7 Odigravanje

O kesten drvo, veliki ukorenjeni cvetaču,

Jesi li list, cvet ili semenka?
O telo koje se njišeš uz muziku, vedrećeg sjaja,
Kako mogu da raspoznam igrača od igre?
W.B Yeats

U porodičnoj terapiji pitanje koje je postavio Yeats se prihvata kao retoričko: ne

možemo da prepoznamo igrača u igri. Njegov ples je osoba. Unutrašnji self je
nerazmrsivo upleten u socijalni kontekst: oni tvore pojedinačnu jedinicu. Da bi se
odvojili jedno od drugog treba, kao u Bergsonovoj predstavi, zaustaviti muziku da bi
se jasnije čula. Ona nestaje!
Ali članovi porodice zaustavljaju ples kada dolaze na sesiju i pokušavaju da opišu,
komentarišu i objasne terapeutu kakva je muzika i kakva je igra kod kuće. To sužava
količinu i umanjuje kvalitet informacija koje se obezbeđuju preko subjektivne
memorije i deskriptivne sposobnosti informanata.
Dok terapeut postavlja pitanja porodici, članovi porodice mogu da kontrolišu ono
što prezentuju. U selekcionisanju materijala o kome žele da komuniciraju, često oni
snažno pokušavaju da istaknu svoje vrline, kao što i treba. Ali onda kada terapeut
uvede članove porodice u međusobnu interakciju, sa raspravljanjem oko nekih
problema koje oni smatraju disfunkcionalnim i sa pregovaranjem oko tih neslaganja,
kao pokušavanje da se uspostavi kontrola nad neposlušnim detetom, on s uzice pušta
sekvence koje su van porodične kontrole. Pravila na koja su se navikli nadjačavaju, pa

79
se komponente transakcije manifestuju u intenzitetu koji je skoro isti kao i onaj koji se
manifestuje van terapijske sesije.
Odigravanje je tehnika u kojoj terapeut traži da porodica igra u njegovom prisustvu.
Terapeut konstruiše jedan interpersonalni scenario u sesiji u kome se odigravaju
disfunkcionalne transakcije među članovima porodice. Transakcija se odvija u
kontekstu sesije, u sadašnjosti, i u odnosu prema terapeutu. Dok podstiče ovu
transakciju, terapeut je u poziciji da opservira verbalna i neverbalna signalizovanja
članova porodice jednih drugima i da prati skalu transakcija koje se tolerišu. Terapeut
zatim može da interveniše u procesu tako što povećava njegov intenzitet, produžava
vreme odvijanja transakcije, uključuje druge članove porodice, ukazuje na
alternativne transakcije, i uvodi eksperimentalne testove koji će i terepautu i porodici
pružiti podatke o prirodi problema, fleksibilnosti porodičnih transakcija u potrazi za

1
rešenjima, i mogućnosti alternativnih modaliteta za borbu s problemima u okviru
terapijskog radnog okvira.
Kada porodica stiže na terapiju, obično postoji i konsenzus oko toga ko je
identifikovani pacijent, šta je problem, i kako taj problem utiče na ostale članove
porodice. Raniji pokušaji članova da sami nađu rešenja isuviše su centrirali njihove
transakcije oko “problema”, praveći od njega pozadinu na kojoj se odigravaju i svi
ostali aspekti njihove stvarnosti. Njihovo iskustvo o stvarnosti manje je i od
preteranog fokusiranja. Intenzitet njihovih iskustava oko simptoma i nosioca
simptoma navodi ih da ignorišu druge važne aspekte njihovih transakcija. Porodica je
uokvirila problem i njihove transakcije oko problema kao relevantnu stvarnost za
terapiju. Terapeutov problem je kako prikupiti podatke koje članovi porodice ne
smatraju relevantnim i, a to je još teže, kako prikupiti podatke koji članovima
porodice nisu raspoloživi.
Ima mnogih načina kako da se reši ovaj problem. Terapeuti koji su usavršavani da
koriste verbalni, auditivni kanal komuniciranja kao glavni izvor dolaska do podataka
slušaju pacijente, postavljaju pitanja i opet slušaju. Oni obraćaju pažnju na sadržaj
materijala koji je izvučen, načine kako se različiti elementi radnje odnose jedni
prema drugima, kvalifikacije o i disparitete među tim elementima, i na afekat
prezentacije. Ovakav način prikupljanja podataka terapeutima ne može da pruži
podatke koje članovi porodice nemaju. Jedna od posledica terapeutovog preteranog
oslanjanja na sadržaj se odnosi na kompletnost. Terapeut trasira pacijenta,

80
zahtevajući detaljnije podatke u vezi s temama koje je pacijent već prezentovao kao
centralne, pazeći da ne dovodi do uznemirenja u vezi s materijalom, tako da istorija
prati svoju sopstvenu selektivnu sekvencu. Terapeut pomaže u širenju materijala sve
dok ne dobije dovoljno podataka.
Ovakav način ispitivanja održava mit o objektivnosti terapeuta i stvarnosti
pacijenta. Terapeut se poredi sa nekim istoričarem ili geologom koji pokušava da
dobije neki objektivan izveštaj o tome šta se “stvarno” nalazi tamo. Ovakvo
uokviravanje terapijskog procesa je stvorilo terapeute koji oklevaju da koriste same
sebe u terapiji iz straha da ne iskrive “stvarnost”, i oni organizju terapijski kontekst u
dva odvojena kampa: “oni”, opservirani, i “mi”.
Ali terapeuti koji su bili usavršavani u interpersonalnim kanalima komuniciranja
znaju da čin opserviranja utiče na materijal koji se opservira, tako da se oni uvek bave
sa približnim i mogućim stvarnostima. Odbacujući fantaziju o nekom objektivnom
terapeutu i permanentnoj stvarnosti, porodični terapeut u sesiji kreira jedan
interpersonalni scenario u kome se odigrava neka disfunkcionalna transakcija među
članovima porodice. Umesto da uzme istoriju terapeut se obraća samom sebi i unosi u
sesiju oblasti koje je porodica uokvirila kao relevantne. On pretpostavlja da pošto je
porodica disfunkcionalna samo u nekim oblastima, obraćanje pažnje na te oblasti će
dati uvid u centralnu dinamiku porodice. Pretpostvka je da porodična struktura
postaje manifestna u tim transakcijama i da će terapeut stoga postići da ugleda pravila
koja upravljaju transakcionim obrascima u porodici. Problemi ali i alternative postaju
tako raspoloživi u sadašnjosti i u odnosu sa terapeutom.
Kada članovi porodice odigravaju neku transakciju, uobičajena pravila koja
kontrolišu njihovo ponašanje preovladavaju s takvim afektivnim intenzitetom koji je
sličan onom koji se manifestuje u njihovim rutinskim transakcijama kod kuće. Ali u
terapijskoj situaciji, gde terapeut ima kontrolu nad kontekstom, on može da testira
pravila sistema tako što se udružuje različito sa članovima porodice ili tako što ulazi

