УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ

КОСОВСКА МИТРОВИЦА
Учитељки факултет
Призрен-Лепосавић

СЕМИНАРСКИ РАД

Предмет:Филозофија са етиком

Француско просветитељство Волтер

Ментор: Студент:

Др.Бранкица Поповић проф. Ана Аксентијевић

РН-31/21
 Садржај

Увод.....................................................................................................................1

Просветитељство..............................................................................................2

Француска..........................................................................................................5

Волтер..................................................................................................................7

Велика Британија.............................................................................................9

Закључак..........................................................................................................10

Литерарура.......................................................................................................12
 Увод
Просветитељство је покрет који се у европској култури развија у XVII и XVIII
веку. Просветитељство је шири друштвени покрет грађанске класе која се борила
против феудалног поретка. Основне ставове просветитељства представљају поставке:

– о рационалности као основу света који се самим тим може спознати помоћу
људског разума сходно чему истинско сазнање може да се темељи на људском искуству
и правилној употреби разума а не на поштовању ауторитета религије и традиције;

– о могућности сазнавања и схватања друштвеног и индивидуалног живота по

угледу на природни свет сходно чему се инсистира на примени рационалних и
емпиријских метода у научном сазнавању и интерпретирању света/стварности (самим
тим долази до супротстављања метафизичкој филозофији);

– о апсолутизацији идеје напретка која подразумева могућност одвијања

историје као историје непрекидног напретка;

– о могућности да човек самостално употребљава разум захваљујући чему може

да развија своје рационалне способности помоћу којих може да постане аутономна
личност независна спрам ауторитета догме, вере и традиције као и да се поправља,
напредује и усавршава помоћу образовања.

Према просветитељству људски разум је једини критеријум у сазнавању

природе и уређењу друштвених односа.

Просветитељство је прокламовало човекову личну слободу и грађанску

једнакост као највише вредности, затим право човека на критичко мишљење о религији
и политици и прогласило разум врховним судијом у свему, сматрајући га основном
покретачком снагом историје. Основа просветитељства темељно је изражена кроз
Кантов исказ којим овај немачки филозоф истиче да: „Просветитељство представља
излазак човека из његове самоскривљене незрелости“. Незрелост је немоћ да се
служимо својим разумом без вођства неког другог. Незрелост је самоскривљена ако се
њен узрок не налази у недостатку разума, већ у недостатку одлучности и храбрости да
се њиме служимо без (туђег) вођства.

1
 Просветитељство
Просветитељство је прокламовало човекову личну слободу и грађанску
једнакост као највише вредности, затим право човека на критичко мишљење о религији
и политици и прогласило разум врховним судијом у свему, сматрајући га основном
покретачком снагом историје. Основа просветитељства темељно је изражена кроз
Кантов исказ којим овај немачки филозоф истиче да: „Просветитељство представља
излазак човека из његове самоскривљене незрелости“. Незрелост је немоћ да се
служимо својим разумом без вођства неког другог. Незрелост је самоскривљена ако се
њен узрок не налази у недостатку разума, већ у недостатку одлучности и храбрости да
се њиме служимо без (туђег) вођства. Имај храбрости да се служиш властитим разумом!
То је, дакле, главна порука просветитељства“.

Прихватањем неких поставки Декарта (појам рес еxтенса – протежна ствар и

схватање природе као механизма), Лока (чула као извор сазнања) и Њутна (механичка
детерминација стварности) у просветитељству се развија материјалистичка филозофија
која се супротставља метафизичким и теолошким знањима. Ова филозофија почива на
поставкама о могућности објашњења целокупне стварности као савршеног механизма
који функционише на основу узрочно-последичне повезаности што значи да се
претпоставља постојање детерминизма према којем спољашњи чиниоци одређују
промене у природи и друштву. Разум на основу чулима доступних чињеница може да
схвати и објасни овај механизам. Због наведених карактеристика овај материјализам се
одређује као механички материјализам. Најзначајнији представници просветитељства
су : Пјер Бејл, Шарл Монтескје, Жилијен Ламетри, Пол Холбах, Етјен де Кондијак,
Клод Хелветијус, Дени Дидро, Волтер, Жан-Жак Русо, Маркиз д’ Кондорсе, Готхолд
Ефраим Лесинг…

Мислиоци просветитељства су настојали да открију рационални темељ

политичког друштва, насупрот политичком ауторитаризму, мрачњаштву и тиранији.
Филозофију су видели као инструмент ослобађања, просвећивања и друштвеног и
политичког напретка. Били су рационални у модерном смислу, слободни мислиоци с
дубоким поверењем у моћ ума да поспеши оно што је најбоље за човека и друштво, а с
вером у штетне последице црквеног и политичког апсолутизма.

