CАДРЖАЈ

УВОД.....................................................................................................................................................1
I МЕТОДОЛОШКИ ОКВИР РАДА..........................................................................................................3
1. Проблемско питање................................................................................................................3
2. Предмет истраживања............................................................................................................3
3. Циљеви истраживања..............................................................................................................3
3.1. Прагматични/друштвени циљеви...................................................................................3
4. Методе истраживања..............................................................................................................3
II АФРИКА У ДОБА КОЛОНИЈАЛИЗМА.................................................................................................5
2.1. Африка у периоду пре колонијализма...............................................................................5
2.2. Самоопредељење народа...................................................................................................7
2.3. Колонијално искориштавање..............................................................................................8
III ИЗГРАДЊА НАЦИЈЕ У АФРИЦИ......................................................................................................14
3.1. Изградња нације, изградња државе и национална држава...........................................14
3.2. Постколонијалне државе као националне државе.........................................................15
3.3. Републиканске и политике централизације.....................................................................16
IV УТИЕЦАЈ НАЦИОНАЛИЗМА НА ДЕМОКРАТИЈУ.............................................................................18
4.1. Етничка припадност као варијабла колективног идентитета.........................................18
4.2. Први слободни демократски избори – Студија случаја Гвинеја.....................................19
4.3. Тренутна политичка ситуација у Гвинеји..........................................................................20
4.4. Утицај колективних идентитета на данашњу гвинејску политику..................................21
4.5. Етничка идентификација и демократија..........................................................................21
V НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ У ПОСТКОЛОНИЈАЛНОЈ АФРИЦИ.....................................................24
5.1. Постколонијализам............................................................................................................24
5.2. Питање идентитета............................................................................................................25
5.3. Панафриканизам и Негритуде..........................................................................................26
VI БУДУЋНОСТ ПОСТКОЛОНИЈАЛНЕ ДРЖАВЕ..................................................................................28
6.1. Будућност нације-државе у Африци.................................................................................28
ЗАКЉУЧАК..........................................................................................................................................30
Литература.........................................................................................................................................32
 УВОД

Географски посматрано, Африка је огроман континент који се данас састоји од

54 земље с око 1000 до 2000 језика. Број становника расте на преко 800 милиона.
Приказ огромних културних варијација, обичаја и навика од Lagosa до Lusake, Dakara
до Dar-еs-Salaama, од Kaira до Cape Towna изузетно се разликују. Потрага за
идентитетом, наравно, има свој извор. Извор се састоји од моралне потраге за
сузбијањем деперсонализације и дехуманизације којој су у прошлости били
подвргнути многи Африканци, те их и данас доживљавају. Литература о културној
историји и антропологији пуна је негативних слика које се тичу природе афричког
идентитета. У најбољем случају, велик део тих схватања се може означити као
политичка и идеолошка пропаганда која жели омаловажавати и упрљати суштину
„Африканца“. Уствари, проблематика афричког идентитета произилази из ових
различитих перцепција које су измишљене у неким западним традицијама у настојању
да се пројектује супериорност Запада. Проблем афричког идентитета потиче из већ
познатог става да Африканци немају идентитет, као што се верује да Африка није
имала историју осим историје Европе у Африци. Данас задатак стварања афричког
идентитета кроз историју није само изазован, већ постаје више стимулисан
интелектуално с обзиром на богатство анализа које пружа све већа заједница
знанственика у откривању чињеница о афричкој прошлости.

Африка представља један од најразноликијих континената у свету са хиљадама

етничких група, од којих свака поседује различите језике, дијалекте и културу. Верска
разноликост на континенту доказује ширење хршћанства, ислама и традиционалних
афричких религија. Колонизација Африке трајала је нешто више од 70 година у већини
делова континента. То је изузетно кратко раздобље у контексту универзалног
историјског развоја. Ипак, управо се у тим годинама десила промена већа него икад
пре. Процес колонизације у Африци, као и у многим деловима света, искористио је
постојећу разноликост како би утврдио колонијалну владавину кроз стварање
вештачких произвољних граница, подстицање неједнаког развоја и стварање
хијерархија међу различитим етничким групама за креирање подела.

У првом поглављу изложит ћу методолошки оквир рада и представити

презентацију истраживачког питања.

Друго поглавље дат ће одговоре на питања каква је Африка била у периоду пре
колонијализма, како је почео интерес за освајањем афричких држава и вештачке
поделе граница, те ћу дати дефиницију колонијализма који је уствари најбитнији за
разумевање конфликта у Африци.

Треће поглавље даје објашњења низа кључних повезаних концепата, попут

појмова нације, националности, националне државе, етничке групе и колективних
идентитета.

1
 Четврто поглавље посвећено је утицају демократије на афричком континенту.
Да ли је демократија добар избор за афричке државе?

Пето поглавље даје увид у појам постколонијализам, објашњава идентитет

Африканаца кројен од стране других, те за студију случаја узима Гвинеју.

Шесто поглавље посвећено је будућности афричке државе и афричког друштва

и даље разматра опције за опстанак овог континента.

На крају рада изниет ћу свој закључак, те приложити кориштену библиографију.

2
 I МЕТОДОЛОШКИ ОКВИР РАДА

1. Проблемско питање: послдице национализма у новом постколонијалном

окружењу. Феномен национализма као деривата нације-државе који је платформа на
којој борба за идентитет постаје видљива.

2. Предмет истраживања: тражење идентитета и покушај да се утврди

вредност и природа новонастајућег идентитета.

3. Циљеви истраживања
3.1. Прагматични/друштвени циљеви

Осигурати бољи увид у природу проблема националног идентитета у Африци.

Упознавање шире јавности са тим проблемима. Утврђивање степена у којем
национализам утиче на сарадњу, развој, демократију и конфликте.

3.1.2. Научни/ знанствени циљеви истраживања

Током процеса деколонизације, постколонијални субјекти покушавају не само

да ослободе своју земљу, већ и да ослободе своје културу. Циљ је да се истражи оно
што је остало од првобитног културног идентитета, те научно анализира
новооткривени идентитет.

4. Методе истраживања

Изучавање стручне литературе те закона у Африци, компарација литературе и

компарација закона.

Методолошки концепт тезе је теоријско-аналитички. Шира друштвена перспектива,

поготово историјска, социолошка, политичка, антрополошка или (социјална)
психолошка, потребна је за обраду овакве широке теме, интердисциплинарно
прожимајући широк спектар дисциплина. Са становишта политичке перспективе, у
тези се користе принципи студије случаја са елементима упоређивања и анализе
дискурса. Теза се бави друштвеним феноменима и процесима попут културе,
идентитета, глобализације, дискурса и других. Ови концепти – а поготово оно што
представљају - могу бити врло тешко сами дефинисани. Дефинисање ових друштвених
тенденција и њиховог развоја често се тешко примјењују емпиријски, посебно у

3
релативно кратком временском периоду. Такво истраживање заснива се на
опсервацији, ауторском искуству, личним знањима и често и на субјективности.

4
 II АФРИКА У ДОБА КОЛОНИЈАЛИЗМА

2.1. Африка у периоду пре колонијализма

Да би се упознали са Африком у постколонијалном раздобљу, првенствено је

важно дати увод у период пре колонијализма. Африка прије колонијализма била је
неприхватљива територија са релативно ниском густином насељености. Подсахарска
Африка, која чини 18% површине планете, увек је била ретко насељена. Ово је један од
разлога за тешкоће проширења власти у централној влади да регулише све групе
унутар граница. У већини студија о идентитету, улога територије и граница се сматра
основном за формирање лојалности и солидарности у заједници која насељава
одређени регион, али на територији Африке није било фактора јединства. Иако је
проширење граница изражавало забринутост код неких предколонијалних владара,
природа ауторитета била је сасвим другачија. Моћ, у предколонијалној политици, није
била заснована на контроли територије. На много начина, Африка у доба пре
колонијализма била је слична средњовековној Европи, где су суверенитет делили
између цркве и различитих других политичких јединица. Обилност земље омогућила је
миграционим покретима потрагу за продуктивнијим окружењем за пољопривреду или
расељавања која су била изазвана конкуренцијом за исти територију. Било је лакше
напустити спорно место него створити везе са регијом. Дисидентске групе су такође
преферирале да се преселе на нове територије како би се подчиниле владама којима
нису биле задовољне, што је ослабило надлежност афричких шефова и царева.1

Историја Африке је изузетно мирна у погледу сукоба између држава, што је

отежавало изградњу ефикаснијег и екстензивнијег система сакупљања наплате и
одложило изградњу свеобухватне инфраструктуре која интегрише различите регије.
Територијални ратови у Европи захтевали су велику количину ресурса и људи који
промовишу развој мрежа који повезују капитал и периферију. Супротно ономе што се
догодило у Европи, сукоби на континенту углавном су мотивисани интересом робова и
богатства, а не интересовањем прелазних територија, тако да су захтевали мању
мобилизацију становништва. Модели који повезују рат и формирање идентитета не
уклапају се савршено у афричку историју. 2За многе ауторе, само рат омогућава
грађанима да се идентификују са државом (Samuel Huntington је тврдио да је "рат био
велики подстицај за изградњу државе", а Chrles Tillu је отишао толико далеко да каже
да је "рат учинио државу и држава је учинила рат"). Процес консолидације државе
подразумева развој серије емоционалних веза изражених у симболима национализма,
који се најбоље развијају кроз ратове. Осим неколико држава као што су Ангола,
Гвинеја Бисао, Мозамбик, Намибија и Зимбабве, које су се бориле против
ослободилачких ратова да би стекле независност, нико други није доживио трауму рата
који често исходи националним поносом. Тешкоће ових земаља у подстицању
1
Acemogluand, D.; Robinson, J.A. (2012). Why Nations Fail: Theorigins of power, prosperity and poverty.
London: Profile Books Ltd.
2
Alesina, A.; Reich B. (2013) Nationbuilding, National Bureau of Economic Research.

