UNIVERZITET U NOVOM SADU

EKONOMSKI FAKULTET U SUBOTICI

Predmet: Bankarstvo

Seminarski rad

PORTFOLIO BANKE

Mentor: Student:
Akademik prof.dr Nenad Vunjak Branimir Stojanĉić
br. indeksa: FBO599/16

Subotica, decembar, 2016.

Sadrţaj:

1. Uvod.....................................................................................................................................3

2. Bankarstvo – pojam i istorijski razvoj................................................................................5

3. Poslovna politika banke.......................................................................................................7

4. Portfolio banke.....................................................................................................................8

4.1. Investicioni portfolio.............................................................................................9

4.1.1. Prinos rizika i premija za rizik portfolia..........................................................11

4.1.2. Optimizacija investicionog portfolia.............................................................12

4.1.3. Monitoring, revizija i rebalansiranje investicionog portfolia.........................13

4.2. Kreditni portfolio................................................................................................14

5. Zakljuĉak...........................................................................................................................20

6. Literatura...........................................................................................................................21

2
 1. Uvod
Naklonost investitora prema riziku podstakla je savremene trendove razvoja finansijskih
trţišta koji u svojoj osnovi imaju smanjenje rizika ulaganjem u razliĉite vrste finansijske aktive.
Istorijski trenutak u kojem se nalazimo okarakterisan je krizom globalne ekonomije koja je
potekla iz bankarskog sektora, prelila se na globalno trţište kapitala i uzdrmala temelje svetske
ekonomije. Usled fiansijske krize, šira investiciona javnost postala je svesna znaĉaja kontrole
rizika u investicionom menadţmentu, što je portfolio optimizaciju i upravljanje performasama
protfolia hartija od vrednosti uĉinilo jednom o najaktuelnijih tema finansijske ekonomije.
Prouĉavanje metoda alokacije sredstava, ukljuĉujući i meĊunarodnu diversifikaciju, podstaklo je
interesovanje nauĉne i struĉne javnosti za portfolio optimizaciju. Trţište hartija od vrednosti
predmet su velikog broja teorijskih i empirijskih studija, uz opštu opservaciju da trţišta hartija od
vrednosti širom sveta postaju nestabilnija i sve više integrisana. Ukljuĉivanje banaka u
meĊunarodno bankarstvo, dovelo je do prebacivanja poslova iz jedne u drugu zemlju, u
regulisanju njihovog poslovanja dolazi do niza problema. Regulatorni organi nisu u mogućnosti
