Сликање карактера

Сликање карактера као реторска вежба

Вежба сликања карактера има три своја вида. Eтопеја (ἠϑοποιία, ēthopoiía – ἦϑος,
ḗthos – ποιεῖν, poiéin) познатом лицу „измишља карактер”, као у примеру теме: Којим би
се речима Андромаха обратила мртвом Хектору, или Шта би могао да каже Херакле
када му је Еуристеј заповедао. Афтоније даје тумачење: „Овде нам је Херакле познат,
али ми сликамо карактер његов кроз речи које говори.” Просопопеја (πρόσωπον,
prósōpon, ποιεῖν, poiéin), измишљеном карактеру измишља се и лице, као у примеру:
како се Аристидово Море обратило Атињанима (Rhet. Graec. VI, Rabe; Хермоген 2007:
55). Идолопеја (εἰδωλοποιία, eidōlopoiía) умрлим особама приписује моћ говора, као у
примеру Аристидовог поступка у беседи О четворици (Афтоније 1997: 135; Хермоген
2007: 54).
Вежба сликања карактера може приказивати особине (ἠθικαί, ēthikái): Шта би рекао
човек са копна када би први пут видео море; и осећања (παθητικαί, pathētikái): Шта би
Андромаха рекла над мртвим Хектором; а могу бити и мешовите (μικταί, miktái): Шта
би Ахилеј рекао пред мртвим Патроклом.
Данас се ова подела своди на: етопеју и прососпопеју:

Етопеја представља вид сликања карактера особе која је позната, најчешће је то

историјска личност, те на основу знања о тој особи (о карактеру, ставовима у животу,
поступцима, делима, учењима и сл.) ми претпостављамо њихове исказе и поступке у неким
ситуацијама.
Врсте етопеје: 1. која приказује осећања (pathetikai)
2. која приказује особине (ethikai)
3. која приказује и осећања и особине – мешовита (miktai)
Карактеристике етопеје у вежби: јасноћа, краткоћа, украс, неусиљеност, слобода од свих
калупа.
У традицији етопеје као припремне реторске вежбе је и њено одређење са становишта
времена, што можемо видети у примеру реторске вежбе етопеје:

Шта би рекла Ниоба над својом мртвом децом1

Садашњост:
Каква ме судбина задеси, без деце сам – ја која сам раније управо с децом срећном се чинила.
Чопор деце нетрагом нестаде, а ја мајка – ни једног јединог детета немам; а била сам на гласу некад да

1
 Ниоба, ћерка титана Тантала, жена тебанског краља Амфиона, имала је четрнаесторо деце: седморицу синова и седам кћери, а по
неким изворима и више. Поносна у свом материнству, она се једном приликом с потцењивањем изразила о деци богиње Лете:
мушкобањастој Артемиди и женскастом Аполону. Лета је зато послала Аполона и Артемиду, наоружане луковима, да казне
Ниобину охолост.

1
1
их имам ко песка морског! Боље би било да нисам могла ни да рађам, него што сада сузе роним. Жене
које изгубе своју децу несрећније су од оних које никад нису ни рађале. Јер тако нешто да доживиш,
тежак је губитак.
Прошлост:
Јадна ја, допадох исте судбе као и мој родитељ. Тантал ми беше отац који некад с бозима
живљаше, али га они потом из свог друштва избацише. Да сам рода Танталова потврђујем и овим
невољама. Дружила сам се с Летом и због ње сам се нечасно владала, и то дружење беше погубно по
моју децу. Веза с богињом завршила се мојом несрећом. Пре него што сам почела да се надмећем са
Летом била сам мајка којој су само завидели, а како постадох надалеко чувена, изгубих потомке које сам
пре овог случаја имала као песка морског. А сада синови и кћери леже мртви, а ја тужна над њима јер
беху мој понос.
Будућност:
Куда да окренем? За шта да се ухватим? Има ли гроба који ми може помоћи спрам невоље све
моје мртве деце? Награда ми се невољом оконча. Но, зашто да тужим над овим. Можда могу богове да
замолим да ме у неко друго биће прометну? Видим само један излаз за ове невоље, заправо да се
прометнем у неко биће без осећаја за било шта, али се бојим још више да не бих у том новом бићу и

