Univerzitet u Beogradu

Filozofski fakultet
Odeljenje za psihologiju

Mehanizmi odbrane i graničnost na Roršahu

Seminarski rad na kursu Posebni modaliteti kliničke procene

Student: Mentor:
Aleksandar Petrović PS19/13 Doc. dr Ivana Peruničić Mladenović.

Beograd, jul 2022.

Uvod – O mehanizmima odbrane

,,Osnova potiskivanja jedino može biti osećanje neprijatnosti, inkompatibilnosti između

jedne ideje koja je potisnuta i dominantne mase ideja koje konstituišu ego. Potisnuta ideja se
sveti time što postane patogena’’ (Freud, 1894, str. 302)*. Ova Frojdova formulacija o
potiskivanju utire put uspostavljanju konstrukta mehanizma odbrane i daje povod mnogim
pokušajima da se isti operacionalizuje, istraži, i empirijski potvrdi ili opovrgne. Dinamika
odnosa između neprijatnosti i mehanizama uklanjanja iste, kao i posledica do kojih oni
dovode, zapravo govore o onome što se na tom posledičnom (psihoanalitičari bi rekli
manifestnom, prim. aut.) nivou može nazvati mehanizam odbrane (Hentschel, 2004). Frojd je
kasnije čak i postulirao određenu neuralnu mrežu kao opšti model odbrane. Time se odbranu
mogu delom razumeti i kao rezultat delovanja onoga biološki datog. Ipak, Ana Frojd je ta
koja je svojom monografijom iz 1946 pobrojila, klasifikovala i operacionalizovala u izvesnoj
meri mehanizme odbrane (Freud, A. 1946). To su regresija, potiskivanje, reakciona
formacija, izolacija, projekcije, introjekcija, okretanje protiv selfa, obrtanje, sublimacije i
poništavanje, i stavlja akcenat na adaptivni aspekt odbrana. Dalje, ona govori o tim procesima
kao neophodnim za normalno funkcionisanje, a da oni mogu postati patološki ukoliko se
prekomerno koriste, i na rigidan i nefunkcionalan način.
Možemo povući barem paralelu između takvog razmišljanja i savremenijeg koncepta
mehanizma prevladanja. To je niz konstantno menjajućih kognitivnih i bihejvioralnih napora
pojedinaca da se rukovode specifičnim internim i/ili eksternim zahtevima koji su procenjeni
kao naporni ili kao oni koji prevazilaze resurse pojedinca (Lazarus & Folkman, 1984).
Može se videti da, iz koje god paradigne, psihoanalitičke ili kognitivno-bihejvioralne,
dubinsko-dinamske ili deskriptivno pozitivističke, psihički mehanizmi pomoću kojih osoba
pokušava da smanji neprijatnost izazvanu internim konfliktima ili disbalansom u odnosu
resursi-zahtevi, neminovno postoje. Tako su autori DSM-IV čak ova dva koncepta upotrebili
maltene sinonimno i dali sledeću definiciju: ,,Mehanizmi odbrane (ili stilovi prevladavanja)
su automatski psihološki procesi koji čuvaju osobu od anksioznosti i o svesnosti o
unutrašnjim i spoljašnjim stresorima. Osobe su često nesvesne ovih procesa dok se oni
odvijaju.’’ (APA, 1994,).

* Svi citati u tekstu su prevod autora

 U DSM-V ova sinonimnost izostaje te su mehanizmi odbrane definisani kao mehanizmi
koji posreduju reakcije individue na emocionalne konflikte i na spoljašnje stresore (APA,
2013). U skladu sa prethodno iznesenim stanovištima, oni nisu nužno patološki. Neki, poput
acting out-a, splitinga i projekcije su gotovo nepopravljivo indikator neprilagođenosti, dok su
neki drugi, poput potiskivanja, potencijalno znak i prilagođenosti, zavisno od intenziteta,
fleksibilnosti i konteksta u kojem se primenjuju.
Doprinos razumevanju odbrana, a koji je za temu ovog rada posebno značajan, sastoji
se u Vaillantovom (1971, u Vaillant, 1992) shematizovanju različitih nivoa odbrana. Kao
najniži, uspostavlja se nivo psihotičnih mehanizama (npr. poricanje, sumanuta projekcija),
potom ide nivo nezrelih mehanizama (npr. projekcija, odigravanje, disocijacija), zatim nivo
neurotičnih odbrana (intelektualizacija, potiskivanje, pomeranje, reakciona formacija), i kao
najviši, nivo zrelih mehanizama (npr. sublimacija ili humor).
Kernbergov rad i postuliranje različitih nivoa organizacije ličnosti, upravo je baziran
svojim delom na različitim odbrambenim konstelacijama, tj. različitim nivoima odbrana. Za
njega, određene odbrambene strukture vode organizaciji određenih internalizovanih objektnih
odnosa. On promenu, regresiju na primarne misaone procese, vidi kao rezultat delovanja
nekoliko faktora, od kojih jedan jeste reaktivacija primitivnih odbrambenih mehanizama.
Primitivni su zato što su s jedne strane, razvojno stariji, pa su samim tim i rudimentarniji,
jednostavniji, a i zato što ego ne raspolaže integrativnim kapacitetima, te dolazi do npr.
splitinga, i potrebe da se objekti cepaju na ,,dobar’’ i ,,loš’’. (Kernberg, 2004, str. 25).
Spliting, kao jedan od najprimitivnijih odbrambenih ali ipak kognitivnih radnji, jeste jedan od
kamena temeljca za razumevanje i razvoj koncepta graničnosti.

