Osnivai pragmatizma su ameriki filozofi arls Sanders Pirs (1839-1914) I Viljem

Dems (1842-1910); oni u sredite istraivanja ne stavljaju vie nauno-teorijsko saznanje

ve svakodnevnu, praktinu ljudsku delatnost, a to e rei: delatnost individu, zasnovanost
njihovih akcija, racionalni i emocionalne elemente delovanja i ponaanja koji se ocenjuju u
svetlu kriterijuma korisnosti, efikasnosti, kontrolisanosti. Najvea panja se ne pridaje
apstraktnim idejama, ve ubeenjima i verovanjima, koji se razmatraju kao pravila koja
reguliu delovanje i ponaanje. U prvi plan dospeva problem razjanjenja misli i verovanja pa
predstavnike pragmatizma ne interesuje toliko profesionalno, specijalno filozofsko znanje ve
filozofija koja se maksimalno pribliava onom to je konkretno, dostupno delovanju, injenice.
Iako se nekim svojim elementima pragmatizam pribliava filozofiji ivota to je tipino
amerika filozofija zasnovana na konkretnom delovanju i efikasnosti, potrebi za uspehom i
maksimalnim razjanjenjem verovanja i ubeenja, a to je svojstveno duhu nesklonom
spekulativnom miljenju.
Posedujui veoma dobro obrazovanje iz oblasti matematike, hemije, geodezije i
astronomije, sin poznatog amerikog matematiara, arls Sanders Pirs, proslavio se radovima
iz oblasti semiotike (teorije znakova) i logike; studirao je na Harvardu gde je potom bio
asistent opservatorije; na osnovu radova iz astronomije i geodezije bio je izabran u Ameriku
akademiju umetnosti a potom i u Nacionalnu akademiju nauka; od rane mladosti interesovao
se za literaturu i filozofiju te je ve ezdesetih godina XIX stolea poeo da objavljuje radove iz
oblasti logike i filozofije koji u poetku nisu privukli na sebe panju ire naune publike; iako
je upravo on uveo pojam pragmatizam (od grke rei pragma delo, delovanje), za njega se ne
moe rei da je predstavnik pragmatizma u pravom znaenju te rei. Svoje prve radove itao
je pred izabranom grupom slu-alaca koji su mahom bili matematiari, pravnici, prirodnjaci i
teolozi; meu njima bio je fiziolog i psiholog Viljem Dems koji je zapravo stvarni tvorac
pragmatizma kao filozofskog pravca.
Iako je ostavio prilino veliko literarno naslee, Pirs nije napravio univerzitetsku
karijeru; njegova predavanja nisu bila jasna, panju je poklanjao samo darovitim studentima a
univerzitete je posmatrao kao elitistike naune centre. Ne mogavi da dobije ak ni stalno
mesto na univerzitetu, nakon to je 1891. dobio manje nasledstvo, dao je ostavku, povukao se
i poslednjih desetak godina iveo u bedi da bi umro potpuno zaboravljen. Sabrana dela su mu
objavljena u est knjiga tek 1931-1935 a 1958. dodata su jo dva toma. U njegova najpoznatija
dela ubrajaju se spisi: Kako nae misli uiniti jasnim (1878) i Logika istraivanja (1883).
Pirs istraivanja zapoinje izuavanjem dela Dekarta i Kanta i svoje kritike spise o
Dekartu objavljuje 1868, u asopisu posveenom problemima spekulativne filozofije. Glavna
pitanja kojima se bavi jesu: problem sumnje, problem individualne svesti, intelektualne
intuicije kao i problem neposrednog i oposredovanog znanja. Pirs opovrgava Dekartov princip
univerzalne sumnje kao pola-zite filozofiranja poto ovek nije u mogunosti da se oslobodi
predrasuda koje ima.