даље проливала сузе.2

Данас не само вежбе већ и целовите беседе често имају форму етопеје. Скоро да је постала
савремени манир беседа „одбране” неке историјске личности, најчешће повезана са неким познатим
судским процесом, који се сада у импровизацији често осветљава са становишта савремености (нпр.
честа је беседа у форми етопеје одбрана неког српског генерала, политичара из националне историје и
сл.).
Приликом вежбе етопеје врло је важно добро познавање чињеница о личности чији карактер
представљамо. Да се подсетимо, карактер чини збир битних особина или својстава којима се неко
или нешто одликује, доследност у хтењу или начину рада и понашања, чврстина моралних ставова,
емоционална структура и сл. Овде долази до изражаја и вештина психолошког портретисања, која
читаву форму вежбе помера од наративног ка драмском. Најсличнија драмском монологу, ова вежба
подразумева и примену знања о драматуршким елементима сликања карактера (нарочито када је у
питању изражавање јаких емоција бола, страха, туге, љутње, и сл.). У својој основи, дакле, ово је вежба
подражавања неке личности у креативној импровизацији њених исказа у одређеним ситуацијама
које јој ученик задаје.
Просопопеја пружа највише слободе у могућностима импровизација. У овој врсти вежби сликања
карактера све се измишља: и лице и карактер. Њен циљ је ослобађање креације и маште, те даје
широке могућности примене.
Предлог тема за вежбу етопеје и просопопеје (које ученик бира или сам осмишљава):
– одбрана Јелене Тројанске

2
 Зевс је Ниобу претворио у камену статуу која у рано лето обилно лије сузе. На гори Сипил налази се стена људског обличја, која
изгледа као да плаче, и зову је „Ниобин кип”

2
2
 – Лепа Јелена, Квазимодо и Сократ на гозби
– Самсон и Гилгамеш о људској непромишљености
– шта би рекао цар Лазар у Рамбујеу
– просопопеја српском митском јунаку са Косова
– шта је рекла Психа када је отворила кутију са Афродитином кремом за лепоту (види: мит о
Еросу и Психи)
– Енкиду и Мерсо чекају Годоа, када наилази Шопенхауер
– какву би данас загонетку поставила Сфинга
– шта би данас рекао Хамлет Дон Кихоту када би се срели
– шта је рекао Ендимион када се пробудио
– одбрана Сократова данас
– одбрана Мерсоа
– тужба Јозефа К.
– Ниче куди Сизифа
Орест и Хамлет теше Едипа на Колону
– изабери један судски процес из новије историје и импровизуј етопеју (или све измисли).

Ово је једна од најкреативнијих и ученицима најинтересантнија реторска вежба. Своју

примену нашла је у стваралачким активностима ученика кроз форму школског писаног
задатка који је подстицао креативну поенту интерпретација књижевноуметничких дела
из прописаног школског програма наставе књижевности. Тако се у наставној пракси
догађа да ученици реализују припремну реторску вежбу сликање карактера у форми
писменог задатка на задату тему Шта би Дон Кихот рекао Хамлету када би се срели, и
без знања о томе да је реч о позноантичкој реторичкој античкој вежби, што потврђује
њену свевремену актуелност. Само налик лаком и забавном штиву, ове вежбе
функционализују знања књижевности у примењеном умећу карактеризације,
убедљивости и сликовитог дочаравања, применом критичког мишљења и
инвентивности стваралачке интервенције на узорку књижевноуметничког текста.
Настављајући примену методе угледања на облике казивања и портретисања личности
из књижевноуметничких дела, „одакле се преузимају сви битнији поступци у вајању
књижевног лика” (Николић 2009: 741), ученик ће у стваралачком писању наставити са
креативном интервенцијом њиховог постављања у задате ситуације које нису биле део
књижевног предлошка из кога је књижевни лик преузет. У овом стваралачком процесу
писања спојиће се методичке инструкције дескрипције, тј. екфрасе, нарације и
„сликања карактера”, који постају матрица за будуће самосталне креације ђачких

