, XXXVIII (2013)

Annual Review of the Faculty of Philosophy, Novi Sad, Volume XXXVIII (2013)

Duan Marinkovi, Duan Risti

Filozofski fakultet Univerziteta u Novom Sadu

UDK 316.75:8142
Originalni nauni rad

DISKURZIVNI KARAKTER IDEOLOGIJE*1

Osnovna pretpostavka ovog rada je da su ideologije izraene i reprodukovane u disk ursu
i komunikaciji, ukljuujui i paleosimbolik u dimenziju koju u sve veoj mer i afirmiu in
formaciono-komunikacione tehnologije. Ideologija svoj drutveni karakter dug uje jezik u i
govor u, odnosno disk ursu. Drutvene predstave, odnosi i strukt ure se esto konstit uiu, pro
cenjuju, normaliz uju i vrednuju, odnosno legitimiu kroz drutvene prakse pomou teksta
i govora. Jedan od naina da se ideologiji pristupi kao drutvenom fenomenu jeste prateenje
njenih efekata u disk urzivnim drutvenim praksama. U radu je istaknut stav da se ideologija
ne moe svesti na disk urzivne prakse, ali da njenu genez u, drutvene funkcije i smisao, od
nosno reprodukciju nalazimo u njima to je smisao stava da disk urs otk riva semantik i
identitet ideologije, ali je ne obuhvata u potpunosti.
Kljune rei: ideologija, diskurs, komunikacija, tehnologije, drutvo.

UVOD: IDEOLOGIJA, DRUTVO, KOMUNIKACIJA

Pojam ideologija koristi se, u najirem smislu, da oznai ideje ili sisteme ideja
kojima se opisuje drutvena stvarnost, proizvodnja znaenja i vrednosti u drutve
nom ivot u, lane i isk rivljene predstave koje istovremeno prik rivaju i legi
timiu dominaciju, sistematsko remeenja komunikacije ili forme miljenja koje
odraavaju drutvene interese (Eagleton, 2007). Interpretacije pojma ideologije
kod teoretiara poput Luja Altisera, Antonija Gramija, Jirgena Habermasa, Mi
ela Fukoa, Kliforda Gerca, Alvina Guldnera da pomenemo samo neke od istra
ivaa, doprinela su promeni onog to se moe nazvati klasinim shvatanjem ovog
pojma, prisutnim u radovima od De Trasija do Karla Marksa, a kasnije delimino
i u radu Karla Manhajma. Tradicionalno shvatanje ideologije njene tragove je na
lazilo u svesti drutvenih aktera da li kao lani i iskrivljeni oblik svesti ili kao
Weltanschauung. Pomeranje u shvatanju ideologije, uz koncept ualne inovacije,
redefinicije, kritike i analogije sa ideolokim dravnim aparatima (Altiser, 2009),
epistemama (Fuko, 1971), kult urnim sistemima (Gerc, 1998) ili komunika
tivnim delanjem i diskursom (Habermas, 1986), ogleda se u potrazi za kohe
rencijom i dinamikom ideolokih formacija u kolektivnim diskurzivno-drutve
nim praksama. Ideologija tako postaje transpersonalizovana i anonimna. Nju je
*

ladum@neobee.net

167

168

Duan Marinkovi, Duan Risti

sve tee pripisivati2 svesti i ponaanju kolektivnih drutvenih aktera (klasa), a

njena neuhvatljivost i instit ucionalna nevidljivost doprinose tome da neki teoreti
ari razmiljaju o kraju ideologije.
Rana ili tradicionalna shvatanja ideologije (posebno kod Marksa, Engelsa i
Lukaa) polazila su od toga da je u pitanju fenomen koji se javlja i postie odreene
efekte u svesti drutvenih aktera. Ideologija kao oblik lane svesti izraava ili skri
va drutveni i politiki poloaj, stav i interese jedne klase buroazije. Meutim,
postoje najmanje dva problema shvatanja ideologije kao lane svesti: jedan je
da, tako shvaena, ideologija nema svoje jasne empirijske manifestacije (izdvoje
no polje u kojem bi se nedvosmisleno ispoljavala) i da se u veini sluajeva, mora
samo apstraktno analizirati; drugi je razdvajanje ideologije od materijalnog i kon
kretnog nivoa egzistencije, naglaavajui samo njenu subjektivnu i individualnu
dimenziju (Dant, 2011: 195). Prv u kritiku takvog shvatanja nalazimo ve kod
Karla Manhajma gde ideologija postaje par excellence drutveni fenomen, koji se
manifestuje u nekoliko ravni (partikularni, totalni i opta forma totalnog pojma
ideologije). Jedno od vanih obeleja njegovog shvatanja ideologije jeste kritika
uenja o ideologiji kao iskrivljenoj, pogrenoj, odnosno lanoj svesti, lanom diskur
su patolokom govor u. Razlika interpretacije ovog pojma u sociologiji znanja
kako je on video i ranijih shvatanja, najpre se svodi na razliku izmeu partikularnog
i totalnog pojma ideologije, zato to drutveni uslovi ne izazivaju samo iskrivljava
nje pojedinih stavova, tvrdnji i gledita, nego uslovljavaju i osnovnu logiko-kate
gorijalnu strukturu (Manhajm, 1978). Dakle, Manhajm ne govori samo o psiholo
koj i individualnoj ravni miljenja, ve i o noolokoj strukturi miljenja. Poseban
drutveni poloaj (bilo koje) grupe, njeni karakteristini interesi i delatnosti uslo
vljavaju da njeni lanovi vide drutvenu stvarnost iz specif ine perspektive iz
koje se ne moe sagledati celina. Povezanost znanja i ideologije sa drutvenim uslo
vima, verovao je Manhajm, mogue je otk riti istorijskim a ne individualno-psi
holokim metodolokim postupkom. Dakle, drutvene grupe postaju predmet
prouavanja a ne pojedinci, a ideologija postaje izjednaena sa drutveno uslovlje
nim miljenjem. Takvim shvatanjem Manhajm je doprineo neutralizaciji tradi
cionalnog shvatanja ideologije koje je bilo nerazdvojno povezano sa problemom
istine (jer ukoliko postoji lana svest, njena suprotnost je istinita svest). Man
hajmov panideologizam, odnosno shvatanje da ideologija nije obeleje jedne drutve
ne klase, ve drutveno uslovljeno miljenje (svih klasa), otvorilo je put za mnoga
kasnija istraivanja i pristupe ideologiji koja je ne interpretiraju kao pitanje (la
ne) svesti (neke drutvene klase ili grupe), ve kao pitanje drutvene interakcije
i prakse, odnosno kao problem drutvenog determinizma.
Pitanje lane svesti kao neka vrsta trajne stigme ideologije i uopte, problem
odnosa ideologije prema istini, vrlo je vano i sloeno pitanje.3 U savremenim

