Epistemologija religije

Nicholas Wolterstorff

Privrenost religiji, uee u njoj, obino ukljuuje oboavanje (bogosluenje), itanje i

tumaenje Svetog pisma, molitve, meditacije, samodisciplinu, potinjenost instrukcijama, dela
pravde i milosra. Obino oni ukljuuju ukljuujui odreene metafore i slike koje oblikuju
neije postupke i opaanje realnosti. Oni sadre takve propozicionalne stavove kao nadajui se
da e odreene stvari doi o, i prihvatajui razne stvati, u smislu igranja uloge za nekog ko
veruje u te stvari. I obino ukljuuju verovanje razliitih stvari o Bogu, o svetom (pismu), o
humanosti, njihova prolost i budunost, blaenstvo i patnja, i o svetu. Ponekad ono to izaziva i
odrava privrenost, u ukljuenost u religiju, je religiozno iskustvo neke vrste i drugo mistino
iskustvo, natrpirodno iskustvo, oseaj kosmike sigurnosti, iskustvo neega to je kreirano od
Boga, obino ovo bude neto neverovatno u svojoj podrobnosti (preciznosti), svojoj beskrajnosti,
ili u svojim zapetljanim i neverovatnim delima. Poznata Vitgentajnova fraza je ovde prikladna:
uee u religiji je oblik ivota.
ta od svega ovoga spada u oblast epistemologije? Iskustva, naravno: epistemolog e eleti da
razume strukturu religioznog iskustva. On e pokuati da identifikuje objekat poznanstva koji je
sastavni deo iskustva. Da li je mistino iskustvo jednostavno unutranje stanje, kog je subjekat
svestam i odakle vue zakljuke, ili je je to saamo konstituisano subjektivno poznanstvo sa
neim izvan njega samog, sa Bogom, ili optije sa boanstvom? I epistemolog e pokuati da
shvati ta je to biti svestan neeg kao kreiranog od Boga, ili otkrivenje Bogom, ili ta ve.
Isto tako sastojci verovanja i religiji spadaju unutar domena epistemologije. Dobar deo zadatka
opte epistemologije je razumevanje prirode razliitih odlika koje verovanja mogu posedovati, a
koja su relevantne za istinu, nunih i dovoljnih uslova da verovanja mogu posedovati tu odliku
(tu zaslugu), i vrline uma i prakse i potrebne za njihovo prisustvo: vrednosti koje e biti pozdano
formirane, garantovane, koje e davati pravo, biti naune, opravdane i zaista istinite. U razvijanju
svoje analize, epistemolog e eleti da dri na oku religiozno verovanje; za shvatanje, recimo,
prava, koje se nudi kao opte shvatanje, ali nisu podesna za religiozno verovanje, je do sada dalje
neuspeh. Ali takoe, nasuprot tome, epistemolog koje je razvio opte shvatanje prava moe eleti
da pokae kako se shvatanje primenjuje na posebne vrste religioznog verovanja.
Dozvolite mi da rasvletim pretpostavku za ono to sam upravo rekao. Do pre skoro, analitika
epistemologija u dvadesetom veku je dirigovan (sprovedena) kao ako je bila odvojena od istine
same samo jedna istinitosno-relevantna zasluga u verovanju, onda je ona obino nazvana ili
"opravdanje" ili "racionalnost". To je pitanje ta je nuno ili dovoljno da bi verovanje bilo
opravdano, ili racionalno; i poto je bilo mnogo neslaganja oko odgovora na to pitanje, dolo je
do veikog procvata teorija opravdanosti, ili teorija racionalnosti. Moja trvdnja, naprotiv, je da
postoji veliki broj razliitij istina-relevantnih zasluga u verovanju, u da ni "opravdanost" ni
"racionalnost" ne izvlai neku pojedinanu zaslugu; oba su vrlo nedvosmislena, svaki izvlai niz

razliitih zasluga. Posledica ovog je da mnogi filozofski sporovi o opravdanosti i racionalnosti su

imali njihove izvore u injenici da filozofi, sa svojim pogledom na razliite zasluge, ponudili
razliita shvatanja tih razliitih zasluga, pre nego u injenici da, s njihovim pogledom na istu
zaslugu, su ponudili razliita shvatnja o toj pojedinanoj zasluzi. Put napred je priznati ovu
injenicu, i biti jasan o kojoj odlici (vrednosti) neko eli da razgovara. Projekat koji nudi
shvatnje prava je drugaiji, recimo, od onog koji nudi shvatnje opravdanosti.
Mnoge od odlika koje poseduju verovanja, a koje su relevantne za istinu, poseduju
i druga propozicionalna stanja.kao to su nadajui se da, oekujui da, verujui da....) Meu

znantno raznolikim propozicijskim stavovima, epistemolozi u naem veku su se koncentrisali

gotovo u potpunosti na verovanja. S obzirom na injenicu da veliki broj odlika relevantnih za
istinu predstvavljene u verovanjima koja su imale interes za filozofe su predstavljene u drugim
propozicionalnih stavovima (stanjima) kao prikladne, da ogranienje fokusa izgleda neosnovano.
Izgleda posebno neosnovano u sluaju epistemologije religije; u mnogim religioznim oblicima
ivota (u kontrastu, moda od naunog) nadanje, verovanje, aljenje, prihvatanje, itako dalje, su
upadljivo verujui. Prema tome epistemologiju religije, iako naravno obuhvata epistemologiju
religioznog verovanja, ne treba postovetiti sa tim. ak i tako, meutim, predlaem da u ovom
sluaju sledimo konvenciju i usmerimo panju na verovanje, od svih drugih propizicionalnih
stanja koja nalazimo u religiji.
1. Doksatiki (odnosi se na individualna verovanja) ideal
Jo od Platona, odreena slika idealno formiranog verovanja prati (proganja) zapadnu
filozofiju, a posebno, epistemologiju religije. Ponekad je slika bila pripojena unutar teorije
saznanja (znanja), u nekom drugom sluaju (vremenu), unutar teorije nauke, u nekim drugim
situacijama unutar teorije prava i iznova i zinova u okviru teorije sigurnosti (izvesnosti).
Ovde je slika. Fundamentalno u ivotu uma je poznanstvo sa entitetima, i svesnost poznanstva
s entitetima. Ono to nazivam "poznanstvo" je ono to Kant naziva Anschauung (opaaj)
standardno, iako ne ba adekvatno, prevedena u engleskim verzijama Kanta kao "intuicija". Ili
pogledajmo istu stvar sa druge (suprotne) strane: fundamentalno u ivotu uma je prisustvo
entiteta koji nam se sami predstavljaju, stavljajui u njohovu pojavu za nas. Razmotrimo odreen
opis: "oseali ste vrtoglavicu kad ste se vozili na ringipilu jue". Ako si ti injenino oseao
vrtoglavicu jue dok si se vozio na ringipilu, onda ja mogu da koristim tu frazu da izaberem
pojedinanu nesvestisu da izaberem dovoljno dobro da mogu praviti asetrorne tvrdnje (potvrdne)
o tome, na primer. Ipak, ta pojedinana nesvestica nikada nije bila deo intucionog sadraja mog
uma; nikada nisam nisam opazio (spoznao intuitivno) to, nikad mi nije predstavljeno. Moj
kontakt sa tim je bio veoma drugaiji od mog kontakta sa nesvesticom koju sam osetio jue dok
sam se vozio ringipilom. Ta vrtoglavica mi je predstavljena; bio sam upoznat s tim.
Da ponovimo: poznanstvo (opaaj) i njegova suprotnost (razgovor), predstavljaju se u
njihovim razliitim modusima fundamentalnog znaaja za ivot uma. Percepcija ima intuicioni
sadraj, pamenje ima intuicioni sadraj, intropsekcija ima intuicioni sadraj, intelekt (razum)
ima intuicioni sadraj. Sigurno da ne bi moglo biti ljudskog duha lienog svih ovih sadraja,

