da je pojam inteligencije
nerazlučivo vezan sa organizmičkim varijablama.
Ajzenk, slično Džensenupo svom naglasku na biološkoj perspektivi inteligencije još ističe i
značaj psihometrijske i ''društvene'' ili praktične inteligencije. Njegovi najnoviji radovi u obzir
uzimaju i promene u ishrani itd. i taj uticaj na povećanje uspeha na testovima inteligencije-

JOŠ NEKA PERSPEKTIVA

1. GENETSKO-EPISTEMOLOŠKA PERSPEKTIVA - je zasnovana na Pijažeovoj teoriji koja je
mnoge ideje uzela iz biologije i filozofije. Po Pijažeu, inteligencija se razvija kroz dinamičke
procese akomodacije i asimilacije. U proučavanju inteligencije ova perspektiva nikada nije
bila dominantna, jer faktorska analiza Pijažeovih zadataka nije otkrila procese koji se bitno
razlikuju od poznatih faktora.
2. PRINSTUP ZASNOVAN NA VEZAMA SA ANTROPOLOGIJOM - genetsko -epistemološka
perspektiva bila vrlo popularna za izučavanje kulturalnih razlika u antropološkim
istraživanjima kultura koje nisu bile izložene evropskim uticajima, pre svega evropskom načinu
mišljenja. Najnoviji radovi iz ove oblasti uključuju još i mnoge nove teoretske pojmove iz exp-
kog psihologije. Za pristalice ovog pristupa inteligencija je proizvod isključivo kulturnih
faktora. Jedan od problema je da se nađe šta je proizvod isključivo kulture, a šta inteligencija.,
tj. šta su univerzalni psihički procesi, a šta je specifično za datu kulturu.

3. PRISTUP KOJI NAGLAŠAVA PROCES SOCIJALIZACIJE - to je pristup zasnovan na radu

Vigotskog i izraelskog psiholga Fenersteina. Obojica ističu da je za istraživanje inteligencije
značajno utvrditi nivo potencijalnog razvoja ili pod uticajem instrukcije odraslog (Vigotski) ili
kroz transformaciju koju posrednik vrši nad onim što se uči (Fenerstein). Inteligencija je ovde
internalizacija uticaja kojima je osoba izložena us vakodnevnici. Najnoviji radovi ukazuju
na korisnost ovog pristupa za poboljšanje uspeha na IQ testovima.
4. PRISTUP ZASNOVAN NA IDEJI MULTIPLE INTELIGENCIJE koji zastupa Gardner. On
iznosi teoriju da inteligencija nije jedinstvena već da postoji 7 različitih i nezavisnih
inteligencija. To su lingvistička, logičko-matematička, prostorna, muzička, telesno-kineststička,
interpersonalna i intrapersonalna.

ŠTA JE INTELIGENCIJA?

Definicije inteligencije sa simpozijuma iz 1921. godine

1. TERMAN, Sposobnost za apstraktno mišljenje

2. TORNDAJK, Sposobnost da se nađu dobri odgovori s obzirom na istinitost ili
činjenice
3. VUDROV, Sposobnost da se stekne sposobnost
4. PINTER, Sposobnost da se prilagođava na relativno nove životne situacije
5. HENMON, Sposobnost da se stekne i zadrži enciklopedijsko znanje
6. FRIMAN, Sposobnost oseta, sposobnost percepcije, brzinodgovora, obim i
fleksibilnost asocijacija, lakoća u imaginaciji, obim pažnje, budnost
7. PETERSEN, Biološki mehanizam pomoću koga se kompleksni stimulusi spajaju i
proizvode jedinstveni efekat na ponašanje

Definicije inteligencije sa simpozijuma 1986.godine

1.DŽON KEROL – smatra da postoje tri glavne oblasti primene inteligencije: akademska,
tehnička/praktična i društvena.
Inteligencija je pojam koji postoji u svesti celog društva te precizna definicija celog
pojma može da zavisi i od datog društva. Za američko društvo: Kerol se ograničava samo na
kognitivne sposobnosti. Glavni zadatak naučnog istraživanja inteligencije je da nam omogući
razumevanje socijalnog pojma inteligencije koji se ispoljava i u stvarnom životu i u
laboratoriji. Osim u laboratoriji, važno je proučavati i socijalne i praktične aspekte
inteligencije.

2. RIČARD SNOW – on predlaže definiciju inteligencije koja ima sledećih 6 komponenti.

- uključivanje koncizno organizovanih znanjau sistem mišljenja za
dobro definisanu svrhu
- razumevanje sopstvenog iskustva
- adaptivna tendencija da se dostigne željeni cilj
- fluidno-analitičko vrednovanje
- sklonost ka mentalnm igranju
- učenje zasnovano na ličnom iskustvu
Tih 6 komponenti su u interaktivnom odnosu i sve čine osnovu ponašanja. On ne smatra da
su one dovoljan i neophodan uslov za inteligenciju, već je za Snow-a inteligencija prototip
koji je organizovan oko tih 6 komponenti.

3. DŽEJMS PELEGRINO – smatra da za razumevanje ljudske inteligencije treba da shvatimo

prirodu ljudke kognicije, kao i prirodu vrednosnog sistema u čijim okvirima ta kognicija
funkcioniše. On smatra da je inteligencija implicitno određena interakcijom čovekove
kognitivne mašinerije sa čovekovom sociokulturnom sredinom sredinom. U kognitivnoj
oblasti posebno ističe metakognitivnu stranu funkcionisanja, ali po njemu ti metakognitivni
sadržaji i procesi ne mogu da se razumeju izvan konteksta kognitivnih procesa i sadržaja
nad kojima operišu.

Sternberg i Determan, koji i postavljau pitanje psiholozima da definišu inteligenciju, porede

definicije inteligencije iz 21. i 86.godine. Kažu da saglasnost postoji između dve grupe
definicija.

Odlike kao što su:

SLIČNOSTI
Adaptacija na okolinu
Bazični mentalni procesi
Mišljenje
.
Sličnosti su i nerešene teme:
Jedna ili više inteligencija?
Da li u inteligenciju treba uključiti i nekognitivne oblike ponašanja?
Da li je inteligencija proces ili proizvod, mišljenje ili znanje?

RAZLIKE

- pojam metakognicije shvaćen kao ''znanje o'' 86.god igra važnu ulogu, a 21.god
nije ni
postojao
- upotreba kompjuterskih metafora 1985.
- 1986. se značajna uloga pridaje količini znanja i interakciji znanja i mentalnih
procesa
- 1986. se više naglašava uloga konteksta, naročito kulture u definisanju inteligencije
- predviđanje ponašanja gubi na značaju, ali razumevanje ponašanja je
značajno.

Stankov, prividne razlike u definicijama inteligencije potiču iz napora istraživača da se taj

pojam sagleda na nov način i da se tako poboljša naše razumevanje ponašanja.

STANKOV – SHVATANJE INTELIGENCIJE

Dobri testovi inteligencije imaju visoku zasićenost na generalnom faktoru. Psihometrijski

radovi nas uče da inteligentna osoba može da reši kompleksne zadatke. To znači da mi možemo
da sefinišemo kompleksnost na operacionalnom nivou tj. kao povećanje zasićenja na
generalnom faktoru.
Ako to prihvatimo, iznenađujuće je da exp-kog psiholozi nisu pokušali da sisitematski variraju
odlike tih zadataka tako da se korelacija sa generalnim faktorom povećava ili smanjuje – već je
njihovo orijentacija uvek bila usmerena na aritmetičku sredinu. Exp. Variranje zadataka na
testu fluidne inteligencije gde je svaka nova verzija bila lakša od prethodne, a rezultat je
pokazivao da se korelacija sa inteligencijom takođe smanjivala.

Ti radovi su ukazali da je u osnovii inteligencije sposobnost da se srži u svesti veliki broj

elemenata i odnosa između elemanata problema koji se rešavaju. Ovaj rad pokazuje da
razlika između elemenata i odnosa među njima nije važna, važna je količina tih odnosa i
elemenata.,
 USPON I PAD LJUDSKIH SPOSOBNOSTI
DŽON HORN

Psihologija proučava tri glavne oblasti: razvoj, individualne razlike i intelektualne sposobnosti.
Predmet ovog rada spaja ove tri oblasti:
Koje su neke od glavnih odlika inteligencije i razvoja individualnih razlika u inteligenciji?

PRIRODA FENOMENA I INTELEKTUALNE SPOSOBNOSTI

Šta je to što se razvija i u čemu postoje individualne razlike?

Postavlja se pitanje na šta obraćamo pažnju kada donosimo sudove: A je pametniji od C, a C je
pametniji od B.
- verovatno na puno stvari: upotrebu reči, pauze u govoru, duhovitost, prirodu odluka itd.
- takođe, svako od nas obraća pažnju i na donekle različite stvari, mada u konačnim sudovima
postoji veliko slaganje.
Područje ponašanja koje ukazuje na ljudsku inteligenciju može se posmatratati kao univerzum
koji se širi.

PRIMARNE MENTALNE SPOSOBNOSTI

Kako naučno ustrojiti taj kovitlac podataka koji ukazuje na inteligenciju?

 Jedan od načina je Spirmanov: analizirati šta je sa čim povezano u individualnim
razlikama, iz kojih se može izvući uzorak pitanja ili zahtevima da se izvede određeni psihološki
zadatak. Ovde je nuđen ogromni broj zadataka, vrlo raznovrsnih, a uzorak ispitanika je isto bio
veoma raznovrsan. Istraživanje se može smatrati istraživanjem zasnovanim na širokom spektru
ponašanja koja pokazuju ljudasku inteligenciju. Ipak, ono može samo da obezbedi grubo
određivanje zakonitosti strukture u rastućem univerzumu intelektualnog ponašanja. Gilford,
Spirman, Bert, Tompson, Keli, Frenč, Katel, a pogotovo Terston bavili su se ovakvim
istraživanjima.
Jedan od glavnih nalaza ovih istraživanja:
VEĆINA INDIVIDUALNIH RAZLIKA SE MOŽE OBJASNITI PRILIČNO MALIM BROJEM NEZAVISNIH
PARAMETARA, KOJI SE NAZIVAJU FAKTORI, A TUMAČE KAO KAO PRIMARNE MENTALNE
SPOSOBNOSTI ILI KAPACITETI.

Gilford SIM(model strukture intelekta) neki od njegovih modela strukture intelekta

{ ilustruju ove parametre, mada ne svi, zato što dokazi o nezavisnosti i širini ovih
parametara ne zadovoljavaju }
Koliko ima primarnih mentalnih sposobnosti?
Po nekim autorima 60, po nekima 30
Ipak, njih je oko 30 nezavisnih i dovoljno širokih nezavisnih primarnih faktora.
Kako bilo, broj je prevelik. Postoji previše faktora da bi se nalazi mogli integrisati u jednu
teoriju koja bi uzimala u obzir i dobar deo drugih informacija kao što su one koje se odnose na
razvoj, socijalizaciju i neurologiju.

Šta su primarne sposobnosti?

Svaka predstavlja neku vrsru samosvojne inteligencije, što znači da je aspekt mišljenja koji
je predstavljen faktorom može posmatrati kao zanimljiv i vredan pažnje. Takođe, ako je
pojedinac uspešan u mišljenju predstavljenom jednim faktorom ne mora, opšte uzev, da bude
podjednako uspešan i u oblasti mišljenja predstavljene drugim faktorima.
Ipak, kako je ovih faktora mnogo, ulagani su napori da se apstrahovanjem stigne da širih,
obuhvatnijih pojmova.

Rb
r Faktor primarne sposobnosti Simbol Neki od testova koji
faktora definišu faktor
1. VERBALNO SHVATANJE V Rečnik, Opozit, Razumevanje
paragrafa
2. ISKUSTVENA EVALUACIJA EMS Socijalne situacije, Šta nije u
redu, Dovrši misao
3. KOGNICIJA SEMANTIČKIH ODNOSA CMR Analogije, Matrice reči,
Spojevi reči
4. FORMALNO REZONOVANJE Rs Silogizmi, Novinsko
zaključivanje,Zaključivanje iz
dve izjave
5. INDUKCIJA I Serije brojeva, Grupisanje
slova, Označi obrazce
6. ASOCIJATIVNA MEMORIJA Ma Slika-broj, Imena obeležja,
Sećanje reči
7. VIZUELIZACIJA Vz Table oblika, Probijene rupe
8. PROSTORNA ORIJENTACIJA S Kartice satova, Spajanje
predmeta
9. FLEKSIBILNOST UOBLIČAVANJA Cf Ugrađene figure, Vešala,
Skrivene slike
10. OPAŽANJE GOVORA POD SPUD Maskiranje govora,
ISKRIVLJENJEM Kafeterijski šum, Prošireni
govor
11. AUDITIVNA KOGNICIJA ODNOSA ACoR Serije tonova, Razlaganje
akorda, razlike u visini
12. PRAĆENJE DOGAĐAJA RASPOREĐENIH Tc Otkrivanje ponovljenih
U VREMENU glasova, Preslaganje slogova,
Određivanje vremena
13. RAZLIKOVANJE ZVUČNIH SKLOPOVA DASP Memorija za visinu tonova,
klasifikacija tonova, Slaganje
akorda
14. OPSEG MEMORIJE Ms Prisećanje cifara, Slova
unatrag, Sećanje skorašnjeg
15. FLUENTNOST ASOCIJACIJA Fa Slične reči, Prosto umetanje,
Parovi reč za reč
16. FLUENTNOST IDEJA Fi Stvari, Predmeti, Teme

17. FLUENTNOST U IZRAŽAVANJU Fe Slovo-zvezde, Proste

interpretacije, Sređivanje reči

SPOSOBNOSTI DRUGOG REDA

Govori se o 6 do 10 sposobnosti.
One ne samo da predstavljaju organizacije individualnih razlika, već se odnose i na uzrasne
promene u sposobnostima tokom života, na fiziološke promene i na razlike u akademskim
i profesionalnim postignućima.

Ove dokaze su prikupili Horn, Katel, Materaco.

Sposobnosti prvog i drugog reda mogu stajati u S – snažnom odnosu ili u M – umerenom
odnosu. Razmatranjem skupa primarnih sposobnosti koje su u snažnom ili umerenom odnosu
sa faktorima drugog reda, može se steći izvesno znanje o vrsti inetelektualn funkcije koju
određeni faktor predstavlja.
VARIJABLA PRIMARNOG FAKTORA Snaga odnosa sa faktorom II reda
Gc Gf Gv Ga SAR TSR
VERBALNO SHVATANJE V s
ISKUSTVENA EVALUACIJA EMS s
KOGNICIJA SEMANTIČKIH ODNOSA CMR s m
FORMALNO REZONOVANJE Rs m s
INDUKCIJA I s
FIGURALNO REZONOVANJE CFR s m
ASOCIJATIVNA MEMORIJA Ma m m s
VIZUELIZACIJA Vz m s
PROSTORNA ORIJENTACIJA S s
FLEKSIBILNOST UOBLIČAVANJA Cf m s
OPAŽANJE GOVORA POD ISKRIVLJENJEM m s
SPUD
AUDITIVNA KOGNICIJA ODNOSA ACoR m s
PRAĆENJE DOGAĐAJA RASPOREĐENIH U m s
VREMENU Tc
RAZLIKOVANJE ZVUČNIH SKLOPOVA s m
DASP
OPSEG MEMORIJE Ms s
FLUENTNOST ASOCIJACIJA Fa m s
FLUENTNOST IDEJA Fi m s
FLUENTNOST U IZRAŽAVANJU Fe m s

Snažna Umerena
povezanost povezanost

a) KRISTALIZOVANA INTELIGENCIJA Gc
Primarne sposobnosti koje je ilustruju su:
a.verbalno razumevanje (veličina rečnika, verbalno razumevanje pročitanog i glavnih ideja)
b. iskustvena evaluacija
c.kognicija semantičkih relacija
a, značajne veze imaju još i numeričke sposobnosti i osetljivost za probleme.

Prema tome, Gc možemo posmatrati kao:

Širinu znanja, inteligenciju stečenu kroz iskustvo, čovekov pristup intelektualnim vrednostima
sopstvene kulture.
Izgleda da čovek ovo ima na umu kada kaže za drugu osobu da je inteligentna.

b) FLUIDNA INTELIGENCIJA Gf
Definišu je sledeće primarne sposobnosti:
a) indukcija
b) opšte rezonovanje
c) figuralno rezonovanje
još i blok tsubtest Vekslerove skale i forrmalno rezonovanje (vrsta mišljenja u kome je
naglašeno rezonovanje).
Neke primarne sposobnosti važne su i za Gc i za Gf. Ovo ukazuje na princip naizmeničnih
mehanizama, opštu ideju da u mnogim životnim situacijama postoji više od jednog pristupa
problemu. Neki problem može da aktivira Gc ili Gf, ili, naravno, obe.
Ovaj princip naizmeničnih mehanizama deluje i na druge sposobnosti.

d) OPŠTA VIZUELIZACIJA Gv
Ovaj se faktor otkriva u skoro svakom zadatku u kome treba videti kakav bi mogao da bude
prostorni raspored ili zamisliti kako bi predmet izgledao u prostoru.
a. vizuelizacija
b. prostorna orijentacija
c. fleksibilnost uobličavanja
d. brzina uobličavanja
Kada su testovi Gf i Gc prostorni, onda oni imaju veze sa Gv faktorom, što je opet primer
delovanaj naizmeničnih mehanizama.
Gv, uopšte uzev, predstavlja sposobnost za organizaciju prostornog materijala. Dokazi iz
različitih izvora da su ove sposobnosti razvijenije kod muških nego kod ženskih, ali su dokazi
još daleko od definitivnih.

e) OPŠTA AUDITIVNA ORGANIZACIJA Ga

Ovaj faktor predstavlja auditivne funkcije koje su u znatnoj meri analogne vizuelnim
funkcijama.
a. opažanje govora pri ometanju/iskrivljenju
b. auditivno shvatanje odnosa
c. vremensko praćenje
Gotovo svaki zadatak koji angažuje slušni ulaz uključuje ovaj faktor. Ga je prema tome opšta
funkcija organizacije slušnih opažaja.

f)KRATKOROČNO STICANJE I IZVLAČENJE INFORMACIJA SAR

Psihološka literatura je puna zadataka konstruisanih za otkrivanje procesa koji su uključeni u
učenje i zadržavanje naučenog materijala. Mnogi od ovih zadataka pokazuju zadržavanje
samo nekoliko minuta ili sekundi, tj. za vrlo kratak vremenski period. Procesi koji se ovom
vrstom zadataka utvrđuju izgledaju kao jedna komponenta široke funkcije sticanja/izvlačenja
informacija SAR.
Na SAR ukazuje Asocijativna memor Ma i Memorija obimaMo. Obe su primarne sposobnosti:
Testovi za Ma su parovi asocijacija.
Testovi za Mo su cifre unapred i cifre unazad.
a. Kratkoročno učenje je slabo moguće predvideti merama inteligencije koje se dobijaju
tradicionalnim testovima inteligencije. SAR ne treba izjednačiti sa Gc ili Gf.
b. SAR još treba razlikovati od jednog oblika izrazito kratkoročnog zadržavanja, senzorne
memorije. Obim ove memorije je veliki, ali je vreme zadržavanja kratko. SAR nije isto što i
senzorna memorija jer ona ne stoji ni u kakvoj ili tek veoma slaboj vezi sa Gf i Gc.

g) TERCIJALNO SKLADIŠTENJE I IZVLAČENJE - TSR

Ovaj faktor je određen zadacima koji pokazuju izvlačenje uskladištenih informacija i
povezivanje sa materijalom naučenim u daljoj prošlosti pre više meseci ili godina.
a.fluentnost asocijacija
b. fluentnost ideja
c.fluentnost izražavanja
Kod zadataka koji treba da pokažu ovu funkciju važno je dati što više vremena za odgovor, da
bi se umanjile varijacije koje potiču od brzine pisanja ili govorenja.
Ovaj faktor predstavlja količinu informacija uskladištenih u tzv. kvazi-permanentnoj
memoriji, kao i sposobnost pristupa tom skladištu.
NIVOI DELOVANJA
U izvesnom smislu svaki od ovih faktora predstavlja neku vrstu inteligencije. Međutim,
svaki faktor ukazuje na prilično različite aspekte inteligencije, a neki više od drugih
predstavljaju nužan uslov ljudske inteligencije.
Izgleda da faktori drugog reda stvarno predstavljaju ustrojstva na različitim nivoima
intelektualnog delovanja od spajanja osnovnih senzornih detekcija stimulusa pa do
povezivanja apstraktnih analiza na veomma složenim nivoima svesnosti.
Između nivoa ne postoje jasne linije razdvajanja, a postoji ukupno 5 nivoa:
ŠEMATSKI PRIKAZ INTELEKTUALNIH FUNKCIJA

OPŠTA ORGANIZACIJA
G

ORGANIZACIJA ORGANIZACIJA
EDUKACIJE EDUKACIJE
RELACIJA RELACIJA
Gc Gf

Kratkoročno Brzina tačnog Brzina Tercijalno

sticanje i odlučivanja donošenja skladištenje i
donošenje CDS odluka donošenje
SAR QDS TSR

Gv Ga
Vizuelna Auditivna
perceptivna perceptivna
organizacija organizacija

Vizuelni Auditivni
senzorni senzorni
detektori detektori
Uspeh na gotovo svim sposobnostima zavisi od delovanja svakog od nivoa (1 do 5).
Međutim, uspeh na nekim zadacima sposobnosti karakterističniji je za delovanje na jednom
nivou nego na drugima. Npr. ako zadatak sposobnosti zahteva prosto otkrivanje određene
forme ugrađene u skup linija, onda taj zadatak pre ukazujr na perceptivnu organizaciju nego na
nivo edukacije relacija.

