Наратологија

Кључне речи: теорија књижевности, наратологија, теорија приповедања, теорија прозе,

фокализација, теорија приповедних инстанци, дискурс

Наратологија је новија област теорије књижевности. Она своје темеље има у

лингвистици, методама структурализма и руског формализма. Већ су руски формалисти
говорили о разлици између фабуле и сижеа у организацији приповедног текста. Они су
засновали теорију прозе која се бавила проучавањем епских жанрова. Шездесетих година
двадесетог века дошло се до закључка да приповедање није својствено само епском жанру,
већ да се остварује и у другим областима уметничког изражавања, као што су позориште,
филм, опера или балет, телевизијска серија или видео-игра. Тада су се интересовања
научника окренула ка теорији приповедања. Тако је настала наратологија – наука о
облицима, начинима и могућностима приповедања, о поступцима којима се нарација
остварује и њиховим значењима у делу. Наратолошка истраживања настоје да установе
моделе и правилности на основу којих се поједини делови нарације или нарација у целини
структурира и компонује.

Oснивачем наратологије сматра се Жерар Женет. Он је у свом раду Расправе о

приповедању из 1972. године засновао ново гледиште на приповедне текстове. Увео је три
кључне категорија којима се остварује приповедање. То су време, начин и глас.
Помоћу следеће табеле упознај и проучи главне карактеристике ових категорија.

Табела 7. Кључне категорије којима се остварује приповедање

ВРЕМЕ НАЧИН ГЛАС

• поредак којим је представљено
дешавање (хронолошки,
ретроспективни, комбинован) и
трајање приказаних дешавања
• учесталост приказивања истих
дешавања у оквиру наративног
текста (ритам смењивања
наративних садржаја у
композицији дела)
• проучава се тачка гледишта у
нарацији, дистанца и перспектива,
односно удаљеност и угао
приповедачевог гледишта
• уводи се разлика између онога ко
говори? и ко види? у тексту
• уводи се појам фокализације
• проучава се приповедачев статус
у нарацији
• установљено је да главну улогу не
игра облик приповедања, већ
релација (однос) између наратора и
приче
• истичу се два основна наративна
типа: хомодиeгетичка нарација и
хетеродиeгетичка нарација

Хомодиeгетичка
нарација – карактер је у
свету приче:
– саопштава лична
искуства из прошлости;
– субјективан је;
–његова тачка гледишта
је ограничена;
– нема директан приступ
садржајима којима не
сведочи лично;
– не може бити на два
места истовремено;
– нема приступ у мисли
других ликова.

Хетеродиeгетичка

1
нарација – карактер
није из света приче:
– има неограничено
сазнање и ауторитет;
– приповеда директно
се обраћајући
аудиторијуму
(публици, читаоцима),
те коментарише радњу,
ликове, дешавања и
саму причу.

ВРЕМЕ НАЧИН ГЛАС

• проучава поредак којим је
представљено дешавање
(хронолошко, ретроспективно,
комбиновано)
• тумачи улогу дужине
(трајања) приказаних дешавања
• изучава учесталост
приказивања истих дешавања у
оквиру наративног текста,
односно ритам смењивања
наративних садржаја у
композицији дела
• односи се на проучавање
тачке гледишта у нарацији
• поред тачке гледишта уводе
се појмови дистанце и
перспективе, односно
удаљености и угла
приповедачевог гледишта
• у приповедању треба
правити разлику између онога
ко говори? и ко види?
садржаје приповедања
• уводи се појам
фокализације
• проучава приповедачев статус у нарацији
• установљено је да главну улогу не игра
облик приповедања, већ релација (однос)
између наратора и приче
• истичу се два основна наративна типа:
хомодиeгетичка хетеродиeгетичка
нарација нарација
карактер у причи карактер није из
– саопштавање света приче
личног искуства из – има неограничено
прошлости; сазнање и ауторитет;
– субјективност; – прича са директним
– ограничена тачка обраћањем
гледишта; аудиторијуму
– нема директан (публици,
приступ садржајима читаоцима), те
којима не сведочи коментарише радњу,
лично; ликове, дешавања и
– не може бити на причу.
два места
истовремено;
– нема приступ у
мисли других
ликова.

Женет је напоменуо да се наведене категорије најчешће не односе на текстове у целини,

већ на поједине његове делове. Поред наведених категорија, наратологија се, када је реч о
књижевноуметничким текстовима, бави и проучавањем поетског простора у делу,
карактерима и поступцима карактеризације, као и другим важним елементима структуре.