da pored nacionalnog poslovanja banaka prate i njihove meĊunarodne, odnosno globalne
transakcije, problemi nastaju kako kod praćenja domaćih banaka, tako i filijala inostranih
banaka. Savremeni svet karatkteriše povećani stepen globalizacije, interakcija ekonomije i
politike na globalnom nivou, porast stranih investicija i prekograniĉnih transfera, drastiĉan rast
berzanskih plasmana, integrisanost berzi u jedinstven sistem, deregulacija finansijskog
poslovanja, sofisticiranost savremene tehnologije, ĉeste oscilacije deviznih kurseva i cena nekih
strateških proizvoda, sve ovo nosi povećan rizik poslovanja za sve uĉesnike na finansijskom
trţištu.
Pre uspostavljanja moderne portfolio teorije smatralo se da svaku akciju treba analizirati
putem fundamentalne analize i u portfolio uvrstiti one koje poseduju potencijal rasta. Savremena
portfolio teorija predstavlja najznaĉajniju inovaciju XX veka na podruĉju investicija i upravljanja
portfoliom hartija od vrednosti. Nastanak savremene finansijske ekonomije vezuje se za
martovski broj Journal of Finance iz 1952. godine, u kome je Harry Markowitz predstavio svoj
rad „Portfolio Selection“. Moderna portfolio teorija pomaţe investitorima da odaberu skup
hartija od vrednosti koji daje što je moguće veći prinos portfolia uz ţeljeni nivo rizika. Prilikom
odluĉivanja o izboru portfolija, investitor paţnju posvećuje oĉekivanom prinosu, odnosno
srednjoj vrednosti i varijansi prinosa kao meri rizika u jednom vremenskom periodu investiranja.
Kada se porede investicione mogućnosti i kombinuju u protfoliju, pored prinosa i rizika, kao
osnovnih varijabli prilikom formiranja portfolija, Markowitz je ukazao i na aspekt korelacije
prinosa akcija, koja govori koliko su snaţno povezani prinosi pojedinih hartija koje ĉine
portfolio. Moderna portfolio teorija jasno i rigorozno pokazuje da se varijansa portfolia moţe
redukovati kroz koncept diversifikacije ukoliko investitori biraju portfolio na osnovu njegovih
svosjstava rizika i prinosa, umesto da konstruišu portfolio od akcija koje imaju privlaĉne
karakteristike prinosa. Markowitz-ev model srednje vrednosti i varijanse (eng. Mean-Variance,
MV) predstavlja kvantifikaciju veze rizika i prinosa, a inovaciju ĉini merenje meĊuzavisnosti
strukture prinosa izraĉunavanjem korelacije prinosa akcija. Treba imati u vidu ĉinjenicu da je
Markowitz-eva teorija razvijena i testirana na zrelim, izrazito likvidnim trţištima kapitala na
kojima se trguje velikim brojem razliĉitih vrsta finansijskih instrumenata. Kontroverze o
primenjivosti teorije i na razvijenim trţištima kapitala predmet su rasprave, kako meĊu
akademicima, tako i meĊu praktiĉarima. Bez obzira na rasprave o njenoj aplikativnosti,
Markowiz-eva teorija je i dalje nezaobilazni alat za prouĉavanje trţišta kapitala.