2
u koalicije protiv drugih članova. Terapeut isto tako može da kontroliše i vremenske
dimenzije. On može da kaže članovima porodice, “nastavite sa ovom transakcijom”,
ili može da blokira pokušaje ostalih članova porodice da skrate odigravanje. U ovom
procesu terapeut pokušava da promeni međusobne afilijacije članove porodice samo
privremeno, testirajući fleksibilnost sistema kada ga terapeut “pritišće”. Ovaj manevar
pruža informaciju o kapacitetu porodice da se menja u okviru nekog pojedinačnog
terapijskog sistema. Odigravanje traži jednog aktivnog terapeuta koji se oseća

81
komforno sa angažovanjem i mobilisanjem ljudi čije reakcije ne mogu da se
predvide. Terapeut mora da se dobro oseća sa situacijama koje imaju otvoren
završetak, u kojima on ne samo da pomaže da se izvuku podaci nego isto tako kreira
podatke tako što vrši pritisak na ljude i opservira i zadobija iskustvo na osnovu
fidbeka u vezi s ovom intruzijom.
Pored poboljšanja kvaliteta i kvantiteta pruženih podataka, tehnika odigravanja
nudi i druge terapijske prednosti. Prvo, podstiče formiranje terapijskog sistema pošto
dovodi do brzog angažovanja između članova porodice i terapeuta. Članovi porodice
odigravaju svoju igru u odnosu prema terapeutu, koji nije samo opserver već isto tako
muzičar i plesač sam.
Drugo, dok porodica odigrava svoju stvarnost u okviru terapijskog konteksta
postoji i jedan prateći izazov upućen toj pojedinoj realnosti. Porodice same sebe
prezentuju kao sistem sa identifikovanim pacijentom i tucetom iscelitelja ili
pomagača. Ali dok oni igraju objektiv se širi pa obuhvata ne samo jednog nego i dva
ili više članova porodice. Jedinica pod opservacijom i za intervenciju se proširuje.
Umesto pacijenta s patologijom, sada je fokus porodica u dsfunkcionalnoj situaciji.
Odigravanje počinje da izaziva porodičnu ideju o tome šta je problem.
Još jedna od prednosti odigravanja je što im, pošto su članovi terapijskog sistema
uključeni jedni oko drugih umesto da prosto saslušaju jedni druge, nudi kontekst za
eksperimentisanje u konkretnim situacijama. Ovaj kontekst je od odlučujuće prednosti
u odnosu na rad sa porodicama male dece ili dece u različitim razvojnim fazama, i rad
sa porodicama čije je kulturno poreklo drukčije nego terapeutovo. Korišćenje
terapijskih direktiva i konkretnog govora i metafora izvučenih iz transakcija među
članovima porodice olakšava komunikaciji da prebrodi i kulturne i uzrasne granice.
Iako se odigravanje odvija u odnosu prema terapeutu, ono isto tako može da olakša
i terapeutovo dezangažovanje. Porodice imaju ogromnu moć da terapeuta tako
indukuju da on funkcioniše shodno pravilima porodice. One mogu da ga utrougle ili
da ga prisile da se postavi u centar što ga lišava terapijske pokretljivosti. Jedna od
najjednostavnijih tehnika da se dezangažujemo je da se sugeriše neko odigravanje
među članovima porodice. Dok su članovi porodice uključeni jedni oko drugih,
terapeut može da se distancira, opservira i ponovo povrati terapijsku moć.
Odigravanje se može smatrati igrom u tri čina. U prvom činu terapeut opservira
spontane transakcije u porodici i odlučuje koje će disfunkcionalne oblasti da istakne.

82
U drugom činu odigravanja terapeut organizuje scenarija u kojima članovi porodice
igraju svoju dsifunkcionalnu igru u njegovom prisustvu. A u trećem činu odigravanja,
terapeut sugeriše alternative za uspostavljanje transakcija. Poslednji čin može da da
prediktivne podatke i unese nadanje u porodici.
Tri čina odigravanja su ilustrovani u tretmanu porodice Kuehn, porodice koja je na
kliniku došla zbog toga što je Patti, stara 4 godine, “monstrum”. Ona je toliko izvan

3
kontrole da su roditelji prešli na to da je zaključavaju tokom noći u spavaćoj sobi. Ona
bi, da to inače ne rade, potrčala niz stepenice i upalila električnu peć, ili bi istrčala na
ulicu. Roditelji su maksimalno zbunjeni.
Otac, jedan snažan ali i blag i skroman čovek, može sam po sebi da kontroliše Patty
na adekvatan način. Ali njegova žena, jedna žena tihog glasa, je svojom kćerkom
zbunjena. Patty je vižljasta mala devojčica čiji je brz i živahan temperament stavlja u
jak kontrast sa njenim ponešto mirnim roditeljima.
Porodica je na terapiji bila tokom sedam sesija. Tokom tih intervjua terapeutova
strategija je bila da sva tri člana porodice budu prisutni, uključujući i kćerkicu staru 2
godine, Mimi. Ali je uobičajeno bilo da su Patty i njena sestra slane u prostor za
igranje nakon što su prekinule sesiju, a roditelji ostajali da razgovaraju o svom
problemu s njom. U osmoj sesiji pridružuje im se Minuchin kao konsultant.