Pojam pripisivanja se u ovom kontekstu odnosi na pristup i formulisanje problema u radu Artura ajlda
(Child, 1941; Child, 1944).
Pojam la ne svesti je prema miljenju Stjuart a Klega (Stewart R. Clegg) odriv samo ako osoba ima
nepromenljiv, istinski identitet koji je sposobna da prepoz na. Ideologija nije vie pog reno prepoz navanje

DISKURZIVNI KARAKTER IDEOLOGIJE

169

istraivanjima ideologije, na drugaiji nain postavljeno, to je pitanje u kojoj meri

je ideologija subjektivna ili objektivna tvorevina. Da li je nalazimo u psiho
lokoj strukt uri ili ona potie iz irih i optijih aspekata drutvenog ivota?
O ideologiji, sa jedne strane, moe se razmiljati kao o filozofskom pojmu,
dok sa druge, ona je pojava ukorenjena u drutvu i zasnovana na odnosima meu
ljudima. Slavoj iek u Mapiranju ideologije razmilja o njoj kao o neophodnom
medijumu u kojem pojedinci proivljavaju svoje odnose ona dolazi ba kada je
ne oekujemo i kada ver ujemo da je nema, dok ostaje skrivena upravo onda kada
oekujemo da se pojavi (iek, 2012). Iako je moemo promiljati filozofski, psiho
loki, lingvistiki i antropoloki, ideologija je par excellence socioloki fenomen.
Uprkos svojin nejasnim empirijskim formama, ona je istovremeno deo drutvenih
odnosa i praksi, ali i deo naih predstava o drutvenoj stvarnosti. Ne ude zato
savremeni pozivi teoretiara na multidisciplinarnost u istraivanju ideologije, po
put Van Dajkovog. On smatra da teorija ideologije u prvom redu treba da bude
multidisciplinarna. O ideologiji je neophodno razmiljati kroz trijedar spoznaje,
drutva i diskursa (Van Dijk, 2006: 16-17). Gregor Meklenan istie tri uslova koja
ispunjavaju ideje i verovanja koja se nazivaju ideolokim: ideje moraju biti zajed
nike znatnom broju ljudi; one moraju da ine neku vrstu koherentnog sistema;
na neki nain moraju biti povezane sa primenom moi u drutvu. U tom smislu,
ideologija je neka vrsta opteg okvira ili strukt ura velikih razmera za sve one
ideje i verovanja koje nude koherentnu ali nepotpunu kritiku stvari kakve jesu
(prema: Prajs, 2011: 107).
U savremenim istraivanjima ideologije, jo uvek su prisutne podele na ne
gativna i pozitivna, odnosno na negativna i neutralna znaenja ideologije
(Prajs, 2011: 106). Ipak, u istraivanjima istorijske geneze ideologije kao tvorevi
ne moderne epohe, koja nastaje u krilu graanskog drutva4 zahvaljujui tran
sformaciji od reprezentativne ka kritikoj javnosti (Habermas, 2012) moe
se govoriti o dve velike amplit ude: od neutralnog ka vrednosnom i od vrednosnog
ka neutralnom konceptu ideologije (Marinkovi, 2006a; Marinkovi, 2011). Ideolo
gija je neka vrsta semantikog eksperimenta modernosti (Luhmann and Behnke,
1994), istorijska pojava ije drutvene tragove prepoznajemo u poslednjih neko
liko vekova, uporedo sa razvojem graanskog drutva. Ona je manje ili vie vi
dljiva i prisutna u svim relativno autonomnim konk retnostima drutvenih sfera
nauke, politike, umetnosti ili religije, svakodnevici i tehnologiji, ali je sa druge
strane osuena na veiti ivot u teorijskom i apstraktnom prostor u miljenja
epohe (Marinkovi i Risti, 2012: 497) kao jednoj neposredno slabo vidljivoj pa
radigmi itavog razdoblja koje stoji u znaku moderne (Marinkovi, 2003).

pravih interesa osobe i njenog identitet a, ve postaje neprepoz navanje ili por icanje osobe kao decent ri
rane, fragment arne i nepostojane. To znai da su sve vrste govora, predstavljanja i drutvene prakse koje
tvrde da ljudska bia imaju nek u posebnu prirodu koja je na nek i nain neizbe na, moda prirodna,
zapravo ideoloke (Clegg, 1997; Ber, 2001).
Stvaranje ideolokog modela miljenja neodvojivo je od stvaranja i uspona graanske javnosti i novih
ideolokih modela vizije svet a, koji su u suprotnosti sa dugot rajuom antikom i judeo-hrianskom
strukt urom tragine vizije svet a (Mar inkovi, 2003; Mar inkovi, 2006).

170

Duan Marinkovi, Duan Risti

Istraivanje ideologije mogue je u rasponu od mentalnih predstava do dru

tvenih praksi, to znai da ona ima i subjektivnu i objektivnu dimenziju. Iz tog raz
loga u analizama se susreu razliiti pristupi koji vie panje poklanjaju ili njenim
idealistikim ili materijalistikim aspektima. Tako Stjuart Hol pie da je ideo
logija mentalni okvir koji obuhvata jezike, koncepte, kategorije, zamisli i sisteme
predstava koje razliite klase i drutvene grupe razvijaju kako bi uinile smislenim,
shvatile i uinile razumljivim naine na koji drutvo deluje (Hall, 1996). Van Dijk
tom shvatanju dodaje stav da se ideologije ne ograniavaju na davanje smisla
drutvu, ve da slue i za ureenje drutvenih praksi (Van Dijk, 2006: 22).
Relativno noviji pristupi i analize ideologije5 interpretiraju je i povezuju sa
razliitim oblicima drutvenih praksi. Tako je u pristupu Martina Selidera (Mar
tin Seliger) ideologija prvenstveno sistem uverenja (belief system); ona obuhvata
ideje i predstave kojima ljudi objanjavaju i opravdavaju sredstva organizovane
drutvene akcije, specif ino politike akcije (Eagleton, 2007: 6-7). Jedan od teo
retiara koji je prvi istraivao veze ideologije i diskursa bio je Alvin Guldner,
koji je smatrao da nas analize ideologije u modernom svet u vode ka irem univer
zumu diskursa i da ne moemo razumeti ideologiju bez elaboriranih i restrik
tivnih lingvistikih kodova6 ili kult ure kritikog diskursa obrazovanih ljudi,
intelekt ualaca ili inteligencije (Gouldner, 1976: 118). Alvin Guldner je ideologiju
video kao istorijski fenomen, odnosno racionalni projekat Moderne, koji nastaje
uporedo sa razvojem nauke na Zapadu. Pod uticajem Habermasovih shvatanja,
Guldner zaetke ideologije vidi jo u Prosvetiteljstvu, dok ona svoja nova oblija
dobija zahvaljujui tehnologijama masovnih komunikacija (Gouldner, 1976). Luj
Altiser je ideologiju i represiju video kao dva sutinska naina funkcionisanja drav
nih ideolokih aparata u formi odreenih i specijalizovanih institucija (Altiser,
2009). Pjer Burdije je proizvodnju (dominantne) ideologije povezivao sa simboli
kim oblicima kapitala (Bourdieu, 1998) i javnim diskursom (Bourdieu et Boltan
ski, 2008), dok Joran Terborn, jedan od savremenih neomarksistikih istraivaa
ideologije smatra da ideologija deluje pomou diskursa, iako su prema njegovom
miljenju, diskursi prisutni i u drugim aspektima ivota (Therborn, 1980). Veina
savremenih istraivaa ideologije, uz uvaavanje znaajnih razlika meu njima
polaze od uverenja da ideologija jeste sistem simbola ili verovanja koji usmerava
(politiku i drutvenu) praksu (Thompson, 1984: 75-76). U istraivanjima koja
ideologiju analiziraju nerazdvojno od diskursa, ona je oblik socijalne kognicije
(Van Dijk, 2006), odnosno znanja (Dant, 2011; Keller, 2012).
DISKURS, PALEOSIMBOLIKO I SAVREMENI MEDIJI
TEHNOLOGIJA PROIZVODNJE IDEOLOGIJE
Uporedo sa razvojem tehnologije, a posebno sredstava masovnih komunika
cija i masovnih medija, razvijali su se i novi oblici obrazaca i praksi koji utiu na