moda ne bi bilo uma uopte. (Da bi subjekat osigurao sebe da 4 aktivnosti koje su upravo
pomenuta sve imaju intuicionalnu komponentu, nasuprot bira neki entitet miljenja koji je
(putem) jasno (nedvosmisleno) opisan, sa opaanjem, pamenjem, introspekcijom, ili intelektom
kao entitet, ili neki entitet te vrste.)
Meu entitetima s kojima imamo poznanstvo, su injenice: opaam da sunce izlazi,
introspektivo (vidim) oseam da oseam prilinu vrtoglavicu, seam se da mi je vonja priinila
nesvesticu, intelektom da je iskaz da je zeleno boja, je nuna istina.
I sada za sliku o idealno formiranom verovanju: ponekad, tako da je tvrdio i pretpostvaljao,
subjektovu upoznatost sa nekom injenicom, spojeno, ako je nuno sa subjektovom sveu o toj
upoznatosti, proizvodi u subjektu verovanje iji propozicionalni sadraj odgovara injenici sa
kojom je subjekat upoznat. Moja upoznatost sa injenicom da sam osetio prilinu vrtoglavicu
prouzvodi u meni verovanje da oseam prilinu vrtoglavicu. Sadraj mog verovanja je, takorei,
direktno razumevanje injenice s kojom imamo poznanstvo. Kako takvo verovanje moe biti
pogreno? To mora bit sluaj da je sigurno.
To je jedan tip idealno formiranog verovanja, u prvom redu, takorei: verovanje formirano
subjektovom upoznatou s injenicom s kojim je propozicionalni sadraj verovanja
korespodentan. Postoji drugi tip, neto nie klase: verovanje formirano od subjektove
upoznatosti sa injenicom da propozicijski sadraje verovanja je logiki podrazumevan
propozicijama koje korespospondiraju injenici koje je subjekat svestan. U takvom sluaju,
sigurnost subjektovog verovanja u pogledu premisa, spojene sa sigurniu subjektovog verovanja
u pogledu podrazumevanosti (implikacije) (entailments=logiki nuna posledica), je prenesena
na subjektov zakljuak; to je takoe sugurno za njega. Ono to shvatanja za injenicu da takvo
verovanje e obino biti nieg stepena u odnosu na najvii, je da subjekat moe imati upoznatost
sa injenicama koje korespondiraju premisama u nekom agrumentu, i upoznatost sa injenicom
da te premise deduktivno podravaju zakljuak, bez da su upoznate sa injenicom koja
korespondira zakljuku. Zaista, u tome lei smisao takvih argumenata. Deduktivni argumenti,
ako su zasnovani u upoznatosti, donose nam upoznatost dok jo uvaju sigurnost.
Da li postoji trei stepen idealno formiranih verovanja, naime, verovanje formirano
subjektovom upoznatou sa injenicom da popozicionalni sadraj verovanja je mogu u odnosu
na inenjice sa kojima je subjekat upoznat? Pitanje je bilo stvar kontraverze; u skladu stim, to je
najbolje za nae potrebe da ostavimo otvorenim pitanje postoji li trea vrsta ili stepen. Don Lok,
kao to emo videti uskoro, misli da postoji. On priznaje da su takvi argumenti nesposobni da
prenesu sigurnost u zakljuku; stoga, tako formirana verovanja su nieg stepena od drugih. Ipak,
Lok je jasno smatrao probibalistike argumente sline deduktivnimu tome, ako je subjekat
prikupio zadovoljavajue telo dokaza kao premisa, i ako je bio upoznat sa injenicom koja
korespondira premisama i sa injenicom da je zakljuak vie verovatan nego to nije iz ovih
premisa, onda je subjektovo prihvatanje zakljuka u potpunosti zasnovano na upoznatosti. Hjum
je odluno izazvao da , po mom miljenju (za moj duh) ova Lokova pretpostavka u pogledu ovih
probabilistikih argumenata koji su induktivnog karaktera. Induktivno dospee u verovanjima ne
moe biti u potpunosti zasnovano na upoznatosti, tvdi Hjum. Iako su mnoga takva verovanja

besprekorna, ipak, u samoj prirodi sluaja (predmeta), oni su manji od idealnih imanja
subjektovog verovanja koje je u potpunosti zasnovano u upoznatosti sa injenicama.
Hajde da od sada naizmenino izmeu govorenja (da zamenimo) "idealno formiranja
verovanja" i doksatiki ideal". Centralna tema u mojoj sledeoj diskusiji bie uloga ovog ieala u
epistemologiji religije. Ali pre nego to doemo do toga, razmotrimo pitanje postavljeno gore,
Kako bi takvo verovanje moglo biti pogreno ako je forirano od upoznatosti sa injenicom iji
propozicionalni sadraj verovanja korespodentan?" ipak znai da e biti isto retoriko,
dokazuje, bliskim ispitivanjem, umesto da bude sporedna taja fundamentalnog naina. Istina je,
naravni, da verovanje evocirano (subjektovom svesnou o) subjektovom upoznatou
(opaanjem) sa injenicom iji je propozicionalni sadraj verovanja korespodentan, nikada nee
biti pogreno; to je sigurno za subjekta. Ali suvie sve prisutna karakteristika naeg mentalnog
ivota je da verovanje, umesto da je evocirano upoznatou s nekom injenicom koja je
korespodentna verovanju propozicionalnog sadraja, evocirano je umesto toga, onim to bi se
moglo nazvati "mimikom (oponaanjem)" te upoznatosti.
injenica je da je nuna istina da je zeleno boja, ja sam upoznat sa tom injenicom, ja sam
svestan da sam upoznat sa tim; i ta svesnost o upoznatosti izaziva u meni verovanje da je nuna
istina da je zeleno boja. Dakle, verovanje je sigurno: nisam mogao imati upoznatost i verovanje
koje je lano. Sve je to veoma elegantno. Ali sada i tada imamo iskustvo koje je mimika
upoznatosti sa injenicom da je neka propozicija nuna istina samo kao to mi sada o onda
imamo iskustvo koje je mimika upoznatosti sa nekim spoljanjim objektom. Subjekat je upoznat
sa nekom propozicijom, zaista; ali propozicija nije nuno istinita, stoga subjekat ne moe biti
upoznar sa injenicom da je to nuna istina. Ipak se ini nunom istinom; to ima da "izlgeda" o
tome. Ono ega je subjekat introspektivno svestan nije intelektivna upoznatost sa nekom
injenicom nune istine, ve samo s mimikom toga. Ali poto iskustvo oponaa upoznatost sa
nekom injenicom nune istine, subjektova svesnost iskustva proizvodi verovanje da propozicija,
sa kojom je subjekat upoznat, je nuna istina pod pretpostavkom, naravno, da subjekat ne veruje
da je iskustvo mimika. Ono to uspostvalja (utvruje) da je to mimika je da iskaz u pitanju nema
relacije sa drugim iskazima koja bi to imala ako bi bila nuna istina. Ako subjekat zna ili veruje,
da to nema tih relacija, onda e subjekat prepoznati iskustvo za ono to jeste, naime, mimika, i
subjektova upoznatost vie nee proizvoditi verovanje da je iskaz nuna istina. Bilo koji logiki
paradoks Raselov paradoks, na primer, ilustruje poentu. Za najmanje jednu od premisa u takvom
paradoksu, ono ega je subjekat introspektivno svestan kada razmatra premisu nije upoznatos sa
nekom injenicom nune istine, ve samo s mimikom toga.
Nazad, onda, za sigurnost: ta dobro objanjava smisao sigurnosti za nas, ako postoji ovo
podraavanje u naem iskusvtu i mi ih ne raspoznajemo kao takve posledice naeg neuspeha da
raspoznamo njihovu mimikriju budui da ona proizvode lana verovanja u nama?

