ISPITNA PITANJA III GODINA

1. Šta je terapijski odnos? Najvažniji činioci uspostavljanja?

Odnos koji se razvija izmedju ter i klijenta je značajan faktor terapeutskog ishoda. Th realcija je
sve ono što činimo i ne činimo podrazumeva i misli i osećanja i ponašanja (o klijentu i o sebi).
Th odnos je širi pojam od pridruživanja koje je važno jer može uticati na učvršćivanje th odnosa.
Terapeut bi trebalo da koristi pristupe pune podrške (u kojima članovi porodice učestvuju). Stil
ispitivanja je zasnovanm na cirkularnim i sistemskim postavkama, Terapeut bi trebalo da formira
koaborativno partnerstvo sa porodicom. U ovom odnosu članovi porodice su eksperti u spec.
oblastima njihove porodice a terapeut ekspert u naučnim i kliničkim inform važnim za razvoj
porodice.

Naglasak je na prirodi emocionalnih ili afektivnih aspekata odnsoa. Borodin ističe da ovaj način
obuhvata tri povezana elementa: terapijska veza (sveukupna pozitivna veza kl sa ter uključuje
osećaj poverenja, verovanje u ter kompet, pozitivna očekivnja ter pomoći, sardnju i učešče),
terapijski ciljevi (jasan ugovor koji obuhvata jasnoću i sporazum oko glavnih ciljeva), terapisjki
zadaci ( jasnoća i ugovor o zadacima terapije uključujući osnovna pravila odgovornosti,
obostrane uloge i saglasnost).

Terapijska relacija

Odnos koji se razvija između ter i klij je značajan faktor terapeutskog ishoda, sve ono što činimoi
ne činimo podrazumeva i misli i osećanja i ponašanja- th relacija (i o klijentu i o sebi). Th bi
trebao da koristi pristupe pune podrške ( u kojima članovi porodice učestvuju). Th stil ispitivanja
je zasnovan na cirkularnim i sistemskim postavkama, terap bi trebalo da formira kolaborativno
partnerstvo ( u ovom odnosu članovi porodice su eksperti u spec oblasztima njihove porodice a
ter su eksperti u naučnim i klin ičkim informacijama relevantnim za razvoj porodice). Uklopiti
Način vošenja terapije sa klijentovom spremnošću za promenom jer bi se inače ugrozio
terapeutski odnos, naglaska je na nušenju podrške smanjenju krivice putem reakziviranja
problema u relacionom smislu i smislu snaga i dobrih namera da pordica kasnije naglasak na
kolaborativnom rešenju problema. Uklopiti terap stil i strukturu i kulturiu porodice. Balansiran
fokus na individualne i pordične snage i istrajnost i na probleme i ograničenja. Terapeut i klijent
ne namerno u terapeutskom odnosu unose stavove i očekivanja emotivne relacije i ineteraktivne
rutine iz druge sfere života (važno ako nisu prepoznati mogu ugrioziti terapeutski odnos). Tokom
th odnosa možemo menjati terapijsku poziciju, terapeut ima moć zvanje cilj da porodicu iz
disfunkcionalnog prevedemo u funkcionalno . Šta je disf a šta funkc imamo iz tehnika i intervenc
da to ostvarimo sa šorodicom proveravamo šta je za njih funcionalno a šta disfunkcionalno.

1. Šta je za vas terapijska relacija? 2. Šta vidite kao svoje lične snage, snage koje ste stekli u
praksi, u teoriji? 3. Ograničenja –lična i iz prakse 4. Šta vam lično daje snagu u
 uspostavljanju ekspertske pozicije, kolaborativna pozicija, teškoće u tim pozicijama? 5.
Koje teme, pitanja i osećanja izbegavate u radu?
1. Terapijska relacija je sve ono što činimo i ne činimo u kontaktu sa klijentom- podrazumeva i
misli i osećanja o klijentu i sebi, a ne samo ponašanja.
2. Iskustvo kroz praksu-sigurnost, manje anksioznosti, rutina, zatvorenost za nove ideje
(stavove), smanjuju se predrsadude (zbog šarenolikosti klijenata), otvorenost ka kolegama,
timskom radu, lakše je prihvatiti poziciju neznanja, da proces lečenja je oscilirajući. Nekada
su promene spore, nekada skokovite, stagnacija i regresija su ok, lakše se pridružuje,
eksperimentiše. Teorija – nove ideje, tehnike, intervencije, nov ugao gledanja (npr. Ranije
smo gledali samo pojedinca a zanemarivali relacije, sada i u radu sa individuom uzimamo u
obzir kontekst, sistem).
3. Ograničenja iz prakse: teže je organizovati seting za porodicu nego sa individuom, teže je
održati pažnju i koncentraciju sa više članova, teže je podjednako se pridružiti (balansirano),
izbeći koalicije sa pojedinim članovima, više vrednosnih sistema kada je više članova
porodice, pomiriti suprostavljene tendencije (npr. Neki članovi više traže ekspertsku a drugi
kolaborativnu poziciju). Lična ograničenja-strah zbog malo iskustva, da ne napravimo više
štete nego koristi (veće su šanse da se napravi greška sa individuom nego sa sistemom zbog
snaga svake porodice)

4. Ekspertska pozicija: znanje, iskustvo, formalna pozicija moći. Kolaborativna: empatija,

prijemčivost, istraživanje, učenje zajedno s porodicom. Teškoće u ekspertskoj-porodica očekuje
odgovor, rešenje, površnost (da mislimo da znamo sve i ne uvažimo klijenta). Teškoće u
kolaborativnom – ako porodica indikuje terapeuta u sistem, gubitak granica, površnost (da nas
zavede neka tema).

2. Kako razumete koncepte relacione refleksivnosti i preuzimanja rizika u kreiranju

terapijske relacije?

Relaciona refleksivnost predstavlja nameru, želju, procese i prakse kroz koje terapeuti i klijenti
eksplicitno angažuju jedno drugo u koordiniranju svojih resursa, kako bi stvorili odnos sa terapeutskim
potencijalom. Ovo uključuje iniciranje, reagovanje i razvijanje prilika koje se razmotraju, istražuju i sa
njima eksperimentiše, kao i elaboriranje načina na koje se one međusobno odnose.

Vođe intervjua, posebno, više su u stanju da empatično osete tragove/nagoveštaje od strane intervjuisanih,
da bi procenili kako se intervju odvija i da samorefleksivno pretražuju svoje resurse da pomognu dalji
napredak intervjua. Korisno je razviti repertoar koji uključuje pitanja oblikovana da ocene/vrednuju
proces seanse i prirodu odnosa dok se ovaj odvija, a ne prosto pitati na kraju.

Naš odnos prema riziku potkrepjuje naše delovanje i njegovu efikasnost i naše su delovanje i efikasnost
delom potkrepljeni time kako je priroda terapeutskog odnosa opažena od strane naših klijenata. Postoji
opšta ideja da se mora uspostaviti poverenje u terapeutskom odnosu, pre nego što se može preuzeti rizik.
Iako je ovovan sumnje savršeno legitimna pozicija, postoji opasnost da je ova ideja ograničavajuća. Ovo
su neka od pitanja koja se postavljaju:
 Pretpostavimo da bih morao da više rizikujem u radu sa vama. Šta biste mi savetovali, imajući u vidu da
bi govorili o pitanju koje može biti nelagodno za vas, ali potencijalno korisno/od pomoći?
 Ako bih hteo vas stvarno izazovem u vezi toga što ste rekli, koja bi bila najkorisnija stvar koju bih mogao
da kažem, čak iako se osetite nelagodno?
 Ako biste hteli da me stvarno izazovete u vezi načina na koji sam radio sa vama, šta biste mi rekli što mi
može biti nelagodno, ali potencijalno veoma korisno za način na koji radimo na terapiji?
 Pretpostavimo da igram na sigurno sa vama, kako bi se osećali lagodno, ali da nije posebno efikasno-
kako bi to izgledalo? Šta bih ja radio?
 Kada u vašem odnosu igrate na sigurno, ali na način koji ne zadovoljava, šta se događa? Šta radite?
 Kada u vašem odnosu preuzimate rizik i kada je to teško, ali krajnje korisno, šta se događa? Šta radite?

