Poglavlje 1

PRegled okupacione terapije sa decom

Okupacioni terapeuti razvijaju intervencije na osnovu analize dečijeg ponašanja i performansi,

zanimanja koja ih privlače i sam kontekst tih zanimanja. Kada ocenjuje uspešnost deteta,
terapeut utvrđuje na koji način na performansu utiče određena smetnja i kako okruženje
podržava ili ograničava detetov učinak. Terapeut takođe identifikuje odstupanja između
detetovih potreba i aktivnosti i tumači smisao i važnost tih odstupanja. Analiza međusobnih
odnosa između okruženja, zanimanja i ljudi i ispravnost uklapanja ovih elemenata u osnovi je
zdravih kliničkih odluka. U isto vreme kada radni terapeuti sistematski analiziraju dečji radni
učinak i socijalnu participaciju, oni priznaju da duh deteta takođe određuje ko je i šta će postati.
Ovaj tekst opisuje teorije, koncepte, modele prakse i strategije koje se koriste u okuapcionoj
terapiji sa decom. Predstavljene su intervencije koje su osmišljene kako bi pomogle deci i
porodicama da se izbore sa invaliditetom i ovladavaju zanimanjima koja za njih imaju značaja.
Iako su ove teorijske i tehničke informacije važne za okupacionu terapiju sa decom, to samo
detinjstvo stvara smisao za praktikanta. Detinjstvo predstavlja nadu, radost i uvek nešto novo.
Duh, razigranost i radost detinjstva stvaraju kontekst za okupacionu terapiju sa decom. Ovo
poglavlje opisuje primarne teme iz prakse okupacione terapije sa decom koje su ilustrovane u
celom tekstu.

Najbolje prakse u okupacionoj terapiji sa decom

Koristeći istraživačku literaturu i sopstvenu ekspertizu, autori knjige ilustruju ulogu okupacione
terapije sa decom u određenim oblastima vežbanja. Određene teme prolaze kroz mnoga, ako
ne i većinu poglavlja, što sugeriše da su one važne za okupacionu terapiju za decu. Oni su opisani
i ilustrovani u ovom poglavlju. Tri teme se direktno odnose na evaluaciju i intervenciju:
 Praksa usmerena na decu i porodicu
 Sveobuhvatna evaluacija
 Efikasne intervencije
Dodatne teme šire opisuju prirodu okruženja u kojima okupacioni terapeuti rade:
 Inkluzija i prirodno okruženje
 Kros-kulturalna kompetencija
 Profesionalno rasuđivanje i praksa zasnovana na dokazima

Praksa usmerena na decu i porodicu

Dete se upućuje u službe okupacionog terapeuta zato što ima određenu dijagnozu (npr. Autizam
ili cerebralnu paralizu) ili zato što ima određeni funkcionalni problem (loši fini motorički pokreti
ili loše pažnja). Iako je dijagnoza ili problem razlog terapijskih usluga, okupacioni terapeut uvek
posmatra dete kao osobu. Intervencija u čijem je centru dete ima mnogo uticaja na način na koji
terapeut osmišljava terapiju. Primarni uticaji prakse usredsređene na dete navedene su u Tabeli
1.
Kao što je prikazano u čitavoj knjizi, evaluacija usredsređena na dete uključuje prvo

Oblast intervencije Principi

Interesovanje deteta i porodice se procenjuje kroz prijatan i

Ocenjivanje
otvoren intervju

Dete i porodica su cenjeni članovi celog tima. Odnos među

Interakcija u timu
članovima tima se vrednuje i gaji,

I dete i roditelji učestvuju u razvoju strategije. Roditelji odlučuju u

Intervencija
kojoj meri žele da budu uključeni.
Različiti pristupi u
Kada dete prelazi iz face preadolescencije u adolescenciju, ono
različitim starosnim
postaje glavni donosilac odluka.
dobima
Tabela 1 Principi intervencije sa detetom u fokusu

prepoznavanje briga i prioriteta deteta i porodice. Evaluacija takođe uključuje učenje o

interesima, frustracijama i sklonostima deteta i porodice. Ono što je važno za dete i porodicu
uokviruje ciljeve i aktivnosti intervencije. Nadalje, ti se interesi (slika 1) prate kroz ceo interventni

Slika 1 . Interesovanja porodice određuju njihove prioritete i način na koji će provesti slobodno vreme . Okupacioni terapeut se
fokusira na osposobljavanje deteta da učestvuje u tim aktivnostima
period kako bi se osiguralo da službe izlaze u susret dečijim i porodičnim prioritetima.
Nedavni dokazi ukazuju na to da, pored upotrebe informatora za odrasle, terapeuti mogu
pozvati decu da aktivnije učestvuju u procesu evaluacije i postavljanja ciljeva ako su postupci koji
se koriste razvojno odgovarajući. Mere su razvijene za procenu detetove perspektive na njegovu
ili njenu sposobnost da učestvuju u željenim zanimanjima. Informacije prikupljene kroz merenja
dečijih misli i osećanja o njihovom učešću u dečjim ulogama mogu da nadopunjuju rezultate
dobijene iz funkcionalne procene. Pored toga, okupacioni terapeuti mogu se odlučitina
prikupljanje informacija o detetovom zadovoljstvu životom. Često, najbolja strategija za
prikupljanje informacija o detetu je da ga intervjuišu o interesima za igru, omiljenim
aktivnostima, najboljim prijateljima, njihovim brigama, i korišćenjem pitanja otvorenog tipa. U
intervenciji orijentisanoj ka detetu, izgradnju odnosa sa detetom i porodicom su prioritet za
terapeuta. Taj odnos je važan za potencijalne efekte intervencije. Glavna karakteristika
intervencije senzorne integracije je „podsticanje terapijskog saveza“ Savez podrazumeva da
terapeut „poštuje detetove emocije, prenosi pozitivno poštovanje prema detetu, čini se da se
povezuje sa detetom i stvara talas poverenja i emocionalne sigurnosti. U porodičnom pristupu,
terapeut je uključen u uspostavljanje veze sa porodicom koju karakteriše otvorena
komunikacija, zajedničko odlučivanje i roditeljsko bodrenje. Roditelji istovremeno počinju da
razumeju da su stručnjaci tu da im pomognu i pruže informacije i resurse koji podržavaju razvoj
njihovog deteta. Izgradnju poverenja između stručnjaka i članova porodice nije lako definisati,
ali podrazumeva međusobno poštovanje, entuzijazam i neosuđivački položaj sa porodicom.
Izgradnja poverenja može biti posebno izazovna za određene porodice - na primer, porodice čija
se rasa, etnička pripadnost, kultura ili socioekonomski status mogu razlikovati od porodice
profesionalnog terapeuta. Ove porodice mogu imati snažna uverenja u vezi sa načinom
odgajanja dece, zdravstvenom zaštitomi i smetnjama, koji se bitno razlikuju od onih koje ima
okupacioni terapeut. Međutim, uspostavljanje odnosa međusobnog poštovanja od suštinskog je
značaja za terapijski proces. Razumevanje porodičnog konteksta i poštovanje porodične
perspektive su od presudnog značaja za utvrđivanje prioriteta intervencije i rezultati koji se
najviše cene. Takođe se čini da se pozitivni odnosi sa porodicama razvijaju kada se uspostavi
otvorena i iskrena komunikacija i kada se roditelji podstiču da učestvuju u programu svog deteta
do mere koje oni žele. Kada su pitani da daju savet terapeutima, roditelji su naveli da cene:
 precizne, objektivne informacije;
 fleksibilnost u pružanju usluga;
 osetljivost i reakciju na njihovu zabrinutost;
 pozitivni, optimistični stavovi i
 tehnička stručnost i veštine.
Aktivnosti okupacione terapije koje će porodica najverovatnije sprovesti i koje su korisne za
njih su one koje se najviše uklapaju sa njihovim životnim stilom i rutinom. Kada intervencije
olakšavaju ili čine ugodnijom svakodnevicu porodice, intervencija ima značenje i svrhu i
verovatno će pozitivno delovati na dete i porodicu.
Sveobuhvatna procena

U ovom poglavlju predstavljen je takozvani odozodo na dole (top-down) pristup:

Okupacioni terapeut započinje proces evaluacije dobijanjem podataka o nivou učešća deteta u
svakodnevnim zanimanjima i rutinama sa porodicom, drugim odraslim osobama i vršnjacima. U
početku terapeut anketira više izvora kako bi stekao sliku o sposobnosti deteta da učestvuje i
formira sliku o detetu što podrazumeva njegove interese i prioritete. Imajući u vidu ovu sliku,
terapeut dalje procenjuje specifična područja performansi i analizira performanse kako bi
odredio razloge detetovih ograničenja. Tabela 2 prikazuje atribute evaluacija radne terapije
dece.

opis uloge okupacionog

komponenta pri ocenjivanju
okupacioni profil
informatori i alati
terapeuta
Prikuplja informacije o
detetovom razvojnim i
Intervju sa roditeljima, u
funkcionalnim snagama i
drugim negovateljima.
granicama. Akcenat na
Informativni razgovor i
detetovom učešću u
posmatranje
različitim okruženjima.