3
 Upravljanjem portfoliom banke, investicionim ili kreditnim, je najvaćniji naĉin upravljanja
finansijskim sredstvima banke. Osnovni cilj upravljanja portfoliom banke je maksimizacija
prihoda i odrţavanje likvidnosti uz limitiranje rizika unutar smernica postavljenih od strane
menadţmenta banke. Svako poslovanje koje ima za cilj maksimiziranje profita, ukljuĉujući
bankarsko poslovanje, suoĉeno je sa makroekonomskim rizicima i mikroekonomskim rizicima.
Specifiĉnost banaka i bankarskog sektora privrede ukazuje da je bankarsko poslovanje visoko
riziĉna delatnost jer je rizik veoma izraţena kategorija u poslovanju savremenih banaka. Imajući
u vidu da su banke institucije koje posluju na naĉelima rentabilnosti, likvidnosti i sigurnosti
plasmana, po logici stvari, proizilazi i riziĉan karakter njihovog poslovanja. Svaka neizvesnost i
neplanirano i iznenadno dešavanje u pojedinim poslovnim aktivnostima banke moţe se definisati
kao rizik. Imajući u vidu ĉinjenicu da banke posluju sa specifiĉnom robom (novcem), samo
odreĊivanje rizika mora biti ipak uţe postavljeno. S tim u vezi bankarski rizik bi se mogao
definisati kao verovatnoća gubitka (smanjenja dobiti) nastalog kao rezultat dejstva neizvesnih
dogaĊaja u poslovanju banaka. Upravljanje bankom, u segmentu preuzimanja rizika imanentnog
prirodi finansijske institucije, obuhvata razumevanje riziĉnih obeleţja okruţenja banke,
identifikaciju i klasifikaciju rizika, njihovo merenje, kontrolu i uspostavljanje instrumenata za
zaštitu i smanjenje izloţenosti rizicima. Izbegavanje rizika podrazumeva prestanak vrĊenja
aktivnosti koja prouzrokuje rizik. Smanjenje rizika podrazumeva preduzimanje niza radnji preko
kojih se minimizira ili pojava rizika ili potencijalni gubitak u sluĉaju njegove pojave. Deljenje
rizika podrazumeva da se rizik deli sa nekom drugom institucijom, kao na primer sa
osiguravajućom kućom.Stoga se mnoge banke u odnosnu na sintagmu „podnositi ili upravljati
rizicima“ odluĉuju za potonji pristup, odnosno za upravljanje rizicima. Optimizaciju portfolija
banke treba razumeti u smislu permantntnog smanjenja izloţenosti rizicima na naĉelima
diverzifikacije portfolija.