5
националног идентитета кроз митове и бивше хероје одражавају се у химнама сваке
земље, које су подељене у парадоксални покрет величања афричке националности и
лојалности државе. Многе химне покушавају нагласити мирни квалитет афричких
народа, а друге изражавају нејасну лојалност, као што је химна Малија која понавља
фразу "За Африку и тебе, Мали".3

Слика 1.Отктиваље и колонизација Африке4

Преузето:https://geografija.unizd.hr/Portals/6/nastavnici/Robert%20Loncaric/4.%20Otkrivanje%20Afrike.pdf

Оно што је омогућило велики напредак у освајању унутрашњости било је

довођење нових технологија. 1850.године кинин је смањио смрт маларије за 4/5, а
развој ефикаснијег оружја такође је допринео опстанку истраживача. Спремност да се
Африка освоји, која је у овом периоду утицала на готово читаву Европу, има више
објашњења, али чак иако су средином 1880-их Европљани били одлучни да освоје
Африку, интерес за управљање њом није био толико јасан. Трошкови развоја
ефикасних административних мрежа били су веома високи и континент није био
економски критичан за Европу. Иако није било великих потешкоћа у наметању стране
владавине, владе које су биле успостављене у време колонијалног периода нису биле

3
Almong, Gabriel a VERBA, Sydney (1963). The Civic Culture: Political Attitudes and Five Nations. New Jersey:
Princeton University Press.
4
https://geografija.unizd.hr/Portals/6/nastavnici/Robert%20Loncaric/4.%20Otkrivanje%20Afrike.pdf

6
врло елабориране или значајне; углавном их је користило неколико људи који су имали
оскудних финансијских средстава.5

Недостатак граница, лакоћа миграције, традиције заједничког суверенитета,

чинили су предколонијално наслеђе које је поделу колонија учинило тешким процесом
за Европљане. Берлинска конференција из 1884. године била је покушај решавања
спорова око степена моћи сваке колонијалне моћи, посебно у време када су нове
државе улазиле у трку за освајање колонија. Формула која је разрађена на
конференцији била је да ниједна нова колонијална сила не би имала права на
територију, осим ако није остварила снажну и ефикасну политичку контролу над њом.
То је захтевало да се сваки посед мора ефикасно управљати или у супротном
метропола би требала одустати од њега. У пракси, овласти су успоставиле формалне
заштитнике, отуђујући претензије других окупатора, али су наставиле да одржавају
слабу контролу, довољну само да осигурају слободна тржишта за своју трговину
(Хербст, 2000).

Велика јединственост државног формирања у Африци је да су мапе биле

нацртане пре освајања и, упркос ономе што су презентовале почетком двадесетог века,
многи домаћи становници одбили су да се подвргавају белој доминацији и остали под
управом локалних глава. Мали број војника и администратора нарушио је степен
колонијалног права. На пример, 1900.године било је око 3.000 португалаца који су
контролисали читаву земљу Анголу, остављајући многе изоловане руралне заједнице.
Догађаји у Европи, у суштини од тридесетих година, ометали су процес проширења
моћи и административног система у унутрашњост Африке. Амбиције, углавном из
Француске и Британије, почеле су да опадају прогресивно, а након Другог светског
рата европске државе су биле превише заокупљене својом реконструкцијом како би
започеле нове подухвате. Често су Европљани деловали као предколонијални владари
и претежно су одустали од борбе за одржавање колонија.6

2.2. Самоопредељење народа

Повеља УН-а наводи две експлицитне референце на принцип самоопредељења

народа. Члан 1, параграф 2 наводи да је један од циљева Уједињених нација "развијати
пријатељске односе међу народима, утемељене на поштовању начела равноправности и
самоодређења народа, и прдузимати друге прикладне мере за учвршћење светског
мира". 7Члан 5 такође говори о самоодређењу и поглавља XI и XII се односе на
самоопредељење као самоуправу и независност за колоније (Повеља Уједињених
народа, 2019). После Другог светског рата и деколонизације, као „грађани“ су
идентификовани само они који су живели на колонијалним територијама.
5
Anchimbe, Eric (2007). Linguistic Identity in Postcolonial Multilingual Spaces. New Castle: Cambridge Scholar
Publishing.
6
Bandyopadhyay i Green (2013) Nation-Building and Conflict in Modern Africa.
7
Barnett, Michael (1996). Identity and alliances in the Middle East. New York: Columbia University Press.

7
Самоопредељење је везано за колоније, тако да се етно-националистички покрет у било
којој држави није сматрао легитимним. То је био начин очувања стубова државно-
центричног међународног система. Наду да ће право на самоопредељење довести до
окончања права на освајање изазвало је огроман оптимизам у свету после Другог
светског рата. На мировној конференцији у Паризу пристигле су петиције, резолуције,
писма и апели из Кореје, Арменије, Сирије, Украјине, Естоније, Латвије, Литваније,
Пољске, Чешке, Албаније, Ирске и многих других делегација националних група, једне
да захтевају промену суверенитета, друге да донесу резултате гласања које су већ
одржане, а неке да затраже формално организиране.8Међутим, свака од делегација
великих сила већ је имала своје идеје о смислу самоодређења народа. Принцип је
ограничен на право афричких држава да добију своју независност, без икаквих права
на мењање граница. Организација афричког јединства (ОАУ) је такође подигла права
државе на виши ниво од права појединаца у суочавању са самоодређењем. Прве три
тачке Повеље потврђују суверену једнакост својих држава чланица, не мешање у
унутрашње послове и поштовање територијалног интегритета. Самоопредељење је
сматрано само захтевом оних земаља које су и даље биле колоније или су биле под
контролом беле мањине.

Широка подршка за одржавање граница од стране афричких држава и спољних

сила помогла је да спречи многе националистичке покрете, али није у потпуности
спречила неке нестабилности, које су често довеле до грађанских ратова као што је био
Судан. Један од успешних случајева био је раздвајање Еритреје, која је засновала своје
тврдње да је добила своју поделу у оквиру Етиопији из италијанског колонијалног
подручја. Заправо, велика већина територијалних потраживања у Африци је
артикулисана на основу демаркација направљених под колонијалном владавином.
Територије или су биле засебна колонија или јасна подела унутар њих. Катанга,
Тоголанд, Биафра, Југоисточни Судан и Еритреја су мултиетничке територије које су
покушавале да поново дефинишу своје границе засноване на истим принципима
територијалности независних држава из самих подела досељеника. 9

2.3. Колонијално искориштавање

Колонијализам у свом класичном облику започео је у Америци европском

инвазијом, окупацијом и експлоатацијом (Куијано, 2000). Често је погрешно схваћен
или уско дефинисан. 10Неки га погрешно ограничавају на географско подручје или
период. Други га, уверени да је колонијализам застарио и да је пролазан, сматрају
системом који више не делује у Африци и генерално у свету. Није ни чудо што је
8
Bloom, D. E.; Sachs, J. D. (1998) Geography, Demography, and Economic Growth in Africa, Brookings Papers
on Economic Activity, 2.
9
Clapham, Christopher (1996). Africa and the international system: the politics of state survival. Cambridge:
Cambridge University Press.
10
Jackson, Robert H.; JAMES, Alan (1993). States in a changing world: a contemporary analysis. Oxford:
Clarendon Press.