2. Uloga doksatikog ideala u srednjevekovnom razumevanju nauke

Srednjevekovni filozofi proizvode malo da bi moglo biti nazvano, naom svetlou.

"epistemologija relogije". Sve dok prosvetiteljstvo nije unelo epistemologiju religije u svoju
veinu. Radilo se o teologiji, ne religiji, da srednjevekovni filozofi, i filozofski teolozi, podigli su
epistemoloka pitanja. Ipak, za nae potrebe ovde e biti pouno da se ukratko osvrnemo na
jedan aspekt misli srednjevekovnih filozofa. Kao to je ve pomenuto, uloga doksatikog ideala
u epistemologiji religije bie centralna tema u sledeoj diskusiji; da je ideal igrao ulogu u
srednjevekovnoj refleksiji (razmiljanju) o teologiji. Za srednjevekovno smatranje teoologije kao
nauke, a scientia; i centralno u njihovom razumevanju scientia je imala doksatiki ideal.Hajde da
vidimo kako su oni otkrili ove ideje, uzimajui objanjenje Tome Akvinskog kako su ove scientia
paradigmatine.
Dve ideje su bile centralne u Akvinovoj adaptaciji Aristotelovog koncepta scientia (moda
nauno znanje?). Scientia je zajednika projekat, i u toj zajednikoj preduzimljivosti, fenomen
propozicije ili argumenta bie evidentno da osoba igra centralnu ulogu. U nekoliko svojih
formulacija, Akvinski omoguava propozicije koje su imale "oigledno od ula" neke osobe ili
drugih kao premisa za scientiu. Ali iako postaje jasno iz njegove diskusije ta e navesti kao
primere ove kategorije, iskaz da neke stvari menjaju, on nam nikad ne kae ta je u pitanju
koncepta, i postaje jasno da je to samo sa sa oklevanjem da on omoguava propozicije oiglednje
od ula meu premisama nauke (scientia). U idealnom sluaju, scientia e imati kao premise
samo iskaze koji su samo oigledni nekome:
Akvinev pojam samooiglednosti je tradicionalan. Objanjenje dolazi u dve faze: prvo,
samooiglednost per se, zatim, samooigledost za posebnu osobu. Propozicija je samooigledna
per se ako je to nemogue da osoba treba da shvati to bez oba "vienje" da je to istina i verujui
u to. Objanjenje koristi ideje koje smo istraili samo nekoliko stranica unazad. Hajde da ga
preformuliemo i uinimo eksplicitnim da: propozicija je samooigledna per se ako je nemogue
da osoba, kada je upoznata sa tim i kada je svesna upoznatosti, da ga razume i ne oba bito
upoznat sa injenicom da je istinita, i od verovanja koji propozicionalni sadraj korespondira toj
injenici. Iako nije bila izgraena u tradicionalnom konceptu samooiglednosti da samooiglednr
propozicije su nuno istinite, to je uvek bilo, po mojim saznanjima, pretpostvaljano da je to
sluaj. Porpozicija, onda, je samooigledna za posebnu osobu ako je to samooigledno per se, i
ako ta osoba ima upoznatost sa tim i razume ga. Sledi, naravno, da e osoba onda i biti upoznata
sa injenicom da je propozicija istinita, i iz verovanja koji poropozicijski sadraj korespodentan
toj injenici.
Scientia ukljuuje zakljuke svih tih argumenata ije su premise i deduktivna validnost
(valjanost) su, ili su bili, samooigledni za nekoga. Zbog komunitarnog karaktera scientie,
meutim, to obuhvata mnogo vie od toga. Fiziar koristi jedan od Akvinevih sopstvenih
primera koji koristi rezultate matematiara. To e rei: fiziar ne razvija sam matematiku koja
mu je potrebna poevi od premisa koje su samooigledne za njega i konstruisanje argumenata
takvih da je to samooigledno za njega da su oni deduktivno validni. Matematiar izvetava o
onome to nalazi kao samooigledno i onome to je deduktivno dokazano odatle; i fiziar, vie
nego replicira posao matetematiara , verujui njemu i koristei matematike rezultate meu
premisama za njegov sopstevnu argumentaciju. Shodno tome, mnoge od premisa argumenata