Pribliavanje istini je rezultat neprestanog otklanjanja greaka, usavravanja hipoteza,
obnavljanja rezultata. Evolucija nauke je "kumulativno-konvergirajui" proces u kojem se
prvo formira opta struktura odnosa meu izuavanim fenomenima a potom preciziraju
znaenja parametara koji odlikuju tu strukturu. Pirs razlikuje tri vrste suenja: dedukciju,
indukciju i abdukciju (sinteza de-dukcije i indukcije) i saglasno njima sve kategorije deli na tri
klase, modusa bivstvovanja ili ideje: primarne, sekundarne i tercijalne. Primaran je pojam bia
koje je nezavisno od svega drugog, isto prisustvo fenomena, slobodno od apliciranih
konceptualnih shema. U susretu slobodno igrajueg duha sa stvarnou nastaju raznovrsna
svojstva i mogunosti, idealni projekti realnosti, iste forme. Sekundarnost je injenica po sebi
kao datost (teko, grubo, vidljivo), ono to je opaljivo i shvatljivo iskljuivo uz pomo
"odnosa prema": injenica koja se ostvaruje u realnosti u stanju neprestane borbe spram
drugog. Slobodnoj igri duha suprotstavlja se postojanost naih opaaja. Tercijalnost je
hipostaza realnosti, carstvo univerzalija, zakona, sutina. Ova tri modusa bivstvovanja Pirs
tumai kao fundamentalna svojstva objekta ("phaneron") i uvodi pojam faneroskopija koji
zauzima centralno mesto u procedurama javljanja ma kakvog iskustva ili izraavanja.
Kritikujui senzualiste Pirs tvrdi da oseti ne mogu dati neposredna znanja budui da su i
sami odreeni prethodnim znanjima; likovi predmeta koje dobijamo putem ula nisu neke
pouzdane verne kopije ve sloene slike koje je konstruisao na um i koje nam daju tek
nagovetaje o predmetima. Ako se ima u vidu sam aspekt gledanja, onda nije vano to to se
osea, materijalno svojstvo znaka, ve ono ta se pod njim podrazumeva, ta se o njemu misli.
Sve to navodi Pirsa da ospori mogunost intuicije (ulne i intelektualne) i da u sredite svog
uenja postavi pojam pragmatike vere. Verovanja-ubeenja suprotna su sum-njama i
verovanje je rukovodee naelo naeg delovanja koje je determinisano naim eljama.
Pirs odbacuje i tezu o neposrednom znanju koje se esto izjednaava sa intelektualnom
intuicijom i smatra da je svako znanje logiki oposredovano prethodnim znanjem i da mi ne
moemo misliti neposredno bez pomoi znakova. Ce-lokupno ljudsko miljenje sastoji se od
znakova i sam ovek moe biti interpretiran kao znak; miljenje je, po reima Pirsa, nemogue
bez znakova, zato to je ono po svojoj prirodi jeziko a jezik je po svojoj prirodi javan. Znaci
repre-zentuju objekat s obzirom na neko njegovo odreeno svojstvo. Komunikativna situacija
se stoga moe opisati na sledei nain: znak (prva komponenta) je funkcija nekog objekta
(druga komponenta) koji je u odreenom odnosu prema tumau/interpretatoru (trea
komponenta). Triadika priroda znaka uslovila je i strukturu semiotikih tablica koje je Pirs
izgradio; znake je podelio na znake same po sebi, znake koji oznaavaju neko svojstvo
("qualisign"), znake koji su reprezentanti nekog objekta ("signsign") i znake koji su markeri
time to ukazuju na neki zakon ili duhovnu konvenciju ("legisign"). Polazei od odnosa znaka i
objekta koji znak reprezentuje, Pirs je razlikovao tri vrste znakova: ikonike (na primer,
crte), indeksne (signal) i simbolike (knjiga). Pojam nastaje na osnovu posledica njegove
upotrebe u realnom ponaanju ljudi. Mi saznajemo neki predmet tako to razmatramo ona
njegova svojstva koja imaju praktino znaenje. Iako nae predstave o tim svojstvima
obrazuju predstavu datog predmeta (pragmatistika maksima), ovde se kod Pirsa nije radilo o
redukovanju istine na korisnost.

Viljem Dems se u poetku bavio slikarstvom, potom medicinom koju je zavrio na
Harvardu 1868; nakon to je preiveo nervni slom, poinje da se bavi filozofijom; od 1873.
profesor je anatomije i fiziologije na Harvardu, no ubrzo, preko psihologije dospeo je do
filozofije. Nakon objavljivanja dvotomnog dela Principi psihologije poinje da se bavi
Spenserovim tumaenjem uma i miljenja kao isto pasivnom delatnosti. Ubrzo postaje veoma
popularan i dri predavanja po Americi i Evropi. Meu njegovim delima istiu se:
Pragmatizam (1907), Pluralistiki univerzum (1909), Raznovrsnost religioznog iskustva
(1911).
Dems polazi od toga da svako od nas ima svoju filozofiju i ta filozofija nije neto
specijalno, neto to bi bilo tehniki odreeno; ta filozofija koju svako ima je mutan oseaj
onog to je sam ivot u svoj svojoj dubini i znaenju. Nama ta filozofija ne dolazi iz knjiga, ona
je rezultat sposobnosti pojedinca da oseti damare ivota vasione i zato je potrebno da se
ovlada verom u filozofiju. Dems nema poverenja u profesionalnu filozofiju; smatrao je da za
stvaranje filozofije nije neophodno i njeno poznavanje.