8
расправа о колонијализму у Африци постала устаљена током посљедњих неколико
деценија након што је већина афричких земаља стекла независност. Еуфорија се
провлачила афричким континентом, и убрзо су Африканци певали државне химне и
славили успон афричких вођа на власт. Африканци су тада мислили да су Европљани
отишли заувек, те су зато веровали да могу несметано кренути напред како би уживали
у слободи и просперитету. То није било тако. Еуфорија и растуће очекивање убрзо су
уступили место разочарењу и очају јер је колонијализам оставио трајне последице,
укључујући не само политичке и економске, већ и културне, интелектуалне и
друштвене.11

Као и колонизација Америке и Атлантске трговине робљем, било је то

системско насиље - организиовано, непрекидно, методично и вољно. Вођени
економским мотивима, колонизатори су напали континент како би добили сировине и
тржишта за произведену робу. Како би стекли јефтину или бесплатну радну снагу, они
су не само окупирали земљу, већ су и напали народ да би их натерали на покорност.
Када су освојили народ и заузели земљу, напали су и њихове умове јер ниједан систем
угњетавања не траје без окупације ума и онтологије потлачених. 12

Слика 2.Визија британских колонија у Африци13

11
Putnam, Robert (1993). Making Democracy Work: Civic Traditions in Modern Italy. New Jersey: Princeton
University Press.
12
Tilly, Charles (1985). War Making and State Making as Organized Crime. u Bringingthe State Back. Eds.
EVANS, Peter, RUESCHEMEYER, Dietrich a SKOCPOL, Theda. Cambridge: Cambridge University Press.
13

9
 Битно је напоменути да када говорим о дословној колонизацији, то не мора
значити искључиви предмет постколонијалне студије. Термин колонијализам обично
се повезује са процесом промене и користе га политичари и писци који су се
супротставили западној колонијалној владавини у Африци и Азији. Де Клерк истиче да
се термин колонијализам "тренутно широко користи од стране научника да дефинишу
читав феномен колонијалне владавине из једне групе у другу и једни друге из једне
групе у другу“.14

Након Атлантске трговине робљем, Африка је ушла у још једну фазу

експлоатације под европским колонијализмом. Историја европског колонијалног
искориштавања у Африци добро је документована у бројним. Службено објашњење
европског колонијалног освајања било је провођење такозваног Двојног мандата - за
развој или увођење светла на "мрачни" континент, а истовремено унапређење
економских интереса Европе.15У стварности, афричка су друштва изашла из
колонијализма изломљена, искориштена и опустошена, с трајним деформитетима који
су се до сада показали непогодним за модерни економски развој.16

Производи уметног рачвања афричких друштава довело је до стварања

афричких држава какве их познајемо данас. Данас постоје кризе идентитета и
националности у више афричких држава. Једна од последица тих државних структура
биле су жалбе на маргинализацију једне скупине од друге, што је довело до
растројености, етничких тензија и сукоба на начине који не могу подржати социјалну
стабилност и економски развој. Последица ове несигурне државне структуре била је та
што су се политичка такмичења пребацила с натецања идеја на натецање етничких
група, религија и личности, ругајући се тако идеалима западне демократије.17

Упркос реторици Двојног мандата, Европа је преузела контролу над афричким

друштвима кроз војна освајања и сузбила домаћа неслагања са војном силом.
Колонијална Африка такође није била равноправно друштво, а колонијални
службеници нису се трудили сугерисати другачије. Иако се систем колонијалне управе
разликовао у различитим земљама и о одређеној колонијалној сили о којој је реч,
главна обележја експлоатације била су иста без обзира ради ли се о британском
систему индиректне владавине или француској политици асимилације или крајње
окрутној експлоатацији која је дефинисала краљеву Леополдову власт над Конгом.1819

У потрази за ресурсима за индустријски раст Европе, колонијални службеници

створили су системе управљања и економске институције које су омогућиле
14
Von Bogdandy, Häußler, Hanschmann, and Utz (2005). State-Building, Nation-Building, and Constitutional
Politics in Post-Conflict Situations: Conceptual Clarifications and Appraisal of Different Approaches.
15
Stephenson, C. (2005). Nation Building. Beyond Intractability.
16
Weber, E. (1976) Peasants into Frenchmen: The Modernization of Rural France, 1870- 1914 Stanford:
Stanford University Press.
17
Ochola, Leadership and Economic Crisis in Africa, Nairobi: Kenya Literature Bureau, 2007: 426.
18

19
Побуна Мау Мауа у колонијалној Кенији била је једна од јаких сила која се борила против
колонијалног упада у Африку. Међутим, британске колонијалне власти срушиле су побуњенике
супериорном војном снагом (Реид, А Хисторy оф Модерн Африца, 2009)

10
велепродајно искориштавање афричких природних ресурса. Колонијално господарство
кретало се око производње готовинског усева искључиво за извоз у Европу. Иако
верватно нема ништа лоше у налагању колонија за производњу усева за извоз, стварни
проблем био је у структури тог економског аранжмана. Иако су Африканци
производили усеве, пољопривредници нису имали руку на тржишту својих производа -
цене су поставили европски трговци, а колонијална влада основала је робне комисије.
Иако су посредници и робне комисије промовисане као органи који штите афричке
пољопривреднике од разлика у ценама на међународном тржишту, ти су органи у
стварности били агенти експлоатације и изнуде. Док су Африканци примали врло мало
за свој труд, европски трговци већину су зарађивали од колонијалног господарства,
што је довело до оснивања великих европских компанија које су се храниле оним што
су афрички пољопривредници доносили.20

Колонијална економска структура натерала је Африканце да производе

готовинске усеве за извоз, чак и на штету производње хране за опстанак. Увођењем
готовине у колонијама темељеним на европским валутама, Африканци су били
присиљени радити за новац како би задовољили своје дневне потребе. Једини начин
зараде био је производња усева који су колонисти желели, условима које су поставили
европски трговци. Култура производње готовинских усева за извоз довела је до
одустајања од других економских активности и поставила је позорницу на кризу са
храном у колонијалној Африци. Укупни ефект била је несигурна економска структура
зависна искључиво о извозу природних ресурса - болест која и данас дефинише
економију Африке.

Економски систем који је у афричким колонијама успоставила колонијална

управа у супротности је с декларацијом о Двојном мандату као примарној мисији
колонијализма. Уместо тога, колонијалне економије суштински су предлагале
спровођење јединственог мандата за унапријеђење европских економских интереса,
док су афричке колоније оставиле у условима у којим би накнадни развој био готово
немогућ. На много је начина колонијална економија потицала експлоатацију, те
пореметила природни развојни процес у Африци. Ови темељи, нажалост одржани и
проширени од стране афричких вођа који су преузели политичку власт при
независности, претворили су просјечну афричку државу у ланац узнемирујућег
сиромаштва и неразвијености.21

Треба напоменути да је колонијална владавина донела неки развој афричким

колонијама. Може се споменути развој инфраструктуре, као што су асфалтиране
путеве и железнице, електрична енергија и увођење западних образовних и
здравствених установа као неке од предности колонијализма.

Иако су колонијалне структуре могле на неки начин позитивно утицати на

животе неких Африканаца, посебно на оне који су имали привилегију да имају
20
Miguel, E. (2004). Tribe or Nation? Nation building and Public goods in Kenyaversus Tanzania. World Politics.
Vol 56(3).
21
Herbst, Jeffrey (2000). States and Power in Africa: comparative lessons in authority and control. New Jersey:
Princenton University Press.

11
директне и индиректне контакте с колонијалним господарима, у стварности су било
какве користи колонијализма биле углавном споредне са изворним намерама
колонијалног плана. Чак и тамо где се признаје да је колонијална владавина можда
имала неке позитивне утицаје на афричка друштва, негативни ефекти колонијалних
освајања, попут екстремне експлоатације која је дефинисала колонијализам, и
катастрофалне оставштине грабежљивих политичких и економских институција далеко
превазилазе било какве секундарне користи које су могле изаћи из колонијализма.22

Управо је недостатак дугорочног интереса за афричке колоније или одсутност

превладавајуће жеље за трајним насељавањем у афричким колонијама довела Европу
до имплементације најефикаснијег типа колонијализма у афричким колонијама. Они
који афричким друштвима приговарају због њихове наизглед неспособности да пређу
на одрживи раст и развој (као што су то учиниле и друге бивше колоније), често не
схватају да је Европа усвојила различите стратегије колонизације у различитим
колонијама.

Како нема покушаја разматрања љубазних речи за вође постколонијалне

Африке који су нажалост продужили границе експлоатације у својим државама од
преузимања политичке власти од европских колонијалних службеника, колонијална
власт у Африци институционализирала је аранжмане управљања који се одржавају на
искориштавању државних ресурса ради уживања привилеговане мањине. Овај систем
управљања издржао је прилично дуго, и нажалост већину Африканаца довео до беде и
напуштености, истовремено стварајући приврженост политичким вођама и њиховим
пријатељима. Политички систем под колонијалном влашћу био је онај који је третирао
јавне службенике - европске службенике - као главни фокус власти. Владине акције
биле су намијењене искључиво унапређењу благостања и интереса колонијалних
службеника. Колонијалне полицијске снаге биле су инструмент покоравања и
искориштавања. Уместо да буду заштитник права грађана, колонијална полиција била
је инструмент застрашивања, узнемиравања и искориштавања Африканаца. Ова
институционална филозофија државних органа опстала је и након постизања
политичке независности, са последицом где држава углавном постоји како би одузела
ресурсе друштву ради уживања државних службеника.