fiziara nee biti samooigledne za njega, fiziara. Neke od propozicija koje su samooigledne
za matematiara moda nee biti samooigledne za fiziara; i zakljuci matematikih argumenata
obino nee biti samooigledni za fiziara. Zaisa, obino oni ak nee biti oigledni ni za
matematiara. Jer, kao to smo videli gore, neki arument ije premise su samooigedne za osobu,
i jeste takav da to je samooiglednost za osobu da je argument deduktivno validan, esto e imati
zakljuak koji nije samooigledan za tu osonu.
Primamljivo je ponuditi sledeu forumlaciju kao Akvineve pune verzije koncepta scientie:
scientia se sastoji od zakljuaka argumenata od kojih je svako takav da svaka premisa koja je
samooigledna za nekog, i svkaka od njih je takva da injenica njene deduktivne validnosti je
bila samooigledna za nekog. It's tempting to offer the following as a formulation of
Aquinas's full concept of scientia: scientia consists of the conclusions of arguments each of
which is such that each premise has been self-evident to someone or other, and each of
which is such that the fact of its deductive validity has been self-evident to someone or
other. Ali ovo nee uiniti, jer, iz razloga upravo ukazanog, neke od matematikih propozicija
koje koristi fiziar u svom argumentu ne moe da bude samooigledno nikome uopte,
ukljuujui i matematiara koji ih je dokazao. Nain da se stavi je onda ovaj: scientia se sastoji
od zakljuaka tih deduktivno validnih argumenata svaki subargument o kojih (ako ih ima) je
takav da njegova deduktivna validnost je bila samooigledna nekome, i svaki ije nezakljuene
premise su bile samooigledne nekome. To e biti sluaj da veina ovih argumenata nee biti
vidjena cela od strane bilo kog ljudskog bia.
Sveobuhvatni cilj srednjevekovnih teologa je da razviju teologiju kao scientia. Oni redovno
razvdajaju projekat na dva dela: prirodna teologija i sveta teologija. U prirodnoj teologiji,
subjekat moe sami ispiruivati (delivarences) samo od prirode ljudskog razuma; u svetoj
teologiji, subjekatu je doputeno, osim toga, da koristi kao premise i propozicije otrkrivene od
Boga (Boijeg otkrovenj). Oigledni pitanje je kako koristiti takve propozicije kao premise moi
eventulano biti doputeno ako je ta scientina koju subjekat pokuava da razvije jer u svakom
trenutku samooigledno oblikukuje karakter scientie. The obvious question is how the use of
such propositions as premises could possibly be allowed if it was a scientia one was trying
to develop since at every point self-evidence shapes the character of scientia. Akvinev
odgovor je i genijalan i za nas neoekivan. lanstvo u naunoj zajednici nije ogranieno na
ljudska bia koja borave na zemlji; ukljuuje takoe Boga i blagoslovene (mrtva lica koja su
vodila sveti ivot). Sada su sadraji otkrovenja samooigledni Bogu i blagoslovenima. U skladu
s tim, ba kao to je fiziaru doputeno korienje kao premisa, u njegovoj sopstvenoj
argumentaciji, ono to matematiat izvetava kao samooigledno za njega ili deduktivno
pokazano odatle, tako i naunom teologu je doputeno da koristi kao premise ono to Bog
izvetava kao samooigledni njemu i pojedinanosti, sadraj pisma.
Mnoge od nas u savremenom svetu progone takva pitanja o religioznim verovanjima kao
imamo li pravo da se drimo takvih verovanja, imali neko od njih garanciju za nas, ili da li su
pouzdano formirana, i da li neka od njih konstituiu (predstavljaju) znanje. Nai epistemolozi su
primetili nau brigu i muku, i ponudili nam teorije o tim stvarima. Na takva pitanja
srednjevekovni filozofi i filozofski teolozi ne nude odgovore. Niko nije postavio pitanja ili bar ne

sa insistiranjem i strepnjom. Operisanje sa primljenim Aristotelovskim gleditem kao uslovima s

kojima verivanje zasluuje da bude nauno, oni su posvetili svoje napore da dovedu u vezu to o
tome da verovanja o Bogu e imati te zasluge (odlike). Dodajmo da izmeu nasi i njih, drutvena
praksa koja se zove "nauka" se doboko promenila, sa posledicom da niko od nas danas ne bi
prihvatio sulove na kojima oni insistirau za verovanja koja zasluuju (imaju takve odlike) da
budu nauna. Iz nekoliko razloga dakle, njihov doprinos ne odgovara na nae probleme. Ipak to
nije irelevantno: argumenti za postojanje i karakter Boga koje su oni razvili u pokuaju da
razviju teologiju kao nauno znanje su ponueni u modernom svetu da obezbede pravo na
verovanje u Boga ili da utvrde da neka od naih verovanja konstituiu (predstavljaju) znanje.
3. Uloga Doksatikog Ideala u Lokovoj epistemologiji religije
U spisima Dona Loka nalazimo ono to je neosporno epistemologija religije. U toj
epistemologiji, Doksatiki Ideal igra centralnu ulogu, kao i u njegovoj epistemologiji uopte.
Uloga koju Ideal igra u Lokovoj misli je veoma drugaija od one koju je igao u srednjevekovnoj
misli. Iako u njegovoj privrenosti Idealu Lok nastavlja dugi tradiciju, on sada koristi Ideal da
formulie shvatanje, ne naunog verovanja, ve pre, opravdanog verovanja pojedinano,
opravdanost religioznog verovanja; i to je ono to je novo.
Dva razmatranja lee iza Lokovog fokusa na opravdanost. On smatra da je scientia dola
veoma malo. Scientia matematike mogua, mislio je, i logike; i zaudo moralnosti. Ali osim toga
gotovo nita. Posebno nije bilo mogue znati supsatniciju. Mnogo optije, znanje, kako je Lok
video stvari, je, u njegovoj poznatoj frazi "malo i oskudno". To je bio jedan od razloga. Drugi
razlog koji je motivisao Lokov fokus na opravdanost bila je njegova iva svesnost socijalnog i
kulturnog haosa koji ga je okruivao, zajedno sa njegovim uverenjem da je najbolja nada za mir
u socijalnim i kultrunim ratovima njegovog vremena, je bila da graanstvo prestane da se dri
religioznih i moralnih ubeenja s kojimima oni nisu opravdani, ili da prekinu da ih se dre sa
vrstinom na koju nisu imali prava.
Lok nudi optu teoriju opravdanosti. Iako prilino esto formulie shvatanje on daje u zvonkoj
univerzalnoj retorici, on ini jasnim u velikom broju pasusa da opte shvatanje nije u injenici
njegovog cilja ili brige. To je bilo njegovo uverenje da svako od nas svako sada i onda se
nalazimo u situacijama gde amo obavezni da uradimo ljudski najbolje nalaenje istine u
odreenoj stvari. Ako ne uspemo da uradimo tako, onda takva verovanja koja moemo imati o
svarima ili zaista, takva neznanja su odsutna u opravdanosti z anas. Mi ne bi trebalo da imamo
takva verovanja, ili takvo neznanje; ne smemo dozvoliti. Lokovo pitanje na kome insistira je
ovo: ta determinie opravdanost (pravo) u takvim situacijama "maksimalne vanosti
(zabrinutosti)"? To je dodatno njegovo ubeenje da su pitanja religije i morala uvek za sve nas
pitanja od maksimalnog znaaja. Naravno, bilo bi neverovatni da smatramo da su sva pitanja
religije i moralnosti uvke od maksimalne vanosti za nas. Ali poto Lok nije pokuao da nam
kae koja od takvih pitanja su od maximalnog znaaja, moramo ih ostaviti tamo.
Da bi smo razumeli Lokovo shvatanje koje nudi ono to determinie pravo na pitanja od
maksialnog znaaja, moramo uzeti u obzir injenicu da Lokova upotreba Doksatikog Ideala je

