Даница Вукадиновић

6/2018-дл

ПОРТФОЛИО

Детињство у мојој локалној заједници

Некад и сад
Детињство је родитељ човекове личности.
Детињство је прво поглавље једне велике књиге која се зове живот и
јако је битно да животна књига сваког детета има сјајан почетак.За
срећно детињство потребно је тако мало уз дане обојене смехом и
дружењем.
Кажу да будућност припада онима који се најдуже и најдаље сећају
своје прошлости.Слике,мириси,сећања која смо доживели током
детињства никада нас не напуштају.Једним делом свога бића остајемо
деца заувек.
Мислим да је детињство најчудније доба у животу једног човека.Када се
преживи,остану само магловита сећања која буде носталгију за
небригом,раздраганошћу и доконим играријама.Слике оних тренутака и
ситуација које су чврсто укорењене у памћењу подсећају на чежњиво
прегледавање старих албума.Те слике у нама живе као сведоци пута
који смо прешли;јединственог пута који се разликује од свих осталих
путева,а који може припадати само једном човеку.Зато што је сваки
човек уникат ,непоновљиви спој сећања и осећања који се протеже кроз
одређено време и простор,следи да је свако детињство засебно и
јединствено.
Дете ће се у предшколској доби присетити догађаја из ранијег
детињства,али то сећање,ако није резултат интензивног догађаја или
везан уз јаке емоције,временом ће избледети.Препричавање догађаја
ће освежити сећање,али такође уз помоћ фотографија и прича деца
организују своја сећања,за која је тешко рећи јесу ли резултат искључиво
искуства или су надопуњена фотографијама.Памтимо оно што је везано
уз снажне емоције.Памтимо ако смо савладали неки важан
циљ,памтимо људе и догађаје уз које смо се осећали
сигурно,заштићено,веома пријатно или пак супротно.Осећај призива
сећање.Тако ћемо често чути да старија особа јако добро памти своју
најранију околину,улицу где је одрасла,прве пријатеље,прва
постигнућа,али исто тако и ситуације где се осећала
устрашено,престрављено и угрожено.Зато можемо рећи да сећања
призивају емоције.Међу пет ствари које деца најчешће памте о својим
родитељима на првом месту се налази сећање на време када су се
осећали сигурно са родитељима.Ово говори управо о томе да свако дете
има потребу да се осећа заштићено,па ће се зато вероватно сећати како
сте“отерали чудовиште испод кревета“или сте га тешили након ружног
сна.Деца мере љубав коју неко има према њима по количини
неподељене пажње коју добију.Тренутак у којем престајете да радите
нешто и испуните дететову жељу да се поиграте с њим урезаће се дубоко
у њихово срце и ум.Следећа важна ствар које ће се деца сећати је наш
однос према партнеру,Гледајући однос између родитеља дете ће
формирати поглед о љубави.Зато им треба пружити сигурност која
произилази из међусобне љубави и уважавања.Пазите како разговарате
са децом и шта говорите о њима јер на њихово самопоштовање снажно
утичу речи родитеља.Деца ће памтити како сте им организовали
рођендане,породична дружења или како сте сваке недеље уживали у
заједничком ручку на којем се окупе сви чланови породице.
Детињство некад и сад.
Детињство некада и детињство сада се у многоме разликује.
Детињство…Да ли икада станете да се запитате како се свет у којем
живимо променио од момента када смо ми били деца?Знате о чему
причам,“добра стара времена“?Иако смо захвални на свему што се
догодило у задњих двадесет и више година-више толеранције,нови
приступи васпитању итд.-не можемо а да се не запитамо,са времена на
време,како не би било лоше да прихватимо једноставна задовољства из
наших ранијих дана и пренесемо их на наше малишане у овом брзом и
технолошки развијеном свету.
Технолошка револуција у двадесет првом веку заувек је изменила свет
око нас.Како се мењао свет,тако су се мењале и навике људи,а ни
детињство више није оно што је некада било-игралишта су заменили
компијутери,а дружење се углавном своди на интеракцију путем
друштвених мрежа.Деца су се некада више играла и забављала
сама.Данашње тв програме са сталним цртаћима и компијутерске игре
некада су мењале поприлично једноставне,али бескрајно забавне игре.