5
6

U vremenskom okvir u od 70-ih godina prolog veka do danas.

O kojima je pisao Bazil Berntajn u knjizi Jezik i drutvene klase (1979).

DISKURZIVNI KARAKTER IDEOLOGIJE

171

preoblikovanje drutvenih odnosa i proirivanje repertoara drutvenih ponaanj.7

Zahvaljujui ovim promenama javljaju se novi diskursi pripadanja, interakcija i
drutvenih odnosa, kao i novi oblici drutvenog komuniciranja. U tom smislu, iza
zov za sociologiju nije toliko u procenjivanju znaaja koji tehnologija danas ima,
ve u razvoju analitikih kategorija koje omoguavaju da se objasne kompleksni
odnosi tehnologije i drutva (Sassen, 2002).
Tehnologija i tehnoloka proizvodnja su meu najvanijim obelejima moder
nih drutava, a veina vanih drutvenih procesa danas se ostvar uje zahvaljujui
medijaciji informacionih i komunikacionih tehnologija (Chambers, 2006). Bez
obzira na razliite def inicije tehnologije (Layton, 1974), moemo rei da se teh
nologija ne odnosi samo na materijalna sredstva, ve da uvek upuuje na kult urno
i politiki oblikovane vrednosti i prakse koje se povezuju sa njenom upotrebom.
Tehnologija uvek podrazumeva neki oblik znanja (isto, 1974), to znai da ona
doprinosi i utemeljenju odreenog pogleda na svet. Znaenje i znaaj tehnologije
i sredstava komunikacije koja se zasnivaju na njoj, ogleda se u problemu konstruk
cije drutvene stvarnosti. U tom smislu, masovni i novi mediji jesu oblici tehnolo
gije koje je neophodno istraivati s obzirom na njihovo posredovanje i drutvenu
diseminaciju znanja, diskursa i ideologija. Nasuprot shvatanjima teoretiara koji
su proglaavali kraj ideologije, stoji shvatanje da tehnologija, kao i nauka (a po
sebno drutvena) nije vrednosno neutralna i da ona predstavlja i medijum i subjekt
diskurzivnih odnosa moi i drutvenih promena. Ona sve vie predstavlja uni
verzalni medijum za postizanje drutvenih ciljeva i nije iznad polja drutvenih
borbi i dominacije u tom smislu, ona nema autonomiju (Gouldner, 1976: 183).
Znaaj informaciono-komunikacionih tehnologija za analizu ideologije, naj
manje je dvostruk: one predstavljaju osnov masovnog komuniciranja u savreme
nim drutvima, a time doprinose genezi, transformaciji i reprodukciji ideologija;
one zato predstavljaju proirenje polja diskurzivnih drutvenih praksi, odnosno
omoguavaju nove komunikacione i drutvene okvire ponaanja. One posredno
utiu i na formiranje novih oblika racionalnosti i drutvene svesti (Berger et al.
1974), te se zahvaljujui njihovom razvoju, moe govoriti i o proirenju polja ideo
lokog uticaja. Informaciono-komunikacione tehnologije dakle, doprinose kon
strukciji drutvene stvarnosti, a njihov razvoj i razliite drutvene upotrebe po
sledica su razliitih drutvenih interesa i vrednosnih orijentacija aktera koje su u
njima kodirane.
Jedan od najvanijih aspekata u istraivanju materijalizacije diskursa i ideo
logije zahvaljujui razvoju informaciono-komunikacione tehnologije jeste proces
dekontekstualizacije komunikacije. Proces komunikacije, zahvaljujui informa

O tome kako novi mediji utiu na razvoj novih drutveno-tehnik ih obrazaca, potk ult ura i umreene
individualnosti videti npr. u: Castells, 2003. Razvoj tehnologije u celini konvergira sa drutvenim pro
cesima. Poz nati ist raiva kult ure i drutva, Rejmond Vilijams pisao je o tome kako drutvene forme
komunikacije, iji su sastavni deo i komunikacijske tehnologije, istov remeno proistiu iz organizacije
drutva i odraavaju tu organizaciju (Williams, 1974/2004). On je u svojim ist raivanjima (poput Haber
masa), pratio transformaciju javnosti koja je isprva bila graanskog i literarnog karaktera, da bi se tran
sformisala u sfer u kojom vladaju masovni mediji i masovna kult ura (Williams, 1965).