Један од најважнијих термина у наратологији јесте фокализација – термин који су

наратолози преузели из области фотографије и филмске уметности (где означава фокус,
жижу, визуелни центар гледишта у фотографији, односно у филмском кадру). Наратолози
проучавају перспективу из које су виђени (перципирани) догађаји у наративном тексту.
Притом, фокализатор је онај ко види, али не мора бити и онај ко говори. Женет је говорио о
нултој фокализацији када је у питању свезнајући наратор, о унутрашњој фокализацији када
се приказују само гледишта једног лика и о Балова је обацила трочлану поделу
спољашњој фокализацији у којој се лик приказује типова фокализације. Расправа између
њених и Женетових гледишта отворила
попут неког предмета, без приступа у његову свест. је врата бројним дикусијама у области
Теоретичарка Миеке Бал понудила је значајан наратологије које трају и данас. Женет
допринос проучавању фокализације. Она је запазила је, касније, написао и један нов прилог
својим гледиштима. Али, оба научника
су указала на важне елементе у 2
наративним делима и употпунили наше
виђење теорије приповедања.
да ваља уважавати постојање фокализатора и фокализованог, односно лика који у делу
перципира, и онога што је предмет, објекат фокализације. Тако се ствара теорија
приповедних истанци према којој постоји приповедач и приповедано, фокализатор и
фокализовано.

Дискурс је један од централних појмова у наратологији. Опсег појма дискурс је

широк и стога, понекад, збуњујући.
За наратологе дискурс је најчешће скуп поступака, начина и облика којим је
остварено неко приповедање. Дискурсом се означавају одговори на питање како нека прича
настаје, начин на који се остварује, али и значења која обухвата. Такође и наратолози
дискурс доживљавају као скуп тема које један текст покреће или може подстаћи својим
садржајима.

Вежбање

• Припреми се да у пару са другом/другарицом испричаш исти догађај. Једно од вас нека

догађај исприча као хомодиегетички наратор, а други као хетеродиегетички наратор.
• Организујте се затим да у одељењу, са осталим ученицима и професором, продискутујете о
запажањима и размишљањима у вези са хомодиегетичком и хетеродиегетичком нарацијом, а
поводом одабраних примера из књижевноуметничких текстова. Посебно коментаришите
елементе у излагањима наратора на основу којих сте препознали карактеристике два основна
наративна типа.

Корак напред

• Упознај се са објашњењима одређених појмова који се користе у наратологији, тако што

ћеш прочитати одабране одреднице из Наратолошког речника Џералда Принса. Њих можеш
користити приликом заснивања интерпретације књижевноуметничког текста.

Џералд Принс

Наратолошки речник
избор

Адресант
Један од основних конституената било ког чина (вербалне) комуникације: пошиљалац,
анонсијатор. Адресант шаље поруку адресату.

Адресат
Један од основних конституената било ког чина (вербалне) комуникације: (интендирани)
прималац, анонсијатер. Адресат прима поруку од адресанта.

Аутодијегетичко приповедање

Приповедање у првом лицу у коме је приповедач истовремено и протагонист или јунак;

варијанта хомодијегетичког приповедања у коме је приповедач уједно и главни лик.

3
Аутор
Онај који ствара или компонује приповедно дело. Овог стварног или конкретног аутора
никако не треба бркати с имплицитним аутором, нити с приповедачем, јер њега, за
разлику од потоњих, није могуће извести, дедуковати из дела: он делу није иманентан.
Мучнина и ,,Ерострат”, на пример, имају истог аутора – Сартра – али различите имплицитне
ауторе и приповедаче. Исто тако, приповедно дело може имати више стварних аутора, а
једног имплицитног аутора или једног приповедача.

Ауторска публика
Мање или више специфична хипотетична публика коју постулира аутор конструишући текст,
а која текст разумева савршено. Ауторску публику приповедног текста треба разликовати од
његове стварне публике, његове наративне публике и његове идеалне наративне
публике.

Читалац
Онај који декодира или тумачи (писану приповест). Овај стварни или конкретни читалац не
сме се бркати с имплицитним читаоцем, нити с наратером тог наратива, јер, за разлику од
њих, није иманентан приповедном тексту, нити га је могуће из њега извести. Срце таме или
Змијско легло, на пример, имају различите имплицитне читаоце, баш као и наратере, али
могу имати исте стварне читаоце. Штавише, приповедни текст са само једним имплицитним
читаоцем и једним наратером (,,Зид”) може имати два или више стварних читалаца.

Читљиви текст
Текст који се може читати (или декодирати) помоћу строго одређених ограничења,
конвенција и кодова; текст адаптиран за (мање или више етаблиране) стратегије читања.
Читљиви текст је умерено полисемичан, штедљиво плуралан и делимично затворен текст,
насупрот исписивом тексту (texte scriptible), који је бесконачно вишезначан, тријумфално
плуралан, савршено отворен. Наративни текстови су читљиви ако ни због чега другог оно
зато што стичу значење у зависности од логике радње.

Дијегеза
1. (Фикционални) свет у коме се одигравају приповедане ситуације и догађаји. 2. Казивање,
причање, насупрот приказивању, одигравању.

