Zašto proučavati ličnost

- Teoretičari ličnosti proučavaju celovitu osobu i pokušavaju shvatiti kako su svi različiti aspekti
delovanja ljudi isprepletano povezani jedni s drugima.
- Proučavanje ličnosti usresređuje se ne samo na psihološke procese već i na odnose između tih
procesa.
- Ljudi deluju kao organizovane celine i moramo ih shvatiti u svetlu te organizacije.
- Ključni razlog za proučavanje psihologije ličnosti je to što se bavi najsloženijom i najzanimljivijom
temom: celovitim, integrisanim, doslednim, jedinstvenim pojedincem.
- Teorije ličnosti su uticale na društvo u celini. One daju uvid u neke od osnova naših načina
razmišljanja o ljudima – načine razmišljanja koje smo stekli živeći u kulturi na koju su uticali radovi
teoretičara ličnosti.
- Teoretičar ličnosti pokušava stvoriti sistemski okvir koji se može naučno proveriti.
- Razvrstavanje tih složenosti i identifikacija smislenih odnosa između psiholoških procesa koji mogu
činiti osnovu za naučno valjanu i društveno korisnu teoriju ličnosti pravi je naučni izazov.

Definisanje ličnosti
- Naučno područje psihologije ličnosti proučava tri problema:
1. Ljudska univerzalnost – pitamo se ,,Šta uopšteno vredi ljudima?“ ,,Koje su univerzalne osobine
ljudske prirode i osnovna načela delovanja ličnosti?“

2. Individualne razlike – pitamo se ,,Kako se ljudi razlikuju jedni od drugih?“ ,,Da li postoje osnovne
kategorije ili dimenzije individualnih razlika?“

3. Individualna jedinstvenost – pitamo se ,,Po čemu su ljudi jedinstveni?“ ,,Kako se može objasniti
jedinstvenost jedne osobe na naučno zakonit način?“

- Neka specifična pitanja: ,,Zašto neki ljudi uspeju, a drugi ne?“ ,,Zašto neki pate od jakog stresa, a
drugi ne?“ ,,Zašto neki percipiraju stvari na jedan, a drugi na drugačiji način?“

- Filozofi nas uče da je potrebno videti kako se neka reč koristi ako želimo da znamo šta ona znači.
- Različiti ljudi upotrebljavaju reč ,,ličnost“ na različite načine.
- Naučnik ne pokušava dati subjektivni vrednosni sud o ljudima. Naučnik pokušava dati doprinos
objektivnom naučnom istraživanju osoba.
- Jedna radna definicija ličnosti: ,, Ličnost se odnosi na one karakteristike osobe koje objašnjavaju
dosledne obrasce osećaja, razmišljanja i ponašanja“. To je vrlo široka definicija.
- Ta definicija sugeriše da posvetimo pažnju doslednim obrascima ponašanja i kvalitetima unutar
osobe koje objašnjavaju te pravilnosti.
- Pravilnosti koje nas zanimaju uključuju misli, osećaje i vidljivo (opažljivo) ponašanje ljudi. Nas
zanima u kakvom su odnosu misli, osećaji i vidljivo ponašanje jednih prema drugima ili kako se slažu
da bi stvorili jedinstvenog i različitog pojedinca.
- Definicija ličnosti je korisna u onoj meri u kojoj pomaže da ovo područje postigne naučni napredak.
Teorije ličnosti kao odgovor na pitanja šta, kako i zašto
- Ako intenzivno proučavamo pojedince, želimo znati kakvi su, kako su postali takvi i zašto se
ponašaju tako kako se ponašaju. Stoga želimo da teorija odgovori na pitanja šta, kako i zašto.

- Pitanje ŠTA se odnosi na karakteristike osobe i kako se te karakteristike organizuju jedne prema
drugima.
- Pitanje KAKO se odnosi na determinante ličnosti osobe.
- Pitanje ZAŠTO se odnosi na razloge ponašanja pojedinca. Odgovori se odnose na motivacijske
aspekte pojedinca – šta njega pokreće i zašto u određenom smeru.
- Pri odgovaranju na ova pitanja postoje četiri područja koja bi teorija ličnosti trebala pokriti. To su:
1. Struktura – osnovne i gradivne jedinice ličnosti;
2. Procesi – dinamički aspekti ličnosti uključujući i motive;
3. Rast i razvoj – kako se razvijamo u jedinstvenu osobu jer je svako od nas jedinstven;
4. Psihopatologija i promena ponašanja – kako se ljudi menjaju i zašto se ponekad odupiru promeni ili
se ne mogu promeniti.

Struktura
- Koncept strukture ličnosti odnosi se na stabilne ili trajne aspekte ličnosti.
- Ljudi poseduju psihološke kvalitete koji traju iz dana u dan i iz godine u godinu. Trajne kvalitete koji
definišu pojedinca i razlikuju jednog pojedinca od drugog jeste ono na šta se psiholog poziva kada
govori o strukturama ličnosti.
- One su gradivne jedinice na kojima se gradi teorija ličnosti.

Jedinica analize
- Različiti teoretičari ličnosti razvili su različite tipove strukturalnih koncepata kako bi
konceptualizovali trajne kvalitete ličnosti.
- Različit teorije ličnosti ističu različite vrste osnovnih varijabli ili različite jedinice analize.
- Svaka od njih može dati različitu vrstu informacije o nekom objektu.
- Različite teorije ličnosti koriste konceptualno različite jedinice analize pri konceptualizaciji ličnosti.
- Jedinica analize koja se često koristi pri opisu strukture ličnosti jeste osobina ličnosti. Konstrukt
osobine odnosi se na doslednost odgovora pojedinca na niz situacija.
- Konstrukt osobina sličan je vrsti koncepata kojima se laici koriste pri opisu ljudi.
- Varijable osobina ličnosti gotovo se uvek smatraju kontinualnim dimenzijama; ljudi imaju više ili
manje određene osobine, s time da je većina ljudi u sredini, a neki ljudi su bliže jednom ili drugom
kraju.
- Koncept tipa odnosi se na grupisanje mnogih različitih osobina. Taj koncept podrazumeva veći
stepen pravilnosti i opštosti ponašanja.
- Ljudi mogu posedovati mnoge osobine u različitim stepenima, psiholozi koji se koriste konstruktom
tipa obično ih opisuju kao specifični tip ličnosti.
- Psiholozi koje zanima razvoj ličnosti u detinjstvu sugerisali su da se odnos između dece i roditelja
može razumeti putem tri ili četiri različita tipa.
- Ključna ideja povezana sa konstruktom tipa koja ga čini različitim od konstrukta osobina ličnosti
jeste ta što se alternativni tipovi smatraju kvalitativno različitim kategorijama – ljudi jednog tipa
nasuprot drugom nemaju jednostavno više ili manje određene karakteristike, već imaju kategorijalno
različite karakteristike.
- Ličnost se može posmatrati i kao sistem – skup snažno međusobno povezanih delova koji zajedno
stvaraju fenomen koji zovemo ,,delovanje ličnosti“. Neki teoretičari postuliraju relativno jednostavan
sistem u kojem mali broj osnovnih komponenti ima tek nekoliko veza među sobom.
- Drugi teoretičari smatraju ličnost vrlo složenim sistemom u kojem je veliki broj psiholoških
komponenti složeno povezan.
- Teoretičari koji smatraju ličnost sistemom, priznaju da ljudi imaju različite karakteristike koje vrlo
dobro opisuju konstrukti osobina ličnosti i tipa.
- Oni se ne koriste konceptima osobine ili tipa kao svojim osnovnim jedinicama analize za
objašnjavanje ponašanja neke osobe. Prema tim pristupima, termin kao što je ,,savesnost“ ne odgovara
strukturi koju osoba ima, nego je samo opis onoga što osoba čini.
- Mnogi psiholozi ličnosti ne bi objasnili savesnost neke osobe govoreći da osoba ,,poseduje
savesnost“ već istraživanjem sistema procesa emocija i misli koja stvaraju ponašanje koje opisujemo
kao savesno.
- Jedinice analize pri naučnom objašnjavanju bile bi procesi emocija i misli i veze između njih.

Hijerarhija
- Neke teorije ličnosti smatraju da su strukture ličnosti organizovane hijerarhijski. Neke strukturalne
jedinice smatraju se nadređenima i stoga upravljaju delovanjem drugih jedinica. Dve stvari su
hijerarhijski povezane ako je jedna primer druge ili služi svrsi druge.
- Pojam hijerarhije se može primeniti na različite vrste jedinica analize pri proučavanju ličnosti.
NPR: ako se želi objasniti ličnosti putem ciljeva ljudi, tada bi hijerarhijski model specifikovao
generalne ciljeve višeg nivoa koji su povezani sa specifičnijim ciljevima nižeg nivoa.
- Ovde postoji hijerarhija u smislu da su ciljevi nižeg nivoa način postizanja ciljeva višeg nivoa.
- Prihvate li se jedinice osobina ličnosti, tada osobine višeg nivoa organizuju uže tendencije nižeg
nivoa. Ovde postoji hijerarhija u smislu da su osobine nižeg nivoa način istraživanja karakteristika
višeg nivoa.
- Neki teoretičari postuliraju eksplicitno hijerarhiju struktura ličnosti. Oni smatraju da različiti sistemi
ličnosti utiču jedan na drugog na zajednički i recipročan način koji nije nužno hijerarhijski.
- Teorije ličnosti razlikuju se prema svojim temeljnim gradivnim jedinicama – prema osnovnim
jedinicama analize kojima se koriste kako bi opisale i objasnile trajne psihološke atribute koji čini
strukturu ličnosti pojedinca.