“Лјуди ће бити слободни кад последњи краљ буде био задављен цревима
последњег свештеника.” (Дени Дидро) Да поновимо и сажмемо главне карактеристике
просветитељства :

1) ново разумевање ума и његове употребе (материјализам и одбацивање

метафизике)

2) супротстављање црквеном ауторитету (идеја природне религије)

3) супротстављање политичком апсолутизму (идеја друштвеног уговора)

2
 Напуштају се догматски метафизички системи који се не могу практично
проверити (рационализам XVIII века), и уместо њих афирмише се емпиризам и
индуктивна научна метода истраживања природе. Уместо интуитивног обухватања
великих истина (нпр. питања о томе шта је „супстанција“) и дедуковања свега што
постоји на фактичан начин, процес истраживања креће обрнутим путем: од
појединачних факата до општих истина. Ако је тачно да се Бог не меша у људски
живот, као што је мислио Спиноза или да је знање о његовим намерама немогуће, онда
је позивање на божију вољу само параван за интересе самозваних божијих представника
на земљи. Због тога Волтер верује у деизам, становиште по коме је Бог створио земљу,
али се после тога не меша у људски живот који је остављен самим људима да га
уреде.Црквени ауторитет и позитивну религију замењује деизам, у којем бог постоји,
али нема великог утицаја на људски живот. Човек има приватан однос према богу, и не
оговара никаквим црквеним канонима. Просветитељи су видели да се наука брзо
развија и да ће, уколико јој ништа не буде стајало на путу, ускоро уследити нова и нова
сазнања о природи. Препрека том развитку могу бити само укорењене предрасуде,
склоност људи да се, затворена духа, придржавају већ усвојених мишљења чак и када су
она погрешна. За просветитеље је главни грех био не бити отворена духа за нова
сазнања. 1

Просветитељи су сматрали да би напредак људских знања био много бржи ако

би се људски род ослободио уверења да на природу и људе утичу трансцендентне
(натприродне) силе, и да Божија воља, а не природни закон и воља људи, одређује
људски живот до најситнијих детаља. Лјуди ће много мање бити подложни
манипулацији која учвршћује њихове предрасуде и непријатељства, ако се потруде да
упознају природу и себе као део природе, тумачећи је увек из ње саме, преко закона
који делују у њој. Због те потребе за научним знањем о природи, Дидро и Даламбер
покрећу обиман пројекат Енциклопедије, која ће бити зборник дотадашњих научних и
филозофских знања. Енциклопедија је изашла у 35 томова у периоду од 1751. до 1780-те
године и на њој је радила већина филозофа просветитељства.

Пратећи нарочито идеје Джона Лока, просветитељи су одбацивали метафизику.

Многи од њих су довели у питање и апсолутну разлику између душе и тела која је била
у основи дотадашње метафизике. Ламетри пише књигу Човек машина, а Холбах дело
Систем природе у коме се труди да објасни све човекове особине, па и мишљење,
организацијом материје. Тако се формирају прва материјалистичка учења у новом веку,
која целокупну природу виде као поприште механичких кретања. У етици и политици,
просветитељи су се снажно супростављали било каквом облику правне неједнакости
међу људима, а залагали су се за слободу мишљења и штампе, верску толеранцију, и
уопште оно што су сматрали да је “разумно”.