O graničnosti
Granični poremećaj ličnosti (u daljem tekstu GPL) danas već dugo vremena prepoznata
dijagnostička kategorija, u DSM priručnicima se nalazi tek od 1980-e, u DSM-III. Dugo je
bilo primedaba da je graničnost čisto psihoanalitički koncept koji je previše teorijski kako bi
bio uključen u DSM, čak je i bilo psihijatara i psihologa koji su za GPL govorili da je jedna
prezentacija afektivnog poremećaja, preciznije bipolarnog tipa II. Takođe, teoretisalo se i da
je GPL i jedna prezentacija post-traumatskog stresnog poremećaja, kao manifestacija
organiciteta (Silk, 2002).
Pre DSM-III, o graničnim pacijentima se mislilo na dva načina. Jedan pravac mišljenja
je podrazumevao da su ti pacijenti na granici sa psihozom, tj. da postoji podležuća psihoza, a
da bi ista, i u trenucima pojavljivanja, bila kratka, ne naročito perzistentna i ne previše
evidentna i dostupna. S druge strane, graničnost se razumela kao polje izeđu neuroze i
psihoze. Ova struja mišljenja će voditi ideji ličnosnih karakteristika graničnih, u prvom redu
interpersonalnih odnosa, nestalnog i konfuznog osećanja identiteta, i emocionalne
nestabilnosti. (Silk, 2002).
Ako govorimo o dijagnostičkim kriterijumima za granični poremećaj ličnosti, prema
DSM-V, GPL karakteriše stalni obrazac nestabilnih interpersonalni odnosa, slike o sebi,
afekata, kao i značajna impulsivnost, indikovana najmanje pet od sledećih kriterijuma:
1. Intenzivni napori kako bi se izbeglo realno ili doživljeno napuštanje
2. Obrazac nestabilnih i intenzivnih interpersonalnih odnosa sa naizmeničnošću
idealizacije i obezvređivanja
3. Poremećaj identiteta: nestabilna slika o sebi (eng. Self-image) ili osećaj selfa
4. Impulsivnost u najmanje dve oblasti koje su oštećujuće po samu osobu
5. Rekurentno suicidalno ponašanje, pretnje, ili samomutilacija
6. Nestabilnost afekta kao posledica reaktivnog raspoloženja (intenzivne disforične
epizode, iritabilnost, anksioznost...)
7. Neprikladni i intenzivni izlivi besa ili poteškoće sa kontrolom istog
8. Prolazna, sa stresom povezana paranoidna ideacija ili ozbiljni disocijativni
simptomi (APA, 2013)
Međutim, ono što je bitno za ovaj rad jeste koncept granične organizacije ličnosti (u
daljem tekstu GOL), koji nadilazi dijagnozu GPL-a. Graničnost kao širi pojam, Kernberg je
još 1967. postulirao kao specifičnost određene organizacije ličnosti kao posledicu narušenih
objektnih odnosa. Ovakva organizacija ličnosti se može pojaviti u nekoliko poremećaja
ličnosti.
Kako autor kaže, granični poremećaji ličnosti (množina!, prim. aut.), tj. oni
poremećaji koji funkcionišu na graničnom nivou organizacije ličnosti, zajedničnko imaju
narušen osećaj identiteta kao i manjak integracije istog kao i očuvanu sposobnost za testiranje
realnosti. Uz to su karakterisične i :
(I) različite konstelacije simptoma, od anksioznih, preko specifičnih
polisimptomatskih neuroza do ,,prepsihotične’’ i patologije ličnosti ,,nižeg reda’’.
Ovo može biti shvaćeno upravo u kontekstu prethodno izloženog razumevanja
graničnosti kao polja između neuroza i psihoza (prim. aut.)
(II) Određene ego odbrambene konstelacije mehanizama. Konkretno, kombinacija
težnje ka mišljenju karakterističnom za primarni proces, i s druge strane upotreba primitvnih
mehanizama odbrane (spliting, projektivna identifikacija, poricanje, omnipotencija)
(III) Patološki internalizovani objektni odnosi (koji se manifestuju u odnosima sa
drugim osobama)
 (IV) Dominacija pregenitalnih agresivnih težnji (Kernberg, 1967)
Sržne karakteristike individua na graničnom nivou organizacije ličnosti, prema
relevantnim autorima danas jesu difuzija identiteta, difuzije u objektnim odnosima, probleme
u relaciji spram realnosti, funkcionisanje na nivou primitivnih odbrana poput splitinga i
projekcije i prekomerna agresija (Blais & Baity, 2008 u Baity, 2009).
Iako je Kernberg pisao prvi put o konceptu graničnosti pre više od pola veka,
smisleno je možda povući paralelu između njegovog viđenja GOL i najskorijeg viđenja
poremećaja ličnosti uopšte. Naime, prema MKB-11, izdatog 2022. opšti dijagnostički
kriterijumi poremećaja ličnosti pored ostalog uključuju:
1. Trajni poremećaj karakterisan problemima u funkcionisanju različitih aspekata selfa
(npr. identiteta, samovrednovanje, samopercepcija...)
2. Manifestovanje istog u obrascima kognicije, emocionalnih doživljaja i ekspresije, kao
i ponašanja koja su neprilagođena (maladaptivna)
3. Poremećaj utiče na širok spektar personalnih (= interpersonalnih, prim. aut.) kao i
socijalnih situacija
4. U vezi je sa značajnim distresom i značajno poremećenim interpersonalnim,
porodičnim, socijalnim, obrazovnim i profesionalnim funkcionisanjem (SZO, 2022)
Prema pomenutoj klasifikaciji ličnost biva shvaćena kao individuin karakterističan
način ponašanja, doživljavanja života, kao i percepcije i interpretacije sebe, drugih ljudi,
događaja i situacija. Najneposrednije se manifestuje u mislima i osećanjima o sebi i svojim
interpersonalnim odnosima, kao i reakcijama (u bihejvioralnom smislu) na tuđa ponašanja,
životne događaje i promene u okruženju. (SZO, 2022).
Kako je Kernbergov koncept graničnosti širi od GPL-a, i obuhvata različite
poremećaje ličnosti, a tiče se pre svega jednog nivoa organizacije ličnosti, možemo videti da
jedan ateorijski, primarno deskriptivni pristup, takođe prepoznaje one elemente koje je
Kernberg izložio, istina nešto drugačijim jezikom, kao dominantne i primarne.
Iako je ovo poređenje doista upitno, i bilo bi ga potrebno podvrgnuti empirijskoj kao i
konceptualnoj proveri, ono što je očigledno je paralela u razumevanju ličnosti. Koncept
distinktnih kategorija kvalitativno različitih poremećaja ličnosti biva zamenjen idejom o,
možemo reći, spektru i nivoima funkcionisanja ličnosti. Patologija ličnosti nije više viđena
kao posledica ontološki različitih pozicija i delanja ličnosti, odnosno, onoga što se na
deskriptnivnom, ponašajnom i obzervabilnom nivou manifestuje kao različito, već se zastupa
ideja da svaka ličnost može da se, zavisno od različitih faktora, nađe na određenom nivou
funkcionisanja. Ukoliko psihotične fenomene uzmemo kao najniži nivo funkcionisanja