Када смо ми били мали наши родитељи нису били ометени звоном
мобилних телефона.Није било сурфовања по инстаграму,проверавања
емаил-ова,одговарања на поруке за време породичних тренутака у
дневној соби.Дружили смо се са нашим родитељима када смо били
мали.У данашње време,хтели ми то или не,мање је директне
комуникације управо због ових ствари.
Ово су прелепе слике породице некада када су родитељи и поред својих
бројних обавеза увек налазили времена за своју децу.Деца су са својим
родитељима проводили драгоцено време у смеху и игри.Данас је то све
много другачије.Родитељи су превише заузети послом и многобројним
обавезама и немају више времена да се посвете деци,а томе је доста
допринела и нова технологија и масовна употреба мобилних телефона и
компијутера.
Деца су се одувек играла и забављала,али свако време,због различитих
животних услова и околности имало је своје дечије игре и
забаве.Раније,играчака у данашњем смислу речи,није било,сем оних
израђених у народној радиности,у кући или комшилуку.Због тога су деца
била принуђена да сама смишљају игре и играчке,које су правили од
доступног материјала-кудеље,крпа и крпица,конца и
конопца,прућа,зове,тулузине,кукуруза,шапурака(чокања,шапурина).Деч
ија игра обично би започињала с вечери,када се већ пораде кућни
послови,па се заједно са одраслима изађе на улицу на поседак,да се
предахне и одмори од дневних послова,јер су и деца имала своје
обавезе.Девојчице су помагале мајкама и бакама око
веза,ткања,штрикања,припремања јела,спремања куће,храњена
живине,а дечаци су заједно са очевима и дедама бринули о
стоци,земљи,дворишту,усевима и другим мушким пословима.Многи од
дечака чували су током дана овце и стоку,а смењивали су их за
ноћ,најчешће деде или изнајмљени чобани.
Гледање цртаних филмова је било нешто специјално и то се радило само
суботом или пре/после школе.У моје време је био резервисан за седам
и петнаест увече,пре дневника.И то је била права радост.“Морнар
Попај“,“Том и Џери“,“Витез Која“,“Ципелићи“,“Поручник Драгољупче“…

Чекали смо своје омиљене цртане филмове пре дневника да

одгледамо,а после тога у кревет.Добро смо знали да морамо увек бити
кући на ручку и вечери,“излаз“ смо имали до заласка сунца а онда у
кревет.Родитељи су готово увек знали где смо и с ким смо,и није било
много панике и бриге иако нисмо имали мобилни телефон.Увек смо
знали до када смемо да останемо,а ако би закаснили следећи пут би нам
било забрањено ићи вани.Најгора казна је била забрана изласка.
Незаборавна дечија емисија била је „Лаку ноћ децо“,затим никада
нећемо заборавити и Петла Софронија чије је време било резервисано у
13h на РТС-у.Детињство некад су обележиле и дале печат и
чувене,фантастичне дечије емисије као што су „Невен“,“Бранко
Коцкица“,“Коларићу Панићу“,“Метла без дршке“,“Фазони и форе“,“На
слово,на слово..“,Музички тобоган са Мињом Суботом…
Сви ми који смо одрастали до пред улазак у фамозни 21.век имали смо
ту срећу да нас васпитавају ,уче,образују наш смисао за хумор,успављују
или чекају за добро јутро многе културне дечије емисије.Тада се на тв
каналима могао видети богат културно-образовни дечији програм и
прегршт емисија школске редакције за децу и младе.Све је било
другачије.