4
 2. Bankarstvo – pojam i istorijski razvoj
Bankarstvo kao posebna nauĉna disciplina ima za zadatak da ispituje i prati opšta
ekonomska dejstva koja se manifestuju funkcionisanjem banaka u kreditnom i bankarskom
sistemu jedne zemlje. Nauka o bankarstvu se bavi, pre svega, pruĉavanjem funkcija i uloge
bankarskog sistema, kao i naĉina organizovanja bankarskih organizacija u jednoj nacionalnoj
ekonomiji. Zatim, pruĉava bankarsko poslovanje, a naroĉito odnose, procese i poslovne
transakcije koji se javljaju po osnovu stvaranja i korišćenja novca i kredita preko banaka. Najzad,
nauka o bankarstvu bavi se i poţimanjem teorije i prakse monetarno-kreditn i devizne politike, s
jedne strane i kreditno-bankarskim sistema, s druge strane, kao i refleksijom ovih odnosa na
ekonomsku politiku zemlje i meĊunarodne ekonomske i finansijske odnose.
Moţe se reći da Bankarstvo kao posebna nauĉna disciplina nauĉno usavršava metode i
mehanizme posredovanja banaka pri snabdevanju ekonomskog sistema potrebnom koliĉinom
novca i finansijskih resursa, optimizira institucionalnu finansijsku strukturu kao pretpostavku za
efikasnije poslovanje banaka i da, imajući u vidu društveni znaĉaj bankarskih organizacija,
povećava efikasnost i tehnologiju kontrole delovanja bankarskih organizacija. Bankarstvo kao
nauĉna disciplina o organizaciji i poslovanju banaka razvilo se u drugoj polovini XIX veka, s
ciljem da bankare osposobi za uspešno voĊenje bankarskih poslova, vodeći raĉuna o kreditniom
pokriću, likvidnosti, poslovnom ugledu na berzi, špekulativnim poslovima i sl. Nakon poĉetne
mikroekonomske orjentacije Nauke o bankarstvu, usmerene na sigurnom, likvidnom i
rentabilnom poslovanju bankarske organizacije, ona je vremenom sve više poprimila
makroekonomsku orijentaciju. U savremenim uslovima se moţe govoriti o iznijansiranoj
kombinaciji mikro i makro pristupa Nauke o bankarstvu. Polazi se od pretpostavke da je banka
specifiĉno preduzeće koje posluje specifiĉnom robom, novcem, zbog ĉega je veći društveni
znaĉaj takvog preduzeća u odnosu na bilo koja druga „obiĉna preduzeća“. Ali, to je ipak
preduzeće, zbog ĉega se ne sme zanemariti njegova mikroekonomija. S druge strane,
makroekonomski pristup omogućuje da se tretira društvena celina ekonomskih, pre svega
finansijskih i monetarnih mera, kojima se bankarski sistem i bankarsko poslovanje stavljaju u
funkciju snabdevanja društvene reprodukcije potrebnom koliĉinom novca i kredita, oĉuvanja
stabilnosti nacionalne valute, optimalne mobilizacije koncentracije slobodnih novĉanih sredstava,
efikasnog platnog prometa, raznolikosti usluga, instrumenata i tehnika kojim se sluće banke,
organizacione strukture banaka, itd.
Smatra se da je pojavu i razvoj banka omogućila pojava kovanog novca. S obzirom da je
kovani novac postojao i pre nove ere, sigurno se ne moţe govoriti da su oduvek postojale banke
u današnjem smislu te reci. Moţe se jedino govoriti o razvojnim fazama. Prva faza urazvoju
banaka nastaje sa pojavom kovanja novca, znaĉi poĉev od robovlasniĉkog perioda (izmeĊu VII i
V veka pre nove ere) pa sve do kraja XIV veka. Radi se o rudimentarnim oblicima bankarskih
poslova, kao što su menjaĉki, transferni, zaloţni, kreditni. Tada su u Vavilonu pojavile privatne
kuće poznate kao tezauri, tj. skladišta, gde je prikupljana hrana i drugi proizvodi na ĉuvanje, uz
mogućnost davanja pozajmica drugima. Pozajmice su odobravane najĉešće u naturalnom obliku,
uzobavezu vraćanja do naredne ţetve i uz zelenašku kamatu. Priznanice o deponovanoj robi
poĉele su da cirkulišu kao sredstva za obraĉune i plaćanja. Na tako oformljeni praoblik kreditnog
preduzeća u antiĉkoj Grĉkoj se razvija menjaĉki (sarafski) posao, da bi kasnije menjaĉi postali i
zajmodavci. U antiĉkom dobu bilo je razvijeno zaduţivanje na hipoteku. Nakon toga, razvitak
unutrašnje i spoljne trgovine omogućio je pojavu komercijalnih kredita. Iz Grĉke se tokom III
veka pre naše ere menjaĉki i zajmovni poslovi prenose u Rim, gde dostiţu svoj vrhunac u