3
3
осмишљаја у области карактеризације лика. Данас не само вежбе већ и целовите беседе
често имају форму етопеје. Скоро да је постала савремени манир беседа „одбране” неке
историјске личности, најчешће повезана са неким познатим судским процесом, који се
сада у импровизацији често осветљава са становишта савремености (нпр. честа је
беседа у форми етопеје одбрана неког српског генерала, политичара из националне
историје и сл.).
Приликом вежбе етопеје врло је важно добро познавање чињеница о личности
чији карактер представљамо. Да се подсетимо, карактер чини збир битних особина или
својстава којима се неко или нешто одликује, доследност у хтењу или у начину рада и
понашања, чврстина моралних ставова, емоционална структура и сл. Овде долази до
изражаја и вештина психолошког портретисања, која читаву форму вежбе помера од
наративног ка драмском. Најсличнија драмском монологу, ова вежба подразумева и
примену знања о драматуршким елементима сликања карактера (нарочито када је у
питању изражавање јаких емоција бола, страха, туге, љутње, и сл.). У својој основи,
дакле, ово је вежба подражавања неке личности у креативној импровизацији
њених исказа у одређеним ситуацијама које јој ученик задаје. Просопопеја пружа
највише слободе у могућностима импровизација. У овој врсти вежби сликања карактера
све се измишља: и лице и карактер. Њен циљ је ослобађање креације и маште, те даје
широке могућности примене3.
Пример једне реализације сликања карактера

Сликање карактера
Друга шанса Ахмеда Нурудина

Име ми је Ахмед Нурудин, дали су ми га и узео сам понуђено.

Сједим на кољенима, у тишини тамнице, и слушам откуцаје кудрет-сата, сурови галоп
судбине. Доспио сам овдје јер је неко други штитио мој образ и туђи живот, угрозивши
3
Вишегодишње искуство из наставне праксе примене ове вежбе показало је да она ослобађа стваралачке
слободе и инвентивност ученика, чак и преузимање иницијативе за разноврсније видове њене примене.
Тако је ученички пројекат обухватио и тзв. реторички перформанс: Сликања карактера у Музеју
воштаних фигура током 2003. и 2004. године када су у Београду биле сталне поставке изложби ове врсте.
Своје осмишењене реторске вежбе етопеје и идолопеје ученици су реализовали у виду сценских
перформанса оживљавања воштаних етоса монолошким и дијалошким деоницама њихових „говора”на
ангажоване теме из српске културне и политичке стварности.

