5 Internalizam i eksternalizam u epistemologiji

Vilijam P. Alston
Ovih dana se puno toga moe uti o epistemolokoj razlici izmeu unutranjeg i
spoljanjeg . esto se moe pronai u raspravama o reliabilizmu u kojima kritiar optuuje
reliabilistu da naruava internalistika ogranienja opravdanja i da se zadovoljava oprevdanjem
koje je eksterno subjektovom gleditu. Ali kakva (ili kakve) je to razlika? To ba i nije jasno.
Kao to je napomenuto, oni koji se slue tim razlikovanjem nameravaju da uporeuju
razliita miljenja o tome ta je to to moe da opravdava, ili o tome ta moe da pretvori samo
istinito verovanje u znanje. Najvie panje je pridavano opravdanju, pa emo u tom maniru
nastaviti i u ovom radu. U ovim raspravama internalistiko stanovite je ono koje postavlja
ogranienja; eksternalistiko stanovite u odnosu na dato internalistiko je samo poricanje da
dato internalistiko ogranienje predstavlja nuni usov za opravdanje. Stoga, nai pokuaji da to
razjasnimo mogu biti zasnovani na internalistikoj poziciji.
Kao to i samo ime nalae, internalistiko stanovite ograniava inioce opravdanja na
stvari koje su unutar neega, tanije unutar subjekta. Ali, naravno da internalisti nee prihvatiti
sve to se nalazi unutar svesnog subjekta kao mogue inioce opravdanja. Fizioloki procesi
unutar subjekta, o kojima subjekat ne zna nita nee biti dozvoljeni. Gde, kako i u kom smislu
onda neto mora da bude unutar subjekta da bi zadovoljilo kriterijume internalizma?
U literaturi su data dva prilino razliita odgovora na ovo pitanje. Prvi ini zamisao da
neto mora biti unutar subjektovog svetonazora, u smislu da je to neto to subjekat zna, u ta
veruje, ili opravdano veruje, da bi moglo da opravdava. To mora biti neto to spada u subjektov
opseg znanja, neto to je subjekat paljivo sagledao. Drugi odgovor ini zamisao da neto mora
da bude dostupno subjektu na neki poseban nain, na primer da je direktno dostupno, ili uvek
dostupno, da bi moglo da opravdava. Detaljno emo ispitati oba odgovora, obratiemo panju na
njihove alternativne formulacije, istaiemo nejasnoe i neslaganja i pokuaemo da doemo do
najjaih formi oba stanovita. Uzeemo u obzir sve to se moe rei za ili protiv obe zamisli i
ispitaemo njihove meusobne odnose. Na kraju emo predloiti koja bi od ova dva stanovita
bilo najrazumnije zauzeti po tom pitanju.
I
Ponimo od prvog oblika internalizma. U ve pomenutom eseju, Bonur, razmatrajui
gledite da postoje osnovna verovanja navodi sledee.
Stoga, ako bi osnovna verovanja mogla da predstavljaju pogodnu osnovu za
empirijsko saznanje, ...onda to svojstvo, kakvo god ono bilo i u skladu sa kojim se
odreeno empirijsko verovanje moe kvalifikovati kao osnovno, takoe mora da ini
adekvatan razlog da se to verovanje smatra istinitim. Ako bismo opravdano
pretpostavili da osoba kojoj je neko verovanje osnovno sama mora da poseduje
opravdanje za to verovanje da bi njeno prihvatanje tog verovanja bilo epistemoloki
razumno ili odgovorno i da , stoga, ona oigledno mora sa opravdanjem da veruje da
(a) dato verovanje poseduje dato svojstvo i da su (b) sva verovanja koja poseduju to
svojstvo verovatno istinita, onda dolazimo do zakljuka da to verovanje uopte nije
osnovno jer njegovo opravdanje zavisi od drugih verovanja
2
.
Konkretan zakljuak koje se iz ovog moe izvui je taj da osnovna vernovanja koja su
opravdana na neki drugi nain, a ne na osnovu drugih verovanja, ne mogu postojati. Ali to u
ovom trenutku nije naa briga. Nas zanima ogranienje opravdanja na koje se Bonur pozvao da
bi doao do ovog zakljuka. Radi se o nunosti da subjekat mora opravdano verovati da to
svojstvo kakvo god ono bilo i u skladu sa kojim se odreeno empirijsko verovanje kvalifikuje kao
osnovno tj. Svojstvo u skladu sa kojim se to verovanje opravdava vezuje za to verovanje da bi
ono time moglo biti opravdano. Dakle, to opravdavajue svojstvo mora biri deo njegovog
svetonazora, on mora znati da to svojstvo deluje da bi ono moglo da opravdava.
Bonur koristi takvo shvatanje internalizma i u opisivanju suprotstavljenog eksternalikog
stanovita.
Ali, po miljenju pristalica gledita o kome se raspravlja, osoba kojoj je dato
verovanje osnovno ne mora (i u glavnom nee) biti svesna bilo kakvog razloga ili
odnosa koji ini osnovu tog osnovnog verovanja, da bi ono bilo opravdano; sve te
stvari mogu biti eksterne subjektivnom poimanju situacije te osobe.
3
Posmatran sa opteg stanovita zapadne epistemoloke tradicije, eksternalizam
predstavlja vrlo drastino odstupanje. Slobodno se moe rei da skoro nijedna
ozbiljan filozof koji se bavi znanjem ne bi ni sanjao da moe da pretpostavi da se
verovanje neke osobe moe jednostavno epistemoloki opravdati u odnosu na
injenice ili odnose koji su eksterni u odnosu na njeno subjektivno poimanje.
4
Ipak, Kent Bah u Obrazloenju raliabilizma navodi sledee.
Internalizam zahteva da osoba bude svesna bilo ega to ini njeno verovanje
opravdanim.
5
Alvin Goldman u Internalistikom poimanju opravdanja navodi:
Tradicionalna epistemologija nije prihvatala ovo eksternalistiko gledite. Bila
je preteno internalistika ili egocentrina. Kada je u pitanju ovo drugo gledite,
zadatak epistemologije je da stvori doksatiki princip ili proceduru oja potie iz
unutranjosti oveka, sa njegovog individualnog gledita.
6
Sve ovo ukazuje na ovakvu formulaciju internalizma.
(1) Samo ono to je unutar subjektove perspektive moe da odreuje opravdanje nekog
verovanja.
Nazovimo ovaj oblik internalizma perspektivistikim internalizmom. (u daljem tekstu PI)
PI treba malo doraditi pre nego to budemo mogli da razmatramo njegove prednosti i mane. Kao
prvo, ''gledite'' subjekta smo disjunktivno definisali kao ono to subjekat ''zna, u ta veruje ili
opravdano veruje.'' Izbor bilo koje od te tri mogunosti e imati velikog uticaja na dalje
razmatranje. Za sada emo se odluiti za opravdano verovanje. U nekom narednom segmentu ove
rasprave emo eksplicitno razmotriti sve tri mogunosti i opravdati ovu odluku. To nas dovodi do
preciznije formulacije:

(2) Samo subjektova opravdana verovanja mogu odrediti koja druga verovanja tog
subjekta mogu biti opravdana.

Definicija pod (2) moda deluje kao da se vrti u krug, ali to sigurno nije tako jer se
internalizam koji razmatramo ne bavi definisanjem ''opravdanog''; on jednostavno odredjuje
granice opravdavanja. Naravno, postoje dobro poznati problemi vezani za tvrdnju da sva
opravdanja zavise od opravdanih verovanja, ali emo se njima baviti kad za to doe vreme.

Zatim, moramo razmotriti nain na koji gledite odreuje opravdanje verovanja. Ali prvo
moramo obratiti panju na terminologiju. Bonurova formulacija je zasnovana na ''svojstvu''
verovanja po kojem je verovanje opravdano. Ponekad je ovakvo tumaenje najprirodnije, kao kad
smatramo da su verovanja o neijem trenutnom svesnom stanju opravdana na osnovu injenice da
su ta verovanja nepromenljiva ili na osnovu injenice da ona ''sama sebe opravdavaju''. Ipak,
obino je prirodnije smatrati da se opravdanje verovanja zasniva na njegovom odnosu sa nekom
drugom situacijom, kao kada se neko verovanje opravdava zato to je zasnovano na adekvatnim
dokazima ili razlozima ili zato to zanovano na ulnom iskustvu. Naravno, ova tumaenja se
mogu prevesti jedno u drugo. Koristei se dobro poznatim gramatikim trikom, uvek moemo
rei da je odnos nekog verovanja sa sa nekom eksternom opravdavajuom situacijom zapravo
jedno svojstvo samog verovanja. I obrnuto, moemo rei da je injenica da je verovanje V
nepromenljivo ta situacija koja opravdava verovanje V. Zbog toga u sebi dozvoliti da malo
koristim jedno tumaenje, a malo drugo, to se u datom kontekstu i ini najprirodnijim. Najee
u, ipak, govoriti o opravdavajuim injenicama ili situacijama i za njih u koristiti termin
''inioci opravdanja''.