PRVI ČIN: SPONTANE TRANSAKCIJE

Tri minute nakon početka sesije, posle epizode sa pridruživanjem o kojoj je

izvešteno ranije, uokviravaju se disfunkcionalne porodične transakcije.

Patti: Je li to moje? (Uzima Minuchinove papire.)

Minuchin: Ne! To je moje. (Patti seda na sto.)
Majka: Ne sedaj na sto, Patti. Šta je to?
Patti: To je sto.
Majka: Okej. Ne sedaj na sto, okej? Sedi na stolicu. Okej, medena?
Patti: Dok-dok-dok-dok- (I nastavlja da ovo ponavlja iz pozadine dok trči po sobi,
šutirajući iza svaku stolicu.)
Majka: U poslednje vreme izgleda prilično jogunasta. (Mimi počinje da prati Patti.)
Ne. Mimi. Ne, slatka.
Patti: Hoću da se igram sa-ovde, Mimi ti ćeš se igrati sa zmajem. Imaš neki papir?

83
Majka: Ne, ne danas, dragana. Ne, vrati to nazad, nema nikakvog papira na kome
možemo da crtamo. Vrati to nazad, Patti. Patti, uradi šta ti se kaže. Vrati to. Njena
ratobornost je tako-
Minuchin: Je li to ono kako se vaš život odvija?
Majka: Šta to?
Minuchin: Je li tako Patti i vi provodite vreme zajedno?
Majka: Da –da.
Minuchin: Nije trebalo da prođe više od minuteipo da se to vidi.

Ova epizoda sadrži sve informacije koje su neophodne za definiciju problema.

Tokom ovog perioda majka upućuje sedam neefikasnih kontrolišućih rečenica Patti,
čija hiperaktivnost se slaže sa jačinom majčine neefikasne kontrole. Porodičnoj
definiciji problema – da je Patti izvan kontrole – može sada da se pridoda još jedna
definicija, da je majka hiper-responzivna u svojim zahtevima za kontrolom, da je
njena kontrola bez uspeha i da se ona oseća bespomoćna.
Minuchin dopušta da se desi spontana interakcija među članovima porodice; to je
od suštinskog značaja ako se želi videti kako porodica funkcioniše. Dopuštanje
takvim transakcijama da se dogode može ličiti na neku prostu stvar, ali se to često
pokaže teškim za terapeuta početnika, koji često brka centralnost sa terapijskom moći.

4
Majka: To je stalna borba, bar za mene.
Minuchin: Ko pobeđuje?
Majka: Nije uvek isto. Ako mi je baš stalo do borbe s njom, u tom trenutku, ponekad
ja. Znate, ja nju nekad i pustim da pobedi. (Mužu.) Ali mi stvarno pokušavamo da
postignemo da ona uradi šta joj mi kažemo čak i kad je to borba. Zar ne?
Otac: Ja to s njom radim.
Minuchin (ocu): Šta bi bio vaš odgovor?
Otac: Ja uspevam da ona tako uradi.
Majka: Tačno.
Otac: Ja uvek pobeđujem.
Patti (iza leđa): Dok-dok-dok-dok-
Minuchin: Osećam da tu ima malčice razlike. Vi je obuzdate ali vaša supruga ne.
Majka: Ne, ne u svakom trenutku-ne.

Definicija problema je ovde proširena. Majka definiše samu sebe kao razumevajuću
i bespomoćnu; otac sebe definiše kao efikasnog i autoritativnog; a oboje definišu

84
kćerku kao nekontrolabilnu. Sa ovom informacijom terapeut je spreman da
implementira odigravanje transakcije oko kontrole.
Terapeut ovde upravlja svojim intervencijama na osnovu dijagnostičke
pretpostavke: Kada jedno predškolsko dete ne može da se kontroliše- kada je, u stvari,
ono više nego njegovi roditelji, ono sedi na ramenima drugog roditelja. Ovaj
dijagnostički aksiom, mada ne nužno istinit i sa starijom decom, izgleda da sadrži
istinu kad se radi o preškolcima. Za roditelje se može očekivati da su u nesporazumu
oko načina kontrolisanja deteta. Terapeut još ne poznaje obrasce u kojima se ova
disfunkcija izražava u ovoj porodici, ali on ima sve podatke koji su neophodni da bi
se oblast kontrole uokvirila kao disfunkcionalna, i da donese odluku da unese ovu
oblast u sesiju. On traži od porodice da preduzme svoje uobičajene korake da otkloni
problem, čime podvlači disfunkcionalne transakcije.

DRUGI ČIN: IZMAMLJIVANJE TRANSAKCIJA

Minuchin: Da li mislite da je ovaj sadašnji aranžman težak? Na primer, dve devojčice

trčkaraju okolo dok vi razgovarate? Kako će te reagovati na to?
Majka: Kako reagujem na to? Ja se zategnem.
Minuchin: Zategnete se?
Majka: Da, stvarno se zategnem.
Minuchin: Znači, više biste voleli da ona bude na jednom mestu?
Majka: Ne, mogu da ih vidim kako se okolo šetaju kad ima igračaka s kojima bi se
igrale.
Minuchin: Šta biste voleli?
Majka: Baš sad?
Minuchin: Da, šta bi pomoglo da se osećate prijatnije?
Majka: Da one sede tamo i igraju se s lutkama.
Minuchin: Okej. Neka bude tako. Uradite to.

Minuchin kaže majci, “Neka bude tako”. Pozornica je sada spremna za jednu
izmenjenu sekvencu interakcije. Umesto da Patti i njena majka igraju svoje

5
uobičajene delove, u ovom scenariju skript je promenjen. Terapeut-režiser dao je
majci jedan novi deo: ona će se sada tako ponašati da bi postigla da se njena 4-
godišnja kćerka ponaša tako da majci bude “prijatnije”.
Time što je majci rekao, “Neka bude tako”, Minuchin je isto njoj preneo i važnu
poruku; to jest, ona je zapravo sposobna da utiče na ponašanje Patti. Dosta drukčije

85
bi bilo da je rekao, “Zašto na kraju svake komande tražite od vaše kćerke da vam
odobri? Brinete se da je ne povredite?” Obe intervencije bi, van svake sumnje, dovele
do informacija o transakciji između majke i deteta; jedna je, međutim, takva da
održava homeostazu, dok druga uvodi jedan destruktivan izazov u holon majka-dete.