Važno je primetiti da ova pitanja variraju u jeziku koji se koristi; važno je naći uklapanje sa upotrebom
jezika koju klijent prezentuje. Posebno je podstaknuto pomaganje ljudima da preuzmu rizik posedovanja
sopstvenih ekspertiza kroz zauzimanje pozicije kao i pokazivanja vlasništva nad ekspertizom kroz
iskorišćavanje terapeutske radoznalosti. (Važno je ovde dodati da je preuzimanje rizika za neke ljude pre
kroz upotrebljavanje pozicije radoznalosti nego kroz iskorišćavanje zauzimanja pozicije)

Relaciona refleksivnost-prostor da klijenti iskuse opunomoćje u ko-konstruisanju sa terapeutom

odnos sa terapeutskim potencijalom. Namere, ženje, procese i prakse kroz koje klijent i terapeut
eksplicitno angažuju jedno drugo u koordiniranju svojih resursa, kako bi stvorili odnos sa
terapeutskim potencijalom.

Relaciona refleksivnost- namera proces i praksa i pozicija koje terapeut i klijent angažuju jedno
drugo u koordiniranju svojih resursa kako bi stvorili terapeutski odnos uključuje klijenta: pitanja
šta treba da radimo da bi vama bilo korisno? Kakva terapija bi vama bila korisna? Kada terapeut
uključi klijenta u ovaj kontekst onda on postaje relaciono refleksivan

Zagrevanje konteksta. Stvara spremnost za uključenje i priopremanje pitanja kada se uklapam,

ako i kad klijenti imaju ..da utiču na kreiranje pitanja. Zagrevanje konteksta za pohvalu, ako
hoćemo da pohvalimo- kako to da učinimo na prihvatljiv način za vas.

Zagrevanje konteksta
Bateson-ako je razgovor zagrejan i učinjen manje zastrašujućim/ više otvoren, onda se generalno,
učesnici osećaju voljnijim i sposobnijim da se priključe konverzaciji na produktivniji i otvoreniji
način. To su sve načini na koje terapeut može samorefleksno, pomoći da se stvori spremnost kod
klijenta. Kada terapeut uključi klijenta u ovaj proces onda je on relaciono reflesivan. (pitanja
koja se uklapaju „nisam siguran kako da počnem“ sa „kada i ako“...izabrano pitanje se poklapa
sa korektnošću klijenta (ličnim sklonostima, stilom, kulturnim vrednostima), klijenti imaju
osećaj da su u mogućnosti da aktivno učestvuju u kreiranju pitanja po meri. Termin zagrevanje
ne ukazuje na udobnost, prijatnost već da je teren spreman za rad.
3. Šta za vas u praksi znači “košišćenje sebe” u porodičnoj terapiji? Samorefleksivnost?

Vodič za terapijsku upotrebu sefla je princip ¨korisnosti¨. Koji je feed back na poziciju koju je
zauzeo? Da li se članovi sistema približavaju jedan drugom i terapeutu, ili se odaljavaju? Da li
konverzacija donosi veći varijabilitet i omogućava eksperimente, ili je ograničavajuća, vodi
dublje u rigidnost i monologe?
Cilj uspešne terapijske konverzacije je ostvarivanje još korisne terapijske konverzacije. Da bi
terapijska konverzacija bila uspešna ona prvo mora biti konverzacija (a ne monolog) i mora biti
terapijska da vodi izlečenju.
Bez obzira da li neko usvoji poziciju koja je pasivna ili aktivna, istraživačka ili asertivna cilj
mora biti kreacija prostora za izlečenje u kome se suprotni polovi i tenzije ne moraju uklanjati
već se registruju i prihvataju. Dokle god mi kao terapeuti radimo u skladu sa principima otvorene
radoznalosti, osetljivosti na feed back, poštovanja mogućnosti implementacije mogu biti
ograničene samo našom produktivnošću.
Kao opšti vodič za sistemsko pozicioniranje višestruka uključenost terapeuta podrazumeva
facilitativnu i participativnu ulogu terapeuta u procesu promene kroz konverzaciju. Ova
perspektiva nas podseća da je jedino ponašanje koje je dostupno kontroli terapeuta njegovo
sopstveno. Kako se terapeut kreće, gde se smešta, kakve izbore pravi, kako govori, drugim
rečima, kako koristi sebe je jedini alat koji mu je stvarno dostupan.

Samo-refleksivnost predstavlja proces u kojem terapeut pravi, uzima ili grabi priliku da posmatra, sluša ili
preispituje efekte svoje prakse, a onda koristi odgovore na to posmatranje/slušanje da odluči «kako da
nastavi» u datoj epizodi ili radu generalno. Njegov odgovor može da sadrži: nastavljanje sa onim što je
radio, blago podešavanje ili radikalno repozicioniranje u onome kako delaju prema sebi i drugima.
Praksa samo-refleksivnosti nastoji da naglasi «unutrašnju» aktivnost terapeuta, dok traže sopstvene
resurse. Samo-refleksivna aktivnost može biti pospešena terapeutovim čitanjem sopstvenih reakcija (kuda
vodi ovaj intervju? ... moram da uvedem više strukture ... moram da više obratim pažnju na rod i
kulturu ... kakvo pitanje mogu postaviti?)

Barry Mason
Naš odnos prema riziku potkrepljuje naše delovanje i njegovu efikasnost i naše delovanje i
efikasnost su delom potkrepljeni time kako j epriroda terapeutskog odnosa opažana od strane
naših klijenata.
Razvoj ideja kibernetike 2. Reda doprinela da više možemo igrati ulogu spoljnjeg posmatrača, da
smo uključeni u svet koji posmatramo i da treba da počnemo da postavljamo pitanja o sebi i o
proceni terapije čijim se delom smatramo.
Pozicija Neznanja
Terapeutove akcije i stavovi izražavaju potrebu da s eviše zna o tome šta je izrečeno a ne da se
prenose predkoncipirana mišljenja i očekivanja o klijentu, problemi ili onome šta treba
promeniti.
Koncept neznanja ne podrazumeva da ne znamo ništa već da nemamo apsolutno znanje. Ovaj
koncept je doprineo da s eterapeuti otvore za veći broj klijentovih pogleda. Ograničenja:
ograničio terapeute, ohrabrujući ih da se suzdrže od iskazivanja ideja i znanja koja mogu biti
korisna za klijenta.
Pozicija autoritativne sumnje: iako dajemo prednost klijentovim pogledima na svet, naš korisni
uticaj može biti npr. „evo šta j amislim na osnovu stvari koje vi govorite ili mog iskustva, ili
istraživanja“. Bitno je da ne marginalizujemo naše sopstvene ekspertize. Kvalitet terapeutskog
odnosa. Kako ga terapeuti vide, važniji od tehnike, u doprinosu pozitivnom terapeutskom
odnosu.
POVERENJE I RIZIK
Opšta ideja je da s emora uspostaviti poverenje u terapeutskom odnosu da bi se mogao preuzeti
rizik.
Rizik i poverenje se mogu posmatrati kroz uzajamni odnos-razviti takav terapisjki kontekst u
kome se terapeut i klijent osećaju bezbedno da istražuju neizvesna područja i gde rizik može biti
preduzet da bi se razvilo veće poverenje u terapijski odnos.
Postavljamo pitanja kojim apregovaramo o preuzimanju rizika.
„Ako bih htreo da vas izazovem u vezi sa tim što ste rekli, šta bi bilo najkorisnije da kažem, čak i
ako se osetite nelagodno?“
„Pretpostavimo da igram nasigurno sa vama, kako bi to izgledalo, Šta bih ja radio?“
„Kada u vašem odnosu preuzmete rizik i kada je teško ali korisno, šta se dešava?“

Ne čarobno pitanje
- da zadire u logiku neradosti
- postavljanje čarobnog pitanja ljudima sa hroničnim bolestima ili bolom može delovati
neosetljivo.
„Pretpostavimo da treba da radimo zajedno dobar broj seansi i da ja radi,m na način koji je od
malo ili nimalo koristi za vas, šta bi trebalo da radim da sve shvatim tako pogrešno?“
- pruža mogućnost da se istraži klijentov odnos prema „pomoći“.