172

Duan Marinkovi, Duan Risti

ciono-komunikacionim tehnologijama postaje glas bez tela (disembodied voice),

odvojen od onoga koji govori, a komunikacija koju proizvode govornici postaje
sve manje vidljiva. Novi komunikativni mediji doprinose da informacija dekon
tekstualizuje kogniciju i da je izoluje od drugih delova linosti, posebno od struk
ture oseanja (Gouldner, 1976: 135). To je, po miljenju Alvina Guldnera, jedna
od premisa moderne racionalnosti i sekularizovanog idealizma koji cirkulie u
diskursu (isto, 136). Ideje i drutvene predstave postaju dekontekstualizovane, a
diskurs dobija autonomiju on postaje nezavisan od konteksta (govornika) koji
ga proizvodi (iskazuje). Kada govor postane osloboen pozadine autoritarnosti i
strukture oseanja, ideoloki diskusi postaju kontekstualno nezavisni i konstru
isani kao elaborirani lingvistiki kd, za razliku od paleosimbolikog, kako
Guldner naziva restriktivni lingvistiki varijetet, koji podrazumeva i uee struk
ture oseanja i autoriteta u prenoenju znaenja (Marinkovi, 2003). Moderna
sredstva komunikacije, odnosno mediji, u velikoj su meri intenzivirali nelingvi
stike i ikonike komponente komunikacije, odnosno doprineli multimodalnom
karakter u javne komunikacije (Gouldner, 1976: 168). Kao posledicu, imamo to da
su rezidualne ikonike slike (residual iconic imagery), novi oblik paleosimbo
lizma koji promoviu elektronski mediji i tehnologije. U pitanju je ne samo neka
vrsta restriktivnog lingvistikog varijeteta, ve i novi oblik simboliki zasnova
nog ali (jeziki) neartikulisanog temelja komunikacije putem medija. Prelaz od
koncept ualnog ka ikonikom simbolizmu ili otk riu paleosimbolikog za
hvaljujui pre svega elektronskim medijima (nasuprot tampanim) tokom XX veka,
prema Guldnerovom miljenju je pokazatelj da se ne moe govoriti o kraju ideo
logije (isto, 170).
Paleosimboliko konstituie skup uverenja i simbola restriktivne komunikabil
nosti (restricted communicability). I dalje, ono moe biti izraavano u privatnom
okruenju, meu onima koji se poznaju i koji imaju zajednike interese. Paleo
simboliko se takoe moe razumeti kao deo zalihe znanja (A.ic) ili zalihe
znaenja simbolikog iskustva ljudi, koje je nemogue istovremeno u potpunosti
jeziki artikulisati, ali doprinosi kognitivnoj elaboraciji ili formulisanju onoga to
ljudi znaju i u ta ver uju. Na jednom mestu Guldner pie: Ono to je najmanje
ideoloko a najvie paleosimboliko je ono to moe biti izgovoreno u privatnom
okruenju u kojima stranci nisu prisutni; paleosimbolizam se odnosi na simbo
like sisteme koji su stariji i prethode govornikovim ideologijama i koji su usvo
jeni pre nego ideologije (isto, 224-225). Doba ideologija se, po Guldner u, moe
posmatrati i kao period uspona i irenja proizvoda simbolikih sistema, trita
sekularnog miljenja, koje se utemeljuje urednim snabdevanjem informacijama
(Marinkovi, 2003). Sa opadanjem znaaja tradicionalnih autoriteta koji su imali
vanost u drutvima Starog reima, stare gramatike diskursa gube na znaaju.
Ideal racionalnog diskursa u modernim drutvima je diskurs koji je samoute
meljen (self-grounded). Diskursi ne moraju vie da se autorizuju i opravdavaju
pozivajui se na drutvene autoritete, ve se samoakt ualizuju i samoautorizuju,
delom zahvaljujui tehnologiji i sredstvima masovnog komuniciranja. Ve je po

DISKURZIVNI KARAKTER IDEOLOGIJE

173

java tampanih medija u masovnim tiraima zapoela proces dekontekstualiza

cije diskursa, odnosno defokalizacije komunikacije od linosti kao nosilaca dis
kursa (autoriteta, onog-koji-govori) ka samim objektima kao nosiocima iskaza
(reif ikacija diskursa u medijima, tehnikim sredstvima), a dijalog postaje sakriven
u monologu (Gouldner, 1976: 43). Drutvenu proizvodnju ideologije nemogue je
razumeti bez novih informaciono-komunikacionih tehnologija, poevi od tam
pe, koja je prema Guldnerovom miljenju (u ranoj fazi razvoja masovnih medija)
doprinela konstrukciji modernog racionalnog diskursa. Ideologije nastaju zahva
ljujui procesu dekontekstualizacije komunikacije koju stvaraju masovni mediji.
Ovaj proces u smislu racionalnosti javnog diskursa, zavisi prvenstveno od mo
gunosti odvajanja govornika od njihovih moi i privilegija u irem drutvu
(Marinkovi, 2003), to se deava ve sa poetkom razvoja literarne, odnosno
kritike javnosti u okrilju graanskog drutva (Marinkovi, 2011).
Moe se rei da je tehnologija, u irem smislu, danas postala neka vrsta uni
verzalne prakse (ili je bar tako reprezentovana u drutvu) odnosno prakse
koja odgovara postizanju bilo kog cilja (Gouldner, 1976: 182). To obeanje ispu
njenja ciljeva, vrlo je vaan deo racionalnog diskursa informaciono-komunikacionih
tehnologija, odnosno njihovih ideolokih efekata. Ono to je ipak vano naglasiti
jeste da informaciono-komunikacione tehnologije, ali i tehnologija kao oblik znanja,
promoviu obrasce racionalnosti8 kao mogue odnose prema drutvenoj stvar
nosti i kao mogue obrasce interakcije meu akterima u drutvenim procesima
sa druge (drutveno-tehniki obrasci).
Proces modernizacije drutava, emu svakako doprinosi i razvoj informacio
no-komunikacionih tehnologija, vaan je kao proces racionalizacije u ijem se
okrilju raa ideologija. Proces sekularizacije koji se moe posmatrati kao deo
procesa modernizacije nastaje kao posledica gubitka moi vaenja tradicionalne
slike sveta, a njeno preoblikovanje u subjektivne moi verovanja i etike dovodi do
konstrukcija koje pruaju istovremeno i kritiku prethodnih oblika racionalnosti
i reorganizaciju (Veber, 2012). Poljuljane legitimacije kako pie Habermas, nado
metaju se novima, meu kojima nastaje i ideologija u uem smislu; ona slui
nadometanju tradicionalne legitimacije vlasti, nastupajui sa zahtevom moderne
nauke i opravdavajui se kritikom ideologije. Poreklo ideologija isto je kao i po
reklo kritika ideologija. U tom smislu postojanje predgraanskih ideologija nije
mogue (Habermas, 1986: 68). Rastua racionalizacija drutva povezana je sa
institucionalizacijom naunog i tehnikog napretka, a postojei odnosi proizvodnje,
smatra Habermas, predstavljaju se kao neizbena organizaciona forma racionalnog
drutva (Habermas, 1997a; Habermas, 1997b).
Pored pomenutog procesa dekontekstualizacije komunikacije, vano je napo
menuti da je za razumevanje odnosa informaciono-komunikacionih tehnologija i
8

Pratei Vebera i Habermasa, moe se rei da se racionalnost u ovom kontekstu najvie odnosi na proi
renje drutvenih podr uja koja podle u tano utvrenim mer ilima racionalnog odluivanja. Veber je
pojam racionalizacije shvat ao kao pov ratno delovanje nauno-tehnikog napretka na instit ucionalni
okvir drutava koja se moderniz uju. Re je, dak le, Veberovim renikom, o afirmaciji ciljno-racionalnog
idealnog tipa delanja. (Veber, 2012). Videti takoe i Habermas, 1986.