Pozicija Viljema Demsa esto se oznaava i kao "radikalni empirizam", stoga to on
odbacuje racionalistiki metod, no zadravajui pri tom samu ideju racionalnosti u svetu;
poto ona postoji u toku ulnog iskustva, Dems iskustvo proglaava za najviu instancu
saznanja; tako tradicionalni pojmovi empirizma dobijaju u pragmatizmu drugaije, specifino
znaenje. Iskustvo je za Demsa tok svesti, tok doivljaja ali istovremeno i drugi naziv za
ovekovu praktinu delatnost koja uvek ima posledice i rezultate. Iz tog toka svesti izdvajaju
se, kao osnovna, oseanja; time se Dems pribliava senzualizmu, ali za razliku od senzualista
on ne ispituje izvore tih oseanja ve jednostavno kae da oseanja dolaze "neznano od kuda".
Oseanja pri tom u psihologiji i filozofiji zadravaju visok rang jer se zahvaljujui njima
utvruju odnosi u realnosti kao i ukupnost svih istina.
Od oseanja do pojma neke stvari ne dolazi se uz pomo saznanja ve volje; akti
povezani s voljom imaju prednost u odnosu na saznajni aspekt delatnosti, pa je stvar proizvod
volje, konstrukcija koja zavisi od ukupnog ovekovog delovanja kao i sredstava koje je izabrao
za realizovanje svojih aktivnosti. Iako se proglaavanjem oseaja za osnovu iskustva Dems
pribliava Berkliju i Hjumu (koje najverovatnije nije itao) i Mahu (za koga je moda i uo), on
se od njih razlikuje time to smatra da su stvari neto neodreeno to nam nije dato u
iskustvu koje je tok, haos oseta iz kojeg ih subjekt izdvaja snagom svoje volje. to se tie
pouzdanosti iskustvenog znanja, Dems se tu poziva na Pirsa i istie da se do jasnosti misli o
nekom predmetu moe doi samo polazei od toga kakve praktine posledice ima neki
predmet, od toga kakva oseanja treba oekivati od njega i za kakve reakcije treba da se
pripremimo.
Dems smatra da ne postoji istina koja bi bila nezavisna od oveka; ako se ve govori o
istini, onda ne treba govoriti o istini ve o "istinama" jer one odgovaraju svaka odreenoj
individui, pa stoga on svoje stanovite i odreuje kao indi-vidualizam i pluralizam. Stvarnosti
zapravo nema, ona nita ne govori budui da mi govorimo o njoj; to to o njoj govorimo zavisi
od nae volje i izbora, od konkretnosti iskustva, od jedinstvenih istorijskih situacija koje
formiraju iskustvo individue.
Da saznaje i deluje moe samo realna individua i to samo u oblasti svog relativnog
iskustva koje je isprepleteno s iskustvima drugih individua. Svet u kojem svako od nas sebe
osea jeste svet bia koja imaju istoriju i ija se istorija preplie sa naom istorijom.


Sve to Dems zapravo ini kako bi zasnovao religioznu veru; polazei od toga da je s
razvojem nauke povezano i uruavanje religioznog pogleda na svet, i da su naunici skloni
prihvatanju materijalizma i ateizma, ime je ugroena moralnost i poraena filozofija, Dems
smatra da se na taj nain ovek odrie i svoje neponovljive individualnosti. Bog je pojedincu
neophodan u borbi protiv ivotnih nedaa i samoe, protiv zla i haosa. Egzistentnost boga
Dems ne nastoji da dokae ontoloki ve u pragmatinom smislu: vera u boga je oveku
neophodna i spasonosna. Religija je hipoteza koja bi se mogla pokazati i kao istina. Mogue je
da doe do protivreja izmeu nauke i ovekovog obraanja bogu; oveka koji veruje, ako je i
naunik to ne treba da buni jer on uvek ima pravo izbora, pravo da se preda svojoj linoj veri
na svoj sopstveni rizik i da pri tom izabere ma koju religioznu hipotezu jer, vera je
spasonosna, a neverovanje destruktivno.