Pažljivo ocenjuje različita Standardizovana evaluacija,

područja razvojnog učinka i
ocena učinka funkcionalnog ponašanja i
postavlja temelje razloga
detetovih ograničenja.
Analizira razloge za
analiza učinka ograničenja u ponašanju i
postupanju.
Ocenjuje i posmatra
okruženje, fokus na podršci i
okruženje
poteškoćama u detetovim
performansama.
strukturisano posmatranje,
jasno definisana,
usresređena pitanja za
roditelje i negovatelje
Dublje, strukturisano
posmatranje i precizna
standardizovana evaluacija
Usresređeno posmatranje,
intervju sa profesorima i
roditeljima

Procena učešća i analiza performansi

Tabela 2. Opis sveobuhbvatne procene kod dece

Dečji okupacioni profil definiše prioritet funkcionalnih i razvojnih problema koja su usmerena ka
intervencionim ciljevima. Sa utvrđenim prioritetima, terapeut upotpunjava analizu performansi
kako bi se dobio uvid u razloge za ograničenja performansi kod deteta (npr. neuromuskulatura,
senzorna obrada, vizuelna percepcija). Ova analiza omogućava terapeutu da precizira ciljeve i
osmisli strategiju intervencije koja će, najverovatnije, poboljšati funkcionalne performanse.

Ekološka procena

I u ovom i u narednim poglavljima primetićemo važnost

ekološke procene što zapravo predstavlja procenu u
detetovom prirodnom okruženju. Ekološka procena
omogućava terapeutu da razmatra kako okolina utiče na
performanse i da lako dizajnira intervencije primenjene u
prirodnom okruženju deteta. Razmatrajući dečiju
izvedbu u kontekstu fizičkih i socijalnih zahteva, ekološka
procena pomaže da se utvrdi razlika između performansi
deteta i očekivanog učinka (slika 2). Ekološka procena
uzima u obzir kulturne uticaje, resurse i vrednosne
sisteme. Dva primera standardizovanih ekoloških
procena su procena školske funkcije i mera senzorne
obrade. Obe su sveobuhvatne mere dečijeg
funkcionisanja u kontekstu škole i/ili kuće. Slika 2 Kada radi procenu u kućnom okruženju, terapeut
prikuplja informacije o tome kako porodica koristi
tehnologiju za decu i na koji način dete učestvuje u
svakodnevnim obavezama i dešavanjima
Na slici 3
prikazan je primer aktivnosti koja se posmatra radi
procene školske funkcije. Važnost ekološke procene
se na primer primećuje kod pripreme mladih za
prelazak u radno okruženje i kolektiv. Da bi ih
pripremili za zapošljavanje na primer, ocenjivanje se
Slika 3 Kroz posmatranja i analize u školi, terapeut
mora odvijati u kolektivu i na radnom mestu.
prikuplja informacije o tome koji vid potrebe je detetu
potreban, u kojim uslovima dete radi i o samim
rezultatima deteta
Kroz detaljnu analizu zadataka i analizom
performansi, terapeut identifikuje potrebne veštine za radne zadatke i odstupanje između
zahteva i učinka adolescenta. Ako tim teži identifikovati interese i sposobnosti učenika u odnosu
na njih budući život u zajednici, bila bi potrebna ekološka procena u zajednici i kući. Sistematsko
i pažljivo posmatranje učinka učenika tokom svakodnevnih aktivnosti (npr. kućni poslovi,
kupovina hrane, bankarstvo, korišćenje prevoza, plaćanje računa) omogućava terapeutima da
odrede veštine na kojima treba vežbati, koje zadatke modifikovati i koje adaptacije u životnoj
sredini napraviti. Ekološki pristupi uzimaju u obzir karakteristike pojedinca i fizičke, društvene,
kulturne i vremenske zahteve sa kojima se pojedinac suočava.

Efektivne intervencije

Veliki deo ove knjige opisuje intervencije kod lečenja deca. Profesionalni terapeuti poboljšavaju
rad i učešće dece
1. pružanjem intervencija za poboljšanje performansi,
2. prilagođavanjem aktivnosti i modifikacija životne sredine, i
3. savetovanjem, edukacijama i razgovorom.

Ove interventne strategije se međusobno dopunjuju i u praksi su najbolje da se zajedno

primenjuju kako bi se podržao optimalni rast i funkcija kod deteta.

Pružanje intervencija za poboljšanje performansi

Ovaj odeljak definiše i ilustruje teme poglavlja koje objašnjavaju kako okupacioni terapeut
interaktivno deluje, izaziva i podržava dete i razvija intervencije koje promovišu i pojačavaju
učešće deteta. Sledeće elementi čine srž terapijskog procesa. Terapeut dizajnira i sprovodi
intervencione aktivnosti sa detetom koje:
1. Optimizuju aktivni angažman deteta

2. Sprovedite odgovarajući i pravi izazov

3. Uspostavite terapijski odnos

4. Obezbedite odgovarajući i primerern intenzitet

Optimizujte angažovanje deteta

Naučnici predlažu da su aktivno učestvovanje i podsticanjee detetovog unutrašnjeg napora
ključne karakteristike intervencije senzorne integracije.
Angažman je od suštinskog značaja jer dečiji mozak reaguje drugačije i uči više efektivno kada
je aktivno uključen u neki zadatak nego samo primanje pasivne stimulacije. Oni citiraju
originalno delo Aires-a, koji je definisao kako deca doživljavaju veći stepen senzorne integracije
kada aktivno, a ne pasivno, učestvuju u nekoj aktivnosti.

Dečji angažman u aktivnosti ili društvenoj interakciji je suštinska komponenta terapije. To