Samorefleksivnost
Sistemski terapeuti treba da budu svesni i uzimaju u obzir ličnu istoriju (kao i pitanja roda,
kulture, sex.orijentacije) koja može pomoći i ograničiti naš rad.
Koje teme/pitanja/osećanja smatrate da izbegavate u svom radu sa klijentima?
Kako sebi objašnjavate ili kako to drugi koji znaju vas i vaš rad objašnjavaju pojavu tog procesa
izbegavanja. Samorefleksivnoist- proces u kojim terapeut posmatra i preispituje svoje prakse a
odgovore koristi da odluči kako da nastavi.. isto kao da podesi prepozicionira, da traži sopstvene
resurse, ćitanje sopstvenih reakcija kuda vodi intervju.

4 Razmotrite kako se teorija Attachment-a može primeniti u sistemskom radu?

Je emocionalna veza između dvoje ljudi, ona se javlja na rođenju prvim kontaktom sa majkom a
ostvaruje svoje aspekte kroz odnos sa roditeljima i iskustvima koje stičemo kroz druge odnose
tokom života. Vezanost, ljubav, privrženost su opšta emotivna stanja ipak kod različitih ljudi se
različito ispoljavaju. Na odnose u odraslom dobu u velikoj meri utiče naš odnos sa roditeljima ili
primarnim figurama privrženosti. Kada dete otkrije da mu je roditelj dostupan stvori sliku o
njemu kao o sigurnoj bazi i na osnovu toga je sigurno da istražuje oklinu. Dostupnost roditelja
omogućava da stvori unutrašnji radni model privrženosti.

Kako nastaje taj model: Najčešće je primarna figura privrženosti majka, za nju se prvo
emocionalno vežemo. Ponašanje detea (osmeh plač gugutanje hodanje) izaziva reakciju majke i
njen odgovor dalje uslovljava detetovo ponašanje. Dete se koristi onim ponašanjem na koje je
majka najresponzivnija npr ukoliko je majka dostupna kada joj se dete obraća lepim rečima
mirnoćom, ono će u tim repertoarima ponašanja najviše koristiti jer mu takvu poruku i
dostupnost i sigurnost upravo majka šalje svojim reagovanjem na njegovo ponašanje. Ako majka
ne opdgovara na lepo obraćanje dete će pokušati plakjanjem ili vikanjem, bacanjem stvari možda
strahom povređivanjem sebe ili drugioh nbilo kojim ponašanjem koji će joj skrenuti pažnju i
pridobiti je. Na osnovu tog dete pravi unutrašnju sliku o sebi kao o značajnom a i o majci kao
manje ili više sigurnoj bazi. Tako formira model sebe )njega čine očekivanja i lična uverenja o
samom sebi). Takođe formira i model drugih koji je skup očekivanja i verovanja deteta o
verovatnom ponašanju drugih lčjudi, koliko mogu biti dostupni ukoliko od njih tražimo podršku i
sigurnost, koliko se vredi emocionalno vezivati. Oba modela su prisutna u svim odnosima koje
ostvarujemo. Eksperimentom “nepoznata situacija” na velikom uzorku testirana je emocionalna
vezanost dece ustanivčjene su 4 kategorije privrženosti u detinjstvu:

1 Sigurna privrženost- ovde spada najveći broj dece, pri odvajanju ona su uznmemirena ali ne
opreterano. Pri ponovnom susretu ona trče roditelju u zagrljaj, brzo se smiruju, nastavljaju igru i
istarživanje. I roditelj i dete su zadovoljni. Njihova komunikacija je topla i nežna. Postoji
sloboda za obostrano ispoljavanje emocija kao i njihovo uvažavanje- Iako postoje periodi
nesigurnosti daleko dominantniji je doživljaj dostupnosti roditelja koji tako gradi sigurnost
detetu u sebe i u njih

2 Nesigurno izbegavajući stil emotivnog vezivanja odraslih- odrasli koji imaju ovu vrstu
emotivne vezanosti često idealizuju svoje roditelje a onda kroz priču negiraju sve što su o njima
rekli. Lesto zaboravljaju dosta činjenica u njima bitnim pričama iz detinjstava a sve u korist
izbegavanja stupanja u kontakt sa bolnim iskustvima. Na osnovu toga razvijaju strategiju
izbegavanja kojom se brane od emotivnih izliva negiraju značaj emotivnog vezivanja a sve da bi
sprečili da budu odbačeni. Kao roditelji emotivno i fizički su udaljeni u partnerskim odnosima,
ostvaruju površne veze, prepoznaćete ih među onima koji slave slobodu, često menjaju partnere,
ili u potpunosti odustaju od veza. Osnovni je strah od odbacivanja. Njih karaakteriše pozitivna
slika o sebi ali i negativna o drugim ljudima

3 Nesigurno privržen- ambivalentan- to su osobe koje su oipširne u prepričavanju događaja iz

detinjstva se sa težnjom da idealizuju svoje roditelje. Međutim njihova priča nije koherentna
povremeno se javlja i ljutnja prema roditeljima. Nagomilani bes ih blokira u emotivnim vezama,
kao roditelji često se ponašaju tako da se dopadnu deci bore se za njihovu naklonost i pažnju.
Dosta komuniciraju ali bez susštinske razmene. Na taj način pokušavaju da spreče separaciju ali
na ćalost upravo to vodi ka tome da ih dete u nekom momentu odbaci. Tada prete deci
napuštanjem, neadekvatnim pokušajem da ponovo približe dete sebi. U partnerskim odnosima
ove osobe istvaruju zavisničke veze. Svaka situacija koja je i namjmanja pretnja u vezi
doživljava se kao mogućnost gubitka voljene osobe i gubitka slike o samom sebi kao osobe koja
vredi pa se iz toga kavlja ljubomora. Karakterišpe ih negativna slika o sebi a pozitivna o drugima

4 Nesigurno dezorganizovani stil emotivnog vezivanja odraslih- ove osobe imaju potrebu za
emocionalnim vezivanjem ali istovremeno imaju i strah od vezivanja. Njihovo iskustvo u
oidrastanju obeleženo je traumama gubitcima, zlostavljanjem. Veruju da bliskost sa sobom nosi
bol i povređivanje i od drugih očekuju samo loše, prema deci se ponapšaju u skladu sa svojim
iskustvom a ne prema detetovim potrebama. U partnerskim odnosima su vrlo haotične mada i
retko i stupaju u veze. Da ne bi rizikovali da budu povredjeni. Kako loše misle o sebi od drugih
očekuju samo loše. Njih karakteriše negativna slika o sebi i o drugima.

Veoma je važno da u radu uvažavamo i prepoznavamo različite stilove članova porodice da ne

krenmemo odmah sa pričom o osećamjima, primer kod izbegavajučeg faze terapije: stvaranje
sigurne baze, sigurnost terapeutskog odnosa, klijent istražuje mogučnosti i alternativna rešenja.
Istarživanje problema koji će klijenta sa kojim atacment stilom duće izdržati a ko kraće, brže
preokupirani odustaju a duže izdrže izbegavajući jer su odgovorniji.

Istarživanje problčema kada je fokus na problemu kada se otvara priča o osećanjima, kada je
fokus na osećanjima. Kada se postavljaju pitanja o obrasvcima atacmenzta i povredama to se
najčešće radi kroz transgeneracijski intervju, genogram. Npr kada ste bili uznmemireni akko su
vam roditelji pružali podršku i ko je to radio. Sve što je veznmo za priču o osećanjima krouz
priču o poverenju i podaci o odbacivanju. Istaržujemo kako je to izgledalo u detinjstvu ali
uvažavajući reflektivnu .. ostvarujući priču šta to danas za klijente znači, akko je to danas od njih
napravilo ovakave ljude kakvi jesu, akko su se našli u takvom paru ili porodici, znači
transgeneracijski kroz intervju se otvara priča o atachmentu. Često se jedna jednostavna potreba
maskira kroz bolest npr anoreksija.. potpuno je maskirana potreba za emocionalnom vezom.