Procesi
- Teorije se mogu uporediti prema dinamičkim motivacijskim konceptima kojima se koriste kako bi
objasnile ponašanje. Ti koncepti odnose se na aspekte procesa ljudskog ponašanja.
- Psiholozi ličnosti koriste tri glavne kategorije motivacijskih koncepata:
1. Motivi udobnosti ili hedonistički motivi – naglašavaju potragu za udobnošću i izbegavanje bola.
Postoje dve glavne varijante takvih teorija motivacije:
a) modeli smanjivanja napetosti (,,modeli guranja“ ili ,,teorija batine“, prema Keliju) – prema njima
fiziološke potrebe stvaraju napetost koju pojedinac želi smanjiti tako da zadovolji te potrebe.
Termin nagon koristi se da bi se osvrnulo na unutrašnje stanje napetosti koje aktivira i usmerava ljude
prema smanjenju napetosti.
b) modeli podsticaja – (,,modeli privlačenja“ ili ,,teorija šargarepe“, prema Keliju) – naglasak je na
konačnoj tački, ciljevima ili podsticajima koje osoba želi postići. Premda se ovde naglašava cilj, a ne
unutrašnje stanje napetosti, trebalo bi biti jasno da se uprkos tome naglašava potraga za udobnošću, u
ovom slučaju udobnost koja je povezana sa postignućem nekog cilja.

2. Motivi rasta ili samoaktuelizacije – naglašavaju napore organizma pri postizanju rasta i
samoispunjenja. Pojedinci žele psihološki sazreti i ostvariti vlastite potencijale.
Razvoj pojma o sebi (self) je na prvom mestu, čak i pod cenu povećane napetosti jednostavnih
bioloških sistema.

3. Kognitivni motivi – naglasak je na naporu osobe da razume i predvidi događaje u svetu. Umesto da
traži udobnost ili samoispunjenje, osoba ima potrebu za doslednosti ili potrebu za spoznajom. Sugeriše
se da ljudi povremeno mogu izabrati neugodan događaj pre nego ugodan ako ovaj prvi čini da se svet
vidi stabilnijim i predvidljivim.

- U prvoj polovini 20. veka istraživači su ispitivali procese smanjenja napetosti i podsticajne procese.
- Sredinom 20. veka istraživači su počeli zapažati da se organizmi često upuštaju u istraživačke
aktivnosti pri kojima uče o svojoj okolini, čak i ako ne dobijaju izričitu nagradu za to.
- Takva zapažanja navela su psihologa R.R. Vajta na konceptualizaciju ljudskih procesa, koju je
nazvao motivacija za kompetenciju prema kojoj su ljudi motivirani da s okolinom postupaju
kompetentno ili delotvorno.
- Kako pojedinci sazrevaju, čini se da je sve više njihovo ponašanje povezano sa razvijanjem veština
delotvornog postupanja s okolinom, takođe se čini da je sve manje njihovo ponašanje isključivo u
službi smanjenja napetosti.
- Kasnije u 20. veku psihologija je sve više istraživala procese mišljenja ili kognicije i taj je trend
prirodno usmerio pažnju psihologa ličnosti na kognitivne motive za doslednost i predvidvidljivost, kao
i na mentalne reprezentacije ciljevima koji motivišu ponašanje prema anticipiranim konačnim
tačkama.
- Može biti da svaka od tih perspektiva obuhvata pojedini aspekt ljudske motivacije. Ljudi su biološki
i psihološki složeni. Mogu posedovati višestruke motivacijske sisteme koji počinju stupati na scenu u
različitim uslovima.
- Savremeni psiholozi to priznaju i često proučavaju načine na koje se različite vrste motivacijskih
procesa – od kojih neki uključuju emocionalne impulse, drugi racionalne misli – kombinuju kako bi
uticali na psihološki ishod.
Rast i razvoj
Jedan od najvećih izazova pred psiholozima ličnosti je objasniti razvoj ličnosti – psihološki razvoj
pojedinca u zrele odrasle osobe koje se psihološki razlikuju jedne od drugih. Najvažniji je naučni
izazov razumeti glavne uzrok individualnih razlika.
- Klasična podela mogućih uzroka odvaja ,,prirodu“ od ,,vaspitanja“.
- Sredinom 20. veka teoretičari su se snažno oslanjali na spoljašnje uzroke ponašanja i posvećivali
relativno malo pažnje genskim uticajima.
- U 70-ima su istraživači počeli sistematski proučavati sličnost ličnosti blizanaca, a ta istraživanja su
dala nedvosmislene dokaze da nasledni faktori doprinose ličnosti.
- Poslednjih godina su istraživači počeli da identifikuju interakciju između genskih i faktora životne
sredine. Shvatili su da priroda i vaspitanje nisu odvojeni uticaji – uticaji su u dinamičnoj interakciji.
NPR: životna iskustva aktiviraju genske mehanizme tako da određene vrste iskustva mogu promeniti
biologiju organizma.
- Biološki ili faktori životne sredine ne znače sukobljene sile, već faktore koji su u interakciji, često na
komplementaran način, u razvoju osoba.

Genske determinante
- Genski faktori imaju važnu ulogu u determinisanju ličnosti i individualnih razlika.
- Jedan način da se odrede specifični putevi uticaja je identifikacija specifičnih kvaliteta ličnosti za
koje se misli da imaju biološku osnovu.
- Takve kvalitete često nazivamo aspekte temperamenta, što je termin koji se odnosi na biološki
zasnovane emocionalne i bihevioralne tendencije koje su evidentne u ranom detinjstvu.
- Karakteristika temperamenta koja se proučavala na ovaj način je plašljivost i zakočeno ponašanje
kao reakcija na nove okolnosti, poput situacija koje uključuju nepoznate osobe.
- Nalazi sugerišu da se ljudi razlikuju u funkcionisanju moždanih sistema u frontalnom korteksu i
limbičkom sistemu koji su uključeni u reakciju straha.
- Te biološke razlike pridonose psihološkim razlikama tendencija ljudi pri iskustvima plašljivog,
zakočenog ponašanja.
- Genski faktori pridonose razvoju mozga, ova vrsta analize omogućuje psihologu ličnosti da razume
veze od gena preko bioloških sistema do ponašanja na relativno precizan način.
- Ovaj rad pokazuje da postoji uloga okoline u razvoju sramežljivog nasuprot nesramežljivom
ponašanju. Postoje neki dokazi da je manje verovatno da će temperamentno sramežljiva deca koja idu
u vrtić, gde sreću puno druge dece svaki dan, ostati sramežljiva deca neko deca koja se isključivo
odgajaju u vlastitom domu.
- Drugi napredak integriše rad psihologije ličnosti sa nalazima iz naučnog područja molekularne
genetike. Istraživači počinju da identifikuju specifične elemente genoma koji su uključeni u razvoj
elemenata nervnog sistema koji utiču na ponašanje ljudi.
- Glavno žarište istraživanja je veza između gena i sastava neurotransimitera – hemijskih spojeva u
mozgu uz pomoć kojih neuroni komuniciraju jedni s drugima. Delovanje neurotransmitera utiče na
aktivnost mozga koja povratno utiče na raspoloženje ljudi i na reakcije na nadražaje iz okoline.
- Povezujući varijacije u genomu sa varijacijama u neurotransmiterima, istraživači mogu početi
specifikovati kako tačno genetski mehanizmi utiču na specifične aspekte ličnosti.
- Evolucioni psiholozi smatraju da mnogi obrasci ponašanja odražavaju naše evolucijsko nasleđe.
Savremena ljudska bića poseduju biološke mehanizme zato što su se ti mehanizmi pokazali
uspešnima u toku evolucije.
- Savremeni ljudi takođe poseduju psihološke mehanizme koji su proizvod naše evolucije.
- Ljudi poseduju predispozicije upuštanja u određene vrste ponašanja jer su ta ponašanja pridonela
preživljavanju i reproduktivnom uspehu tokom evolucije ljudi.
- Pri evolucijskoj analizi, istraživače ne zanima genska osnova individualnih razlika. Oni tragaju za
genskom osnovom ljudskih univerzalnosti - psiholoških osobina koje su jednake kod svih ljudi.
- Većina naših gena su zajednički. Čak i ,,rasne razlike" uključuju tek površne razlike u osobinama kao
što su boja kože, a osnovna struktura ljudskog mozga je univerzalna.
- Evolucioni psiholog sugeriše da svi nasleđujemo psihološke mehanizme koji nas predisponiraju da
odgovorimo na okolinu na način koji se pokazao uspešnim tokom evolucije - kada privlačimo
pripadnike suprotnog pola, brinemo se za decu, ponašamo se na altruističan način prema članovima
naše društvene grupe ili emocionalno reagujemo na stvari i događaje.
- Postoji puno dokaza da se osnovne emocije (radost, tuga, strah, ljutnja, gađenje) izražavaju na isti
način u različitim kulturama kao što bismo i očekivali ako bi te emocije bile deo našeg evolucionog
nasleđa.
- Kulturni uticaji i socijalno učenje igraju enormnu ulogu pri određivanju koja će tačno vrsta događaja
podstaknuti određenu emociju. Sam sistem emocija može i dalje imati evolucionu osnovu.