Данас имамо тв канале који цртаће емитују 24 часа дневно.Цртани
филмови који се најчешће емитују на тв каналима и које деца највише
прате најчешће долазе из других земаља широм света и пуни су
насиља,магије и туча,док су некад цртаћи указивали на неке од највећих
људских вредности.Указивали су на доброту,поштење,на то да треба да
будемо добри.Деца велики део свог слободног времена свакако
проводе уз масовне медије.Један од њих је и телевизија,путем које деца
гледају цртане филмове,серије,квизове,наградне игре,итд.Када
говоримо о дечијем програму телевизијских станица,васпитно-
образовни садржај,кроз исти,су мало заступљени.Одавно су са
телевизијских програма избачени цртани филмови попут Пчелице
Маје,Балтазара,Штрумфова,Витеза Које,Душка Дугоушка,и многи други
цртани ликови који су годинама забављали децу и указивали им,у мањој
или већој мери како треба да се понашају и да је лепо бити
васпитан.Заменили су их насилни цртани филмови са грубим звуковима
и агресивним бојама.Данас деца често гледају цртане филмове као што
су:Нинџа Корњаче,Покемони,Трансформери и сл.Константним гледањем
ових и њима сличних цртаних филмова,у којима су доминантне промене
ритма радње,бучна музичка позадина,код неке деце може изазвати
физички и емоционални напад.Стога деци предшколског узраста није
пожељно приказивати такве цртане филмове због редукованих
васпитних вредности и порука које носе.Данашњи клинци немају
стрпљења да одгледају ни једну епизоду вицкастог серијала који је
управо кроз борбу малих,али бројних Штрумфова и великог Гаргамела
учио све о борби добра и зла и о другарству као начину да правда
победи.
Цртани филмови који се сада емитују пуни су насиља или чудних живота
јунака,а праве поенте нема.Томе у прилог иде и пример Штрумфова,као
измишљених бића у измишљеној земљи,која себе ни у једном миоменту
не називају људима,јер то нису,а свака епизода носила је са собом неку
поуку.Данас имамо Винкс виле и Брац лутке.Девојчице које се
претварају,лете и чине чуда,односно пате за најновијим хаљинама и
шминкама.У песми певају“буди и ти као и ми,једна од нас“.И док машта
иде у супротном смеру према тотално нереалном свету,девојчице се
играју вила када изађу у парк.Оне се толико уживе у причу да су у стању
да се добро посвађају,па чак и извређају једна другу борећи се да баш
једна од њих добије титулу најбоље и најлепше вилеУ предшколском
периоду управо по принципу имитације и идентификације,деца реагују
на начин на који су подстакнута.Захваљујући медијима а посебно у
цртаћима насиље је често представљено као ефикасан и једино
прихватљив начин за решавање проблема.Насиљем се користе“добри“ и
„лоши“ јунаци.“Добри јунаци“бивају награђени за своје насиље,док
„лоши“јунаци често одговарају за своје насиље.такви садржаји могу код
деце изазвати страх,агресију,пасивност како интелектуалну тако и
физичку,психичку,социјалну и духовну,које ће се рефлектовати у
оквирима емоционалне кризе и довести до рушења етичких
принципа,заправо,не развијају оптимално емоционалну интелигенцију
ни самопоуздање.Затим,могу негативно утицати на развој маште и
критичког размишљања.Негативне поруке цртаних филмова детету се
могу рефлектовати и кроз снове,прехрану,а код деце која проводе пред
телевизором дуже време,може се забележити склоност повредама и
депресији.Иако су медији на трећем месту као извори учења насиља,иза
породице и друштвеног окружења,њихов утицај на формирање ставова
код деце није нимало безначајан.Од најранијег узраста изложени су
деловању медијског насиља које усмерава њихову моћ здравог
просуђивања.
Телевизија доминира животом деце како у урбаним тако и у сеоским
срединама,те је постала снажан фактор социјализације.Агресивни
медијски јунаци су узори деци широм света па тако и код нас.У
интеракцији са агресивним цртаћем деца преузимају одређене моделе
понашања.Иницијатори у игри и комуникацији код деце постају
разноразни ратници и јунаци чији модели понашања су агресивни и
насилни.Ти јунаци постају и иницијатори потрошачког менталитета који
се намеће деци кроз играчке,сликовнице и прехрамбене
артикле,Обзиром на претходно ,питамо се који су то позитивни ефекти
који утичу на повећање знања,способности,вештина и етичности код
деце.
Огромна разлика постоји и у томе како су се деца играла некада и сада.