Istraživanje ili alternativa problema: bavimo se skriptama pričom o tome koji su jednostavni
emocionalni rezultati kada su se osećali dovoljno bezbedno i sigurno, šta su tu tada roditelji
činili, ako se radi sa parom, koji su jedinstveni emoc. rezulati, ako ih nema šta partner može da
učini da ih bude. Pravimo matiranje uticaja problema na osećanja, kako osećanja utiču na osobu i
kako osoba utiče na osećanja. To je priča u narativu i da se otvori priča o tome šta uraditi da se
uspostvai novi narativ. I kako ćemo napraviti novi odnos koristeći jedinstveno iskustvo u kome
će biti manje povrede osećanja o svim hipotetičkim pitanjima koje se odnose na budućnost.
Stalno držimo integraciju prošlost, sadašnjost, budućnost. Kako je bilo u prošlosti, šta to znači za
vas sada, šta to govori o vama kao osobi, šta biste uradili?

Poslednja faza završavanje porodične terapije- uvažavajući priču o osećanjima šta im je terapija
donela, šta će uraditi drugačije, kako će se osećati, šta će biti buduća podrška, kako i na koji
način mi kao terapeuti možemo da budemo podrška i da napravimo ambivalentan atachment.
Važna je pricena konteksta cele porodice i ne samo porodice već i pomagala i sredine, celokupne
mreže podrške vezanme za priču o atachmentu.

5 Kako razumete autonomnu praksu i relacionu praksu u pristupu osećanjima? Kako Vi

radite sa osećanjima?
U radu sa klijentom polazimo od njegovog razumevanja osećanja. Ako on proizilazi iz
autonomnih viđenja emocija, onda to prihvatamo. Autonomno viđenje da su emocije nešto što
pripada individui i one su onda njena odgovornost. Tehnika koja se tu koristi je imenovanje, da
klijentu pomognemo da nađe ime za emociju. Zatim, lociranje emocije telesno “Gde se nalazi? U
kom delu tela”?
Relaciono je drugačije viđenje, ono je sistemsko, emocije su nešto što nastaje u odnosu i
emocije su signali koji upućuju i nas same i druge, šta očekujemo od komunikacije, šta treba
menjati u odnosu.. Sa klijentom razgovaramo uvek kako on razume emocije i kako on vidi te
“signale”. Od tehnika je korisna eksternalizacija i narativna tehnika. “Pričamo priču” o značenju
osećanja. Emocije su nešto što se nalazi i razvija među ljudima, čovek nije “osuđen na
njih”Nikako ne smemo naturati naše narativno i relaciono klijentu ako on ima autonomno…sve
polako.

Autonomni diskurs- Emocije: Lične, Subjektivne, Telesne-telo kao rezevoar emocija, Fokus
na senzacijama, Prepoznavanje, imenovanje, objašnjavanje senzacije (stanja), Urođene i
univerzalne

Relacioni diskurs: Emocije: Inter-subjektivne, Zajedničke

Kontekstualne, Fokus na međuličnim odnosima, Kulturološki oblikovane ,Telo kao
komunikator osećanja ,U relaciji sa narativom (proces)

Šema odnosa u emocijama: Autonomna perspektiva: Individua koja pokazuje emocije izolovana,
Relaciona perspektiva: Emocije kao združeno posignuće, Pomeranje sa autonomne na relacionu
perspetkivu: Pozicioniranje osećanja izvan osobe u poseban entitet, izbegavanje stvaranja
potencijalno negativnih identitetskih priča

Terapeut je istraživač emocija: Udaljava se od eksperta koji prepoznaje, imenuje emocije i

objašnjava ih klijentu , Pozicija znatiželje, a ne uverenosti, Istražuje emocionalne reči kroz
kontekst ljudskih života, Učestvuje u kreaciji alternativnih priča
6. Šta su osnovne postavke rodno senzitivne porodične terapije?

Rodno senzitivna terapija pretpostavlja da je moć nejednako raspoređena između klijenata i

između terapeuta i klijenata. Tradicionalni koncept smatra da je glavni cilj žene da brine o
drugima (tešiteljka, mirotvorka).

Ciljevi RST: Savremeni koncept : ispoljiti se kroz akciju, pomeriti se sa decentrirane pozicije
Bavi se: Istraživanjem načina na koji možemo sa porodicama da govorimo o sferama
moći/uticaja , Podstanje strategije uspostavljanja fleksibilnosti u ulogama, Utvrđivanje
funkcionalnosti disbalansa moći , pomeranja pozicija i kontrolisanja značenja , Kako se način na
koji osoba gleda na rod (da li je on biološki, porodično ili kulturološki konstuisan) izražava u
njenom trenutnom životu- i za klijente i za terapeute, U kojoj meri je rod deo problema zbog
kojeg su klijenti došli na terapiju?

Rodno senzitivna terapija pretpostavlja da je moć nejednako raspoređena iznmeđu klijenta i

terapeuta. Tradicionalni koncept žena brine o drugima (mirotvorka). Ciljevi rod senz ter-
savremeni koncept, ispoljiti se kroz akciju pomeriti se sa dece.. Utvrđivanje funkcionalnosti,
disbalansa moći, pomeranja pozicija i kontrola.. U kojoj meri je rod deo problema zbog kojeg je
klijent na terapiji. Terapeutske intervencije- bihejvioralni život.. ponavljanje obrasca i cikluse
interakcija oko kojih s eproblem organizuje, ideacioni nivo osvestiti stavove, očekivanja,
pretpostavke i uverenja koji ih održavaju.

7 Kako u praksi preispitujete i koristite postavke rodno senzitivne porodične terapije?

Terapijske intervencije: Bihejvioralni nivo: ispitati ponovljene obrasce i cikluse interakcija oko
kojih se problem organizuje, Ideacioni nivo: osvestiti stavove, očekivanja, pretpostavke i
uverenja koji ih održavaju

Cilj terapije je da dekonstrukcija uverenja (po pitanju moći, seksa,novca,odgovornosti...) i da

otvori nove

Klinički pristupi: (Peggi Papp): Na bihejvioralnom nivou, ispituju se ponavljani obrasci i ciklusi
interakcije oko kojih se predstavljeni problem organizuje.
Na ideacionom nivou, iznose se na videlo stavovi, očekivanja, pretpostavke i uverenja koja
održavaju ove ponavljane obrasce i cikluse. Muškarci i žene generalno nisu svesni sopstvenih
sistema verovanja pošto su oni duboko ukorenjeni. Ova informacija može da se dobije samo
indirektno, slušanjem izjava u kojima se iskazuje stav ili upotrebom metafora i fantazija.
Jedna od tehnika koju razvijs, a koja omogućava posmatranje istovremeno nekoliko različitih
nivoa odnosa zove se strukturirana fantazija. Ova tehnika je posebno korisna kao dijagnostičko
sredstvo u radu sa parovima pošto iznosi na videlo metaforičku pre nego bukvalnu sliku odnosa.
Ova slika obezbeđuje holistički geštalt koji otkriva bazične pretpostavke koji svaki partner ima o
sebi i onom drugom, tačku u kojoj ove bazične pretpostavke dolaze u koliziju, i pokušaje rešenja
svakog od partnera koji služe da se problem održi. Koristeći lične metafore svakog od
supružnika, pružaju se rituali i zadatci sa ciljem da se promene i blokirajući obrasci ponašanja i
kulturno zasnovane pretpostavke i uverenja koja održavaju ponašanje.
Sistemski terapeut je odgovoran za vođenje seanse, terapeut ima moć, pitanje moći treba shvatiti
kao refleksiju privremenih pozicija unutar razvijajućeg procesa i pitanje moći uglavnom aktivira
stereotipove o polovima i kod terep i kod klijenta. Terapeut mora voditi računa da ne zloupotrebi
moć. Kl i ter imaju različita iskustva o ter seansama koje proizilaze iz toga šta drušvo očekuje od
nosilaca radnih uloga (iz perspektive pomnašanja članova porodice i samih terapeuta). Majke su
više upučivale komentara terapeutu uz podršku očevi su pkazivali jača odbrambena ponašanja.

Adolescenti na seansi više pričaju sa i više koriste strukturalne tehnike, svesne potrebe da moraju
da steknu autoritet.
8. Kako razumete kulturalno senzitivnu praksu porodične terapije?

Način na koji su porodične grupe organizovane značajno varira u različitim delovima sveta, u
urbanom ili ruralnom okruženju, kod različitih etničkih grupa i na različitim socioekonomskim
nivoima. Mnogi koncepti koji su razvijani za proučavanje porodične organizacije potencijalno su
korisni za međukulturalna poređenja.