ličnosti, a po Kernbergovoj a i Vaillantovoj teoriji oni to jesu, u prilog paraleli u razumevanju
ličnosti govori sledeći primer. MKB11 kriterijumi za poremećaj ličnosti ukazuju na to da se
ličnosti koja je ozbiljno poremećena (za razliku od umereno i blago poremećene) ima neke
simptome koji su po svojoj fenomenologiji psihotični. To se odnosi na npr. poremećeno
funkcionisanje i doživljaj selfa u vidu npr. grandioznih ideja ili na psihotičnu
dekompenzaciju pod velikim stresom - disocijativna stanja ili psihozi nalik percepcija i
mišljenje, npr. paranoidna ideacija. (SZO, 2022).
Da li govorimo o zdravoj ili patološkoj ličnosti, da li govorimo o ovom ili onom
poremećaju ličnosti ili pak o različitim nivoima ličnosne organizacije, pa samim tim i
ozbiljnosti poremećaja ličnosti, zavisi od teorijskog zaleđa, ali i od empirije. Jedan od često
korišćenih metoda kako u postupku kliničke procene, ali i empirijskim istraživanjima jeste
upravo Roršahov metod mrlja od mastila, čija će se upotreba u kontekstu prethodno
izloženih koncepata i ideja razraditi i izložiti u daljem tekstu.
Roršah metod – test – tehnika?
Čak ni među stručnjacima za ovaj instrument ne postoji apsolutno slaganje oko toga
da li se radi o metodu, testu ili tehnici, kao ni oko toga da li prvenstveno ispituje percepciju,
kogniciju, sposobnost rešavanja problema ili reprezentovanje (Kleiger, 1999). To u mnogome
zavisi od teorijske koncepcije kojoj je kliničar naklonjen, u kojim terminima razmišlja,
pristupa instrumentu, i služi se istim.
Sam Herman Roršah je zamislio 10 mrlja od mastila kao test zasnovan na percepciji.
Već naposredni Roršahovi nastavljači, poput Semjuela Beka i Bruna Klopfer, imali su
različite koncepcije ovog, nazvaćemo ga za potrebe ovog rada, metoda. Bek je, kao
eksperimentalno orijentisani psiholog, zastupao pristup zasnovan na empirijskim
istraživanjima i bavio se opisom karakteristika ličnosti kroz kontrolisana istraživanja i
kvantitativne podatke. Čak se striktno pridržavao Roršahovih uputstava za zadavanje,
ocenjivanje i tumačenje odgovora. S druge strane, Klopfer je, kao jungijanski analitičar, bio
zainteresovan za simboliku i fenomenologiju individualnog iskustva. Iako se i on bavio
razvijanjem normi, razvio je i kvalitativan pristup Roršah metodu. Uveo je novine u načinu
ocenjivanja i tumačenju odgovora, što je za Beka bilo neprihvatljivo (Tibon-Czopp &
Wiener, 2016, str. 4-6). Margaret Herc je pak, pristupajući iz jedne razvojne perspektive,
objedinila ova dva pristupa i prilagodila ih razvojnim fenomenima, stadijumima i stanjima.
Tek će Džon Eksner objedinjavanjem pet tada postojećih sistema, razviti i ustanoviti
svoj sveobuhvatni sistem. Eksner će iz svakog postojećeg sistema uzeti koncepte koji su
empirijski potvrđeni, i ostaviti sistem otvoren za one inovacije koju prođu empirijsku proveru
i validaciju. Njegov sistem će biti posebno bitan, jer je ustanovio jednoznačan sistem
ocenjivanja, te će jedne kodne oznake biti istovetne za kliničare različitih orijentacija.
Empirijske provere pouzdanosti i valjanosti ovog sisteme će pokazati visoku vrednost istog.
Npr. u longitudinalnim studijama su nađene test-retest pouzdanost vrednosti od r = .90 i
preko za četiri sržne varijable, i r = .85 - .89 za 15 drugih varijabli od interpretativnog značaja
(Exner, 1999; Exner & Weiner, 1995, str. 21–27; Viglione & Hilsenroth, 2001. u Weiner
2003. str. 26) Prema rečima Eksnerovog saradnika Weinera, ovaj sistem nije bez
konceptualne i teorijske osnove, već se njegova ateoretičnost sastoji u tome da je dovoljno
širok da obuhvati različite perspektive i primenjuje se u njima na istovetan način (Tibon-
Czopp & Wiener, 2016. str.7).
Ono do čega se Roršah metodom može doći takođe u velikoj meri zavisi od pristupa
instrumentu. Npr. na osnovu ovog metoda se može zaključiti dosta toga o ideaciji,
kognitivnoj obradi, afektima, percepciji sebe i drugih kao i načinu upravljanja stresom
(Tibon-Czopp & Weiner, 2016. str. 7). Ono što je prema jednom od relevantnih autora
izvesno je da se Roršah metodom mogu ispitati kako perceptivni, tako i asocijativni procesi
osobe. Dalje, može se zaključiti kako o struktiri, tako i o funkcionisanju i dinamici ličnosti
(Weiner, 2003). Po jednom viđenju, ovaj metod ima za cilja da ispita perceptivne procese, to
jest ,,perceptivne moći subjekta”; razvije empirijski sistem ocenjivanja odgovora ispitanika iz
normalne i psihijatrijske populacije; ispita, opiše i razume ličnost ispitanika, i razvije metod
tumačenja odgovora koji će biti zasnovan na normama (Acklin & Oliveira-Berry, 1996. u
Popović, 2019, str. 11 ).
Procena GPL-a Roršah metodom
Nameće se pitanje da li nam nešto može reći o nivou organizacije ličnosti, kao i da li
je ovaj instrument dovoljno moćan da pored strukture i dinamike ličnosti pruži tako rafinirane
i specifične podatke kao što su specifične konstelacije odbrana kod određenih nivoa ličnosne
organizacije?
Pre svega, Roršah varijable svakako ne odgovaraju jedan na jedan dijagnostičkim
kriterijumima ma kog poremećaja, te ni poremećaja ličnosti. Ne postoji Roršah varijabla koja
procenjuje npr. istoriju samodestruktivnih ili impulsivnih ponašanja. Ono što se može
proceniti su postojani obrasci maladaptivnih unutrašnjih iskustava osobe i ponašanja koja
mogu odgovarati dijagnostičkim kriterijumima za neke poremećaje (Huprich & Genellen u
Huprich, 2006, p. 39.). Dalje, u odnosu na metode samoprocene, Roršah metod je u stanju da
zahvati i da podatke o onim sadržajima i fenomenima kojih osoba ili nije svesna, ili koje nije
voljna da prizna da iskrivljuje podatke na upitniku. Tako npr. iako osoba o sebi ne izveštava
kao o nekome ko ima intenzivne emocionalne doživljaje i reakcije, specifična konstelacija
FC:CF+C odgovora (oznake za hromatske odgovore, prim. aut.), upravo ukazuje na to
(Huprich, 2006, p. 43.) Međutim, potoje različiti indeksi i skale u okviru metoda koji se tiču
specifičnih aspekata funkcionisanja. Neki od njih će biti pomenute i elaborirane u daljem
tekstu.
Kad je u pitanju granični poremećaj ličnosti, postoje neki nalazi o karakteristikama
odgovora a u vezi sa različitim dijagnostičkim kriterijumima. Naime, razvijane su različite