Vratimo se problemu koji se tie naina na koji gledite odreuje opravdanje. U prvom
Bonurovom citatu on doputa da bilo kakva injenica, a ne samo subjektova druga opravdana
verovanja, bude inilac opravdanja ukoliko subjekat ima neka opravdana verovanja u vezi sa
njom i njenim odnosom sa poetnim verovanjem. inilac opravdanja za perceptivno verovanje da
se pred nekim ovekom nalazi drvo moe, na primer, biti ulno iskustvo od kojeg je to verovanje
poteklo. U tom sluaju, verovanje bi bilo opravdano iskustvom (ili time to je poteklo od
iskustva) samo ako S opravdano veruje da je verovanje poteklo od tog iskustva i da je to poreklo
dovoljno za opravdanje. U ovoj verziji, gledite odreuje opravdanje tako to odreuje ta moe
ta da opravda; ali doputa da stvari izvan gledita (stvari koje nisu subjektova opravdana
verovanja) funkcioniu kao inioci opravdanja.
7


Sledeca razlika e biti korisna i ovde i u celom radu. Neko verovanje je posredno
(indirektno) opravdano ako je opravdano na osnovu njegovog odnosa sa drugim subjektovim
opravdanim verovanjima koja ga na odgovarajui nain podravaju. U takvim sluajevima, to
verovanje je opravdano posredstvom tih drugih verovanja. Ako je opravdano na bilo koji drugi
nain, rei emo da je ono neposredno (direktno) opravdano. U skladu sa ovom razlikom,
stanovite predstavljeno u prvom Bonurovom citatu iskljuuje isto neposredno opravdanje,
opravdanje preko neega to nisu druga opravdana verovanja samog subjekta, jer po njemu neko
iskustvo moe da opravda verovanje samo ako subjekat ima odreena opravdana verovanja o tom
iskustvu i njegovom odnosu sa verovanjem; ipak, ovo stanovite prihvata meovito opravdanje,
pri kojem su za opravdanje potrebna i druga opravdana verovanja i jo neto drugo.
8
Meutim,
postoji ili moe postojati verzija PIa koja se drastinije protivi neposrednom opravdanju, verzija
koja bi, tvrdei da samo opravdana verovanja mogu biti inioci opravdanja, temeljnije
perspektivizovala inioce opravdanja. U ovoj verziji, ono to opravdava neko perceptualno
verovanje nije samo iskustvo, niti to to to verovanje potie od tog iskustva, ve to ini
opravdano verovanje da se to iskustvo dogodilo ili da je verovanje poteklo od njega.

Uinili smo da razlika izmeu ovih verzija zavisi od toga ta sme da se rauna kao inilac
opravdanja. U sluaju percepcije, obe verzije zahtevaju da postoji opravdano verovanje da bi se
dato iskustvo dogodilo, samo se razlikuju po tome da i samo iskustvo moe da ima
opravdavajuu ulogu. Ali ovo bi se moglo smatrati nevanom verbalnom razlikom koja se tie
samo toga gde emo postaviti granicu izmeu onoga to opravdava i uslova koji mu
omoguavaju da to ini. Kakve veze ima gde je ta granica postavljena? U obe verzije i inilac
opravdanja i uslovi koje mora zadovoljiti da bi bio inilac opravdanja imaju veze sa uslovima
koji su potrebni da bi dato verovanje bilo opravdano. Zato bi bio biran nain na koji emo taj
skup uslova podeliti da ono to opravdava i ono to mu omoguava da opravdava?