U svojstvu porodičnih terapeuta, potrebno je da podstaknemo svoje klijente da izađu iz okvira definicija
„porodice“ koje nudi dominantna kultura – da obrate pažnju na odnose sa braćom i sestrama, sinovcima,
nećakama, unucima, strinama i stričevima, ujnama i ujacima. I izvan toga, potrebno je da negujemo
prijateljstva, kao i zdravlje i sigurnost, ali i kontekste zajednice u kojima se porodice nalaze. Potrebno je
da uzmemo u obzir ulogu domaćica, spremačica i dadilja, kao i kumova, učitelja i drugih mentora, u
podizanju dece. Potrebno je da pratimo čitavo tkivo porodice i zajednice, da bismo odgajili svoju decu.

Mi, kao porodični terapeuti, treba da pomognemo našim klijentima da razviju višestruke afilijativne
grupne identitete, da uvećaju fleksibilnost svojih života u skladu sa okolnostima, koje se neprekidno
menjaju. Da bismo to uradili, moramo da proširimo svoje psihološke teorije o razvoju, kako bi smo
opisali svoje identitete u svoj njihovoj višestrukosti i kompleksnosti. Ako pogledamo dovoljno pažljivo,
svi mi predstavljamo mešavine. Razvijanje „kulturološke kompetencije“ zahteva od nas da izađemo izvan
dominantnih vrednosti i istražimo kompleksnost kulture i kulturološkog identiteta – ne bez vrednosti i
prosuđivanja o tome šta je adaptivno, zdravo ili „normalno“, ali bez bezpogovornog prihvatanja definicija
ovih kulturološko determinisanih kategorija našeg društva. Naši klijenti ne bi trebalo da guše neke delove
sebe, kako bi ih smatrali normalnim, prema standardima nekog drugog. Niti mi možemo jednostavno
prihvatiti definicije problema naših klijenata. Sami njihovi opisi nose predrasude, koje svi mi
apsorbujemo iz dominantne kulture.

Klinički, moramo pronaći načine rada, koji podrazumevaju da je svaka osoba odgovorna za svoje
ponašanje, uključujući namerni ili nenamerni seksizam, rasizam ili neko drugo nepravedno ponašanje,
dok mi, u isto vreme, moramo preneti poruku ljubavi i pripadništva. To zahteva da izađemo iz okvira
našeg odbijanja da smo međusobno povezani. Povrh toga, javljaju se dalje varijacije, i to u
multikulturalnim zajednicama, kao i u gej i lezbejskim porodicama. Šta jeste, a šta nije prihvaćeno i
prihvatljivo ponašanje u detetovoj neposrednoj porodici, rođačkoj strukturi porodice i njenoj socijalnoj
mreži, u bilo kom trenutku detetovog života, kao i u neposrednoj socijalnoj strukturi kroz koju životni
ciklus svakog deteta napreduje, nužno je opredeljeno razlikama u kulturološkim očekivanjima. U
Američkoj kulturi naročito se raspravlja o problemu rasizma i potrebama za nepristrasnošću terapeuta.

Prema kliničkoj praksi, kada se susretnu klijent i terapeut različitog etniciteta, Hardy i Laszloffy (ibid)
ukazaju da klijenti retko direktno saopštavaju značaj koji rasa ima za njih, ali to u stvari čine, kroz
upotrebu rasnih metafora koje terapeuti, usled nenaviknutosti na tu temu, možda neće otkriti ili na koju
neće znati kako da odreaguju: ’kada terapeut ne vrednuje načine na koje klijent govori o rasi, on vrlo
često ne shvati smisao, čime se potkopava uspostavljanje odnosa poverenja u odnosu klijenta i terapeuta.

Kulturni genogram je tako projektovan tj.dizajniran radi postizanja primarnog cilja: a) ilustrovanje i
objašnjenje uticaja kulture na porodični sistem; b)pružanje asistencije onima koji se obučavaju u
identifikovanju grupa, koje doprinose formiranju njihovog kulturnog identiteta; c) podsticanje
tj.ohrabrenje diskusija koje otkrivaju i podstiču kulturno zasnovane pretpostavke i stereotipe; d) pružanje
pomoći edukantima u otkrivanju sopstvenih kulturno utemeljenih emocionalnih okidača (nerešenih
konflikata zasnovanih na kulturi) i e) pružanje pomoći tj. asistencije edukantima u razumevanju kako
njihovi jedinstveni kulturni identiteti mogu uticati na njihov stil kao terapeuta i njihovu efektivnost.

M- Izvesne konstrukcije porodica i dalje su privilegovane u odnosu na druge, uz sveprisutni

potencijal za diskvalifikovanje onih koji žive drugačije.
* Britanija-privilegovana je heteroseksualna, evropska normativna porodica, koju sačinjavaju
oba roditelja.
*teorijski model nuklearne porodice-heteroseksualna, biološki netaknuta porodica na čijem čelu
se nalazi par, muškarac donosi novac a žena brine o domu. Ovakva forma porodice je sve redja.
U brojnim porodicama afričko kiparskog porekla dominantna porodična forma –domaćinstva na
čijem čelu su žene...to vodi ka daljem stigmatizovanju crnih žena.
Razvitak porodice je kulturno specifičan. Zajedno sa svakom posebno porodicom definišemo šta
je za nju tranziciona kriza u ciklusu, kakva očekivanja, norme i nade ima porodica u odnosu na
uloge koje će imati deca, muškarci, žene...na koji način se porodice brinu da se to ne dešava
„normalno“. Varijacije na temu normalnost će biti brojne, zavisno od konteksta koji definiše
porodicu i zajednice čijim se delom smatra.
Multikulturizam-nudi fokus za pluralistički ideal uočavanja i prihvatanja različitosti a ne
marginalizovanja svega što je drugačije od zamišljene nacionalne normativne porodice.
*Multikulturološki pristup nudi mogućnost uočavanja načina na koji kultura predstavlja značajnu
varijablu kao i načine na koje ona oblikuje naše realnosti i razvitak, ikao ljudi i kao terapeuta.
Životni ciklusi i način funkcionisanja porodice-uvek su ometani kulturološkim i sovcijalnim
normama. Varijeteti se neprestano umnožavaju (gej, lezbejke, jednoroditeljske porodice, porast
razvoda, radjanje van braka...)
Kulture se razlikuju i po uverenjima u porodici, očekivanjima, sistemima vrednosti i sl.
Konstrukcije života koje se razlikuju od terašeutovih stvoriće potrebu za novim saznanjima kao i
nova pitanja, relevantna za terapiju.
Etnicitet se može definisati sa stanovišta orijentacije koju pruža pojedincima kroz norme,
vrednosti, rituale i značenja kolektivnih dogadjaja.
Migracija-iz iskustva porodice terapeutu mogu biti prezentovane kao gubitak, nadu za boljom
budućnosti...
Identifikovanje načina na koji se porodica suočava sa migracijama je važan aspekt
identifikovanja načina na koji porodica vidi svoje snage, fleksibilnost ili ranjivost. Porodice se
mogu razlikovati i po tome kako su se prilagodile u novoj zemlji (da li se asimiluju ili su pod
kontrolom svoj everske zajednice).
Važno je kako porodica uokviruje, da li je migrirala zarad boljeg zivota ili je pobegla iz loše
životne situacije...mnoge izbeglice se ne osećaju sigurno iako su fizički bezbedne. Može doći do
sukoba generacija ...mladi se asimilovali a stari ostali dosledni svojoj tradiciji.

9 Kako u praksi preispitujete i koristite postavke kulturalno senzitivne porodične terapije?

Šta korisno čini terapeut?

Porodice u tranziciji zahtevaju bezbedan prostor u koji su dobrodošle i gde će biti pažljivo
saslušane, gde mogu odlučivati bez pritiska širih srodnika, mogu dobiti informacije o resursima
za koje nisu znali da postoje. Sa porodicama u tranziciji radimo u situacijama potpune
destabilnosti koji često podrazumeva gubitak ličnog identiteta, gubitak doma, imovine, države,
odnosa sa širom porodicom.
Mnoge karakteristike mogu doputovati sa grupom a to može dodatno izolovati porodicu.
Disfunkcionalni obrasci biće zaustavljeni ako s eporodici pruži pomoć da identifikuje ono što je
drugačije u novoj zemlji.