Determinante životne sredine (okolinske)

- Naš pojam o sebi, naši ciljevi u živoru i vrednosti koje nas vode razvijaju se u društvenom svetu.
- Neke determinante životne sredine čine ljude slične jedne drugima, dok druge doprinose
individualnim razlikama i individualnoj jedninstvenosti. Ovakve determinante koje su se pokazale
važnim pri proučavanju razvoja ličnosti uključuju kulturu, društvenu klasu, porodicu i vršnjake.

EVOLUCIJA UMA I LIČNOSTI - aktuelna pitanja

- Od samih početaka naučne psihologije autori su shvatili da je ljudski mozak, kao i ostatak ljudske
anatomije, proizvod evolucije. Knjiga koja se uopšteno smatra prvim velikim udžbenikom tog
naučnog područja je ,,Načela psihologije" Vilijama Džejmsa. Ona završava poglavljem koje je
objašnjavalo kako je teorija evolucije Čarlsa Darvina relevantna za razumevanje mentalnih struktura.
Glavna ideja je u povezivanju bioloških načela evolucije sa psihološkim analizama uma i ličnosti da
pri rođenju ljudski um nije ,,prazna tabla". Nije slučaj da umu pri rođenju nedostaje bilo kakav
mentalni sadržaj ili urođene tendencije. Umesto toga, zahvaljujući procesima prirodne selekcije u toku
evolucije, ljudi se rađaju s prirodnim ljudskim tendencijama i sposobnostima. Neutralni mehanizmi
koji proizvode psihološke tendencije koje su se dokazali adaptivnima u toku evolucije postale su
nasleđeni deo našeg mentalnog sklopa.
- U savremenoj psihologiji ličnosti ni jedan naučnik ne sumnja da su naše ličnosti delom proizvod
evolucije. Ipak, ostaju i važna pitanja - ,,Koliko veliki deo mentalnog života objašnjava evoluciono
nasleđe?", kao i pitanja o implikacijama nalaza evolucione psihologije na naše razumevanje ljudskih
bića i na razvoj socijalne politike namenjene poboljšanju ljudske dobrobiti.
- Poslednjih godina su ta pitanja zanimala ne samo psihologe i druge naučnike već i javnost uopšteno.
Delimično su za to odgovorni radovi Stivena Pinkera, psihologa sa Tehnološkog instituta u
Masačusetsu. U svojoj knjizi ,,The blank slate" on sugeriše da je društvo bilo presporo u shvatanju
pojma da su ljudi proizvod evolucijske prošlosti svoje vrste. Ljudima je ugodno da misle da se
psihološki kvaliteti mogu promeniti novim iskustvima. Pinker ističe da mogu postojati osobine ljudske
psihologije koje su izuzetno teške za promenu jer su proizvod evolucije. Te psihološke osobine koje su
se dokazale adaptivnim u toki evolucije mogu biti fiksne, uzidane osobine ljudskom uma. Priznavanje
uticaja evolucionih faktora na oblikovanje uma je ključno za razumevanje osnova ljudske prirode.
Takvo razumevanje može biti kritično za stvaranje humane i učinkovite socijalne politike za
priznavanje da neke socijalne politike nisu uspešne.
- Pinkerove analize trenutno znače kontraverziju u području psihologije i dalje od toga. Neki ljudi
izvan psihologije misle da Pinkerov evolucijski okvir objašnjava samo vrlo ograničene aspekte
ljudskog iskustva. Luj Menand zapaža da se puno ljudskih delatnosti čini potpuno nevezanim sa
delatnostima iz prošlosti. Mnogi ljudi posvećuju veliki deo svog vremena stvaranju umetničkih dela,
sviranju ili slušanju muzike, čitanju i razvijanju sistema religije i filozofske misli. Teško je razumeti
kako se ljudska sklonost stvaranju i poštovanju tih novih, maštovitih i intelektualnih proizvoda može
objasniti putem evolucijskih sila jer su u toku evolucije ljudi posvećivali većinu svog vremena
delatnostima koje su su bile povezane sa preživljavanjem i reprodukcijom. Biolozi ponekad krive
evolucionu psihologiju da je zasnovana na vrlo malo čvrstih dokaza. Neki prosuđuju da su dokazi na
mojima se zasnivaju argumenti ove psihologije ,,...iznenađujuće nerigorozni. Prečesto su podaci
oskudni, zanemaruju se alternativne hipoteze, a cela inicijativa preti da skrene u nedisciplinirano
pričanje priča." Evolucioni psiholozi mogu se tome usprotiviti tako što kažu da su još uvek u ranoj
fazi svog rada i da buduća istraživanja mogu potvrditi njihove poglede na ljudsku prirodu.

Kultura
- Među determinantama životne sredine važna su iskustva koja pojedinci dožive kao rezultat članstva
u pojedinoj kulturi. Svaka kultura poseduje vlastite institucionalizovane i sankcionirane obrasce
naučenih ponašanja, rituala i uverenja.
- Te kulturalne prakse, koje često održavaju dugoročna verska i filozofska uverenja, daju ljudima
odgovore na važna pitanja o prirodi vlastitog ja, nečije uloge u zajednici te vrednosti i načela koja su
najvažnija u životu.
- Rezultat toga je da će većina članova neke kulture imati određene zajedničke karakteristike ličnosti.
- Ljudi često nisu svesni takvih kulturalnih uticaja jer ih uzimaju zdravo za gotovo.
- Svi doživljavamo ta kulturalna obeležja, uzimamo ih zdravo za gotovo i možemo pretpostaviti da su
univerzalna.
- Mnogo dokaza pokazuje da ljudi u drugim regijama sveta doživljavaju različita kulturalna obeležja.
Čini se da azijske kulture veću vrednost pridaju dobrinosu osobe u svojoj zajednici, a manje
individualizmu i ličnoj dobiti.
- Čak i u zapadnjačkom svetu, kulturalna uverenja o ulozi pojedinca u društvu menjala su se tokom
razližitih istorijskih razdoblja. Ideja da se pojedinci takmiče jedni protiv drugih na ekonomskom
tržištu kako bi poboljšali vlastiti položaj u životu obeležje su savremenih zapadnjačkih društava, ali
ova ideja javila se u istim društvima i u srednjem veku.
- Kultura može uticati na ličnost suptilno, ali sveobuhvatno. Kultura u kojoj živimo određuje naše
potrebe i sredstva zadovoljenja tih potreba, naše iskustvo razližitih emocija i kako izražavamo ono što
osećamo; naše odnose sa drugima i samima sobom; šta smatramo smešnim, a šta tužnim; kako se
nosimo sa životom i smrću; i šta smatramo zdravim, a šta bolesnim.
Društvena klasa
- Neki obrasci ponašanja razvijaju se kao rezultat članstva u nekoj kulturi, drugi se mogu razviti kao
rezultat članstva u određenoj društvenoj klasi unutar određene kulture.
- Malo aspekata ličnosti pojedinca može se shvatiti bez posvećivanja pažnje grupi kojoj ta osoba
pripada. Nečija društvena grupa je od posebne važnosti.
- Faktori društvene klase pomažu pri određivanju statusa pojedinca, uloga koje obavljaju, dužnosti
kojima su vezani i povlastica koje uživaju. Ti faktori utiču na to kako pojedinci vide sami sebe i kako
percipiraju članove drugih društvenih klasa te isto tako kako zarađuju novac i troše ga.
- Istraživanja upućuju na to da socioekonomski status utiče na kognitivni i emocionalni razvoj
pojedinca. Faktori društvene klase utiču na sposobnosti i tendencije ljudi i oblikuju načine na koje
ljudi definišu situacije i odgovaraju na njih.

Porodica
- Jedan od najvažnijih faktora životne sredine je uticaj porodice. Roditelji mogu biti topli i puni ljubavi
ili mogu biti neprijateljski i odbijati dete, prezaštitnički i posesivni ili svesni potreba vlastite dece za
slobodom i samostalnošću. Svaki obrazac roditeljskog ponašanja utiče na razvoj detetove ličnosti.
Roditelji utiču na ponašanje vlastite dece na najmanje tri važna načina:
1.Putem vlastitog ponašanja prikazuju situacije koje izazivaju određeno ponašanje kod dece.
2.Služe kao modeli za identifikaciju.
3.Selektivno nagrađuju određena ponašanja.