Sama ljudsku inteligenciju, njenz suštinu, nema smisla procenjivati i analizirati na nivou
perceptivne organizacije, jer mada razlike postoje, to nisu razlike koje bi ukazivale na
individualne razlike u merama intligencije, jer ih poseduju i životinje.

* Možda o razlikama između organizacije na senzornom, perceptivnom, asocijativnom i

relacionom nivou je najbolje razmišljati kao o kretanju kontinuumom koji se proteže od
veoma kratkoročnih ikoničkih i ehoičkih svojstava do veoma dugoročnih svesnosti zasnovanih
na dubinskoj obradi relacija.
* Na ovo razmatranje problema nivoa funkcionisanja navodi nas činjenica da često može biti
korisno razumeti intelektualno ponašanje preko količine vremena u kome je zadržana svesnost.
Videli smo, svesnost senzorne detekcije se zadržava 2-3 sekunde, ali istinski shvaćene
informacije se mogu zadržati veoma dugo.
* Takođe, korisno je razmišljati o nivoima funkcionisanja preko količine informacija u
zadržanoj svesnosti. Funkcija senzorne detekcije omogućava da budemo svesni mnogih detalja
iz naše neposredne okoline, ali već posle kratkog vremena možemo se prisetiti ili prepoznati
samo mali broj.

VREME U KOME SE ZADRŽAVA SVESNOST I KOLIČINA INFORMACIJA U ZADRŽANOJ SVESNOSTI

JE PROIZVOD DUBINE OBRADE INFORMACIJA. OVA DUBINA EJ ODREĐENA NIVOOM
FUNKCIONISANJA NA KOJEM SE STUPA U ODNOS SA INFORMACIJAMA I KVALITETOM
FUNKCIONISANJA NA TOM NIVOU. AKO ČOVEK KORISTI SOPSTVENI SISTEM ZA ZADRŽAVANJE
INFORMACIJA, DUBINA OBRADE JE VEĆA NEGO AKO KORISTI TUĐI SISTEM; DA BI OVU VEĆU
DUBINU POSTIGAO ČOVEK MORA DA AKTIVIRA VIŠE FUNKCIJE, Gf I Gc.

Znači, iako organizacije različitih nivoa intelektualnog delovanja sadejstvuju na veoma

komplikovan enačine, faktori drugog reda ukazuju na veoma široke konture kapaciteta za
dubinsku obradu. Količina i kvalitet ovih funkcija koje određuju ostvarenu dubinu obrade
informacija mogu se grubo procenioti količinom obrađenih informacija koje su zadržane i
dužine vremena zadržavanja.

Nivo tj. dubina obrade na Ga i Gv je veća nego na nivou senzorne detekcije, a manja nego na
nivou SAR i TSR.

Moćno sredstvo za organizaciju informacija je jezik. Kada čovek svesnost o zvuku ili slici
transformiše u smisleni izraz, postiže kontrolu nad svesnošću. Jedan od načina da se proširi
svesnost je da se razgovara o tome sa sobom ili drugima. Takva je priroda funkcija koju
karakteriše delatnost na nivou SAR i TSR.

Transformacija informacija u semantičke jedinice jedan je oblik osmišljavanja. Što se nečemu

daje više smisla to mu se nameće veća dubina. Što se više jedna inforemacija opire da bude
osmišljenja, to je čovek više primoran da se kreće od upotrebe SAR i TSR prema funkcijama
Gf i Gc.
Edukovanje odnosa onda kada oni nisu odmah uočljivi i korišćenje ovih odnosa u izvlačenju
implikacija je conditio sine qua non ljudske inteligencije. Ovakva edukacija relacija i razrada
posledica je svojstvena za Gf i Gc.
Najviši nivo izražavanja inteligencije je kada se maksimilizira razvoj i Gf i Gc i kada se ove
dve funkcije kombinuju – General organization nivo 5. Ipak, Gf i Gc se upotrebljavaju za
osmišljavanje informacija koje nemaju smisla, ali ne podrazumevaju nužno i svesni napor da se
informacije organizuju u smislenu strukturu.

RAZVOJ INTELEKTUALNIH SPOSOBNOSTI

Da bi se razumeo razvoj moraju se uzeti u obzir ne samo procesi koji spadaju u intelektualno
funkcionisanje na raznim nivoima, već i kalse uticaja koje svojim dejstvom mogu da ubrzaju ili
uspore ove funkcije.
Ovi uticaji se, uopšteno govoreći, mogu klasifikovati na
Biološke, koji obuhvataju i genetske, i
Eksperimentalne

JEDINICE RAZVOJA

Odojče – u stanju je da uradi jedan broj prostih stvari koje se mogu razraditi. Njih zbirno
nazivamo anlage funkcijama. U njih spada sposobnost ponavljanja neke manipulacije ili
percepcije, svaki put sa manjim varijacijama. Ovakve cirkularne reakcije pružaju osnov za
razvoj primarnih svesnosti koje se mogu zadržati duže od nekoliko sekundi ili minuta. Tako
dete može da asimiluje nove informacije u postojeću strukturu. Sticanjem jednog broja ovakvih
svesnosti sama struktura biva reorganizovana (što se naziva akomodacija) – i na taj način čovek
stiče elementarne jedinice intelektualnog razvoja tj. stice sheme. Sheme su kognitivni zakoni
koji se ne dovode u pitanje.
Koristeći ove sheme odojče gradi pojmove i strategije koje počinju da nalikuju onome što meri
inteligencija.

Klase sposobnosti koje se mere intelektualnim zadacima:

1. Sheme
2. Pojmovi, koji predstavljaju smislene organizacije pojava iskustva, tj. shema. Pri
formiranju pojmova čovek edukuje odnose, čime osmišljava informacije koje inače
nemaju smisla. Mera u kojoj je dete formiralo pojmove je pokazatelj koliko je daleko
dospelo u razvoju inteligencije. Tako, testovi inteligemcije sadrže ''pokaži mi kucu'' i sl.
Problem kod ovakvog oblika merenja: učenje imena pojmova nije isto što i
razumevanje pojmova, a isto, može se steći pojam a da se za njega ne stekne verbalna
oznaka.
3. Strategije, pomagala, agencije – pod ovim se prvenstveno podrazumeva da čovek
tokom razvoja ne samo da opaža odnose i postavlja pitanja kojim se oni mogu proširiti i
tako kroz ovo pitanje čovek pokušava da nauči više o odnosima. Ove načine kojima
čovek pokušava da nauči nazivamo strategijama, koje mogu da budu idiosinkratičke ili
deo kulture.
STICANJE

Bihejvioralni pokazatelji intelektualnih sposobnosti zasnovan su na sticanju shema, pojmova,

strategija i na njihov razvoj.
Ovo nameće pitanje utvrđivanja koliko su individualne razliek u merama sposobnosti rezultat:
a. razlika u sredinama i okolnostima u kojima se učilo
b. razliak u genetskom nasleđu
c. različitih povreda, oboljen`ja ili sličnih uticaja na fiziološku strukturu
Intelektualne funkcije koje definišu Gf iGc i ostale faktore drugog reda su u velikoj meri
rezulatat učenja.

Učenje, koje deluje već na ranom uzrastu, ima tokom čitavog intelektualnog razvoja dva
oblika:
* akulturacioni * incidentni
- i oni, delujući, proizvode individualne razlike i razgraničenja između različitih sposobnosti.

AKULTURACIJA razvoj Gc- ona predstavlja činjenicu da se vrednosti i veštine ljudi jedne
kulture prenose generacijski. Nivo Gc – predstavlja, tj. odražava uspešnost procesa
akulturacije.
a. društvo se trudi da mladima prenese određeni broj nužnih sposobnosti koje
smatra vrednim i najvažnijim
b. istovremeno, kako društvo pruža nagrade i podstiče usvajanje tih najvažnijh
sposobnosti, uslovi koje društvo pruža za usvajanje Gc mogu se istovremeno
posmatrati i kao uslovi koji omogućavaju pojedincu da preuzme inteligenciju
kulture Gc, za svoje potrebe.

INCIDENTNO UČENJE razvoj Gf– teško ga je okarakterisati na način kojim bi se jasno

razdvojilo od akulturacije. Ono nije jedinstveno i zato je nemoguće čak i specifikovati njegove
suštinske odlike. To je jednostavno učenje koje nije rezultat akulturacijr. To ne znači da je
nevažno ili da ne utiče snažno na razvoj. Mnogo toga potiče baš iz ovog učenja – npr. strategije
za rešavanje novih problema.
 KVAŠČEVLJEV EKSPERIMENT: MOŽEMO LI POVEĆATI
INTELIGENCIJU?
LAZAR STANKOV

Sproveo je istraživanje na oko 300 subjekata od kojih je oko polovina imala intenzivnu
trogodišnju obuku 3 do 4 puta nedeljno (vežbali su kreativno rešavanje problema). Efekat je
procenjivan baterijom testova 4 puta tokom trajanja eksperimenta (na početku, na kraju
eksperimenta i još dva puta tokom završne godine eksperimenta). Oslanjajući se na ideje
Pijažea i drugih Kvaščev je tvrdio da njegov sistem vežbanja ima za cilj razvijanje niza od šest
"opštih kognitivnih shema" srodnih onome što se naziva "izvršno procesiranje". Pošto se razvoj
kognitivnih šema temelji na velikom broju različitih zadataka kao i na školskoj građi Kvaščev
je očekivao da će učenje uticati na inteligenciju. Sve vežbe u ovom eksperimentu ticale su se
onoga što se može nazvati kreativno rešavanje problema. Načela na kojima se zasnivaju vežbe
su:
1. zahteva se kombinovanje elemnata koji su po svojoj asocijatovnoj vrednosti udaljeni
2. zahteva se temeljna reorganizacija i reformulacija problemske situacije kako bi se došlo
do rešenja
3. zahteva se konvergentno i divergentno mišljenje sa naglaskom na divergentno mišljenje.

Očekivalo se da će vežbanje u kreativnom rešavanju problema uticati na inteligenciju koja je

bila tipično psihometrijski definisana. Testovi uključeni u bateriju uključivali su mere fluidne i
kristalizovane inteligencije i shodno tome hipoteze. Hipoteze u eksperimentu su bile vezane za
teoriju fluidne i kristalizovane inteligencije. Shvatanje kristalizovane inteligencije tvrdi da ona
treba da bude podložna sredinskim delovanjima. Zato se očekuje da će eksperimentalna grupa
na ovim zadacima nadmašiti kontrolnu.

Testovi u primenjenoj batreiji su bili podeljeni u dve grupi u verbalne i neverbalne. Te dve
grupe samo približno odgovaraju kristalizovanoj i fluidnioj intelugenciji. Neki testovi su mera
samo fluidne ili mera samo kristalizovane inteligencije, dok su neki mera i jednog i drugi.

REZULTATI
Na početku testiranja na jednom broju varijabli kontrolna grupa je bila bolja od
eksperimentalne, ali kada se uzmu sve varijable zajedno ta razlika je mala. To znači da dve
grupe nisu bile sasvim iste na početku eksperimenta - kontrolana grupa je bila blago
superiorniija. U svim naknadnim testiranjima eksperimentalna grupa je imala veće AS nego
kmontrolana.
Da bi se bolje razumeli glavne nalaze ovog istraživanja, upitno je izložiti rezultate sa tri
posebne ANOCVE-e, s tim što ćemo u svim slučajevima ‘’početno testiranje’’ smatrati
kovarijatom.

ANOCVA sa subjektima kao jedinicama analize

U završnom testiranju, po završetku vežbanja učinak eksperimentalne grupe na testovima
inteligencije je bio značajno iznad učinka kontrolne grupe. Poboljšanje je otprilike podjednako
za verbalne i neverbalne testove i to kako za markere fluidne tako i za markere kristalizovane
inteligencije. Takođe prednost koju je stekla eksperimentalna grupa ne samo da ostaje tokom
jednogodišnjeg perioda koliko je vršeno praćenje, već se izgleda i povećava.
ANOCVA školskim odeljenjima kao jedinicama analize

Prilikom drugog retestiranja (godinu dana nakon završetka aktivnog vežbanja) eksperimentalna
grupa zadržava svoju nadmoć. Dalja analiza pokazuje da se većina upadljivih poboljšanja javlja
u oblasti neverbalne i fluidne inteligencije. Ovo je važno zbog prtepostavljene prirode ovih
sposobnosti - vežbanjem se može uticati na osnovne procese na kojima počiva fluidna
inteligencija.Vežbanje ne utiče značajno na rešavanje zadataka kristalizovane inteligencije
pošto su obe grupe ispitanika pohađale uobičajene školske aktivnosti. Kod drugog retesta
eksperimentalna grupa ima manju varijansu i zato se razlike između dve grupe na drugom
retestu u velikoj meri mogu pripisati manjoj varijabilnosti eksperimentalne grupe.

Kada su IQ poeni u pitanju Kvaščev smatra da se prirštaj od oko 8 IQ poena može pripisati
eksperimentalnoj manipulaciji.

Ishod ove studije se može rezimirati u sledeće 4 tačke:

1. Vežbanje u kreativnom rešavanju poena može da dovede do malog poboljšanja u učinku

u testovima inteligencije.Ovo poboljšanje nije znčajno za većinu testova, a statistilčki je
značajno samo za izvesne markere fluidne inteligencije.

2. Iako su mali učinci vežbanja bili su dugotrajni-mogi se ustanoviti i godinu dana po

prestanku vežbanja.

3. Prilikom poslednjeg testiranja eksperimentalna grupa je pokazala manju varijabilnost od

kontrolne.Što pokazuje da vežbanje vodi ka stvaranju ujednačenije distribucije sposobnosti.

4. Najveći uticaj izvršen je na fluidnu inteligenciju.Mada pojedini pokazatelji govore da je

moguće uticati i na izvesne procese kristalizovane inteligencije.
 DA LI JE POJAM INTELIGENCIJE KORISTAN ILI BESKORISTAN?

AJZENK

Primedbe pojmu inteligencije koje sistematizuje:

Prva primedba je filozofske prirode. Kiting smatra da oni koji veruju u korisnost pojma
inteligencije skloni su da veruju da je to stvar koja postoji u glavama pojedinca. Kiting i mnogi
drugi autori su tvrdili da inteligencija ne postoji i da su pokušaji da se ona meri bezkorisni.
Ovakva argumentacija je pogrešna. Spirman i njegovi sledbenici nikada i nisu govorili o
postojanju in teligencije i smatrali su je naučnim pojmom analognim pojmovima kao što su
gravitacija ili masa. Inteligencija je naučni pojam koji može biti koristan ili ne, a u ovom
trenutku on objašnjava poznate činjenice bolje nego drugi pojmovi.

Druga primedba odnosi se na to da ne postoji opšte prihvaćena terija in teligencije. Tvrdi se da

u nedostatku takve teorije inteligencija se ne može smatrati korisnim naučnim pojmom.
Ovakvo gledište suprotno je svemu čemu nas istorija nauke uči. Pojmovi se mogu razvijati i
stotinama godina pre nego što se stvori opšte prihvaćena teorija. Često se zna da teorije na
kojima su pojmovi zasnovani imaju nedostatke. Objedinjena teorija pojavljiuje se na kraju
naučnog traganja. Svako naučno istraživanje je unapred nemoguće ukoliko očekujemo
objedinjenu teriju pre nego što su ozbiljno oformljeni pojmovi.

Treća primedba odnosi se na nepostojanje opšte prihvaćene definicije inteligencije. Taj

problem realno postoji. Postojeće psihološke definicije inteligencije su uglavnom primeri
onoga što se očekuje da inteligencija može da čini, pre nego što su to definicije nekog
temeljnog pojma.
Termin inteligencija obično se koristi u tri potpuno različita smisla - biološka, psihometrijska i
socijalna inteligencija:

1. Biološka inteligencija je pojam one vrste kojom se bavio Golton. Odnosi se na strukturu
ljudskog mozga, njegovu fiziologiju, biohemiju i genetiku, koje su odgovorne za ljudsku
sposobnost inteligentnog delovanja. Biološka inteligencija može da se meri pomoću EEG-a,
izazvanih potencijala, galvanske reakcije kože ili VR. Ovi tipovi merenja moraju da dobiju
eksperimentalnu potvrdu pre nego što se prihvate kao realna. Ovo je najosnovniji, najčistiji
pojam inteligencije, nema uplitanja socijalnih faktora.