angažovanje usmerava detetovu energiju u sau aktivnost, pomaže mu da održava potpunu
pažnju, i podrazumeva da je dete dostiglo cilj i svrhu koja je podstakla da svojim učinkom
doprinese aktivnosti. Angažman može biti teško dostignut kada dete ima poremećaj iz spektra
bolesti kao što je autizam.
Spitzer predlaže da terapeut može angažovati dete sa autizmom, počevši od njegovog
neposrednog interesa, čak i ako se čini besmislenim (npr. vrteći točak, slažući slova, ležeći
naglavačke na lopti). Terapeut može početi od detetovog opsesivnog interesovanja (npr.
vozovi, slova ili lopte) i stvoriti još razigraniju, društvenu interakciju koristeći ove predmete.
Uključivanjem u dečiju preferiranu aktivnost, terapeut može da gaji i održava socijalna
interakciju, istovremeno čineći aktivnost više značajnom i svsishodnom.
O'Brien i Villiams objašnjavaju da je detetovo bavljenje samom aktivnošću od suštinske važnosti
za njegovu terapijsku vrednost u razvijanju motoričke veštine. Ovi autori preporučuju da dete
odabere i pomogne u dizajniranju aktivnosti kako bi povećao svoje angažovanje u samoj
aktivnosti. Terapeut može angažovati starije dete dajući mu zadatak sa problemom koji treba
rešiti. Postavljanje dileme u dečijoj sferi interesovanja može pomoći detetu da se fokusira na
problem, usvoji potencijalno rešenje kao cilj i ostane angažovano dok se problem ne reši. Na
primer, terapeut može objasniti detetu sa sa lošom ravnotežom da soba u kojoj se primenjuje
terapija ima pod koji je postao vruć i djete mora skočiti s jednog kamena (plastični disk) na drugi
da bi se izbegla toplota. Ovaj isti terapijski pod može da se pretvori u led, a dete mora da kliza
preko poda na komadima papira. Deca uče i razvijaju motoričke veštine više od samog rešavanja
problema. Celokupne aktivnosti sa više koraka i smislenim ciljem (nasuprot ponavljanju
komponenti aktivnosti) podstiče detetovo potpuno angažovanje i učešće. Ponavljanje jedne
komponente (npr., stiskati glinu ili staviljati novčiće u limenku) ima minimalnu terapijsku
vrednost. Funkcionalno snimanje magnetnom rezonancom (fMRI) pokazuje da se više oblasti
mozga aktivira kada se pojedinci bave smislenim celim zadacima nasuprot delovima zadataka
Uključivanjem u aktivnost sa smislenim ciljem (npr. kuvanje ili umetnički projekat), deca koriste
više sistema i organizuju svoje performanse oko tog cilja. To je obično funkcionalna organizacija
koja se može generalizovati na druge aktivnosti.

Sprovedite odgovarajući i pravi izazov

Maksimalna aktivna uključenost se uglavnom dešava kada su terapeutske aktivnosti na pravom
nivou složenosti, gde dete se ne samo oseća ugodno i ni pod kakvim pritiskom već takođe
doživljava neki izazov koji zahteva napor. Aktivnost koja detetu predstavlja pravi izazov sadrži
sledeće elemente aktinvosti:
 odgovara detetovim razvojnim veštinama i interesima
 predstavlja razuman izazov u skladu sa trenutnim nivoom performanse deteta,
 angažuje i motiviše dete, i
  mogu se savladati usmerenim naporom deteta.
STUDIJA SLUČAJA
IZGRAĐIVANJE AKTIVNOSTI –
Na osnovu pažljive analize performansi i ponašanja, okupacioni
STVARANJE POTPUNOG terapeut bira aktivnost koja odgovara dečijm sposobnostima i
UČESTVOVANJA ograničenjima u svim domenima performansi. Analiza
Aron, desetogodišnje dete sa
omogućava terapeutu da individualizuje poteškoće, tempo, i
autizmom, učestvovao je u aktivnosti podrške potrebne detetu da ispuni neki zadatak. Generalno,
kuvanja sa okupacionim terapeutom i terapeut bira veoma prilagodljive aktivnosti koje mogu biti
tri vršnjaka. Deca suučestvovala na modifikovane da podigne ili smanji nivo težine na
organizovan način - razmenjujući osnovu detetove vrednosti samog učinka. Da bi se
pribor za kuvanje i verbalizacijom podstakla promena kod deteta, aktivnost mora
svakog koraka aktivnosti. Kako se
predstavljati izazov i stvoriti određen stepen stresa.
aktivnsot odvijala, Aron je imao sve
većih poteškoća da učestvuje u Slika 4 daje primer aktivnosti koja predstavlja izazov
zadatku; sastojci su bili neuredni, a detetu sa problemima senzorne integracije. Stres treba
društvena interakcija je bila česta i da izazove viši nivo reakcije. Interakcije terapeuta i
nepredvidiva. Najbolje se ponašao
deteta su poput plesa: Terapeut postavi problem ili
kada je aktivnost bila visoko
struktuirana, uputstva vrlo jasna i
izazov detetu, koje je onda motivisano tim izazovom i
socijalna interakcija svedena na reaguje. Terapeut olakšava ili podržava akciju kako bi
minimum. Da bi mu pomogao da podstaklo dete da odgovori na višem nivou.
učestvuje na komfornom nivou,
okupacioni terapeut je predložio da
njegov doprinos aktivnosti bude Zatim terapeut daje povratne informacije u vezi sa
odlaganje zaliha i dobavljanje novih. akcijom i predstavlja još jedan problem veće ili manje
Druga deca su trebala da daju teškoće, zasnovane na uspehu detetovogodgovora.
specifična vizuelna i verbalna
Slika 4. Penjanje uz zid predstavlja izazov detetu sa Kognitivni, senzorni, motorički, perceptivni ili socijalni
uputstva oproblemom
tome šta immotornog
je potrebno i
planiranja, bilateralne
šta treba koordinacije,
zameniti snage
u frižideru
i celokupneilistabilnosti aspekti aktivnost mogu biti lakši ili teži (studija slučaja
ormaru. S tim novim pravilom, deca 1). Preciznom procenom adekvatnosti detetovog
su zadavala jednostavne i konkretne odgovora okupacioni terapeut nalazi baš pravi izazov.
instrukcije koje je Aaron mogao
slediti. Važan element ove strategije
je to da je podrazumevalo podršku
njegovih vršnjaka kako bi postigao
optimalan nivo učešća.
Terapijske sesije obično započinju aktivnostima koje dete može da preduzme udobno i
kompetentno i onda se kreće prema sve većim izazovima. Dobar primer je dete sa gravitacionom
nesigurnosti (tj. strah i odbojnost prema tome da budu na nestabilnim površinama ili visini sa
nezrelom posturalnom ravnotežom). Terapijske aktivnosti počinju blizu zemlje, a terapeut pruža
blisku fizičku podršku kako bi se dete moglo osećati sigurno. Postepeno, u narednim sesijama,
terapeut dizajnira aktivnosti koje zahtevaju da dete hoda po nestabilnim površinama i da
zamahne celim telom ovješenim (slika 5). Ove ocenjene aktivnosti predstavljaju upravo pravi
nivo izazova poštujući detetovu potrebu da se oseća sigurno i pod kontrolom. Ovakav postepeni
pristup je ključan za maksimizaciju aktivne uključenosti deteta u terapiju.

Slika 5. Dete sa averzijom prema visini

Uspostavite terapijski odnos
Okupacioni terapeut uspostavlja odnos sa detetom
kog podstiče i motiviše. Terapeut najpre uspostavlja
odnos baziran na poverenju (slika 6). Terapeut je
učestvuje u postizanju uspeha deteta i daje na
važnosti detetovih napora. Iako terapeut postavlja
izazove i traži od deteta da rizikuje, terapeut takođe
podržava i olakšava performanse tako da dete dolazi
do cilja ili se oseća u redu kad ne uspe. To poverenje
omogućava detetu da se oseća sigurno i voljno je da
rizikuje. Okupacioni terapeut pokazuje
interesovanje za dete, čini napore da uživa u
njegovoj ličnosti i vrednuje njegove sklonosti i
ciljeve. Jedinstvene osobine deteta i njegovo
celokupno ponašanje postaju osnova za
osmišljavanje aktivnosti koje će angažovati dete i
pružiti mu pravi izazov. Da bi uspostavili terapijski
Slika 6 Razgovor u hodniku deteta i terapeuta
pomaže u uspostavljanju kontakta i ostavrenjem odnos, terapeuti biraju aktivnost od interesa koja
terapijskog odnosa
motiviše dete. Jačanje terapijskog odnosa
podrazumeva poštovanje detetovih emocija,
pokušavajući da se poveže sa detetom i stvori atmosferu punu poverenja i emocionalne
sigurnosti. Terapeut podstiče pozitivan uticaj svojom prisutnošću i imitiranjem dečijih
postupaka i pokušajima komunikacija, čekajući detetov odgovor, uspostavljanjem kontakta
očima, korišćenjem nežnog dodira, i davanjem neprocenjivih saveta. Odabirom aktivnosti koje
detetu omogućavaju da se oseća važnim i ocenjivanjem aktivnosti da bi odgovarala detetovim
mogućnostima, terapeut daje detetu prilika za postizanje uspeha i osećaj dostignuća. Uopšteno,
unutrašnji osećaj uspeaga je snažnije ohrabrenje za dete od spoljnih nagrada, kao što su
verbalne pohvale ili drugi sistemi nagrađivanja. Terapeut budno prati dečije performanse tokom
aktivnosti da bi obezbedili precizne nivoe podrške koji detetu omogućavaju uspeh. Dostignuće i
uspeh u savladavanju zadataka pozitivno utiče na detetovo samopoštovanje i samopouzdanje.