5
robovlasniĉkom periodu. U Rimu tog perioda bankar se zvao argentarius, koji se bavio
menjaĉkim, depozitnim, zajmodavnim i posredniĉkim poslovima u platnom prometu. Njegove
knjige su slućile kao javne isprave pred sudom u toku dokaznog postupka. Rimski bankar je od
velikog uticaja na privredni ţivot i na vlast, a prema nekim analizama on već tada ostvaruje
personalnu uniju izmeĊu finansijskog kapitala i drţavne vlasti i ĉak se priblićava kasnijem tipu
savremenog bankara. Nakon pada Rimske imperije, dinamiĉki razvoj bankarstva se zaustavlja, u
feudalizmu kreditni promet je skoro zaustavljen, tj. opstao je samo naturalni kredit. MeĊutim,
razvojem trgovine kasnije se ponovo javlja i novĉani kredit. Novĉani obraĉuni se vrše menicom i
to na sajmovima u Italiji, Francuskoj i Rusiji, jer je nošenje metalnog novca bilo riziĉno (pojava
novĉanica). Pojava prvih specijalizovanih novĉanih ustanova u Italiji poĉetkom XIX veka
predstavlja drugu fazu u razvoju bankarstva. Kaza di Sant Djordjo osnovana je 1407. godine u
Đenovi smatra se prvom bankom u istoriji bankarstva. Banke koje su nastale nakon toga bile su
pre svega ustanove platnog prometa, ĉiji je cilj bio da uproste meĊunarodne novĉane transakcije,
zbog ĉega su one organizovale ţiro promet po raĉunima klijenata, svojih komitenata.
Poĉetkom XVII veka u Amsterdamu su se odigrali znaĉajni dogaĊaji u razvoju novca i
bankarstva. S obzirom na već izraţeni problem kvaliteta kovanog novca (krivotvorenje),
amsterdamski trgovci su ga pokušali rešiti tako što su osnivali banku koja je u vlasništvu grada.
Banka je rešila problem kvaliteta kovanog novca uvoĊenjem sistema pensatornog plaćanja
(merenje metala pri svakom kupoporodajnom aktu). „Tom su akcijom gradksi oci Amsterdama
postali pioniri ideje drţavnog regulisanja ponude novca.“ Poĉetkom XVIII veka nastaje treća
faza u razvoju bankarstva, ĉija je odlika osnovanje niza bankarskih ustanova privatnog i javnog
karaktera. Već pomenuta Amsterdaskoj banci poĉelo je da ide loše u drugoj polovini XVII veka,
kada se previše vezala za holandsku Istoĉno-indijsku kompaniju, zbog uzajamnog ĉlanstva u
upravnim odgorima i prevelikih novĉanih transakcija kompaniji, bez pokrića, što je dovelo do
bankrotstva banke. Pojava i razvoj Bank of England i Banque Royale u toku XVII i XVIII veka
pokazju znaĉaj poverenja u bankarskom poslovanju i kako ga steći (teško) i izgubiti (brzo).
Ĉetvrta faza u razvoju bankarstva nastaje poĉetkom XIX veka, najpre u Engleskoj, a zatim i u
drugim zemljama. Banke se osnivaju kao akcionarska preduzeća ili komanditna društva, sa
velikim sopstvenim kapitalom. Ovaj tip banke odrţao se i danas postavši znaĉajan privredni
faktor. S obzirom da je njihovo osnivanje povezano sa industrijalizacijom, ove banke su
napustile finansiranje drţave i posvetili se posredovanju kreditnog i platnog prometa. Zbog
posedovanja relativno velikog uĉešća sopstvenog kapitala, banke su uspele da koncentrišu
ogromna tuĊa sredstva kroz razvijenu filijalsku mreţu i da ih stave na raspolaganje trgovini i
industriji. Ĉetvrtu fazu u razvoju bankarstva karakteriše poĉetak i razvoj nauĉnog (teorijsko-
metodološkog) istraţivanja suštine bankrarskog poslovanja. Analiziraju se osnovni principi i
utvrĊuju se odreĊene zakonitosti u podbilansima aktive i pasive banaka i na toj osnovi formulišu
poslovne strategije
Ne postoji jedinstvena definicija banke. Moţe se steći utisak da je bilo teško definisati
banku jer se ona javlja kao osamostaljeni oblik kapitala, zbog ĉega je priroda banke najĉešće
zamagljena funkcijom koju ona vrši. Pojam „banka“ potiĉe od latinske reci „banco“ koja
oznaĉava klupu (tezgu, u današnjem smislu reĉi šalter), postavljenu na ulici, trgu, vašaru ili
sajmu na kojoj se vršila razmena razliĉitih oblika i vrsta novca, kao i novĉane transakcije naplate
i plaćanja u vezi sa obavljenim trgovinskim prometom. Dosta je rašireno mišljenje da je banka
privredno preduzeće, sui generis, pa se shodno tome, banka definiše kroz razlike i sliĉnosti u
odnosu na „obiĉna“ preduzeća i druge finansijske institucije. U okviru brojnih finansijskih
institucija u svim finansijskim sistemima bankama pripada primarna uloga. Kao što ne postoji