2. Psihometrijska inteligencija ili IQ-u velikoj meri je određena biološkom inteligencijom, ali
na nju neizbežno utiču i kulturološki faktori (vaspitanje, socio-ekonomski status, obrazovanje i
drugo.). 7o% IQ-a određuju genetski faktori. Razumno je tvrditi da biološka inteligencija
objašnjava najveći deo psihometrijske, međutim IQ se ne može upotpunosti izjednačiti sa
biološkom inteligencijom.

3. Socijalana inteligencija - odnosi se na primenu biološke i psihometrijske inteligencije, na

probleme sa kojima se pojedinac susreće u svakodnevom životu. IQ igra važnu ulogu u
određivanju nečije sposobnosti da rešava ove probleme ali postoji i velika grupa nekognitivnih
faktora koji takođe učestvuju npr. zdravlje, iskustvo, motivacija, obrazovanje, ličnost. Ajzenk
navodi primer da među decom sa jednako visokim IQ-om ona sa visokim stepenom
neuroticizma postanu neuspešna sa socijalne tačke gledišta (manje zarađuju i rade manje
poželjna zanimanja).
Sternberg je tipičan predstavnik onih koji inteligenciju definišu u terminima socijalne
inteligencije. Pojam socijalne inteligencije uključuje u sebe previše toga da bi mogao da ima
bilo kakvo naučno značenje. Pojam socijalne inteligencije je naučno besmislen jer u sebe
uključuje faktore dispozicionih spiosobnosti, ličnosti i motivaciju. Takav pojam se ne može
meriti ono što se može učiniti jeste da se meri svaka pomenuta varijabla odvojeno i da onda
definišemo socijalnu inteligenciju pomoću formule koja u sebe uključuje sve ove vcarijable.
Ostaje otvoreno pitanje da li takav postupak ima smisla. Strenberga je motivisala težnja da
naučni pojam inteligenciije približi laičkom poimanju.

Često se iznosi tvrdnja da je izbor problema u IO testovima arbitraran a da takvoj arbitrarnosti

nema mesta u nauci. Ovo shvatanje je pogrešno. Izbor ajtema nije arbitraran što proizilazi iz
činjenice o pozitivnoj celini tj. o postojanju jedinstvene pozitivne korelacije između
kognitivnih zadataka. Postavlja se pitanje da li postoji teorija koja bi omogućila da izaberemo
dobar test nasuprot lošem.

Po Ajzenku takva teorija postoji i to je Spirmanova treorija. Ti zadaci vezani za Spirmanov G u

bilo kojoj slučajnoj populaciji daju uniformno pozitivne interkorelacije. A drugo je realno
dobijena matrice na empirijskim podacima takođe daju pozitivne inetrkorelacije i to kada su u
njih uključeni različiti kognitivni zadaci. Na te empirijski dobijene matrice primenenjene su
tehnike multidimenzionalnog skaliranja i faktorske analize. Svrha multidimenzionalnog
skaliranja je da se nađe geometrijska konfiguracija tačaka u n dimenzionalnom prostoru u
kome udaljenost između tačaka najviše odgovaraju sličnostima objekat skale. Rezultati ove
analiza su pokazali da središnju poziciju zauzima fluidna inteligencija. Ovaj pojam fluidne
inteligencije najasnije je definisan Ravenovim matricama.

Gustavson je koristio model konfirmatorne faktorske analize.On je takođe dobio da centralno

mesto u strukturi pripada fluidnoj inteligenciji. Dakle, bez obzira na primenjeni metod analize
dobijaju se vrlo slične strukture, za različite uključene zadatke. Ta struktura kulminira
stvaranjem opšteg faktora fluidne inteligencije. Taj faktor u različitom stepenu prožima sve
uključene testove.

Kritičari ovih nalaza tvrde da je u njihovoj osnovi induktivno rezonovanje. Takvo tumačenje je
neispravno jer su testovi konstruisani prema Spirmanovoj teoriji i njegovom shvatanju G
faktora. Centralna pozicija Ravenovih matrica nije slučajna to je empirijska dedukcija i dokaz
ispravnosti Spirmanove teorije.

U vezi sa izborom zadataka za testove inteligencije prihvaćeno je biološko odeđenje, pa je tako

dobijeno da postoji korelacija inteligencije sa VR, vremenom pokreta, EEG i prosečnih
izazvanih potencijala. Zatim je dobijeno da su faktorska opterećenja (opterećenja G faktorom
proporcionalana korelaciji sa VR i prosečnim izazvanim potencijalima). Dobijeno je i da je
korelacija između VR i inteligencije podjednako snažna i kod testova snage i kod testova
brzine.

Dobijene visoke korelacije inteligencije sa VR, VP, EEG, PEP govore da najsavremenije
teorijske pretpostavke nisu tačne, odnosno da IQ nije mera stečenog znanja koje je socijalno
preneto posredstvom obrazovanja i porodice kao što to tvrde savremene teorije. To potvrđuju i
rezultati multidimenzionalnog skaliranja i faktorske analize.
 NOVA POTRAGA ZA INTELIGENCIJOM

Tinde Kovač-Cerović

Prikaz novih pravaca u istraživanju inteligencije . Dva glavna ogranka ovog pravca (Hant i
Sternberg na čelu) istraživanja usmeravaju ka nalaženju kognitivnih procesa kojima bi se
opisalo funkcionisanje intelekta.

Sredinom ’70-tih godina, zaslugom kognitivne psihologije, započeo je novi krug potrage za
inteligencijom. Isprva direktni izdanak kognitivne psihologije, danas se veoma od nje udaljio.

- pokretanjem ovog pristupa podrazumevalo se premošćavanje nekih tradicionalnih, pre

svega metodoloških podela u psihologiji.
- i još jedna korisnost, za inteligenciju se u ovom pristupu traga preko izračunavanja
intelektualnih procesa: i teorijski i praktično podjednako dobrodošla načina. Ona
usmerava pažnju upravo na one informacije koje su praktičarima i najpotrebnije.
Decenijama je glavni prigovor mentalnom testiranju to da se testovima ne zahvata način
mišljenja pojedinca, da se dobijenim skorom ne reflektuje izvor snage i izvor neuspeha
ispitanika, da se na osnovu standardne procedure testiranja retko dobija informacija o
tome zašto je ispitanik podbacio na testu ili kako mu se treba pomoći da postigne
optimum. U osnovi prigovora stoji opšte poznata činjenica da se postojećim testovima
zahvataju samo intelektualni produkti, a ne i sami procesi koji su do produkata doveli.
Pomeranje težišta na izučavanje intelektualnih procesa je mogući početak otklanjanja
ovog prigovora mentalnom testiranju.

Pelegrino i Glejzer razlikuju dva pravca izčavanja intelektualnih procesa u okviru kognitivne
psihologije.
Analizu kognitivnih korelata i
Analizu kognitivnih komponenti

Zajedničko svojstvo ova dva pristupa je građenje mosta između modela koje nudi kognitivna
obrada informacija (KOI) i tradicionalnog faktorskog poimanja sposobnosti merene testovima
inteligencije u kojima individualne razlike zauzimaju centralno mesto.

Analiza kognitivnih korelata otkriva postojanje individualnih razlika u toku KOI i njih
istaražuje.

Analiza kognitivnih komponenti, eksperimentalni duh KOI ugrađuje u tradicionalne dimenzije

individualnih razlika i zadatke testova inteligencije.

Zastupnici prvog pristupa - tragaju za korelatima inteligencije prvenstveno među elementarnim

procesima, koji su registrovani u kognitivnim elementima i nalaze ih u brzini obavljanja nekih
ključnih procesa.

Zastupnici drugog pristupa - slede drugačiju istraživačku logiku i tragaju za izdvojenim

intelektualnim procesima (komponenetama) u zadacima testova inteligencije u kojima je
prisustvo individualnih razlika već od ranije potvrđeno.

PRVI PRISTUP: ANALIZA KOGNITIVNIH KORELATA

Glavni pretstavnici – Hant, Džensen, Vernon i Ajzenk.

Hant – njegovi radovi sa početka 70-tih pretstavljaju pravu novinu u istraživanju inteligencije i
u kognitivnoj psihologiji:
On se usresredio na analizu razlika među subjektima koji učestvuju u kognitivnim
eksperimentima na ono što se do tada smatralo greškom merenja ili šumom.

Ovaj pristup se pokazao posebno plodonosnim kada su utvrđene korelacije između ovih
individualnih razlika u bazičnim parametrima obrade informacija u kognitivnim zadacima i
pokazatelja psihometrijski jasno definisanih sposobnosti (npr. verbalne sposobnosti).

Takvim postupkom je Hant u stvari vršio unakrsno validiranje kognitivnih i psihometrijskih

koncepata:
kognitivističkim terminima opisujući šta to znači imati visoke verbalne sposobnosti
(tj. u kojim momentima obrade te sposobnosti dolaze do izražaja), a istovremeno su
mu klasični testovi sposobnosti služili kao kriterijum i orijentir za izdvajanje onih
ključnih mesta u celovitom modelu obrade informacija u kojima ima smisla tragati za
individualnim razlikama.

Oslanjajući se na svoj model kognicije kao memorije, Hant izdvaja sledeća ključna mesta u
kojima pretpostavlja postojanje stanovite varijabilnosti izvođenja:
- brzina aktiviranja leksičkog koda
- brzina manipulisanja informacijama u kratkoročnoj memoriji
- brzina prenošenja informacija sa jednog mesta na drugo u celokupnom sistemu

I pored ovih bazičnih parametara individualnih razlika, Hant je već tada posmatrao i mogućnost
otkrivanja nekih individualnih složaja ili skupova obrade.

Dva reprezentativna istraživanja koja su se bavila razjašnjavanjem individualnih razlika u

brzini manipulisanja informacijama u kratkoročnoj i dugoročnoj memoriji:

- studenti vašingtonskog univerziteta koji su ispitivani baterijom testova inteligencije, i

na osnovu verbalnog kompozitnog skora izdvojene su grupe sa visokim i niskim
verbalnim sposobnostima. Njima su zadavani različiti kognitivni zadaci na kojima je
kontrastirano postignuće ove dve grupe.

I) U kognitivnim eksperimentima, jedan od često upotrebljivanih zadataka je Posnerov

zadatak porđenja po izgledu i po imenu. U njemu je indikator obrade u fazi kodiranja
ili aktiviranja leksičkog koda razlika u vremenu reakcije u pomenute dve situacije. Hant
nalazi značajne razlike između grupe sa visokim i grupe sa niskim verbalnim
sposobnostima u pogledu ovog indikatora: razlika u vremenu reakcije značajno je
manja kod grupe sa visokim verbalnik sposobnostima – aktiviranje leksičkog koda se
kod njih odigrava brže.

II) Drugo istraživanje se odnosi na manipulisanje informacijom u kratkoročnoj

memoriji i koristi se zadatak Sternberga – prepoznavanje ajtema prethodno izložene
skupine (ABC--> C). Po pravilu, što više ajtema sadrži ta skupina, to je više vremena
potrebno da se da odgovor da li je test-ajtem pripadao skupini ilio ne.

Hantovi podaci pokazuju da je krivulja vremena reakcije u funkciji veličine prvobitne skupine
linearna kod obe grupe ispitanika, međutim nagib krive je različit, strmiji je kod ispitanika
niskih verbalnih sposobnosti.
Ispitanici obe grupe se ne razlikuju po RT(vreme reakcije) kada je zadatak
jednostavan, ali što se broj ajtema u skupini povećava - to je veća razlika između dve
 grupe, subjektima niske verbalne sposobnosti je potrebno proporcionalno sve više
vremena da izvrše prepoznavanje.
Hant izvodi zaključak da se verbalna sposobnost manifestuje u većem kapacitetu
kratkoročne memorije.

Hant još nalazi značajne korelacije (oko 0,30) između verbalne sposobnosti i načina obrade
informacije u kratkoročnoj memoriji, kao i brzine prepoznavanja, tj. osmišljavanja stimulusa na
osnovu kodova u dugoročnoj memoriji.

Najupečatljibija potvrda Hantovih ideja o važnosti bazičnih parametara obrade informacija za

razumevanje individualnih razlika u inteligenciji dobija se, međutim, kada se veći broj
različitih eksperimentalnih zadataka koristi zajedno kao prediktor uspeha na testu inteligencije
(R=0,70).

Novi radovi Ajzenka, Džensena i Vernona se takođe bave dokazivanjem velikog udelas
brzine obrade informacija u intelektualnom postignuću, ilustrujućši time snagu centripetalne
sile koja se stvorila oko KOI i privlačila sve više autora.

Istraživanja Ajzenka i Džensena – obojica su zainteresovani za globalnu mentalnu brzinu, bez

obzira na faze obrade, što se traže na bazičnom (fiziološkom) nivou, i što mere vremena
reakcije imaju konotaciju indikatora G-faktora.
Osnovni motiv njihovog istraživanja je nalaženje novih mera inteligencije koje će biti
oslobođene uticaja znanja ili stečenih strategija i tako predstavljaju za sada najbližu
aproksimaciju urođenih potencijala. Ili, koristeći se Hantovom aproksimacijom, traže se mere
koje će biti direktni indikatori A inteligencije, koja se po Ajzenku na fiziološkom nivou očitava
kao bezgrešni prenos informacija.
Za dokazivanje neposrednosti te veze, Ajzenk i Džensen koriste i fiziološke mere, kao što su
prosečni evocirani moždani potencijal, koje koreliraju sa merama izvedenim iz kognitivnog
zadatka.

Osnovni rezultati ovih istraživanja podsećaju na Hantove:

- većina dobijnih mera dobro razlikuje ispitivanje visokih, srednjih i niskih sposobnosti,
ali su dobijeni koeficijenti korelacije nešto viši nego kod Hanta, oko 0.50-0.60.
- takođe je pokazano da su rezultati na kognitivnim zadacima povezani sa testovnim
rezultatima ne samo na testovima brzine, nego i na testovima snage. I faktorska analiza
podataka o individualnim razlikama naviše kognitivnih zadataka, govori o postojanju
G-faktora.

Jedan od naizgled preferiranih nalaza, ali kasnije potvrđen. Utvrđeno je da uspešnost

razlikovanja testovnih rezultata, jasno korelira sa prosečnim vremenom reakcije za celu grupu
zadataka, tj. zadaci kod čijeg rešavanja je prosečno vreme duže imaju više korelacije sa
rezultatima na testu, nego zadaci sa kraćim prosečnim vremenom reakcije.
Prosečno vreme reakcije je tu zapravo indikator kompleksnosti zadatka. Ovaj zaključak/tj.
nalaz bi mogao da se tumači kao kontraargument za traganje za dobrom merom inteligencije na
nivou elementarnih procesa.

Hant – njegovo dalje bavljenje inteligencijom je usmereno ka sve složenijim procesima tj. ka
istraživanju načina organizovanja elementarnih procesa u toku rešavanja problema. Hant se
bavi (tj. planira) istraživanjima u kojima bi individualne razlike bile predstavljene znatno
kompleksnije nego u početnim Hantovim istraživanjima, ne samo na nivou bazičnih procesa,
već i njihovog specifičnog slučaja, dakle strategija.
Ali, istraživanja pokrenuta Hantovim nalazima, kao i njegovi raniji radovi sa drugim
subjektima, modalitetima stimulusa itd, nisu davalu tako jednoznačnu i konzistentnu sliku. Sve
ovo je dovelo do toga da se i individualne razlike u Hantovom modelu počnu tretirati
„usloženo“ (za njima tragati ne samo na nivou elementarnih procesa).

Prvi Hantovi pokušaji u ovom pravcu tiču se razmišljanja o vrsti individualnih razlika koje
proističu iz činjenice da memorija nije koncipirana kao jedinstveni entitet, te da iste osobe ne
moraju nužno da imaju isti nivo postignuća na zadacima koji uključuju različite faze obrade.

Drugo, način reprezentacije podataka u dugoročnoj memoriji i način organizovanja tih

reprezentacija smatrao je vrlo plodnim i provokativnim područjem za lociranje individualnih
varijacija.
Pokušaj da se faktorskim analizom otkriju različite dimenzije individualnih razlika prisutnih u
različitim kognitivnim zadacima dao je donekle neočekivani rezultat: dobijeno je 5 faktora,
umesto jednog, što je kasnije dalo osnova da se razmišlja o kognitivnom aparatu kao složenom
sistemu, koji se od osobe do osobe ne razlikuje samo po bazičnom parametru, tj. po brzini
obrade informacija.
Kao rezultat ovakvog usložnjavanja se može napraviti i jedan pesimistički osvrt oko
mogućnosti fuzije psihometrijskog i kognitivnog pristupa, koji tvrdi da se individualne razlike
na kognitivnim zadacima ne mogu tretirati kao psihometrijske dimenzije.
Pomenuta promena se može smatrati „ukrupnjavanjem perspektive“ tako da najmanje Hantovo
viđenje individualnih razlika u kogniciji, pored razlika u „mehanici sposobnosti“ kao izvor
varijacija uključuje i znanje i strategije.

Hantova teorija inteligencije – on inteligenciju koncipira kao interakciju procesa iz 3 različita

izvora – bioloških, neutralnih procesa, primitivnih operacija elementarne OI i strategija
rešavanja problema kojima osoba svesno upravlja.

NIŽI PROCESI postavljaju ograničenja višim na način na koji „hardware“

određuje kapacitet računara, ograničava programe, dok
VIŠI PROCESI određuju koji od elementarnih procesa će biti uključen u
rešavanje kojih problema.

Ta slika je i dalje kognitivistička, ali uvođenje svesno kontrolisane strategije čini ogroman
iskorak u odnosu na prvobitno određenu oblast „mehaničke sposobnosti“.

Hant ne razrađuje dalje svesno kontrolisane strategije. Zašto? Glavna opasnost je izgleda
uskrsnuće zaboravljenog homunkulsa - agensa koji drži procese na okupu, organizuje ih i
donosi odluke o tome kada ih treba aktivirati.
Neki autori ovom problemu prilaze isistirajući na pojačavanju kompjuterske analogije.

Neiser govori o egzekutivu, podrazumevanjući pod time neku vrstu centralnog procesora koji
rukovodi izvođenjem pojedinačnih operacija, određuje njihov redosled i vrši kontrolu ishoda
svake etape obrade.

U modernim varijacijama egzekutiva centralno mesto zauzima fleksibilno planiranje celokupne

aktivnosti sistema.
Time je funkcionalna sličnost između veštačke i prirodne inteligencije postala veća, ali uz
oprez da sa na osnovu ove sličnosti ne može zaključivati o sličnosti pojedinačnih procesa koji
leže u osnovi funkcionisanja veštačke ljudske inteligencije.
Moderne razrade egzekutiva se odnose na tok i organizaciju sopstvene mentalne aktivnosti, na
pojam koji ima za cilj da objasni problem regulacije kognicije i da obezbedi neku vrsu
integrišućeg agensa koji drži na okupu i organizuje elementarne procese i strategije – dakle
obavlja funkciju homunkulusa. Taj pojam je metakognicija.

Kluve – nudi opis osnovnih funkcija egzekutiva i one se velikim delom podudaraju sa
operacijama koje se svrstavaju u metakognitivne aktivnosti.