Obezbedite odgovarajući i primerern intenzitet

Dokazi istraživanja citirani u ovoj knjizi ukazuju na to da intenzivnija intervencija ima veće
pozitivne efekte na performanse. Jedna intervencija koja podrazumeva pokretanje ograničenja
tzv. terapija CIMT, pokazala se da ima pozitivan učinak. Ova intervencija koristi specifičan
protokol sa specifičnom populacijom dece. Kod CIMT terapije,ruka koja nije paralizovana se
stavlja u gips i forsira se korišćenje paralizovane ili neosposobljene ruke.(slika 7). CIMT takođe
pruža intenzivnu dozu terapije. Intervencija se primenjuje 6 sati dnevno, 21 dan. Rezultati
nedvosmisleno pokazuj da se detetovo kretanje i funkcionisanje gornjih ekstremiteta
poboljšava. Iako ova doza terapije nije tipična i možda nije praktična u većini situacija, ovakva
istraživanja sugerišu da intenzivne terapije imaju jasnu korist. Schertz i Gordon zaključuju da
intenzivne intervencije koje uključuju ponavljanu praksu i progresivni izazov mogu proizvesti
pozitivne promene u funkcionalnim performansama. Objašnjavaju važnost ponavljane prakse
za postizanje veština. Napominju da
deca upravo nauče nove veštine kroz
čestu praksu. Studije motornog
učenja pokazale su da je intenzivna
praksa korisna kada deca prvi put
stiču novu veštinu, ali da je detetu
takođe potrebna promenljiva i
slučajna praksa da bi prenelo novo
naučenu veštinu u različite situacije.
Iako istraživački dokazi pokazuju
pozitivnije efekte intenzivnom
intervencijom, iz praktičnih razloga
na terenu još nije prihvaćen ovaj
model pružanja usluga terapije.
Ograničeni resursima i sistemima Slika 7. Detetova više korišćena ruka je stavljena u gips, primenjena je
ograničenih kapaciteta za primenu intenzivna intervencija kako bi savladala veštine koristeći i drugu ruku
intenzivne terapije, većina sesija
okupacione terapije je ograničena intenzitetom i trajanjem. Dokazi istraživanja stvorili su
diskusiju na terenu o tome koji je model pružanja usluga optimalan. Istraživanje je takođe
pokazalo da su intervencije u kojima je dete nagrađeno za dobro obavljanje nekog zadatka i te
kako efikasano. Na osnovu modela ponašanja, većina intervencija okupacione terapije uključuje
podsticanje detetovih napora. Ovo podsticanje može varirati od zagrljaja i pohvale do opipljivijih
predmeta, kao što su nagrada ili deo slatkiša. Okupacioni terapeuti često ugrađuju prirodno
podsticanje u aktivnost. Na primer, terapeut dizajnira sesiju u kojoj grupa četverogodišnjaci sa
Aspergerovim sindromom peku kolače. Prirodno podsticanje uključuje jedenje kolačića i
uživanje kroz socijalizaciju sa drugima. Pozitivno podsticanje uključuje i unutrašnje (npr. Osećaj
kompetentnosti ili osećaj za uspehom) i spoljašnje (npr. pohvale odraslih ili poslastica) povratne
informacije.
O’Brien i Villiams objašnjavaju da povratne informacije mogu biti najefikasnije kada su date u
promenljivom rasporedu, sa ciljem da povratne informacije izblede kada se veština ovlada. Čini
se da su spoljne povratne informacije efikasne kada pružaju određene informacije detetu o
performansama i kada to odmah usledi nakon učinka. Ukratko, istraživački dokazi govore da se
dečja uspešnost poboljšava intenzivnom praksom ovladavanja veština i sistemom nagrada za
performanse višeg nivoa. Okupacione terapijske intervencije nisu uvek fokusirane na dečjem
učinku; ponekad je naglasak na primeni prilagođenih metoda ili primeni pomoćnih tehnologija
koje pojačavaju učešće deteta uprkos problemima sa performansama. Sledeći odeljci
objašnjavaju kako okupacioni terapeuti koriste prilagođavanje, pomoćnu tehnologiju i
izmenjeno životno okruženje za poboljšanje učešća deteta u kući, školi i aktivnostima u
zajednici.

Adaptiranje okoline i aktivnosti

Intervencije koristeći asistivnu tehnologiju

Okupacioni terapeuti često pomažu deci sa invaliditetom da učestvuju u aktivnostima
prilagođavajući te aktivnosti i primenjujući pomoćnu tehnologiju (slika 8). Prilagođene tehnike
kod aktivnosti sa igračkama mogu podrazumevati igračke s prekidačima, igračke na baterije,
povećane ručke na komadima
slagalice ili magnetne komade
koji se lako mogu uklopiti. U
svakodnevnim aktivnostima
prilagođene tehnike mogu se
koristiti za povećanje
nezavisnosti i smanjenje pomoći
negovatelja u ishrani, oblačenju ili
kupanju. Tehnologija je opsežna
u čitavom društvu, a sve veća
svestranost čini je lako
prilagodljivom potrebama
pojedinog deteta. Rešenja sa
niskom tehnologijom se često Slika 8. Okupacini terapeut dizajnirao igračku da bi dete moglo da se igra sa
primjenjuju kako bi se povećalo ocem
učešće deteta u igri ili povećala
detetova samostalnost u samohrani. Primjeri uključuju ugradne ručke na priboru, čaše sa
tegićima, elastične vezice i električne četkice za zube. Rešenja visoke tehnologije često se
koriste za povećanje mobilnosti ili funkcionalne komunikacije. Primeri su invalidska kolica,
pomoćni uređaji za komunikaciju i računari.
Visoka tehnologija postaje sve više dostupna i obično uključuje kompijutersku obradu i pristup
preko prekidača ili tastature (npr. Uređaji za dodatnu komunikaciju). Okupacioni terapeuti često
podržavaju upotrebu pomoćne tehnologije identifikujući najprikladniji uređaj ili sistem i
karakteristike sistema. Često pomažu porodicama da dobiju sredstva za kupovinu uređaja,
pomažu pri podešavanju ili programiranju sistema, osposobljavaju druge da ih koriste i prate
njegovu upotrebu. Oni su takođe na raspolaganju za rešavanje neizbežnih problema koji nastaju.
Uloga pomoćne tehnologije kod dece nije samo u kompenzaciji funkcije koja nedostaje ili kasni;
takođe se koristi za podsticanje razvoja u ciljanim područjima performansi. Istraživanje je
pokazalo da povećana mobilnost upotrebom invalidskih kolica povećava socijalne i perceptivne
veštine.
Upotreba uređaja za pomoćnu
komunikaciju može poboljšati jezičke i
socijalne veštine i može sprečiti probleme
ponašanja koji su uobičajeni kod dece koja
imaju ograničena sredstva komunikacije.
Stoga, okupacioni terapeut odabira
pomoćnu tehnologiju ne samo da bi se
detetu omogućilo potpunije učešće u
funkcionalnim ili društvenim aktivnostima,
već i da bi se poboljšao razvoj veština koje
se odnose na određeno zanimanje. Na
primer, da bi razvio veštinu preliteracije
detetu koje ima fizičku sposobnost s teškim
oštećenjima motorike može pristupiti Slika 9. Prekidač koji koji simulira okretanje knjige
računarskom programu koji simulira čitanje
knjige; da bi unapredio računarske veštine dete može da koristi proširenu tastaturu (slika 9).
Dakle:
 Pomoćna tehnologija treba biti izabrana prema dečijim individualnim sposobnostima
(unutrašnjim promenljivim), očekivanim ili željenim aktivnostima i okolinskim podrškama i
ograničenjima (spoljašnje promenljive).
 Tehnike i tehnologija treba da budu prilagodljivi i fleksibilni, tako da se uređaji mogu
koristiti u okruženjima i tokom vremena dok se dete razvija.

