Теорија књижевности 2. ИП; 2.

час вежби:

додатна објашњења (на слајдовима је оно што Вам је потребно за испит, овде је све
обајшњено и додатно, уколико је грађа са слајдова некоме нејасна)

Поређење је једна од основних и најчешћих фигура.

Има 3 члана:

1. Предмет који се пореди

2. Заједничка особина тог и другог предмета
3. Предмет са којим се пореди.

Може, али не мора имати везник „као“.

Поређењем се постиже конкретизација слике, јер се неки предмет пореди са неким

познатијим или изразитијим предметом.

Поређење се јавља кад неку апстракту појаву треба материјализовати, конкретизовати,

при чему се она упоређује са неким материјалним предметом:

,,Између ваше љубави и мржње, однос је исти као између ваших високих планина и
хиљаду пута већих и тежих невидљивих геолошких наслага на којима оне почивају.“
Иво Андрић

Могу се поредити и два конкретна примера. У том случају, за предмет с којим се

пореди бира се онај код кога је заједничка особина израженија:

,,Влат пшенице стоји усправно као свећа, ни да се њине.“ Јанко Веселиновић

Може се и предмет поредити са живим бићима, чиме му се придаје живост, ширина

смисла и понека извесна симболика: ,,Књиге су као људи – има их разних.“

Конкретан предмет може се поредити и са апстрактним појмом, који онда мора да буде
јак, упечатљив, а заједничка особина пуна симболике – ово је често у позији:

1
,,Као да је песма била срећа моја сва...“ Дис

Постоји уметничко поређење - њиме се открива нека нова особина, упућује се на шира
и комплекснија својства предмета, и банално, опште поређење, нпр: жут као восак,
хладан као стена, прав као свећаћути као заливен, плаче као киша...

Метафора

Поређење се заснива на једној заједничкој особини – метафора такође, али се код ње не

помиње предмет који се пореди, већ се именује онај други предмет (са којим се пореди)
и њиме се упућује на први предмет.

Метафором се преноси занчење једне речи из једне области у њој другу, страну област.

Метафора зависи од контекста.

Њоме се речи стилизују, своде се на своју једну изразиту особину, али се при томе
остале особине не потискују, не стављају у позадину, него се подразумевају:

,,Зуби су јој бисери“ – бисер је бео, али и чврст, сјајан , мали, блистав, нанизан у лепом
низу...

Метафора је комплексније повезивање два појма, са осећањем њихове више сродности.

Метафора конкретизује и оживљава слику, са њом се или нешто апстрактно представља

кроз материјално, или се нешто материјално оживљава помоћу духовног, чиме
метафора иде ка персонификацији:

,,На јави је моја душа богат сељак, весељак...“ Милош Црњански

Метафора делује како својим основним, тако и низом својих пратилачких особина.
Изазива снажније мисли и емоције, јер доноси са собом цео сплет асоцијација,
упућујући на ширу и дубљу симболику.

Она је најкомплексинија фигура, највише песничка од свих.

,,Цео свет је позорница, сви људи су глумци“ Шекспир

2
Најближа метафори је персонификација.

Персонификацијом се мртвим стварима, вегетативном или анималном животу или

апстрактним појмовима, дају људске особине.

Честа је у описима природе, кад се појаве и предмети очовечавају.

Људске особине преносе се метафоричним поступком, уз закључак да су својствене и

оном на шта су пренете.

Разлика између метафоре и персонификације:

Метафора – природна заједничка особина између метафоре и појма на који упућује;

Персонификација – писац/говорник уноси ту особину као заједничку у

персонификовани предмет, он пројектује своја расположења у појаве и предмете – зато
је и ово емоционална фигура.

Најбољи примери су из поезије:

,,Ливада крај реке сања,

Зрикавци тужно зричу.

Помрлих трава душе

још лебде врх откоса

Што се лагано суше.

О, ви не знате тужну

О смрти трава причу.

Зрикавци тужно зричу.“ Десанка Максимовић

3
Персонификација има значај за конретизацију и оживљавање слике.

Персонификација апстрактих појмова:

,,Сумња се наиме лако усели у главу царског аустријског полицајца. Заправо, она се и не
усељава, јер је увек у њој и готово увек будна, а кад мало придрема, она спава само на
једно око и на једно уво, и сваки најмањи шум, мањи од лепета лептирових крила,
може да је пробуди, а ако је нико никако не пробуди, она се с времерна на време сама
буди од тишине која јој се учини сумњива.“ Иво Андрић

Придодавање живости описаним појавама:

,,Месец пође уз Мораву, завири у топољаке, и све до зоре брчка у реци беле руке.
Морава шуми љутећи се на уставе воденица, и по читаве ноћи кикоће се на Месец,
трчећи по спрудовима. Јастребац љутито пропиње модру веђу, а Гоч се погури и
приђе ближе.“ Добрица Ћосић

Метонимија

Све до сада побројано заснива се на метафори или поређењу по сличности или

супротности.

Код метонимије, веза је створена на основу логичке зависности.

Нпр, кад кажемо ,,кукавица“ уместо „плашљивац“, извршили смо метафоричку замену
појмова по сличности.

Кад кажемо ,,Он живи од својих десет прстију“, (уместо ,,од свог рада“), извршили
смо метонимијску замену појмова: употребили смо појам средства којим се врши нека
радња, уместо појма те радње. Између ова два појма постоији нека логичка веза: свака
радња врши се неким средством.

4
,,Кад устане кука и мотика“ – кад устану сељаци и радници;

,,појео три тањира“, ,,попио пет чаша“ – посудом се означава њена садржина или
количина;

„Читам Његоша“ – читам дела која је написао Његош.

Синегдоха је сазнавање једне речи посредством друге: замењивање двају појмова по

колични, када именујемо део уместо целине, јединку уместо врсте, једнину уместо
множине: ,,коњске ноге пољем одмакоше“, ,,Коњи се репом бране од силне муве“, ,,нека
ми приђу твоја ока два“.

Симбол

Од свих фигура са пренесеним значењем, симбол има најудаљенију везу између двају
појмова, али и најшире упућивачко значење, шире и до метафоре.

У антици, симбол је био предмет за распознавање: прстен, амајлија, медаљон.

У средњем веку, симбол је указивао на нешто узвишено, чин или предмет вишег
значења, нпр. симбол крста и причешћа у хришћанским заједницама.

Стални симболи упућују на увек исти и свима познати круг идеја: застав – народност,
крст – хришћанство, полумесец – ислам, гавран – несрећа, голуб – мир, соко –
витештво...

Симбол у књижевности данас: реч која означава конкретан предмет, а упућује на

апстрактан појам или групу појмова. Симбол може бити, стога, и нејасан, магловит,
произвољан.

Симбол је слика појединачне појаве или предмета, организована да неким својим

елементима или наговештајима наводи на дубље размишљање, на продужавање и
преношење значења са конкретног на апстрактно.

5
Речи се преливају једна у другу и отварају нове могућности израза путем укрштања
представа различитих чула.

У симболичким књижевним делима, речи широко прелазе границе свог правог значења
и сугестивно говоре ,,језиком бића и шапатом ствари“ (Јован Дучић).