skale za Roršah metod, koje se tiču specifičnih aspekata funkcionisanja ličnosti. Lista skala i
skorova koji ukazuju na razlike između GPL-a i drugih PL-ova bi daleko prevazilazila
ambicije ovog rada, te će samo neke biti izložene.
Tako postoji skala uzajamnosti autonomije – MOAS (Mutuality of Autonomy Scale)
(Urist, 1977, u Mihura, 2006, str.178). Ova skala je validna i pouzdana implicitna mera
objektnih odnosa (Fowler & Edberg, 2006). Najzreliji nivo funkcionisanja po ovoj skali
ukazuje na postojanje uzajamnosti i autonomije u međuljudskim odnosima, dok su na
patološkom nivou pristuni kontrola i destruktivnost. Viši skorovi na MOA skali (tj. patološki
nivoi) su upravo u vezi sa odlikama GPL-a poput nestabilnih odnosa, samopovređujućih
ponašanja, impulsivnosti i suicidalnih ponašanja (Blais i sar., 1999; Fowler, Hilsenroth, &
Nolan, 2000; Mihura i sar., 2003 prema Mihura, 2006, str. 178).
Tu je takođe i skala oralne zavisnosti, ROD (Masling, Rabie & Blondheim, 1967
prema Mihura, 2006, str. 181.). I previsoki i preniski skorovi na ovoj skali ukazuju na
patološke fenomene. Visoki skorovi na ovoj skali ukazuju na prekomernu zavisnost, dok
niski ukazuju na kontrazavisnost. Interesantan je nalaz da su skorovi ljudi sa GPL-om koji su
hospitalizovani bili visoki dok su ljudi sa GPL-om van institucija imali niske skorove (Blais i
sar., 1999; Bornstein i sar., 2000 u Mihura, 2006). Hospitalizovani pacijenti sa GPL-om su
imali značajno više skorove kako u ondosu na nehospitalizovane sa GPL-om ali i u odnosu na
druge dijagnostičke kategorije. Ostaje otvoreno pitanje zbog čega se javila ova razlika
između hospitalizovanih i nehospitalizovanih GPL-ova. Jedno tumačenje ovih nalaza je da su
visoki skorovi na ROD skali hospitalizovanih u vezi sa slomom odbrambenih manevara, koji
su kod nehospitalizovanih još uvek intaktni. Drugo ukazuje na mogućnosti da je intenzitet
zavisničkih potreba kod hospitalizovanih daleko veći, i da su upravo zato i hospitalizovani,
dok se nehospitalizovani ipak funkcionalno brane od tih potreba (Mihura, 2006. p. 181).
Takođe, hospitalizovani pacijenti sa GPL-om su imali veće probleme i od nehospitalizovanih
GPL-ova, ali i od shizofrenih pocijenata kada se radi o razgraničenju fantaziranih i realnih
afektivnih stanja (Baity i sar., 2009). Kao primer se navodi odgovor jednog graničnog
pacijenta : O Bože, to je čudovište koje kreće pravo na mene!. Prema mišljenju autora, ovaj
nalaz govori u prilog tezi da je priroda graničnost spektralna, a ne kategorijalna, i da ima veze
sa nivoom postojanosti granice između realnog i fantaziranog sveta, kojima hospitalizovani
pacijenti sa GPL-om ne vladaju adekvatno sami. Ova skala je u istoj studiji jedini relevantan
prediktor automutilacije kod graničnih pacijenata, i dobro razlikuje granične pacijente sa i
bez istorije ovakvih ponašanja.
Skala prelaznih objekata - TOS (Greenberg, Craig, Seidman, Cooper, & Teele, 1987 u
Mihura, 2006, str. 187), oslanja se na Vinikotov koncept prelaznih objekata, tj. objekata koji
se istovremeno doživljavaju i kao deo i kao odvojeni od selfa, i u vezi je sa oslanjanjem na
prelazne objekte, nestabilnost identiteta, spliting u kontekstu međuljudskih odnosa (tj.
cepanje na dobre i loše objekte, prim. aut.) kao i regresije u tretmanu. Međutim, kada se
kontroliše frekvencija odgovora na Roršahu, ova skala ne razlikuje granični i antisocijalni PL
(Cooper i sar., 1985, u Mihura, 2006).
Takođe, u kontekstu GPL-a, prediktivna moć određenih Roršah skala je veća od
MMPI-2 GPL skale. Tri Roršah varijable - skala oralne zavisnosti, skala uzajamnosti
autonomije, i skala obezvređivanja, objašnjavale više varijanse u odnosu na MMPI-2, i svaka
zasebno, a zajedno čak 30% više (Blais i sar., 2001).
Što se tiče nekih specifičnijih varijabli , što u okviru sveobuhvatnog sistema, što van
njega, neke od njih su pokazale značajnu povezanost sa simptomima GPL-a. Holtov (1977., u
Mihura, 2006. str. 183) skor primitivne agresije (A1) korelira sa GPL kirerijumima, ali ne i
drugim PL-ovima (narcistični, antisocijalni i histrionični; u daljem tekstu NPL, APL i HPL)
iz klastera B. Ima nalaza da je ovaj skor takođe u vezi sa GPL pacijentima koji se
samopovređuju, i više u vezi sa agresivnim ili samopovređujućim odigravanjem (acting-out-
om), nego sa samom agresijom (Fowler i sar., 2000., Blais i sar., 1999. u Mihura, 2006,
str.182).
Takođe, u 48% slučajeva hospitalizovanih GPL-ova, prisutni su Fr + rF >0 odgovori
(odgovori refleksije), dok je kod nehospitalizovanih to slučaj kod svega 8% ispitanih (Exner,
1986, 2001, u Weiner, 2003, str. 274). Međutim, ovi odgovori su specifični i za druge
poremećaje ličnosti klastera B prema DSM-IV, naime, kod APL i NPL. Ovi odgovori imaju
veze sa doživljajem sebe, i uglavnom su indikativniji NPL i u vezi sa narcističnim
fenomenima. Ako se uzme u obzir da ovi odgovori imaju veze sa nestabilnim i
problematičnim interpersonalnim odnosima, neadekvatnim doživljavanjem sebe, kao i
nerealnim očekivanjima i neadekvatnim doživljavanjima uspeha i neuspeha (Weiner, 2003,
str. 160-161), postavlja se pitanje da li ovi odgovori upravo mogu služiti u proceni
graničnosti kao šireg koncepta, dakle nečega što je zajedničko većem broju poremećaja
ličnosti, a tiče se nivoa funkcionisanja iste.
U domenu mišljenja, grupa pacijenata sa GPL-om je pokazala značajnije poteškoće u
toj oblasti nego ostali poremećaji ličnosti, osim klastera A, i još jednom se granični fenomeni
pozicioniraju između neruotično.-normalnog i psihotičnog nivoa funkcionisanja. TDI (though
disorder Index), tj. indeks poremećaja mišljenja, je pokazao da su granični pacijenti imali
bolje skorove od psihotičnih, ali lošije nego grupa mešovitih PL-ova (Harris, 1993, u Mihura,
2006. str. 184). Takođe, granični pacijenti su imali višnego problema sa testiranjem realnosti
(X+%, X-% odgovori) nego normalni, ali isto ili manje nego psihotični ispitanici (Burla i
sar., 1996; Hilsenroth i sar., 1998; Skinstad i sar., 1999. u Mihura, 2006. str. 184).
Procena primitivnih odbrana Roršah metodom
Kao što je već pomenuto, Roršah metodom se može prikupiti obilje podataka o
odbrambenim reakcijama i ponašanjima osobe. Najčešće korišćene i proveravane skale