174

Duan Marinkovi, Duan Risti

ideologije kljuno polje javnosti i njene transformacije. Strukt uralna promena

javne sfere i njen sve vei istorijski znaaj odvija se zajedno sa razvojem graanskog
drutva na Zapadu. Promena strukt ure javnosti poinje zahvaljujui transforma
cijama drave i ekonomije, dok se kasnije njena infrastruktura menja zahvaljujui
novim oblicima organizacije, distribucije i konzumacije proirene, profesionalizo
vane i na nove italake slojeve usmerene produkcije tampanih medija (knjiga,
asopisa i novina izmenjenog sadraja). No, graanski utemeljena javnost jo
jednom se promenila sa usponom elektronskih masovnih medija, sa novom rele
vantnou reklame, sa rastuom fuzijom zabave i informacije, jaom centralizaci
jom u svim oblastima, raspadom liberalnih udruenja, preglednijom komunalnom
javnou itd. (Habermas, 2012: 26). Ono to je takoe znaajno, kako istie Ha
bermas, jeste da zajedno sa komercijalizacijom i proirenjem mree komunika
cije (uz rast ulaganja kapitala, visok stepen organizovanosti medijskih ustanova
i svakako razvoj tehnologije) putevi komunikacije postaju bolje kanalisani i anse
za pristup javnoj komunikaciji postaju izloene sve jaem pritisku selekcije (isto,
32). Demok ratsko-teorijska perspektiva, kako Habermas oznaava poziciju iz
koje je istraivao promene strukt ure javnosti, bila je vezana za koncept razvoja
demok ratske i socijalne pravne drave. Ona je u velikoj meri bila vezana za to
talitarni koncept drutva i drutvene samoorganizacije koji je u meuvremenu
postao, u najmanju ruku diskutabilan (drutvo koje upravlja samim sobom, koje
sva podr uja ivota ukljuujui i ekonomsku reprodukciju planirano progra
mira putem zakonodavstva, itd). Upravo je pretpostavka da drutvo u celini moe
da bude predstavljeno kao asocijacija koja putem institucija utie na sebe izgubila
plauzibilnost zbog stepena kompleksnosti funkcionalno diferenciranih savreme
nih drutava. Holistika predstava drutvene celine, polako se raspada pred
stvarnou neoliberalne privrede, odnosno trita i novih regulatornih mehani
zama moi (Habermas, 2012).
No, uprkos ovim dubokim promenama, analiza ideologije u modernim drutvi
ma moe da ide u pravcu istraivanja novih regulatornih mrea moi koje pred
stavljaju ideoloka podr uja i mesta dominacije, sukoba, otpora, interesa, itd. Te
mree moi kao posrednike imaju informaciono-komunikacione tehnologije. Sa
druge strane, svojstva diskursa koja proizlaze i zavise od konk retnih podr uja i
konteksta u kojima se odvijaju komunikacijski dogaaji, treba da upute na ideo
loka ukotvljenja u odreenim drutvenim podr ujima.
Legitimisanje je jedna od najvanijih drutvenih funkcija ideologija, a ono
takoe zavisi od osobenosti podr uja u kojem se komunikativno delanje odvija.
Diskurs legitimacije se najee postie kroz instit ucije, dok se ideologija ne le
gitimie kroz instit ucije ve u irem spektru drutvenih praksi. Ona u tom smislu
nadometa prostor drutvenosti van instit ucija i kolonizuje sfer u svako
dnevnog ivota. Meuzavisnost diskursa i ideologije ogleda se kroz navedeni
proces legitimacije u kojem upravo diskurs postavlja norme i vrednosti, ono to
moe biti iskazano u odreenom kontekstu bio on instit ucionalan ili vaninsti
tucionalan.

DISKURZIVNI KARAKTER IDEOLOGIJE

175

Socioloki interes za istraivanje ideologije u modernim drutvima vano je

usmeriti ka razvoju tehnologije, a posebno ka analizi prirode i uticaja razliitih
sredstava masovnih komunikacija, iako ta sredstva nisu ekskluzivno polje njenog
delovanja (Thompson, 1990: 264), jer one predstavljaju moda najjae uporite,
odnosno institucionalizovane drutvene prakse javnog komuniciranja. Tehnoloki
posredovana javna, masovna komunikacija otkriva mnoge protivrenosti: karakter
kontinuuma javnog i privatnog posredno i nain na koji se interpelira subjektiv
nost i drutveni identitet, nove oblike iskljuivanja u fukoovskom smislu, procese
specijalizacije i proceduralnosti javnog komuniciranja i javnog delanja zasnova
nog na drutveno-tehnikim obrascima, itd. Ipak, ako se ideologija def inie kao
fenomen koji ukljuuje smislene simbolike forme i koji se manifestuje u diskursu,
analiza ideologije mora da uzme u obzir razliitost kontekst u kojima cirkuliu
simbolike forme, bilo da se radi o sredstvima masovnih komunikacija, elabo
riranoj diskusiji ili nekim drutvenim interakcijama u svakodnevnom ivot u.
IDEOLOGIJA KAO AUTONOMIZACIJA DISKURSA
Jedan od naina da se ideologiji pristupi kao empirijskom drutvenom fenomenu
jeste praenje njenih efekata u diskurzivnim drutvenim praksama. Jasno je da
se ideologija ne moe bez ostatka svesti na diskurzivne prakse, ali njenu genezu,
drutvene funkcije i smisao, reprodukciju i posledice nalazimo upravo u njima.
Iako je diskurs uvek kljuan u izraavanju i reprodukciji ideologije, on niti je nu
an niti dovoljan medijum reprodukcije (Van Dijk, 2006: 192). Zato diskurzivna
analiza ideologije ima svoj domet u analizi onoga onoga to drutveni akteri go
vore (diskurs) i ine (delanje, praksa), kao pojedinci ili kao pripadnici drutvenih
grupa. U irem smislu, analiza diskursa obuhvata sve iskaze (lingvistike i nelin
gvistike).
Diskurs moe da ukazuje na semantiki identitet ideologije, ali je ne obuhvata
u celosti. S obzirom da je najdublja gramatika ideologije9 njen poziv za jedinstvom
teorije i prakse, a fundamentalna simbolika sredstva koncept ualna i lingvistika
(Gouldner, 1976: 167), njenu strukt ur u i mehanizme treba traiti u diskursu. Sve
je vie savremenih radova o diskursu i ideologiji koji naglaavaju vanu ulogu
teksta i govora u (re)produkciji ideologija (Van Dijk, 2006: 8).
Izmeu razmiljanja o ideologiji kao apstraktnom sistemu ideja, sa jedne stra
ne, ili kao obliku ponaanja i prakse, sa druge, jeste trei put kako ga naziva
Teri Iglton. To je analiza ideologije kao diskurzivnog (semiotikog) fenomena.
Diskurzivni karakter ideologije upuuje na dva esencijalna nivoa: podr uje zna
enja i podr uje drutvenih praksi (materijalnosti znaenja).
Analiza ideologije je, prema miljenju Dona Tompsona, fundamentalno pove
zana sa jezikom, koji je glavni medijum smisla i znaenja i koji slui odravanju
odnosa dominacije u drutvu (Thompson, 1984). Razliite teorije ideologije su

Ideologija prema miljenju Alvina Guldnera, predstavlja gramatik u racionalnosti modernih drutava
(Gouldner, 1976).