- Članovi porodice su slični jedni drugima, ali porodični postupci mogu stvoriti i razlike unutar
porodice.
-Tokom istorije u mnogim društvima muška deca su dobijala porodične povlastice i mogućnosti koje
nisu bile dostupne ženskoj deci. Razlike u tome kako su se porodice odnosile prema dečacima u
odnosu na devojčice sigurno nisu činile dečake i devojčice slične jedne drugima, već su doprinosile
razlikama u razvoju muškaraca i žena.
- Drugi obiteljski postupci koji mogu dovesti do razlika između članova porodice uključuju radosled
rođenja. Noviji nalazi upućuju na to da roditelji često na suptilan način preferiraju prvorođenu decu i
da su prvorođena deca više orijentisana prema postignuću i savesna su od kasnije rođene braće i
sestara.

Vršnjaci
- Vršnjački uticaj je tako jak da ga neki psiholozi smatraju važnijim za razvoj ličnosti od iskustva u
porodici; psihološkinja Džudit Rič Haris tvrdi da ,,...iskustvo u vršnjačkim grupama u detinjstvu i
adolescenciji, a ne iskustvo u vlastitom domu objašnjava okolinske uticaje na razvoj ličnosti". ,,
Odgovor na pitanje zašto su deca iz iste porodice tako različita jedna od drugih jeste zato što
doživljavaju različito iskuszvo izvan svog doma i zato što ih iskustvo u domu ne čini sličnijima".
- Stoga se varijacije genetskog materijala unutar porodice plus uticaji izvan porodice prema ovom
pogledu smatraju determinantama ličnosti.
- Deca uče mnoge stvari u svome domu, ali ti i uticaji su specifičnu za kućnu životnu sredinu.
- U društvenoj životnoj sredini izvan doma, iskustvo s vršnjacima može imati veći uticaj na stil
ličnosti. Vršnjačka grupa služi za socijalizaciju pojedinca u prihvatanju novih pravila ponašanja i daje
iskustvo koje će imati dugotrajan uticaj na razvoj ličnosti.
- Istraživački nalazi upućuju na to da prijateljstvo ima relativno specifičan učinak na razvoj ličnosti.
Deca koja dožive prijateljstva visokog kvaliteta ne moraju zbog toga imati viši sveukupni osećaj
samopoštovanja, ali imaju više pozitivnih veza sa svojim vršnjacima. Čini se da deca koja dožive
prijateljstva niskog kvaliteta s puno svađa i sukoba razvijaju neugodne i neprijateljske stilove
ponašanja.

Psihopatologija i promena ponašanja

- Građenje teorije ličnosti može da se čini kao apstraktna intelektualna važna koja se ne uspeva ticati
važnih problema svakodnevnog života.
- Teorije ličnosti imaju veliku potencijalnu praktičnu važnost. Ljudi se često suočavaju sa složenim
psihočkim problemima, a da bi se ti problemi rešili, treba imati neku vrstu konceptualnog okvira koji
specifikuje uzroke problema i faktore koji mogu dovesti do promene. Drugim rečima, treba nam
teorija ličnosti.
- Tokom istorije, praktični problemi koji su bili najvažniji za razvoj teorija ličnosti ticali su se
psihopatologije.
- Njihove teorije su delom predstvljale pokušaj sistematizacije lekcija i ljudskoj prirodi koje su naučili
radeći na praktičnim problemima pri terapiji.
- Neke teorije počinju s drugim vrstama podataka o činosti. Sposobnost pomoći ljudima koji
doživljavaju psihološku neugodu znači presudnu ,,istinu" putem koje se može vrednovati bilo koja i
sve teorije ličnosti.
- Potpuna teorija ličnosti mora uključivati analize zašto su neki ljudi sposobni suočiti se sa stresom
svakodnevnog života i uopšteno osećaju psihičko blagostanje, dok drugi doživljavaju čestu psihičku
neugodu i slabo se sa njom suočavaju. Teorija bi takođe trebala sugerisati tehnike modifikacije
patoloških oblika ponašanja.

Filozofski pogled na osobu

- Teoretičari ličnosti ne ograničavaju se na uska pitanja o ponašanju ljudi. Oni daju filozofske poglede
na osnovnu prirodu ljudskih bića. Presudna stvar koju treba razmotriti kad se vrednuje neka teorija
jeste opšti pogled na osobu koji daje.
- Teorije ličnosti obuhvataju izrazito različite poglede na osnovne kvalitete ljudske prirode. Neke
uključuju pogled prema kome se ljudi čine ,,racionalnim akterima". Individualne razlike najpre
odražavaju razlike u misaonim procesima koji su deo raznih proračuna koje ljudi vrše.
- Druge perspektive smatraju da su ljudi životinje - ljudski organizam vode iracionalne, životinjske
sile. Racionalni misaoni procesi smatraju se relativno slabim komponentama ličnosti u poređenju sa
životinjskim nagonima.
- Tokom poslednjih decenija 20. veka popularni pogčed na osobe uključivao je metaforu iz
tehnoloških nauka. Ljude je smatrao obrađivačima informacija koji su skladištili simboličke
reprezentacije sveta i manipulisali njima. Budući da se ljudi kreću, neki su tvrdili da roboti, a ne
računari, daju analogiju koja je bliža ljudskoj prirodi.
- Predatvnici različitih pogleda imali su različita životna iskustva i na njih su uticale različite istorijske
tradicije. Osim naučnih dokaza i činjenica, na teorije utiču i životna iskustva teoretičara, duh bremena
i filozofske pretpostavke karakteristične za članove određene kulture.
- Iako su se zasnivale na podacima iz opažanja, teorije su selektivno naglašavale određene vrste
podataka i išle dalje od onoga što je poznato, stoga su na njih mogli uticati kulturalni i lični faktori.
- Pri razboju psiholoških teorija govorimo o nama samima. To samo po sebi nije problem. Tek kada
lično iskustvo postane važnije od drugih vrsta iskustva i zanemaruje istraživačke dokaze, lične
determinante teorije postaju problem.

Unutrašnje i spoljašnje determinante ponašanja

- Sve teorije ličnosti priznaju da su faktori unutar organizma i događaji u okolini važni u
determinisanju ponašanja. Teorije se razlikuju u opsegu važnosti koje pridaju unutrašnjim i
spoljašnjim determinantama.
- Prema Frojdu, nas kontrolišu unutrašnje snage koje pripadaju najpre našem nesvesnom umu, a prema
Skineru, spoljašnje sile su od vrhunske važnosti: ,,Osoba ne deluje na svet, svet deluje na njega".
Prema frojdovskom pogledu, unutrašnja dinamika uma je kauzalno odgovorna za vidljive obrasce
ponašanja. Za Skiners, osoba je pasivna žrtva događaja u okolini.
- Frojd i Skiner zastupaju poglede koje bi danas većina psihologa smatrala ekstremnima. Gotovo svi
psiholozi ličnosti danas priznaju da je nužno razmotri obe vrste determinanti ljudskog delovanja.
- Savremene teorije nastavljaju se znatno razlikovati u stepenu u kojem naglašavaju jedan faktor
nasuprot drugom.
- Prema osobinskim teorijama ličnosti, osnovne jedinice analize odnose se na strukture u osobi koje se
čine nasleđenima i stvaraju vrlo opšte obrasce ponašanja.
- Prema socijalno-kognitivnim teorijama ličnosti, osnovne jedinice analize odnose se na strukture
znanja i misaoni procesi koji se stiču interakcijom sa društvenom i kulturalnom okolinom.

Temperament: pogledi na odnos uma i tela u prošlosti i danas

- Psiholozi se terminom temperament koriste kako bi opisali individualne razlike u raspoloženju ili
kvaliteti emocionalnih reakcija.
- Te razlike se smatraju uglavnom nasleđenima i biološki zasnovanima ,,koncept temperamenta odnosi
se sa umereno stabilnu, različiti emocionalni ili ponašajni kvalitet na čiju pojavu u detinjstvu utiče
nasleđena biolofija, uključujući i razlike u neurohemiji mozga".
- Socijalne veštine, pojam o sebi, lične ciljeve u životu… stičemo u interakciji sa socijalnim svetom.
Druge osobina ličnosti, poput uobičajenog raspoloženja pojedinca, njegove hronične nivoe aktivnosti
ili stepena emocionalnih reakcija na određene nadražaje iz okoline, mogu biti izravni odraz
individualnih razlika u nasleđenoj biologiji.
- Te individualne razlike u emocionalnim reakcijama, koje se javljaju rano, ostaju razmerno stabilne,
nasleđene su i utemeljene na biološkim procesima, nazivamo temperamentom.