Menjanje polnih uloga muškaraca i žena

Značenja se konstantno menjaju za oba pola i dovode u pitanje uredjenje porodice i zajednice.
Novi kulturološki uslovi, koji su možda zabranjeni u njihovoj zajednici kod kuće...promene u
praksi staranja o deci...efekti prelaska iz trogeneracijske u dvogeneracijsku porodicu.
Sa porodicom je važno preispitati pravila-da li veruju da su polne karakteristike (tradicionalne)
nepromenjive ili su za promene uredjenja. Koje poruke o snagama i slabostima oba pola žele da
pošalju svojoj deci.
Za terapeuta je važno da ne zaboravi i proširenu porodicu i načine na koje bi ona mogla d as
euključi u odlučivanje. Važno je imati na umu značaj rituala i običaja kako se menjaju ili se stari
vidovi tradicije čuvaju na novi način.

Rasizam
Najbolje je kad roditelji razgovaraju o rasi i rasizmu ali kadf to nije stalna tema već se
predstavljaju pozitivni modeli.
Dve su strategije-pričanje deci da budu ponosna na svoj emešovito poreklo ili pričanje o
poznatim pripadnicima rase, u smislu modela uloga.
Unutar terapisjkog procesa bitno je da terapeuti preispitaju sopstvene rasne identitete i uverenja i
kako oni utiču na njihovu ulogu terapeuta.
Klinička praksa pokazuje da, kada se sretnu terapeut i klijent različitog etiniciteta-klijenti retko
direktno saopštavaju značaj koji rasa ima za njih, često koriste metafore koje terapeuti, ako nisu
naviknuti na tu temu, ne prepoznaju ili neće znati kako da odreaguju-čime se potkopava
uspostavljanje odnosa poverenja.

Gej i lezbejske porodice

Istraživanje je pokazalo da bi gej i lez. Parovi želeli da terapeuti znaju o njima-šta znači biti
homoseksulac, a to znači odsustvo vidljivih veza, o odnosima sa porodicama, okruženjem,
prof.okruženjem...stereotipi razmišljanja ograničavaju mogućnost da terapeut bude efikasan.
Siromaštvo i stresori
Siromaštvo zahteva razvijanje veština preživljavanja koje mogu ubrzati neke posebne forme
prilagodjavanja i fleksibilnosti porodice. Prepoznavanje i usmeravanje na te veštine je ključno u
borbi sa kontaminirajućim efektima takvih stigmatizirajučih kategorija.
Stresni socijalni faktori (egzistencijalna zavisnost od države, nedovoljnost životnog procesa)
zajedno sa porodičnim faktorima (bračna nestabilnost, loše staranje o deci) su faktori rizika za
decu.
Procesi interakcije kao što su kohezija, fleksibilnost, otvorena komunikacija, veštine rešavanja
problema su od suštinskog značaja za bazično funkcionisanje članova porodice.
Procesi i kvalitet odnosa imaju najveći značaj za razvojnu izdržljivost.

10. Prodiskutujte neku od etičkih dilema sa kojima se susrećete ili možete susresti u praksi
porodičnog terapeuta. Opišite šta biste vi kao porodični terapeut uradili u takvoj situaciji?

Terapeuti se posebno suočavaju sa dilemama vezanim za ciljeve i sam proces terapije, pitanja
poverljivosti, održavanju granica u psihoterapiji. Zbog toga je važan deo terapeutskog posla
stalno preispitivanje samoga sebe i svojih postupaka. Neki od terapeuta nalaze da je lakše
preispitivati etičnost drugoga nego sopstvenu

Poverljivost: Polje poverljivosti, međutim, prepuno je zamki za terapeute. Najčešće greške usled
nepažnje su: referisanje izvorima upućivanja pacijenata, javne konsultacije (konsultacije sa
kolegama, ne u sklopu supervizije), tračarenje, zabeleške i fajlovi sa podacima o pacijentu,
nepažnja, priča sa partnerom.

Granice: Prekoračenje granica može i ne mora biti povređujuće, ne mora biti namerno i ne mora
biti incirano ni sa jedne strane. Najčešća prekoračenja granica su: nepoštovanje vremena,
diskusije sa drugima pa i sa kolegama, nadmudrivanja ili šale sa pacijentom, slučajni,
neočekivani kontakti sa pacijentom van terapije, bilo kakav fizički kontakt, otkrivanje stvari o
sebi (verbalno ili neverbalno).
Drustveni i politicki okvir: Specifične vrednosti društvenih i kulturnih grupa kojima terapeut i
pacijent pripadaju zauzimaju značajno mesto u dijalogu koji se vodi u terapiji. Tenzija posebno
može narasti po pitanju etničkog i rasnog identiteta, pola ili pacijentovih ili terapeutovih
religioznih ili političkih uverenja.

11. Kako vidite mogućnost primene porodične, partnerske terapije u radu sa depresijom?

Glavni cilj sistemskog pristupa teraiji parova za depresiju, je da shvati kontekst trenutnih
simptoma, odnosno da se stave u kontekst proslih i sadasnjih odnosa sa porodicom i ili sa
voljenom osobom, kao i u socijalni i kulturni diskurs. S.T za parove zeli da pomogne da steknu
nove nacine za predstavljanje problema, da depresivna ponasanja dobiju nova znacenja ili da
eksperimentisu sa novim nacinom odnosa izmedju sebe. Poznato je da ako parovi promene svoju
interakciju, da se moze promeniti i simptom. Ova promena moze biti u nivou znacenja ili
ponasanja, posto se pretpostavlja da uticu jedno na drugo i da promena u jednom izaziva i
promenu u drugom.

Zadatak terapeuta je da istrazi sa pacijentom i njegovom porodicom na koji nacin su se

"zaglavili"sa obrascem interakcija koji su povezani sa simptomatskim ponasanjem. Terapeut
zatim pokusava da zajedno sa porodicom ili parom iznadje resurse kako bi dostigli nove i
drugacije obrasce interakcije koji nece ukljucivati simptome i povezana ponasanja. Terapeut
zauzima stav otvorene radoznalosti(neutralnost prema idejama, ljudima i ishodima), koji vodi ka
zajednickom istrazivanju istorije i znacenja njihove trenutne situacije i njihovih ranijih pokusaja
resenja i corsokaka.

Zadatak terapeuta je da omoguci parovima da uvide da mogu poci drugacijim putem radije nego
da im kaze kojim specificnim putem da krenu. Cilj je da se parovi ne "obrazuju" ili ne da se
nauce kako da stvari rade "najbolje vec da ih osnazi da primenjuju svoja resenja.

12. Šta su neke od sistemskih karakteristika porodice sa poremećajem ponašanja? Koje

sistemske intervencije su u vašem iskustvu primenjive?

Poremećaji ponašanja su trajni i ponavljajući obrazaci ponašanja kojima se krše osnovna

pravila drugih osoba i važnije društvene norme i pravila, uključujući i uporno
antisocijalno, agresivno ili izazivačko ponašanje. Zajednička obeležja ovih poremećaja: socijalna
neprilagođenost, postoje trajni antisocijalni obrasci u ponašanju, koji imaju izreženu učestalost,
stepen i obim (traju 6 meseci i duže),, prestupi veći od socijalno očekivanih za uzrast; ignorisanje
prihvaćenih standarda ponašanja i neuspeh da se usvoje socijalna pravila; neuspeh da se
koriguju ili da se odupru antisocijalnom ponašanju putem ubeđivanja ili kazni.
2. Porodični faktori (faktor sa najvećim značajem):