Облик власти се по њима може оправдати само пред судом људи којима се
влада, односно они треба да својом вољом пристану на то, просудивши разумно о
поступцима власти и друштвеном уређењу. Тако је друштво, уместо трајних и
непроменљивих основа у традицији и вери, засновано на променљивој сагласности
1
https://www.prometej.rs/prodavnica/posebna-izdanja/francusko-prosvetiteljstvo/

3
људи. На тај начин је постављена основа за Француску револуцију, која је била велики
преокрет у историји Европе. Француска револуција имала је двојну природу. Са једне
стране, она је остварила неке просветитељске идеје (нпр. правну једнакост), али је
друге, као нпр. толеранцију, угрозила крајњом нетолеранцијом коју је показала према
противницима револуције. Жак Жан Русо ће рећи ,,Човек је родјен слободан, а свуда
живи у оковима.” По природи човек је добар и слободан.2

Француска
2
https://www.politika.rs/sr/clanak/343902/Volter-prosvetitelj-i-gostionicar-Evrope

4
 Средином 18. века, Париз је постао центром праве експлозије филозофске и
научне активности која је изазивала традиционалне доктрине и догме. Француски
историчари обично смештају овај период, назван Siècle des Lumières (век
просветитеља), између 1715. и 1789., од почетка владавине Луј XV до француске
револуције. Филозофски покрет предвођен Волтером и Русоом, на основу принципа да
би се друштво требало темељити на разуму уместо на вери и католичкој доктрини,
залагао се за успоставу новог грађанског поретка према природном закону и на науци
утемељеној на експериментима и посматрању.

Филозоф политике Монтескје увео је идеју поделе власти код владања државом,
концепт који су с ентузијазмом прихватили аутори Устава Сједињених Америчких
Држава. Мада мислиоци француског просветитељства нису били револуционари, а
многи од њих били су припадници племства, њихове су идеје играле велику улогу у
поткопавању легитимитета Старог поретка и обликовању Француске револуције.[66]

Већи део научне активности догађао се у Лувру, где се налази Француска

академија наука основана 1666., а имала је секције за геометрију, астрономију,
механику, анатомију, хемију и ботанику. Под владавином Луја XVI додате су секције
физика, природословље и минералогија. Француски научници били су на истом нивоу с
британским научницима у математици и астрономији и напреднији у хемији и
природословљу. Биолог и природњак Жорж-Луи Леклерк водио је ботанички врт Jardin
des Plantes и учинио га водећим средиштем истраживања у ботаници. Математичари
Жозеф Луј Лагранж, Жан-Шарл де Борда и Пјер Симон Лаплас; ботаничар Рене
Дефонтен, хемичари Клод Луј Бертоле, Антоан Франсоа и Антоан Лавоазје, допринели
су новој научној револуцији која се збила у Паризу.

Париски издавачи књига су својом активношћу проширили широм Европе нове

идеале и открића тог раздобља. Између 1720. и 1780, удвостручио се број књига о
науци и уметности издатих у Паризу, док је у исто време број књига о религији пао на
само једну десетину укупно издатих књига.

Дени Дидро и Жан ле Рон д'Аламбер објавили су између 1751. и 1766. своје
енциклопедијско дело Encyclopedie у седамнаест томова. То је пружило
интелектуалцима широм Европе висококвалитетни преглед људског знања. Научници
из целе Европе и Сједињених Америчких Држава долазили су у Париз на размену
идеја; Бенџамин Френклин је 1767. допутовао у Париз да би упознао Волтера и да би
приказао своје експерименте с електрицитетом.

Нека од открића париских научника, поготово на подручју хемије, брзо су ушла

у практичну употребу. Експерименти Лавоазјеа нашли су примену у стварању првих
модерних хемијских постројења у Паризу, а производња водоника омогућила је браћи
Монголфје покретање првог људског лета балоном 21. новембра 1783, из дворца
Château de la Muette у близини парка Булоњска шума.3

3
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%92%D0%BE%D0%BB%D1%82%D0%B5%D1%80

5
 Волтер
Франсоа Мари Аруе, познат под књижевним псеудонимом Волтер (Волтаире) је
био француски писац, филозоф, историчар из периода просветитељства као његов
најзначајнији представник. Кроз свој филозофски рад борио се против религијског
фанатизма. Рођен је у Паризу 21. новембра 1694. године, где је и умро 30. маја 1778.

6
године. Као свестран и плодан писац производио је дела скоро свих литерарних
облика, укључујући драме, песме, романе, есеје и историјске и научне радове. Написао
је више од 20.000 писама и више од 2.000 књига и памфлета. Био је отворен заговорник
грађанских слобода, упркос ризику стављања под строге законе цензуре тог времена.
Као сатирични полемичар, често се користио својим делима критикујући
нетолеранцију, религијску догму и француске институције свога времена.