isprepletana sa njegovom privrenou onim to Tomas Rid naziva "Put (nain) ideja". Rid je bio
pomalo nedosledan (inkozistentan) u svom shvatanju koji tano kopleks teza je eleo da nazove
"Put ideja". Ali neka u ovom sluaju shvatimo od "Put ideja" ne vie od tezue o onome to to je
da mi smo upoznati, naime: subjekat nikada nije upoznat sa niim drugim neo subjektovim
sopstvenim umom i njegovim "modifikacijama". Samo subjektov sopstveni um i njegove
"modifikacije" su nam uvek predstavljene.
Njegov zagrljaj ove teze doveo je Loka da prihvati reprezentativnu teoriju opaanja. Kao to je
ranije pomenuto, opaanje oigledno ima neku vrstu inuicionog sadraja. Po Lokovom miljenju,
ono s im smo upoznati u opaanju, ono to je nam je predstavljeno nikad nije spoljanji objekat,
ve samo mentalna ideja koja predstavlja onaj (da) spoljanji objekat koji je stvar opaena
(opaanja). Isto tako, njegov zagrljaj teze je doveo Loka da pruhvati reprezentativnu teoriju
pamenja. Po Lokovom reprezentativnom shvatanju, ono s im je subjekat uoznat u pamenju
nije entitet pamenja, ve predstavlja mentalnu "ideju" koja predstavlja da entitet iz prolosti koji
je stvar upamena (seanja).
I sada za Lokovo shvatanje opravdanosti stvari religije i morala, mnogo optije, stvari od
maksimalne vanosti. Da bi subjekat imao pravo na verovanje takvih stvari, ova verovanja
moraju biti odrana na osnovu subjektovog zapoljavanja odreenje prakse istrage posebno, ta
praksa koja predstavlja (konstituie) raditi (delati) ljudski najbolje. I uzgred, Lok pretpostavlja
da, bez obzira koja tema je u pitanju, to je uvek ista praksa istraivanja koja konstituie nejbolje
za nalaenje istine. Praksa koju Lok smatra najboljom moe se izraziti u tri faze. Prvo, posle
formulisanja propozicije o stvari (koja je u pitanju), subjekat prikuplja dokaze u vezi istine ili
lai te propizicije, ovaj dokaz, u svojoj potpunosti treba biti reprezenativan i dovoljno obilan, i u
svojim pojedinanim stavkama, konstituisanih od verovanja da su sigurne za subjekat jer, u
svakom sluaju, verovanje je izazvano od subjektove upoznatosti sa nekom injenicom iji
propozicionalni sadraj verovanja je korespodentan. Drugo, subjekat ocenjuje logiki snagu tog
dokaza (evidencije), u odnosu na propoziciju koja se razmatra, dok subjekat dobija (stie)
upoznatost sa verovatnoom propozicije o tom dokazu, ova upoznatost zauzvrat izaziva
verovanje iji propozicionalni sadraj korespondira injenici te verovatnoe. I tree, subjekat
usvaja nivo poverenja, u propoziciji koja se razmatra, koji je srazmeran onome do ega subjekat
dolazi u verovanju je njegova verovatnoa na tom dokazu (evidenciji).
Lok je bio svestan injenice da veoma malo religioznih verovanja od veoma malo ljudi je
formirano upoljavanjem ove (navodno optimalne) prakse. To je bilo njegovo gledite, sledei,
da veoma mali broj religioznih verovanja je opravdano. Takoe je bio ubeen, meutim, da se
ova situacija moe popraviti. Zapoljavanjem prakse moemo doi do supstancijanog tela
verovanja o Bogu, tj "racionalne religije". Mogli bi prvo zaposliti praksu razvijanja prirodne
religije, koristei kosmoloke i teleoloke argumente. Onda moemo zaposliti praksu za
razvijanje religije otkrovenja, prvo stiui evidenciju (dokaz) za pouzdanost biblijskih pisaca, a
onda koristei uda ona izvetavaju kao dokaz (evidenciju) za pojavu otkrovenja. kantovo
razvijanje "racionalne religije" je varijacija ovog programa: gde Lok koristi kosmoloki
argumente Boijeg postojanja, i gde njegovi sledbenici koriste teleoloki argument, Kant koristi
moralne argumente.

To je prilino esto reeno u poslednjih par godina (takoe i po sadanjim piscima) da je Lokov
znaaj za epistemologiju religije taj da on (influrncijaln=srednjevekovno astralni uticaj) uticajno
zagovara evidencijalizam teistikih verovanja da je, da on uticajno zagovara tezu da teistikim
verovanjima nedostaju odlike koje su relevantne za istiu, posebno u opravdanosti, osima ako se
oni odravaju na osnovu drugih, neteistikih verovanja. I svakako Lok je bio jedan od
najuticajnijih na toj poziciji. Ali Lok kao da je samo nezadovoljan posrednim teistikim
verovanjima koja nisu formirana zapoljavanjem njegove prakse ("posredna" verovanja su ona
koja su formirana ili odravana na osnovu drugih verovanja), kao i sa neposrednim teistikim
verovanjima. Dakle, ovek mora da kopa dublje, i pitati se zato je Lok zastupao evidencijalizam
teistikih verovanja. Odgovo je da on, pretpostavljajui da su verovanja formirana na
argumentima verovatnoe mogu da zadovolje Doksatiki Idela, prihvaen Ideal ukljuuje ga u
svoje shvatanje o opravdanosti religioznog verovanja svaije opravdanosti za neko religiozno
verovanje.
Srednjevekovni filozofi su, kao to smo videli, prihvatili Ideal ukljuivanjem ga u njihovo
shvatanje naunog verovanja; oni su drali, kao dodatak, da teistiko verovanje koje dostie
odreeni standard zahteve scientie je superiornije u odnosu na obino teistiko verovanje koje ne
dostie standarde tih zahteva. Ali oni nisu pokrenuli sveoptu kritiku teistikih verovanja obinih
ljudi; oni nisu rekli da, samo od svojstva nee biti nauno, ta verovanja su deficitarna na takav
nain da osoba je u obavezi da pokua da izbaci tu deficitarnost (da ukloni taj nedostatak). Ono
to je novo u vezi Loka i njegovih saboraca je da Ideal je korien da pokrene tano takav napad
na obine religiozne vernike u svakodnevnom ivotu. Obini religiozni vernici nisu formirali
svoja verovanja upoljavanjem (po svojoj prilici) optimalnog metoda. To oznaava nedostatak u
njihovim tim verovanjima, koji su obini vernicu obavezni da uklone.
4. Reformisana epistemologija je odbacivanje Doksatikog Ideala
Reformisano epistemoloko odbacivanje D.I.
Prilino esto je govoreno o tom nedavnom razvoju u epistemologiji religije koji je poznat kao
"reformisana epistemologija" (od kojih je predstvaljeni pisac reprezentativan), da je njegov
fundamentalni znaaj u tome to odbacuje klasian moderni fundacionalizam. Kao to je
primeeno ranije u naoj diskusiji, verovanja poseduju razliite distinktivne odlike i nedostatke
koji relevantni za istinu. Klasian moderni fundacionizam o nekoj od tih odlika iznosi tvrdnju da
verovanje, da poseduje odliku koja je u pitanju, mora dostii standard Doksatiki Idela sa
Metodom ideja e se smatrati kao pravilno navoenje obima upoznatosti. Istina je, zaista, da
reformirana epistemologija odbacuje klasian moderni fundacionizam. Drei da je mogue da
ljudska bia imaju upoznatost sa Bogom, oni negiraju da Nain ideja je pravilno specifikovanje
obima upoznatosti. Ali njihovo odbacivanje je jo fundamentalnije. Oni odbacuju Doksatiku
ideju samu. Neuspeh religioznih verovanja obinih ljudi za dostizanje zahteva Doksatikog
Ideala, do sada dalje, ne ukazuje na neku vrstu nedostatka, neku vrstu nepravilnosti, u ovim
verovanjima ili u ljudima koji se dre njih. Vrovanja nisu samo iz tog razloga, liena prava; niti