razvijene u tu svrhu su LDS (Lerner Defense Scale, Lerner & Lerner, 1980, u Lerner, 1998) i
RDS (Rorschach Defense Scale, Cooper & Arnow, 1986 u Lerner, 2005).
Oslanjajući se prvenstveno na Kernbergov teorijski model odbrana, Lerner i Lerner
(1980, u Lerner, 1998. str. 370) su razvili sistem ocenjivanja koji bi za cilj imao procenu
specifičnih odbrambenih operacija koje funkcionišu na razvojno nižem nivou. Odbrane koje
ova skala procenjuje su Spliting, Obezvređivanje, Idealizaciju, Projektivnu identifikaciju i
Poricanje.
Spliting može podrazumevati nekoliko stvari, i u kontekstu LDS-a podrazumeva
odvajanje nagona, afekata, reprezentacija objekata i spoljašnjih objektnih odnosa.
Jednostavnije rečeno, podrazumeva podeljenost, kako unutrašnjih, tako i doživljaja
spoljašnjih sadržaja na delove, nezavisno od celine, i najčešće u opozitima. Najbazičnije u
opozitima dobro i loše, ali može biti frustrirajuće nasuprot zadovoljavajućem, opasno
nasuprot benignom, prijateljsko nasuprot neprijateljskom. Može se manifestovati kao
tendencija da se i drugi opažaju i opisuju u tim opozitnim terminima. U okviru LDS-a,
spliting se obeležava slovom S, i njime se obeležavaju odgovori koji uključuju ljudsku figuru
ili figure. Delovi figure, ili figure same imaju opozitni kvalitet. Neki primeri su Džin. Njegov
donji deo je opasan, ali je gornja polovina dobroćudna ili Agresivan muškarac koji viče na
ženu. Ona anđeoski stoji i podnosi to.
Obezvređivanje ima veze sa tendecnijom da se umanji vrednost objekta. U vezi je sa
zavisti prema dobrom objektu i željom da se bude isti takav. Međutim, onda kada osoba
doživljava da to nije moguće, onda ova odbrambena operacija taj dobar objekat unizi.
Percepti koji uključuju ljdusku figuru u kontekstu obezvređivanja postoje na tri nivoa.
Oznakom DV se označava samo obezvređivanje, a brojem pored (1, 2 ili 3) nivo
obezvređivanja. Odogvori poput klovn ili konobar su na najvišem nivou, u odnosu na niže
nivoe kod kojih je distorzija ljudske figure veća. Drugi, niži nivo, uključuje spacijalno-
temporalnu udaljenost od figura (daleko, u prošlosti ili budućnosti). Najniži nivo
podrazumeva prilično nehumanoidne figure (mitska bića, čudovišta) ili opisivanje na
primitivan, banalan ili društveno neprihvatljiv način. Neki primeri su Devojka u smešnom
kostimu ili Dvoje ljudi, pola ljudi pola životinje, iz svemira.
Idealizacija uključuje negiranje neželjenih karakteristika objekta, i čuvanje objekta
kroz projektovanje sopstvenog libida i omnipotencija u isti. Time dobar objekat ostaje očuvan
i van pretnje od lošeg objekta. Analogno obezvređivanju, postoje tri nivoa, po istom
kriterijumu, samo ovog puta valenca odnosa prema perceptu je pozitivna. Ovi odgovori su
obeleženi sa I (veliko i), i takođe su praćeni brojem 1, 2, ili 3, zavisno od nivoa idealizacije.
Karakterisanje ljudske figure biva tako da se ističu pozitivni kvaliteti, ali često u superlativu.
Opažene figure su često najbolje, najsnažnije, najmoćnije, najvrednije divljenja, i to je
karakteristično za najniži nivo funkcionisanja, odnosno, nivo 3 idealizacije. Najviši nivo
podrazumeva pozitivno karakterisanje ljudske figure ili figura. Drugi nivo podrazumeva
izvesno distanciranje, ili davanje odgovora u vezi sa osobama od velikog značaja. Treći nivo
podrazumeva najveću distorziju ljudske figure, i pridavanje karakteristika koje su mitske,
božanske i sl. Ali pozitivnog karaktera. Tako su neki primeri Anđeoska figura, prelepe kose,
božanske odore, blaženog pogleda. ili Atila Bič Božji, sa najvećim genitalijama koje sam
ikada video, ili Moćna bića s druge planete koja vladaju nižim bićima.
Projektivna identifikacija se odnosi na težnje osobe da ekternalizuje delove selfa
projektuje ih na objekat, bez obzira na realne karakteristike tog objekta. Ima veze sa
gubljenjem granica između selfa i objekta, kao i sa posledinom potrebom da se isti kontroliše.
Obeležava se PI, i ocenjuje se u odgovorima koji su konfabulatorni i imaju nivo forme Fw- ili
F- (objašnjenje) i sam percept je do te mere kitnjast da se gube realne karakteristike mrlje,
već bivaju zamenjene fantazmatskim i afektivnim sadržajima, često seksualne ili agresivne
prirode. Takođe su to odgovori koji su lokazilovani Dr, sa Fc determinantom (objašnjenje i
primer)
Poricanje uključuje širi spektar pokušaja distorzovanja realnosti, te zavisno od nivoa
distorzije, govorimo o različitim nivoima poricanja. Što je niži nivo poricanja, to je distorzija
veća. Obeležava se DN, a zavisno od nivoa, opet se dodaju brojevi 1, 2 ili 3. Poricanje višeg
nivoa podrazumeva F+, Fo ili Fw+ odgovore u kojima je poreknut neki nagon (negacija). To
može biti eksplicitno negiranje, ili sadržano u prirode opažene figure (devica, anđeo). Takođe
uključuje intelektualizirajuće odgovore, tj. previše naučne, tehničke, kjniževne itd. (dve
kafkijanske figure). Minimalizacija podrazumeva prisustvo agresivnog sadržaja, ali na
nepreteći način (dete koje je steglo pesnicu). Poslednje više poricanje porazumeva
odbacivanje, tj. poricanje ispitanika da je uopšte dat odgovor. Srednji nivo poricnja uključuje
F+ ili Fw+ odgovore, koji sadrže kontradikciju u sebi (seksi Deda Mraz) (Sve u Lerner,
2005).
 Pored LDS-a, postoji i RDS skala, koju su razvili Cooper & Arnow, i za razliku od
LDS-a, koji se bazira isključivo na H odgovorima, tj. odgovorima koji uključuju ljudsku
figuru, RDS uzima šire stanoviše. Takođe, RDS skala ne pretenduje na procenjivanje
graničnih (tj. primitivnijih) odbrana, već odbrana uopšte. Autori ove skale su pokušali da
koristeći teorijsku podlogu Vinikota, Kohuta, Stolorova, objedine teoriju objektnih odnosa,
Kohutovu teoriju narcizma i koncepte razvojnog zastoja i strukturalnih nedostataka (Lerner,
2005. str. 257). Odbrane koje Cooper prepoznaje kao primitivne, tj. granične (ovi termini se
upotrebljavaju sinonimno u literaturi) su Spliting, Obezvređivanje, Projektivna identifikacija,
Idealizacija i Omnipotencija. Razlika je, međutim, ne toliko u koncipiranju odbrana, koliko u
ocenjivanju, time što su uključeni i životinjski odgovori (Collins, 1983; Cooper, 1986, u
Lerner, 2005 str. 292). Cooper-ova skala sadrži i subskale zrelijih odbrana.