Порекло и књижевни почеци Волтер је рођен у Паризу као најмлађи од петоро

деце Франсоа Аруеа .рођен 1649. године, а умро 1722. године, писара и благајника по
струци и његове супруге Марије Маргарите Омар ,рођена 1660. године, а умрла 1701.
године. Његова породица је била на најнижем степену француског племства. По неким
спекулацијама Волтер је рођен 20. фебруара 1694. године, као непризнати син племића
Герена де Рошбруна. Два старија брата – Арманд- Франсоа и Роберт– умрли су у раном
детињству, а његов брат Армано и сестра Маргарита Катрин били су девет и седам
година старији од њега. Волтаире је крштен 22. новембра 1694. године. Фундаментално
образовање стекао је у родном граду, гдје је похађао и Колеџ „Лоуис-ле-Гранд“ од
1704. до1711. године. Учио је латински, реторику и теологију, а касније је у животу
течно говорио на талијанском, шпањолском и енглеском језику. Кад је напустио
школу, Волтаире је одлучио да жели бити писац, против жеље свога оца који је желио
да се његов син посвети адвокатској каријери. Једно вријеме је покушавао да послуша
очев савјет, али адвокат није постао, јер је већину свог времена трошио у писању
поезије. Из тих разлога, отац га шаље на студије права, али млади Волтер је наставио
писање, стварајући есеје и историјске студије.

Захваљујући својој високој интелигенцији, постао је изузетно популаран у

племићким круговима. Цела породица се преселила у Холандију када је његов отац
1713. године добио посао у овој земљи. Волтер се у Хагу заљубио у француску
протестантску избеглицу Катрин Олимп Дуноје.Њихова љубав сматрала се
скандалозном, па је Волтер из тих разлога био присиљен вратити се Француску до
краја године. У младости се већином кретао око Париза. Већ у тим данима је имао
проблема с властима због критика на рачун владе. Као резултат тога, двапут је осуђен
на затворску казну и једном на привремени прогон у Енглеску. Овај писац је усвојио
псеудоним Волтер 1718. године, након што је одслужио затворску казну у Бастиљи.
Трагедија „Едип“ настала је у време служења затворске казне, а којом је доживио
велики успех. Његова игра „Артемире“, постављена у древној Македонији, а приказана
је 15. фебруара 1720. године. До данас су сачувани само делови њеног текста, а у
времену извођења није доживела успех. Свој књижевни рад окренуо је према епичкој
песми о Анрију IV од Француске, а идеју за њу имао је још почетком 1717. године.
Тражио је издавача изван француских граница. На овом путовању пратила га је његова
тадашња љубав Мари-Маргарет Рупелмонд ,млада удовица. Издавача је пронашао у
Хагу. Био је задивљен отворености и толеранцијом низоземског друштва. По повратку
у Француску осигурао је другог издавача у Руану. У новембру 1723. године и месец
дана је боловао од инфекције великих богиња.4

4
https://www.biografija.org/filozofija/volter/

7
Слика 1.Енциклопедија

Велика Британија
Након затвора у Бастиљи адаптирао је име „Волтер“. Почетком 1726. године
један млади француски племић Шевалије де Рохан-Шабот исмијевао је Волтера у вези
промене имена. Био је претучен онда када је одговорио на провокације. Понесен
љутњом изазвао је племића на двобој, али двобоја није било, јер су га сместили у
затвор 17. априла 1726. године. Био је лишен суђења и било какве могућности да се
брани. Уплашио се за крајни исход када је претпоставио да му следи дугогодишња
затворска казна. Из тих разлога, предложио је да га прогоне у Енглеску, као своју
алтернативну казну, а коју су Француске власти прихватиле. Исте године у мају, био је
на путу за Енглеску. У Енглеској је живио три године где је остварио велики број
8
познанстава и био у круговима високог енглеског друштва. Одлазак у Енглеску
увелико је утицао на начин његовог размишљања. Проучавао је природне науке,
књижевност и филозофију. Занимала га је британска уставна монархија, за разлику од
француског апсолутизма и већа подршка земље слободама говора и вере. Окружен
бројним писцима развио је интересовање за енглеску књижевност. Шекспира је видео
као узора, будући да је француској драми недостајало акције на позорници. Био је
присутан на сахрани Исака Нјутна, те је у овом периоду упознао његову нећаку
Катрин. Године 1727. објавио је два есеја на енглеском језику. 5