176

Duan Marinkovi, Duan Risti

istraivale naine na koje su znaenja ili ideje uticale na aktivnost ljudi i grupa
koje ine drutvo. Prepoznavanje bliskih veza izmeu teorije ideologije i analize
jezika daje mogunost da se poveu razliiti filozofski pristupi koji prouavaju
jezik i znaenje, sa jedne strane, i oblici lingvistikih analiza koji su se usmera
vali ka analizi tekstova i drutvene interakcije, sa druge. Zadatak istraivanja ideo
logije ogleda se u integralnom pristupu upotrebe jezika u drutvenom svet u (isto,
73). Na podr uju lingvistike, istraivanja koja se bave drutvenim sit uiranjem
govora (i koja su obuhvaena nazivom analiza diskursa) vrlo esto gube senzi
bilitet za drutveni kontekst. Taj nedostatak senzibiliteta ogleda se u nedostatku
analiza strukt urnih i instit ucionalnih aspekata drutvenog ivota. Analize koje
nastoje da otkriju ne samo korelacije, ve i odnose diskursa i ideologije, nuno tre
ba da uvae i te dimenzije drutvenog ivota. U tom smislu, Tompsonov program
disk urz ivne analize ideolog ije s pravom se naz iva dubok om hermeneut ik om
(depth-hermeneutical approach). Ona je razvijena kao okvir za analizu kult ure,
a nju je mogue primeniti i u analizi ideologije. Prema njegovom shvatanju, in
terpretirati ideologiju znai objasniti veze izmeu znaenja koje je mobilisano
zahvaljujui simbolima i odnosa dominacije koji se zasnivaju na njima. Interpre
tacija ideologije treba da sadri i drutveno-istorijsku analizu i formalnu ili dis
kurzivnu analizu, a da se pri tome ouva kritika dimenzija u razotk rivanju na
koji nain znaenje slui moi (Thompson, 1990: 23). Zadatak prve faze duboke
hermeneutike jeste rekonstrukcija drutveno-istorijskih uslova i konteksta proiz
vodnje, cirkulacije i recepcije simbolikih formi, kao i analiza pravila i konven
cija, drutvenih odnosa i instit ucija i distribucije moi, resursa i prilika koje ine
odreeni drutveni kontekst strukt urisanim i diferenciranim (isto, 284). Objekti
i ponaanja koji imaju odreeno znaenje i koji su u opticaju u drutvenom ivo
tu su kompleksne simbolike konstrukcije koje otk rivaju artikulisane strukture i
iji karakter treba razjasniti formalnom ili diskurzivnom analizom. Postoji izve
sni rizik da se diskurzivna analiza odvoji od drutvenog konteksta (i samim
tim od programa duboke hermeneutike) i bude svedena na apstraktnu vebu,
odvojenu od uslova proizvodnje i recepcije simbolikih formi (isto, 285). U tom
sluaju, diskurzivna analiza gubi socioloku dimenziju i postaje neadekvatna za
istraivanje ideologije. Ako diskurs potie od govora on se mora posmatrati kao
izraz ideologije (prema: Prajs, 2011: 120). Efekti ideologije ne mogu biti svedeni
na tekstualne jedinice, to je est sluaj meu kritiarima kult ure i istoriarima
ideja, jer u svakom drutvu postoje odnosi moi, kontrole i dominacije. Ideologija
je upravo operativna kroz diskurzivne prakse, koje su upisane u matricama nedi
skurzivnih praksi (ili, drugaije reeno, prakse ije su diskurzivne dimenzije do
minantne, samo su deo praksi u kojima dominiraju nediskurzivne dimenzije).
Prema Terbornovom (Gran Therborn) miljenju, mogue je govoriti o dve kom
ponente organizacije ideoloke dominacije: jedna je konstrukcija i odravanje
konkretnog poretka diskursa, a druga ukljuuje nediskurzivne afirmacije i sankcije.
Konstrukcija diskurzivnog poretka u odreenom drutvu je istorijska posledica
borbi drutvenih sila u kljunim momentima (krize npr.). Diskurzivne afirmacije

