Osnovni principi Dekartove filozofije

Dekart je (u „Raspravi o Metodi“) uporno nastojao da otkrije metode upravljanja duhom u

istrazivanju istine, kako u naukama tako i u filozofiji. Smatrao je da je otkrio novu metodu, koju je
nazvao prirodnom metodom ili istinskom logikom. Rekao je da se prilikom rasudivanja i istrazivanja
istine moramo iskljucivo oslanjati na prirodnu svetlost svoga uma, tj. na zdrav razum jer je sustina
coveka upravo razum. Dekart nije tvrdio da je razum jedini, nego samo osnovni izvor ljudskog
saznanja i kriterijum njegove istinitosti. Verovao je u ogromnu snagu prirodne svetlosti uma govoreci
kako nema istina tako udaljenih do kojih se na kraju krajeva ne bi doprlo niti tako skrivenih da se ne
bi otkrile. Metoda saznanja jeste drzanje onog reda koji postoji u samom predmetu. Pravila
Dekartove metode saznanja:

1. metodska skepsa – nikada ni jednu stvar ne usvajati kao istinitu, izbegavati prenagljivanja i
predubedenja, suditi samo o onome sto se nasem duhu predstavlja tako jasno da ne bude prilika u
kojima mozemo u to posumnjati.

2. analiza – svaku od teskoca koje ispitujemo treba podeliti na onoliko delova koliko je to moguce i
potrebno da bi se teskoce bolje resile.

3. sinteza – sopstvene misli voditi po redu, pocinjuci od predmeta koji su najprostiji i koji se najlakse
saznaju krecuci se ka slozenijim.

4. pravilo verifikacije – svuda vrsiti potpuna nabrajanja i opste preglede da bismo bili sigurni da nista
nismo propustili.

Prvo i cetvrto pravilo pripadaju vestini dokazivanja, a drugo i trece pravilo imaju za ulogu otkrivanje i
pronalazenje.

Dekart zakljucuje da za coveka nema drugog puta koji bi ga odveo saznanju istine osim puta
ocigledne intuicije i nuzne dedukcije. On ovde pod intuicijom ne podrazumeva nista iracionalno vec
metodski postupak koji ima dve karakteristike: da se neki stav shvata jasno i razgovetno i da se neki
stav shvata u celini i odjednom, a ne sukcesivno. Za njega dedukcija znaci posredno sagledavanje
izvesnosti koje se stice postupnim i nicim prekinutim kretanjem misli.

Metodskim skeptickim rasciscavanjem svega nejasnog i nesigurnog, i izdvajanjem i odbacivanjem

nepouzdanog, Dekart dolazi do svoje osnovne istine, koja je po njegovom misljenju potpuno
pouzdana, i iz koje ce, u skladu sa svojom metodom, nastojati da izvede citav svoj filozofski sistem. Ta
istina je sadrzana u njegovoj poznatoj recenici “Mislim, dakle jesam” (Cogito, ergo sum). Mi mozemo
sumnjati u podatke nasih cula, u postojanje spoljasnjeg sveta, pa i nas samih kao telesnih bica, ali
istovremeno dok sumnjamo, dok to razmatramo, dok odbacujemo sve sto smatramo samo
verovatnim, mi mislimo, pa je to nase misljenje apsolutno evidentna cinjenica, a ako mislimo, onda
nuzno i postojimo. Po Dekartu je sve ovo jasno i razgovetno i prema tome pouzdano i istinito, pa se
od izrecenog cuvenom recenicom moze poceti metodski postupno trazenje ostalih istina. Time je
postavljen i kriterijum istine koji Dekart nalazi u evidentnosti, to jest u jasnoci i razgovetnosti
postavki.
Protivno aristotelovsko-skolastickom deljenju duse na vegetativnu, culnu i razumnu, Dekart utvrduje
jedinstvo subjektivne svesti. Sva svojstva i moci duse on smatra neodvojivim i celovitim, pa ih
uvrstava u pojam misljenja u najsirem smislu te reci. Tu ulazi i sumnjanje, negiranje, potvrdivanje,
osecanje, pamcenje, shvatanje, ljubav, mrznja, mastanje, htenje, culni utisci…

Njegov cogito, medutim, ne predstavlja svest kao takvu, kao prosto misljenje, odnosno misaoni
sadrzaj, vec refleksiju o tom misljenju, znanje da mislim, spoznajnu delatnost, to jest upravo
samosvest. Ukoliko se svaka psihicka radnja ili kompleks sadrzaja svesti naziva svescu ili misljenjem,
utoliko je samosvest , tj. cogito, refleksija o tom misljenju.

