Крис Ернст

Психологија карикатуре
одломак

Кључне речи: психологија, психоанализа, комично, досетка, карикатура

Текст који је пред тобом представља завршни део поглавља Психологија карикатуре
из књиге Психоаналитичка истраживања у уметности Криса Ернста (1900–1957). Идеје
овог чувеног психоаналитичара биле су блиске идејама оца психоанализе, Сигмунда
Фројда. Читајући одабрани текст, сазнаћеш више о појму и појави комичног.

IV

Поред уштеде у менталној енергији, Фројд сматра тесну повезаност са инфантилним

животом изразитим обележјем свих облика комичног. Комично изражено речима, што
обухвата досетку, поново оживљава начине изражавања које је дете примењивало за време
развијања говора; игра речи, на пример, враћа у њихова стара права звучну асоцијацију
гласова као супротстављену асоцијацији предмета представљених тим речима. Морамо се
запитати: каква је природа везе између дечјег понашања и оне гране комичног која
користи не вербалне већ ликовне (у првом реду графичке) начине изражавања? Уколико
се тиче карикатуре, на питање се лако одговара. Баш као што се досетка враћа посебним
вербалним облицима израза, карикатура се враћа типичним елементима у графичким
облицима израза (цртежа) детета. Свако ко покушава да разуме дечје цртеже често је
принуђен да их „интерпретира” исто тако као што смо навикнути да чинимо са сновима.
То је стога што графичком вештином детета у великој мери управља примарни процес.
Уздржаћу се овде од навођења поближих доказа за подршку ове теореме. Уместо тога
покушаћу да повежем ова размишљања са претходним, износећи следећу тврдњу:
примарни процес управља графичким изразом детета, док се у ликовној уметности
цивилизованог одраслог појављује као слободно и свесно изабрана техника. Било би
добро допунити ова размишљања онтогенетског реда присећањем на један трећи облик
комичног израза – на комично геста. Подробне анализе откривају код свих комичних
гестова технику подражавања која дугује свој карактер оживљавању једне посебне фазе
реаговања детета. Мислим на онај ступањ развоја кад стицање моторних капацитета,
нарочито оних „репрезентације” путем „мимо-моторних” средстава, прима одлучни
подстицај подражавањем моторних активности одраслих.
Овим хипотезама упућеним на онтогенетско порекло додали бисмо друге које се односе
на филогенетичке ране облике. Могли бисмо сасвим добро да почнемо са комичним
изразом кроз гест, пошто се у области комичног ова активност очигледно најтешње
приближава архаичним типовима реаговања. Упознати смо с њеним ефектом. Ништа неће
толико сигурно повредити наша осећања као кад видимо наше речи и покрете како се
подражавају (подражавање нашег говора као „геста” може се овде такође укључити). Лако
је разумети да излагање и обезвређивање нису једини одговорни за рањавање нашег
нарцизма, већ да се једно дубље значење протеже испод „карикатуре путем геста”. Када
смо подражавани, осећамо се угрожени у својој индивидуалности, превазиђени и
одбачени. Увиђамо да у тој моћи геста остаје нешто исконско: стари удео геста у култу и
магији. Удео речи у досетки такође води у ту област, а Рејк, који сматра да се комични
израз речима развио и заменио комични израз гестом, био је у стању да покаже да у више
тачака своје технике досетка поново оживљује стари магични значај речи. Ова запажања
налазе извесну подршку кад разматрамо одговарајуће проблеме у графичким облицима
комичног изражавања у односу на карикатуру. Ово стога изгледа да се претходници
карикатуре могу без тешкоћа пратити унатрага до света ликовне магије.
Ограничићемо се на афористичко помињање питања прелаза од тог става на став
карикатуристе. Изопачавање слике овде „представља” такође, изопачавање оригинала.
Ова хипотеза подупире гледиште често заузимано (увели смо га раније у облику како га је
Бергсон изразио) да задовољство добијено карикатуром дугујемо нашој уобразиљи, јер се
црте карикираног лица приморавају да узму облик гримасе, тако да можемо закључити
постојање тенденција уништења иза комичних гестова, „карикатуре гестом”. Ово изгледа
потврђено и поткрепљено социолошким подацима: кад год се карикатура развија у
великом обиму као облик уметничког израза, што се очигледно догађа само под сасвим
одређеним историјским условима, у стању смо недвосмислено да откријемо примену
ликовне магије на неком ступњу њеног развоја. За модерну карикатуру може се поуздано
тврдити да један од њених коренова сеже унатраг до увредљивих и подсмешљивих слика
на којима је извршивана казна (у правом смислу in effigie) кад би кривац био ван
домашаја.

Извор: Kris Ernst. Psihoanalitička istraživanja u umetnosti.

Preveo Slobodan Petković. Beograd: Kultura, 1970, стр. 190–192.

Непознате речи:
онтогенеза – развој и понашање поједица
филогенеза – развој врсте
подражавање – опонашање
исконско – првобитно
тенденција – тежња

Тумачење

1. Објасни како је Фројд, према речима Криса Ернста, тумачио појам и појаву комичног.
2. Проучи у каквом су односу комично и наивно (инфантилно).
3. Запази у каквим се све облицима комично појављује. Притом се задржи на појмовима
досетка и карикатура.
4. На основу примера које познајеш у литератури, размишљај о улози комичног предмета
и смеха који се њиме побуђује. Припреми се да на одабраном примеру објасниш њихов
удео у тумачењу и разумевању књижевних дела.