6
jedinstvena definicija banke, isto tako ne postoji ni jedinstveni kriterijum za podelu banaka, zbog
ĉega se koristi više kriterijuma, koji se meĊusobno upotpunjuju. Najĉešći kriterijumi su: 1.
roĉnost poslova (komercijalne banke – kratkoroĉni poslovi; investicione banke – dugoroĉni
poslovi), 2. privredna oblast ili grana iz koje potiĉu preduzeća, osnivaĉi neke banke (industrijske
banke, poljoprivredne banke, trgovaĉke banke, spoljnotrgovinske banke); 3. veliĉina teritorije
koju pokriva neka banka (opštinska banka, regionalna banka, nacionalne banke – u sluĉaju
federalnih drţava). Moţe se reći da dominira kriterijum koji uvaćava vrstu izvora i prirodu
sredstava i naĉin njihove upotrebe od strane banke, uz postojanje meĊuzavisnosti izmeĊu vrste
sredstava i njihovog plasmana. Imajući u vidu ovaj kriterijum, uobiĉajena je podela na: 1.
emisione ili centralne banke, koje se reĊe nazivaju novĉaniĉne; 2. depozitne; 3. investicione; 4.
poslovne; 5. univerzalne i 6. ostale vrste banaka.

3. Poslovna politika banke

Polazeći od toga da poslovna politika banaka „predstavlja skup odreĊenih ciljeva i mera
koje banke preduzimaju u nameri njihovog ostvarivanja u predviĊenom vremenskom razdoblju“,
osnovni cilj svih banakarskih polsova trebalo bi da bude maksimizacija banĉane funkcije cilja
(dobiti), tj. kapitalizacija prikupljenih i plasiranih finansijskih resursa, što se posredno efektuira
kroz njihovu meĊuregionalnu i meĊugransku mobilizaciju, koncentraciju i alokaciju uz najniţe
troškove. „U svom poslovanju banke su duţne da se pridrţavaju principa poslovnosti pod kojim
treba podrazumevati sigurnost i efikasnost prilikom ulaganja novĉanih sredstava“.
Dve grupe faktora utiĉu na koncipiranje poslovne politike banke: 1. egzogeni faktori koji
su makro karaktera i potiĉu iz okruţenja i 2. endogeni ili mikro faktori koji su u nadleţnosti same
banke. Egzogeni faktori su institucionalnog karaktera i reflektuju se kroz mere i odluke koje
donose drţavni organi i institucije u sklopu mera ekonomske politike. Endogeni faktori poslovne
politike banke obugvataju mere i metode koje su u nadleţnosti banke, što je u funkciji
nesmetanog odvijanja bankarskih aktivnosti posebno koncentracije i plasmana. S obzirom na
relativnu stabilnost egzogenih faktora, u trţišnim privredama se pridaje izuzetan znaĉaj
unutrašnjim mikro faktorima od kojih zavisi uspešnost poslovne politike. Pored ostalog, uloga i
znaĉaj navedenih faktora zavisi i od izabranog modela poslovne politike pojedinaĉne banke.
Stalno prisutna dilema je kako postići potrebnu likvidnost i maksimalnu rentabilnost, uz
minimiziranje rizika i neizvesnosti, toliko prisutnih u poslovanju banaka. Inicijalni rizik se nalazi
u samoj suštini banke.
Ukupni bankarski plasmani se dele na kreditne i investicione plasmane, pri ĉemu se pod
investicionim plamanima podrazumevaju plasmani u hartije od vrednosti. Struktuiranjem
kreditnog potencijala na zajmovne i investicione plasmane banke koncipiraju i realizuju portfolio
menadţment zajmova i portfolio menadţment investicija (vrednosnih papira). Pri tome,
proporcija izmeĊu kreditnih i investicionih plasmana zavisi od poslovne strategije pojedinaĉne
banke, koja je podloţna promenama opštih ekonomskih uslova i trţišnih kretanja kamatnih stopa.
Podaci pokazuju da banke preferiraju kreditne plasmane zbog njihove veće profitabilnosti. Na
primer, u SAD je krajem oktobra 1993. godine od ukupne kamatonosne aktive plasirano je 28%
u vidu investicija i 72% u vidu zajmova. Od ukupne aktive komercijalnih banaka plasmani u
vrednosne papire iznosili su 24%, a u zajmove 63%. U bankama razvijenih trţišnih privreda, kao
što je SAD, uĉešće kreditnih plasmana sve do pedesetih godina, kretalo se najviše do jedne