 Treba odabrati tehnologiju koja ima u vidu budući cilj i viziju kako će se pojedinac i
okruženje promeniti
 Strategija i tehnologija biraju se uz konsultacije sa negovateljima, nastavnicima i drugim
profesionalcima i svim odraslim osobama koje podržavaju njenu upotrebu. Opsežna obuka
i praćenje treba da prate upotrebu pomoćnih tehnologija.
Kroskulturalna kompetencija

Kulturna kompetencija može se definisati kao „sposobnost razmišljanja, osećanja i delovanja na

načine koji priznaju, poštuju i grade se na etničkoj, [društveno] kulturnoj i jezičkoj raznolikosti“.
Kulturna kompetencija u zdravstvu odnosi se na ponašanja i stavove koji pojedincu
omogućavaju efikasno funkcionisanje sa kulturološki raznolikim klijentima.7Deoterapeuti s
kulturnom kompetencijom mogu optimalno reagovati na svu decu u svim sociokulturnim
kontekstima. Chan je identifikovao svoja tri suštinska elementa: samospoznaju, poznavanje
informacija specifičnih za svaku kulturu i veštine interakcije osetljive na kulturne razlike.19
Sledeći faktori, opisani u ovom odeljku, podržavaju važnost međukulturne kompetencije za
radne terapeute: Kulturna raznolikost Sjedinjenih Država nastavlja da se povećava. Dečiji razvoj
zanimanja je ugrađen u kulturne prakse njegove porodice i zajednice.
 Kulturalna vrednost ili stil Glavna pitanja
Ko su članovi u porodici? Koliko članova živi u
Porodični članovi
kući?
Ko donosi odluke u porodici? Ko je glavi
Odluke u porodici
negovatelj?
Da li članovi porodice cene nezavisnost? Da li
Zavisnost oslonac jedan na druge važniji od nečije
nezavisnosti?
Ko hrani dete? Kakve su kulturalne norme kod
Ishrana
dojenja, konzumiranje određenje hrane?
Da li dete spava sa roditeljima? Ko je zadužen
Ustaljeni šablon spavanja
kada dete zaplače?
Da li se toleriše neposlušnost? Koliko su stroga
Vaspitanje
pravila ponašanja? Ko vaspitava decu?
Da li roditelji smatraju da se detetova smetnaj
Percepcija smetnje može popraviti? Da li se oni osećaju
odgovornim za smetnju?
Od koga porodica traži pomoć? Da li porodica
Traženje pomoći
aktivno traži pomoć?
Da li porodica koristi direktan ili indirektan
način komunikacije? Da li članovi porodice
Komunikacija i interakcija
dele svoja osećanja? Da li vrednuju
socijalizaciju?
Tabela 3. Kulturalne vrednosti i stil koji utiče na sam detetov razovoj
Da bi se uticalo na dečiji razvoj, od presudnog je značaja za terapeut da razume kako kulturne
prakse utiču na razvoj veština. Tabela 3 navodi kulturne vrednosti koje mogu uticati na dečiji
razvoj zanimanja. Ciljevi za nezavisnost možda u određenim godinama neće biti prikladna za
decu iz određenih kultura. Na primer, bliskoistočne porodice često ne naglašavaju ranu
nezavisnost u brizi o sebi; prema tome, veštine poput samohranjenja možda neće biti porodični
prioritet sve dok ne ostari mnogo iznad normativnih očekivanja. U latinoameričkim kulturama
nošenje i maženje sa decom su visoko zastpupljeni, čak kod starije dece. Majke drže i nose čak i
decu predškolskog uzrasta. Preporuka invalidskih kolica za malo dete može biti neprihvatljivo
za porodice koje cene bliski fizički kontakt i nošenje deteta.
U nekim kulturama (npr. Polinezijske kulture) roditelji prepuštaju odgovornost brige o deci
starijim rođacima. Dakle, braća i sestre se brinu o odojčetu. Mala deca u polinezijskim kulturama
više se oslanjaju na svoje starije braće i sestre nego na svoje roditelje za pomoć i podršku.

Praksa zasnovana na dokazima

Koraci u praksi zasnovanoj na dokazima dati su u sledećoj tabeli:

  Pretvoriti potrebu za informacijom u
korak 1
pitanje na koje je mogće dati odgovor
 Pretražiti baze podataka koristeći
korak 2 ključne reči
 Naći najbolji dokaz za to pitanje
 Kritički posmtrati dokaz na osnovu
njegovih :
korak 3 -validnosti
-uticaja
- kliničkog značenja
 Sporvesti praksu ili primeniti
korak 4 informaciju
 Oceniti čitav proces

poglavlje 2
TEmelji okupacione terapije sa decoM

Okupacioni terapeuti su razvili i koristili teoriju kao osnovu profesionalne prakse dugi niz godina.
Rani razvojnici okupacione terapije fokus su stavili na teorije zanimanja i upotreba vremena.
Kako je izjavio Mayer:”Naš koncept o čoveku predstavlja organizam koji se održava i
uravnotežuje u svetu stvarnosti i posredujući u aktivnom životu i aktivnoj upotrebi, tj. koristeći
i živeći kroz svoje vreme u skladu sa sopstvenom prirodom. Upravo nam ta upotreba daje
vrhunac i pečat našem [biću]”.
Mejer je smatrao da ljudi održavaju ritam rada, igre, odmaranja i sna koji moraju biti
uravnoteženi i jedini način da se postigne ravnoteža u svemu tome je zapravo činjenje, tj.
konkretna praksa. Sadašnje prakse se nadovezuju na mnoge originalne koncepte osnivača
profesije. Radeći i učestvujući u svakodnevnim zanimanjima, deca uče i savladavaju nove
veštine“. Štaviše, društveni angažman (druženje sa porodicom i prijateljima) omogućava deci da
razviju osećaj pripadnosti i samopoštovanja koji doprinosi zdravlju i blagostanja. Još od tada,
okupacaioni terapeuti su nastavili da rade i razvijaju modele prakse zasnovane na razumevanju
ljudi kao okupaciona bića. Takođe su se integrisali teorije i nauke psihologa, neuropsihologa, i
druge discipline u njihovu praksu.