Иако је дошло до промена од краја колонијалне владавине, као што су увођење

демократских избора и неки облик напретка у грађанским слободама, ове промене су
биле само на маргини и нису довеле до темељне трансформације политичких и
економских институција. Резултат тога је да просечна афричка држава и даље више
представља инструмент експлоатације него механизам за постизање развоја и
добробити грађана. Колонијални политички систем није пружио Африканцима основе
грађанства - Африканци нису имали реч у колонијалној управи, а колонијални
службеници рутински су примењивали окрутне тактике како би добили послушност
опресивних колонијалних политика. Иако се колонијална владавина разликовала од
Атлантске трговине робљем, јер колонијализам није укључивао продају и транспорт
Африканаца другим друштвима, европски колонијализам у Африци могао би се
22
Horowitz, D. L. (1985). Ethnic Groups in Conflict. Berkeley: University of California Press.

12
описати као унутрашње ропство, јер Африканци се у неколико аспеката нису
разликовали од робова, иако су деловали у властитим заједницама.

18. и 19. веку, када су Европљани деловали у Африци, врло је битно за

разумевање конфликта у Африци. Период колонизације није био политички
консолидован као неке европске државе које су биле спремне на ратове, те које су се
консолидовале за то. Европа је изграђена и спремна на конфликту. Ипак, Европа је
била та која је измислила нације.23

III ИЗГРАДЊА НАЦИЈЕ У АФРИЦИ

3.1. Изградња нације, изградња државе и национална држава

Након афричке деколонизације 50-их и 60-их година, социолози су били

забринути због потребе за оним што се тада називало "националном интеграцијом" у
друштвима са вишеструким етничким, религијским и расним расколима Овај проблем
је недавно истражио Колиер (2009), Мигел (2004) и други који су се залагали за

23
Kenneth, Kalu (2017). State-Society Relations, Institutional Transformation and Economic Development in
Sub-Saharan Africa. Development Policy Review, Vol.

13
изградњу нације као политику промовисања изградње државе на континенту који је
сада познат по политичкој нестабилности. Међутим, до сада нико није испитивао
ефекте изградње нације на националној интеграцији у постколонијалној Африци.

Према Вон Богдандy, изградња нације је нормативни концепт који може имати
дивергентна значења у различитим контекстима. Првенствено се схвата као процес
стварања колективног идентитета или националне заједнице кроз политичку
интеграцију чланова унутар одређеног подручја. 'То је аутохтони процес који често
привлачи постојеће традиције, институције и обичаје, редефинишући их као
национална обележја како би подржао народну тврдњу о суверености и
јединствености“. 24

Појмови изградња нације и изградња државе понекад су кориштени

наизменично. Међутим, изградња државе се уопште односи на изградњу државних
институција за функционисање државе, а изградња нације односи се на изградњу
националног идентитета који је такођер кључан за функционисање државе. За јасније
разумевање изградње нације важно је разумети оно што је "нација", а такође и
разликовати изградњу нације с концептом "националне државе" са којом се често
повезује. Ране концепције су дефинисале нацију као скупину или расу људи који су
делили историју, традицију и културу, понекад религију, а обично језик. Дакле, земље
обично обухватају неколико држава као што је Велика Британија која обухвата четири
државе, Енглеску, Северну Ирску, Шкотску и Велс. У том смислу, многе афричке
земље обухватају више нација. Међутим, неки научници разликују етничку нацију,
утемељену на друштвеној конструкцији расе или етничке припадности и грађанску /
демократску нацију која се темељи на заједничком идентитету и оданости скупу
политичких идеја и институција

Сваки грађанин има иста права и исте дужности и подлијеже истим законима
без обзира на његову расу, пол, веру, социоекономски статус или етнички идентитет.“
Неке земље потискују етничке идентитете и уздижу појам грађанске нације што значи
да се изградња нације такође може односити на изградњу заједничког идентитета
фокусираног на одређене грађанске политичке карактеристике.

Када скупина људи или нација постане дефинисана политичка целина, сматра се
националном државом. Држава-нација може постојати након јасног разумевања народа
од стране скупине људи или чак у околностима у којима нема концепције нације.
"Националистички принцип захтева да се политичке и "етничке" јединице међусобно
покривају“. Другим речима, ако прихватимо тврдњу да је етничка припадност у основи
дефинисана као заједничка култура, онда националистички принцип захтева да сви или
скоро било ко унутар одређене политичке јединице припада истој култури и да се сви
чланови исте културе налазе у истој политичкој јединици: једноставно: једна култура,
једна држава.25

24
Mclennan, Gregor (2003). Sociology, eurocentrism and postcolonial theory. European Journal of Social
Theory.
25
Ashcroft, Bill; Griffith, G.; Tiffin, H. (2000), Post-Colonial Studies: The Key Concepts.

14
 Слика3.Колонија у Африци 191426

3.2. Постколонијалне државе као националне државе

Нација-држава је примарни начин политичке организације у међународном

систему данас. На основу успеха нације-државе у Европи, многи сматрају да је
природно за постколонијалне афричке вође да покушавају културолошко
хомогенизирати и изградити нације из држава које су наследиле. Међутим, уз могући
изузетак Танзаније, генерално се сматра да постколонијалне афричке државе нису
националне државе.27

Процес формирања колективног националног идентитета унутар одређеног

територија који се широко назива изградња нације био је императив за многе афричке
владе, поготово након стицања независности. То је било неопходно да би се ујединила
постколонијална друштва која су била подвргнута годинама колонијализма.Различите
афричке земље усвојиле су различите политике изградње нације. Земље су усвојиле
стратегије попут промене назива државе, главног града или валуте као што су истакли.
Yоуng (2004) је такође приметио како су "бројни ритуали, као што су национални
празници, националне химне и дневне церемоније повлачења у свим
административним јединицама, ставили националну идеју у свест јавности". Поред
ових обичних политика изградње нације, постојале су отворене и дубоке политике
попут промене наставног плана и програма, стварања једнопартијских држава, верске и
језичке хомогенизације и неетнички пописи. Важно је напоменути да не постоји план

26
https://geografija.unizd.hr/Portals/6/nastavnici/Robert%20Loncaric/4.%20Otkrivanje%20Afrike.pdf
27
Chazan, N. Lewis, P. Mortmier, Rothchild, R. and Stedman, S. (eds.). (1999). Politics and Society in
Contemporary Africa. 3ed. Boulder, Lynne Rienner Publishers.

15
или једна величина за изградњу нације, него различите земље воде различите
стратегије изградње нације у зависности од друштвеног, политичког и економског
контекста.28

Због разноликости афричког континента и упорне појаве етничких, верских и

других облика насилног сукоба, изградња нације која се у овом раду схвата као процес
формирања колективног националног идентитета на одређеној политичкој територији
или нацији држави и даље је важна идеја у Африци.

3.3. Републиканске и политике централизације

Многе афричке вође након нзаовисности сматрали су да одржавање локалног

етничког идентитета представља препреку изградњи нових националних идентитета:
на пример, председник Samora Machela из Мозамбика, имао је познату изреку "како би
нација живела, племе мора умрети". Због тога су многе вође покушали укинути
традиционална краљевства и савезне системе које су етнички идентитети повратили.

Неколико независних афричких држава наследило је монархијског шефа државе

који је историјски владао у име само неких грађана. У Средњој Африци, и Бурунди и
Уганда постале су независне од традиционалног краља као шефа државе, само да би
касније владе укинуле обе монархије 1966. и 1967. године. У Етиопији је цар био
сматран пристрасним према амхарској етничкој скупини, па је тако Дерг који је
преузео власт 1975. такође укинуо монархију као један од првих актова.

Федерализам је такође схваћен од различитих режима као препрека изградњи

јединственог националног идентитета. На пример, након што су Уједињени народи
1950. промовисали стварање Федерације Етиопије и Еритреје распустио је Унију и
поново централизовао Етиопију 1962. године; у суседном Судану, влада председника
Нимереија на сличан је начин укинула Јужну регионалну владу 1983. године која је
формирана као дeо мировног споразума из Addis Abebe из 1972. године. У
Демократској Републици Конго Мобуту је укинуо савезни систем 1965. године као
један од првих актова на функцији, док је председник Johnson Aguiui- Ironsi укинуо
федерализам у Нигерији током кратког мандата на дужности 1966. године. Напокон, у
Камеруну, који је постао независан 1961. године са одвојеним савезним државама за
енглеско говорно подручје Западног Камеруна и француско говорно подручје
Источног Камеруна, председник Ahidjou 1972. године прогласио је унитарну државу и
променио службено име земље из Федерална Република Камерун у Уједињена
Република Камерун .