Građa tela i temperament: rani pogledi

- Ljudska bića su oduvek zainteresovana za mogućnost postojanja biološke osnove psiholoških razlika
među pojedincima.
- Hipokrat je pretpostavljao kako razlike u psihološkim osobinama odražavaju razlike u telesnim
tečnostima. Grci su verovali lako se cela priroda sastoji od četiri elementa: vazduh, zemlja, vatra i
voda. Hipokrat i kasnije Gelen predlažu sličnu četvorostruku analizu telesnih tečnosti te njima
pridruženih psiholoških osobina. Smatrali su kako su četiri elementa od kojih je sastavljena priroda, u
telu predstavljena telesnim tečnostima - krv, crna žuč, žuta žuč i flegma - svaka tečnost odgovara
jednom tipu temperamenta: sangviničkom, melanholičnom, koleričkom i flegmatičnom. Individualne
razlike u temperamentu odgovaraju dominaciji određene tečnosti u telu. Bolesti odgovaraju preteranoj
prisutnosti neke od tečnosti.
- Još od davnih vremena predložena je klasifikacija tipova temperamenta na temelju konstitucije ili
temeljnog hemijskog sastava tela.
- Filozof Imanuel Kant je pisao oko 1800. godine i neka njegova shvatanja su slična Hipokratovim.
- Kant je razlikovao četiri tipa temperamenta, a njihovu osnovu je video u telesnim tečnostima. Kant je
razlike u temperamentu objašnjavao razlikama u krvi. Temeljna koncepcija je ostala iznenađujuće
slična kao kod starih Grka. Savremeni psiholozi su ovu teoriju potpuno odbacili.
- Gal je osnovao frenologiju, ona je pokušala locirati područja mozga odgovorna za određene aspekte
emocionalnog funkcionisanja i ponašanja. On je sprovodio post mortem istraživanja mozga
pokušavajući da poveže razlike u moždanom tkovu sa izveštajima o sposobnostima, dispozicijama i
osobinama ličnosti pojedinca pre smrti.
- On je nastojao povezati izbočine na glavi sa osobinama ličnosti smatrajući da te izbočine upućuju na
razvoj moždanog tkiva na tom mestu. Frenologija je početkom 19. veka bila vrlo popularna, a Galov
rad se smatrao ozbiljnim pokušajem lociranja aspekata delovanja ličnosti u specifične delove mozga.
- Savremena istraživanja pokazala su kako mozak jednostavno ne radi kako je pretpostavio Gal -
pojedinim delovima mozga odgovornim za specifične oblike mišnjenja i društvenog ponašanja. Za
većinu složenih aktivnosti i obrazaca razmišljanja odgovorna je usklađena aktivnost višestrukih,
međusobno povezanih područja mozga.
- Sredinom 19. veka važnim su se pokazale tri publikacije: ,,Poreklo vrsta"(1859.) i ,,Izražavanje
emocija kod čoveka i životinja" - ,,The Expression of Emotions in Man and Animals"(1872.) Čarlsa
Darvina, kao i ,,Eksperimenti ukrštanja biljaka" - ,, Experiments on Plant Hybrids" (1865.) Gregora
Mendela.
- Dok je Darvinovo Poreklo vrsta temer savremene naučne biolofije, njegovo Izražavanje emocija
zabeležilo je brojne bliske veze između izražavanja emocija kod ljudi i ostalih složenih sisara te je
tako posredno doprinelo istraživanjima temperamenta nagoveštavajući istovremeno razvoj savremene
evolucione psihologije.
- Mendelov rad je predstavio rezultate osmogodišnjeg istraživanja uzgajanja graška te je time postavio
temelje moderne genetike.
- Fransis Golton - istraživao je mogućnost nasledne osnove individualnih razlika u ličnosti i
inteligenciji. Svojim radom začeo je kontraverziju oko uloge prirode i vaspitanja, o kojoj se tokom
kasnije istorije ovog naučnog područja više puta raspravljalo.
- Emil Kreplin - pokušao je klasifikovati mentalne poremećaje za koje se verovalo da su velikim
delom nasleđeni. Od velike važnosti je njegovo naglašavanje poremećaja raspoloženja pomoću
manično-depresivnog poremećaja odnosno bipolarnog poremećaja danas.
- Tokom 20. veka istraživače iz Evrope i SAD-a zainteresovala je mogućnost sistemskog povezivanja
psihološkog temperamenta i građe tela.
- Građu tela i ličnost pokušao je povezati nemački psihijatar Ernest Krečmer. Krečmer je razvio
metodu merenja tipa tela kojom je, nakon klasifikacije, dobio tri temeljna tipa: 1. Piknički (punačak,
okrugla građa); 2. Atletski (mišićav, snažna građa); 3. Astenički (krhak, izdužena građa).
- Krečmer je smatrao kako je svaki tip tela povezan sa većom verovatnoćom pojave određenog
psihičkog poremećaja, pri čemu je piknički tip povezan sa manično - depresivnim poremećajem, a
astenični tip sa šizofrenijom.
- Krečmer je pretpostavio da postoji i povezanost građe tela i normalne ličnosti (piknički tip vezan je
za ekstroverziju, a astenični za introverziju). Njegov rad se temeljio na potpuno pogrešnoj
metodologiji (NPR: nije uzimao u obzir kako se manično-depresivni poremećaj javlja kasnije u životu
nego šizofrenija, te da ljudi sa godinama postaju skloniji debljanju, a time i okrugle građe). Krečmer je
postavio temelje kasnijih istaživanja u konstitucionalističkoj psihologiji.
- Vilijam Šeldon - smatrao da svaka osoba ima naslednu temeljnu biološku strukturu koja određuje
njen temperament. On je odredio tri dimenzije telesne građe koje velikim delom odgovaraju onima
koje je postavio Krečmer. To su:
1. endomorfija (mekan i okrugao);
2. mezomorfija (tvrd i četvrtast, mišićav);
3. ektomorfija (izdužen i krhak, mršav, sa malo mišića).
- On je na prvi pogled otkrio sistematsku povezanost građe tela i ličnosti, a kasnije se i to pokazalo
netačnim zbog pogrešne metodologije.
- Početak 20. veka obeležen je mnogo trajnijim i vrednijim saznanjima dobijenim Pavlovljevim
istraživanjima. Većina njegovih istraživanja usmerila se na uticaj iskustva na promene nervnog
sistema, ali Pavlov je razvio i teoriju stabilnih individualnih razlika u funkcionisanju nervnog sistema
koje ističu mogućnost varijacija u ,,snazi" nervnog sistema, odnosno stepenu u kojem se
funkcionisanje normalnog nervnog sistema može održati uprkos velikim količinama nadražaja ili
stresa.

Građa tela i temperament: longitudinalna istraživanja

- Promene su počele početkom 50ih godina 20. veka kada su Aleksander Tomas i Stela Čes pokrenuli
pionirsko naučno istraživanje, poznatije kao njujorško longitudalno istraživanje. Oni su pratili više
stotina dece od rođenja do adolescencije. Kako bi otkrili varijacije u dečijem temperamentu koristili su
se roditeljskim izveštajima o reakcijama svoje dece u različitim situacijama. Na temelju takvih
procena dečijih osobina, poput nivoa aktivnosti, opšteg rasploženja, raspona pažnje i upornosti,
odredili su tri tipa temperamenta odojčadi:
1. nezahtevne bebe - razigrane, prilagodljive;
2. zahtevne bebe - negativne, teško prilagodljive;
3. bebe kojima treba više vrmena za reakciju i uspostavljanje kontakta.
- Ovo istraživanje je otkrilo povezanost ranih razlika u temperamentu sa kasnijim osobinsma ličnosti.
- Zahtevne bebe su posle imale više teškoća kod prilagođavanja, dok su nezahtevne bebe imale
najmanju verovatnoću da posle imaju nekih teškoća. Tomas i Češ su pretpostavili kako roditeljska
okolins koja odgovara deci s jednim tipom temperamenta ne mora odgovarati deci sa drugim tipom.
Postoji stepen podudaranja između temperamenta i roditeljske okoline.
- Arnold Buš i Robert Plomin - koristeći se roditeljskim izveštajima o dečijem ponašanju, odredili su
četiri dimenzije temperamenta:
1. emocionalnost - lakoća pobuđenosti u uznemirujućim situacijama; opšta uznemirenost;
2. aktivnost - brzina i živost motoričkih pokreta, neprestano u pokretu, nemir;
3. socijabilnost - odgovaranje na druge osobe, lako sklapanje prijateljstva nasuprot sramežljivosti;
4. impulsivnost - sposobnost inhibicije ili kontrole ponašanja, impulsivnost, lakoća pojave dosade -
EASI- .
- Impulsivnost je naknadno odbačena jer se nije pokazala kao jasna dimenzija u kasnijim faktorskim
analizama prikupljenih podataka.
- Istraživanja su potvrdila pretpostavku Buša i Plomina da temperament pokazuje stabilnost tokom
vremena te da je velikim delom nasleđen. Pretpostavka o nasleđenosti temeljila se na dokazima o
većoj sličnosti procena majke u slučaju jednojajčanih nego dvojajčanih blizanaca.
- Prednost ovih istraživanja svakako je korišćenje faktorske analize kod određivanja dimenzija
temperamenta te uključivanje blizanaca u istraživanju naslednosti temperamenta.
- Nedostatak je korišćenje roditeljskih procena umesto nekih drugih, objektivnih mera opažanja.
Savremena istraživanja upućuju na mogućnost postojanja sistematske pristrasnosti roditelja pri
procenjivanju ličnosti vlastitog deteta.
- Savremeni istraživači pokušavaju da otkriju manje skupove dimenzija individualnih razlika kojima
se mogu opisati velike razlike u osobinsma u temperamenta unutar cele populacije.