su samo iz tog razloga lieni pravdanosti. Niti je osoba, samo iz tog razloga liena intelektualne
vrline (svojstva).
Kako su formirana i odriva religiozna verovanja? Obino su izazvana iskustvom neke vrste,
ili verovanjem u ono to je reeno u neko u nekom diskursu, ili refleksijom o implikacijama
nekeih kompleksin verovanja koje je subjekat ranije stekao (ranije upoznat). Moda ne uvek;
moe da ponekad da se desi da osoba jednog dana samo nae sebe verujui u Boga, ili da veruje
o neemu o Bogu, bez da je imala ikakvog iskustva, diskurs, ili relfleksiju koju ona moe da
oznai kao imanje izazvano verovanjem. ta vie, moe biti sluaj da kada neko iskustvo,
diskurs, ili refleksija izazovu verovanje, to nije uraeno tako od njegove aktivacije nekog
uroenog mehanizna formiranja verovanja; pre neka akcija Boga, ili Boijeg duha, moe biti
sredstvo (pre je neko posredovanje Boga ili Boijeg duha). Bilo kako bilo, meutim, refleksija ,
diskurs, i iskustvo koje je, neto sa intuicionalnim sadrajem su ono to obino izaziva religiozna
verovanja. Iskustvo moe biti neprirodno na jedan ili drugi nain. Neprirodnost u svom
karakteru; svedoci sve izvetaje mistinih iskustava, i iskustva svetog boanskog prisustva. Ili to
moe biti neprirodno u svom pritiskanju ili sluajnoj blagovremenosti svedoka Avgustinovog
uverenja da putem neprirodnog svojstva deijeg pevanja "tolle lege, tolle lege", Bog mu govori
da pokupi svoj primerak pisma Svetog Pavla i pone da ita, ili odluka Svetog Antonija da putem
neprirodnog (tajanstvenog) svojstva crkvenog lektora se samo deava da ita, kada on, Antonije,
zakoraio u crkvu, rei iz Jevanelja Sv. Mateje, "Prodaj sve to ima i prodaj siromanima",
Bog mu je govorio, imuan mladi Egipanin, da proda svoju imovinu i da da siromanima.
Alternativno, iskustvo moe biti neto neverovatno na ovaj ili onaj nain, ili skup (kompleksna)
verovanja o neemu neverovatnom. Mesto stanovanja, jednog dana, na onome to je subjekat
otkrio o zamrenosti, kompleksnosti, i neizvesnost nekih fizikih, hemijskih , ili biolokih
proces, subjekat moe nai sebe preplavljenog uverenjima da to nije samo razvijeno, da to mora
biti stvoreno. Ili moda, kao lajermaher, subjekat poinje jednog dana iskustvo svega oko sebe
kao zavisno ode neke naredbe ili svih zajedno. Or perhaps, like Schleiermacher, one begins
one day to experience everything around one as dependent on something of another order
all together. (pa pazi, ima smisla. ako kazes da se tako formiraju religiozna v-nja, ja to
kontam kao sad si ti otkrila recimo neku religiju i kao jednog dana pocinjes da
dozivljavas svet oko sebe kroz to, najprostije receno).

Tako se zapravo formiraju religozna verovanja. Ono to se pojavljuje, pomeano sa

velianstvenim, uzvienim, i inspiriuim je, od neije svetlosti, mnogo gluposti, esto opake i
uasne gluposti iako je u naem veku i vie nego jasno da religija jedva ima monopol na opakim
i uasnim besmislicama. Istraijui celinu, ak i religiozna osoba e oseati malo prisnosti sa
onima koji oseaju iznureno i uznemireno u istraivanju plenja ita od kukolja i koji umesto da
prihvate ponueni Doksatiki Ideal u celosti, velianstveno i nevelianstveno jednako.
Pogledajmo zato takav potez treba da bude otpor. Razmotrimo strukturu akuelnog sluaja,
Avgustinovog sluaja. On uje glas deteta koje uzvikuje "uzmi i itaj, uzmi i itaj". Nakon brzog
razmiljanja on nalazi da je to neprirodno. Moda on veruje da je to neprirodno. Verovatnije, on
ga uje kao neprirodno; tj. on ga doivljava pod pojmom neprirodnog. Brzo mu se dogaa da je
moda uzvik (chant-misa, crkvena pesma) deo igre; ali on ne moe da se seti takve igre. Ali to je
stvarno prevaziena taka; nije bitno da li na ovaj ili onaj nain. On ima nagovetaj da rei, bez
obzira dovoenje deteta da im peva, moda e biti prikladno za njegov stanje; takvo pevanje

stie neprirodan karakter za njega. I to oigledno odmah izaziva u njemu verovanje da Bog govri
s njim.
Ako je ovo kako je proao Avgustinov opis je prekratak za nas da bi smo bili sigurni o svim
detaljima rezultirajueg verovanja, u njegovom nainu formiranja, svakako ne dostiu standarde
Doksatikog Ideala. Verovanje koje se formira kod Avgustina je da Bog govori s njim. Ali
injenica s kojom je on upoznat je injenica da dete peva "tolle lege". Propozicionalni sadraj
verovanje nije korespodentan injenici koje je bio svestan. Da li je to onda moda u potpunosti
utemeljeno u upoznatosti? Pa ne naravno ak oje to formirano neposredno. Ako, s druge strane,
formirano na osnovu argumenta, mora da je bilo verovatnoe (argumenta verovatnoe); ne
deduktivni argument je na vidiku. Ali ta bi taj probabilistiki argument mogao biti, Avgustin
nam ne govori. Zakljuak koje je najbolje objanjenje? Naravno, pre nego to povuku neka
najbolja objanjenja zakljuaka, Avgustin je bio u kontaktu sa detetom i trebao ga je pitati zato
peva "tolle lege".
Pitanje da li neuspeh Avgustinovog verovanja dostie Doksatiki Ideal oznaava neki
nedostatak u tom verovanju je moda najbolje prii indirektno. To je bilo dva velika kotska
mislioca 18 veka, Dejvida Hjuma i Tomasa Rida, koji su prvi napali, snano i direktno,
Doksatiki Ideal, tvrdei da, bezobzira to filozofi moda preferiraju (bi radije), nae ljudsko
stanje je takvo da ogroman broj verovanja koja posedujemo, i bez kojih ne bi smo mogli da
ivimo nisu ni formirana u skladu sa Doksatikim Idealom i niti bi mogla biti tako formirana.
Rid takoe tvrdi da obim upoznatosti je mnogo iri nego to Put ideja tvrdi da jeste; u ovome, on
se sutinski ne slae sa Hjumom. Ali se u potpunosti slagao sa Hjumom da Ideal mora biti
odbaen.
Hjum tvrdi da sluaj najai za verovanja o budunosti se formira indukcijom. Njegova analiza
toga kako se takva verovanja formiraju kao sledee: niko nije roen s predispozicijama za
induktivna verovanja. Svi smo roeni, umesto toga, sa fundamentalnom dispozicijom da
steknemo dispozicije od takvih verovanja. Takvo sticanje funkcionie na sledei nain: nalazimo
par dogaaja odreenog tipa koji su redovno povezani u naem iskustvu na primer, u naem
iskustvu dogaaji koji se satoje iz objekata gubei svoju podrku su redovno povezani sa
dogaajima od toga objekat padajui. Na kraju postoji neminovno formirana u nama dispozicija,
nakon doivljavanja pojave nekog dogaaja jedan od ovih tipova, neminovno je oekivati pojavu
nekog dogaaja druge vrste da je, verovati da e biti dogaaj drugog tipa. Hjum opisuje ove
dispozicije za formiranje induktivnih verovanja kao "navike" i "obiaje" da istakne njihov nain
sticanja.
Oigledno je da, Hjumova analiza induktivnoh verovanja ne slue za primer Doksatikog
Ideala. Zakljuak se odvija iz neeg to subjekat opaa; induktivno formirano verovanje o
budunosti je u tom nainu koji se bazira na subjektovo perceptivno iskustvo. Ali ono to
shvatanje za zakljuivanje nije (subjektova svest o) subjektova upoznatost sa injenicom da je
zakljuak logiki zasnovan na opaenoj injenici; ono to je shvatanje za zakljuivanje je samo
ta navika koju je subjekat jednom stekao "slepa" navika, moemo je tako nazvati, jer je ukljuena
neupoznatost .