Kluve razmatra dve hipotetičke funkcije egzekutiva – kontrolnu i regulativnu:

- Kontrolne odluke se tiče snimanja tekuće aktivnosti subjekta i sastoje se iz određivanja
tipa aktivnosti kojom se osoba upravo bavi, proverom osnovnih karakteristika te
aktivnosti, njenom evaluacijom u odnosu na postavljene kriterijume i predviđanjem
narednih koraka.
- Regulativne odluke, oslanjajući se na kontrolne, menjaju i doteruju tekuću aktivnost
subjekta, tj. regulišu količinu subjektovog angažovanja u aktivnosti ili u pojedinim
njenim segmentima, određuju šta će se najpre obaviti, šta potom, a šta uopšte neće,
regulišu intenzitet obrade i konačno regulišu brzinu obrade.

Zaključci (vezani za egzekutiv):

1) U traganju za bitnim aspektima intelektualnog funkcionisanja kognitivni psiholozi su
prošli put od bazičnih procesa obrade informacija preko strategija (koje kontrolišu
bazične procese) do egzekutiva (koji kontroliše strategije). Prilikom pomeranja težišta
sa brzine obrade informacija na strategije – izgledalo je da se opštost bazičnih procesa
neće moći braniti i da će istraživanja od sada nužno davati situaciono-specifične i
domeno-specifične rezultate. Ali, izgleda da egzekutiv ponovo daje osnova da se
ograničenja različitih domena prevaziđu, i da se govori o nekim svojstvima osobe koja
karakterišu njegovo ponašanje principijelno u svim situacijama.
2) Istovremeno, individualne razlike koje su lako zahvatane na nivou bazičnih procesa, još
lakše se mogu registrovati na nivou strategija, kod razmatranja egzekutiva su
zanemarene i za sada se ne naziru ni načelne mogućnosti da se o njima artikulisano
razmišlja.

DRUGI PRISTUP – ANALIZA KOGNITIVNIH KOMPONENTI

Predstavnik Robert Sternberg.

Njegova teorija je trojna teorija pošto u njoj o inteligenciji govori i razrađuje je iz 3 ugla
gledanja. Ona uključuje razmatranje o načinu ispoljavanja, o najboljim načinima merenja
inteligencije (iskustvena); kontekstualna subteorija u kojoj se uloga inteligencije kao vrhunskog
svojstva adaptacije diskutuje u kulturom određenom društvenom kontekstu i subteorija o
intelektualnim procesima, tj. kognitivnim komponentama.
Sternbergova teorija, po opsegu zahvaćenih problema i po metodologiji značajno izlazi iz
opsega KOI – on se čak može smatrati jednim od najglasnijih kritičara kognitivnog (pre svega
Hantovog) pristupa.
Ipak, centralno mesto u ovoj razgranatoj teoriji zauzima kognitivističko jezgro –
komponencijalna analiza intelektualnog zadatka.
Sternbergova metodologija:
Sternberg polazi od Dondersove tehnike oduzimanja vremena reakcije potrebnih za obavljanje
zadataka različite složenosti i pomoću nje vrši analizu i raščlanjavanje procesa rešavanja
zadataka iz testova inteligencije. Poenta njegove vrlo složene metodologije je da svaki ispitanik
rešava veliki broj varijanti istog zadatka, koji je uvek podeljen u dve etape. Veliki broj varijanti
omogućava sistematsko variranje karakteristika zadatka.

Podela zadatka u dve etape omogućava praćenje koji se procesi odvijaju u kom delu rešavanja
zadatka. Zaključci se donose na osnovu analize razlika u vremenu rešavanja različitih delova
zadatka.
Konstruišu se alternativni modeli organizovanja komponenti, testira se njihovo slaganje sa
empirijski dobijenim vremenima reakcije po etapa i prihvata se onaj model i oni parametri
komponenti koji najviše odgovaraju podacima.

Primer zadatka:
Kod analogije organizovane po opštem obrascu A:B = C:D, A,B,C i D se nazivaju elementi
analogije. Zadatak ispitanika je bio da odredi da li je izložena analogija ispravna ili ne. Svaki
ispitanik je rešavao veliki broj analogija u kojima je nekoliko ključnih karakteristika
sistematski menjano. Osnovna zavisna varijabla je vreme reakcije.

Svi zadaci su izloženi prosečno „u dve etape“. Ispitanik se prvo bavi prvim izloženim delom
analogije – toliko dugo koliko želi, a zatim daje signal da je spreman za drugi deo; izlaže mu se
taj deo i ispitanik rešava analogiju donoseći odluku o tome da li je tačna ili ne. Registruju se
oba vremena reakcije. Međutim, informativnost vremena reakcije kao mere se postiže time što
se analogije „presecaju“ na različitim mestima.

Presecanje:

Sit0 /A:B = C:D

Sit1 A/B = C:D
Sit2 A:B / C:D
Sit3 A:B = C/D
U osnovi ove eksperimentalne procedure leži pretpostavka o aditivnosti vremena reakcije, kroz
sve ove situacije, tako da vreme reakcije drugog dela analogije u Sit2 obuhvata sve procese
prisutne od tačke preseka do rešenja u Sit3. I još nešto, vreme rešavanja istog dela analogije u
Sit1. Uključuje sve procese iz istog segmenta zadatka u Sit2 i još nešto...

INTEGRIŠUĆI REZULTATE DRUGIH AUTORA I SVOJE - STERNBERG PRETPOSTAVLJA DA

SE REŠAVANJE ANALOGIJE MOŽE OBJASNITI SADEJSTVOM SLEDEĆIH KOMPONENTI:

a) KODIRANJE – proces identifikovanja karakteristika i vrednosti tih

karakteristika svakog elementa u analogiji

b) UPOREĐIVNAJE KARAKTERISTIKA:
- ZAKLJUČIVANJE: otkrivanje pravila koje povezuje A i B
- POVEZIVANJE: otkrivanje pravila koje povezuje A i C
 - PRIMENA: generisanje pravila za formiranje idealnog D, i
procena stvarnog D u odnosu na idealni
- DOKAZIVANJE: testiranje valajnosti izvedenih operacija

c) KONTROLNI PROCESI – priprema za rešavanje analogije, praćenje procesa

rešavanja i prevođenje u odgovor

Kombinujući ove komponente Sternberg je postavio nekoliko modela organizacije, koji se

razlikuju po tome što uključene komponente imaju različiti oblik funkcionisanja i različite
druge parametre. Multiplom regresivnom analizom se proverava prediktivna moć svakog
modela u odnosu na podatke o vremenu reakcije po različitim situacijama preseka ajtema i
različitim stepenima složenosti ajtema i identifikuje se doprinos svakog parametra u predikciji.

Model koji se po ovom kriterijumu pokazao kao najbolji objašnjava 92% varijanse. On
uključuje samookidajuće povezivanje i primenu, kao i neke složenije pondere za broj
karakteristika koji se menja od A do B i od A do C. Rezultati pokazuju da su sve komponente
neophodne za uspešnu predikciju i da su sve komponente međusobno nezavisne.

Raspored vremena rešavanja po komponentama:

 Kodiranje 39%
 Zaključivanje 9%
 Povezivanje 14%
 Primena 7%
 Kontrola 31%

Uzrasne razlike su u ovom istraživanju otkrivene u promeni strategije rešavanja verbalnih

analogija, a ne u prisustvu ili odsustvu komponenti.

ANALIZA – SPOLJAŠNJA VALIDACIJA

Spoljašnja validacija je izvedena koreliranjem parametara komponenti sa postignućem na

bateriji testova relevantnih sposobnosti i po uzoru na Hantove rezultate, očekivane su negativne
korelacije između vremena izvođenja pojedinih komponenti i postignuća na testovima
(sposobniji rade brže). Neke korelacije nisu bile u skladu sa ovim očekivanjima.

1) Trajanje kodiranja je u pozitivnoj korelaciji sa skorom rezonovanja: - sposobniji ispitanici su

trošili više vremena na kodiranje karakteristika svakog stimulusa nego manje sposobni.

Iz ovoga sledi kritika pristupa izraslih na modelu KOI, ali i na njemu nadgrađuje svoje
teorije u pogledu intenzivnijeg bavljenja problemima kognitivnih strategija i
metakomponenti.

2) Drugi neočekivani nalaz otvorio je pitanje kompletnosti ponuđene komponencijalne analize:

Kontrolni proces, kome je posvećeno minimalno pažnje u okviru modela, pokazao je
ubedljivo najniže (negativne) korelacije sa postignućem na referentnim testovima
rezonovanja.
Da nije reč o jakom delovanju nekog faktora brzine ranog odgovaranja pokazuje zanemarljiva
korelacija kontrolnog procesa sa testovima brzine – naglasak treba staviti na druge funkcije
kontrole – na pripremu i praćenje rešenja – tj. rešavanja.

Novija Sternbergova teorija pre svega uključuje nove oblasti u razmatranje. Ali u njoj je
bitno izmenjeno i shvatanje kognitivnih komponenti, u listu komponenti on priključuje i
procese koji su prvobitno bili uronjeni u kontrolnu komponentu.
Tu je Sternberg podelio kognitivne komponente po funkciji koju one imaju u stvaranju
intelektualnog produkta na:
- komponente izvođenja
- metakomponente
- i komponente sticanja znanja

Metakomponente – > najbitnija teorijska novine kod Sternberga. On je ovoj kategoriji procesa
pripisao ključnu ulogu u inteligenciji.

Navodi sledeće metakomponente:

- odlučivanje o tome šta je suština problema koji treba da se reši
- izbor podređenih komponenti
- izbor načina reprezentovanja informacija
- izbor strategije za kombinovanje komponenti
- izbor težišta pažnje
- praćenje toka rešavanja
- osetljivost za spoljašnji fidbek

Ove komponente predstavljaju procese koji prožimaju celi tok rešavanja bilo kog problema, pa
čak i prethode rešavanju i kroz njih pokušava da se operacionalizuje celi splet složenih
autoregulativnih mehanizama pomoću kojih subjekt na jednoj paralelnoj ravni upravlja
sopstvenom misaonom delatnošću u toku rešavanja nekog problema.

Upravo zbof ovih karakteristika Sternberg metakomponente smatra centralnim procesom u

intelektualnom funkcionisanju, mnogo direktnije odgovornim za g-faktor od drugih
komponenti i njihovo merenje je glavni cilj mentalnog testiranja.

Međutim, spisak komponenti koje predlaže Sternberg nije rezultat empirijske analize, već je on
izveden iz elaboracije kontrolnog procesa, introspektivnih izveštaja subjekta i iz logičke analize
preduslova koji se moraju zadovoljiti da bi se neki zadatak rešio.

Izvesno proširenje empirijske osnove meta-nivoa u rešavanju intelektualnih problema,

najavljivano krajem 70-tih, pojavilo se nešto kasnije.
Osnovna strategija ovih istraživanja nosi pečat komponencijalne analize i oslanja se na pokušaj
da se konstruišu takvi zadaci u kojima se sistematski varira udeo različitih metakomponenti u
rešavanju. Tako je npr. komponencijalnom analizom izdvojeno stvaranje globalne strategije
rešavanja grupe zadataka u svojstvu metakomponente.

Isto istraživanje je otkrilo i naličje ovog pristupa: u zadatku je i dalje ostao značajan udeo neke
kontrolne komponente. I sam Sternberg ovaj rezultat tumači mogućnošću izranjanja novih, još
kompleksnijih kontrolnih procesa kod zadataka koji su dodatno usložnjeni da bi se njima
zahvatila njena metakomponenta.
Znači – metakomponente bi uvek izmicale analizi...

U sudbini i Hantovog i Sternbergovog modela se može otkriti isti epilog:

 da bi objasnio svoje eksperimente Hant uključuje strategije i svesnu kontrolu u svoj

model, koje međutim izmiču njegovoj metodologiji
 Sternberg, isto, uvodi metakomponente da bi učvrstio svoju teoriju o kognitivnim
komponentama, a upravo one ukazuju na manjkavost komponencijalne analize, pošto ili
je nemoguće identifikovati tom metodologijom.

TROJNA TEORIJI LJUDSKE INTELIGENCIJE

Robert Sternberg

Ovo je članak o trojnoj teoriji ljudske inteligencije.

Nju sačinjavaju tri subteorije:
1) KONTEKSTUALNA SUBTEORIJA – koja uspostavlja odnos između inteligencije i
spoljašnjeg svete u kome osoba živi
2) ISKUSTVENA SUBTEORIJA – koja inteligenciju povezuje i sa spoljašnjim i sa unutrašnjim
svetom
3) KOMPONENCIJALNA SUBTEORIJA – koja povezuje inteligenciju sa spoljašnjim i
unutrašnjim svetom

I. KONTEKSTUALNA SUBTEORIJA. Određuje inteligenciju kao svrsishodno prilagođavanje

stvarnoj, za život relevantnoj, sredini osobe, oblikovanje i izbor te sredine. Normalan tok
inteligentnog funkcionisanja u svakodnevnom životu može podrazumevati:
a) prilagođavanje sredini
b) pokušaj oblikovanja sredine – ako ova ne odgovara da se postigne bolji sklad
c) ako preoblikovanje sredine ne uspe – može se pokušati sa izborom nove sredine koja će
pružiti bolji sklad

III. ISKUSTVENA SUBTEORIJA . Dalje precizira definiciju inteligencije i ponašanja iz (I) i

smatra da najrelevantnije ispoljavanje inteligencije ono kontekstualno inteligentno ponašanje
koje podrazumeva bilo prilagođavanje na novinu, bilo automatizaciju obrade informacija – ili
oboje.
Efikasna automatizacija u obradi omogućava priključivanje dodatnih resursa pri obradi novine
u sredini.
Efikasno prilagođavanje na novinu omogućava da se automatizacija javi ranije u toku sticanja
iskustva na novim zadacima i situacijama.
II. KOMPONENCIJALNA SUBTEORIJA . Određuje koji su mentalni mehanizmi odgovorni
za učenje, planiranje, izvršavanje i evaluaciju inteligentnog ponašanja.
Metakognitivne komponente kontrolišu obradu informacija i omogućavaju osobi da ih prati, i
zatim evaluira.
Komponente izvođenja izvršavaju to što su metakognitivne isplanirale.
Komponente sticanja znanja – vrše selektivno kodiranje i kombinovanje novih informacija i
njihovo selektivno poređenje sa ranije stečenim informacija – na takav način da se učenje novih
informacija učini mogućim.

TROJNA TEORIJA LJUDSKE INTELIGENCIJE

Ova nova teorija inteligencije je sačinjena od tri subteorije.

Prva subteorija, KONTEKSTUALNA - uspostavlja odnos između inteligencije i spoljnog sveta u
kome osoba živi, određujući tri klase akata koje odlikuju inteligentno ponašanje u
svakodnevnom životu – prilagođavanje na sredinu, izbor i oblikovanje sredine. Ovo je znači
teorija iz kontekstualne skupine teorija inteligencije koje ističu ulogu sredine pri određivanju
toga šta čini inteligentno ponašanje u datoj sredini/miljeu.
Druga subteorija, ISKUSTVENA - određuje one tačke na kontinuumu iskustva neke osobe sa
zadacima ili situacijama koja u najvećoj meri uključuju delovanje inteligencije. Ovde je
posebno istaknuta uloga novine i uloga automatizacije u inteligenciji.
Treća subteorija, KOMPONENCIJALNA - povezuje inteligenciju sa unutrašnjim svetom
pojedinca, određujući mentalne mehanizme koji vode ka više ili manje inteligentnom
ponašanju.Ova subteorija određuje tri vrste komponenata, tj. procesa u obradi informacija koje
se koriste tokom:
a) učenja kako treba da se uradi
b) planiranja šta i kako da se uradi
c) izvođenja same radnje
Ova subteorija liči po mnogo čemu na druge savremene kognitivne teorije
koje naglašavaju ulogu obrade informacija.

KONTEKSTUALNA – Određuje skup sadržaja ponašanja koji se mogu smatrati inteligentnim.

Bavi se pitanjima: koja su ponašanja inteligentna, za koga i gde su ta ponašanja inteligentna.

ISKUSTVENA – Specifikuje odnos između inteligencije pokazane na nekom zadatku ili u

nekoj situaciji – s jedne strane, i količine iskustva sa tim zadatkom ili situacijom – sa druge.
Bavi se pitanjima: kada su ponašanja neke osobe inteligentna.

KOMPONENCIJALNA – Određuje potencijalni skup mentalnih mehanizama koji stoje u

osnovi datog ponašanja bez obzira na sadržaj datog ponašanja. Bavi se pitanjima: na koji način
su ponašanja inteligenta.

KONTEKSTUALNA – Relativistička i u pogledu pojedinca i u pogledu sociokulturnog

okruženja.

ISKUSTVENA – Ona je relativna samo u pogledu onih tačaka u kojima su novina i

automatizacija relevantne za datu osobu.

KOMPONENCIJALNA – Je univerzalna, tj. osnovni mehanizmi za savladavanje novine i

prilikom automatizacije se neće razlikovati među osobama i među grupama.
1. KONTEKST INTELIGENCIJE

Ovde razmatramo inteligenciju ograničeno na inteligenciju pojedinca.

Zašto je kontekstualni okvir značajan za razumevanje inteligencije?
Postoje tri razloga:
 jer kontekstualni pristup omogućava izlazak iz začaranog kruga sa kojim su se
istraživači suočavali. Pokušali su da izađu iz z.k. tako što su odbacivali stare koncepcije
inteligencije, stvarali nove, a zatim osmišljavali njihovu valjanost – tako što su se
oslanjali na stare koncepcije usled nedostatka boljih spoljašnjih kriterijuma. Jasna je
potreba da se prevaziđe shvatanje da je inteligencija „ono što mere testovi inteligencije“
jer ovo shvatanje pati od nedostatka teorijske zasnovanosti
 Jer nudi takava pogled na prirodu inteligencije koji u savremenim teorijama često
zanemaren
 Jer razgraničava zbrku i među laicima i među stručnjacima, a koja se tiče
razgraničavanja prediktora i kriterijuma. Ova zbrka vodi u situaciju da se testovi
inteligencije smatraju boljim indikatorima inteligencije od kriterijuma svakodnevnog
inteligentnog ponašanja – koja bi trebalo da predviđaju. Jasna je, dakle, potreba da se
inteligencija izučava u tesnoj vezi sa svakodnevnim ponašanja

2. KONTEKSTUALNA SUBTEORIJA
Opis kontekstualnih teorija po kontinuumu specifičnosti inteligencije. Tako bi se ove teorije
razlikovale po stepenu u kome posmatraju inteligenciju kao kulturno-specifični entitet.
OD NAJRADIKALNIJIH KA MANJE RADIKALNIM.

I) Beri – radikalni kulturni relativizam.