Praksa okupacione terapije sa decom

U jednoj od verzija idealnog detinjstva, pamtimo leto kao vreme kada prijatelji ceo dan provode
vreme igrajući se napolju. Deca prelaze iz aktivnosti u aktivnost kao grupa, uživajući u društvu
jedni drugih i učestvuju u raznim aktivnostima. Život se svodi oko trčanja s psom, igranja igrica
u šumi, penjanja po drveću, igranja loptom u uličici i pretvaranja deteta da je superheroj ili
princeza. Odrasli često vole da se prisećaju svog detinjstva. Međutim, kao deca ni oni nisu
razmišljali o razlozima zbog kojih su se igrali ili zašto su određene aktivnosti bile ugodne - to je
bila samo zabava! Međutim, okupacioni terapeuti imaju drugačiju perspektivu o igri. Igra se
smatra primarnim zanimanjem detinjstva. Višestruki, međusobno povezani faktori unutar
deteta, porodice i okoline utiču na detetovu sposobnost da se uključi u igru, i dečije aktivnosti
postaju prozor za razumevanje kako dete komunicira sa svojom okolinom. Okupacioni terapeuti
razumeju da je igra od suštinskog značaja za razvoj, i oni proučavaju koncepte i pretpostavke
kojima je u osnovi igra. Deca se kroz igru nauče prilagođavati svom okruženju i razvijati borbeni
duh. Igrajući se, deca razvijaju veštine koje će kasnije koristiti u radnim okruženjima.
Deca sa invaliditetom suočavaju se sa izazovima dok se igraju . Deca sa invaliditetom mogu da
pokazuju manju razigranost, demonstriraju niže nivoe fizičke igre i traže veću podršku za igru.
Igra je takođe sredstvo za razvoj drugih funkcija (npr. motoričke, socijalne, kognitivne veštine).
Aktivnosti kroz igru uglavnom su ključna tačka sesija okupacione terapije jer ove aktivnosti
uključuju i motivišu dete, uzdižući njegovu koncentraciju i sam učinak. Parham objašnjava da je
igra „aktivni sastojak za zdrav način života “i priprema osobu za posao u budućnosti. Kao dete
koje prolazi tranziciju u adolescenciju i svet odraslih, ovo primarno zanimanje igre razvija se u
zanimanje odraslih - rad, svakodnevne aktivnosti i slobodno vreme. Teorije igara su samo jedan
niz teorija koje primenjuju okupacioni terapeuti, a koji koriste teorije na različite načine kao
temelj za njihovo rezonovanje. Terapeuti donose odluke i biraju strategije koristeći svoje
sintetizovano znanje iz teorije prakse, uključujući dokaze za te teorije, svoje iskustva i percepciju
prioriteta svojih klijenta. Kroz upotrebu teorije, procene i stručnog rasuđivanja, okupacioni
terapeut zatim osmišljavaju radionice za poboljšanje okupacione performanse dece.
Za potrebe ovog poglavlja, teorija je definisana kao skup činjenica, koncepata i pretpostavki koje
zajedno opisuju, objašnjavaju ili predviđaju pojave. Koristeći teoriju, okupacioni terapeuti
organizuju znanje, razumeju zapažanja i objašnjavaju ili predviđaju radnu funkciju i disfunkciju.
Teorije, prema tome, pružaju vodič ili obrazloženje za intervenciju okupacione terapije.
Model prakse (takođe koja se naziva referentnim okvirom) je praktični izraz teorije i pruža
terapeutima posebne metode i smernice za intervenciju okupacione terapije. Opoglavlje takođe
objašnjava ulogu prakse zasnovane na dokazima u razvoju i primeni teorijski modeli prakse

Koncepti koji utiču na praksu okupacione terapije kod dece

Razvoj
Pogledi na razvoj i zanimanje su se promenili tokom proteklog veka zajedno sa promenama u
našem znanju o deci, faktorima koji utiču na njihov razvoj i njihovim osnovnim potrebama za
angažmanom u svrsishodnim zadacima i aktivnostima. Teorije razvoja fokusiraju se na
objašnjenje procesa gde novorođenčad sazrevaju i stiču veštine da postanu odrasli ljudi u
potpunosti funkcionalni. U srži razvojnih teorija nalazi se objašnjenje odnosa između biološkog
kapaciteta čoveka i sazrevanje i uticaj okoline na ponašanje i performanse pojedinca. Teorije
Gesela naglašavaju genetske i biološke determinante razvoja; međutim, novije teorije (npr.
Piagetian teorije) stavljaju fokus na interakciju bioloških i okolnih odrednica ponašanja.
U današnje vreme, teoretičari razvoja generalno se slažu da je ljudski razvoj i proces i proizvod
biološkog sazrevanja i životnog iskustva iz okoline u kojoj živi.
Razvoj se može definisati kao sekvencijalna promena u funkciji koja se javlja sa sazrevanjem
jedinke ili vrste. Ove sekvencijalne promene treba razlikovati od koncepta rasta, koji se odnosi
na maturalne promene koje su fizički merljive.
U prošlosti, različite dimenzije naglašavale su razvoj. Evolucioni pogledi i teorije razvoja manje
stavljaju naglasak na faze i komponente razvoja,a više na osobu u celini i njen razvoj u odnosu
na okruženje, uloge i zanimanja. Nova teorija o odnosu
čovek-okruženje i složeni sistemi su uticali na ove promene.
Učestvovanje u zanimanjima
Tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, fokus okupacione terapije bio je razvoj ideje
o okupaciji kao leku za bolest i invaliditet. Identifikovani su najbolja zanimanja pogodna za
lečenje specifičnih medicinskih problema. Dunton je vodio napor da sistematski analizira
zanimanja. Okupacioni terapeuti su koristili principe ocenjene, namenske aktivnosti i ravnotežu
rada, odmora i igre kao osnovu za metod lečenja. U četrdesetim godinama promene u
medicinskoj sferi (npr. Otkrivanje antibiotika i napredovanje specifičnih lekova i hirurške
tehnike) imale su ogroman uticaj na način na koji okupacioni terapeuti koriste okupaciju u
lečenju. Povećao se razvoj specifičnih tehnika i veći fokus je stavljen na programe koji se bave
aktivnostima svakodnevice. Fokus okupacione terapije postao je niz tehničkih aktivnosti, a ne