Првобитни проблем изградње нације у Африци полази од тога да у Африци не

постоји концепт „нас против њих“. То нису државе засноване на нацијама, и немају
сукобе на основу своје укључиве религије и идентитета. Африканци верују у
28
CDC, https://www.cdc.gov/vhf/ebola/history/2014-2016- outbreak/index.html

16
плурализам, што није била идеја Европљана. Када су Европљани ушли на континент,
дошло је до потпуног слома друштвених норми и понашања који су се годинама
градили у Африци. Долази неко кога занима искључиво експлоатација. У наставку ћу
детаљније о томе.29

IV УТИЦАЈ НАЦИОНАЛИЗМА НА ДЕМОКРАТИЈУ

4.1. Етничка припадност као варијабла колективног идентитета

Разумевање питања колективних идентитета једна је од актуелних и хитних

тема савремене Африке. Ови идентитети одређују вредност заједничког афричког
контекста, посебно у друштвено-политичком контексту. На пример, они имају веома
значајан утицај на механизме који одређују њихов политички избор, политичку партију
коју бирају, политичке лидере и као резултат тога политички програм. Јаки колективни
идентитети могу довести до раста националистичких или иредентистичких тенденција

29
Bornman, E. (2005). National symbolsandnation-building in the post-apartheid South Africa. Unisa Paper.

17
или до снажног политичког раслојавања заснованог, на пример, на етничком или
верском кључу.

Слика 5.Година проглашења независности Африке30

Питање колективних идентитета и њихов однос према политици је актуелно

питање у читавој Африци. Кроз скуп идентитета, заједничка афричка особа
"идентификује" се са својим окружењем, унутар своје заједнице или шире социјалне
јединице. Ови идентитети у великој мери утичу на размишљање појединца, посебно на
друштвено - политичком нивоу: која је политичка партија изабрана, шта су политички
принципи и вредности које политички лидери идентификују, у којој мери се политички
избор врши скупом властитих преференција бирача и до које мере их се "препоручује
"од стране локалне, друштвене или верске власти коју препознаје. Међутим, тема
колективних идентитета (не само у Африци) је и даље недорађена. Посебно у периоду
афричких савремених држава, приликом испитивања друштвених и политичких
процеса, важно је узети у обзир овај фактор, а не прибегавати генерализацији тврдњи и
категоризација.

У Африци је осећај народности важан за политичко изражавање и формирање

група. Политички живот води се кроз сложену мрежу друштвених снага и међу-
идентитетских односа. Тешко је разумети државу у Африци, а самим тим и проценити
њезину способност формулисања и провођења политике, без провере њених
социјалних подлога. Већина студија савремене Африке нагласила је важност
колективног идентитета у стварању друштвених корена и структуре јавних
институција. Упркос монополистичком отпору влада, афрички народи су увек

30
https://geografija.unizd.hr/Portals/6/nastavnici/Robert%20Loncaric/4.%20Otkrivanje%20Afrike.pdf

18
покушавали своје политичко учествовање темељити на питањима идентитета као што
су племе, етничка припадност, раса, култура, пол и религија.31

У пракси, разлика између колективног идентитета и етничке припадности није

сасвим јасна. Националност је вероватно најчешће коришћени појам за описивање
осећаја појединца о томе ко је он / она. Међутим, у многим делима која се баве
етничком припадношћу често се појављују различите употребе. На почетку се етничка
припадност посматра као концепт вишег реда, референт опште организације који
укључује бројне споредне аспекте.

Етничка скупина може се дефинисати као скупина појединаца са осећајем за

народност темељеним на претпостављеним заједничким социокултурним искуствима и
/ или сличним физичким карактеристикама. Другим речима, етничка скупина је
колективитет унутар ширег друштва који има стварну или претпостављену заједничку
баштину, сећања на заједничку историјску прошлост. Примери таквих симболичких
елемената су: обрасци сродства, физичка близина, облик језика или дијалекта,
племенска припадност или било која њихова комбинација. Такве људске скупине
садржавају субјективно веровање у своје заједничко достојанство због сличности
физичког типа или обичаја, или због сећања на цивилизацију, колонизацију или
миграцију.

4.2. Први слободни демократски избори – Студија случаја Гвинеја

Република Гвинеја, понекад такође названа "Гвинеја-Конакри", је држава у којој

су садржани бројни савремени афрички проблеми. Она је једна од најсиромашнијих
земаља света, писменост њеног становништва је знатно испод 50%, а бројни други
статистички подаци се налазе на репу: држи, на пример, неелитистички примат у броју
маларије болести по глави становника. Земља се и даље суочава са низом проблема
типичних за регију западне Африке, као што су високе стопе наталитета и брзи раст
демографије, брзорастуће уништење и деградација животне средине, зависност од
стране помоћи, или пад занатске и пољопривредне производње због јефтиног Азијског
извоза. Истовремено, Гвинеја никако није економски "тигар" попут неких других
афричких земаља, тако да не успева да сачува ове основне економске и социјалне
проблеме брзим економским растом (у западноафричком региону, преко 10% раста
Гвинејског БДП-а није премашио 3%, што је чини једним од последњих афричких
економија (ЦИА, 2019). 32

31
Young, C. (1994). The African Colonial State in Comparative Perspective. New Haven, CT: Yale University
Press.
32
Spivak Gayatri Chakravorty (1990). Can the Subaltern Speak?, Cary Nelson, Lawrence Grossberg (ed.),
Marxism and the Interpretation of Culture, Chicago.

19
 4.3. Тренутна политичка ситуација у Гвинеји

Положај Alpha Condea као првог демократски изабраног председника Гвинеје

тешко је оптерећен политичким наслеђем које је наследио од својих претходника. Та
друштвена и политичка баштина у великој мери одређује њезине политичке
способности, маневарски простор и политичку прихватљивост њезиних корака. Он је
сам по себи саставни део ове баштине .33

Под владом Condea, земља је видљиво порасла економски, али не може се јасно
рећи да је то углавном Кондеова заслуга. Након демократских избора 2010. године
земља је привукла велики број страних инвеститора, те је на пример, сегмент малих
предузећа постао успешнији. Позитивне промене видљиве су у земљи на први поглед.

Таква констелација у земљи с тако малом демократском традицијом и

институционализацијом те у околностима под којима је друштво подељено изазива
значајну забринутост што се тиче будућег развоја. Дошло је до значајног смањења
рестриктивних инструмената него што је то био случај у режимима Tourheuja и
Contheea, што је омогућило да сукоби, иако мањи, добију на интензитету. Отворени
сукоби су се дешавали раније, али су брзо и нагло потиснути. Противници су
погубљени, а велики део становништва завршио је емиграцијом.34

Гвинеја дугује своје савремено наслеђе модерном постколонијалном развоју.

Историја Гвинеје из друге половине 20. века такође је богата истраживањима
недемократских режима, узимајући у обзир модерну афричку традицију пуну
диктатора, аутократа, војних режима и државних удара. Пет деценија од независности
1958. године, Гвинејом су владали недемократски и ауторитарни режими, те грађански
и војни, често веома крвави, који су је довели на ивицу економског и - такође – њеног
друштвеног колапса. Овај период је доводио до већег броја поменутих проблема и
појава с којима се Гвинеја бори до данашњег дана. Узрок тренутног стања политичке
културе и догађаја, не само у Гвинеји, није поларитет друштва на основу етничке
припадности. Етничка припадност је само алат у овом случају. Разлог за то је
политика, респективно, политичке манипулације и демагогије, посебно у модерној
колонијалној и постколонијалној историји.35

4.4. Утицај колективних идентитета на данашњу гвинејску политику

Колективни идентитет постаје најјачи када је угрожен. У случају Гвинеје,

етничка припадност је претња и на темељу тога се представљају етнички идентитети
других људи. Независна Гвинеја основана је првенствено на идеалу националне
33
Mignolo, W.D. (1996) Colonial and Postcolonial Discourse: Cultural Critique or Academic Colonialism?
34
Manning, Patrick (1990). Slavery and African Life: Occidental, Oriental and African Slave Trades. Cambridge:
Cambridge University Press.
35
Denoon, D. i Cooper, A. (1970). The 'New Historiography' in Dar esSalaam: A Rejoinder. African Affairs.

20
државе. Ако претпоставимо закључке о ратовању и државном уређењу као
организованом криминалу у афричком окружењу, такво коришћење етничке
припадности сматра се државним непријатељем као начином за изградњу државе. Због
тога је етничка припадност постала одлучујући фактор политичке културе у Гвинеји.
Та политичка преференција или механизам одлучивања у данашњој Гвинеји није
одређен потребом за позитивним испуњавањем грађанских права, већ првенствено
кроз етничку припадност и политику.

Колективно памћење и такозвана колективна траума и колективна

реконструкција прошлости од велике су важности у тако претераном и подељеном
друштву које је тако снажно повезано с колективним идентитетима (не само
етничком). Те је појаве врло тешко дефинисати, а њихови учинци и пратећи феномени
су емпиријски погођени. Међутим, извесно је да су они још увек јако укључени у
обликовање колективних идентитета, такођер у односу на политику.