4
4
тиме мој. Некада сам био свјетло вјере, сад сам вјесник таме; клечећи чекам смрт, срца
пуног расплинутих жеља и спаљене савјести.
Данима ме гледа мој сусјед и сапатник Аћим. Строг, куражан делија из рода Катића,
остарјели преровски радикал. И он се, као и ја, уплитао у тај ђавољи позив власти и
вођства, истјерујући правду и жељећи ред. Али, чини се да смо обојица оманули... Мене
је изневјерила сопствена савјест, а њега нереална очекивања која је имао од синова, и
превелика жеља да управља туђим животима. Сувише је од њих тражио. Слаб је онај
који тражи, а слабо је и оно што се од њега тражи, био он Катић или никоговић.
Дуго сједимо. Не говоримо ништа. Ћутање су наше ријечи, а погледи наша казна.
Из његових очију сјевају стријеле: сурове, одлучне, убојите. Оне стреме ка горе, ка
оном оном маленом пенџеру на врху тамнице, кроз који стидљиво, с времена на
вријеме, продре покоји зрак сунца. Само, шта му то вриједи, кад су му подеране
господске чакшире заљепљене за затворску клупу. Џабе пуцаш у небеса, стари ловче —
нема тамо више птица за тебе. Нема ни твојих синова; одлетјели су, разбјежали се —
неки у бијели свијет, а неки дому, својим јаребицама и птићима. Нико да замјени старог
сокола и превије му озљеђена крила...
Што је ово? Зар већ долазе по мене? Чујем топот корака, коњицу ноћи, трку
судбине...
Али не бојим се, Нашто страховати, патити и размишљати што је могло бити? Да је
могло бити, и било би — али није било. А оно што није било увијек изгледа лијепо, јер
је далеко и незамрљано разочарањима и прљавштином коју доноси стварност. Превише
сам мислио за живота. Желим барем отићи у смрт без бремена слутњи.
Знам, отвориће се врата зиндана, сејмени ће ме зграбити и вући по ходницима и
улицама као пребијено псето, очекујући да се плашим смрти и казне.
Е моје несреће, не знате ви да сам ја још одавно мртав човјек, много пре но што сте
ме затворили у овај шејтанов подрум. Не може мене погодити ваша пресуда и ријеч, кад
сам ја себи најстрожи судија. Моја је савјест далеко суровија и бржа од кадијиног пера.
Свој сам пепео просуо над рјешењем за Хасаново хапшење, исписујући своје ништавно
име малим, кукавичким словима. Тамо ме тражите ако Вам треба шејх Ахмед Нурудин,
понос и слава текије. Овде је само окрзана љуштура.
Ево, улазе. Али чекајте, па ово нису кадијини људи, нити султанови изасланици.
Нигдје кубуре, нигдје канџије; носе само неке сребрне бакраче и чудне маске преко
лица.
,,Добар дан, у име власти вас обавештавамо да сте привремено пуштени на слободу,
услед заразе која свуда хара и брзо се шири. Зато су надређени забранили да у малом
затвореном простору борави више људи. Према томе, сви затвореници и чувари морају
напустити ову зграду''.
Аћим и ја смо с невјерицом гледали малог плавог човјека који саопштава
спасоносну вијест. Ниједан није смио повјеровати.Тај свијет и живот од ког сам се
заувијек опростио сада ме зове натраг... Па куда ћу? Коме? Оцу што ме се једва сјећа?
Мртвоме брату? Несуђеном сину што ме је замијенио у текији?
,,'Ајде де, момци, устајте и полазите!'', рече чувар. ,,Дошло вријеме да се
разилазимо, па свако своме!''
,,Немам ја никог свог'', оштро изговори Аћим. ,,Моји синови не вреде ни трунку
прашине са овог каљавог пода, То су слабићи. Изјелице и ниткови''.
Немој тако, Аћиме. Прегрубе су то ријечи. Никад не можемо знати што бисмо ми
урадили да нас неко дави омчом нашег достојанства и поштења. Да ли бисмо је
пресјекли и наставили да живимо без части, или бисмо се бацили у смрт заједно са
својим начелима? Нико то не може рећи унапријед.
5
5
 Стојим пред тврђавом, сам и иструлео. Дишем, после толико година. Та давно
заборављена чистина зрака подсјећа ме на некога; на једну скитницу, објешењака;
племенитог мангупа и витеза слободе. На мог најбољег пријатеља, кога не смијем у очи
да погледам. Не зато што би ме он нагрдио и осудио; баш супротно — његова
спремност да опрости много би ме више бољела од укора, зато што ја не могу
опростити себи.
Шетао сам тако старом чаршијом и загледао добро знана лица. Све је исто — а
ништа није као прије. Одједном, из понора мог маштања извукао ме је мирис прољетње
траве, зелене и младе. Тај сам мирис већ једном осјетио; давно, једног варљивог
прољећа, кад сам пустио једину жену коју сам икада волио да оде.
Ту сам шансу заувијек упропастио, јер се нисам смио борити за љубав. Када је
отишла, та дјевојка је засвагда запечатила сва врата моје њежности и топлине. Оставила
ме да живим у хладној варци да сам је заборавио и преболио, а нисам. Само сам се
смрзао.
Сада сам добио прилику да исправим стару грешку. Иди, Ахмеде, бори се! Срећа није
киша да пада на нас. Она је птица љетачица: морамо је јурити да бисмо је освојили.
Хасан сигурно негдје лута — по пашњацима, ливадама, падинама, тражећи смијех и
радост. Он цијели живот за нечим трага, а никада да га нађе. Или га нађе, па га пусти,
јер би му свијет постао досадан без узалудних пустоловина.
Боже, ти знаш: нисам много пута у животу за нешто молио. Мирио сам се са свим и
послушно климао главом докле год сам могао. Сада тражим само једно — опроштај. Ти
и мој пријатељ сте бољи људи од мене, ви ћете то моћи да ми учините, у то вјерујем. А
да ли ћу ја сам себи моћи да опростим, то не знам.
Али, наставићу да лутам по невиној трави слободе у потрази за Хасаном, надајући
се да и даље чува све оно што је у мени било човјечно и вриједно. Судбина ће показати
да ли сам га и даље достојан.
( Ауторски рад Лене Вићентијевић)