namensko zanimanje. Kao rezultat, lečenje je postalo “medikalizovano”. Uticaj medicinskog
modela na profesiju je dominirala tri decenije i taj uticaj se oseća i danas.Godinama, okuapcioni
terapeuti su bili sve neugodniji zbog tehničke usredsređenosti svoje profesije. Za to vreme, Reilli
je opisao teoriju o okupacionom ponašanju u kojem pojedinac teži razvijanju veština i
kompetencije usmerene ka ovladavanju i dostignuću. Rad i igra su posmatrani kao konteksti u
kojoj su se te veštine i kompetencije razvile. Fidler se fokusirao na važnost svrhovite aktivnosti,
ili radeći na razvoju ličnosti i sprečavanju disfunkcije. U proteklih 20 godina pecifična akademska
disciplina okupaciona nauka postala je osnova okupacione terapije.Proučavanje čoveka kao
okupacionog bića je od suštinske važnosti za razumevanje složenosti bavljenja okupacijom i
odnos između okupacije i zdravlja ljudi. Parham je napomenuo: „Potpuno razumevanje okupacije
zahteva integraciju znanja iz mnogih disciplina, kao što su filozofija, biologija, psihologija,
sociologija i antropologija“. Vilcock je opisao okupaciju kao svrhovite aktivnosti i objasnio da ljudi
moraju da koriste vreme na svrsishodan način da bi se razvijao i procvao. Kako se studija
okupacije razvijala, tako su naučnici predložili definicije okupacije . Clark i njegove kolege
definisali su okupaciju kao „komad svakodnevne aktivnost koja se može navesti u leksikonu kulture
“. Christiansen, Clark, Kielhofner i Rogers okupaciju su definisali kao „obične i poznate stvari koje
ljudi rade svaki dan “
Definicija koju je usvojio Kanadsko udruženje profesionalnih terapeuta (CAOT) kaže da se
„okupacija odnosi na grupu aktivnosti i zadataka svakodnevnog života, koji su pojedinci i
kultura imenovali, organizovali i kojima su dali vrednosti i značenja “ .
Svaka definicija odnosi se na dnevne aktivnosti ili „komade“ aktivnosti. Pošto se okupacija
odnosi na svakodnevnu aktivnost, često se misli jednostavno; to su osnovne aktivnosti koje ljudi
svaki dan obavljavju da bi se brinuli o sebi, da bi bili produktivni, i uživali u životu. Definicija
okupacije postaje sve više složena sa uključivanjem njenog značenja ili svrhe. Značenje okupacije
za pojedinca ili značaj okupacije određen kulturom počinje da pokazuje mnoge slojeve okupacije
i centralni odnos okupacije i ljudskog iskustva. Učešće u zanimanjima zadovoljava osnovnu
ljudsku potrebu. Dunton je izrazio uverenje da je zanimanje neophodno za život kao hrana i
piće.Zanimanje (okupacija) je takođe važna odrednica zdravlja. Zdravlje može snažno uticati na
čovekov angažman u smislenim zanimanjima, i obrnuto, odsustvo smislenog zanimanja može
imati loše zdravstvene posledice. Zanimanje služi kao sredstvo organizovanja vremena, prostora
i materijala. Obrasci, navike i uloge se razvijaju kroz organizaciju okupacije. Okupacije se
menjaju tokom životnog veka (kao što su to i obrasci korišćenja vremena), što predstavlja
okupacioni razvoj.
Igra je ključno područje okupacionog fokusa u praksi
sa decom. Najveći fokus u literaturi o okupacionoj
terapiji bio je na igri kao sredstvu i cilju: kao terapijski
medijum (sredstvo za razvojnu promenu) i kao
pokazatelj nivoa razvoja (ishod intervencije) . Stoga,
igra prouzrokuje više od uživanja; takođe je
katalizator za razvoj motoričkih ili kognitivnih
veština. U njihovoj anketi pedijatrijskih okupacionih
terapeuta, Couch, Deitz i Kanni otkrili su da
pedijatrijski okupacioni terapeuti najčešće koriste
igru u terapiji kao medij za razvijanje obe veštine
osnovnih funkcija (npr. razumevanje uzročno-
posledičnih odnosa, istraživanje nekog objekta
njegovim rukovanjem) i razumevanje pravila koja
usmeravaju ponašanje (npr. skretanje) .
Okupacioni terapeuti često posmatraju dečiju igru i
igraju se s njima da odredite njihov nivo performansi
i analiziraju njihov rad (Slika 6).
Manje često, ali verovatno je još važnije da terapeuti
Slika 6. Dete kroz senzorno motoričku igru ustima i rukama
vide igru kao prioritetni ishod interesovanja, cilj, a ne istražuje objekat
kao sredstvo. Parham sugeriše da terapeuti moraju
shvatiti da je „igra legitiman cilj sama po sebi jer je kritični element čovekovog iskustva “. Igra je
stoga pitanje kvaliteta života jer promoviše zdravlje i dobrobit. Na sličan način, okupacija ima
dvostruku ulogu u profesiji, i kao središte intervencije i kao medij preko kojih okupacioni
terapeuti često intervenišu. Na primer, dete možda ima problem u školi da uspešno ispuni svoju
ulogu učenika jer ima Aspergerov sindrom. Student se bori sa svojim akademskim zanimanjima
jer on je zabrinut i anksiozan. Njegovo društveno učešće je ograničeno jer ima ograničenu
sposobnost čitanja društvenih znakova njegovih vršnjaka. Okupacioni terapeut procenjuje
školske aktivnosti u kojima se očekuje da ovo dete učestvuje i utvrđuje lične i faktore okoline
koji utiču na performanse deteta. Ova zanimanja postanu središte intervencije; na primer,
okupacioni terapeut pomaže učitelju da napravi smeštaj i okruženje u učionici kako bi se smanjila
učenika i poboljšala njegova koncentracija u nastavi. Okupacioni terapeut takođe pomaže
studentu da tumači socijalne znakove i gestove. Terapeut modelira i upućuje učenika u
odgovarajuće društvene odgovore i stvara mogućnost da komunicira s vršnjacima uz njegovu
podršku . Učešće deteta u društvenim aktivnostima s vršnjacima u školi verovatno će razviti
veštine koje uopštene mogu da se primene na druge aktivnosti koje zahtevaju socijalno učešće.
Ovaj kratki primer ilustruje principe intervencija koji omogućavaju učešće dece u svakodnevnom
radu zanimanja (Tabela 3) .
 OKUPACIONA TERAPIJA