Ova pozicija zahteva da se predstava kognitivne kompetencije unutar određene kulture
prihvati kao jedina osnova za stvaranje kros-kulturalno validnih opisa i procena kognitivnih
kapaciteta.
Znači, inteligencija se mora definisati na način primeren kontekstu u kome žive ljudi
određene kulture.
II) Laboratorija za uporednu ljudsku kogniciju
Tvrde da radikalni kulturni relativizam ne uzima u obzir činjenicu da su kulture u
interakciji. Po njima moguća je neka vrsta „uslovnog poređenja“, koje podrazumeva da
istraživač uoči na koji su način u različitim kulturama organizovana iskustva koja se tiču
određenog domena aktivnosti. Znači, moguća su neka uslovna poređenja u oblasti
inteligencije.
III) Čarls Vort – etiološki pristup usmeren ka inteligentnom ponašanju u svakodnevnim
a ne u test situacijama, i ka tome kako su ove situacije povezane sa promenama u
njemu tokom ontogeneze. Čarls Vort pravi razliku između onakve inteligencije
kakva je izučavana od strane psihometričara i inteligencije koja je posebno značajna
za preživljavanje ili adaptaciju – na nju se treba usredsrediti
IV) Stanovište kontekstualista – Kiting i Baltes, Ditman-Koli, Dikson
Oni su kontekstualne stavove kombinovali sa manje više standardnim načinom psiholoških
istraživanja i eksperimenata.

V) Sternbergovo stanovište
3. KONTEKSTUALNA DEFINICIJA INTEL. I NJENA IZVESNA OGRANIČENJA
Kontekstualna definicija inteligencije glasi:
INTELIGENCIJU U KONTEKSTU ČINI SVRSISHODNO PRILAGOĐAVANJE
STVARNOJ SREDINI, RELEVANTNOJ ZA ŽIVOT, NJENO OBLIKOVANJE I IZBOR.
Ovo je vrlo uopštena definicija, više polazna tačka

Ograničenja koja ova definicija podrazumeva:

a) stvarna sredina – kada inteligenciju određuje kao ponašanje u stvarnoj sredini to
namerno čini da bi isključio izmišljene sredine stvorene u mašti, snovima, ili od strane
nekih duševnih bolesnika. S druge strane, u red stvarnih sredina uvrštava i neka
laboratorijska okruženja, i neke test situacije koje, ma koliko bile artificijelne ili
trivijalne, postoje u stvarnosti.
b) relevantnost – inteligencija su ponašanja u sredini/ma koja su životno relevantna
(pigmeji i severnoamerikanci). Ovaj kriterijum ima jednu opasku, a to je da različiti
zadaci i situacije su posebno pogodni za merenje inteligencije kada uključuju izvesnu
novinu, mada ne preveliku. Jedna implikacija ovog stanovišta je da se inteligencija ne
može u potpunosti razumeti izvan socio-kulturnog konteksta i da se ona može
razlikovati čak i za istu osobu u okviru jedne iste kulture.
c) svrsishodnost – inteligencija je svrsishodna, ona je usmerena ka ciljevima ma koliko
oni bili nejasni ili nesvesni
d) prilagođavanje – inteligencija je adaptivna (i tradicionalna shvatanja ovo prihvataju)
prilagođavanje se sastoji iz pokušaja da se postigne dobar sklad između sebe i svoje
sredine. Takav sklad je moguć u većoj ili manjoj meri. Kako je stepen usklađenosti
ispod onog koji osoba smatra zadovoljavajućim za svoj život, tok adaptacije se može
smatrati maladaptivnim. Inteligencija i adaptacija se ne mogu izjednačiti.
e) oblikovanje – inteligencija uključuje oblikovanje sredine. Ovo se javlja kada pokušaji
prilagođavanja datoj sredini ne uspeju. Tada se pokušava preoblikovanje sredine da bi
se što više uskladio odnos između osobe i sredine. Ovde je reč o pokušaju da se
postigne veći stepen usklađenosti menjanjem, a ne pukim prilagođavanjem na datu
sredinu/situaciju.
To istovremeno znači da ne postoji jedan isti skup ponašanja koja su „inteligentna“ za
svakoga, pošto se ljudi mogu usklađivati sa svojom sredinom na različite načine.
„Zvezde“ ili izuzetno uspešni ljudi imaju:
(A) bar jednu izuzetno razvijenu veštinu,
(B) i izuzetnu sposobnost da tu veštinu/e iskoriste u radu.
Ovo stanovište podrazumeva da inteligencija nije potpuno ista
pojava za različite osobe i u različitim situacijama.

f) izbor – inteligencija podrazumeva aktivan izbor sredine. Kada prilagođavanje nije

moguće, ili nije poželjno, i kada oblikovanje ne uspe, može se pokušati da se izabere
neka alternativna sredina sa kojom se postiže ili se može postići bolji kontekstualni
sklad.
Ako osobi njena sredina ne odgovara – osoba razmatra alternativne sredine, pokušava
da odabere onu sredinu sa kojom će postići najveći sklad (naravno, uz vođenje računa o
izvodljivosti celog poduhvata).
Kako selekcija sredine deluje prilikom izbora profesije?
„Šta se desilo sa decom sa kviza?“ Feldman.
IQ = 140-200, posle im je život bio manje uspešan.
Postoji više razloga za pad uspešnosti uključujući i efekat statističke regresije. Upada u oči da
su najuspešniji bili oni koji su našli ono što ih interesuje i u tome su bili dobri i onda su istrajno
tome težili. Manje uspešni su imali teškoće da otkriju šta ih interesuje.
4. MERENJE INTELIGENCIJE DEFINISANE POMOĆU KONTEKSTA – dva pristupa

EKSPERIMENT I

U prvom slučaju, pokušano je da se razumevanju toga kako inteligencija deluje u

svakodnevnom životu pristupi sa pretpostavkom da u osnovi uspešnosti na mnogim životnim
zadacima leži skup veština prosuđivanja zasnovnih na prećutnom razumevanju situacije koja
nikada nije eksplicitno učena i u mnogim slučajevima nikada nije ni izrečena.
Intervju sa psiholozima i poslovnim ljudima i studentima – otkriveno je sa upečatljivim
stepenom podudarnosti da je glavni činilac uspeha u obe profesije znanje i razumevanje
okolnosti i zahteva profesije, a to se uči tokom obavljanja samog posla. Prema tome da bi se
merio uspeh u profesiji, mora se izađi izvan okvira konvecionalnih testova sposobnosti i
postignuća i meriti kako osoba razume i koliko dobro prosuđuje u pogledu skrivenog programa
oblasti kojom se bavi.
Tri vrste prećutnog razumevanja su važne za uspeh:
razumevanje u pogledu upravljanja
(a) sobom (b) drugima (c) sopstvenom karijerom.

0.40 – korelacija ovih ajtema sa realnim merilima uspeha, tj. objektivnim kriterijumima (plata,
bonusi, objavljeni radovi, procena poslodavaca). Za studente ova korelacija nije nađena!
Najveća je korelacija na poslu sa uspeh-ajtemima koji su u vezi sa uspehom u upravljanju
sopstvenom karijerom.

EKSPERIMENT II

Drugi pristup se oslanja na pretpostavku da je moguće sa izvesnom tačnošću izmeriti

inteligencija pomoću stepena podudarnosti između ponašanja konkretne i „idealne“ osobe.
Ispitanici određuju u kojoj meri je svako od 250 ponašanja sa liste opis repertoara njegovog
sopstvenog ponašanja. A druga grupa ispitanika procenjuje u kojoj meri je svako od ovih 250
ponašanja opis idealno inteligentne osobe.
Tri opšte kategorije inteligentnog ponašanja (iz obe skale):
a) sposobnost rešavanja problema
b) verbalna sposobnost
c) socijalna kompetencija
Korelacija između mera podudarnosti ove dve procene i skora na standardnom testu je 0.52
5. KRITIČKE PRIMEDBE NA RAČUN KONTEKSTUALNOG STANOVIŠTA

Kontekstualno stanovište je u prošlosti kritikovani.

Sternberg sumira te kritike i odgovara na njih:
a) relativizam – tvrdnja je da su kontekstualni pristupi suviše popustljivi i da nas zapravo
ostavljaju bez čvrstog oslonca za razumevanje prirode inteligencije, zato što je „sve
relativno“.
Dva načina suočavanja sa ovom tvrdnjom su:
Prvo, ne verujem da je sve zapravo relativno. Sternberg veruje da postoje mnogi vidovi
inteligencije koji prevazilaze kulturne granice i koji su u osnovi univerzalni.
Ne zna se za činjeničke dokaze koji bi ukazivali na to da se bilo „hardver“ (anatomija i
fiziologija) kognitivne delatnosti, bilo njegov „softver“, razlikuju od jedne kulture ili
društva do druge. Ono što se razlikuje su ponderi ili značaj različitih vidova mentalnog
 hardvera i softvera primenjenih prilikom određivanja toga šta će činiti inteligentno
ponašanje.

b) stabilnost i promena – kontekstualno stanovište bi se moglo, netačno, shvatiti kao

stanovište koje nije u stanju da se akomodire na promene kulture, ili kao stanovište koje
potkrepljuje status kvo. Ali ovo su neosnovani prigovori.
Po ovom stanovištu, priroda inteligencije se može posmatrati unutar iste kulture,
podjednako kao što se menja od kulture do kulture. U kulturi koja je u brzom razvoju,
ono što čini inteligentna postignuća može da se izmeni u relativno kratkom
vremenskom razmaku.
Znači, ona podržava, jednostavno, promenljivu prirodu onoga što čini inteligentno
ponašanje.

c) neodređenost i nedostatak empirijske verifikacije – ovo je tačno, a uzrok takvog

stanja leži u tome što one ne mogu da postoje samostalno – neophodna im je dopuna.
One objašnjavaju samo jedan aspekt inteligencije – njen odnos prema spoljnom svetu.
Prema tome iako je inteligentno ponašanje adaptivno, nije svako adaptivno ponašanje
inteligentno. To, zbog svoje nepotpunosti, kontekstualne teorije previđaju. One ne
govore o kognitivnoj veštini koja stoji u osnovi prilagođavanja.

d) Preobimnost – ovo stanovište je veoma široko po tome što u područje inteligencije

uključuje i pojave koje se obično smeštaju u područje ličnosti ili motivacije.
Osim toga, izbor sredine o kome kontekstualne teorije govore je dosta ograničen i
udelom raznovrsnih oblika sreće nad kojim čovek nema vlast. Jedine okolnosti koje su
relevantne za procenu inteligencije su one nad kojim osoba u izvesnoj meri vlada.

Kontekstualne teorije nisu isto što i socijal-darvinizam, a razlike su:

SD nikada nije uzimao u obzir okolnosti koje izmiču kontroli pojedinca, dok su ove
teorije uslovljene baš takvima okolnostima.
SD najčešće nudi jedno apsolutističko viđenje – kao adaptivne norme postavljaju se
norme vladajuće socijalne klase.
Kontekstualna teorija ističe pluralizam niša kojima se osoba može prilagoditi.

ISKUSTVENA SUBTEORIJA

Iskustvena subteorija tvrdi da se nekim zadatkom zahvata „inteligencija“ u onoj meri u kojoj on
zahteva ispoljavanje jedne ili dve od sledećih veština:

1. Sposobnost da se savlada nova vrsta zadatka i situacionih zahteva

2. Sposobnost da se automatizuje tok obrade informacija

Ove dve sposobnosti su posebno uočljive kod osoba i zadataka posmatrano u interakciji i to
naročito u onim tačkama gde se odnos između osobe i zadataka ili situacija brzo menja.
Taj brzi tempo čini ove dve tačke iskustva najrelevantniji za procenu inteligencije.

1. SPOSOBNOST DA SE SAVLADAJU NOVI ZADACI I SITUACIONI ZAHTEVI

a) NOVI ZADACI
Zamisao da inteligencija podrazumeva sposobnost savladavanja novih zadataka nije nova, ali
Sternberg predlaže da je najbolje da se inteligencija meri zadacima koji su „neophodni“ u tom
smislu što zahtevaju takve načine obrade informacija koji su izvan uobičajenog iskustva ljudi.
Zadatak može biti neugodan u pogledu vrsta operacija čije se izvođenje zahteva ili u pogledu
pojmova čija se upotreba zahteva od ispitanika.
Po ovom shvatanju inteligencija podrazumeva i sposobnost da se steknu i koriste novi pojmovi.
- Značajno – Upotrebljivost nekog zadatka kao mere inteligencije nije linearna funkcija
novine u zadatku. Izloženi zadatak treba da bude nov, ali ne i potpuno izvan prethodnog
iskustva osobe, jer bi se tada desilo da osoba ne poseduje nikakvu kognitivnu strukturu
koju bi mogla povezati sa zadatkom i zadatak će ostati neshvaćen (npr. 50-godišnjaci i
računanje).

U zadatku mogu da postoje dve vrste novine koje stoje u vezi sa:
a) razumevanjem zadatka
b) delovanjem na osnovu razumevanja zadatka
Novina u zadatku, odnosi se na novinu prisutnu u shvatanju zadatka sa kojim se srećemo. Kada
se zadatak shvati, dalje delovanje može, ali i ne mora predstavljati izazov. Novina je u učenju
kako da se reši zadatak, a ne u njegovom stvarnom rešavanju.

b) NOVINA SITUACIJE
Ideja je da se inteligencija neće najbolje ispoljiti u rutinskim situacijama, već pre u situacijama
koje su izuzetne i predstavljaju izazov sposobnosti da izađemo na kraj sa sredinom na koju se
moramo prilagoditi.

Ista ograničenja koja važe za novinu zadatka važe i za novinu situacije:

 Prvo, suviše novine može situaciju učiniti dijagnostički bezvrednom u pogledu nivoa
inteligencije
 Drugo, situaciona novina podrazumeva bilo razumevanje prirode nove situacije bilo
delovanje u kontekstu takve situacije.

Merenje sposobnosti savladavanja novine:

Veštinu savladavanja novine u zadatku Sternberg je pokušao neposredno da meri koristeći dve
različite paradigme istraživanja i ispitivanja.
I paradigma uključuje novinu u okviru razumevanja zadatka
II paradigma uključuje novinu prvenstveno u rešavanju zadataka

I PARADIGMA → Ispitanicima su zadate varijante zadataka nazvanog PROJEKCIJA POJMA

Izrađen je model obrade informacija preko kojeg je predstavljeno postignuće. Dati model
objašnjava prosečno 92% varijanse vremena odgovora. Korelacija uspeha na zadatku i bateriji
testova induktivnog rezonovanja je -62.
NAJVAŽNIJI NALAZ: dobijen je nalaz da su skorovi pojedinačnih komponenti obrade
korelirani sa merama rezonovanja (baš one sposobnosti koje mere spos savladavanja novine).

Rezultati pokazuju da je upravo spos. savladavanja novine, više nego drugi konvencionalni
aspekti postignuća na zadatku, bila ključna za merenje rezonovanja kod ispitanika.

II PARADIGMA → Novi zadatak se sastoji iz problema „uviđanja“

1 ljiljan – 24 sata se udvostruči – 60 dana celo jezero; kada je polupokriveno?

Pretpostavka je da ovakvi problemi uključuju 3 vrste uvida:

 a) Selektivno kodiranje → podrazumeva prepoznavanje onih elemenata problema koji su
relevantni za rešavanje zadataka i onih koji nisu
b) Selektivno kombinovanje → shvatiti kako da se kombinuju selektivno kodiranje
informacija. One se mogu kombinovati na razne načine, ali samo jedan je pravi.
c) Selektivno poređenje → shvatanje kako da se nova informacija može povezati sa
starom

Glavno pitanje ticalo se mogućnosti izdvajanja selektivnog kodiranja, selektivnog

kombinovanja i selektivnog poređenja kod naših ispitanika.
Sva tri procesa su se mogla izdvojiti variranjem količine informacija koje smo davali
ispitanicima tokom rešavanja. Ispitanicima su problemi sa uvidom izlagani sa ili bez
prethodnog nagoveštavanja jedne od tri vrste uvida. Upoznatost ispitanika je poboljšavalo
postignuće, naročito kod manje sposobnih, jer su oni teže samostalno dolazili do uvida.

Hteli su da provere da li sposobnost savladavanja ovih novih problema predstavlja dobru meru
inteligencija. Novina je ovde, znači, u iznalaženju strategije za rešavanje zadatka.
Uspeh na ovakvim problemima korelira sa IQ na nivou 0.6 do 0.7.
Prema tome, problemi uviđanja mere nešto što je slično, ali ne i identično onome što mere
testovi inteligencija.

2. SPOSOBNOST DA SE AUTOMATIZUJE OBRADA INFORMACIJA

Model automatizacije toka obrade infor. pretpostavlja da je kotrolisana obrada informacija:

 Pod svesnim rukovodstvom pojedinca
 Hijerarhijska po prirodi (upravni procesi rukovode izvršnim procesima)

S druge strane, automatska obrada informacija je:

 Predsvesna
 Nije pod svesnim rukovodstvom pojedinca
 Nije hijerarhijska (tj. ne postoji funkcionalno razgraničenje između upravnih i izvršnih
procesa, umesto toga izvršni nalozi su u formi sistema naredbi u kojem sve vrste procesa deluju
na samo jednom nivou analize)

obrada inf. Prilikom obrade informacija koje potiču iz novih područja osoba se
kod novine prevashodno oslanja na voljno kontrolisanu globalnu obradu. Jedan
↓ centralni procesor neposredno aktivira izvršne procese i prima direktni
globalna obrada feedback od njih. Obrada informacija je strikno ograničenog kapaciteta i
pažnja se u potpunosti usmerava na zadatak koji se rešava. Sva znanja su
raspoloživa.

obrada inf. Prilikom, pak, obrade informacija koje potiču iz „uhodanih“, poznatih
kod poznatog područja, osoba se prevashodno oslanja na automatsku, lokalnu obradu.
↓ Centralni procesor najpre aktivira sistem lokalno primenljivih procesa, sa
lokalna, lokalno primenljivom bazom znanja. Više lokalnih sistema mogu raditi
automatska paralelno. Njihov rad se odvija automatski i bezmalo su neograničenog
obrada kapaciteta. Pažnja nije fokusirana na zadatak koji se rešava. Raspoloživa
su samo znanja koja su premeštena u lokalnu bazu znanja. Lokalni sistem
se aktivira kao celina.