Некада деца су се скоро увек играла на улици,без обзира на годишње
доба.С вечери и о нерадним данима,све улице су врвеле од дечије игре
и граје.Игре су биле разнолике и за дечаке и девојчице.Дечаци су се
најчешће рвали,утркивали,прескакали јаркове,играли труле
кобиле,пењали по дрвећу,котрљали неки точак или крпену
лопту,кликери и надметали у снази.А када се нису играли,онда би
поседали на неко скровито место плели бичеве,правили
звиждаљке,лукове и стреле,прачке,пушке,разговарали и стално се међу
собом ћушкали и гуркали.Девојчице су се најчешће играле луткама,које
су саме правиле од крпе,тулузине или дрвета.Од крпа и крпица правиле
су луткама хаљине ,а при изради хаљина биле су веома креативне и
маштовите.Играле су се и „школица“,прескакалица,а са дечацима
жмурке,јуре и „шуге“.О јесени,када су улице биле пуне блата и
воде,обично у неким заклоњеним вратима деца су се играла блатом.Од
добро умешеног блата дечаци су правили“топове“квадратног облика са
танким дном,па њима свом снагом ударали о земљу,а „топ“би пукао па
би парче блата одлетело у вис или у неког друга.Да дно буде што тање
квасили су га пљувачком и при бацању о земљу говорили“ако нећеш
пући,бацићу те на врх кући“.Девојчице су од блата правиле колаче
различитог облика,оклагије,лонце,шерпе,маце и куце.И оне су
непрестано међу собом причале и правиле се да су велике,да су
учитељице,директорке,маме…И током зиме деца су била на улици.Ако
је било снега,грудвала су се,правила снешка и клизала на тоциљаркама
које су правили по замрзнутим јарковима,испред кућа или су с вечери
полили водом неко добро место на улици,а сутрадан то је била дугачка и
глатка тоциљарка.Дечаци су се сличугали на дрвеним сличугама које су
биле направљене од дрвета,оштрог плеха и канапа за везивање.Било је
правих мајистора у сличугању,који су правили различите фигуре и
вратоломије на леду.
Када се у неким приликама одлазило код друге деце на игру,обично су
се играле карте:таблића,седмица,малих и великих
магараца,домине,“мице“,а ређе шах.Деца су код других била пристојна
и васпитана,те су их домаћини радо дочекивали и частили оним што су
имали.

Традиционалне дечије игре су наслеђе из прошлости које нису успеле да

се одрже и у модерним временима,постепено разлажу старе друштвене
творевине.З ими се никоме не излази на снег,лед,мраз и ветар,али зато
сада треба искориститилепо време и изаћи с децом у природу.Сигурни
смо да ће вас неке од игара вратити у детињство,а осим тога и пријаће
вам да се забавите са својм децом и пробудите дете у вама.Можете само
да се шетате ,возите бицикли или ролере,играте фудбал с децом,али
можете и да се присетите игара које сте волели када сте били
мали.Некада су се клинци сатима играли ћоравих бака,врућих
кромпирића,арјачкиња барјачкиња,,а данашња деца не знају за групну
забаву напољу.Старе игре су изузетно забавне и корисне јер развијају
моторику,спретност,уче децу да брзо реагују и да поштују правила
понашања.
С разним ступњевима друштвеног развоја мењао се начин живота,али је
игра и у новим условима остала саставни део дечије активности.Битна
особеност дечијих игара у прошлом веку била је да се учесник у игри
надмудри и победи брзим физичким или мисаоним
реаговањем,вештином,спретношћу,мудрошћу и духовитошћу.Некада су
се играле жмурке,јурке,шуге,труле кобиле,између две
ватре,ластиш,фоте,кликери,школице,фризби,бадминтон,зуце,игре са
певањем:
-Иде маца око тебе
-Шири,шири.
-Ринге-ринге –раја
Па лексичке игре:
-На слово,на слово,
-Глуви телефони
-Каладонт
Некада игре и игралишта,данас игрице и играонице.