Meu teoretiarima pragmatizma najveu uticaj, posebno u Americi, imao je Don Djui
(1859-1952) koji je predavao na Miigenskom i ikakom univerzitetu a od 1901. do 1931. na
Kolumbijskom univerzitetu u Nju Jorku. Njegova osnovna dela posveena su problemima
pedagogije, teoriji ljudske prirode, iskustva i saznanja, kao i teoriji logike: kola i drutvo
(1899), ovekova priroda i ponaanje (1922), Iskustvo i priroda (1925), Istraivanja o
logikoj teoriji (1903), Kako mislimo (1910), Ogledi o eksperimentalnoj logici (1916), Logika:
teorija istraivanja (1936). U ovim delima Djui dalje prerauje i razvija glavne stavove
pragmatizma.

U prvo vreme Djui je bio pod uticajem neohegelovskog idealizma koji je krajem XIX
stolea dominirao na engleskim i amerikim univerzitetima, da bi potom, bavei se intenzivno
pedagogijom, doao na stanovite empirizma. U spisu Demokratija i obrazovanje (1916) Djui
se zaloio za reformu obrazovanja i pedagokih disciplina; to ga je odvelo problemima
psihologije i filozofije i tako do osnovnih stavova pragmatizma. Na njega je najvie uticala
Demsova knjiga Principi psihologije, posebno pojmovi diskriminacije, koncepcije, poreenja,
razmiljanja, koji su vodili problemu ivota kao delovanja. Smatrao je da se saznanje moe
objasniti polazei od ponaanja koje je glavni momenat ljudskog saznanja i to ga inspirie da
izgradi originalnu koncepciji instrumentalizma.
Sutina pragmatikog instrumentalizma bila bi u tome da se shvati kako su razumevanje,
saznanje i praksa naini da se dospe do dobra; za tako neto je neophodno neprestano
pojanjavati pojam iskustva i korigovati njegovo shvatanje koje se nalazi kod Demsa koji, po
miljenju Djuia, grei kada iskustvo tumai kao tok svesti. Iskustvo nije saznanje ve nain
delovanja. Dok je Dems pojam iskustvo primeljivao na sferu ulnog, spiritualnog, religioznog
i moralnog, Djui taj pojam iri i na oblast umetnikog, socijalnog i kulturnog. Iskustvo zahvata
sav ovekov ivot, njegove odnose s prirodom i samu prirodu.
Za ivota Djui je bio neprikosnoveni autoritet u Americi, a van te zemlje smatran je
njenim najveim filozofom; to je uvrivalo pramatizam kao uenje ali ga nije moglo i odrati;
s njegovom smru prestao je da postoji pragmatizam kao pravac, ali je ostao kao nain
miljenja, kao instrumentalni metod, kao bihejvioristika orijentacija u saznaju i razumevanju
oveka.
Ameriki pragmatizam je pokuao da izmiri sa neopozitivizmom arls Moris (1901-
1979); u poetku je Moris radio kao inenjer a potom je preko biologije i psihologije doao do
filozofije; doktorirao je u ikagu 1925. a potom je predavao u ikagu, na Harvardu i u Teksasu.
U svojoj prvoj knjizi est teorija razuma (1932) istie razliite vrste razuma: razum kao
supstanciju (Platon, Aristotel, Dekart), razum kao proces (Hegel, Bredli, Dentile), razum kao
odnos (Hjum, Mah, Rasel), razum kao intencionalni akt (Brentano, Majnong, Huserl, Vajthed),
razum kao pragmatiku funkciju (openhauer, Nie, Pirs, Dems, Djui). Nakon toga objavio je
knjigu Logiki pozitivizam, pragmatizam i nauni empirizam (1937), kao i knjigu napisanu
1938. a koja mu je donela svetsku slavu: Osnovi teorije znakova. Problemu znaka posveena je
i njegova knjiga Znak, jezik i ponaanje (1946). Uporedo s izuavanjem problema znaka Moris
se bavio i istraivanjem vrednosti: Putevi ivota (1942), Otvoreno Ja (1948), Raz-novrsnost
ljudskih vrednosti (1958), Oznaavanje i smisao. Izuavanje odnosa znaka i vrednosti (1964).
Moris istie da je sva ljudska civilizacija zasnovana na sistemima znakova i nita se ne
moe rei o razumu bez pozivanja na funkcije znakova. Znaci odluujue utiu na formiranje
oveka i stvaranje civilizacije. Zato je sasvim ra-zumljivo to se znacima bave lingvisti,
psiholozi, filozofi biolozi, antropolozi, sociolozi. Budui da je svima njima potrebna jedna
zajednika osnova, Moris sebi stavlja u zadatak izgradnju jedne opte teorije znakova koju
naziva semiotika.