Екстрадијегетичко
Спољашње у односу на дијегезу; није део дијегезе. Приповедач Евгеније Гранде је
екстрадијегетички приповедач. Уопштеније, приповедач примарне приповести увек је
екстрадијегетички. Екстрадијегетички приповедач није исто што и хетеродијегетички. Тако
у 1001 ноћи Шехерезада функционише као хетеродијегетички приповедач (пошто не прича
властиту причу) и као интрадијегетички а не екстрадијегетички приповедач (пошто је лик у
оквирној приповести коју сам не приповеда). Обрнуто, у Жилу Бласу приповедач је
хомодијегетички и екстрадијегетички (он приповеда властиту причу, али као приповедач
није део ниједне дијегезе).

Хетеродијегетички приповедач
Приповедач који није учесник дијегезе коју сам предочава; приповедач који није лик у
приповеданим ситуацијама и догађајима. Приповедачи Евгеније Гранде, Илијаде, те
Карлајлове Француске револуције јесу хетеродијегетички.

Хомодијегетички приповедач

4
Приповедач који је део дијегезе коју предочава; приповедач који је лик у приповеданим
ситуацијама и догађајима. Жил Блас у истоименом роману, Џек Барден у Свим краљевим
људима и Пабло Ибиета у ,,Зиду” јесу хомодијегетички приповедачи.

Идеална наративна публика

Публика какву приповедач прижељкује, за какву би желео да пише, односно приповеда.
Идеална наративна публика се разликује од наратера и од наративне публике. У
Тристраму Шендију Тристрам исправља реакцију неких наратера, наговештавајући тако
веровање у идеалну наративну публику; у Коцкару, пак, наративна публика зна мање од
идеалне наративне публике.

Имплицитни аутор
Друго ја аутора, маска или персона која бива реконструисана из текста; имплицитна слика
аутора која се ствара текстом, за којег се подразумева да стоји иза сцене и одговоран је за
укупан облик, вредности и културне норме којих се придржава (Бут). Имплицитни аутор
текста се не сме бркати са стварним аутором. Пре свега, један те исти стварни аутор
(Филдинг, Сартр) може написати два или више текстова а да сваки од њих открива другачију
слику имплицитног аутора (Амелија и Џозеф Ендрјуз или Мучнина и ,,Ерострат”). Друго,
један текст (који, као и сваки други, има једног имплицитног аутора) може бити дело два или
више аутора (Странац је дошао го, романи Делија, Елерија Квина, или Еркман-Чартијана.
Имплицитног аутора приповедног текста треба разликовати од приповедача: први не
приповеда ситуације и догађаје (већ се рачуна да је одговоран за њихов избор, дистрибуцију
и комбиновање); даље, за њега се може рећи да је изведен из текста, а не да је у њега уписан
као казивач. Премда ова дистинкција уме да буде проблематична (на пример, у случају
одсутног приповедача или максимално прикривеног приповедача: ,,Убице”, ,,Брда попут
белих слонова”), најчешће је сасвим очита (на пример, у случајевима многих
хомодијегетичких приповести: Велика очекивања, ,,Шишање”).

Имплицитни читалац
Публика претпостављена текстом; друго ја стварног читаоца (обликовано у складу с
вредностима и културним нормама имплицитног аутора). Имплицитног читаоца треба
разликовати од стварног читаоца. Прво, исти стварни читалац може читати текстове
претпостављајући различите публике (допуштајући да буде обликован у складу с
вредностима и нормама различитих имплицитних аутора). Друго, један текст (будући да, као
и сви текстови, има једног имплицитног читаоца) може имати два или више стварних
читалаца. Имплицитни читалац наративног текста не сме се бркати с наратером: први је
публика имплицитног аутора и може се извести из укупног текста, дочим је потоњи
приповедачева публика и као такав је уписан у текст. Премда ова дистинкција уме да буде
проблематична (на пример, у случају максимално прикривеног приповедача: ,,Брда попут
белих слонова”), најчешће је сасвим јасна (на пример, у приповестима у којима је наратер
уједно и лик: Иза у Змијском леглу).

Код
1. Један од основних чинилаца сваког чина (вербалне) комуникације. Код је систем мерила,
правила и ограничења у складу с којим порука стиче значење. Он је макар делимично познат
и адресанту и адресату поруке. Опозиција кода и поруке је аналогна много познатијој
сосировској опозицији између langue (језик као систем) и пароле (појединачни исказ); као
што систем језика управља продукцијом (и рецепцијом) појединачних исказа, тако код
управља производњом (и рецепцијом) порука. 2. Један од ,,гласова” (модела већ познатог,
модела стварности) из којих се плете приповест. Према Барту, приповест и њене саставне

5
јединице стичу значење посредством једног или више таквих гласова, односно кодова
(проајретички, херменеутички, референцијални, семички, симболички итд.)

Извор: Џералд Принс. Наратолошки речник.

Београд, Службени гласник, 2011.