- Istraživači oduševljeni petofaktorskim modelima slažu se da pet osobina ličnosti čini dobar okvir za
konceptualizaciju individualnih razlika u temperamentu.
- Pristup koji se razlikuje od večine ostalih istraživanja razlikuje se na dva načina:
1. temelji se na direktnim merama ponašanja i fiziologije, a ne upitnicima;
2. ne polazi od pretpostavke da se temperament može opisati na temelju individualnih razlika na
određenom broju dimenzija istraživači razmatraju mogućnost da se osobine temperamenta razlikuju
kategorički - Jerome Kagan u njegovi saradnici.

Građa tela i temperament: Kaganova istraživanja inhibirane i neinhibirane

dece
- Potrebu za upotrebom objektivnih mera temperamenta prepoznao je razvojni psiholog Jerome
Kagan. - Kagan je odlučio istražiti razvoj temperamenta u detinjstvu koristeći objektivne,
laboratorijske mete ponašanja i biološkog funkcionisanja. Tokom ranijih opažanja stotina dece,
impresionirala su ga na prvi pogled dva jasna obrasca ponašanja vezana uz temperament. On ih je
nazvao inhibirajućim i neinhibirajućim.
- Inhibirana deca na nepoznate osobe ili situacije reaguju suzdržano, pokazuju znakove izbegavanja te
postaju jako uzrujana. Treba im više vremena da se opuste u novoj situaciji, a doživljavaju i više
neobičnih strahova i fobija. Ta deca su plašljiva i oprezna, a u susretu sa novim nadražajima postaju
tiha, traže utehu roditelja ili beže i kriju se.
- Neinhibirana deca naizgled uživaju u istim onim situacijama koje su za inhibiranu decu veliki stres.
Ova decamu novim situacijama reaguju spontano i s lakoćom te neretko odgovaraju osmehom.
- Kaganova pretpostavka je bila da novorođenčad nasleđuju razlike u biološkom funkcionisanju, čiji je
rezultat manja ili veća reaktivnost na nove nadržaje te da su te nasleđene razlike uglavnom stabilne
tokom razvoja.
- Novorođene bebe sa urođenim visokim steoenom reaktivnosti na nove nadržaje trebale bi postati
inhibirana deca, dok bi se novorođenčad sa urođenim niskim stepenom reaktivnosti trebala razviti u
neinhibiranu decu.
- Kagan je četvoromesečne bebe doveo u laboratoriju, te je kamerom snimao njihovo ponašanje dok su
bile izložene novim i poznatim nadržajima (majčino lice, glas nepoznate ženske osobe, šareni oblici
koji se pomeraju napred-nazad, pucanje balona). Snimci su pregledani i ono što je gledano je savijanje
leđa, energični pokreti udova i plakanje.
- Oko 20% beba određeno je kao visoko reaktivno - savijanje leđa, intenzivni plač, nesrećni izraz lica
kao reakcija na nepoznate nadražaje. Odgovori bi prestajali čim bi se nadražaj uklonio.
- Oko 40% je činilo nisko reaktivne bebe - mirna i opuštena pri odgovoru na nove nadražaje.
- Oko 40% njih je pokazivalo različite kombinacije odgovora.
- Kagan je istu decu proučavao i kada su imala 14 meseci, 21 mesec, pa 4 ipo godine. Deca su ponovo
dovedena u laboratoriju i izložena su novim, nepoznatim situacijama (igračka klovn koja udara
bubanj, bljeskanje svetla, nepoznata osoba u neobičnom kostimu, susret sa starijom nepoznatom
decom…) Beležene su i fiziološke mere poput otkucaja srca i krvnog pritiska tokom nepoznatih
situacija.
- Reaktivna odojčad je u 14 i 21 mesecu pokazivala veću plašljivost, brže otkucaje srca, povišeni krvni
pritisak nego nisko reaktivna odojčad.
- Dobijene razlike su se javile u kod poslednjeg istraživanja. Otkriveno je da se visoko reaktivna
odojčad u ovoj dobi manje smeju, ređe razgovaraju sa nepoznatima, sramežljiva su više nego nisko
reaktivna odojčad.

- Testiranja u osmoj godini života potvrdila su dolednost ranijih istraživanja. Ovim istraživanjem je
dokazano da je temperament razmerno stabilan, to govori u prilog pretpostavci o biološkoj osnovi
individualnih razlika u temperamentu.
- Većina visoko reaktivne odojčadi nije postala dosledno plašljiva. Promena kod te dece je u prvom
redu bila povezana sa njihovim majkama koje se nisu ponašale prezaštitnički i deci su postavljale
razumne zahteve. Neka nisko reaktivna odojčad s vremenom su izgubila svoj opušteni stil ponašanja.
- Uprkos početnim pristrasnostima temperamenta, okolina je imala važnu ulogu u razvoju ličnosti.
Kagan: ,,svaka predispozicija određena našim genetskim nasleđem nikako se ne može smatrati
doživotnom presudom; ne postoji neizbežan ishod u odrasloj dobi temeljen na temperamentu u dobi
odojčeta". On ističe kako nijedno od visoko reaktivne odojčadi nije postalo neinhibirano dete, a retko
koje nisko reaktivno odojče postalo inhibirano dete. Kagan kaže da je jako tepko potpuno promeniti
nečije nasleđene predispozicije.
- Postavlja se pitanje da li kvaliteti temperamenta variraju po dimenzijama ili kategorijama. Vudvort,
Lenzenveger, Kagan, Snidman i Arkus su u svom radu koristili statističke metode koje su oblikovane
da identifikuju kategorije ili ,,klase" koje mogu objasniti obrasce varijacija u podacima dobijenim na
velikom uzorku ispitanika.
- Kada bismo ljudima postavili veliki broj pitanja o njihovim ličnim navikama, verovatno bismo otkrili
da postoje različite grupe ljudi. Statistička analiza pokazala je da se neki odgovori grupiraju zajedno u
tolikoj meri da označavaju kategorički različitu skupinu.
- Vudvort i saradnici su otkrili kako je grupa odojčadi koja pokazuje visoku reaktivnost (pokreti
udova, plač) na nove nadražaje čini zasebnu ,,klasu". Oko 10% velike populacije dece sistematski
pokazuje veću reaktivnost nego populacija u celini. Taj nalaz je vađan jer je u suprotnosti s
uobičajenom pretpostavkom većine istraživača kako su individualne razlike u osobinama ličnosti deo
kontinuiranih dimenzija, a ne različitih kategorija.
- Savremena istraživanja otkrivaju i područja mozga koja doprinose tendenciji inhibiranog i
neinhibiranog stila reaktivnosti. Tendencije za ponašanje odražavaju međudelovanje različitih nervnih
sistema. Jedno od važnih je amigdala - područje ključni za reakcije straha.
- Važno je i područje frontalni korteks - uključen u regulaciju emocionalnih reakcija, delimično i tako
što utiče na amigdalu.
- Rad tih područja nije potpuno određen naslednim faktorima. Društvena iskustva mogu u znatnoj meri
modifikovati rad mozga te na taj način uticati na emocionalne tendencije dece.
- Jedno od novih istraživanja pruža posebno jasne dokaze za ulogu amigdala. Naučnici su ovim radom
nastojali da istraže grupu ispitanika mlađe odrasle dobi, koji su u dobi id dbe godine kategorisani kao
visoko inhibirani/neinhibirani. Ispitanici odrasle dobi su učestvovali u laboratorijskom istraživanju u
kojem su im prikazivane fotografije ljudskih licađ Ključni deo istraživanja bile su rekacije na poznata
lica u odnosu na rekacije na nepoznata lica.
- Pretpostavka je bila kako će inhibirane osobe snažnije reagovati na nova, nepoznata lica.
- Korišćena je jedna od tehnika oslikavanja mozga - fMR, kojom su se nastojala utvrditi tačna
područja mozga koja se aktiviraju kada ispitanici posmatraju poznata ili nepoznata lica. Rezultati
dobijeni ovom tehnikom idu u prilog pretpostavci o različitom funkcionisanju amigdala kod
inhibiranih i neinhibiranih osoba. Dok su gledale nova lica, odrasle osobe koje su u dobi od dve
godine opisane kao inhibirana deca, pokazivale su veći stepen relativnosti u području amigdala. Time
su dobijeni jasni dokazi za postojanje specifične biološke osnove osobina temperamenta, kao i za
stabilnost tih bioloških razlika tokom dugih perioda.
- Postoje jasni dokazi o povezanosti bioloških procesa i nekih aspekata ličnosti, poput temperamenta.
Takva povezanost se na prvi pogled čini očiglednom.
- Postojanje dokaza o nasleđivanju ne znači da se temperament samo nasleđuje. Kao i kod ostalih
aspekata ličnosti, okolina je takođe važna. To ni ne znači da se temperament ne može promeniti.
- ,,Samo zato što je osoba rođena sa određenim temperamentom, ne znači da postoji jednostavan skup
pravila ili nacrta. Takođe, ne znači da su ljudi zacementirani u svoje ličnosti od rođenja. Baš
suprotno, jedna od najdavnijih osobina temperamenta upravo je u njega usađena fleksibilnost koja
nam omogućava prilagođavanje životnim preprekama i izazovima… Svako ima mogućnost rasta i
razvoja te promene u svakoj životnoj fazi". Ova rasprava se usmerava na uticaj bioloških procesa na
ličnost - onakvu kakva je izražena našim mislima, osećajima i ponašanjem.
- Važno je istaknuti kako i naše misli, osećaji i ponašanje utiču na druge biološke procese. Naši osećaji
mogu uticati na imuno funkcionisanje uzrokujuću jaču ili slabiju otpornost na bolesti.