На примеру Гвинеје се може показати како формирање колективних идентитета

- у овом случају етничких, националних и афричких - идентитета може бити фактор у
друштву и политици, што може утицати на земљу, њене становнике и политичку
културу врло значајно.
36

4.5. Етничка идентификација и демократија

Демократија би требала деловати делотворније када постоји снажан осећај

националног идентитета. Неубергер (2000) даје четири разлога због којих је снажна
етничка идентификација штетна за демократију. Прво, без свеобухватног идентитета,
врло је мало консензуса о томе шта је у најбољем интересу државе. Друго, етничка
идентификација може довести до гласања етничког блока; али да би демократија била
успешна, појединци требају гласати о политици, а не по етничким (или другим
субнационалним) линијама. Треће, гласање етничког блока значило би да нема
могућности да губитници на изборима победе следећи пут, чиме би се постигла мирна
потрага за моћи. Коначно, етничке мањине немају утицај за подршку успеха или
устрајности демократизације, сугеришући да ће подршка демократији бити мала међу
етничким мањинама у државама са ниским нивоом национализма. Утицај
национализма на демократију изузетно је важан у Африци, јер је већина афричких
држава у посљедњих двадесет година постала барем номинална демократија.37

Такође, усклађивање локалних и глобалних гласова тражило је демократију као

предуслов за било какву економску и војну помоћ афричким постколонијалним
режимима. Све је почело 1990. године с француским председником Франком, говорећи
на самиту о Франко-Африци, којем су присуствовали бројни шефови држава из

36
Davidson, Basil (1993). The black man's burden: Africa and the curse of the nation-state. New York: Three
Rivers Press
37
Chabal, Patrick (2009) Africa: The Politics of Suffering and Smiling. University of KwaZulu-Natal Press.

21
Франкофонске Африке, да ће француска економска и војна помоћ бити додељена оним
режимима који су починили напредак према демократији.38

Од завршетка хладног рата Африка је постајала све више демократска. Постоји

значајна расправа о ефектима демократизације на економски раст и грађанско насиље.
Етничка група је темељна метафора грађанског својства у савременој Африци.
Етницитет је снажна сила. Ако се жели постићи афричко решење демократског питања,
то се мора узети у обзир. Демократију у Африци обликовале су колонијалне силе које
су управљале Африком до раздобља деколонизације која је започета шедесетих година
прошлог века. 39Након тога Африка је покушала следити европски модел демократског
управљања. Многи тврде да је демократија добра из више разлога. Повезана је с већом
слободом, што је суштински добро. Такође је повезана с бољим управљањем, што
може значити и боље институције које ће омогућити економски раст и боља јавна
добра која ће побољшати благостање. Међутим, иако је афричка демократија показала
одређено побољшање, она и даље има проблема с легитимитетом, а афричке државе су
окарактерисане као коруптивне и аутократске. Колонијалне су силе афричким
државама наметнуле политички систем који је био копија западног модела
демократије, али афричким људима потпуно стран. Не само да идеја западне
демократије није била позната афричким државама, већ пре свега, пример који су
поставиле европске силе током раздобља колонијалне владавине, није био баш
демократски. 40У Африци, већина не осећа оданост често неефикасним и слабим
владама, које пружају минималну разину сигурности и низак животни стандард. Модел
модерне државе који је наметнут на афричком континенту нема потребни легитимитет
за демократски напредак.41

Две препреке за добивање поверења грађанства у демократију су неефикасна

економија и корупција. Озбиљни економски проблеми играју централну улогу у
политичкој нестабилности, ограничавајући транзицију према демократији. Тренутно се
чини да су социјални проблеми попут миграција, дугова, сиромаштва, неписмености,
криминала, незапослености, болести, инфлације и недостатка инфраструктуре већи
него притисци за трансформације у демократију.42

38
Appiah, K.A. (1993). In my father's house: Africa in the philosophy of culture. OUP USA.
39
Ameillon Bernard (1964). La Guinée: biland'uneindépendance. Paris: François Maspero.
40
Anderson, Benedict (1983). Imagined Communities. Reflections on the Originand Spread of Nationalism,
London.
41
Deng, Francis (1996). Sovereignty as responsibility: conflict management in Africa. Washington, DC: The
Brookings Institution.
42
Wesseling, H. L (1996). Divide and Rule: The Partition of Africa, 1880–1914. West Port,

22
 V НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ У ПОСТКОЛОНИЈАЛНОЈ АФРИЦИ

5.1. Постколонијализам

Првенствено ћу овде истакнути проблем с појмом „постколонијално“. Појам

„постколонијално“ од самог почетка критикован је и само мали број аутора заправо
прихвата тај појам када означава своја дела. Један од проблема с овим појмом
подразумева да је раздобље колонијализма готово, а иако су државе технички
независне, неки научници тврде да се то ипак и даље дешава, али на неке суптилније
начине. Осим тога, неки критичари се слажу да је постколонијална књижевност у
целости повезана с колонијализмом коју су написали чланови колонизоване заједнице,
и да нема властиту квалитету.

23
 Према Лоуису Виљоену, употреба префикса "пост" указује на "привремену
паузу, праћење или чак замену, што подразумева да се постколонијализам може читати
као наговештај на оно што прати колонијализам." Тако Vander Merwe и Виљоен кажу
"колонијализам [...] тако садржи и порицање и неопходни наставак колонијализма".

Слика 6. Подручја која су контролисана 191443

Ashcroft, Griffitchs и Tiffin, описују постколонијализам на сљедећи начин:

„Постколонијална теорија укључује дискусију о искуствима различитих врста:

миграција, сузбијање ропства, приказ отпора, разлика, раса, пол, место и одговоре на
имплицирани главни дискурс Империјалне Европе“. Према Van der Merwey и
Виљоену, постколонијализам "заузврат тотализује хегемонију и брише локалну
јединственост и дивергентна локална историјска дешавања ради идеје о хомогеној
глобалној теорији постколонијализма".44

Са тачке гледишта Африке, термин "постколонијално" се генерално користи по

први пут при реорганизацији колонијалног поретка на афричком континенту након
Другог светског рата. Међутим, тачка у којој се термин почиње комерцијализовати
управо је време 1956. и 1957. године када су Судан и Гана стекли сукцесивну
независност од Африке кроз ослободилачки рат са колонијалним силама. У
шездесетим годинама када су афричке државе, укључујући Нигерију и Кенију, почеле
да освајају независност, термин "постколонијално" већ је превазилазио ниво
генерализације.

У двадесетом веку, земље у Африци су и даље биле под окриљем западних

народа, углавном европских. Реакција колонијализованих становника Африке на
колонијализацију се појавила након 1960. године, што је довело до насиља и даље

43
https://sr.m.wikipedia.org/sr/Osvajanje_Afrike
44
Stuart, Hall (1994) Cultural identity and diaspora, New York: Columbia University Press.

24
збуњености. Као резултат западног колонијализма, људи Африке били су уроњени у
егзистенцијалну кризу идентитета.

5.2. Питање идентитета

Прошло је два века откад је Immanuel Kant у својој последњој и не тако познатој
књизи Антропологија у прагматичном смислу („Антропологија у прагматичном
смислу“, 1798) описао темеље нове научне дисциплине, доктрину о човеку и његове
мотиве акције које је назвао прагматичном антропологијом. Напори за хватање ових
мотивација допринели су развоју друштвених наука као што су антропологија,
социологија, етнологија или религија. Све ове дисциплине, из различитих углова,
проучавају узроке и последице људског понашања и врло често се баве и концептом
идентитета и оним што он представља. Идентитет је веома велики концепт и може се
бавити њиме у низу аспеката - психолошком, социолошком (у ужем смислу и
политички), антрополошком или филозофском, на пример. Сви ови приступи су
блиски и међусобно се допуњавају: то је мешавина верских, културних и социолошких
узрока.

Дефиниција идентитета коју је дао Gellner: „Идентитет је скуп утицаја

друштвеног окружења, образовања, личности и карактера појединца; то је
конструкција мисли, скуп аспеката, појава и својстава која се константно претварају у
интеракције са другима и околином. Наши идентитети су блиско везани за културу,
ову обавезну "опрему људске врсте". Штавише, идентитет није стагнирајућа држава,
већ сложен, интерактиван и стално текући процес ухваћен у одређено време и место -
они су променљиви, нестају, формирају се и реагују на безбројне стимулације, посебно
у данашњем глобалном свету, ова слика се мења и брзо се развија и склона је
изненадним променама. Феномен идентитета је живахан и интерактиван организам на
индивидуалном и колективном нивоу, локалном, регионалном и транснационалном.