U ovim područjima u kojima osoba nije stručna obrada je mahom globalna i odnosi se na globalni
sistem znanja. Kako se stručnost usavršava, sve veći i veći udeo obrade se premešta u dati lokalni
sistem obrade.
PREDNOSTI UPOTREBE LOKALNOG SISTEMA
 jer se aktivira kao celina, a ne svaki pojedinačni proces u okviru sistema tako da je
 količina pažnje koja se mora uložiti u dotično područje mnogo manja nego da se obrada
odvija pod globalnom kontrolom
NEDOSTACI
 jer se može koristiti samo sa ograničenom bazom znanja
 samo sa onim procesima koji su u njemu ugrađeni

Lokalni sistem obrade preuzima kontrolu kada neki upravni proces prepozna da bi za datu
situaciju neki lokalni sistem mogao da postane relevantan.
Ako se tokom obrade pokaže da nijedna od naredbi nije u stanju da zadovolji postavljene
uslove zadatka, kontrola se vraća globalnom sistemu obrade.
Stručnjaci:
 koriste lokalni sistem, u njemu imaju više znanja
 globalni resursi obrade su im oslobođeni pa služe za bavljenje
situacijama koje su za njih nove
 sposobni su da obavljaju više zadataka istovremeno, jer je u lokalnim
sistemima moguće da obrade temu istovremeno/paralelno
Početnici:
 preplavljeni novim informacijama, te često moraju da uključuju
globalnu obradu, te se mnogo novih informacija gubi
 obrada u globalnom sistemu teče u seriji

Rezime: Ovo stanovište kombinuje hijerarhijsko i nehijerarhijsko stanovište tako što

pretpostavlja da je obrada informacija u globalnom sistemu hijerarhijska i voljno kontrolisana,
a u lokalnim sistemima automatska i nehijerarhijska.
Stručnost se razvija uglavnom preko sukcesivno sve većeg oslonca na lokalne resurse tokom
obrade informacija. Kada se ti lokalni resursi angažuju, postaje moguća paralelna obrada
reznovrsnih zadataka. Globalni resursi, međutim, deluju u seriji i vrlo su ograničenog
kapaciteta u pogledu mogućih rešavanja problema.

a) AUTOMATIZACIJA KAO FUNKCIJA ZADATKA

Stav autora je da se složeni verbalni, matematički i drugi zadaci obavljaju isključivo zahvaljujući tome
što su mnoge operacije, neophodne za njihovo izvršavanje, postaće automatske.
Neuspeh u automatizaciji takvih operacija (delimičan ili kompletan) vodi u raspad obrade
informacija, a time i do manje inteligentnog ponašanja na zadatku.

Kao i u slučaju novine, automatizacija se može pojaviti:

- bilo u razumevanju zadatka
- bilo u izvršavanju zadatka
- ili u oba

a) automatizacija razumevanja zadatka

instrukcija je automatizovana
test sinonima {
rešenje svakog zadatka nije
b) automatizacija izvršenja zadatka
instrukcija nepoznata
laboratorijski zadaci {
sam rad je automatizovan

b) AUTOMATIZACIJA U FUNKCIJI SITUACIJE

Vrlo se malo zna o tome kako situacija utiče na automatizaciju izvršenja zadatka.

Neke opšte preporuke:

 što više vežbanja sa zadatkom
 fiksirani sistem izlaganja
 maksimalno otkloniti ometajuće faktore za koncentraciju
3.ODNOS IZMEĐU SPOSOBNOSTI SAVLADAVANJA NOVINE I AUTOMATIZAC. OBRADE

Ispoljavanje sposobnosti savladavanja novine i automatizacije obrade informacija vezana je

kod mnogih tipova zadataka za kontinuum iskustva
kada se neki tip zadatka sretne prvi put delatna postaje situacija savladavanja novine
inteligentne osobe će brže i potpunije biti sposobne da se suoče sa novim zadatkom
Što se manje resursa mora uložiti u obradu novine zadatka ili situacije više resursa ostaje za
automatizaciju rešavanja i obratno – delotvorna automatizacija vodi u oslobađanje dodatnih
resursa za savladavanje novih zadataka i situacija. Tako, može se reći da su njih dve u sprezi –
što je osoba uspešnija u jednom, više joj resursa ostaje za drugo.

Po ovom shvatanju inteligencije značajne tačke na kontinuumu iskustva su:

a) kada se prvi put sretnemo sa zadatkom ili situacijom
b) kada novina izbledi i automatizacija kreće da ulazi u igru.
U nekim drugim tačkama, merenje uspeha neće pružiti toliko
informacija o intelektualnom nivou pojedinca.

KOJI ZADACI MERE INTELIGENCIJU I ZAŠTO?

Iskustvena subteorija nudi/ukazuje na izvesna svojstva zadataka ili situacija koja ih čine manje
ili više upotrebljivim za merenje inteligencije.

a) Laboratorijski zadaci
Jednostavni laboratorijski zadaci poseduju izvesnu valjanost u merenju inteligencije jer
prvenstveno mere različite vrste automatizacije (zadaci prostog vremena reakcije, vreme
izbora). Brzina rasta jeste prihvatljiva mera jer visoko korelira sa stepenom automatizacije,
ali je ipak samo indirektna mera, pa time i nesavršena.
Složeni laboratorijski zadaci (analogije, klasifikacije) verovatno mere i stepen
automatizacije i reakciju na novinu
 ako su ispitanici imali iskustvo – izbor i primena strategije pri rešavanju biće delimično
automatizovani čim započnu sa radom.
 ali, čak i ako nisu imali iskustvo – oblik ajtema se obično često ponavlja i ispitanici
tokom samog rada na zadacima automatizuju do izvesne mere.
Složeni ajtemi mere donekle i novinu, jer su reakcije koje ispitanici treba da
otkriju i upotrebe bar donekle nepoznati.

b) Psihometrijski zadaci
Po svemu sudeći, oni inteligenciju mere na isti način kao i složeni laboratorijski zadaci, utoliko
što u osnovi uključuju istu vrstu sadržaja.
Ipak, oni mogu dati nešto bolju meru od njih iz tri razlika:
1) zadaci papir-olovka obično su teži od laborator. - i time povlače veću količinu novine
2) obično se izlažu u skupini, a ne pojedinačno, a to zahteva od ispitanika planiranje
strategije ponašanja unutar i između ajtema
3) pažljivo su validirani za razliku od eksperimentalnih
  IMPLIKACIJE PO IZBOR ZADATKA
 Poželjno je izabrati takve zadatke koji podrazumevaju neku vrstu spolja automatizovanog
ponašanja i ponašanja kojima se odgovara na novinu.
/ \
specijalizovani ajtemi za merenje jedne
testovni ajtemi ili ili druge od ovih veština
(prvo za novim, posle za automatskim,
znači u različito vreme)
 razlog zašto je teško uporediti inteligenciju pripadnika različitih soci-kulturnih grupa: uvek će
stepen novine i automatizacije biti različit, tako da testovi neće meriti iste veštine

KOMPONENTE INTELIGENCIJE

Teorija inteligencije treba da odredi mehanizme uz čije učešće nastaje inteligentno ponašanje

Niz teorija koje se uslovno mogu nazvati „komponencijalnim“ teorijama: one delekognitivnu
orijentaciju sa stanovištem koje se ovde izlaže, ali se od njega razlikuje u nekim pojedinostim

Džensen Predlaže da se individualne razlike u inteligenciji shvate kao brzina

funkcionisanja na zadacima u kojima se meri t. izbor
Hant Predlaže poimanje individualnih razlika na nešto višem nivou obrade,
Kiting tj. kao razliku među osobama po brzini pristupa leksičkim
Bobit informacijama uskladištenim u dugoročnoj memoriji
Baterfild Ističu individualne razlike po inteligenciji kognitivnivnih i
Kampionei metakognitivnih procesa i strategija kao oslonac za shvatanje
Braun individualnih razlika
Pelegrino i Glajzer Izražavaju individualne razlike po inteligenciji u vidu procesa još višeg
Snov nivoa, procesa rezonovanja merenog preko problema analogije,
Sternberg dovršavanja nizova i klasifikacija
Simon Traga za razumevanjem individualnih razlika po inteligenciji u vidu
komponenti sposobnosti osobe utkanih u rešavanje složenih problema
kao što su kriptaritmetika, logički i šahovski problemi
Znači, jedan od načina da se opišu razlike je u razmatranju NIVOA OBRADE koji je kod njih u
centru pažnje.
Na jednom ekstremu je Džensen koje je usmeren na brzinu funkcionisanja na vrlo niskom
nivou obrade, a na drugom ekstremu Simon koji je usmeren na tačnost i strategije
funkcionisanja na vrlo visokim nivoima obrade.

I mada svi oni razmatraju komponente inteligentnog funkcionisanja na različitim nivoima

obrade, oni, tj. većina njih, ne stavlja naglasak kao Sternberg:
1) na komponente obrade informacija
2) razlike su i u naglasku koji stavljaju na brzinu funkcionisanja (niži nivoi = veća brzina)
3) razlikuju se i po omiljenim metodama izučavanja mentalne obrade (Džensen – merenje
vremena reakcije, Simon – ističe kompjutersku simulaciju, Hant – koristi obe ove metodolog)
KOMPONENCIJALNA SUBTEORIJA INTELIGENCIJE
Jedinice analize -teorije ljudske inteligencije se razlikuju po tome na koju se osnovnu jedinicu
analize oslanjaju prilikom objašnjavanja izvora individualnih razlika.
Teorije se razlikuju u pogledu toga:
a) šta nude kao osnovnu jedinicu
 b) kakav je pojavni oblik te jedinice
c) na koji način su ti pojavni oblici organizovani

Ova subteorija određuje komponentu obrade informacija kao osnovnu jedinicu analize

Šta je komponenta?
Komponenta je jedinica obrade informacija koja deluje preko unutrašnje reprezentacije objekta
ili simbola.
Komponenta može da prevede senzorni input u pojmovnu reprezentaciju, da pretvori jednu
pojmovnu reprezentaciju u drugu, ili da prevede pojmovnu reprezentaciju u motorni autput.
Šta se smatra dovoljno elementarnim da bi se nazvalo komponentom, zavisi od željenog nivoa
teorije.(komponente se mogu deliti na sve sitnije i sitnije subkomponente)

Svojstva komponenti - uz svaku komponentu se vezuju tri bitna svojstva:

TRAJANJE
TEŽINA
VEROVATNOĆA IZVRŠAVANJA
Ova tri principa su bar u načelu međusobno nezavisni.

Vrste komponenti - komponente obavljaju bar tri vrste funkcija:

Metakomponente - su nadređeni procesi korišćeni kod planiranja, nadgledanja i donošenja
odluka prilikom rešavanja zadatka.
Komponente izvođenja - su procesi korišćeni za izvršavanje zadatka.
Komponente sticanja znanja - su procesi prilikom učenja novog (one čine mentalnu osnovu
za prilagođavanje, oblikovanje i izbor sredina, za savladavanje novine i automatizaciju)

A. METAKOMPONENTE – su posebna otelotvorenja kontrolnih procesa koji se ponekad

zajedno nazivaju „egzekjutiv“ ili „homonukleus“ ili „centralni procesor“.
Sternberg je identifikovao sedam metakomponenti
I Odlučivanje o tome šta je priroda problema koji treba da se reši
II Izbor komponenti nižeg reda
- ako je pogrešan vodi u netačno ili neefikasno rešavanje zadatka
III Izbor jedne ili više reprezentacija ili organizacija informacija
- može olakšati ili omesti uspešnost delovanja komponente
IV Izbor strategija za kombinovanje komponenti
- nije dovoljno samo izabrati komponente (II) već se mora odrediti i redosled
komponenti na način koji je prilagođen izvođenju zadatka, koliko će svaka
učestvovati, koje izvršiti u nizu, a koje paralelno
V Odluka koja se tiče raspodele resursa pažnje
- svim komponentama može pripasti ograničen udeo celokupnog resursa pažnje.
Veća ograničenja mogu proizvesti sniženi kvalitet proizvoda.
Naročito je značajno odlučiti koliki se deo vremena poklanja svakoj komponenti i u
kolikoj će meri vremensko ograničenje uticati na kvalitet izvršenja date komponente.
VI Nadgledanje toka rešavanja
- praćenje toga šta je već urađeno, šta se upravo radi i šta je još preostalo da se uradi.
Može se reformulisati, ponovo nešto uraditi, i sl.
VII Osetljivost na spoljašnji feedback
- sposobnost da se razume feedback, da se prepoznaju njegove implikacije i da se
zatim deluje po njemu predstavlja veštinu od ključnog značaja za izvođenje zadatka

Iako Sternberg ističe značaj metakomponenti u inteligenc, ne dele svi istraživači to mišljenje:
Primer sa vezom „brz“- kao komponentom izvođenja, i „inteligentan“- kao metakomponente.
To je izraz preteranog uopštavanja, i to što je ključno nije brzina, nego pre izbor brzine – znači
raspodela resursa, a ne sam resurs - je ono što je suštinsko za opštu inteligenciju.
I jedan broj psiholoških istraživ podriva valjanost pretpostavke da je brz isto što i inteligentan
1. U načelu, poznato je da refleksivniji, a ne impulsivniji kognitivni stil stoji u vezi sa
rešavanjem problema (testovi imaju ograničeno vreme i time prisiljavaju ispitanika da
reaguje impulsivno).
2. U aktivnostima planiranja, inteligenciji treba više vremena za globalno planiranje dok
su manje inteligentne osobe stavile veći naglasak na lokalno planiranje
3. Inteligentne osobe koriste/troše više vremena na kodiranje elemenata problema u
zadacima istraživanja rezonovanja, jer tako olakšavaju naredne operacije.
4. U istraživanju rešavanja problema sa uvidom za koji je vreme rada bilo neograničeno
nađena je korelacija 0.75 između utrošenog vremena i inteligencije => sposobni ispitanici
su istrajni, nisu odustali i pristali na očigledna, ali netačna rešenja.
5. Istraživanje upravnih procesa tokom čitanja, bolji/brži čitači u proseku bolje razumeju
pročitano, ali opet je važna raspodela vremena. Vešti čitači sve čitaju isto, a manje vešti se
duže zadržavaju na onim odeljcima za koje je naglašeno da će biti detaljno pitani.

B. KOMPONENTE IZVOĐENJA – koriste se prilikom izvršavanja različitih strategija za

rešavanje zadataka.
Komponente izvođenja teže da se organizuju u stupnjeve rešavanja zadatka koji onda po
pravilu važi za sve zadatke.Ovi stupnjevi su:
a) kodiranje stimulusa
b) njihova kombinacija ili upoređivanje
c) odgovor

Zašto je važno razložiti globalnu aktivnost na intelektualnim zadacima i testovima na

komponente koje leže u njenoj osnovi:
Prvi razlog Istraživanja su pokazala da jedan skup komponenti izvođenja – komponente
induktivnog rezonovanja – je po pravilu prisutan u svim tipovima zadataka
koji se sreću na testovima inteligencije. Ove komponente izvođenja su, znači,
opšte prisutne i kod kognitivnih zadataka koji imaju teorijski značaj i kod
psiholoških metoda koji imaju praktičan značaj
Drugi razlog Jer se različite komponente ponašaju na različiti način. Tri slučaja takvih
razlika
Prva razlika se tiče dodeljivanju različite brzine različitim
komponentama. Kod većine komponenti brzina izvođenja stoji u vezi
sa superiornim postignućem na celokupnom zadatku.
Druga vrsta razlika leži u različitim vrstama rešrezentacije na koje
različite komponente deluju. Ukoliko težimo da razumemo kognitivne
osnove postignuća, onda je ovo razlaganje na komponente neophodno.
Treća vrsta razlike ivire iz toga koliko su komponente zadatka bitne za
ono što ispitanik zapravo želi da meri. Posebno je ovo značajno kada
na umu imamo potrebe dijagnostike i tretmana.

C. KOMPONENTE STICANJA ZNANJA - su procesi koji se koriste pri usvajanju novih

znanja. Tri komponente su važne za sticanje deklarativnog i proceduralnog znanja:
 a) Selektivno kodiranje podrazumeva izdvajanje relevantnih informacija. Ključni
zadatak onoga ko uči je da prepozna tačno koje od mnoštva izloženih informacija su
relevantne za njegove potrebe.
b) Selektivno kombinovanje podrazumeva selektivno kodiranje informacija na takav
način da se stvori integralna celina.
c) Selektivno poređenje povezuje novostečene sa ranije stečenim informacijama.
Nova informacija biće ni za šta ako ne dospe u vezu sa starim znanjem.

Naglašavanjem komponenti sticanja znanja ova teorija stoji u suprotnosti sa nekim

stanovištima u pogledu toga šta se smatra najbitnijim za inteligenciju:
 Svi testovi koji su u opštoj upotrebi pred ispitanika stavljaju zahtev za učinkom
 Isticanje znanja i iskustva, ali izgleda da nije ključna sama količina iskustva, već ono šta
je iz tog iskustva naučeno (ceo život svira klavir, a nije poznati pijanista)
 Inteligentije osobe su u značajnoj meri u stanju da koriste kontekst da bi npr. dokučile
značenje reči na testu rečima.

ZAKLJUČCI

Teorija ima jasne implikacije po evaluaciju ljudske inteligencije:

kontekstualna Treba testirati takvo ponašanje koje je relevantno ili prediktivno za
kontekstu primereno ponašanje u njihovim stvarnim uslovima života.
Ali nije svako kontekstu primereno ponašanje podjednako informativno
za individualne razlike u inteligenciji.
dva lica Zato je najbitnije procenjivati ponašanja koja predstavljaju odgovor na
novinu ili kod kojih je razvoj automatizacije u toku. Ali čak i tada nisu
sva ponašanja jednako informativna – odgovor na novinu će imati više
veze sa inteligencijom ako uključuje rešavanje nove vrste složenih
problema, nego nove vrste jednostavnih problema
komponencijalna Otud ponašanja koja su najrelevantija za evaluaciju biće ona koja u
najvećoj meri uključuju komponente, a naročito metakomponente
inteligencije

Sve tri teorije su relevantne za evaluaciju ili procenu inteligencije.

Trojna teorija je kadra da da odgovor na širok raspon pitanja koja se tiču prirode i merenja
inteligencije:
♦ Može da objasni mnoge od rezultata proisteklih iz faktorskih analiza pozivajući se na
mešavinu komponenti koje ulaze u različita faktorska rešenja:
- opšti faktor će se pojaviti ako se naglašava varijanta individualnih razlika iz
metakomponenti
- grupni faktori će se pojaviti ako se ističe razlika u komponenti izvođenja
♦ Može da objasni i mnoge nalaze kognitivnih psihologa
- može se reći da kognitivni zadaci uspevaju u zahvatanju važnih aspekata
inteligencije u onoj meri u kojoj registruju veštinu prilagođavanja novini i
automatizacije obrade informacija

♦ Nadograđuje se i na shvatanje da je priroda inteligencije barem delimično određena

kontekstom u kome se iskazuje, a da istovremeno nisu svi aspekti inteligencije
kontekstualno određeni.
Inteligentno ponašanje se, prema tome, uvek može shvatiti kao usklađivanje sa
sredinom, a u kojoj meri određeno adaptvino ponašanje možemo smatrati inteligentnim
zavisiće od toga koliko uključuje prilagođavanje novini, automatizaciju obrade
 informacija, ili oba.
I konačno, mentalni mehanizmi koji leže u osnovi tog ponašanja mogu se shvatiti
komponencijalno.

Komponente – meta, izvođenja i sticanja leže u osnovi inteligentnog ponašanja u svim

kulturama, ipak zadaci kojima bi s one na odgovarajući način merile mogu se razlikovati od
kulture do kulture, kao i značaj različitih komponenti za inteligentno ponašanje.

Načini kombinovanja sposobnosti određenih ovim trima komponentama:

Sternberg nije sklon da ponudi ni jedan opšti princip kombinovanja s obzirom
da ne veruje da bi i jedan indeks inteligencije bio od prave koristi.