Majka: Patti, idi tamo i igraj se s lutkama, okej? Idi, idi. Ne, ne ovde. Ne.
Patti: Zašto?
Majka: Tamo idi i igraj se s lutkama.
Patti: Ne volim te.
Majka: Volim te. Idi, idi igraj se s lutkama.
Patti: Neću da se igram.
Otac: Patti-
Majka: Mimi se s njima igra-
Otac: Patti, hoćeš li da sedneš? (Govori strogo i Patti ga gleda.)
Minuchin (ocu): Pustite majku da to uradi. Znate da je ona ta koja to radi kad vas
nema.
Otac: Da, da.
Minuchin: Tako, pustite nju da to uradi.

Kada porodica odigrava neku transakciju s kontrolisanjem, tri člana aktiviraju jedni
druge u njihovoj uobičajenoj funkciji vezanu za uloge. Majka odigrava svoju
bespomoćnost, a to aktivira oca da preuzme kontrolu, da bude efikasan u njegovom
autoritarnom stilu, tako da se potvrđuju definicije svakog člana porodice u porodici.
Kćerka je nemoguća; majka je bespomoćna; otac je autoritativan. Terapeut se
interesuje za testiranje limita. Želi da ispita fleksibilnost porodice da funkcioniše na
neuobičajene načine. Može li majka da bude efikasna u prisustvu svog supruga? Može
li otac da ostane neaktiviran zbog momentalne bespomoćnosti njegove supruge?
Može li Patti da reaguje prema majci?
Prenagljivanje s kojim terapeut organizuje ovo odigravanje može da izazove
nedoumicu, a kreiranje ovog scenarija može da izgleda prenagljeno s njegove strane,
nasuprot terapijskoj strategiji koja informacije prikuplja u jednoj široj zoni. Strategija
ovog odigravanja može zaista da bude kritikovana iz dva razloga: prvi se odnosi na
manjak istorijskih podataka ili čak i podataka o transakciji u vezi s porodicom, pošto
je terapeut tek u prvih šest-sedam minuta sesije sa porodicom pa to ne može da zna.

86
Druga kritika se odnosi na sužavanje istraživačkog pokušaja. Ali epizoda demonstrira
generički koncept prikupljanja podataka. Kroz proces kreiranja scenarija terapeut
mami informacije tako što gura članove porodice ka pragu njihovih uobičajenih
transakcija. Terapeut zatim opservira reakciju članova porodica u odnosu na to što ih
je pogurao. To je transakcioni metod za dobijanje podataka u kome terapeut prikuplja
informacije tako što stiče iskustvo o otporu članova porodice prema njegovom
podsticaju. Ova tehnika dovodi do trenutnog sticanja iskustva i daje znanje tipa

6
poprečnog preseka o načinu kako članovi porodice funkcionišu uobičajeno, zajedno sa
dodatnim informacijama o tome kako funkcionišu kada terapeut dovodi do pritisaka
pomoću njegovih scenarija. Ovaj podatak u vezi s transakcijom obezbeđuje biopsiju
porodice. Transakcije kako se one pokazuju na osnovu proba su iskustveno
destilovanje porodične istorije. Prednost pristupa je što, u ovoj maloj zoni, terapeut
može da postigne intenzivno znanje o načinu kako porodica funkcioniše.

TREĆI ČIN: ALTERNATIVNE TRANSAKCIJE

Minuchin: Neka bude. Ono što kažete trebalo bi da se desi. Neka bude. Ali se ne
dešava.
Majka: Patti, šta ti je rečeno da radiš? ( Patti cvili.) Ne. Idi sedi i igraj se s lutkama.
Patti: Maama, hoću da se igram sa ovim.
Majka: Okej. Onda se igraj s tim, ali što ne pokušaš da se igraš tiho, okej? Dok mi
pričamo. Okej? Sad sedi s Mimi. Podigni čarape.
Patti (podižući čarape): Ove uvek padaju. (Obe devojčice bulje kroz prozor.)
Majka: Mimi, sedi. Patti, odmakni se od prozora.
Patti: Je li ovo prozor?
Majka: Da. Ne dodiruj ga.
Patti: A sad, Mimi, čik da se usudiš. Ne bi smela da se usudiš – a znaš što? Poslednji
put je zaglavila prst u vrata a ja sam zaglavila palac-
Minuchin: To ne može da bude.
Majka: Pa-

87
Minuchin: Nađite bilo koji način koji treba, ali postignite to. Organizujte devojčice
tako da budu u jednom ćošku i da se igraju tako da vama bude dobro.
Majka: Jedini način na koji bih to mogla da uradim bi bio da ih stavim u ćošak sa-
Patti: Mimi, vrati to!
Majka: -lutkama i da ja ostanem s njima.
Minuchin: Sprovedite to onako kako je neophodno da se one okupiraju same a da vi
budete ovde sa nama. Razlikujte između odraslih koji pričaju i dece koja se igraju.
Neka to bude.
Majka: U redu. Patti, dođi ovamo.
Patti: Dok?
Majka: Idi, sedi i igraj se s lutkama.
Patti: Želim da se igram sa ovima.
Majka: U redu, sedi i igraj se onda s njima.
Patti (gledajući u lutke): Ne mogu da nađem ženu i devojčicu i bebu.
Majka: Pa, danas ih možda još neko upotrebljava. U redu? Ima puno drugih igračaka
tamo i imaš s čime da se igraš. U redu?
Patti: Okej, a Mimi ti ćeš se igrati sa ovom.

U ovom segmentu terapeutovih intervencija ima četiri, a sve predstavljaju jednu

varijaciju na temu: ne dešava se, neka se desi. Terapeut, postavljen na periferiji
scenarija koji je kreirao, stiče iskustvo o tome kako majka i Patti aktiviraju jedna
drugu, ali on ne interpretira ili komentariše o onom što opservira: transakciji među
devojčicama; kada se Patti u odnosu sa Mimi ponaša kao njena majka ili kada majka
nalazi da nešto nije u redu s čarapama kada Patti u stvari pokazuje neposlušnost.