Granični pacijenti i odbrane na Roršahu

U kontekstu procene odbrana Roršah metodom, najčešće korišćena skala je upravo
Lerner i Lernerova skala (LDS). U istraživanju razlika između Roršah odbrambenih odgovora
neurotičnih, graničnih i shizofrenih, nađeno je da su ova dva mehanizma bila prisutna samo u
graničnoj grupi (Lerner & Lerner, 1980, u Lerner, 1998). Spliting u najvećoj meri, ali i
obezvređivanje i idealizacija, uspešno razlikuju granične ispitanike od kontrolne grupe (Baity
i sar., 2009). U istom istraživanju, koje je uključivali granične ispitanike koji se
samopovređuju i koji to ne rade, iako neznačajan, najveća veličina efekta razlika je između
ove dve grupe nađena upravo na Splitingu. Prema autorima, jedan od mogućih razloga za
statističku neznačajnost ovako velikog efekta je mali uzorak protokola, i s druge strane, izbor
uzorka, s obzirom da demografske varijable objašnjavaju veliki deo varijanse. Spliting i
Projektivna identifikacija, ali i niska idealizacija i srednji nivo obezvređivanja, nađeni su kao
značajnije češći kod graničnih pacijenata u odnosu na neurotične, gde su opet razlike bile
najveće na Splitingu i Projektivnoj Identifikaciji (Collins, 1983. u Lerner, 2005 str. 252). U
istom istraživanju su neočekivano, došli do nalaza da su granični pacijenti produkovali više
Spliting i Projektivna identifikacija odgovora i od shizofrenih ispitanika (Collins, 1983. u
Lerner, 2005. str. 252) Takođe u ispitivanju istih grupa ali sada hospitalizovanih i
nehospitalizovanih ispitanika, nađeno je, da iako između neurotičnih i nehospitalizovanih
graničnih pacijenata nema značajnih razlika, one su bile prisutne kada se radilo od
hospitalizovanim graničnim pacijentima, i opet upravo najveće reazlike su bile na Splitingu i
Projektivnoj identifikaciji (Lerner i sar., 1987, u Lerner 2005, str. 251). Razlike na Splitingu i
Projektivnoj identifikaciji su nađene i između graničnih i narcističnih ispitanika, ili kao
jedine, ili kao najveće razlike kako na LDS (Farris, 1988., u Lerner, 2005 str. 252; Hilsenroth
i sar., 1993), tako i na RDS skali (Berg, 1990., u Lerner, 2005. str 258). S druge strane, u
jednom istraživanju nisu nađene značajne međugrupne razlike između Narcističnog,
Grančnog i Antisocijalnog PL na LDS skalama, osim na skali Idealizacije (Gacono, 1992).
Razlike na skali Idealizacije sa istim grupama su u drugom istraživanju bile neznačajne
(Hilsenroth i sar., 1993), a takođe nisu nađene ni između neurotičnih i shizofrenih
(Leischenring 1991, Leischenring 1992, Leischenring 1999, sve u Leichsenring., 2004).
Međutim, razlike na skali Idealizacije su nađene između graničnih i kontrolnih ispitanika u
skorijem istraživanju (Baity i sar., 2009), kao i između neurotičnih, graničnih, i shizofrenih
ispitanika (Collins 1983, u Lerner, 2005, str. 252), ali su u poslednje navedenom istraživanju
granični produkovali više odgovora idealizacije niskog nivoa nego shizofreni.
Što se tiče Obezvređivanja, nađene su razlike između graničnih i neurotičnih (Lerner &
Lerner, 1980, u Lerner 1998, 376), graničnih i shizofrenih pacijenata (Leichsenring 1991., u
Leichsenring., 2004., str.113; Collins 1983. u Lerner, 2005. str. 252), kao i između graničnih i
kontrolne grupe normalnih (Baity, 2009). U svim istraživanjima su granični koristili
Obezvređivanje više nego druge grupe.
O poricanju ima najmanje nalaza u literaturi, ali je ova subskala možda značajnija za
kontekst graničnosti, nego li za GPL. Naime, u istraživanju Lerner & Lerner-a (1980),
granični pacijenti koristili su poricanje više nego neurotični, ali između odgovora GPL-a i
NPL-a (Hilsenroth i sar.,1993 u Leichsenring., 2004. str. 112), kao i GPL-a i psihotičnih
(Leichsenring., 1991 u Leichsenring., 2004, str. 113), nisu nađene razlike na ovoj subskali.
Međutim, ako govorimo o graničnoj organizaciji ličnosti, u jednom istraživanju anoreksičnih
učenika baleta, koji funkcionišu upravo na graničnom nivou prema Kernbergovim
kriterijumima, nađene su razlike između restriktivno anoreksičnih pacijenata i ostalih grupa
(bulimični, normalni učenici baleta i kontrolna grupa)(Van-Der Kashet, 1988. u Lerner, 2005
str. 254), a sličan nalaz je nađen u upoređivanju bulimičnih i restriktivnih anoreksičnih
pacijenata (Piran & Lerner, 1987. u Lerner, 2005. str. 254.), gde su restriktivno anoreksični
značajno više koristili poricanje. Takođe, poricanje niskog nivoa je češće kod graničnih nego
kod neurotičnih pacijenata (Rosso, 2021).