 Bazirana na dokazima i okrenuta ka klijentu

 Fokus na okupaciji važan za svaku osobu pojedinačno u okviru njenog okruženja

 Primećuje značaj snage učestvovanja u okupaciji

 Prepoznaje snagu okruženja kao jedan od vidova intervencije

 Ima širok fokus intervencije

 Meri ishode učestvovanja

 Koncentriše se na značaj okupacije za svaku osobu u okviru njenog okruženja

Tabela 3. Najbolji principi u okupacionoj praksika poboljšanju učestvovanja u svakodnevnom životu

Cilj prakse koji se zasniva na zanimanju je detetovo postizanje optimalnih profesionalnih

performansi. Šta profesionalci znaju o profesionalnoj uspešnosti dece sa posebnim potrebama?
Prema Nacionalno istraživanje zdravstvenog razgovora od 1992. do 1994. godine, 6,5% djeca sa
invaliditetom u Sjedinjenim Državama ograničena su na određeni stepen njihovog učešća u
svakodnevnim aktivnostima.135 istraživači studije izvestili su da je deca sa fizičkim invaliditetom
„dva do tri puta veća verovatnoća da neće moći da obavljaju svoje uobičajene aktivnosti od dece
sa drugim uslovima (npr. astma) ”(str. 612) .135 Takođe deca sa posebnim potrebama imaju niže
stope učešća u redovnim svakodnevnim aktivnostima.173 Istraživači su dokumentovali da deca
sa invaliditetom više su ograničene u aktivnostima aktivne rekreacije i socijalizacije zajednice.16
Točnije, Bedell i Dumas su to otkrili deca sa stečenom povredom mozga bila su najviše
ograničena u učešću u struktuiranim događajima u zajednici, svakodnevnim upravljanjem rutine
i druženje sa vršnjacima i bilo ih je najmanje ograničena u fizičkoj pokretljivosti.17 Nađene su
australijske studije113 i kanadske studije101 inverzan odnos između dece sa smetnjama u
razvoju između količina fizičke aktivnosti i starost, sa značajnim padom u aktivnom slobodnom
vremenu od detinjstva do adolescencije. Iako su zdrava djeca manje fizički aktivna kao
adolescenti, ona nastavljaju da sudjeluju u širokom rasponu dokolice aktivnosti. Suprotno tome,
uključe se adolescenti sa invaliditetom manje slobodnog vremena i društvenih aktivnosti, i
njihove aktivnosti imaju tendenciju da biti češće kod kuće nego u zajednici.168 Vidi Poglavlje 4
za diskusiju o učešću adolescenata. U njihovom sistematskom pregledu studija slobodnih
aktivnosti u deca i omladina sa fizičkim oštećenjima, Shikako-Thomas et al. otkrili su da deca sa
invaliditetom više učestvuju u neformalne aktivnosti (npr. one aktivnosti za koje je potrebno
malo ili ne planiraju i često su samoinicijativni [čitanje, igranje sa igračke]) nego u formalnim
aktivnostima (npr. onima koje su formalno) određeni trener ili instruktor [organizovane muzičke
ili umetničke lekcije 168] I unutrašnja (lična) i ekološka (porodična i zajednici) faktori utiču na
raznolikost aktivnosti i intenzitet učešća. Uključeni faktori uključuju motorička funkcija, 140
ličnosti, socijalne veštine, starost i pol. Devojke imaju tendenciju da više učestvuju u umetničkim
i društvenim aktivnostima i dečaci više učestvuju u grupnim aktivnostima koje uključuju fizičke
aktivnost i sport.61.168 Podrška porodice može biti pozitivna ili negativan efekat. Dečje
aktivnosti mogu biti ograničene ograničenja porodičnog vremena, finansijsko opterećenje i
nedostatak mehanizama podrške (npr. čuvanje dece) .101 Na učešće dece sa invaliditetom
pozitivno utiču visoki nivoi porodične kohezije, visokih prihoda, snažnih porodičnih veština, i
nizak nivo stresa.101.168 Prepreke zajednici za učešće dece uključuju prepreke fizičkom
pristupu, nedostatak programiranje i negativni stavovi. Jasno, ohrabrujuće učešće u tipičnim
aktivnostima detinjstva mora biti glavni fokus dječije radne terapije. Životna sredina Ljudska
ekologija je proučavanje ljudskih bića i njihovih odnosa sa njihovim okruženjem. Okruženja su
konteksti i situacije koje se dešavaju izvan pojedinaca i izazivaju odgovore od njih, uključujući
lične, društvene, institucionalne, i fizički faktori. Faktori iz okruženja mogu olakšati ili ograničiti
bavljenje okupacijom. Koncept koji prevladava u literature o ljudskom razvoju i odnedavno u
zdravstvu da li je u skladu sa čovekom i okolinom ili sa okolinom, koja je opisana kao
kongruencija između pojedinaca i njihovo okruženje.176 SLIKA 2-1 Dojenče koristi senzornu
motoričku igru sa usta i ruke za istraživanje predmeta. KUTIJA 2-1 Načela najbolje prakse
Profesionalna terapija za promociju Učešće u svakodnevnom životu Radna terapija: Da li je
zasnovano na dokazima i klijentu Fokusira se na zanimanja važna za svaku osobu u njoj njegovo
okruženje. Priznaje snagu bavljenja okupacijom. Prepoznaje silu okoline kao sredstvo
intervencija. Ima široki fokus intervencije. Mjeri ishode učešća. Fokusira se na zanimanje koje je
važno za svaku osobu u njoj njegovo okruženje. From Lav, M. (2002). Učešće u svakodnevnom
zanimanju. Američki Časopis za radnu terapiju, 56, 640-649. POGLAVLJE 2 Temelji za radnu
terapiju sa decom 25 Tokom poslednje dve decenije, radni terapeuti imaju naglasio važnost
interakcije između pojedinca i okoline. Specifični modeli prakse su razvijeni sa fokusom na
životnu sredinu.57,99 Teorija sistema, naglašavajući međuzavisni odnos između pojedinca i
okoline, čini osnovu za pojmove koji definišu radna terapija i modeli prakse. Primarni modeli
prakse bave se okolinom u smislu njene kulturne, socijalne, institucionalne i fizičke dimenzije i
transakcioni odnos između ljudi i okoline u koju žive, rade i igraju.158.204 Psiholozi koji c
reagovao teorije i modele o odnos između ljudi i njihove sredine koji imaju radna terapija pod
uticajem uključuje Bronfenbrenner, 25 E. Gibson, 71 i J. Gibson.72 Bronfenbrenner, sa iskustvom
u razvojnoj psihologiji, proučavao je kako dete društveno i kulturno okruženje uticalo je na
razvoj.25 On je verovao da međuzavisni odnos postoji između osoba i njeno društveno i kulturno
okruženje. Okružuju se različiti nivoi socijalne podrške i socijalne interakcije pojedinca,
uključujući neformalne (npr. porodicu i prijatelje) i formalne (npr. radni terapeuti i nastavnici).
Nivoi okruženja su definisana njihovom blizinom pojedinca; to jest, najvažnija je porodica, zatim
prijatelji i proširena porodica, a zatim i zajednica i društvo. Deca utiču na njih i na njih utiču svi
nivoi društva Životna sredina. Promjene na bilo kojem nivou okruženja utiču na ponašanje ljudi.
Čovek tokom svog života stalno se prilagođava i utiče na promene u svojoj ili njenoj društvenoj
okruženja. Prema Bronfenbrennerovim teorijama društvenog razvoja, radni terapeuti su deo
ljudskog okruženja.25 Ove teorije pomažu terapeutu da razume promene životnog veka
klijenata u kontekstu njihovih društvenih postavki. Međuovisnost između osobe i socijalnog
okruženja pomaže terapeutima da prošire strategije intervencije na uključuju porodice i
zajednice. Ekološki psiholozi E. Gibson i J. Gibson su smatrali međuzavisnost osobe sa njenim
okruženjem da bude objašnjenje perceptivnog razvoja. E. Gibson shvatio da je manipulativna
igra imala ključnu ulogu u odojčadi kognitivni razvoj.71 Vjerovala je da djetetove intrinzično
motivirane istraživačke radnje dovode do opažajnih, motoričkih, i kognitivni razvoj kroz koncept
privole. Pristupačnost je kvalitet objekta ili okruženja koji dozvoljava pojedincu da izvede akciju.
Akcija i percepcija su usko povezani: dečje prve akcije su da se okupe nove informacije o
okruženju i tim akcijama čine osnovu za perceptivni razvoj (detetovo razumevanje okoline).
„Kako sazrevaju novi akcioni sistemi, otvaraju se novi priručnici i novi eksperimenti na svetu
može se preduzeti “(str. 7) .71 Kao što je objasnio E. Gibson: Mladi organizam odrasta u okolini
(i fizičkoj) i socijalna) u kojoj se razvijala njegova vrsta, ona koja nameće zahteva svojim
postupcima za opstanak pojedinca. Da bi se prilagodio svom svetu, mora da otkrije podatke za
njih akcije - tj. uočavaju prilike koje ima. Kako se novorođenče stvorenje upravlja ovim
postignućem? . . . Mislim da mu je evolucija pružila akcione i senzorne sisteme koji su ga opremili
da otkrije o čemu se radi u svetu. On je „Programirani“ ili motivisani da prvo koriste ove sisteme
istražujući pristupnu prostoriju, a zatim deluje na nju. . . proširivanje njegova istraživanja dalje.
Istraživački sistemi se pojavljuju u uredan način koji omogućava neprestano spiralni put
otkrivanja. Opažanja koja su omogućena i istraživačkim i izvođačkim radnjama pružaju materijal
za njegovo poznavanje svet - znanje koje se ne prestaje širiti, čiji je kraj (ako ima kraja) je
razumevanje (str. 37) .71 Uspešno prilagođavanje okolini događa se kada: a osoba odgovara
svojim aktivnostima u skladu sa prilikama okruženje ili kada osoba modifikuje okruženje kako bi
se osigurao uspešan završetak aktivnosti. Gibsonove teorije naglašavaju važnost razumevanja
detetovog razvoja u kontekstu svakodnevnog okruženja i aktivnosti. Radni terapeuti se podstiču
na pružaju aktivnosti (na osnovu njihovog razumevanja aktivnosti aktivnosti) svojstvene prilike)
koje omogućavaju detetu da istražuje i upozna okruženje koje omogućava postizanje dečijih
ciljeva. Slika 2-2 pokazuje motivaciju novorođenčeta za istraživanje. Rizik i otpornost Nekoliko
 teorija i istraživačkih programa je razvijeno za objasniti načine na koje okruženje utiče na
razvojne rezultate dece i adolescenata. Većina ovog dela fokusira se na učešće dece i omladine
u svakodnevnom životu aktivnosti i o faktorima koji
ili decu i adolescente dovode u rizik od loših ishoda ili [Sidebar Title]
im pomažu da postignu optimalne ishodi. Na primer,
arah je
psiholog Emmi Verner je studirao stanovnici Kauaija
četvorogodišnjakinja s
više od 40 godina. Njeno istraživanje pokazalo je da
poremećajem spektra
učešće u vannastavnim aktivnostima igra važnu
autizma. Ona pokazuje
ulogu Važna uloga u životu otpornih adolescenata,
razvoj u motoričkim
posebno kada učestvuju u kooperativnim
sposobnostima
aktivnostima.192 Otpornost se može definisati kao
prilagođenom uzrastu;
karakteristika pojedinca ko postiže pozitivan ishod u
međutim, ona ima
kontekstu rizika, ili faktora za koje se zna da su
poteškoća u planiranju i
povezani sa negativnim ishodima. Istraživanje o
sekvenciranju motora niz
riziku i otpornosti pokušao je da objasni zašto neka
pokreta. Međutim, njena
deca imaju bolje rezultate od druge
komunikacija, igra i Čini se
da su aktivnosti
svakodnevnog životnog
života na dvogodišnjem
nivou. Takođe ima
problema sa opažanjem i
često zbunjuje koncepti
poput gore-dole, desno-
levo i prostorne svesti.
Teresa, radni terapeut,
odabrala je odevanje da
promoviše Sarin razvoj
vizuelne percepcije i
planiranje motora u
odijevanju. Tereza, koja je
sarađivala sa patologom
govornog jezika, takođe
pokušava da izazove
jednostavna pitanja i
Slika 1 dete je motivisnao da istražuje novu igračku upotreba akcijskih glagola
u ovom scenariju igre.