Повратак
Након две и по године у изгнанству, Волтер се вратио у Француску, а након
неколико месеци, власти су му допустиле да се врати у Париз. Вратио је свој лични
углед и породично богатство. Успех је постигао игром из 1733. године „Заире“, у којој
је похвалио енглеску слободу и трговину. У то вриеме објавио је своје ставове о
британским ставовима према влади, књижевности, религији и науци у збирци есеја
„Филозофска писма“ – о енглеском народу. Будући да није било цензуре, британску је
уставну монархију сматрао напредном, истичући да поштује људска права, нарочито
верске толеранције, за разлику од француских публикација. „Филозофска писма“ су
изазвала огроман скандал, а Волтер је присиљен на поново бежање из Париза. Године
1733. Волтер је упознао Емил де Шателе , удату жену, млађу 12 година, с којима је 16
година имао везу. Заједно са њом сакупио је огромну количину књига, те су
инспирисани Њутновим радовима изводили разне научне експерименте. Наставио је
писати драме као што је „Меропа“ и започео је дугогодишње истраживање науке и
историје. Опет, главни извор инспирације за Волтера, биле су године његовог
британског прогонства, током којих је био под јаким утицајем дела Исака Њутна.
Волтер је снажно веровао у Њутнове теорије; изводио је експерименте у оптици и био
је један од извора за славну причу о Њутну и јабуци која је падала с дрвета, коју је чуо
од Њутнове нећаке у Лондону. 6

Закључак
Париска концертна дворана „Батаклан”, поприште масакра 13. новембра, налази
се у Волтеровом булевару, који повезује Трг Републике са Тргом Нације. Волтер,
нација, република – кључне речи француске политичке традиције, оне која вуче корене
из 18. века...

Заправо, Французи своју епоху просветитељства и зову „Волтеров век”,

наглашавајући тиме колики је печат овај велики књижевник и друштвено ангажовани
мислилац оставио на своје доба у Француској и Европи. Дуговечан (1694-1778),
5
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9F%D1%80%D0%BE
%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%99%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE#
%D0%A4%D1%80%D0%B0%D0%BD%D1%86%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B0
6
https://www.biografija.org/filozofija/volter/

9
вишеструко надарен, неуморног пера до самог краја, ватрен борац против предрасуда и
неправде, а ипак прилагодљив свакој новој епохи, Волтер отелотворује
осамнаестовековни идеал филозофа – мислиоца који избегава метафизичка, нерешива
питања како би се посветио конкретном побољшању обичаја и назора, политичке и
друштвене организације. Такав, просветитељски, филозоф не може се повлачити у свој
кабинет, него мора потпуно уронити у салонски, па и дворски живот, учествовати у
идејним и политичким расправама, редовно се оглашавати памфлетима, писмима,
књижевним и научним текстовима. Волтер је у том смислу доминирао Европом, лако
читан јер је француски у 18. веку био европски језик учености и културе: стално је
публиковао дела најразличитијих жанрова, од књижевних (епске и пригодне поезије,
позоришних комада, филозофских романа и прича), преко великих историјских синтеза
којима је препородио историјску науку, културолошких и филозофских расправа,
приказа туђих филозофских и научних теорија ради популаризације знања, студија
Библије, па све до анонимних или потписаних полемичких написа (сетимо се убојитих
напада на Русоа). Поред тога, Волтер се дописивао са крунисаним главама, племићима
и грађанима разних професија, енциклопедистима, уметницима, пословним људима,
ученим пријатељицама, шаљући по неколико писама свакога дана свог дугог живота (у
његовој преписци објављено је преко 20.000 писама, која чине пребогату хронику
епохе). Своју друштвену мрежу одржавао је штедро пружајући гостопримство
угледним, али и скромним посетиоцима из разних земаља на свом узорно и модерно
вођеном имању „Ферне” крај Женеве, које је постало стециште доброг друштва и
обавезна тачка на мапи кружног путовања по Европи: пошто је понекад за трпезом
имао четрдесетак гостију, Волтер се прозвао „гостионичарем Европе”!