Problemi i kritike
Kako bi se razumeo smisao ovih nalaza, od kojih su mnogi međusobno oprečni, a
često i lišeni metodološke preciznosti potrebno je uzeti u obzir nekoliko faktora. Treba uzeti
u obzir da je u najvećem broju slučajeva korišćen LDS, koji u ocenjivanju uzima u obzir
samo ljudske odgovore. U istraživanju u kome na LDS skali nije bilo razlike između NPL,
GPL, i APL-a na skali idealizacije, kada je primenjena RDS skala, ispostavilo se da je
primitivna idealizacija češća kod NPL-a nego kod GPL-a, i daleko više nego kod APL-a
(Gacono, 1992), a takođe je kod NPL-a češća omnipotencija, RDS skala koja ima veze sa
idealizacijom okrenutom ka selfu (Berg, 1990., u Lerner, 2005. str. 258). Još jedna vrsta
odgovora koja je primećena kao češća kod graničnih su impresionistički odgovori, koji se
kodiraju po skali koja nije ni RDS ni LDS, a koji ukazuju na odbrambene aktivnosti, a
ocenjuje se na osnovu ahromatskog ili hromatskog odgovora i vrlo difuzne abstrakcije. Ovi
odgovori ukazuju na psihoanalitički koncipiran histerični stil, i u najvećoj meri je sa
potiskivanjem. Iako se odnosi na zreliju odbranu od primitivnih, i ovo je u poređenju sa NPL
i APL bilo češće kod graničnih (Gacono, 1992).
Dalje, sve vreme treba imati na umu da kada govorimo o graničnosti, pa i o GPL-u,
govorimo o spektru, pre nego diskretnoj kategoriji. Ovi pacijenti mogu funkcionisati na više i
na nižem nivou. Tako su nađene razlike između hospitalizovanih i nehospitalizovanih
graničnih pacijenata. Iako nije bilo razlike u odbranama između neurotičnih i graničnih
pacijenata, nađene su značajne razlike između graničnih hospitalizovanih pacijenata, koji su
više koristili i spliting i projektivnu identifikaciju, i, nehospitalizovanih graničnih i
neurotičnih pacijenata (Lerner, Alber & Walsh, 1987, u Leichsenring., 2004.str. 110). U
nedavnoj validacionoj studiji Međutim, isto istraživanje dovodi u pitanje diskriminativnu
validnost LDS skale kada su u pitanju graničnih nehospitalizovanih pacijenata i shizofrenih, a
i NPL (Hilsenroth i sar., 1993, u Leichsenring., 2004.str. 112). Leichsenring (1996, u
Leichsenring, 2004 str. 114) je u faktorskoanalitičkoj studiji našao da zajednički faktor sa
splitingom kod graničnih pacijenata čine idealizacija nižeg nivoa i obezvređivanje, kod
shizofrenih prijektivna idealizacija i poricanjem nižeg nivoa. Ovaj nalaz je vrlo značajan u
razumevanju delovanja odbrana na različitim nivoima organizacije ličnosti, i izvesna
validacija splitinga ne kao nezavisnog odbrambenog mehaniza, već kao kompleksnog procesa
u kome mehanizmi i procesi igraju ulogu u diferenciranju dobrih i loših self i objekt
reprezentacija. (Leichsenring, 2004 str. 114). U najskorijem validacionom istraživanju,
istraživači su se vodili Psihoanalitičkim verzijom DSM-a, Psychoanalitic Diagnostic Manual
-2, i ispitanike kategorisali po P osi (osi nivoa organizacije ličnosti). Neočekivano, nisu
nađene razlike između kliničkih i nekliničkih grupa na Splitingu, koja u svim prethodnim
istraživanjima postoji kao najpostojanija skala. Međutim, ako se uzme u obzir nivo
organizacije ličnosti, samo 5 od 40 ispitanika su bili na najnižem nivoa funkcionisanja, nivo
za koji je spliting najkarakterističniji (Rosso, 2021). Nalaz može poslužiti kao inspiracija
budućim istraživanjima na istu temu, uz potrebu za adekvatnijim uzorcima. Rezutlati navode
na zaključak da su i same odbrane više pitanje spektra nego kategorija, isto kao što je i
graničnost. Moglo bi se pretpostaviti da je dinamika, tj. variranje duž spektra graničnosti pod
velikim uticajem dinamike, tj. variranja duž spektra odbrana.
Međutim, treba uzeti u obzir metodološke nedostatke koji nisu retki, i dovode u
pitanje validnost nalaza. U ne malom broju istraživanja su sami autori kao problem naveli
uzorak, bilo zbog brojnosti ili zbog druge vrste nereprezentativnosti (Collins, 1983. u Lerner,
2005; Rosso, 2021., Baity i sar., 2009), a ima i primedaba na račun transformacije i upotrebe
skorova (Leichsenring, 2004, str. 111). Validacione studije su uglavnom starijeg datuma, i
neke izveštavaju o visokoj pouzdanosti između ocenjivača, od .83 do 1. u jednjoj i od .94
do .96 u drugoj studiji (Lerner i Lerner, 1980; Lerner i sar., 1981. u Rosso, 2021). U
validacionoj studiji iz 1992. godine, osim idealizacije, ostale skale su visoko korelirale sa
indikatorima inventara granične ličnosti (Leichsenring, 1992 u Leichsenring 2004, str. 110).
Postoji jako mali broj validacionih studija u skorije vreme, iako ima nekih, jedna na uzorku
ljudi koji grizu nokte u Indiji (Arora i sar., 2010 u Rosso, 2021), i jedna na roditeljima
kokainskih zavisnika u Brazilu (Pinheiro i sar., 2001 u Rosso, 2021), ne postoji nijedna na
evropskom tlu. U jednoj od retkih studija sve skale osim Projektivne identifikacije su se
pokazale visoko validnim (Meyer i sar., 2013). Sličan nalaz je rađen u poslednjem
istraživanju na tu temu. Pouzdanost između ocenjivača za skale Spliting 100%,
Obezvređivanje 85%, Idealizaciju i Poricanje 81%, a za Projektivnu identifikaciju svega 55%
(Rosso, 2021). Razlog manjoj pouzdanosti za ovu skalu je česta konfuzija sa skalom
obezvređivanja, zbog agresivnog sadržaja koji su ocenjivači različito ocenjivali.
Ono što je jako bitno u kontekstu odbrana posmatrati i pratiti je sam pristup ispitanika
instrumentu, i ponašanja tokom ispitivanja. Tako postoje različiti, opet odbrambeni manevri,
u vidu komentarisanja materjala na različite načine. Tako se može testovni materjal može
iskoristiti kako bi se istakli sopstveni kvaliteti, bilo intelektualne ili druge prirode (npr.
odgovor na kartu IX Podseća me na impresionističku sliku koja visi u Luvru). Takođe, može
se i referencirati na sopstveno iskustvo sa asocijacijom (Podseća me na psa. Ja imam takvog
psa, obožavam pse). Ova, ali i druga ponašanja, poput okretanja karte, pauze pre odgovora,
skretanja s teme ispitivanja, mogu biti indikatori odbrambenih mehanizama u kontekstu
procene (Wiener, 2003; str. 230).
Treba uzeti u obzir da je većina istraživanja sprovođena pre više od dvadeset i više
godina, i da je aktuelno interesovanje za ovu temu načelno malo. To je problematično zbog s
jedne strane, zastarelosti instrumenta, odnosno, manjka prilagođavanja današnjim normama.
S druge strane, tu je i problem koncipiranja graničnog poremećaja ličnosti i graničnosti
uopšte. Većina istraživanja je korstila DSM-III kao referentnu tačku za GPL, a do sada su
tadašnji dijagnostički kriterijumi doživeli reviziju i proširenje.
 Zaključak
Implikacije svih navedenih nalaza su višestruke. S jedne strane, govori da je Roršah metod
moćan instrument ukoliko se pažljivo koristi, i da može pružati podatke o onim aspektima
funkcionisanja ličnosti do kojih se ne može doći drugim putem. Odbrambeni mehanizmi,
barem shvaćeni iz jednom primarno dubinskopsihološkog ugla, mogu se procenjivati, manje
ili više pouzdano ili valjano ovim metodom. Naravno, kako se nijedan klinički zaključak ne
donosi na osnovu jednog instrumenta, uvek treba voditi računa o onim aspektima metoda
koji su empirijski upitni. Neke skale i rezultati su vrlo stabilni, i vode sigurnijoj upotrebi istih,
dok su druge problematične. Nalaze svakako treba kombinovati sa drugim instrumentima i
metodima upotrebljenim u postpuku procene.
Takođe, ovi nalazi govore nešto i o prirodi organizacije i funkcionisanja ličnosti, i
imaju praktične implikacije. Tako su na osnosvu rezultata istraživanja sa anoreksičnim
pacijentima i nalazom da je poricanje kao mehanizam odbrane češći kod restriktivnih
anoreksičnih pacijenata, upotrebljavali ogledalo u njihovom tretmanu, upravo kako bi se
pacijenti suočili sa sopstvenim izgledom i realnošću koju intenzivno poriču (Piran & Lerner,
1987. u Lerner, 2005. str. 254.).
Jedan od često navođenih razloga neočekivanih rezultata je upravo problem spektra, i
zapravo priroda graničnosti kao šireg koncepta, s obzirom da ispitanici mogu da variraju duž
spektra funkcionisanja. To po svemu sudeći, ima veze, ili čak zavisi od, variranja duž spektra
korišćenja različitih odbrana, koje u svojim specifičnim kombinacijama i delovanjem, dovode
do različitih manifestnih kliničkih slika. Problem spektra je prepoznat, kako u jednom
teorijski vrlo obojenom pristupu, ali i jednom deskriptivnom, ateorijskom pristupu kakav je
prisutan u MKB-11. Jasno je da ovaj, bilo poremećaj ličnosti, bilo nivo funkcionisanja
ličnosti, može funkcionisati i analogno i sličnije neuritčnim, ali i psihotičnim pacijentima, što
je paralelno sa upotrebom primitivnijih i zrelijih mehanizama odbrane, tj. primitivnijim i
zrelijim mentalnim procesima nošenja sa neprijatnošću.
Kao krajnja impliakcija ovih nalaza se možda nameće ideja približavanja različitih
paradigmi, i razumevanje psiholoških i psihopatoloških fenomena na različitim nivoima
analize i pristupa, kako bi se stvorila obuhvatnija, višedimenzionalna slika, koja bi bila u
prvom redu, na korist ljudima kojima je potrebna pomoć u nošenju sa svojim stanjima i
problemima.