Hjum je bio svestan da e itaoci negodovati povodom njegovg zakljuka da unutranja

delatnost koja proizvodi zakljuak je slepa navika, vie nego upoznatost sa nekom injenicom
koja je logiki zasnovana. Mi, na kraju krajeva, imamo verovanje da priroda, u aspektu koji je u
pitanju, je redovna: da osloboeni objekti uvek padaju. Kada dodamo da je verovanje za nae
verovanje da je objekat osloboen, ovo kasnije verovanje izazvano je upoznatou sa injenicom
da je objekat osloboen, onda neposredno predstojee verovanje da e objekat pasti je injenica
logiki zasnova na tim verovanjima.
Ali kako, pita Hjum, da li stiemo verovanje da priroda, u aspektu koji je u pitanju, je redovna?
To nije samooigledna istina. Tako verovanje mora nekako imati upoznatost iz iskustva (mora da
je nekako steeno iz iskustva). Kako to? Pa, mi smo primetili mnogo sluajeva redovnosti
prirode aspekta koji je u pitanju. Mora biti iskustvo koje dovodi do ovog opteg verovanja. Ali,
primetimo sada, kae Hjum: ono to sledi logiki iz subjektovog posmatranja redovnosti, je da
taj mali segment prirode o kme subjekat ima iskustvo nikad ne predstavlja subjektu sa
kontraprimerima ove redovnosti (ignorisanje, ove pojave sve sluajeve osloboenih objekata koji
idu na gor!). To ne sledi logiki, da priroda kao celina nije opaena sa primeenou je redovna u
ovom pogledu. Ipak subjektu je potrebno vie optiji princip, ili neto nalik tome, ako subjektovo
verovanje da ova otputenost predmeta koji e pasti je zasnovana na upoznatosti. Ali naravno,
nemamo upoznatost sa injenicom koja korespondira poropozicijskom sadraju verovanja da
priroda kao celina je redovna, jer priroda kao celina budui kao i sadanjost i prolost, udaljena
je koliko i blizu kad nemamo iskustva. Dakle, upoznatost dolazi kratko u induktivno formiranim
verovanjima. Za razliku od dva tipa verovanja koji konstituiu Doksatiki Ideal, oni ne mogu u
potpunosti biti zansovani na upoznatosti. Oni su fundamentalno drugaije vrste. Ipak takva
verovanja su neophodna za ljudsku egzistenciju. Dakle, verovanja koja ne dostiu Doksatiki
Ideal su samim tim deficitna, samim tim mi treba da pokuamo da eliminiemo deficit, ne moe
da opstane.
Rid pravi istu vrstu tvrenja o verovanjima koja se baziraju na sveoenju. Neko tvrdi da P; i ja,
nako sluanja nje, poinjem da verujem da je ona tvrdila P. Moje dolaenje do verovanja da je
ona tvrdila P onda izaziva u meni verovanje da P. Kako da razumemo ovaj sasvim neobian oblik
formiranja verovanja, kada subjekat misli o tome? Izgleda pravo da kaem da moje verovanje da
P je zasnovano na njenom tvrenju da P; ali da li sam dobi od mog verovanja da je ona tvrdila da
P, za moje verovanje da P, logikim zakljuivanjem? Ako je tako, po svojoj prilici ukljuen
princip je neto poput ovoga: osobe ove vrste koje govore o temama ove vrste u ovoj vrsti
situacije uvek kau istinu. Ali kako sam doao do ovog principa? Rid nas poziva da razmotrimo
posebno sluaj deteta: da li dete dolazi da veruje svojim rodizeljima u odreenom sluaju jer
razlozi da 8 od 10 puta kada su roditelji govorili o ovoj vrsti stvari u ovoj vrsti situacije, su
govorili istinu, pa verovatno tako i sada rade? Ridova sopstvena sugestija trai mnogo vie
argumentacije za uspostavljanje nego to ja mogu dati ovde, ali koja mi izlgeda definitivno
ispravno je da uroenost za nau ljudsku konstituciju je princip lakovernosti, kako on to naziva.
Delovanje ovog principa je preieno u ivotima svakog od nas, tako da na kraju mi vie ne
verujemo odreenim vrstama ljudi u odreenim vrstama tema u odreenim vrstama situacija, dok
drugima (poto drugima), verujemo jae nego ikad; ali na dnu (u sutini) svih preciziranja je