Волтер је тако заговарао космополитски дух и братство међу људима, важна

начела просветитељства. Жестоко је критиковао ропство (не само као институцију,
него и свако подјармљивање духа), безумље и окрутност рата. Но, најизразитији вид
његовог друштвеног ангажмана односи се ипак на борбу против фанатизма, а за
толеранцију.

Фанатизам је у 18. веку био инспирисан верским (не и политичким) убеђењима,

а у Француској пре свега нетрпељивошћу између државне католичке вере и прогањане
протестантске. Волтер се острвио на католичку цркву (узевши за девизу „Смрвите
бестидницу”). Наводио је католички покољ протестаната у Вартоломејској ноћи као
најгнуснији пример фанатизма; али и осниваче протестантизма Лутера и Калвина
сматрао је фанатицима и тиранима, а кроз критику Мухамедовог фанатизма
разобличавао је хришћански фанатизам.

Волтер се поносио својим ангажманом („Жан-Жак пише да би писао, а ја пишем

да бих делао”). Нарочито се прославио у одбрани неправедно осуђених жртава
католичке нетрпељивости, које су шездесетих година осамнаестог века страдале у
судским процесима; углавном је успевао да преокрене судске пресуде. Најчувенији је
процес вођен против породице Калас – млади протестант нађен је обешен у Тулузу
1762, а за његову смрт оптужен је младићев отац, који је наводно хтео да спречи да се
овај преобрати у католичанство. Отац је осуђен без трунке доказа, на основу говоркања

10
и предрасуда, па погубљен у најстрашнијим мукама. Ужаснути Волтер започео је јавну
кампању, прву такве врсте („Треба узбунити читаву Европу”), послао скоро 500
писама, објавио драгоцену „Расправу о толеранцији” (1763) и низ других написа, и
најзад издејствовао да стари Калас и породица буду рехабилитовани 1765.

Убеђен да множина вера у једном друштву осигурава међусобну трпељивост

(док је доминација једне вере пут у деспотизам, а супарништво две вере у једној
држави пут у грађански рат), Волтер се залаже за снажну световну власт, која треба да
контролише и неутралише црквену. Овај став је касније, не баш с правом, тумачен као
Волтерово заговарање световне државе. И уопште, мора се признати да је Волтеру
улога симбола француског просветитељства донекле наудила. Чита се површно,
поједностављено или пригодно, у складу са намером тумача и потребом тренутка
(рецимо, да ли је био радикални или умерени антисемита, да ли је у крајњој линији
осудио Мухамеда или признао вредност исламске теократске концепције друштва,
итд), а понекад се и заборавља негативна страна његове острашћености.

Врхунски домети његовог ангажмана остају вера у људски разум, критички дух,
борба против празноверја свих врста јер из њега се рађају злочини,
антиклерикалистичко залагање за једно интимно верско осећање окренуто моралним
начелима пре него теолошкој догми и обредима, позив на међусобну толеранцију
друштвених група, вера у напредак човечанства упркос застоја и падова. Учинак
Волтеровог „Кандида”, који на приступачан начин сажима ове идеје, може се стога
шаљиво поредити са просветитељским подухватом века, Дидроовом
„Енциклопедијом” – када је једног енглеског лорда син питао да ли треба да купи
„Енциклопедију”, овај му је посаветовао да је свакако набави, па да седне на њене
дебеле томове и прочита „Кандида”.

Литература

1. https://www.politika.rs/sr/clanak/343902/Volter-prosvetitelj-i-gostionicar-Evrope
2. https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%92%D0%BE%D0%BB
%D1%82%D0%B5%D1%80
3. https://www.prometej.rs/prodavnica/posebna-izdanja/francusko-prosvetiteljstvo/
4. https://www.biografija.org/filozofija/volter/
5. https://www.shtreber.com/doba-prosvecenosti
6. https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9F%D1%80%D0%BE
%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%99%D1

11
%81%D1%82%D0%B2%D0%BE#%D0%A4%D1%80%D0%B0%D0%BD
%D1%86%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B0

12