7
Njegove intervencije se prezentuju tako da on održava međusobni rad članica dijade
oko zone odigravanja. Intervencija koja bi se bavila komentarisanjem o prirodi
transakcije između majke i Patti navela bi majku ili Patti da ustanove dijadu sa
terapeutom a prekinulo dijadu majka-Patti. Terapeut gura majku i pri tom pribavlja i
informacije o fleksibilnosti sistema da reaguje uz njegovu pomoć
Terapeut onda ispituje mogućnost razvoja jedne neuobičajene transakcije u ovoj
porodici, one u kojoj majka postaje efikasna u kontrolisanju kćerke bez intervencije

88
oca.

Minuchin: Neka bude.

Majka: U redu. Mimi, stavi to gde je bilo. Patti, dođi ovamo. (Ustaje, ide prema
devojčicama i uzima igračku od Patti.)
Patti: Mimi daj mi igračku.
Majka: Znala sam to. Hajde. Želim da doneseš sve te igračke i igraš se. Patti, donesi
sve igračke ovamo.
Patti: Zašto?
Majka: Ti i Mimi će te se igrati. Okej?
Patti: Gde?
Majka: Baš ovde. ( Stoji i odvodi decu u ćošak.) Upravo ovde. Što se ne bi igrale?
Igrajte se mame i tate sa lutkama i bebom. Okej?
Patti: Huh?
Mimi: I ja hoću lutku.
Patti: Mimi, evo oca. U ovom imaju dve devojčice.
Minuchin: Vrlo dobro. Sada se opustite – osećajte se prijatno.
Majka: Ali znam da neće da potraje.
Minuchin: Ne-ne,ne. Opustite se. Ako stvarno osećate da će potrajati, onda će
potrajati.
Patti: Hajde Mimi, igraj se. Igraj se. Hoću da odnesem kolevku.
Minuchin: Znate, u ovom trenutku ste bili uspešni. Cure znaju kako da vas zbune tako
da vi kažete da bi nešto trebalo da se dogodi a onda to zaboravite, i ja vidim da je Patti
jedna iskusna persona u tehnici zbunjivanja, znate, tako da ste vi sve vreme
zaokupljeni s njom.

Odigravanje ove situacije se završilo tako da je majka bila uspešna. Naravno, ovaj
ishod je stvar odluke. Terapeut bira jedan momenat u kome je majka sposobna, uz
njegovu pomoć, da organizuje ponašanje dvoje dece, i u tom posebnom trenutku
odlučuje da utvrdi kraj odigravanja. Svrha ove strategije je da se pomogne majci da
doživi sebe kao kompetentnu u prisustvu supruga i u prisustvu terapeuta bez da
suprug preuzima ili bude autoritativan. Terapeut zauzima stav da je moguće da ova
majka bude kompetentna s Patti, i pomaže porodici da odigra svoju stvarnost uz

89
izvesne varijacije, pošto će, ako majka bude uspešna, takođe nestati i etiketa koja
označava da je kćerka nemoguća.
Da rezimiramo, terapeut ostaje u perifernom položaju tako da se interakcije
odvijaju između članova porodice. Uskoro se pojavljuje problem. Terapeut uokvirava
izvesna zbivanja koja su u sesiji odigrana, proglašavajući ih važnim, i ohrabruje
članove porodice da problem otklone, sada i ovde. Blokirajući ulazak oca, on postiže

8
da uobičajena završna tačka bude nemoguća, prisiljavajući majku i Patti da nadiđu
njihove uobičajene obrasce do tolike mere da se majka zapravo afirmiše u kontroli.
Terapeut onda etiketira njen napor kao uspešan, podvlačeći iskustvo kompetencije i
sugerišući da je menjanje moguće.
Nekad članovi porodice stupaju u interakcije koje terapeut može da uokviri odmah
kao vrhunce njegove igre. U tom slučaju prvi i drugi čin odigravanja mogu da se
kombinuju.

ISTICANJE SPONTANE INTERAKCIJE

Porodica Henson se sastoji od oca i majke, Alena, koji ima 19 godina, koji je 6
meseci bio hospitalizovan u jednom psihijatrijskom centru, Keti, stare 17 godina, i
koja je bliska sa Alenom, Peg, 21 godina, parentifikovanog deteta, i Pita, starog 12
godina. Segment se odvija u okviru prvih pet minuta sesije. Minuchin, koji ponovo
deluje kao konsultant, je upravo predstavljen porodici.

Minuchin: Keti, imaš li dečka?

Keti: Da.
Minuchin: Alene, da li ti imaš devojku?
Alen: Ne.
Minuchin: Keti, koliko dugo ideš s njim?
Keti: Godinuipo, sada.
Minuchin: Moj Bože. Pa ti si počela mlada. Alen, da li je njen dečko tvoj prijatelj?
Alen: Da.
Keti: Nije bio kad sam ga upoznala. Nisam ga upoznala zato što je Alenov prijatelj.
Minuchin: Ali sada, Alene, on je tvoj prijatelj. Kako mu je ime?
Alen: Dik.
Minuchin: Koliko ima godina?
Keti: Devetnaest-
Alen (simultano odgovorivši): Ne znam – devetnaest?

90
Minuchin: Ti si korisna, Keti. Ja sam pitao Alena koliko on ima godina i, dok je on
razmišljao, ti si rekla devetnaest. Alene, ona nije čekala da ti nju pitaš. Sama se javila.
Da li je to ono što ona često radi?
Alen: Da.
Minuchin: Preduhitri tebe?
Alen: Da.
Minuchin: Znači, oduzima tvoje pamćenje.
Alen: Izgleda.
Minuchin: Ko se još u vašoj porodici ponaša kao Keti? Video sam vašu majku sa
Pitom, samo vani. Pit je hteo da ide u kupatilo, a vaša majka je skoro ušla s njim u
kupatilo kao da on i sam ne može da nađe odeljak za muškarce. Pit, da li si to
primetio? Da li si primetio da je dopola ušla s tobom?