Када деца играју игрице,проводе сате сама у затвореном простору,а
тиме игра губи једну од својих основних функција.Игра подразумева
радњу која се врши са још неким,у друштву,да развијају међуљудске
односе.Ма колико напредовала технологија,она не може умањити
значајност коју покрет има за развој деце,али и нас самих.Неке старе
игре које су деца пре пар деценија сматрале главном посластицом после
дана у вртићу или школи,данас као да бивају
заборављене.“Штитећи“децу од онога што их можда чека на
„улици“,“испред зграде“или у „школском дворишту“,често им
ускраћујемо много дивних тренутака дружења,а уједно,и важна искуства
за учење и сазревање.Разлог овако поновног интересовања за старе игре
лежи у чињеници да код одраслих побуђују сећања на лепша и
безбрижнија времена,а деци представљају нешто ново и потпуно
различито од видео игрица на које су навикла.Зато смо сасвим уверени
да старим играма предстоји још већа популарност у наредним
годинама.Игре су увек биле,а остаће дечија радост која се буди у нама и
дели са другима без обзира колико година имамо.
То је једноставно срећа за сва времена.
Вероватно смо ми последња генерација људи која се сећа свог лепог
детињства без интернета и мобилних телефона.
Данашња деца живе у свету компијутера и разних других технолошких
чуда,имају сасвим другачија интересовања,мисли,идеје и вредности.
Хтели ми то признати или не,морамо си признати да је већина данашње
деце размажена,неодговорна и лења.Главна брига им је како се домоћи
мобилног или компијутера како би могли играти видео игрице или
искукати да им се купи још једна у низу играчака,која ће завршити с
хрпом осталих које се повлаче по целој кући.
Данас деца много више времена проводе пред телевизором,рачунаром
и таблетом него што би то требало бити.Деца су данас преплављена
шаренилом,буком,ликовима из свакаквих цртаћа и толиким играчкама
да више не знају како да се играју сама,да се забаве и обоје њихов свет
маштом.Игра означава активност.Она деци омогућава да схвате свет који
их окружује,да решавају конфликте,вежбају говор и постану сналажљива
људска бића.Различите студије су показале да данашња деца ,чак и она
која се сматрају надареном,много мање користе своју машту и теже
каналишу своју енергију.Зашто?Стручњаци кажу превише играчака и
недостатак појединих активности као што су скакање,ротација,а касније
и кликери,ластиш,жмурке,итд.Данашња деца одрастају у
собама,играоницама у затвореним просторијама,сурфујући по интернету
и играјући игрице.Генерације савремене деце,која су постала таоци
виртуелних светова мобилних телефона и заробљеници дечијих соба и
играоница у које их смештају родитељи.Када изађу напоље,њихове
активности су строго контролисане и надзиране,било да су у парку или
на тренингу.Социјални живот малишана данас је такође под сталном
лупом родитеља,нарочито онај који би требало да буде најслободнији,а
то су односи са вршњацима.У страху да дете не доживи неку врсту
трауме или повреде од стране друге деце,уводе се стриктни кодекси
понашања међу малишанима,а одрасли су уверени да морају спречити
сваки конфликт,почев од обичног зачикавања и плажења језика,па до
гуркања и дечије туче.Наравно да данас сви желимо да поштедимо децу
од било какве патње,било да је у питању одеран лакат или повређена
сујета,али морамо имати на уму да су и лоша икскуства саставни део
живота и да су без њих деца потпуно неприпремљена за живот који их
чека.Наши родитељи нису толико пажње посвећивали сукобима међу
децом,свађе и туче су се дешавале у паралелном дечијем универзуму у
који се старији нису претерано мешали.Количина насиља која се
дешавала у школским двориштима током „безбрижних“осамдесетих
била би довољна да недељама храни странице таблоида.Разлика је била
у томе што тада није било довољно телефона којима би се деца снимала.
Држава се раније није толико мешала у родитељство.Маме и тате су
своје наследнике васпитавали по узору на другу децу,имали су нормално
радно време и цело поподне проводили са малишанима.Данас
родитељи своју децу најчешће виђају тек крајем дана,јер често раде у
две смене да би наследницима приуштили све што желе.