DISKURZIVNI KARAKTER IDEOLOGIJE

177

odreene ideologije ili ideolokog poretka (ideological order) organizuju se kroz

afirmaciju simbolizma ili rituala (npr. hrianska sveta zajednica ili nacionalna
himna i zastava). Distinkcija izmeu rit uala i materijalne afirmacije je samo ana
litika, a ne distinkcija izmeu intrinzino rit ualnih i nerit ualnih praksi. Predo
minantni diskurzivni oblik sankcije je onaj koji negira subjektivnost, interpelira
jui subjekt kao objekt drugim reima, radi se o ekskomuniciranju rtve iz dis
kursa i ona dobija invalidni stat us ludaka, depriviranog, ili stranca (Therborn,
1980: 81-83).
Pristup analizi ideologije koji nalazimo u sociologiji znanja Tima Danta pot
crtava znaaj analize diskursa i neodvojivost znanja, diskursa i ideologije. Iako
se moe rei da je Dantova analiza ideologije vie utemeljena kroz kritiku Manhaj
movog shvatanja ideologije, u njegovom pristupu vidljiv je trag Fukoovog uvida
da nema znanja bez jedne def inisane diskurzivne prakse, a da svaka diskurzivna
praksa moe biti def inisana znanjem koje ona obrazuje (Fuko, 1998: 196). Dant
ipak na jednom mestu kae da utvrditi drutvenu pojavnost odreenog znanja
jeste diskurzivna strategija, a da je cilj sociologije znanja istraivanje drutvene
kontingentnosti svih oblika znanja (Dant, 2011: 5). Savremene teorije ideologije,
prema njegovom miljenju, otk rivaju proces drutvenih vrednosti i shvatanja,
znanja koje se uzima (prenosi) zdravo-za-gotovo kako bi drutvo funkcionisa
lo na odreen nain. On shvata ideologiju kao opti odnos determinacije izmeu
drutvenih i materijalnih uslova egzistencije sa jedne strane, i sa njima povezanih
konstrukcija apstraktnih odnosa kroz znanje. Ovo potonje je def inisano kao skup
odnosa izmeu apstraktnih entiteta koji predstavljaju svet ljudskog iskustva i koje
ljudi dele komunikacijom, kako bi mogli da razumeju svoje iskustvo i usmerava
ju svoje delanje (isto, 5-6). Drutveni karakter znanja ogleda se u injenici da je
ono zajedniko tj. da ga ljudi dele i stvaraju zajedno. S obzirom da znanje postaje
dostupno tek kada je iskazano (bilo usmeno ili u pisanom obliku) ono je diskur
zivno. Odreene forme znanja mogu biti svojstvene samo pojedincima (uitelj,
tehniar, vet radnik), ali ukoliko se prenose, uvek se prenose diskursom. Drutve
ne prakse u kojima se znanje prenosi upravo zato se mogu smatrati diskurzivnim
praksama, pa je iz tog razloga diskurs legitiman predmet sociologije znanja. Takav
pristup i analiza ne postavlja pitanje istinitosti ili neistinitosti znanja, ve ispit uje
njegovo poreklo u irem strukt uralnom drutvenom kontekstu (isto, 8).
Ideologija kao jedan od oblika znanja nesumnjivo ini osnov u drutvenih
predstava koje dele pripadnici neke drutvene grupe. Ona im, kako pie Van Dijk,
pomae da organizuju mnotvo drutvenih uverenja oko onoga to je za njih
dobro ili loe, ispravno ili pogreno i u skladu sa tim deluju (van Dijk, 2006: 21).
Ono to je svakako znaajno u posmatranju ideologije kao diskurzivnog fenome
na, jeste otk rivanje ne samo lingvistikih ili semiotikih aspekata ove pojave, ve
proirenje shvatanja ideologije one nisu samo statiki sistemi ideja, ve setovi
kompleksnih efekata imanentnih diskursu. Ideologiju je zato, prema miljenju
Terija Igltona, mogue posmatrati ne samo kao odreeni skup diskursa, ve kao od
reeni skup efekata u okviru diskursa (Eagleton, 2007: 194). O ideologiji moemo

178

Duan Marinkovi, Duan Risti

razmiljati i kao o posledici drutvenih interakcija ljudi pre nego to je razume

mo kao oblik isk rivljenja koje skriva neku istinit u drutvenu stvarnost. Ona pre
moe biti shvaena kao diskurs o drutvenoj stvarnosti ograniene ref leksivnosti
(Guldner, 1976), a manje kao lana svest, te njen diskurzivni karakter otk riva,
zapravo, svu sloenost i nerazmrsivost odnosa ideologije i diskursa. Jer, uprkos
tome to diskurs moemo razumeti kao opti fenomen, ili fukoovski reeno opte
podruje svih iskaza, odnosno dispozitiv ideologije, prethodne interpretacije po
kazuju i da je diskurs vidljivo i opredmeeno sredstvo ideologije i da ga je po
trebno istraivati u okvirima drutvenih praksi.
Ideologija kao strukt ura i dinamika imanentna drutvenim praksama na taj
nain opredmeuje diskurse i ini da odreeni diskursi postanu autonomni. Odno
sno, da se kroz iskaze i njihove veze sa drutvenim praksama materijalizuju i pre
poznaju. Pri tom, iskazi ne oznaavaju pojedinane iskaze govornika (govorne
inove ili reenice), ve serije znakova koji imaju znaenje u diskursu (Fuko,
1998). To da ideologije daju odreenim diskursima prepoznatljivost i autonomnost
ne znai nita drugo nego da ih ini: odvojenim od jezika u kojem su iskazani, sa
jedne strane, i nezavisnim od drutvenih uslova i konteksta u kojima nastaju, sa
druge (Gouldner, 1976: 49). U tome je skriven fluidni karakter ne samo odnosa
diskursa i ideologije ve ideologije same. Diskurs uvek ima empirijski dohvatljiv
drutveni trag, a ideologija vrlo esto ostaje skrivena iza drutvenih praksi.
ZAKLJUAK
Ideologija svoj drutveni karakter duguje jeziku i govor u, odnosno diskursu.
Drutvene predstave, odnosi i strukt ure se esto konstit uiu, procenjuju, norma
lizuju i vrednuju, odnosno legitimiu kroz drutvene prakse pomou teksta i
govora (van Dijk, 2006: 19). Lina uverenja ili bilo koji drugi oblik znanja koji nije
izgovoren ili ostaje neizraen nema drutveni znaaj. Kada se ideologije izraavaju
jezikom ili nekim drugim simbolikim sredstvima, one sadre nizove znaenja
koja su ograniena diskursom, ili drugaije reeno, svojom istorijom upotrebe.
Pravila i norme diskursa, kao i njegovi efekti imaju drutveni znaaj, jer je dis
kurzivna sposobnost drutvenih aktera uvek drutveno generisana i posredova
na. Jedan od naina da ideologiji pristupimo kao drutvenom fenomenu jeste da
je analiziramo pratei njene efekte u diskurzivnim drutvenim praksama. U radu
smo istakli stav da se ideologija ne moe svesti na diskurzivne prakse, ali da njenu
genezu, drutvene funkcije i smisao, odnosno reprodukciju nalazimo u njima to
je smisao stava da diskurs otk riva semantiki identitet ideologije, ali je ne obu
hvata u potpunosti.
Teorijska pretpostavka ovog rada je da su ideologije izraene i reprodukovane
u diskursu i komunikaciji, ukljuujui i paleosimboliku dimenziju koju u sve ve
oj meri afirmiu informaciono-komunikacione tehnologije, odnosno savremeni
elektronski masovni mediji. Diskurzivna analiza ideologije predloena je kao
nain analize empirijski prepoznatljivih drutvenih procesa proizvodnje znaenja,
jer diskurzivne prakse podrazumevaju drutveno delanje aktera koje moe biti