Reference:
 American Psychiatric Association (1994). Diagnostic and statistical manual of mental
disorders. DSM-IV (4th. ed.). Washington, DC: Author.
 American Psychiatric Association. (2013). Diagnostic and statistical manual of
mental disorders (5th ed.). https://doi.org/10.1176/appi.books.9780890425596
 Baity, M. R., Blais, M. A., Hilsenroth, M. J., Folwer, J. R., Padawer, J. R. (2009)
Self-mutilation, severity of borderline psychopathology, and the Rorschach, Bulletin
for Menninger Clinic, 73 (3), 203-225
 Blais, M. A., Hilsenroth, M. J., Castlebury, F., Fowler, J. C., Baity, M. R. (2001)
Predicting DSM-IV Cluster B Personality Disorder Criteria From MMPI-2 and
Rorschach Data: A Test of Incremental Validity, Journal of Personality Assessment,
76:1, 150-168, DOI: 10.1207/S15327752JPA7601_9
 Freud, A. (1937). The ego and the mechanisms of defense. London: Hogarth Press.
 Freud, S. (1894). The neuro-psychoses of defence. In: The standard edition of the
complete psychological works of Sigmund Freud, Volume 3. London: Hogarth Press.
 Fowler, J.C., & Erdberg, P. (2006). The mutuality of Autonomy Scale: an Implicit

Measure of Object Relations for the Rorschach Inkblot Method. South African

Rorschach Journal, 2(2), 3-10

 Gacono, C. B., Meloy, J. R., Berg, J. L. (1992) Object relations, Defensice
Operations, and Affective States in Narcissistic, Borderline, and Antisocial
Personality Disorder. Journal of Personality Assessment,59 (1), 32-49
 Hentschel, U., Smith, G., Draguns, J. G.., Ehlers, W. (2004). Defense Mechanisms:
Current approaches to Research and Measurement, © Elsecier, B.V.
 Huprich, S. K. (2006) Rorschach Assessment of the Personality Disorders. Taylor and
Francis e-library
 Kernberg, O. F. (2004). Borderline conditions and pathological narcissism. Lanham,
Maryland. Rowrnan & Littlefield Publishers, Inc. (Prvo izdanje 1975.)
 Kernberg O. Borderline Personality Organization. Journal of the American
Psychoanalytic Association. 1967;15(3):641-685. doi:10.1177/000306516701500309
 Kleiger, J. H. (2012). Disordered thinking and the Rorschach, Theory Research and
Differential Diagnosis. Routledge, Taylor and Francis Group, East Sussex (Originaly
published 1999)
 Lazarus, R. S., & Folkman, S. (1984). Stress appraisal and coping. New York, NY;
Springer. Pristupljeno na sajtu http://bookzz.org/book/836236/c42103
 Leichsenring, F. (2004) Defense Mechanisms and Cognitive Styles in Projective
Techniques and Other Diagnostic Instruments u Hentschel, U., Smith, G., Draguns, J.
G.., Ehlers, W. (Ur.) Defense Mechanisms: Current approaches to Research and
Measurement, © Elsecier, B.V
 Lerner, P. M. (1998). Psychoanalytic Perspectives on the Rorschach. The Analytic
Press, London.
 Lerner, P.M. (2005). Defense and its Assessment: The Lerner Defense Scale u
Bornstein, R. F., Masling, J. M. (Ur.) Scoring the Rorschach – Seven Validated
Systems. Lawrence Erlbaum Associates, Mahwah, New Jersey
 Meyer, G. J, Hsiao, W., Viglione, D. J., Mihura, J. L. Abraham, L.
M. (2013) Rorschach Scores in Applied Clinical Practice: A Survey of Perceived
Validity by Experienced Clinicians, Journal of Personality Assessment, 95:4, 351-365
DOI: 10.1080/00223891.2013.770399
 Mihura, J. L. (2006) Rorschach Assessment of Borderline Personality Disorder. U
Huprich, S. K. (Ur.) Rorschach Assessment of the Personality Disorders. Taylor and
Francis e-library (ur.)
 Popović, V. (2016) Roršahov metod, integrativni pristup – U pripemi za štampu,
neobjavljena monografija.
 Rosso A.M., Airaldi C., Camoirano A. (2021) Inter-rater Reliability and Construct
Validity of the Lerner Defense Scale in Clinical and Non-clinical Groups. Frontiers in
Psychology doi: 10.3389/fpsyg.2021.708886
 Silk, K.R., (2002). Borderline personality disorder: Liability of psychiatric diagnosis.
Current Psychiatry, 1(11), 24-33
 Tibon-Czop, S, Wiener, I. B. (2016). Rorschach Assessment of Adolescents, Theory,
Research and Practice. Springer, New York.
 Weiner, I. B. (2003) Principles of Rorschach Interpretation. Routledge, New York
 World Health Oganisation (2022). International Classification of Diseases.
pristupljeno na sajtu https://icd.who.int/browse11/l-m/en#/http%3a%2f%2fid.who.int
%2ficd%2fentity%2f941859884
 Vaillant, G. E. (Ed.). (1992). Ego mechanisms of defense: A guide for clinicians and
researchers. Washington, DC: American Psychiatric Press