Имати децу постало је сувише компликовано и захтевно.За
почетак,некада није било нужно издвајати просечну зараду за дечији
рођендан,узимати кредит за матурску хаљину и продавати породичну
сребрнину за прославу пунолетства.
Иако на полицама књижара никада није било више популарне
психолошке литературе која од родтељства прави науку налик на
нуклеарну физику.Родитељи никад нису били више
збуњени.Родитељство је постало ужасно скупо и
компликовано“занимање“,а због огромног психолошког и финансијског
притиска да се буде савршен,велики број родитеља остаје само на
једном детету.Међутим,психолошка је истина да нема готових и
универзалних рецепата за васпитање и нема савршених родитеља.Баш
као што нема ни савршене деце.
Да ли је срећно детињство оно што смо некад имали ми или је то ово
што имају деца данас?
У наше време улице су биле пуне деце,различитог узраста и социјалног
статуса али ипак сви исти.Сви са једном мишљу и циљем-ДРУГАРСТВО.
Цика и галама која никоме није сметала ,једна лопта која је била лопта
свих нас,дрвене пушке које смо сами направили,пар неких огуљених
рекета и дугачко парче неке вунице које нам је бака дала да држимо
крајеве и замишљамо да је тениска мрежа.Није нам била потребна скупа
и маркирана спортска опрема да би смо се бавили спортом.Истрчавали
смо на улицу са намазаним пекмезом на парчету хлеба и дали сваком ко
је тражи о по оној старој“дај гриз“…
Пили смо домаће прављене сокове из исте флаше сви а не газиране
брендиране напитке за енергију.Енергију смо имали природно.Свака
воћка у комшилуку била је воћка свих нас.Јели смо их зелене и неопране
и ништа нам није сметало.Играли смо се жмурке са лоптом,између две
ватре,ледене краљице,кликере или пак купали лутке и правили
аутомобилске стазе од разних материјала.Били смо креативни.Знали смо
да за ручак и вечеру морамо обавезно бити кући и да нас на то не треба
нико подсећати.Знали смо и без телефона колико је сати и пре мрака
увек били кући.Уз Витеза Коју и Лаку ноћ децо,одлазили смо на спавање
и размишљали о томе како добро увек побеђује зло.Прочитамо бајку
пред спавање и мирно утонемо у снове.
Данас су игралишта празна….
Технологија је напредовала,имамо све,паметне телефоне,више
њих,таблете,рачунаре…..Другарство се одржава преко друштвених
мрежа,деца су уз мониторе,гледају цртане филмове који су далеко
испод правих вредности.Постало је битно ко има бољи
телефон,маркирану гардеробу и скупље патике.Углавном време проводе
у затвореном просторијамаа када изађу напоље не умеју да се
играју.Седе у групицама ,загледани у телефоне и скоро и да не
разговарају.Не труде се да прошире другарски круг већ се љуте за сваку
ситницу а понос им је превелики да би се извинили једни
другима.Уживају у брзој храни и слаткишима,воће им нема неки
значај.Слушају музику и клипове испуњене псовкама и некултурним
опаскама.Све је мање оних добрих дечијих емисија,музичких програма
за децу и слично.Друштво је евоулирало а колико је то добро време
показује.
Данашње улице и игралишта нису као што су некада биле.Брига о
безбедностидеце значи мање слободе за њих.Није добро ако по цео дан
проведу уз тв или компијутер али се плашимо да их пустимо напоље јер
нам онда нису на оку.Страхујемо од паса луталица,од бахатих возача,да
не поминјемо отимање деце и слично.Знамо да је веома тешко да то
променимо али можемо бар да утичемо на нашу децу.Треба водити
рачуна шта наша деца гледају,са ким се друже и где се крећу и треба
причати и само причати.Брзо се живи,новца увек недостаје али морамо
имaти на уму да сваки слободан тренутак посветимо нашој деци.

Дечији свет је чудесан јер су њихова схватања другачија,другачији живот

воде.И малишани имају бриге које су њима велике и нађу начин да их
реше као одрасли али опет тај начин је посебан јер им је машта велика а
идеје бескрајне.