Ograničenja trojne teorije ljudske inteligencije:

a) subteorije, naročito kontekstualna, zahtevaju planiranje
b) veze između teorija zahtevaju detaljniju razradu, posebno pitanja kako se komponente
obrade informacija koriste pri adaptaciji, savladavanju novine i postizanju automatizacije
c) mada je komponencijalna subteorija proveravana relativno detaljno, u okviru subteorije o
dva lica inteligencije, samo je sposobnost savladavanja novine proveravana, a
kontekstualna teorija je do sada dobila samo minimalnu empirijsku potvrdu.
d) Instrumenti za testiranje koji su proizašli iz ove teorije treba da budu podvrgnuti širokoj
empirijskoj validaciji, kakvu su psihometrijski instrumenti već prošli.

SPIRMANOV G-FAKTOR: VEZA IZMEĐU PSIHOMETRIJE I BIOLOGIJE

Artur Džensen

Sve individualne razlike na raznovrsnim testovima mentalnih sposobnosti koji variraju u svojoj
kompleksnosti od jednostavnog vremena reakcije do apstraktnog rezonovanja su međusobno
pozitivno povezani u populaciji.

Ukupna kovarijansa između svih takvih testova može se razlučiti na brojne nepovezane
komponente varijanse ili na faktore koji su po svojoj opštosti hijerarhijski raspoređeni sa
najvišim faktorom, najopštijim faktorom G na vrhu.

Ovaj faktor G je zajednički za sve vrste kognitivnih postignuća, bez obzira na to koji drugi
faktori mogu biti uključeni – i on je krucijalni faktor u praktičnoj validnosti većine testova.
Njegove korelacije sa heridetitom, depresijom usled sparivanja jedinki koje su u srodstvu itd,
ukazuju da je on, kao proizvod evolucije, duboko isprepleten sa mnogim organskim
varijablama.
Teorija koja je zasnovana na empirijskim podacima povezuje G sa neurološkim procesima koji
su uključeni u brzinu i efikasnost obrade informacija.
Čarls Spirman je pre više od 100 godina otkrio G-faktor, koji je do danas opstao kao značajan
konstrukt diferencijalne psihologije.

Striktno psihometrijski faktori G-faktora su tako dobro empirijski ustanovljeni i tako čvrsto
metodološki utemeljeni, da značajni istraživački napori na ovom polju nisu više potrebni.
Kako se savremene tendencije u teoriji i istraživanju G-faktora približavaju međuodnosu
mozga i ponašanja, može se predvideti da će se osnovna linija napretka u našem razumevanju
G-faktora u budućnosti nalaziti u oblasti biologije, posebno nauke o mozgu, ali i genetike i
evolucione neurologije.

1. POJAM PSIHOMETRIJSKOG G-FAKTORA

Različiti testovi mentalnih sposobnosti održavaju sposobnosti koje se u priličnoj meri razlikuju.
Korelacija između tih različitih mentalnih testova je od 0.2-0.8, što uglavnom zavisi od toga
koliko ti različiti testovi variraju pos složenosti zadatka, raznovrsnosti njihovog sadržaja i
veštinama neophodnim za njihovo rešavanje.

I mada korelacije među testovima nisu savršene, za teoriju je zanimljivo što su sve one veće od
nule i uvek pozitivne. Ovaj empirijski fenomen može značiti da svi testovi mentalnih
sposobnosti mere nešto zajedničko. Spirman je to nešto nazvao G-faktorom – opštim faktorom.
Ma kako da ga nazovemo, ovaj konstrukt se odnosi na onu komponentu varijanse individualnih
razlika koja je zajednička svim testovima mentalnih sposobnosti.

Osim što je otkrio G-faktor, Spirman je izumeo metod kojim se može ustanoviti korelacija
između jednog određenog testa i G-faktora (zasićenje testa G-faktorom).

Definicija
G-faktor = opšta mentalna sposobnost,
što je mnogo bolji naziv od inteligencije.
1.1 PSIHOMETRIJSKA PRIRODA G-FAKTORA

Pregled najbolje zasnovanih činjenica o G-faktoru koje su dobijene isključivo faktorskom

analizom velikog broja konvencionalnih testova mentalnih sposobnosti.
„Mentalno“ – ovde znači samo to da zanemarljiv deo varijanse individualnih
razlika u postignuću može da se pripiše SM-funkcijama.
„Sposobnosti“ – definišemo ili kao intencionalni, namerni odgovor na neku
situaciju koji se može klasifikovati ili skalirati u pogledu izvesnog
objektivnog kriterijuma uspešnosti subjekta.

1.1.1 Tokom 30 god. istraživanja ljudskih sposobnosti za sve kognitivne zadatke je pokazano
da su povezani sa nekim drugim kognitivnim zadacima, ili da imaju pozitivno zasićenje G-
faktorom (kada se faktor analizira radi se na velikoj bateriji mentalnih testova na
reprezentativnom uzorku).
Osnovna tvrdnja Spirmanove teorije o G-faktoru nije nikada pobijena, pošto svaki pouzdani
indikator mentalne sposobnosti ima izvesno pozitivno zasićenje G-faktorom.

1.1.2 Faktor će zavisiti isključivo od individualnih razlika ili varijanse na izvesnom broju
različitih varijabli i od svih korelacija među njima. Zbog toga je neophodno proučavati više od
jednog pojedinca. Faktorska analiza, u datom domenu varijabli, predstavljaće strukturu
individualnih razlika.
Struktura se ovde odnosi na matematičku ili geometrijsku strukturu koju čine korelacije i
modeli, bez direktne implikacije o fizičkoj ili anatomskoj strukturi.
Ali neki rezultati faktorske analize o G-faktoru mogu pokrenuti takva pitanja na koje možemo
dati odgovore jedino ako u obzir uzmemo fizičke strukture i procese u mozgu.

1.1.3 G-Faktor se može izvesti iz korelacionih matrica na nekoliko različitih načina:

- teorijska analiza kojom se traži glavni faktor može dovesti do rezultata koji
navode na pogrešan trag.
 - ali ako matrica zaista sadrži opšti faktor, koji objašnjava priličan deo varijanse (i
traženje prvog, glavnog faktora, ali i matrica smišljena isključivo za isključivanje
bilo kog opšteg faktora) opet će dati prihvatljivo tačne procene opterećenja G-
faktorom za varijable u matrici.
Zato veliki broj istraživanja koja su koristila glavne komponente i glavne faktore
nisu dala pograšnu sliku o G-faktoru.

1.1.4 G-faktor je izuzetno stabilan u različitim baterijama testova i ta stabilnost se povećava u

funkciji i broja i raznolikosti testova koji se unose u faktorsku analizu. Testovi koji su u okviru
jedne baterije različitih testova visoko zasićeni G-faktorom, ostaće to i kada se uključe u
faktorsku analizu u okviru druge baterije testova.
Poenta je u tome da G-faktor ne fluktuira hirovito od jedne do druge baterije testova.
Ako baterija testova predstavlja prilično raznovrstan uzorak oblasti sposobnosti, i ako je dosta
velika, njen G-faktor je veoma stabilan, tj. visoko korelira sa G-faktorom bilo koje druge
baterije.

1.1.5 Testovi koji su najzasićeniji G-faktorom, kako je primetio Spirman, su oni koji zahtevaju
složene kognitivne operacije, kao što su „dedukcija relacija i korelata“, „apstrakcija“,
„induktivno i deduktivno rezonovanje“.
Testovi čija su zasićenja G-faktorom manja – obično zahtevaju manje složene kognitivne
procese.
1.1.6 Psihometrijski G-faktor se ne može opisati pomoću karakteristika testova – specifičnih
znanja, veština ili strategija rešavanja problema koji se u njima zahtevaju.
G-faktor je u velikoj meri interesantan baš zato što nije mera specifičnog znanja,
veština ili strategija rešavanja problema. On odražava individualne razlike u obradi
informacija „per se“.
Aspekt znanja i veština koje zahteva mentalni test, jednostavno je posrednik za
merenje G-faktora, koji odražava sveukupni kapacitet i efikasnost moždanih procesa
sticanja i korišćenja znanja i veština.

1.1.7 Individualne razlike u sposobnosti učenja takođe odražavaju G-faktor. Tj. nađeno je da je
opšti faktor u raznim zadacima učenja isti faktor kao i psihometrijski G-faktor ( - još uz njega
postoje mnogi grupni faktori).

1.1.8 G-faktor je „aktivni sastojak“ u praktičnoj prediktivnoj valjanosti psihometrijskih testova

za takve kriterijume kao što su akademsko postignuće, obrazovni nivo, uspeh u poslu, i sl.

2. KORELATI G-FAKTORA IZVAN PSIHOMETRIJSKOG DOMENA

Jedno od najupečatljivijih svojstava G-faktora, u poređenju sa drugim psihometrijskim

faktorima nezavisnim od njega je, da G-faktor korelira sa mnoštvom varijabli čije merenje i
konceptualna osnova nemaju veze sa psihometrijskom i faktorskom analizom. Ova činjenica
ukazuje da G-faktor nije naprosto neki artefakt psihometrijskih testova, ili matematička
mahinacija faktorske analize.

a) Stepen zasićenja raznih psihometrijskih testova G-faktorom je visoko povezan sa stepenom

korelacije na nepsihometrijskim varijablama kao što su:
- naslednost individualnih razlika na testovnim rezultatima
- korelacija testovnih rezultata između supružnika i raznih genetskih srodnika
- testovni efekat genskog mešanja bliskih srodnika – činjenica je da dolazi do značajnog
sniženja rezultata na testovima, a to ukazuje na to da je G-faktor genski dominantna
 crta, a gentska dominantnost izvire iz prirodne selekcije tokom evolucije. Prisutnost
genske dominantnosti ukazuje na sposobnost za opstanak u darvinovskom smislu.
Izgleda da je G-faktor duboko ukorenjen u biologiji.

b) Određene odlike električne aktivnosti mozga kao što je latencija prosečno evociranog
potencijala (PEP) korelira sa raznim psihometrijskim testovima. Stepen korelacije nekog testa
sa PEP je direktno povezan sa veličinom zasićenja tog testa G-faktorom.

c) Mnoge druge fizičke varijable takođe koreliraju sa G-faktorom, ali je kauzalni lanac tako
posredan da je nejasan i malo pomaže u razumevanju prirode G-faktora.

2.1.1 Korelacija između porodica i unutar porodice

Razlika između dve glavne vrste korelacija G-faktora i fizičkih varijabli:
- korelacije koje se dobijaju samo između porodica, ali ne i unutar porodica
- korelacije koje se dobijaju samo unutar porodica, ali i između njih
Ova distinkcija je teorijski krucijalna u ograničavanju hipoteza koje mogu da
objasne sve tipove korelacija.

Prvi tip korelacija (samo između porodica) isključuje gensku pleiotrofiju, tj. postojanje dve ili
više različitih fenotipskih karakteristika na čiju varijansu utiče isti gen (ili skup gena) –
korelacija G-faktora i visina između partnera je +0.20 (izgleda da je korelacija između porodica
u ovom slučaju rezultat slične raspodele gena za visinu i G-faktora, pošto obe ove varijable
utiču na izbor bračnog partnera /u američkoj kulturi/).

Drugi tip korelacija – miopija, čija je korelacija sa G-faktorom oko +0.25, jeste korelacija
unutar porodica, što ukazuje da pleiotropska korelacija u kojoj jedan ili više gena ukazuje na
izazivanje miopije takođe utiče na pospešivanje G-faktora. Verovatnije je da brat ili sestra sa
višim G-faktorom imaju i miopiju. Prema tome, miopija verovatno stoju u nekom
pleiotropskom odnosu sa moždanim funkcionisanjem, ali neurologija kauzalne veze, i kako je
do nje došlo tokom ljudske evolucije – ostaje potpuno nepoznata.
Veličina glave i mozga koreliraju sa G-faktorom nezavisno od veličine tela i ta veličina iznosi
+0.30. Ipak jedna od nerešenih misterija je i to što se muškarci i žene razlikuju po veličini
mozga...

2.1.2 Postoje još neke fizičke varijable koje izgleda da koreliraju sa G-faktorom, ali je kauzalna
veza uglavnom nepoznata ili je teško pretpostaviti.

2.2 VREME REAKCIJE (VR) NA ELEMENTARNIM KOGNITIVNIM ZADACIMA (EKZ)

Ovo je kod varijabli čiji je odnos sa G-faktorom dobro utvrđen.

Prednost VR je što je prava racio skala čija interpretacija pri tome ne zavisi od normi ili
referentne grupe, kao kod konvencionalnih psihometrijskih testova.

Elementarni kognitivni zadaci (EKZ) takođe dopuštaju da se individualne razlike mere uz

minimizaciju varijanse koja bi mogla poteći od specifičnih znanja i stečenih veština u rešavanju
problema.

Oni su tako smišljeni da pre odražavaju razliku (individualne razlike) u procesu obrade
informacija, nego u njihovom specifičnom sadržaju.
EKZ su toliko jednostavni mentalni zadaci da ih skoro svako može izvesti tačno i lako, tako da
je VR jedini pouzdani izvor varijanse.
Tipični EKZ su:
- jednostavno vreme reakcije
- VR na zadacima izbora i diskriminacije
- vizuelno pretraživanje niza 1-7 brojeva (traži se ciljani broj)
- pretraživanje u pamćenju niza 1-7 brojeva (traži se ciljani broj)
- izvlačenje iz dugoročne memorije preinačene leksičke informacije
- semantička verifikacija
- vreme posmatranja (VP)

Sve ove paradigme daju visoko pouzdane mere (VR ili VP) a te mere negativno koreliraju sa
konvencionalnim psihometrijskim testovima. Veličina ove korelacije je u direktnoj vezi sa
stepenom zasićenja G-faktorom psihometrijskog testa.
2.3 NEKE VAŽNE ČINJENICE I PITANJA KOJA PROISTIČU IZ ISTRAŽIVANJA OVR

Urađeno je mnogo istraživanja o odnosu VR na EKZ i psihometrijskom G-faktoru. Ovde ćemo

rezimirati neke od tipičnih nalaza i ključnih pitanja koja su njima pokrenuta.
Izgled eksperimentalne situacije:

EKZ se rešavaju uz pomoć terminala koji omogućava subjektu da odgovori na stimulus

reakcije (SR) samo pritiskajući taster kažiprstom dominantne ruke. Centralni taster je „baza“.
Njega ispitanik drži stisnutim do pojave SR, kada treba da stisne drugi taster – taster za
odgovaranje.

TRI NAJVAŽNIJE VARIJABLE - KOJE SE MERE NA OVAJ NAČIN SU:

VREME REAKCIJE (VR) – je interval između početka SR i trenutka kada subjekt pušta taster
„bazu“
VREME KRETANJA (VK) – je interval između trenutka kada ispitanik pušta taster – bazu i
trenutka kada pritiska taster za odgovor
INTERINDIVIDUALNA VARIJABILNOST VR (SDVR) – je standardna devijacija (SD) VR
subjekta na n eksperimentalnih proba.

2.3.1 Korelacija između VR i psihometrijskog G-faktora

Korelacije su od -0.2 do -0.6:
a) zašto VR korelira sa G-faktorom
b) zašto postoji max. nivo korelacije između VR i G-faktora za bilo koji pojedinačni EKZ
ili bilo koju kombinaciju EKZ
c) zašto se korelacija VR-G povećava kada kombinujemo VR sa različitim EKZ?

2.3.2 Korelacija između SDVR i G-faktora

SDVR nije mera brzine, već je brzina neujednačenosti VR ispitanika u većem broju
eksperimentalnih proba. Obično je u višoj negativnoj korelaciji sa G, nego što je to VR iako je
pouzdanost SVDR merena test-retest metodom značajno manja od pouzdanosti VR.
Kombinovanje VR i SVDR u vidu R-skorova dobija se viša korelacija sa G nego svakog
pojedinačno, ukazuje na vezu sa nezavisnim komponentama G.
Još rečitija je činjenica da su korelac nultog reda između VR i SVDR visoke (+0.6 do +0.7)
2.3.3 Korelacije vremena kretanja

VK je mnogo kraće nego VR (osim kod teško zaostalih ispitanika) i za razliku od VR izuzetno
malo varira, zavisno od složenosti zadatka na različitim EKZ. VK manje konzistentno korelira
sa G faktorom nego VR oko (-0.1 do 0.2, a na uzorcima studenata oko 0 ).
Jedino se kod mentalno zaostalih javljaju više korelacije između VK i G-faktora, kao i
više korelacije između VR i VK.

Kod mladih odraslih prosečnih i natprosečnih sposobnosti, korelacija između VR i VK je od

+0.3 do +0.4, a faktorska analiza VR i VK izmerenih na raznim EKZ pokazuje da VR i VK
imaju najveća zasićenja na različitim faktorima.
Svi ovi nalazi pokazuju značaj odvojenog merenja VR i VK.
Nalaz – oduzimanje VK i VR odstranjuje se motorna brzina iz VR ostavljajući
čistiju meru procesa obrade informacija, koji su povezani sa G-faktorom.

2.3.4 Korelacija između VR i G-faktora u zavisnosti od složenosti zadatka

Korelacija VR sa G-faktorom povećava se u zavisnosti od nezavisnih procena složenosti EKZ,

ali samo do izvesne tačke, posle čega se korelacija smanjuje. Korelacija tako liči na obrnuto
slovo U. Kod mladih odraslih, korelacije dostižu vrhunac na zadacima kod kojih je prosečno
vreme reakcije (VR) između 0.8 i 2 sec.
Korelacija između VR i G-faktora se brzo smanjuje za nivoe složenosti zadataka koji zahtevaju
duže VR. Takođe više je grešaka u rešavanju složenih zadataka, i posle izvesne tačke korelacija
između grešaka i G-faktora biva daleko veća nego korelacija između VR i G-faktora.

Objašnjenje ovog obrnutog U odnosa:

1) Složeni EKZ angažuju viši broj elementarnih procesa i, pošto G-faktor odražava sve
takve procese, veći je broj zajedničkih procesa za složenije EKZ i G-faktor (a time je
veća i korelacija).
2) Složeniji zadaci zahtevaju više vremena za obradu informacija i prema tome naprežu
radnu memoriju subjekta, koja je jedan od aspekata kratkoročne memorije, sistem za
obradu sa ograničenim kapacitetom i brzim gubitkom nedavno ubačenih informacija.
3) U složenim EKZ subjekti mogu da pribegavaju različitim strategijama za
prenebregavanje ograničenja koja nameće brzina obrade i kapacitet radne memorije.
Subjekti se razlikuju po svojoj tendenciji da usvoje takve strategije različite efikasnosti.
Takve individualne razlike očigledno stoje u slabom ili nikakvom odnosu prema G-
faktoru i uključene su u onaj deo varijanse koji može biti pripisan nekoj kombinaciji
grupnih faktora i specifičnosti zadatka.
Ovaj odnos recipročnosti između VR i učestalosti grešaka, najupečatljivije se vidi iz
istraživanja u kojem je niz od 14 EKZ, koji se razlikuju po složenosti, zadavan
studentima i učenicima 3. razreda OŠ. Poenta je da je postojala visoka korelacija
između srednjih VR studenata na tih 14 zadataka i srednje učestalosti pogrešnih
odgovora kod učenika 3. razreda na odgovarajućim zadacima. Prema tome, na
jednostavnim zadacima individualne razlike u G-faktoru manifestuju se u VR.
Međutim, kako raste složenost zadataka u odnosu na brzinu obrade informacija i
kapaciteta radne memorije ispitanika – G-faktor se sve manje odražava na VR, a sve
više na učestalost pogrešnih odgovora.
 Odnos korelacija između G-faktora i složenih zadataka je još uvek problematičan jer
postoje primeri koji veoma slabo ili uopšte ne potvrđuju predviđeni odnos. Ovaj
problem najverovatnije ima veze s tim što je nepoznat položaj obrnute U funkcije u
odnosu na varijablu složenosti zadatka – taj položaj varira od grupe do grupe – prema
nivou sposobnosti.