7
ĉetvrtine ukupnih plasmana. Tek posle 1960. godine i dalje,kreditni plasmani prelaze polovinu i
pribliţavaju se uĉešću od oko 60% od ukupnih plasmana. Sliĉne tendencije zapaţaju se i u
bankama drugih razvijenih trţišnih ekonomija. Plasmani u kredite donose najveći prihod banci,
ali su stoga i riziĉniji od drugih plasmana.
Politika plasmana banke se zasniva na tri postulata: sigurnost, likvidnost i prinosnost, koji
su u osnovi meĊusobno konfliktni. Moţe se reći da je investiciona politika banaka, zasnovana na
optimizaciji obima i strukture plasmana u hartije od vrednosti, upravo u funkciji relativizacije
njihove konfliktnosti. Struktuiranjem upotrebe slobodnih novĉanih resursa u sigurne hartije od
vrednosti razliĉitih perioda dospeća i stopa prinosa i mogućnošću njihovog konvertovanja u
likvidne oblike postiţe se likvidnost, sigurnost i prinosna snaga banke.

4. Portfolio banke

Pod portfolio politikom banke, podrazumeva se upravljanje ukupnim bankarskim

plasmanima u funkciji zadovoljenja preferencija vlasnika kapitala, trţišne strukture i bankarskog
sistema u odnosu na likvidnost, sigurnost i profitabilnost. Pojam portfolio predstavlja skup,
finansijske imovine pojedinca, organizacije, sastavljen od razliĉitih finansijskih instrumenata
(vrednosnih papira). Da bi se smanjila verovatnoća gubitka prilikom investiranja trebaju se
raspodeliti investicije, investiranje u razliĉite vrste hartija od vrednosti ĉije cene neće padati
istovremeno. Poslovne banke imaju za cilj ostvarivanje maksimalne profitabilnosti uz prihvatljiv
nivo rizika, kako za klijente tako i za potencijalne investitore i akcionare. Banke, kako poslovne
tako i druge, obavljaju veliki broj raznovrsnih poslova da bi bile konkurentne na trţištu i postigle
zadovoljavajući profit. Klasiĉna aktivnost banaka je prikupljanje depozita i plasiranje sredstava
urazne oblike kredita. MeĊutim, u savremenim uslovima poslovanja banke su izloţene
konkurenciji drugih banaka, finansijskih kompanija, osiguravajućih društava i drugih finansijskih
institucija i stoga moraju da se prilagoĊavaju trţišnim uslovima, diverzifikuju portfolio aktive i
prošire obim usluga koje pruţaju klijentima u pravcu novih vrsta platnih kartica, elektronskog
bankarstva, osiguranja, brokersko-dilerskih usluga, kastodi usluga, usluga pripreme i plasiranja
emisija hartija od vrednosti, portfolio menadţmenta, usluga investicionog savetovanja, usluga
procene i upravljanja rizicima itd.
Da bi poslovne banke obezbedile opstanak, rast i razvoj u uslovima oštre konkurencije,
neophodno je da na strateški naĉin upravljaju celokupnim poslovanjem, aktivom i pasivom,
depozitnim, kreditnim i investicionim portfoliom, da upravljaju rizicima u skladu sa regulativom
centralne banke i Bazelskim principima i obezbede dovoljne sigurnosne rezerve i adekvatnost
kapitala.Strateško planiranje kao metod upravljanja bakom pojavljuje se poĉetkom 80-tih godina,
u prvom redu kod velikih poslovnih banaka, s ciljem sagledavanja njihovih trţišnih pozicija i
iznalaţenje najpovoljnijih rešenja za jaĉanje njihove konkurentnosti na finansijskom trţištu.
Strateškim planiranjem se definišu konkurentni bankarski proizvodi i postiţe veća segmentacija
finansijskog trţišta. TakoĊe, strateškim planiranjem se projektuju buduće promene u
finansijskom sistemu. Strateškim planiranjem se u bankama uspostavlja nova upravljaĉka
filozofija koja poĉiva na ĉvrstoj vezi izmeĊu kreativnog i preduzetniĉkog opredeljenog
menadţmenta efikasne tehnologije sprovoĊenja projektovanih zadataka i savremene organizacije
rada. Uspešne poslovne banke primenjuju ALM koncept (Asset and Lability Management), koji
predstavlja strategiju upravljanja ukupnom bilansnom i vanbilansnom strukturom banke koja