Terapeut primećuje da je Keti najpre pojačala Alenovu tvrdnju a onda naslutila i

prisvojila njegov odgovor na pitanje o Dikovom uzrastu. Dodajući jednu izomorfnu
transakciju koju je uočio između majke i Pita, terapeut uokvirava sve ove transakcije
kao porodični obrazac koji hendikepira individuaciju članova porodice.

9
 I opet brzina kojom terapeut interpretira tako oskudne podatke može da dovede do
pitanja o njegovoj pouzdanosti. Tačno je isto tako da davanje naglaska na nekoj
disfunkcionalnoj transakciji u tako ranoj fazi kontakta sa porodicom može i njih da
uznemiri. Ali terapeutova intervencija je meka, podržavajuća, puna humora i okolišna,
te mu dopušta da u isto vreme kako se pridružuje porodici uokvirava i jedan
disfunkcionalni obrazac.
Pošto je prepoznao intruzivan kvalitet porodičnih transakcija i hipotezirao da je to
centralni problem u porodici, terapeut nastavlja da potkopava intruzivne transakcije.
Sledeći segment se odvija 15 minuta posle. Terapeut upravlja Alena da promeni mesto
sa majkom tako da može da sedne odmah do oca i diskutuje o problemu. Alen kreće i
odmah mu se otkači mikrofon s revera. Otac ispruži ruku, podiže žicu koja je pala
preko stolice i doda je Alenu.

Minuchin: Hoću da ti pokažem, Alene. (Ustaje, staje ispred oca i sina, uzima kabl i
reprodukuje očevo ponašanje.) Tvoj otac je uzeo kabl i podigao ga. Zašto je to
učinio? Šta je radio?
Alen: Ne znam. Pokušava nešto da ispravi, valjda.
Minuchin: Imaš li ti dve ruke?

91
Alen: Da.
Minuchin: Da li imaš dve šake?
Alen: Da.
Minuchin (uzimajući Alenovu ruku): Ova ruka se završava u šaci. Bi li ti mogao da
uradiš to? (Skida kabl sa svog mesta i stavlja na mesto gde ga je otac locirao.)
Alen: Da.
Minuchin: U devetnaestoj, pretpostavljam, i sam to možeš da uradiš?
Alen: Da.
Minuchin: Zašto je on to uradio? Zar nije čudno da je on trebao da to uradi, kao da ti
nemaš ruke?
Alen: Pa, on to puno radi.
Minuchin: Šta misliš koliko godina on misli da ti imaš? Tri? Sedam? Dvanaest?
Alen: Dvanaest.
Minuchin: Tako, to tebe čini nešto malčice i mlađim nego što je Pit. Možeš li mu
pomoći? Možeš li mu pomoći tako da odraste – tako da on pusti tebe da upotrebljavaš
svoje dve ruke?
Alen: Ne vidim kako.
Minuchin: Dobro, ali ako ne možeš da mu pomogneš da se promeni, nećeš biti u
stanju da koristiš svoje ruke. Uvek ćeš imati deset palčeva – uvek ćeš imati dve leve
ruke – i uvek ćeš biti nekompetentan jer on radi stvari za tebe. On te parališe.
Razgovaraj s njim o tome, jer ja mislim da je vrlo opasno to što je tvoj otac upravo
sad uradio.

Terapeut naduvava jednu beznačajnu sitnicu do dramskog obrta. Jedna automatska,

pomažuća kretnja oca se reframira kao spontano odigravanje disfunkcionalne
transakcije koja se shvata kao da je izomorfna onim prethodnim. Ova tehnika
uokviravanja jednog spontanog i neprimećenog zbivanja obično dovodi do istaknutog
mesta, pošto su članovi porodice iznenađeni kada se njihova pažnja privuče na
činjenicu da se oni ponašaju nesvesno i često i u konfliktu sa svojim željama. U ovom
segmentu terapeut pojačava intenzitet intervencije tako što staje blizu

10
disfunkcionalnoj dijadi, udružujući se sa Alenom i upotrebljavajući seriju konkretnih
metafora u vezi sa individuacijom i savladavanjem. Završava ovaj manevar sugerišući
odigravanje promene u transakciji otac-sin u kojoj Alen,koji je uvek u položaju
nekompetentnog, postaje očev pomagač.
Terapeut sada počinje da odigrava alternative u ovoj porodici. To je prvi puta da
preovlađuju porodična pravila.

92
Alen: Pa, mislim da znam šta misli,kao nekad-
Otac: I ja znam šta misli, Alene, i to je istina.
Alen (majci): On radi umesto mene.
Minuchin: Alene, preskoči to. Mislim da tvome ocu treba pomoć, i da niko drugi ne
može da mu pomogne bolje od tebe.
Alen: Ne znam šta treba da kažem.
Minuchin (Alenu): Ja sam stranac, vidiš, i ne mogu da pomognem zato što ne znam
vas dvojicu. Ako vam je potrebna neka pomoć, možete da tražite da neko drugi iz
porodice dođe i pridruži se, ali ako vam pomoć nije potrebna ja želim da prvo sami
pokušate.
Otac: Da li želiš da ti Peg pomogne?
Minuchin (ocu): Zašto birate umesto njega? Zašto birate umesto njega? Upravo sad
ste uradili potpuno istu stvar. Vidiš, Alene, on se apsolutno upecao na to da je koristan
da sam sebi ne može da pomogne. A sada želim da ti razmisliš da li ti je stvarno
potrebna pomoć od Peg ili bilo koga drugog – ili ni od koga.