DA LI SE KRIMINALCI RAĐAJU ILI STVARAJU - aktuelna primena

-Neki pretpostavljaju kako postoji ,,agresivna ličnost" te da se kriminalci rađaju kao takvi, a ne da
kriminalcu nastaju delovanjem društva. Drugi imaju suprotno shvatanje. Na temelju velikog broja
saznanja iz istraživanja blizanaca i istraživanja usvajanja, sugeriše se da je nasleđe odgovorno za čak
40% individualnih razlika u osobini agresivnosti. Sve je više dokaza za genetski doprinos
kriminalitetu. Pronađena je bliska veza između antisocijalnog ponašanja usvojene dece s istim
ponašanjem kod njihovih bioloških roditelja. Sarnof Mednik, jedan od glavnih istraživača u ovom
području, zaključio: ,,Ova istraživanja upućuju na to da trebamo ozbiljno razmotriti mogućnost da
neke genetski prenosive biološke karakteristike mogu biti povezane s time da se osoba uključuje u
kriminalnu aktivnost". U slučaju kada je biološki roditelj, ne onaj koji je usvojio, posedovao
kriminalni dosije samo je manji broj dece kasnije bio osuđivan. Poznato je kako neke kulture i okoline
izazivaju više kriminalitetu nego druge. Iako genetski uticaji imaju važnu ulogu u pojavi kriminalnog
ponašanja, ponašanje roditelja u socijalni uslovi takođe imaju svoj uticaj.

Lokalizacija funkcija u mozgu: amigdala

- Limbički sistem, posebno amigdala igra važnu ulogu kod motivacije i emocija. Amigdala je važna za
obradu svih emocionalnih nadražaja, posebno neprijatnih. Tako amigdala ima središnju ulogu kod
uslovljavanja straha, kao i kod nesvesnih emocionalno obojenih sećanja.
- Osobe sa oštećenom amigdalom imaju teškoće u uslovljavanju straha ili kod prisećanja pre
uslovljenih reakcija straha. Možemo pretpostaviti da postoji i povezanost amigdale sa individualnim
razlikama u emocijama poput straha. Kagan pretpostavlja kako inhibirana deca imaju nizak prag
nadražaja amigdale, odnosno da takva deca reaguju sa izbegavanjem i nelagodom jer nepoznati
nadražaji više pobuđuju njihov limbički sistem.
Dominantnost leve i desne moždane hemisfere
- Drugi aspekt funkcionisanja moždanog sistema važan za emocije i motivaciju je anteriorno područje
leve i desne hemisfere.
- Posebno su zanimljiva istraživanja koja pretpostavljaju kako dominantnost leve ili desne hemisfere
uma važnu ulogu kod emocija, pri čemu je dominantnost levog frontalnog područja povezana s
pojavom emocija vezanih uz pristupanje (prijatne), dok je dominantna aktivnost u desnom frontalnom
području povezana sa pojavom emocija vezanih uz povlačenje (neprijatne).
- Postoji povezanost funkcionisanja mozga (hemisferne lateralizacije) i emocionalnog stila.
- Prema Dejvidsonu individualne razlike u lateralizaciji povezane su s razlikama u opštem rasploženju
i tendenciji reakcija na nadražaje sa uglavnom prijatnim ili neprijatnim emocijama. Istraživači su
merili aktivnost u moždanim hemisferama pre i tokom prikazivanja filmskih isečaka osmišljenih da
izazivaju prijatne ili neprijatne emocije. Uz to su ispitanici procenjivali svoje početno raspoloženje pre
prikazivanja filmskih isečaka te svoja emocionalna iskustva tokom prikazivanja svakog od isečka.
- Utvrđene su individualne razlike u prefrontalnoj asimetriji povezane sa početnim raspoloženjem
(dominantnost leve hemisfere kod prijatnih efekata, a desne kod neprijatnih efekata).
-Utvrđena je i povezanost individualnih razlika u prefrontalnoj asimetriji s emocionalnim odgovorima
na filmske isečke, čak i nakon što je statistički uklonjen doprinos početnog raspoloženja:,,Učesnici
koji su na početku pokazivali veću aktivnost u levom prefrontalnom području mozga, posle su izvestili
o više prijatnih efekata kod pozitivnih filmskih isečaka, dok su učesnici koji su pokazivali veću
aktivnost u desnom prefrontalnom području mozga posle izvestili o više neprijatnih efekata kod
negativnih filmskih isečaka. Ove spoznaje su u skladu sa pretpostavkom kako individualne razlike u
elektrofiziološkim merama asimetrije u aktivnosti prefrontalnih područja upućuju na neki aspekt
ranjivosti pri izazivanju pozitivnih i negativnih emocija."
- Istraživanja pokazuju kako osobe koje trenutno pate od depresije ili su patile u prošlosti pokazuju
smanjenu aktivnost u levom anteriornom području mozgda, u odnosu na osobe koje nemaju
depresivnih simptoma.
- Kod osoba sa oštećenim ovim levim delom mozga postoji veća verovatnoća za pojavu depresije, dok
kod osoba sa oštećenim ovim desnim delom mozga postoji veća verovatnoća za pojavu manije.
- Istraživanja odojčadi upućuju nas na povezanost individualnih razlika u merenju prefrontalne
aktivnosti s afektivnim reaktivnošću, pri čemu odojče koje doživljava više uznemirenosti prilikom
odvajanja od majke pokazuje i veću aktivnost u levim prefrontalnim područjima nego odojče koje u
istim situacijama pokazuje manju uznemirenost.
- Kagan je izneo dokaze o tome da inhibirana deca pokazuju veću reaktivnost u desnoj moždanoj
hemisferi, dok neinhibirana deca pokazuju veću aktivnost u levoj hemisferi.

Učinak neurotransmitera: dopamin i serotonin

- Višak neurotransmitera dopamina obično se povezuje sa šizofrenijom, dok je smanjena proizvodnja
ovog neurotransmitera ključna kod pojave Parkinsonove bolesti.
- Dopamin se takođe povezuje sa zadovoljstvom pa se tako često opisuje kao hemijski spoj ,,dobrog
osećaja".
- Životinje takođe imaju takve reakcije koje dovode do proizvodnje dopamina. On je jako važan za
funkcionisanje sastava nagrade: ,,Jedna od funkcija dopamina jeste to da je on sistem nagrade. On
govori ,,ovo je bilo dobro, učinimo to ponovo i zapamtimo tačno kako smo to učinili.""
- Droge koje izazivaju zavisnost, poput kokaina, predstavljaju se kao dopamin i dovode do osećaja
zadovoljstva nakon uzimanja droge, ali i do loših osećaja nakon što kokain prestane delovati, a nivo
dopamina padne.
- U regulaciju raspoloženja uključen je i neurotransmiter serotonin. Moderni lekovi, poput selektivnih
inhibitora povratka serotonina (SSRI), ublažavaju depresiju tako što produžuju aktivnost serotonina na
sinapsama između neurona. Ako ovaj lek damo osobi koja nije depresivna doći će do smanjenja
negativnih afektivnih iskustava te do povećanja socijalnog afilijativnog ponašanja.
- Znamo kako je s doživljajem stresa povezan i hormon kortizol. U Kaganovom istraživanju je meren
nivo kortizola i vidi se kako inhibirana deca u dobi od pet godina pokazuju snažne reakcije na pretnje,
dok u dobi od sedam godina nije pronađena ista reakcija.

Neurobiologija i tri glavne dimenzije temperamenta

- Pionirski rad je započeo Ajznek, a nakon toga je usledio veliki broj pokušaja psihologa ličnosti da
odrede modele osobina ličnosti i povežu ij sa specifičnim biološkim procesima.
- Svi modeli su međusobno slični, a dobar deo njih liči na petofaktorski model. Ti modeli ne se
preklapaju uvek na nedvosmislen način.