· Karakteristično za ove porodice je da su njeni članovi uglavnom naklonjeni akciji, konkretni, sa

siromašnijom upotrebom verbalnih simbola. Imaju teškoća u vođenju racionalnog i koherentog
dijaloga, njihovom načinu razmišljanja je bliže kada neko »čita« njihovo ponašanje pre nego
sadržaj govora
· Specifična porodična veličina i struktura – to mogu biti porodice sa “rasturenim domom”,
porodice sa velikim brojem dece)
· U njima vlada porodični i bračni nesklad
· Može biti prtoblematična ličnost i zdravlje roditelja (da neko od roditelja ima antisocijalni
poremećaj ličnosti roditelja,sklonost ka kriminalitetu, depresija majke)
· Postoji neadekvatan emocionalni odgovor roditelja na dete (hostilan stav, otvoreno ili
prikriveno odbacivanje, zanemarivanje deteta, kriticizam)
· U deficitu su roditeljske veštine (postoji nedoslednost u primeni pravila i kontroli detetovog
ponašanja/neslaganje roditelja u pogledu vaspitnih postupaka – oštro kažnjavanje za loše
ponašanje, pre nego nagrađivanje za dobro, stav prema disciplini koji varira izmedju preterano
čvrstog i labavog i nekonzistentan je)
· Struktura porodice je neflesibilna, ne dozvoljava članovima da se dobro prilagode situacionim
ili razvojnim promenama. Poseban rizik postoji u adolescentnoj fazi, kada roditelji ne uspevaju
da uspostave adekvatne granice i kontrolu
· Kada roditelji nisu u stanju da razreše međusobni konflikt, skreću fokus brige na dete i
prevazilaze sukobe ili emocionalnu distancu, udružujući se protiv deteta.
· Proditelji mogu biti peviše umreženi sa detetom, odnose se jedni prema drugima kao jednaki.
· Prisutna je defektna hijerarhijska struktura (roditelji ne uče dete pravilima i poštovanju
autoriteta, te ona mogu biti neposlušna i imati disciplinske probleme u školi…)
· Niska podrška među roditeljima
· Roditelji imaju problematično uverenje da je problematično ponašanje unutrašnja karakteristika
deteta

3. Porodična terapija – intervencije su usmerene na: modifikovanje obrazaca interakcija i

komunikacije i definisanje uloga i pravila.
4. Intervencije su iz spektra: 1.Strukturalnih (obuhvataju rad na komunikacijama,
struktura i, afektivnom tonu) 2.Treninga roditeljskih veština i 3.Multisistemske terapije
5. Predstavnici strateške škole ističu da pri prvom susretu s porodicom, važno je smanjenje
»galame« i fokusiranje na pravila razgovora. Prvo i najznačajnije je pridruživanje afektivnoj
osi porodice kao preduslov da se ona i promeni. Važno je da se uoče i minimalne promene
afektivnog obrasca. Terapeut treba dobro da upozna porodičnu dinamiku klijenata. Uloga
terapeuta u nekim aspektima je direktivna a u nekim decentralizovana. Rizik terapije su
manipulacije i autoritarno izražavanje moći.
Zadaci (intervencije) treba da budu uvremenjeni i usmereni ka svim članovima porodicei oni
treba da se oblikuju prema postojećim pretpostavkama o funkciji simptoma.
6. Trening roditeljskih veština – intervencije su usmerene na to da se roditelji obuče za jasnu,
direktnu i specifična komunikaciju sa detetom (npr.: “Postavi sto, sada”). Zahtevi koji se
postavljaju pred dete – ne treba da budu negativni, niti u formi etiketiranja (ako dete na zahtev
ne odgovori posle 5. sekundi, sledi verbalno podsećanje; kada se zahtev ponovi treći put,
posledica). Važno je da roditelj jasno definše posledicu ukoliko dete ne odgovori na njega –
“Ako ne postaviš sto za 5.minuta, bićeš 30. minuta manje napolju danas”) Posledica mora da
bude nešto što roditelj može da ostvari – izricanje nejasnih pretnji nije efikasno. Jako važno je
uključivanje nagrade za poželjno ponašanje deteta (nagrade moraju neposredno da slede
adekvatno ponašanje, da su jasne i specifične
7. Multisistemska terapija. Kada se identifikuju faktori koji održavaju poremećaj ponašanja,
kreiraju se intervencije kojima se deluje na te faktore – da bi se smanjilo problematično
ponašanje –pravi se Program za redukciju specifičnih faktora.Ovaj pristup podržava razvoj šire
mreže podrške )proširena porodica, škola, komilik, vršnjaci. Tako se može intervenisati na
smanjenje kontakata sa vršnjacima koji imaju devijantno i problematično ponašanje). Ovaj
pristup od tehnika koristi reframiranje - sa ciljem promene načina razumevanja
problematičnog ponašanja i načina na koji reaguju vezano za to ponašanje.
U radu sa poremećajima ponašanja – za terapeute je važna – kontinuirana supervizija i razuman
broj klijenata (ne previše) – zbog visokog nivoa stresa (koji ovakva vrsta rada sadrži) koji
dovodi do problema sagorevanja.

13. Šta su neke od sistemskih karakteristika porodica sa psihotičnim članom (skala

emocionalne ekspresivnosti EE skor). Kako vidite mogućnost primene sistemske porodične
terapije?

Shizofrena psihoza- jedno od najozbiljnijih mentalnih oboljenja, mladi ljudi od 15 do 15 godina,

multisimptomatska bolest. Halucinacije, poremećaji mišljenja, sumanutosti, gubitak mnogih
funkcija. Karakteristični poremećaji- devijacija komunikacije, stigma i opterećenost, soc
izolacija.

Fazni model intervencija SPT sa sch članom: Faza 1- sposobnost porodice da spremno učestvuje
u tretmanu, Faza 2- procena broja psihotičnih epizoda plus Goldštejnov tretman ( nakon prve
akutne faze, posle hospitalizacije, traje 6 meseci, jasan, konkretan i nespecifičan) plus
Andersonov program ( gde se dg već postavlja, članovi porodice dobijaju informaciju o bolesti.
Lečenju, svom mestu u terapijskom procesu), Faza 3. Kratkotrajne multiole porodične grupe- za
pacijente a dobrom prognozo i nejasnom dijagnozom (od 6-9 meseci, mala grupa od3 do 5
porodica, korigovanje porodične hijerarhije i dezorganizacije).

Najčešće vrste psihoza: reaktivna, apranoidana, shizofrena, manično depresivna, shizo afektivna
i organska.

Majka hladna i dominantna detetu šalje duple poruke, kao u porodici gde je komunikacija
između članova kontradiktorna, konfuzna i koherentna. Nema jasnih dokaza da oni po sebi
prouzrokuju bolest. Potrebe porodice sa članom koji ima prvu psihotičnu epizodu razlikuju se od
porodice sa članom koji već ima dijagnostifikovanu bolest. U vreme porodične faze (sa blažim
simptomima porodice su suočene sa premeštanjem i traumom.Faza 4- primena strateške
porodične terapije ima cilj osposobljavanje za našuštanje roditeljskog doma bez školovanja, Faza
5- za one porodice u kojima nijedan prethodni model nije dao rezultate- Milanski sistemski
pristup (pozitivna komunikacija..)

BAP- epizodično javljanje sa postupnim oporavkom između epizoda, obolele osobe su najčešće
majka ili otac. Deca preuzimaju ulogu roditelja i brinu o bolesnim roditeljima. Manična epizoda
je najčešće vezana za osudu a depresija za gubitak volje. Epizode sa pogoršanjima su
nepredvidive. Tokom akutne faze, primenjuje se medikametozna i terapija podrške porodici.

Kroz psihoedukaciju kada akutna faza prođe pomoć da s ereintegrišu i vrate u normalan život,
diskusija i pregovori oko budučih epizoda bolesti.

14. Kako vidite mogućnosti primene sistemske porodične terapije u radu sa porodicama sa
bolestima zavisnosti?

Najmasovnija toksikomanija, incidenca 3-5 % populacije. Tri bitne definicije- preterano pijenje,
ponavljano pijenje, dovodi do problema ličnih, porodičnih i socijalnih.

Dg: štetna upotreba, zloupotreba- kriterijumi (obrazac upotrebe koji izaziva fizičko ili mentalno
oštećenje zdravlja)

Zavisnost od alkohola: kriterijumi (žudnja, otežana kontrola ponašanja, apstinencijalni sindrom,

pad praga tolerancije, zanemarivanje drugih zadovoljstava ili interesovanja.

Faze alkoholizma: prealkoholičarska faza (oslobađa od napetosti, pritiska) prodromalna faza

(preokupitranost alkoholom, alkoholne amnezije, osećanje krivice nakon uzimanja, skrivanje,
zanemarivanje odnosa sa okolinom, krucijalna ili kritična faza (poremećaji funkcionisanja,
agresivno ponašanje i gubitak interesovanja), hronična faza (pad tolerancije, fizičko propadanje,
zaokupljenost pijenjem, razvitak teških fizičkih i mentalnih oboljenja).