Otac i sin se aktiviraju u komplementarnim ulogama: Alenovo oklevanje pobuđuje

očevu korisnost koja je isto tako i kontrola i intruzija. Očevljeva korisnost održava
sinovljevu nekompetentnost. Održava se disfunkcionalna transakcija. Terapeut je sada
došao do podataka o stepenu rigidnosti ovog subsistema. On iskustveno zna da u
ovom trenutku samo njegovo učešće nije dovoljno da se uvedu alternative. Mora da
menja strategije ili da uvede potkrepljivače. Može da pridruži ovoj disfunkcionalnoj
dijadi jednog ili više članova porodice; može da održava isti okvir ali da ga ispita
među drugim članovima porodice; ili može da skrene pažnju na neki drukčiji aspekt
porodične dinamike i da se kasnije vrati na isti problem u trenutku kada bude mislio
da je u moćnijoj poziciji u okviru sistema.
Nije kod svih porodica slučaj da s tolikom revnošću srljaju u svoje uobičajene
transakcije. Možda će terapeut morati da preuzme lidersku poziciju, sa postavljanjem
pitanja i aktiviranjem pojedinačnih članova porodice, pokušavajući da stvari pokrene.
U nekim slučajevima članovi porodice mogu ostati u stavu da se štite, pokušavajući
da sačuvaju svoj javni imidž. Ali kako je terapeut prisutan sa njima i transakcije su u
vezi s njim, on može pojačati intenzitet birajući neke delove transakcije da bi ih
istakao , ili sugerišući nastavak odigravanja na isti ili na neke neuobičajene načine.
Terapeut može da determiniše parametre problema ne samo onakvog kakav je on u
egzistenciji nego isto tako i raspoloživih alternativa, testirajući fleksibibilnost sistema

93
i prikupljajući prediktivne podatke o mogućnosti ove porodice da funkcioniše na
drukčiji način.
U nekim porodicama prva dva čina igre sa odigravanjem je prilično lako izmamiti,
ali nije i izmamljivanje transakcija na neuobičajen način zato što se tu zahteva aktivno

11
učešće na strani terapeuta u afilijaciji s nekim članom pre nego što je moguće da se
odredi kakve su alternative na raspolaganju subsistemu.
Porodica Gregory se sastoji od majke u njenim srednjim dvadesetim i njene 5-
godišnje kćerke, Patris. Kao i u porodici Kuehn, majka nije sposobna da kontroliše
svoju kćerku, ali ona se isto tako plaši i da bi je mogla fizički povrediti kad se naljuti.
Petnaest minuta od početka druge sesije devojčica se veša o vrat svoje majke i ne
reaguje, i pored mnogih majčinih zahteva da mirno sedne.

Minuchin (majci): Ja mislim da Patris zna kako da vas navede da igrate prema njenoj
svirci. (Patris ustaje i počinje da se šeta po sobi.) Recite joj da bude tamo zato što
hoću s vama da razgovaram.

Terapeut kreira scenario u kome će, pretpostavlja, trebati da se desi neka

kontrolišuća transakcija. On može da koristi bilo koju prostiju situaciju, poput ove,
kao kontekst u kome su članovi porodice prisiljeni da odigraju svoje transakcije.
Najprostija situacija bi bila kada navedete roditelje da od njihove male dece zahtevaju
da urade ili ne urade nešto drukčije od onog što rade.

Majka (mekanim glasom): Patris. Patris, dođi ovde i sedi. (Zatim to ponavlja nešto
glasnije jer Patris nije reagovala odmah.) Patris, dođi ovde i sedni.
Minuchin: Sviđa mi se takva boja glasa. To je vaša muzika. (Patris dolazi i veša se o
majku.) Vidite šta ona sad radi? Zna vaš broj i poziva vas na ples.
Majka: Sedi, Patris.
Minuchin: Patris ima apsolutnu kontrolu nad vama.

Terapeut, koji se pre toga majci pridružio u afilijaciji odraslih, izaziva majku da
preuzme izvršnu poziciju.

Minuchin (stojeći): Gospođo Gregory, možete li da ustanete? Neka Patris stane

odmah do vas. Pogledajte, Patris je mnogo manja od vas. Možete li da je podignete?

94
(Majka podiže Patris.) A vi ste i jači. (Obraća se Patris.) Uhvati mi šaku, čvrsto, da
vidimo koliko si jaka. Vrlo snažno. (Majci.) Možete li vi to da uradite s mojom
šakom? Nema sumnje da ste jači od nje.

Terapeut koristi niz konkretnih operacija zamišljenih da se istakne razlika u snazi i

funkciji između roditelja i deteta. Očekuje da će ova operacija sistem debalansirati,
dajući na znanje majci da treba da se pridruži terapeutu i distancira od male kćerke.

Minuchin: Tako, kako to da vas ona kontroliše? (Patris opet obavija ruke oko majke i
kači se o nju.)
Majka: Stop! (Nema odgovora.) Prestani! (Odvaja se od Patris i kaže joj da sedne na
stolicu. Patris posluša.)
Minuchin: Treba ona da čuje taj glas. Taj glas je neophodan. Vi se plašite vašeg
strogog glasa, ali taj glas je dobar. Nekad je mek i pun ljubavi a nekad strog, njoj je
potrebno da čuje oboje. Ona treba da igra uz vašu muziku.

Majka odigrava uspešnu kontrolu u okviru konteksta u kom je terapeut podržava i

slama kćerku. Ovakav manevar tendira da bude nezahvalan za mnoge terapeute, a

12
tako je i s obzirom na terapeuta u ovoj sesiji. Ali nužno je kreirati distancu među
članovima preterano uključene dijade, da se izbegne opasnost od zloupotrebe deteta, i
da bi se podržao razvoj autonomije kod Patris, pa čak i u jednoj operaciji koja s
estetske strane izaziva nelagodu.
Terapeutovo ponašanje u ovoj transakciji se veoma razlikuje od onog u porodici
Kuehn. Tamo je njegova participacija minimalna, što olakšava javljanje jedne
funkcionalne transakcije između majke i kćerke. U porodici Gregory majci je
potrebno terapeutovo učešće kao aktivnog člana terapijskog sistema i pre odigravanja
alternativne transakcije.

PRIMER “KAKO-TO-NE-URADITI”

Porodica Adams se sastoji od majke, koja ima 24 godine, i njenih dvoje dece,
starosti 5 i 8 godina. Problem je što je 5-godišnji Džeri zlostavljan od strane majke.
Ona povremeno gubi svoju smirenost i ozbiljno ga tuče. Majka je sama došla kod
terapeuta pošto se brine da bi sina mogla da povredi. Ovo je inicijalni intervju.