Како из сликања карактера настаје беседа

Ове две беседе нису дословно вежбе сликања карактера, али показују
трансформацију и утицај вежбе сликања карактера на могућу реторичку стратегију
осмишљавања беседе:
Две беседе у којима се види утицај реторске вежбе сликања карактера

6
6
 Карађоз се игра
( ауторска беседе матуранткиње генерације 2018, 2. награда БЕОПС-а)

Мислити наглас данас је и епитет и парадокс. То значи ставити главу у торбу, па

је изврнути на ветрометину – свима на домашај. Тога би требало да буду свесни и
организатори беседничких надигравања када постављају овакве сцене за плес речи са
вуковима, у коме се реткима посрећи андрићевска Аска. Ако не бирате мачевање, већ
плес са ветрењачама, драги мислиоци новог века, надиграћете и вукове и Аску. Данас
пред вама, у мом реторичком ткању заплео се Карађоз, призван из театра сенки да нас
суочи са авлијом сопственог живота. У мизансцену сваког, па и данашњег друштва
позорница сенки најпре научи дете луткарству продужених руку свевидећег и
свеприсутног властелина који познатљиво простим потезом повлачи конце репризне иге
у којој је човек марионета, пардон, пожељна лепушкаста лутка. Барбике ипак нису
завладале светом јер оне не пишу женским писмом. Тек унуке бардова и рапсода ће
укротити еристику заводљивих сирена.
Карађоз се игра и тражи признање...Заиграо мојим гласницама и тражи да
признам кривицу речитих, проклетство мислећих, заверу надахнутих, да посведочим
сопствену зараженост лепотом за коју је давно ослепео људски вид. Крива сам јер је
матерњи језик за мене дах отаџбине, а истина није мање истина јер је уримована. Моје
ћутање никада није злато због тишине, већ молитвени призив за реч која недостаје.
Моји возови нису на брзим пругама већ на смерницама андрићевских знакова крај
путева којима се ређе иде. Признајем desposit књишких талога у сопственој души
претећи за стерилне екологије урбаног празнословља. Бременита сам архивском
трулежи мудросних записа и у мом срцу од мастила станари књишка ваш. Моја је
авлија од палимпсеста, пергаментом поплочана и не да се избелити разређивачем
виртуелних неонских софтвера...Али шта ако сам и ја сад тек лутка јер имам право – да
говорим само док се играм. Карађоз сам, главом и брадом.
Признајем овде и данас да сам крива што сам гласоноша речитих, умишљених,
надахнутих. Што сам конце са колена и лактова заменила за слободу театра сенки.
Крива сам што речима плешем, што их не закивам под правим углом као шрафове на
глумачким даскама, већ тако да штрче, да западну за око сваком гледаоцу. Тако дише
моја авлија. Реците ми, уосталом, ко вас је лагао да је „у ћутању сигурност”? Када
заћутим, ја не устукнем, већ призивам нову, снажнију, змајолику реч да бих поново

7
7
могла да мислим наглас. Сигурно је иритантно. То је усуд – и Карађоз је некада био
нежан. „Авлија је у времену, али не у једном времену. Авлија се не мења.”
Данас, моја авлија је орвеловски вртлог једноличја, пропаганда тесногрлости. И
веома ми је жао што нисам поштена да кажем да ми је част да будем допадљива
марионета, непокретног осмеха, без превише речи. Жао ми је што сам незахвална под
рефлекторима, јер познајем плејаду оловних војника који овој представи
егзибиционизма нису ни дорасли. Жао ми је, али ја носим „гротескну маску”
недопричане Андрићеве кћери и успињем се гласницама трагичних јунакиња до
звоника приче и причања.
Верујем детиње, посматрајући чинове представе која нас свакодневно упошљава
као главне и споредне актере, а не ону сценску скаламерију. Верујем у живу реч и на
сопствену таложим сумерске плоче, барокне бравуре, романтичарске манифесте,
авангардне пароле. Не стрепим од сугестивности матерњег језика и бирам пут којим се
ређе иде. Пут од мостова, од корака, од речи. Верујем у човека, „рођеног без свог знања,
баченог у океан постојања, који мора пливати, постојати, носити идентитет... Издржати
сударе који нису по мери људске снаге”. Мислити наглас значи плесати наглас –
надиграти конце обесправљених.