Нешто теже за дефинисати су нека значења новијег израза повезаног са

идентитетом, као што је већ споменути "национални идентитет". Овде је тумачење
подређено аутору, на пример, да ли се односи на његову припадност нацији или
националној целини, специфичности и јединствености једне нације или облику
изражавања патриотизма. Национални идентитет се сматра једним од
најупечатљивијих вредности у модерном времену. Заједно са економским растом,
главни принцип политичког легитимитета је "процена прихватљивости режима". Две
основне претпоставке националног идентитета су јединствена култура и организација,
коју најчешће представља држава. Слично томе, национализам се заснива на културној
сличности која га чини "основном друштвеном везом".45

5.3. Панафриканизам и Негритуде

45
Reid, Richard (2012). A History of Modern Africa: 1800 to the Present. Oxford: John Wiley & Sons.

25
 Афрички национализам био је уствари посебан облик маште о слободи.
Деколонизација је била популаран појам за дефинисање те замишљене слободе. Пет
темељних питања афричких националиста који су били окупирани као потенцијални и
стварни градитељи нације и државе:

• како створити националну свест из мноштва расних и етничких група

затворених унутар колонијалних државних граница;
• како обликовати прикладан модел управљања релевантан за друштва која
произилазе из колонијализма;
• који су модели економског развоја били битни за промицање брзог
економског раста како би се постколонијална друштва извукла из
неразвијености;
• колику је улогу играла неовисна афричка постколонијална држава у
господарству и друштву;
• како нове афричке политичке вође могу промицати народну демократију и
масовну правду коју је колонијализам оспоравао.

Ниједан афрички вођа није имао јасне одговоре на ова сложена питања. Један од
пројеката обнове културе и идентитета био је познат под називом Негритуде.
Негритуде се први пут развио међу афричким и карипским уметницима-
интелектуалцима, а појавио се у Паризу раних 1930-их. Била је то сложена реакција на
расизам и отуђење која се скривала под француском колонијалном политиком
асимилације. Његов је циљ био преокренути афричко представљање, претварајући те
негативне идентитете у позитивне слике. 46

Алтернатива националним идентитетима су идеали панафриканизма и „негритуде“,

критичког оквира и књижевне теорије о црном афричком пореклу, о којима су многи
већ писали, нарочито у односу на период деколонизације и ране постколонизације.
Њихов заједнички именик је интеграција, како у смислу просторног тако и
организацијског, тј. "уједињења" Африке и вредности представљене повратком
"афричких корена". Панафриканизам крајем педесетих и почетком шездесетих година
представља веома јак идеал, који је у великој мери био присутан у политичком
дискурсу. Иако је панафрички покрет био испуњен напретком и неуспехом, то је била
почетна покретна сила за расправе о афричком идентитету (панафриканизам се
појављује усред трећег светског покрета покренутог од стране Азије, настављеног од
стране Африке са којом се Латинска Америка уједињује). Један од разлога за његов
бум је, с једне стране, заједничка хисторија колонијалне репресије и, с друге, идеја
панафриканизма као алтернатива фрагментацији афричког друштва и као средство
мобилизације против колонијалних сила. После неколико неуспелих покушаја, као што
је Федерација Мали, остало је само на идеалима. До краја 20. века идеал
панафриканизма доживљавао је своју ренесансу, али већ измењен, посебно као одговор
на актуелна друштвена и политичка питања. Покушаји политичке интеграције у
Африци су преплављени, нагласак на афричким коренима остаје, али се више нагласак
46
Raftopoulos, B (1999). Problematising Nationalism In Zimbabwe: A Historiographical Review. Zambezia, Vol.
26

26
ставља на економске и организацијске институционалне димензије (нпр. у области
трговине, царина, сигурности, итд.). Једна кулминација била је успостављање Афричке
уније 2002.47

Панафрички покрет је имао свој почетак изван Африке, посебно у САД-у, али је
успио освојити афричке елите. Пре Другог светског рата, већ су одржана четири
конгреса за борбу за афричко ослобођење, иако је само пета, одржана 1945. године у
Манчестеру, рачунала на афричко представљање. Конгрес Манчестера усвојио је
Декларацију о колонизованим народима, који се завршава речима: "Колонизовани
народи и потлачени народи читавог света, уједините се!“ 48

VI БУДУЋНОСТ ПОСТКОЛОНИЈАЛНЕ ДРЖАВЕ

6.1. Будућност нације-државе у Африци

Сукоб. Етничко чишћење. Отимање за ресурсе. Неконтролисана деградација

околиша. Ендемична корупција. Зависност. Неуспешне државе. Више од 60 година је
прошло откад су прве афричке земље прогласиле неовисност (Судан 1956., а потом
Гана 1958. године), а континент наставља своју борбу на многим фронтама. Чини се да
је Африка захваћена у трајном застоју људског напретка, због неделотворних
институција и инхерентне немогућности да их се заобиђе.

Док је држава симбол физичке структуре и институција власти, нација је нешто

мање опипљива. Њена изградња је кључна за стварање верности која осигурава
дуговечност националне државе. То је заправо тај однос, који је у основи

47
Nicolas van de Walle (2003). “Presidentialism and Clientelism in Africa’s Emerging Party Systems,” Journal of
Modern African Studies, 42 no. 2.
48
Lovejoy, Paul, Transformation in Slavery (2000). A History in Slavery in Africa, 2nd Edition. New York, NY:
Cambridge University Press.

27
најуспјешнијих националних држава - чврста веза између државе и нације, најчешће
вођена снажним осећајем национализма који пропагира држава.

Шта значи национална држава у данашњој Африци? Каква је будућност

афричких земаља када их захвати нестабилност која уздрма саме темеље националне
државе? Од осамостаљења, афричку политику карактеришу сукоби у чијем су
средишту етничке тензије. Не морамо гледати даље од Руанде, Нигерије и Мауританије
(међу многим) како бисмо видели доказе за то. Етничка припадност је била и још увек
је у средишту медијске дебате о сукобу и његовим последицама.49

Афричко обољење није тако једноставна категоризација каквом би се могла

претпоставити. Иза тога лежи питање о темељној мани у структури која је узета здраво
за готово да је једина структура, а не модел у који је увезена, што се артикулише као
прекршено обећање. Национална држава родила је безбројне кризе национализма,
уништења мањина и стварања измишљених националних идентитета како би одржала
ову структуру.

Према Елиеу Кедоуриеју (1974), појављивање национализма било је последица

морализације те нове пронађене "моћи народној револуцији". Како је доктрина
национализма настала из европске револуције почетком 19. века, увођење идеологије
нације као јединствене природне политичке формације, на којој се могу градити
државе, поставља националну државу као идеалну суму свих тих делова. Порекло речи
"нација" може се наћи у њеном латинском корену "насци" – родити се, а који се онда
развио у појам народа заједничког порекла.

Као резултат тога лако је увидети како је ова концепција неизбежно

проблематична у свом новом окружењу постколонијалног. „Постколонијално“ је
спајање унутрашњих политичких формација, расцепканих идентитета и пролазних
стварности које се све скупљају како би се обликовале у оно што је присвојено из
колонијалних сила као модел државности и политичког и економског развоја пост-
просветитељске мисли. 50Искључење тог стеченог модела суверенитета с
локализованим облицима владавине није само ометало природну прогресију структура
моћи (као што то има и колонијализам), већ је и спречило јединствену формацију
идентитета у постколонијалним државама стварајући различите и супротстављене
тврдње за националност.51

Према томе, наслеђе националне државе у постколонији разоткрива

неповезаност овог присвајања, као и фрагментацију идентитета кроз уништавање
свести мањина која се проводи у време изградње нације. Срж је у специфичној
пролазности предколонијалних, колонијалних и постколонијалних скупина и
кориштењу асимилације, језика и симбола за изградњу идентитета који се сматра

49
Povelja Ujedinjenih
naroda,,http://www.mvep.hr/CustomPages/Static/HRV/Files/ugovori/povelja_un_hr.pdf.
50
Young, C. (1985) Ethnicity and the colonial and post-colonial state in Africa.” u P. Brass (ed) Ethnic Groups
and the State. London: Croom Heim Press.
51
Mance, Euclides André (1995). African philosophy and liberation.

28
потребним за формирање националне државе - националног идентитета.
Постколонијална подручја насљеђују националну државу, као врхунац модерности и
напретка. 52Успостављање националне државе нужно захтева уништење свести мањина
како би се омогућило успостављање неке врсте националне свести. Као резултат тога,
феномен национализма као деривата националне државе је платформа на којој борбе за
идентитет постају видљиве.53

ЗАКЉУЧАК

Током 19. века колонијалне силе Еуропе су на Африку гледале као на извор
неискориштених природних ресурса. Еуропа је успоставила контакт с Африком у 15.
веку, а ипак је њихов фокус био углавном на трговини робљем коју је Велика
Британија коначно забранила 1807. године. Ова забрана, међутим, није одвратила друге
да наставе с трговином робљем.

До 1870-их готово да је било који део Африке био под колонијалном

окупацијом. Након уједињења Немачке и Италије, дошло је до трке да се највећи део
Африке стави под еуропску власт. Пре ове трке за колонизацијом колонизирана су
углавном обална подручја, што се променило за неколико година. До краја 19. века
цела Африка је била под еуропском окупацијом, осим Етиопије и Либерије. Етиопија је

52
Gellner, E. (2003) Nations and Nationalism, New Perspectives on the Past Series Ithaca, NY: Cornell
University Press.
53
Rejai, Mostafa; Cynthia H. Enloe (1969). Nation-Statesand State-Nations. International Studies Quarterly.