Konkretno ja, koje misli nesto odredeno kao svoj predmet i koje taj predmet kreira u realnom
procesu ljudske misli i prakse, u dinamici i bogatstvu ljudskog odnosa sa svetom, postaje “univerzalno
ja” i pojavljuje se kao cista apstrakcija, kao “ja mislim uopste”, formalni akt svesti i napokon “stvar
koja misli” – res cogitans. Iz osnovnog stava metode da je istinito sve ono sto je tako jasno i
razgovetno kao samosvest, proizilazi da se i tela i sve konacne stvari utoliko mogu spoznati, ukoliko
se jasno i razgovetno predocuju. Ali, kvalitativne osobine spoljasnjeg objekata po Dekartu su samo
nesto subjektivno, sto realno ne pripada objektima, pa je sve culno kvalitativno za njega samo nesto
haoticno, mutno i nejasno, dakle, samo privid i zabluda, kao priozvod nase maste, cega razum treba
da se oslobodi upravo svojom metodom. Stoga ono sto se jasno i razgovetno moze spoznati na
spoljasnjim stvarima jesu samo njihova kvantitativna odredenja i njihovi matematicki, geometrijski
odnosi. Ti su odnosi tako jasni i razgovetni, kao i matematicka odredenja, i razum ih moze
konstruisati i rekonstruisati, ta su tela upravo proizvod razuma i zato se samo na njemu zasniva prava
naucna spoznaja. Ocisceni od svih culnih kvaliteta, predmeti postaju geometrijske tacke u prostoru, a
materija nije prema tome nista drugo, nego taj i takav geometrijski prostor. Taj materijalni prostor ili
prostorna materija ima jednu jedinu osobinu, a to je proteznost. Materija je poistovecena sa
proteznoscu, a to je kvantitativno jedino njeno razumsko odredenje, pa dakle i naucno odrednje.
Bogatstvo sveta sa svojom culnom i pojavnom raznolikoscu je redukovano jednim apstraktnim
misaonim, upravo matematickim zahvatom i svedeno na jednu njegovu odredbu, koja je samo jedan
od njegovih konstitutivnih momenata, na prostor, koji kao razumska apstrakcija nije nista drugo nego
produkt razuma, cista misao, konstrukcija. Ali, posto postojanje prostora ne moze biti samo realnost
misli, jer bi misao onda mislila samo sebe, a spoznaja bi ostala bez svog objekta spoznavanja, prostor
postaje nesto po sebi postojece, izvan misljenja, on postaje “protezna stvar” – res extensa,
supstancija, apsolut, nesto potpuno odvojeno od subjekta spoznaje. Dakle, prostor kao protezna
stvar razlikuje se potpuno od stvari, koja misli, tj. postoje dve supstancije: materijalna supstancija,
kojoj je glavni atribut proteznost i duhovna supstancija sa glavnim atributom misljenjem. Pod
supstancijom Dekart podrazumeva ono sto postoji tako, da za njegovo postojanje nije potrebno nista
drugo, a pod atributima, bitna i opsta svojstva supstancija ili ono sto na njoj shvatamo kao
nepromenljivo. Ali, medu osobinama koje sacinjavaju neku stvar postoji jedna osnovna i samo ona se
naziva atributom, dok su sve ostale osobine samo modusi tog atributa, tj. njegova stanja, pa dakle i
stanja supstancije.

Dekartova metoda ce biti osnovana na svojim trima glavnim spoznajnim momentima: intuiciji,
dedukciji i indukciji, i po njegovom shvatanju svaki od tih momenata podjednako doprinosi
savrsenosti te metode i medusobno su usko povezani. Intuicija kao neposredno i jedinstveno
sagledavanje stvari po duhu tako da o njima imamo apsolutno jasnu i razgovetnu spoznaju, daje nam
potpuno ocevidne i sigurne osnovne istine, koje postaju principi, iz kojih dedukcija, kao razumska
operacija izvodi postupno, jedno iz drugog sve ostale moguce zakljucke, drzeci se matematickog
demonstrativnog reda. Ali, kada se radi o slozenim i zamrsenim stvarima i kombinacijama, nuzno se
namece potreba nabrajanja ili indukcije, a ona nije nista drugo nego iskustvo i eksperiment. Tako je
indukcija postupak koji se upotrebljava onda kad spoznaju, da bude sigurna i pouzdana, ne mozemo
svesti na intuiciju. Te tri spoznajne radnje se po Dekartu vrse pomocu cetiri moci duha: cistim
razumom, mastom, pamcenjem i culima, koje sve zajedno cine jednu i istu spoznajnu moc. Medutim,
ipak je samo cisti razum, koji izvodi dedukciju, sposoban da odredi ste je istinito, a sta lazno, stavise,
postoje u ljudskom duhu takozvane “urodene ideje” (ideae innatae), koje predstavljaju osnovu
Dekartovog racionalizma. Pod “urodenim idejama” Dekart podrazumeva one ideje koje nisu produkt
ni spoljasnjeg ni unutrasnjeg iskustva, jer nisu sam sadrzaj svesti, vec odredena, nasem umu
pripadajuca i svojstena sposobnost, koja je opsti formalni akt svesti. Tako se te ideje razlikuju i od
onih koje nam dolaze od spoljasnjih predmeta, kao i od onih koje proizilaze iz odredenja nase volje,
to jest koje smo mi proizveli. Time se postavlje razlika izmedu svesti i samosvesti, izmedu misljenja i
refleksije o tom misljenju.