У нашем граду ради и аматерско позориште „Бранислав Нушић“на чијем
челу се налази редитељ Цветин Аничић.Цветин је по професији глумац-
луткар и негује позоришну културу у нашем малом граду.Ради
фантастичне предсаве за одрасле али и предивне дечије представе.Једна
од њих је и дечија предстсава“Витамини здрави,фини“,коју је он
режирао и у којој глуми.Његове представе су поучне и едукативног
карактера и права је радост када се организују васпитачице из вртића и
децу одведу у културни центар на једну од ових представа.

Васпитачице такође често децу изводе у оближње паркове и природу где

се деца забављају и играју.Деца у природи уживају,трче и скачу и играју
се разних игара које заједно са својим васпитачицама
смишљају.Огромне су потребе и важност за боравком у природи и на
свежем ваздуху наше деце.Деца која проводе време у природи су
здравија,имају бољи вид и ређе су им потребне наочаре,деца боље
уче,деца су срећнија.Сунце,свеж ваздух и физичка активност подстичу
добро расположење и смањују тенденцију ка депресији.Деца су
смиренија,пошто боравак у природи смирује дечија чула. Деца су
креативнија.Играње напољу је слободније од играња са
технологијом.Деца ту вежбају и машту једнако као и тело.Боравак у
природи наше деце је вишеструк и зато је веома важан.
Често организујемо и посете спомени кући нашег чувеног сликара Саве
Шумановића и галерији слика „Сава Шумановић“. Галерија слика“Сава
Шумановић“се налази у Шиду и у нјој се налази највећиу број дела
сликара Саве Шумановића.Основана је 1952 године захваљујући поклону
сликареве мјке Персиде Шумановић,од 417 слика и куће у којој су дела
данас изложена.Спомен кућа Саве Шумановића саграђена је 1867 године
за потребе пиваре.Крајем 19.века,теча Саве Шумановића,др.Драгутин
Грчић откупио је кућу од власника Паје Николића.У овој кући уметник је
провео рану младост и последње године живота,и из ове куће је
28.августа 1942 године одведен на стратиште.Спомен кућа је проглашена
за културно добро од великог значаја.
Деца организовано одлазе и у музеј- галерију слика наивне уметности
„Илијанум“.
У близини нашег града налази се мали ранч под називом“Гагијево
седло“.То је мали рај на земљи,са прелепом природом и мноштвом
домаћих животиња.Има пуно деце која живе у стану и за њих је ово
јединствена прилика да се упознају са домаћим животињама.
Ублизини Шида налази се и излетиште „Липовача“. То је омиљено
излетиште Шиђана и људи из околних села,а налази се недалеко од
Беркасова на западном краичку Фрушке Горе.Помало запуштено али
живог духа,ово излетиште и даље врви од људи,поготово у време
празника.Симпатичне стазице,бунгалови и ливаде чине ово место
посебним,а мотел који више не ради даје специфичан шарм овом месту.
Локална друштвена средина има посебну улогу у стварању
одговарајућих услова за успешно остваривање циљева
институционалног васпитања и образовања предшколске деце,поред
редовних обавеза законом предвиђених,може помоћи и пмаже својом
подршком вртићу да организује разне облике рада са децом.Да би се
остварила повезаност вртића са локалном заједницом,потребно је
ускладити потребе дечијег вртића и локалне заједнице.Како би она била
што успешнија,вртић треба да буде што отворенији за сарадњу са
локалном заједницом.Сарадња са локалном заједницом одвија се и
кроз културну и јвну делатност,што подразумева и долазак у госте деци
књижевници,музичари,глумци,спортисти,песници,свештеник,као и
заједничко решавање проблема од виталног значаја за живот и рад
вртића.
Локална заједница пружа много могућности и подршке за децу
предшколског узраста.Наси вртићи су отворени за сваки вид сарадње а
све са тим циљем да деци обезбедимо што квалитетније и боље услове
за боравак у нашим предшколским установама.
„Сазнаћемо колико мало знамо онда када нам дете почне постављати
питања“
Richard L,Evans
„Колико мало дечијих снова оиствари одрастао човек“.
Овидије