Postoji periodični alkoholizam, dnevno, uveče ili nekad, i svakodnevni, po sistemu dolivanja, od
jutra i toksikomanija.

Prema sistemskoj teoriji alkoholozam je proces. Porodica učestvuje u nastanku, razvoju i

održavanju. Alkoholočarske porodice su disfunkcionalne. Pijenje determiniše sve elementa u
porodičnom sistemu (komunikacije, ponašanje, emocionalna stanja, interakciju partnera i drugih
članova porodice.

Porodica zavisnika- sistem organizovan oko zavisničkog ponašanja, bilo da se radi o zavisnosti
od supstanci ili zavisničkog ponašanja.

Sistemski model u fokus stavlja- interakcije između patološkog ponašanja jednog ili više članova
porodiice i potreba porodice u celini.
Važni aspekti alkoholizma koji se odnose na porodično funkcionisanje- hronicitet, biološki
efekat alkohola, dvostruki obrasci ponašanja, predvidljivost u ponašanju, razvojni tok. Najviše
poremećeni oblasti su: komunikacija, emocionalni odnosi, seksualni odnosi, finansije, stavovi..

Tipovi bračnih odnosa u alc porodicama: brak u kojem postoji relacija dobrog i lošeg partnera
(bračni odnos je stabilan dok ga održava defekt, partnerova neadekvatnost postaje vidljiva).

Porodica se suočava sa prepoznavanje tugom ili boli, porodica oseča da je bolest tragedija, da je
njihovo dete izgubljeno, da je njihova budućnost narušena. Nivo EE ne pokazuje da li je
porodica dobra ili loše nego kako se nosi sa činjenicom da ima člana koji je oboleo od mentalne
bolesti. Kada se porodica suočava sa bolešću nivo tenzije je veći, pa je i EE veća. Taj index nije
trajno nepromenljiv index. Niska EE emocija nije uvek znak dobrog funkcionisanja porodice i
zahteva takođe intervencije.

Više autora smatra da je multidisiplinarni model najprikladniji za lečenje mentalnih bolesti.

Psihoedukativni model se usredsređuje na adaptaciju snage porodice, kriz razvoj saradničkog
odnosa, pružanje informacija o bolesti i davanju putokaza u rešavanju teškoća.

Brak u kome je alkoholizam regulator distance između partnera (razvija se simptom depresija).
Brak u kome je prisutna transgeneracijska koalicija (najčešće majka- dete, otac autsajder), po
prestanku pijenja suprug će vratiti relaciju na prethodni nivo.

Brak u velikoj višegeneracijskoj porodici, uglavnom su poremečeni hijerarhijski odnosi i

konfuzija uloga. Brak koji je u fazi ciklusa odlaska dece iz porodice- gubeći porodične uloge
počinju da se osećaju beskorisno odbačeno i opijenjem obezbeđuju pažnju dece i supružnika.

15. Kako vidite mogućnost primene sistemske porodične terapije u pristupu porodicama sa
poremećajima ishrane?

Kulturološki uslovljena, svoj bes internalizuju. Oblici pomoći: hospitalizacija, uspostavljanje

fizičke bezbednosti, režim granjenja. Bihejvioralni principi. Roditelji da preuzmu kontrolu i
uspostave roduteljski savez, Milanci pretpostavljaju da je mlada osoba „upetljana u partnerski
konflikt“.

Jerdan roditelj smatra da mu je potrebna pomoć, saosećanje, drugi da su mu potrebna jasna

pravila. Konflikti se podrazumevaju kao povezani sa anoreksijom.

Petlje povratne sprege: porodice izražavaju akutna prigovaranja i povlačenja. Konflikti među
roditeljima, kako se nositi sa problemima, mlada osoba često oseća da je kriva, roditelji misle da
su uradili nešto pogrešno. Pokušaji sa rešenjima vode emoc. Povlačenju, opasnost bolesti
garantuje čvrstu emoc. povezanost.
Kako su sistemski pristupi i uverenja povezani sa emocijama i afektivnim vezivanjem.
Attachment nudi transgeneracijsku perspektivu- iskustva roditelja iz detinjstva. Roditelji retko
navode da su dobili hranu kao vid utehe.

Vreme obroka je jedna od prilika kada je porodica zajedno. Roditelji mogu da shvate da „nije
fer“- trude se a tako im se vraća, pa „dvostruko loše“- preživljavaju emocionalne veze iz
detinjstva.

Stil afektivne vezanosti roditelja: vizuelna i čulna iskustva, miris, dodir, ukus), pretstavljaju
važna emocionalna isustva, upravo osiromašenje može značiti da su roditelji manje sposobni da
odgovore na emocionalna stanja i potrebe dece.

Eksternalizujuči odgovori koji posmatraju problem, a ne porodicu kao problem. Primer:

eksploatisanje doživljene utehe koju su roditelji imali u svom detinjstvu i uloge koju je hrana
imala u tome 2 kako bi stvari učinili boljim i teškoće pri realizaciji 3 razgovarati o svojim
emocionalnim konfliktima i komunikaciji (roditelji) 4 triangulirana pozicija između roditelja

Poremećaji ishrane:značajan gubitak TT, povučenost u sebe, tremor, stalno im je hladno, mišići
su im slabi, preokupiranost hranom, kuvaju za ostale ali one ne jedu (izgovori jela sam, mali
parčići, mrljavljenje), neuobičajen način jela, nelagoda u blizini hrane, žale se na debljinu iako su
mršave, restrikcija hrane na samo dijetalnu, granica poremećaja oko 11 godine, krivica i sramota
u vezi jela, depresija i promena raspoloženja, neredovna menstruacija, gubitak.

Adolescenti sa poremećajem ishrane: dispanzerski tretman uz obavezno uključenje porodice,

bitno da nema fizičkih rizika za zdravlje. Porodična terapija je efikasna ukoliko postoji nizak
nivo kritičnih momenata.

Porodične intervencije mobilišu porodične resurse a ne leče porodične disfunkcije. Potrebno je

proceniti fizički rizik i ostale parametre zdravlja.

Motivacija- konflikt je koristan, odnos je kolaborativan uz jasne granice , gde su jasne granice tu
ima dosta psihoedukacije. Uzroci- genetika, uticaj medija, porodica.. istraživanja pokazuju da ne
postoji specifična porodica koja izaziva ovu vrstu bolesti.

Osobe nose šljampavu odeču da bi prikrile mršavost, često se mere, vrtoglavice, tajnovite u vezi
ishrane, blede, perfekcionisti, osećaj samovrednovanja u vezi toga šta su pojele ili ne. Vrlo
učestali primeri socijalne fobije (da se ne jede javno)

Simptomi B (bulimije)

Prejedanje, jedu u tajnosti, idu u kupatilo posle jela, laksativi, diuretici, TT varira, natečene
žlezde, popucali kapilari, naglašena samokritičnost, depresija, strah da ne može da se zaustavi u
jelu, zloupotreba supstanci, bol grla
Održavanje simptoma: uticaj na porodicu, izolacija, zaostatak u fizičkom i emocionalnom
razvoju, osećaj nekompetentnosti, krivica, stres doživljaj kontrole što lične što sistema. Najlakše
je na unos hrane direktno je pod ličnom kontrolom.

Mehanizam nastanka: kompulzija ne jedenja i depresivnost- anksioznost. Kontroliše sistem jer

svi vode računa šta kada i koliko sam jela.

Šta je korisno u lečenju: hospitalizacija ili dispanzerski tretman, farmakoterapija, psihoterapija

(porodična- ukoliko postoji nizak nivo kritičnih momenata).

Radna sveska se koristi na trerapiji i radi se zajedno sa njima, može da se radi i više seansi.

Postavljati pitanja pridruživanja, važno je stalno sa njima praviti dogovor. Npr ako ima strah da
pojede ½ kifle, krenuti sa ¼, nekada može i ritual jedenja na seansi. Svaki samoupitnik može da
se uradi na početku i na kraju seanse kao evaluacija. Prepoznati terapeutske intervencije u
upitniku.

Priča o kriticizmu: Ima li promena smisla razmisli pa odgovori, kako prejedanje utiče na
različite sfere života- eksternalizacija