injenica da svi mi imamo uroenu dispoziciju da verujemo ono to verujemo ljudima koji nam
govore. Ako je ovo tako (upravu), onda ovde imamo jo jedan primer formiranog verovanja koje
se ne uklapa u Doksatiki Ideal. Istovremeno, verujui stvari na osnovu tvrenja drugih je tako
fundamentalno za ljudsku egzistenciju da bi bilo apsurdno predloiti da u verovanjima koja su
nastala delovanjem principa lakovernostu postoji neto deficitno u takvom nainu da mi treba da
pokuamo da eliminiemo takva verovanja.
Subjekat moe videti zato Doksatiki Ideal je imao dopadljivost koju je ima: postoji neto
zadivljujue o verovanjima koja dostiu standard Ideala najmanje (makar), o verovanjima koja
dostiu kriterijum prvog stepena Ideala. Verovanje izazvano upoznatou sa injenicom za koju
je propozicionalni sadraj verovanja korespodentan: ta moe biti bolje, vie zadovoljavajue od
toga, vie koji ponovo uverava ako je samo je postojalo ne mimika! Vrovanje izazvano
upoznatou sa injenicom da propozicionalni sadraj verovanja je ovravdan verovanjima prve
vrste: takvo verovanje je samo neznatno manje zadovoljavajue. Ali poenta koja sada nastaje je
da takva verovanja nisu ideal za nas ljudska bia, u naoj situaciji. Ono to je bilo uzeto da bude
Doksatiki idela nije ideal za nas. Neuspeh verovanja koje ne dostie Doksatiki Ideal nije, do
sada dalje, poenta da nedostatak koji mi ljudska bia treba da eliminiemo, ili ak nedostatak koji
bi za nas bilo poeljno ukloniti. Nae formiranje verovanja ne konstituie distizanje standarda
koji pretpostvalja ideal u svojoj uroenoj delatnosti; niti je mogue da revidira svoju delatnost
tako da ove delatnosti deluju sve dostizanje standarda pretposvljanog ideala. ak i ako je
mogue, ak i ako smo nekako uspeli da preoblikujemo samo formiranje verovanja tako da je
usaglaen sa svojim delovanjem pretpostavljenog ideala, mi bi smo se suoili sa veoma
oskudnim telom verovanja za ivot koji se nastavlja.
Implikacije za nau analizu odlika koje su relevantne za istinu su oigledne. Lokova
predloena praksa, koja u svojoj sri ima Doksatiki Ideal, nije univerzalno najbolji pristup
istini; to nam daje pristup svim onim istinama o budunosti kojima nam induktivno zakljuivanje
daje pristup. Takoe, Ideal je irelevantan za shvatanje pouzdano formiranih verovanja;
induktivno zakljuivanje, odgovarajue uzdrano, je eminentno puzdan tip formiranja verovanja.
To je irelevanto takoe za shvatanje verovanja formiranih naim uspostvaljanjem (ustavom). I to
je irelevantno za shvatanje ono ta mi imamo pravo dozvoljeno da verujemo. Ono to nam treba
je shvatanje odlika koje su relevantne za istinu u verovanjima koja odbacujemo. Doksatiki
Ideal, i nastavlja (postupa, pridruuje se) bez pretpostavljanja da zasluga koja jej u pitanju je
odsutna ako verovanje ne dostie standard Ideala. Broj takvih shvatanja se pojavio u poslednjih
par godina. Dokle god je tako, postoji "revolucija" u epistemologiji Hjuemansko-Ridovksa
revolucija.
A sad nazad religioznim verovanjima. Ranije sam rekao da najdublji znaaj tog nedavnog
razvoja u epistemologiji religije koji je poznat kao Reformisana epistemologija je svoje
(njegovo) insistiranje da propisti verovanja obinog oveka da zadovolji zahteve Doksatikog
Ideala nije, do sad dalje, pokazuje bilo koju vrstu defitnosti ili nepravilnosti i tim verovanjima ili
kod osobe koja ih se dri. Sada moemo rei zato "reformisana epistemologija" iznosi tu
tvrdnju. To nisu neke ad hoc teze o religioznim verovanjima; pre je to deo skoranje "revolucije"
u epistemologiji. Reformisani epistemolog stoji u Ridovskoj tradiciji. Religiozna verovanja, u

dobroj meri, su kao induktivna i posvedoena verovanja, u tim potonjim takoe ne slue kao
primer Doksatikog Ideala. Ali injenica, kao to smo videli, ne implicira nita o svemim
predstavljenim ili odsutnim odlikama koje su relevantne za istinu u takvim verovanjima; to
dokazuje da e biti fundamentalno irelevantna za posmatranje.
5. Vitgentajnova filozoija relogije
Preskoen ceo deo
6. Alsto o upoznatosti s Bogom
Glavna tema moje diskusije je bila uloga onoga to se naziva "Doksatiki Ideal" u epostemologiji
religije. Opisao sam njegovu pozitivnu ulogu kod srednjevekovnih teologa, i u paradigmatinoj
prosvetiteljskoj figuri, Dona Loka; i tvrdim da fundamentalno za dva glavna skoranja pokreta u
epistemoligji religije, Vitgentajnizam i Reformisanu epistemologiju, je bilo odbacivanje, svako
na svoj nain, impozantnog Ideala u religioznom verovanju. Na kraju, razmotrimo vaan
skoranji doprinos epistemologiji religije u kome nije toliko sam Doksatiki Ideal napadnut, kao
teze redovno kombinovane sa Idealom, da Bog ne moe biti predmet upoznatpsti. Doprinos koji
imam na umu je knjiga Vilijama Alstona, Opaanje Boga: Epsitemologija Religioznog Iskustva.
Prolo je taku koncezusa meu filozofima, da mi kao ljudska bia, ovde u ovom ivotu,
nemaju upoznatost sa Bogom. Bog nikada nije intuicionalni sadraj naih mentalnih akata; Bog
nam se nikad ne predstavlja, nikad nam se ne pojavljuje. Oni koji, poput Loka, prigrljuju Put
ideja, dre, naravno, da Bog deli ovu sudbinu sa ljudima samim, i sa materijalnim objektima.
Sobzirom na skoranji koncezus, religiozno iskustvo je obino bilo analizirano od filozofa ili kao
posebna vrsta subjektivnog iskustva iz kog primalac razvija zakljuak o Bogu, beskonano(m),
ili takvo, ili kao opaanje obinog objekta ili oveka pod nekim posebni religioznim konceptom.
Alstonov agrument (rasprava) je da mnoge prihvatljive analize tipinih mistinih iskustava je
da osoba opaa Boga. I kao strukturu opaanja, Alston obuhvata ono to on naziva "Teorija
pojavljivanja" objanjavajui to ovako: "za S opaanje X je jednostavno za C se pojavljuje S
tako i tako". Ovo je, za X je dobijen, ili predstavljen, za S-ovo iskustvo kao takvo i takvo.
Primeri verovanja o Bogu da koje tradicionalni filozofi su ponudili za zadovoljneje Doksatikog
Ideala su verovanja odravana na osnovu zadovoljavajuih argumenata. Novina Alistonovof
doprinosa je navoenje, kao primere Ideala, verovanja drana neposrdno.
Ili bi tako izgledalo. Nije sve ba kako se ini. Iako Aliston naziva opaanje oblikom direktne
svesnosti objekta, porde toga to je, po njegovom gleditu, posredno direktna svesnotst, za razliku
o svesti o subjektovom sopstvenom svenog stanja, koji je neposredno direktno svestan. "Nae
sopstveno stanje svesti", kae Aliston, " nam je dato sa maximalnom neposrednou, nije dato
preko bilo ega. Dok u direktnoj percepciji spoljanjih objekara, iako objekat nije predstavljen
kroz opaanje jo neega, to je pradstavljeno kroz stanje svesnosti da je distinkcija iz objekta
iskustva i skog moemo postati eksplicitno svesni na direktniji nain.".
Znaajnija pitanja interpretacije ovde su ova: ta su ova posredna stanja svesti, kako se one
odnose na opaene objekte, i kako da shvatimo posrednu svest nekog objekta kroz subjektovu

neposrednu svesnost subjektovog stanja svesnosti (svesti)? Za ova vana pitanja, Alston je
netipino zagonetan. bla bla bla