Dimenzije temperamenta: PE, NE i DvS

- Prema modelu Klarka i Votsona individualne razlike u temperamentu mogu se sažeti na tri velika
superfaktora, nalik na one koje je predložio Ajznek. Ovi faktori odgovaraju trima dimenzijama
velpetorog modela: NE (negativna emocionalnost), PE (pozitivna emocionalnost) i DvS (dezinhibicija
nasuprot suzdržanosti).
- Osobe koje imaju izražen NE-faktor doživljavaju nivoe negativnih emocija, a svet oko sebe
doživljavaju kao pretnju, izvor problema i uznemirenosti, dok su osobe s niskim rezultatima na ovoj
dimenziji mirne, emocionalno stabilne i zadovoljene same sobom.
- PE-faktor se povezuje sa spremnošću osobe da se uključi u svoju okolinu, pri čemu osobe sa
visokim PE (esktroveti) uživaju u društvu drugih i aktivno prilaze životu, s puno energije, vedrine i
entuzijazma, dok su osobe s niskim PE(introverti) rezervirane, socijalni udaljene te pokazuju malo
energije i poverenja. Ovde je važno naglasiti kako, iako NE i PE naizgled utelotvljuju suprotne
osobine, oni su potpuno nezavisni jedni o drugome, pa tako osoba može imati niske ili visoke rezultate
na svom od ta dva faktora. Ovi faktori su pod kontrolom različitih bioloških sastava.
- Treći faktor, DvS, ne poseduje afektivnu obojenost kao prva dva. Ovaj faktor se više odnosi na
regulaciju afekata, pa su osobe sa visokim DvS-ezultatima impulsivne, nemarne, usmerene prema
osećajima u trenutku, dok su osobe sa niskim DvS-rezultatima oprezne i pod kontrolom dugoročnih
implikacija vlastitog ponašanja, a skole su i izbegavanju rizika i opasnosti.
Emocionalni korelati i korelati stila života sa PE, NE i DvS
- Kada govorimo o raspoloženju, ne iznenađuje nas ds osobe sa visokim NE navode emocionalna
stanja poput straha, tuge, ljutnje, krivice, prezira i gađenja, dok pojedinci s visokim PE navode
pozitivne osećaje poput radosti, zanimanja, pažnje, uzbuđenja, oduševljenja i ponosa.
- Ova dva faktora nezavisna su jedan od drugoga, ali postoje osobe koje umaju u velikoj meri i
pozitivna i negativna raspoloženja, kao i osobe koje nemaju ni jedno ni drugo. DvS-faktor koji
odražava stil upravljanja afektima nije značajno povezan ni s pozitivnim ni negativnim
raspoloženjima.
- Pojedinci sa visokim rezultatima na DvS-faktoru imaju slabe osene, a imaju i slabije rezultate u
profesionalnom životu, čak i kada de izdvoji uticaj inteligencije:,,Slabe ocene na početku studija
mnogo su češće kod osoba kojima nedostaje discipline i koje žive od danas do sutra umesto da
pažljivo planiraju budućnost".
- Osobe sa visokim rezultatom na DvS-faktoru sklonije su konzumaciji alkohola, češće puše
marihuanu, a seksualno su aktivnije (u pogledu učestalosti i raznolikosti) nego ossobe s niskim
rezultatima. Te razlike u životnom stilu nisu povezane sa rezultatima na ostala dva faktora.
- Broj sati sna se ne razlikuje za tri faktora, ali se razlikuju obrasci spavanja. Osobe sa visokim DvS-
faktorom su obično ,,noćne ptice" - na spavanje odlaze kasno, ali i spavaju do kasno, dok osobe sa
visokim rezultatima na PE-faktoru možemo opisati kao ,,jutarnje tipove" koji rano ustaju i rano ležu.

Biološki korelati PE, NE i DvS

- Pretpostavka je da su za svaki od faktora ključni različiti biološki procesi i da to jeste slučaj. Prema
modelu nastalom pod uticajem Depuovih razmišljanja, PE se povezuje sa aktivnošću dopamina -
hemijskog spoja dobrog raspoloženja.
- Kod istraživanja životinja, visoki nivoi dopamina povezane su sa ponašanjem pristupanja, dok je
nedostatak povezan sa deficitima u podsticajnoj motivaciji.
- Klark i Votson pretpostavljaju kako ,,individualne razlike u osetljivosti tog biološkog sistema na
signale nagrade koji aktivišu podsticajnu motivaciju i pozitivne efekte, kao i tome pripadajući
kognitivni procesi, čine temelj PE-dimenzije temperamenta".
- Moguća je i uključenost razlika u lateralizaciji moždanih hemisfera, pri čemu su viši rezultati na PE-
faktoru povezani sa dominantnošću leve moždane hemisfere.
- Klark i Votson pretpostavljaju da je biološka podloga DvS-faktora aktivnost neurotransmitera
serotonina. Osobe koje imaju nizak nivo ovog neurotransmitera, obično su agresivne te često uzimaju
droge koje aktiviraju proizvodnju dopamina, na primer alkohol.
-Alkoholizam se često povezuje sa smanjenjem aktivnosti serotonina.
- Hamer neurotransmiter dopamin povezuje sa traženjem uzbuđenja, impulsivnosti i dezinhibicijom.
- Postoje dokazi koji upućuju na povezanost visoke nivoe hormona testosterona sa kompetitivnošću i
agresivnošću, odnosno osobinama povezanim sa visokim rezultatima na DvS-faktoru.
- Klark i Votson smatraju kako se najmanje zna o neurobiološkim procesima u podlozi NE-faktora.
Postoji povezanost niskog nivoa serotonina na sinapsama i depresije, anksioznosti i opsesivno-
komplusivnim simptomima.
- Hamer i Kopland povezuju nizak nivo serotonina sa mračnim pogledom na život.
- Depu smatra kako su životinje sa niskim nivoom serotonina razdražljive, dok Hamer serotonin
opisuje kao hemijsmi spoj ,,lošeg osećaja".

- Uz to, postoje dokazi o povezanosti lateralizacije desne moždane hemisfere i sklonosti pojave
neprijatnih emocija.
- Postoje i dokazi da preterana osetljivost amigdale ima važnu ulogu kod sklonosti pojave visokih
nivoa anksioznosti i uznemirenosti.

Biologija i osobina ličnosti: neka ograničenja

- Jasno je kako ne postoji nedvosmisleno preklapanje bioloških procesa i osobina ličnosti. Svaka
biološka osobina je povezana sa pojavom više osobina, a isto tako, pojava svake od osobina
povezaneća je s više bioloških faktora:,,Modeli ličnosti koji se temelje samo na jednom
neurotransmiteru očigledno su prejednostavni i potrebno im je dodati još posredujućih faktora".
- Teško je integrisati sva neurobiološka saznanja u model temperamenta sa tri dimenzije jer se time
dovodimo u opasnost od prevelikog pojednostavljenja dosada otkrivenih neurobioloških saznanja.
- Veze između biologije i temperamenta najbolje je posmatrati kao početne pretpostavke, koje sa
pojavom novih saznanja neprestano treba proveravati i ponovo ispitati.
- Iako je lokalizacija funkcija u mozgu znatno napredovala, mozak valja uvek posmatrati kao sistem.
- Prema Damasiju, Gal je bio u pravu kada je pretpostavio da se mozak sastoji od podsistema
specijalizovanih za funkciju koju obavlja, za razliku od shvatanja da je mozak jedna velika
nediferencirana masa. Ne samo da Gal nije mogao tačno identifikovati delove i njegove funkcije, neho
nije znao kako mozak funkcioniše kao sistem.
- Damasio to opisuje ovako:,,Ne upadam u frenološku zamku. Jednostavno rečeno:um dolazi do
rezultata operacijom svake zasebne kompetente i zajedničkom operacijom višestrukih sistema koje
čine ti posebni sistemi".
- Postoje i sistem za diferencijaciju i lokalizaciju i sastav za organizaciju. Osobine ličnosti povezane su
sa funkcionisanjem obrazaca elemenata u biološkom sistemu, a ne zasebnih
elemenata: ,,Psihobiologija nije za one koji traže jednostavnost".

Plastičnost: biološki procesi su i uzrok i posledica

- Biološki procesi često se smatraju nepromenljivima. Često se smatra kako biološki procesi određuju
emocije i ponašanje ličnosti, pri čemu su biološki procesi uzrok, a emocije i ponašanje posledica, dok
za promene ostaje vrlo malo prostora.
- Istina je da su individualne razlike u biologiji povezane s temperamentom uglavnom stabilne i imaju
važnu ulogu u razvoju ličnosti.
- Postoje i dokazi o plastičnosti sistema - postoji potencijal za promenu neurobiološkog sistema zbog
uticaja iskustva.
- Plastičnost neurobiološkog funkcionisanja jasna je kada se radi o neurotransmiterima i hormonima.
- Povezanost testosterona i agresivnosti ili kompetitivnosti ide u oba smera, pri čemu visok testosteron
olakšava veću agresivnost i kompetitivnost, ali i obratno. Čak i nevažna pobeda u igri bacanja novčića
dovodi do povećanja nivoa testosterona.
- Hamer i Kopland su zaključili kako ,,od ptica pevačica do veverica, od miševa do majmuna,
agresivni susreti menjaju nivo testosterona. Pobednika testosteron preplavi, a kod gubitnika nastaje
suša. Isto je i sa ljudima".