Шта би данас Исидора рекла Његошу

(беседа коју је инспирисала Књига дубоке оданости Његошу Исидоре Секулић)
(ауторски рад матуранткиње генерације 2013. године, 3. награда БЕОПС-а)
У години кад се Нобелова награда за економију додељује чак тројици светских
експерата који о берзи и кретању тржишта капитала имају потпуно супротне ставове и
један другом обарају теорије, један мали балкански народ обележава два века откако је
луча са Ловћена почела да обасјава смисао. Зато, попут оних који су гледали на Вол
Стрит, а онда схватили да су за све то време видели само Потемкиново село, ми полако
искачемо из Исидориног бурета – склоништа и утопије, после кога лучу смисла не
замењујемо прскалицама и ватрометима привидног успеха. Ко није имао своје буре
осаме бар једном у детињству, тај не може разумети ни ову беседу, а ни оно због чега је
она, када су јој приговорили занос и дубоку оданост идеалу, своју другу књигу о
Његошу спалила.
Данас када су нам видици у перформанси „led full HD 3D”, њеним позајмљеним
погледом кроз прорез међу даскама бурета, ја видим људе који ће раздувати лажно

8
8
песништво кљакавих носталгија, отровати лажни морал ситних интереса, запалити
ритину грађанских врлина под којима гмижу змијолике личне амбиције, „видим да се
један велики национални склоп јежи и протеже, да се сва раса збија у неколико људи”,
оних који се јављају пре и остају после потопа. Лучоноше међу неонима. Апостоли
самоће велеграда. После Јефимије једна Ксенија, Исидора и Аница, после Саве, један
Павле, Момчило и Новица,...и због њих пожелиш да анђели проговоре гласније како би
их сви чули. А потоп је последица а не оправдање. Као што се после сваког потопа
издиже острво, тако и они којима се храброст не мери по животним стандардима,
иметку, угледу и статусу, већ према врлини и разборитости, из тог истог потопа
изналазе смисао – тај пламен божествени у ништавном храму ових прометеја.
Један пожар не чини буктиња, већ пламичак који га започе – вјечна зубља вјечне
помрачине, нит догори, нити светлост губи. Попут свица, човек проноси сачувану
светлост неких далеких и већ угашених звезда које су га за своје трајање изабрале да
настави живот ватре, која ће се кроз poieses вратити у простор и у вечност. То је оно
знање које се зна из себе, или никако. То је тајна свица. А тајна оних других је да неће
да верују ни свицу ни Прометеју, а кажу да верују у Теслу. Ти ни о Тесли ништа не
знају. Сви знају да му је Марк Твен видео анђеоска крила, али да ли ико од присутних
зна шта се догодило у клубу Еликот 1897. године, када је већ извештач Niagara Gazzete
објавио да је „Тесла идеалиста”.
Поводом почетка рада електране на Нијагариним водопадима, пред око 350 000
најистакнутијих пословних људи, Тесла је одржао свој чувени говор скромности,
тражећи опрост за људске мане и хвалећи све друге проналазаче који су му претходили.
Марк Сајфер је прокоментарисао да је тај говор открио научниково „мрачно наслеђе
оног што је, дубоко усађено и потиснуто у њему, прострујало његовим венама” у
признању властите инфериорности. Ти људи су имали капацитет да плате Теслину
струју, али нису могли да осете пламичак људске врлине. Јер само тренутак касније он
је био видљив у Теслиним завршним речима: „Али надам се да у мојим недотераним
реченицама има нечег вредног ове јединствене ситуације у којој се налазимо”.
Данас, по Лучиндану 2013. године, док на Вол Стриту берза одлучује о статусу
моћи, а нобеловци Фема, Хансен и Шилер пишу у Стокхолму беседу захвалности у
стилу софиста, не могу а да се не запитам шта би данас Исидора рекла Његошу. Знам
само да она њена „шака шодера бачена у рупе наше некултуре” није била узалудна.
Нахранила је неке мале свице.
9
9
 10
10