Slaem se da ta podela nije previe bitna. Ipak, postoji jedna bitna razlika izmedju ovih
verzija. Bonurova verzija, time to doputa da samo iskustvo, kako god ga nazvali, bude jedan
od nunih uslova za opravdanje, pridaje vie vanosti uslovu za opravdanje perceptualnog
verovanja u odnosu na uslove koje namee radikalnija alternativa. Evo primera. Obe verzije tvrde
da S moe opravdano verovati da p (da ispred oveka postoji drvo) samo ako S opravdano veruje
da S ima iskustvo I. Sli Bonur dodatno zahteva i da S ima to iskustvo; to jest, zahteva da to
pomono verovanje bude istinito. U ovome se ogleda odluujua prednost one radikalnije
alternative. Radi se o sluaju gde S-ovo verovanje da on ili ona ima iskustvo I obezbeuje njemu
ili njoj adekvatan razlog za perceptivno verovanje. (Ako je za ovo potrebno vie opravdanih
verovanja o normalnosti ili drugim sporednim uslovima od strane S neka i oni budu ukljueni.) U
suprotnom u tom sluaju nee doi do opravdanja zbog nedostatka navodne osnove i onda nikad
ne bismo doli do problema koji razlika izmeu internalizma i eksternalizma postavlja. Ali ako ja
zaista opravdano verujem da imam I, i ako je to dovoljan razlog da pretpostavljam da p, to je
dovoljno da moje verovanje da p bude opravdano. Bilo bi prikladno zahtevati da moja pomona
verovanja budu istinita ako bismo postavljali uslove za znanjem, ali to je oito suvie jak uslov za
opravdanje. Ako je, na primer moje verovanje da su moja kola u garai opravdano do bilo kog
nivoa, onda bi sigurno bilo opravdano da poriem da su moja kola parkirana ispred banke, al
iako ih je neko, bez mog znanja uzeo iz garae i parkirao ispred banke. Onda bi Bonurova
verzija bila neka vrsta preterivanja.
9
Hajde da napravimo novu verziju.
(3) Jedino to moe da opravda S-ovo verovanje da p je neko drugo S-ovo opravdano
verovanje.
Hajde sada da vidimo u kom smislu definicija (3) treba da se proiri. Setimo se vanog
prima facie opravdanja. Neko na prvi pogled opravdano veruje da p samo ako je u takvoj situaciji
gde ja mislim da vidim drvo ispred sebe moje verovanje da se drvo nalazi ispred mene je prima
facie opravdano; ali ovo opravdanje mogu ponititi neke abnormalnosti u situaciji kao, na primer
neka vrsta poremeaja ula. Sada uzmimo u obzir ta bi PI internalista rekao o uslovima pod
kojim je prima facie opravdanje poniteno. Da li je za do dovoljno samo puko postojanje
dovoljno ozbiljnog poremeaja? Ili bi subjekat morao da zna ili opravdano veruje da poremeaj
postoji? Oito je ova druga alternativa u duhu PI-ja. Kao to puka injenica da je verovanje
nastalo na izuzetno pouzdan nain ne moe da opravda to verovanje tako i injenica da je
verovanje nastalo na nepouzdan nain ne moe da se iskoristi za opovrgavanje verovanja. U oba
sluaja opravdanje ili nedostatak istog zavisi od toga kako situacija izgleda s moje take gledita,
to jest, od toga ta ja znam ili opravdano verujem u vezi njega. Prima facie opravdanje e biti
opovrgnuto ako i samo ako imam dovoljno razloga da pomislim da postoji neto sumnjivo u vezi
ta percepcije. Veina epistemologa je prihvatila ovu tvrdnju o tome ta moe opovrgnuti prima
facie opravdanje, ak iako nisu prihvatili definiciju pod (3) kao ogranienje opravdanja.
11
Stoga
bi u opseg definicije pod (3) trebalo dodati i inioce opovrgavanja. Da bi formulacija bila saeta,
uveemo pojam ''epistemizator'' koji e pokrivati sve to pozitivno ili negativno utie na
opravdanje verovanja. Onda moemo definiciju pod (3) preformulisati ovako:
(4) Jedino to moe epistemizovati S-ovo verovanje da p je neko drugo S-ovo opravdano
verovanje ili verovanja.