Priroda razlika između VR za tačne i za pogrešne odgovore osvetljena je na fiziološkom

nivou, u istraživanju u kome je posmatrana korelacija koja se za niz eksperimentalnih
proba dobija između opaženog VR subjekta i latencije P300 kortikalnog potencijala koji
je izazvan stimulusom reakcije.

Korelacija P300 EP i VR za tačne odgovore je +0.48 i +0.66, za netačne je niža.

Međutim sa stanovišta teorije koja određuje VR za pogrešne odgovore, važno je to što
je skoro bez izuzetka, VR za tačne odgovore nešto duže od odgovarajuće latencije EP,
dok je VR za netačne odgovore mnogo kraće od odgovarajuće latencije EP.
Ovi nalazi ukazuju da je kod netačnih odgovora opaženi proces reakcije započet mnogo
pre nego što je završen proces povezan sa P300.
Kutas i saradnici pretpostavljaju da je VR dvojne prirode, da se sastoji iz procesa
„evaluacije stimulusa“ i eferentnih procesa koji su deo izvođenja opaženog odgovora.
Izgleda da se greške u odgovaranju na zadatke kojim se meri VR javljaju kada je iz bilo
kog razloga nedovršena obrada SR kao informacije koja je potrebna za tačan odgovor.

2.3.5 „Periferne“ i „centralne“ komponente VR

VR odražava dve konceptualno odvojene komponente koje se mogu nazvati perifernom i

centralnom.
Periferni aspekti uključuju vremensku zadršku koja prati senzorno prenošenje SR, kao i
sprovođenje kroz motorni nerv i mišićnu akciju pri odgovaranju.

Centralni aspekti obrade informacija – može se pretpostaviti da u celosti počivaju unutar

cerebralne hemisfere. Ovaj lokus obrade informacija uključuje kodiranje stimulusa i vreme
odlučivanja (VO), i najodgovorniji je za korelaciju između VR i G-faktora.

Jednostavno VR niže korelira sa G-faktorom od složenih VR. Pretpostavili smo da je to tako

zbog toga što je proporcionalno veći deo jednostavnog vremena reakcije (VR), nego složenog
VR, perifernog porekla.

Pošto je varijansa periferne komponente nezavisna od varijanse brzine obrade informacija, ona
samo umanjuje korelacije između VR i G-faktora, isto kao što bi se dogodilo i dodavanjem
komponente slučajne greške VR.

Svi oblici VR sadrže dve komponente, ali složena VR sadrži veće dodatke u vremenu centralne
obrade.
Ovu hipotezu podržava nalaz da se korelacija između VR u zadatku diskriminacije G-faktora
povećava kada se za svakog subjekta oduzme njegovo jednostavno VR od VR za
diskriminaciju, tako da u korelaciji sa G-faktorom ostaje samo centralna komponenta VR za
diskriminaciju.
Tako periferna komponenta može da deluje kao prekrivajuća varijabla u korelaciji između VR i
G-faktora.
2.3.6 Genetske korelacije između VR i G-faktora

Tri istraživanja veze VR i G-faktora koje nije samo fenotipska već i genotipska – obe varijable
odražavaju neku zajedničku komponentu genetske varijanse:

1) Intelektualno obdarena deca imaju viši G i brže VR od svoje manje obdarene braće i
sestara, a razlike u VR rastu sa složenošću EKZ. Otuda je ovo korelacija unutar
porodice što ukazuje na pleiotropiju, što ukazuje na činjenicu da isti gen uzrokuje
individualne razlike u VR i u G-faktoru (one ili dele neki zajednički mehanizam, ili ih
uzrokuje nepoznati sredinski faktor, koji deluje i na VR i na G).
2) Zasićenje G-faktorom različitih psihometrijskih testova je u direktnom odnosu sa
koeficijentom naslednosti testovnih rezultata.
3) Istraživanje na blizancima odgajanim odvojeno, takođe je pokazalo da mere obrade
informacija zasnovane na VR pokazuju znatnu naslednost. Multivarijantna biometrijska
genetska analiza na blizancima je pokazala zajednički genetski uticaj na VR i G-faktor.

2.3.7 Razlike među procesima naspram individualnih razlika

U teorijskom smislu je važno uvideti da EKZ koji odražavaju različite kognitivne procese nisu
nužno u interakciji sa individualnim razlikama.

Mada različiti EKZ mogu namerno biti smišljeni tako da VR na njima uključuje različite
elemente sistema obrade informacija, individualne razlike i dalje mogu nepromenjene od
jednog do drugog EKZ. Taj nalaz ukazuje da jedan te isti uzrok individualnih razlika deluje u
oba procesa koji se razlikuju jedan od drugog.
Sve ovo znači da individualne razlike na različitim EKZ ne odgovaraju direktno različitim
procesima obrade informacija za koje se pretpostavlja da su potrebni za pojedinačne EKZ.

Pošto se individualne razlike ne podudaraju nužno sa različitim procesima, nego postoje

nezavisno od razlika među njima, možda je u krajnjoj liniji uzaludan pokušaj pronalaženja
osnovnih dimenzija individualnih razlika izraženih pomoću raznih procesa koje pretpostavlja
kognitivna psihologija. Slično tome se i G-faktor opire opisu pomoću pažljivih karakteristika
psihometrijskih testova.

Vilerman i Bejli u vezi sa tim nude sledeću pretpostavku:

„Mogu se javiti korelacije između fenotipski različitih mentalnih testova, ne zato što postoje
kauzalne veze između elemenata koji su potrebni da se dođe do tačnih rešenja, niti zbog fizički
zajedničkog nervnog tkiva, već zato što svaki od testova delimično zahteva iste „kvalitete“
mozga da bi bio uspešno rešen. Npr, efikasnost nervne provodljivosti ili mera neuronskog
razgranavanja u različitim delovima mozga mogu biti u korelaciji zbog slične epigenske
matrice u tim delovima mozga, a ne zbog funkcionalnog preklapanja.“

Drugim rečima, postoji korelacija, a ne postoji direktan funkcionalni odnos. Ovi autori ističu i
da postoje neke funkcionalne abnormalnosti ili oštećenja mozga, koja teško oštećuju neku
kognitivnu sposobnost, ali nemaju ni najmanje uticaja na neku drugu sposobnost iako su
individualne razlike u tim dvema sposobnostima normalno u visokoj korelaciji.
Ovi dokazi se jasno protive Tompsonovoj teoriji „uzorkovanja“, koja tvrdi da je korelacija
među mentalnim testovima u funkciji broja zajedničkih nervnih elemenata, ili spojeva.

3. NOVI ODGOVORI NA KLJUČNA PITANJA O KORELACIJI VR I G-FAKTORA

3.1 Da li je psihometrijski G-faktor jedinstveni proces, ili su to višestruki procesi? Ovo
pitanje je tačka sporenja među naučnicima. Postoje dva suprotstavljena gledišta.

3.1.1 Hipoteza o jedinstvenom procesu – tvrdi da jedno jedino svojstvo CNS-a, koje se javlja
sa individualnim razlikama (kao što je broj nervnih ćelija, razuđenost dendritskog grananja,
brzina nervne provodljivosti, itd) određuje deo varijanse u brzini, efikasnosti, ili tačnosti
rešavanja kognitivnih zadataka.
Prema ovoj hipotezi zadaci se razlikuju po zasićenosti G-faktorom iz dva glavna razloga:
1) Složeniji zadaci ili ajtemi izazivaju složeniju nervnu aktivnost u dužem trajanju,
obezbeđujući time veći i pouzdaniji uzorak nekog jedinstvenog svojstva CNS-a.
Rezultat je da složeniji zadaci jače koreliraju jedni sa drugima, pa su, prema tome i
zasićeniji G-faktorom.
2) Zadaci ili testovi razlikuju se po stepenu u kom specifična stečena znanja veštine i
strategije utiču na uspešnost rešavanja, pa se tako i testovi razlikuju po proporciji
varijanse koja se može pripisati tim iskustvenim razlikama, a otud i po zasićenju G-
faktorom, utoliko što je varijansa određena iskustvenim razlikama nezavisno od G-
faktora.

3.1.2 Hipoteza o višestrukim procesima – tvrdi da se G-faktor može pripisati izvesnom broju
nezavisnih faktora koji nisu u korelaciji međusobno, a javljaju se sa individualnim razlikama.
To što su sve korelacije među relativno složenim mentalnim testovima koji daju G-faktor –
pozitivne, rezultat je činjenice da je izvestan broj nezavisnih elementarnih procesa potreban za
rešavanje bilo kog pojedinačnog testa, tako da različiti testovi pokreću neke zajedničke
procese, pa otuda i koreliraju.
Složeniji zadaci = veći broj procesa = veća verovatnoća pokretanja procesa koji su zajednički
sa drugim testovima = veća korelacija testova

3.1.3 Ključna provera hipoteze o jedinstvenim/višestrukim procesima.

Argument za metodologiju kojom se proveravaju hipoteze: ako dve ili više varijabli, koje nisu
u korelaciji, npr. A, B, C značajno koreliraju sa nekom varijablom X, onda X ne može biti
jedinstveno, već mora sadržati neke komponente varijansi, koje su zajedničke sa svakom od
nezavisnih varijabli A, B, C ponaosob. Ova logika se može primeniti za proveru hipoteze o
jedinstvenom procesu kao osnovi G-faktora, formulisanjem sledećih koraka:
1) Dobiti G-faktor sa dobrim hijerarhijskim svojstvima (faktorskom analizom na dovoljno
velikoj bateriji zadatoj velikom broju subjekata).
2) Dobiti VR, VK i mere intraindividualne varijabilnosti za VR i VK (npr. SDVR i SDVK)
na većem broju raznovrsnih EKZ, koji uključuju izvestan broj različitih procesa obrade
informacija.
3) Izvršiti analizu svih glavnih komponenti za sve mere dobijene na EKZ.
4) Dobiti za svakog ispitanika skor na G-faktoru i skorove na glavnim komponentama, za
sve značajne komponente dobijene sa svih varijabli EKZ.
5) Upotrebiti skorove na glavnim komponentama kao nezavisne varijable u stepwise
multiploj regresivnoj analizi, sa skorovima na G-faktoru kao zavisnom varijablom.
6) Ako više od jedne glavne komponente statistički značajno doprinosi multiploj
regresivnoj korelaciji, teorija o jedinstvenom procesu je opovrgnuta. Jedini način da se
izbegne takav zaključak – bio bi da se tvrdi da je G-faktor sadržavao nečistoće.

3.2 Podeljena priroda VR

Zašto postoji plafon veličine korelacije VR i G-faktora? Hipoteza, koju je najjasnije izrazio
Determan: G-faktor potiče od varijansi izvesnog broja nepovezanih elementarnih procesa.
Ako bi individualne razlike u svakom od ovih procesa korelirale sa G-faktorom, npr. 0.30, tako
da svaki od njih objašnjava 0.302 = 0.09 prave varijanse G-faktora onda bi bilo potrebno 11
takvih nezvisnih procesa da bi se objasnila skoro sva prava varijansa G-faktora.

Izgleda da ova hipoteza nailazi na dva problema:

1) U osnovi je neproverljiva, s jedne strane, a s druge strane nije verovatno da bi nezavisne
komponente varijanse dobijene na raznim EKZ, koji su tako smišljeni da odražavaju
sve različite procese obrade informacija za koje se za sada pretpostavlja da su uspele da
objasne više od 50% varijansi G-faktora.
2) Verovatno zbog znatnih korelacija između mera za različite procese izgleda da dobit od
sve većeg uključivanja EKZ u jednačine multiple regresije za predviđanje G-faktora
brzo opada, tako da je procenat varijanse G-faktora, koji se objašnjava EKZ, pre
približava 50% nego 100%. Zbog toga je neophodno da se hipoteza o višestrukim
procesima dopuni još jednom hipotezom za objašnjenje plafona korelacije VR – G-
faktor.

Kada se celokupna baterija psihometrijskih testova i varijable EKZ propusti kroz hijerarhijsku
faktorsku analizu, javlja se veliki G-faktor drugog reda, kojim su u velikoj meri zasićeni svi
psihometrijski testovi, kao i VR i SDVR sa EKZ. Postoji direktna veza između složenosti EKZ
i njegovog zasićenja ovim faktorom. Sva VK imaju zasićenja ovim faktorom blizu nule.
Međutim, poenta je u sledećem: postoji i faktor prvog reda, kojim su u većoj meri zasićene
samo mere VR, i u manjoj meri mere VK, dok svi psihometrijski testovi imaju zasićenje ovim
faktorom blizu nule. Ovaj faktor bi se mogao nazvazi faktor „nekognitivnog VR“.
Postoji takođe, direktna negativna korelacija između složenosti EKZ i jačine
zasićenja VR ovim faktorom.
Ukupna zajednička faktorska varijansa vezana za VR podeljena je pola-pola između G-faktora i
nekognitivnog faktora VR. Varijansa G-faktora u VR i SDVR svih EKZ sačinjava oko 40%
zajedničke faktorske varijanse za VR i SDVR.

Međutim, varijansa G-faktora u VR i SDVR iznosi u proseku svega oko 25% ukupne varijanse
VR i SDVR, što je ravno zasićenju G-faktorom od 0.50. Ova vrednost, ispravljena statistički
činila bi procenu stvarnog plafona korelacije između VR i G-faktora u opštoj populaciji i
iznosila bi oko 0.70.

Nekognotivne komponente VR, koje su po pretpostavci nezavisne od brzine obrade informacija

same po sebi, verovatno odražavaju neke senzomotorne aspekte VR.
Tako je plafon korelacije VR i G-faktora određen proporcijom ukupne varijanse VR, koja se
može pripisati trima izvorima:
a) nekognitivnom faktoru VR
b) nekom faktoru specifičnom za EKZ
c) greškama merenja
Kada bi se ova tri izvora varijanse mogla isključiti iz VR i SDVR, njihova multipla korelacija
bi se mogla sasvim pripisati jedinici.

3.3. Obrada informacija „odozgo-nadole“ ili „odozgo-nagore“?

Još jedno od centralnih pitanja sa dve potpuno suprotstavljene hipoteze, koje na sasvim
različite načine objašnjavaju korelaciju između VR i G-faktora.
1. Hipoteza „odozgo-nadole“ – tvrdi da su mentalni procesi višeg nivoa, koji su očigledno
potrebni za rešavanje složenih zadataka kakvi se nalaze u većini psihometrijskih testova
 visoko zasićenih G-faktorom, regulišu VR pojedinca i na relativno jednostavnim
zadacima, posredstvom strategija tzv. izvršnih ili meta-procesa i „obimom pažnje“.
Prema tome, uzrok individualnih razlika u VR, kao i u G-faktoru, leže u mentalnim
procesima višeg nivoa, koji u odlučujućoj meri utiču na procese višeg nivoa, tj. one koji
se ispoljavaju u varijablama, kao što su VR na zadacima izbora i VP.
2. Hipoteza „odozdo-nagore“ – ne poriče, naravno, postojanje procesa višeg nivoa, ali
tvrdi da postoje stabilne individualne razlike u relativno jednostavnim i opšteprisutnim
nervnim procesima, kao što su brzina nervne provodljivosti i sinaptička zadrška, koji
utiču na brzinu i efikasnost prenošenja informacija u CNS-u, te da su ova svojstva u
izvesnoj meri uključena u sve nivoe obrade informacija. Prema tome, postoji korelacija
između individualnih razlika, u npr. VR na zadacima diskriminacije i G-faktora
komplesnih psihometrijski testova.
3.3.1. Brzina nervne provodljivosti (BNP) u CNS-u i G-faktor
Rezultati istraživanja o naslednosti individualnih razlika BNP kod miševa (Reed, 1988) –
naveli su Rida da pretpostavi da BNP pretstavlja fiziološku osnovu za naslednost G-faktora.
Ključna provera ove hipoteze dala je rezultate koji su konzistentni sa hipotezom odozdo-
nagore.
Na uzorku od 147 muških ispitanika, pokazane su veoma pouzdane individualne razlike u
vizuelno evociranim potencijalima kratke latencije, u odnosu na stimulaciju izvrtanja
šare, koji su registrovani iznad primarnog vizuelnog korteksa. Latencija prvih jasno
definisanih nervnih impulsa veoma su kratke – oko 100 milisekundi.
Da bi se dobila približna mera individualnih razlika u brzini nervne provodljivosti, tj.
daljina/vreme, bilo je potrebno uzeti u obzir individualne razlike u veličini glave.
Procena BNP-a nekog pojedinca, dobijena je deljenjem dužine glave srednjom latencijom VEP.
Tako su dobijene aproksimativne mere BNP ( BNP:N70 i BNP:P100), koje značajno koreliraju sa
IQ skorovima na Ravenovim progresivnim matricama. Korelacija za B:N70 bila je +0,18, a za
B:P100 je +0,26.
Teorijski značaj ovih nalaza:
Zasniva se na činjenici da su latencije nervnih impulsa kroz vizuelni trakt, zabeležene na
vizuelnom korteksu, mnogo kraće od ukupnog vremena potrebnog impulsima da dospeju do
viših kortikalnih centara, uključenih u rešavanje zadataka u Ravenovim matricama, tako da bilo
kakvi procesi odozgo-nadole, nisu mogli da utiču na vreme latencije VEP.
Objašnjenje za nađenu korelaciju između BNP u vizuelnom traktu i G-faktora počiva na
hipotezi da su neuroni u vizuelnom traktu i oni u korteksu, pošto imaji zajedničko poreklo i iste
odlike, veoma slični, pa su otuda individualne razlike u BNP, u vizuelnom traktu, i u
kortikalnoj BNP u korelaciji. Pošto se informacije prenose iz jednog u drugi kortikalni region
preko aksona, izvesnom brzinom, i preko sinapsi, sa izvesnom zadrškom, srednja kortikalna
BNP i kumulativna sinaptička zadrška, uticale bi na brzinu obrade informacija na svi nivoima
kognitivne složenosti. Individualne razlike u srednjoj kortikalnoj BNP, najprihvatljivija su
komponenta G-faktora.
Postoje dokazi da samo BNP u mozgu možda može da objasni znatan deo, čak 25% varijanse
G-faktora u opštoj populaciji.