29
била успешна у избегавању талијанске инвазије, а Либерија коју су формирали
ослобођени амерички робови, биле су једине афричке нације које су биле слободне на
прелазу из 20. века.

Током колонијалне експанзије постојале су територијалне претензије колониста

које су се преклапале. Како би се решили ти захтеви и успоставила контрола над
трговином на афричком континенту, Португал је сазвао конференцију, а организирала
ју је Немачка. Ова конференција одржана је у берлинској резиденцији њемачког
канцелара Отта вон Бисмарцка 1884-85.

На овој конференцији, познатој као Берлинска конференција, учествовали су

дипломати Аустро-Угарског Царства, Белгије, Данске, Француске, Низоземске,
Италије, Португала, Русије, Шпањолске, Шведске, Велике Британије, Немачке, Турске
и САД-а. Од свих нација, Француска, Немачка, Велика Британија и Португал јасно су
управљале исходом конференције. Сједињене Америчке Државе такође су требале
учествовати, али на крају нису. Занимљиво је то да није било представника афричких
земаља.

Конференција је започела 15. 1884. године. Закључци конференције су били да

колонисти могу поседовати колоније у Африци, само ако су у стању задржати своју
власт у њима. Нити једна еуропска нација неће имати никаква ограничења за трговину
на афричком континенту, а исто вреди и за афричку обалу. Није смео бити наметнут
додатни порез на робу која је увезена или извезена осим оне која је била у интересу
трговине.

Афрички континент у већини је делова тада био под контролом традиционалних

и локалних вођа. Овај сусрет резултирао је довођењем целог афричког континента под
колонијалну власт. Границе које су успостављене као резултат овог сусрета биле су
искључиво утемељене на политичким или административним потребама колонијалних
сила.

Велика Британија је преузела контролу над модерним подручјима Египта,

Судана, Уганде, Кеније, Јужне Африке, Замбије, Зимбабвеа и Боцване заједно с
Нигеријом и Ганом. Француска је имала контролу над већином западне Африке која се
протезала од Мауританије до Чада и Габона, што је укључивало и већи део пустиње
Сахара. Белгија је под краљем Леополдом II. преузела контролу над данашњом
Демократском Републиком Конго, док су Мозамбик и Ангола постали део
португалских колонија. Италија је под својом контролом имала Сомалију и неке делове
Етиопије. Намибија и Танзанија биле су под њемачком контролом. Шпањолска
колонија у Екваторијалној Гвинеји била је једна од најмањих.

30
 Литература

1. Acemogluand, D.; Robinson, J.A. (2012). Why Nations Fail: Theorigins of power,
prosperity and poverty. London: Profile Books Ltd.
2. Alesina, A.; Reich B. (2013) Nationbuilding, National Bureau of Economic
Research.
3. Almong, Gabriel a VERBA, Sydney (1963). The Civic Culture: Political Attitudes
and Five Nations. New Jersey: Princeton University Press.
4. Anchimbe, Eric (2007). Linguistic Identity in Postcolonial Multilingual Spaces.
New Castle: Cambridge Scholar Publishing.
5. Anderson, Benedict (1983). Imagined Communities. Reflections on the Originand
Spread of Nationalism, London.
6. Ameillon Bernard (1964). La Guinée: biland'uneindépendance. Paris: François
Maspero.

31
7. Appiah, K.A. (1993). In my father's house: Africa in the philosophy of culture.
OUP USA.
8. Ashcroft, Bill; Griffith, G.; Tiffin, H. (2000), Post-Colonial Studies: The Key
Concepts.
9. Bandyopadhyay i Green (2013) Nation-Building and Conflict in Modern Africa.
10. Barnett, Michael (1996). Identity and alliances in the Middle East. New York:
Columbia University Press.
11. Bauman, Z. (1998) Globalization: The Human Consequences. New York:
Columbia University Press.
12. Bloom, D. E.; Sachs, J. D. (1998) Geography, Demography, and Economic
Growth in Africa, Brookings Papers on Economic Activity, 2.
13. Bornman, E. (2005). National symbolsandnation-building in the post-apartheid
South Africa. Unisa Paper.
14. CDC, August 2019, https://www.cdc.gov/vhf/ebola/history/2014-2016-
outbreak/index.html
15. Chabal, Patrick (2009) Africa: The Politics of Suffering and Smiling.
University of KwaZulu-Natal Press.
16. Chazan, N. Lewis, P. Mortmier, Rothchild, R. and Stedman, S. (eds.). (1999).
Politics and Society in Contemporary Africa. 3ed. Boulder, Lynne Rienner
Publishers.
17. Clapham, Christopher (1996). Africa and the international system: the politics of
state survival. Cambridge: Cambridge University Press.
18. Davidson, Basil (1993). The black man's burden: Africa and the curse of the
nation-state. New York: Three Rivers Press.
19. Deng, Francis (1996). Sovereignty as responsibility: conflict management in
Africa. Washington, DC: The Brookings Institution.
20. Denoon, D. i Cooper, A. (1970). The 'New Historiography' in Dar esSalaam: A
Rejoinder. African Affairs.
21. Gellner, E. (2003) Nations and Nationalism, New Perspectives on the Past Series
Ithaca, NY: Cornell University Press.
22. Herbst, Jeffrey (2000). States and Power in Africa: comparative lessons in
authority and control. New Jersey: Princenton University Press.
23. Horowitz, D. L. (1985). Ethnic Groups in Conflict. Berkeley: University of
California Press.
24. Jackson, Robert H.; JAMES, Alan (1993). States in a changing world: a
contemporary analysis. Oxford: Clarendon Press.
25. Kenneth, Kalu (2017). State-Society Relations, Institutional Transformation and
Economic Development in Sub-Saharan Africa. Development Policy Review,
Vol.
26. Lovejoy, Paul, Transformation in Slavery (2000). A History in Slavery in Africa,
2nd Edition. New York, NY: Cambridge University Press.
27. Mance, Euclides André (1995). African philosophy and liberation.
28. Manning, Patrick (1990). Slavery and African Life: Occidental, Oriental and
African Slave Trades. Cambridge: Cambridge University Press.

32
29. Mclennan, Gregor (2003). Sociology, eurocentrism and postcolonial theory.
European Journal of Social Theory.
30. Mignolo, W.D. (1996) Colonial and Postcolonial Discourse: Cultural Critique or
Academic Colonialism?
31. Miguel, E. (2004). Tribe or Nation? Nation building and Public goods in
Kenyaversus Tanzania. World Politics. Vol 56(3).
32. Nicolas van de Walle (2003). “Presidentialism and Clientelism in Africa’s
Emerging Party Systems,” Journal of Modern African Studies, 42 no. 2.
33. Ochola, Leadership and Economic Crisis in Africa, Nairobi: Kenya Literature
Bureau, 2007: 426.
34. Povelja Ujedinjenih naroda,Februar 2019,
http://www.mvep.hr/CustomPages/Static/HRV/Files/ugovori/povelja_un_hr.pdf.
35. Putnam, Robert (1993). Making Democracy Work: Civic Traditions in Modern
Italy. New Jersey: Princeton University Press.
36. Raftopoulos, B (1999). Problematising Nationalism In Zimbabwe: A
Historiographical Review. Zambezia, Vol. 26.
37. Reid, Richard (2012). A History of Modern Africa: 1800 to the Present. Oxford:
John Wiley & Sons.
38. Rejai, Mostafa; Cynthia H. Enloe (1969). Nation-Statesand State-Nations.
International Studies Quarterly.
39. Rothchild, D. (1983). Collective demands for improved distributions. Westview
Press: London.
40. Spivak Gayatri Chakravorty (1990). Can the Subaltern Speak?, Cary Nelson,
Lawrence Grossberg (ed.), Marxism and the Interpretation of Culture, Chicago.
41. Stephenson, C. (2005). Nation Building. Beyond Intractability.
42. Stuart, Hall (1994) Cultural identity and diaspora, New York: Columbia
University Press.
43. Tilly, Charles (1985). War Making and State Making as Organized Crime. u
Bringingthe State Back. Eds. EVANS, Peter, RUESCHEMEYER, Dietrich a
SKOCPOL, Theda. Cambridge: Cambridge University Press.
44. Von Bogdandy, Häußler, Hanschmann, and Utz (2005). State-Building, Nation-
Building, and Constitutional Politics in Post-Conflict Situations: Conceptual
Clarifications and Appraisal of Different Approaches.
45. Weber, E. (1976) Peasants into Frenchmen: The Modernization of Rural France,
1870- 1914 Stanford: Stanford University Press.
46. Wesseling, H. L (1996). Divide and Rule: The Partition of Africa, 1880–1914.
West Port,
47. Young, C. (1985) Ethnicity and the colonial and post-colonial state in Africa.” u
P. Brass (ed) Ethnic Groups and the State. London: Croom Heim Press.
48. Young, C. (1994). The African Colonial State in Comparative Perspective. New
Haven, CT: Yale University Press.

33