DISKURZIVNI KARAKTER IDEOLOGIJE

179

identif ikovano u vremenu i prostor u a isto tako, ukoliko se poe od shvatanja da

je diskurs vidljiv kao materijalni sadraj iskaza koje drutveni akteri razmenjuju
u odreenim drutvenim kontekstima, on postaje relevantan predmet za sociolo
ku analizu, koja istrauje njegovo drutveno poreklo, odnosno ire strukt uralne,
instit ucionalne i kolektivne prakse koje ga generiu. Predloena diskurzivna ana
liza ideologije upuuje nas na dva esencijalna nivoa: podruje znaenja i podruje
drutvenih praksi. Znaaj diskurzivne analize ideologije uvia se ne samo u isti
canju vanosti lingvistikih ili semiotikih aspekata ove pojave, ve pre svega u
proirivanju shvatanja polja uticaja ideologije. Ona nije neki statiki sistem ideja
ili uverenja, ve pre kompleksan skup efekata imanentnih diskursu i drutvenim
praksama. Shvatanje da postoje diskurzivne drutvene prakse u kojima je ideolo
gija prisutna i one u kojima nije prisutna i dalje ostavljaju prostora za uticaje
drugih drutvenih sila koje doprinose dominaciji odreenih drutvenih grupa i
njihovih interesa. No, injenica da se sociolokom analizom uvek kreemo u
okvirima veza znaenja, moi i materijalnih drutvenih praksi, odnosno u ravni
simbola/znaenja, vrednosti i drutvenih instit ucija, ne mora da postoji bojazan
da se diskurs shvata isuvie apstraktno, odnosno izvan drutvenih praksi.
LITERATURA
Altiser, L. (2009). Ideologija i dravni ideoloki aparati. Loznica: Karpos.
Ber, V. (2001). Socijalni konstrukcionizam. Beograd: Zepter book world.
Berger, P. L, Berger, B., Kellner, H. (1974). The Homeless Mind. Harmondsworth: Penguin.
Berntajn, B. (1979). Jezik i drutvene klase. Beograd: Beogradski izdavako-grafiki zavod.
Bourdieu, P. (1998). Practical Reason. Stanford: Stanford University Press.
Bourdieu, P. et Boltanski, L. (2008). La production de lidologie dominante. Paris: Demopolis.
Castells, M. (2003). Internet galaksija. Zagreb: Jesenski i Turk.
Chambers, D. (2006). New Social Ties Contemporary Connections in a Fragmented Society.
New York: Palgrave Macmillan.
Child, A. (1941). The Problem of Imputation in the Sociology of Knowledge. Ethics, 51(2):
200-219.
Child, A. (1944). The Problem of Imputation Resolved. Ethics, 54(2): 96-109.
Clegg, S. R. 1997. Frameworks of Power. London: Sage.
Dant, T. (2011). Knowledge, Ideology and Discourse. New York: Routledge.
Eagleton, T. (2007). Ideology. London and New York: Verso.
Fuko, M. (1971). Rijei i stvari. Beograd: Nolit.
Fuko, M. (1998). Arheologija znanja. Beograd: Plato.
Gerc, K. (1998). Tumaenje kultura (1). Beograd: XX vek.
Gouldner, A. W. (1976). The dialectic of ideology and technology The Origins, Grammar
and Future of Ideology. London: The Macmillan Press.
Habermas, J. (1986). Tehnika i znanost kao ideologija. Zagreb: kolska knjiga.
Habermas, J. (1997a). The Theory of Communicative Action, vol. 1. Cambridge: Polity Press.
Habermas, J. (1997b). The Theory of Communicative Action, vol. 2. Cambridge: Polity Press.
Habermas, J. (2012). Javno mnjenje istraivanje u oblasti jedne kategorije graanskog
drutva. Novi Sad: Mediterran Publishing.

180

Duan Marinkovi, Duan Risti

Hall, S. (1996). The problem of ideology: Marxism without guarantees, in Stuart Hall: Critical Dialogues in Cultural Studies, D. Morley and K.H. Chen (Eds), pp. 28-44. London:
Routledge.
Keller, R. (2012). Entering Discourses: A New Agenda for Qualitative Research and Sociology
of Knowledge. Qualitative Sociology Review 8(2): 46-75. Izvor: http://www.qualitative
sociologyreview.org/ENG/archive_eng.php Pristupljeno: 20.3.2013.
Layton, E. T. (1974). Technology as Knowledge. Technology and Culture, 15(1): 31-41.
Luhmann N. and Behnke, K. (1994). The Modernity of Science. New German Critique (Special
Issue on Niklas Luhmann), No. 61: 9-23.
Manhajm, K. (1978). Ideologija i utopija. Beograd: Nolit.
Marinkovi, D. (2003). Konstrukcija drutvene realnosti u sociologiji i ideologiji. Neobjavljeni deo doktorske disertacije odbranjene na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Marinkovi, D. (2006). Konstrukcija drutvene realnosti u sociologiji. Novi Sad: Prometej.
Marinkovi, D. (2006a). Ideologija i sociologija znanja: od kognitivne patologije ka socijalnom
kapitalu. U: Socijalni kapital i drutvena integracija, Priredio M. Tripkovi, str. 73-93.
Novi Sad: Filozofski fakultet, Odsek za sociologiju.
Marinkovi, D. (2011). Ideologija, javnost i roenje treih mesta. Socioloki pregled, 45(1): 3-18.
Marinkovi, D. i Risti., D. (2012). Ideologija i deritualizacija javne komunikacije. Socioloki
pregled 46(4): 495511.
Prajs, S. (2011). Izuavanje medija. Beograd: Clio.
Sassen, S. (2002). Towards a Sociology of Information Technology. Current Sociology, 50(3):
365388.
Therborn, G. (1980). The Ideology of Power and the Power of Ideology. London: Verso and NLB.
Thompson, J. B. (1984). Studies in the Theory of Ideology. Los Angeles: University of California Press.
Thompson, J. B. (1990). Ideology and Modern Culture Critical Social Theory in the Era of
Mass Communication. Stanford: Stanford University Press.
Van Dijk, T. A. (2006). Ideologija multidisciplinaran pristup. Zagreb: Golden Marketing/
Tehnika knjiga.
Veber, M. (2012). Protestantska etika i duh kapitalizma. Novi Sad: Mediterran Publishing.
Williams, R. (1965). The Long Revolution. London: Penguin.
Williams, R. (1974/2004). Television: Technology and Cultural Form. London and New York:
Routledge.
iek, S. (ed.) (2012). Mapping Ideology. London and New York: Verso.
Duan Marinkovi, Duan Risti

THE DISCURSIVE CHARACTER OF IDEOLOGY

SUMMARY
The basic premise of this paper is that ideologies are expressed and reproduced in discourse
and communication, especially given the paleosymbolic dimension, which is increasingly promoted by the information and communication technologies. Its own social character ideology
owes to language and speech or discourse. Social representations, relations and structures are

DISKURZIVNI KARAKTER IDEOLOGIJE

181

constituted, assessed, evaluated, normalized or legitimized through the social practices through
text and speech. One of the ways that ideology could be analyzed as a social phenomenon is by
tracking its effects in discursive social practices. This paper emphasizes the view that ideology
cannot be entirely reduced to discursive practices, but its genesis, social function, meaning and
reproduction can be found in them. This means that discourse reveals semantic identity of ideology, but it does not uncover ideology completely.
Key words: communication, discourse, ideology, society, technology.