95
Porodica ulazi i zauzima mesto. Moli, stara 8 godina, odlazi do ćoška i počinje
mirno da boji. Dečak odmah počinje da se kreće po sobi, viče, i da majci upućuje
brojne zahteve. Majka, sa svoje strane, njemu šalje razne komande, kao npr. “Sedi i
budi miran” ili, “Da nisi zucnuo”. Posle svake od ovih komandi majka vrlo brzo
prestane da se interesuje i ne proverava, čak i ako ne izgleda da ju je sin i čuo. U
nekoj drugoj prilici majka dečaku kaže da sam sastavi slagalicu. Dečak uzima delove i
stavlja ih u majčine ruke, koja onda odsutno sastavi slagalicu.
Kako se intervju nastavlja, dečak zahteva najveći deo majčine pažnje i jedva da je
pušta bilo da razgovara sa terapeutom bilo da se brine o devojčici. Tokom najvećeg
dela intervjua dečak viče tako glasno da majka i terapeut ne mogu da čuju jedno
drugo. U drugim trenucima, kada majčina pažnja nije upravljena ka terapeutu, ona je
zauzeta sa davanjem mnogih instrukcija dečaku. Kada majčina pažnja jeste upravljena
ka terapeutu, ona i terapeut diskutuju o takvim stvarima kao što je kako bi mogla da
bude efikasnija kod kuće.
Otprilike nakon 10 minuta, pošto je Džeri majci većinom odbijao poslušnost a ona
mu davala neodlučne komande, majka gubi smirenost. Viče na dečaka, ustaje, zgrabi
ga, pritisnu uz svoj struk tako da mu glava pade na dole i spusti na stolicu. Zatim ga
stavi sebi na krilo, uhvati za obe šake, u jednom trenutku mu pokri i usta i nastavi da
priča. U tom trenutku dečak nije imao nikakvu slobodu kretanja, osim disanja.
Ova sesija demonstrira ozbiljan neuspeh na strani terapeuta. Terapeut se dobro
pridružuje sa majkom i sa decom. On govori majci i pridružuje joj se oko toga koliko
joj je život težak. On govori deci i ima sličan odnos i sa njima. Pažljivo opservira
interakcije u porodici i uočava jednu sekvencu ponašanja koja može i vrlo verovatno i
dovodi do zlostavljanja dečaka. Uočava da majka daje instrukcije i da ne ide do kraja
s njima. Primećuje da se majka ponaša tako što bilo zahteva stvari koje su iznad
zrelosti deteta njegovog uzrasta, kao što je to da sedi mirno i da se ne kreće, bilo da

96
ignoriše ponašanje koje je poglavito nezrelo s dečakove strane. Primećuje da majka ne
reaguje odmah na odgovarajući način da bi detetu postavila granice. Umesto toga ona
čeka i čeka da se njen okvir granica ispuni. Kad se to ne desi, nastavlja da čeka, dok

13
dečak istrajava sa svojim razbešnjavajućim i antagonističkim ponašanjem. Odjednom
je majčin prag strpljenja dostignut i ona eksplodira.
Terapet, videći sve ovo, pokušava onda da postigne situaciju kod kuće gde majka
može da bude uspešniji negovatelj. Ali umesto da razgovara o situaciji kod kuće,
terapeut je sasvim realno mogao da pretpostavi da je sekvenca koja se dešava kod
kuće u suštini ista onoj kojoj je upravo bio svedok. Mogao je onda da interveniše da
bi promenio način kako majka i deca ulaze u interakciju u sesiji, sa optimiskičkom
uverenošću da bi se promenjena sekvenca prenela na situaciju kod kuće.
Da bi se odigrala jedna izmenjena sekvenca interakcije, terapeut je, na primer,
mogao da kaže majci: “Vi imate visoku toleranciju za buku koju proizvode vaša deca.
Pomoglo bi našem radu ovde ako biste mogli da postignete da ona budu mirnija pa da
mi možemo da razgovaramo. Da li mislite da biste to mogli da postignete?” Ako bi
majka odgovorila potvrdno, terapeut bi onda mogao da kaže, “Dobro, uradite to.” Ako
ne bi, terapeut bi onda mogao da kaže, “Pokušajte, a ja ću vam dati savet ako je
neophodno, samo, vi trebate to da uradite.”
Postoji užasno iskušenje na strani terapeuta da uđe u neku situaciju i sam dovede do
željene promene. Da je terapeut, u ovom slučaju, rekao detetu, “Budi miran, ja i tvoja
majka pokušavamo da razgovaramo”, do izvesne mere verovatno bi bio uspešniji, ali
bi šansa za javljanje terapijske promene bila izgubljena. Posle svega, cilj terapije je da
se poveća kompleksnost porodičnih transakcija i omogući njihovo korišćenje
kompetentnijih transakcija, a ne da se stvori komforan terapijski holon.
Ovaj terapeut je ispustio priliku da preokrene sesiju iz terapije istorije, kognicije, i
afekta u jednu terapiju iskustva. Zbog toga je izgubljeno dosta od vitalnosti i
intenziteta. A sa problemom toliko ozbiljnim kao što je zlostavljanje deteta terapeutu
je potreban sav mogući intenzitet i sva moguća snaga.
Ovi primeri terapijskih sesija mogli bi dati utisak da se odigravanje koristi jedino
da bi se kreirali krupni potezi četkicom, ali to nije slučaj. Odigravanje je sveprisutno i
u svim malim potezima, malim intervencijama koje se ponavljaju bezbroj puta tokom
terapije, kao što je blokiranje majke a onda slušanje i namerno reagovanje kako
kćerka dovršava svoje sopstvene izreke, govorenje tinejdžeru da pregovara sa svojim
ocem za korišćenje automobila umesto da se pusti da njegova majka to svrši za njega,

97
ohrabrivanje roditelja da nastave da konverziraju i da ne dozvole sinu da upada.
Odigravanje nije neki razvodnjeni događaj kojim se vrši interpunkcija toka terapije
samo s vremena na vreme. Suprotno, trebalo bi da postane terapeutovim spontanim
načinom bića, jednim sveprožimajućim stavom koji insistira na bivanju tamo, dok
porodica ne bude zadovoljna sa time da mu prosto kaže šta se dešava.

14