8
treba da obezbedi zadovoljavajuću profitabilnost, efikasno upravljanje aktivom i pasivom i
kontrolu upravljanja rizicima banke. Cilj strateškog planiranja treba da se odnosi na pravce
prestruktuiranja bilansnih pozicija radi poboljšanja performansi poslovanja banke uz smanjenje
njene izloţenosti potencijalnim rizicima. Portfolio menadţment se zasniva na tehniĉkoj i
fundamentalnoj analizi investicionih alternativa i donošenju odgovarajućih odluka u pravcu
zauzimanja „dugih“ i „kratkih“ pozicija.

4.1. Investicioni portfolio

Investicioni portfolio predstavlja kolekciju hartija od vrednosti (akcija,

obveznica,finansijskih derivata, udela u investicionim fondovima) koje drţi individualni
investitor u skladu sa karakteristikama portfolia u kontekstu rizika i prinosa. Bankarski
investicioni portfolio podrazumeva skup hartija od vrednosti kojima raspolaţe banka. Kreiranje
investicionog portfolia odraz je transformacije ekonomskog ambijenta (pod uticajem
globalizacije i deregulacije). Naime, banke su se u novim uslovima susrele sa pojaĉanom
konkurencijom ne samo u okviru bankarske delatnosti, već je po osnovu „preklapanja“ poslova
došlo do unakrsne konkurencije izmeĊu banaka i institucionalnih investitora. Po tom osnovu,
savremena konkurentska utakmica se moţe oznaĉiti kao „borba svih protiv svih“, pri ĉemu je
osnovni spiritous movens profit. Znaĉaj investicionog portfolia proizilazi iz bilansnog znaĉaja
hartija od vrednosti u strukturi savremenih banaka. Iako su kreditni poslovi zadrţali primat u
strukturi aktive, empirijska analiza pokazuje da banke oko 40% plasmana usmeravaju u razliĉite
vrste hartija od vrednosti. Vaţno je takoĊe naglasiti da je formiranje investicionog portfolia
motivisano pre svega profitnim razlozima, ali da se ne sme zanemarivati ni uloga jednog dela
investicionog portfolia u odrţavanju odgovarajućeg stepena likvidnosti banke, što se moţe
zakljuĉiti na osnovnu kvalitativnih karakteristika pojedinih hartija od vrednosti u strukturi
portfolia. Portfolio menadţment se zasniva na aktivnoj, balansiranoj i pasivnoj investicionoj
strategiji. Investitori u odnosu na svoju averziju prema riziku, trade-off izmeĊu prinosa i rizika
nastoje da kreiraju sopstveni portfolio koji je optimalan, efikasan, diversifikovan, kompatibilan
sa njihovim preferencijama. Oni primenjuju raznovrsne modele i tehnike ocene performansi
portfolia - CAPM, APT, Sortino-ov indeks, Sharpe-ov indeks, Jensen-ov indeks i sl., kako bi
kreirali efikasan portfolio, na granici efikasnosti i na najvišem nivou korisnosti. Krajnji cilj
portfolio menadţera u bankama je kontinuirani monitoring i rebalansiranje portfolia, kako bi
postigli superiorne performanse u poslovima kupoprodaje hartija od vrednosti.
Problematika portfolio menadţmenta u bankama se moţe posmatrati kroz prizmu nekoliko
osnovnim dilema: koja je optimalna struktura portfolia, koji strateški koncept je najefikasniji sa
stanovišta rizika i prinosa, koja je adekvatna premija za preuzeti rizik, kakva je priroda procesa
diversifikacije portfolia u kontekstu optimizacije trade-off-a izmeĊu prinosa i rizika. Kada je reĉ
o strukturi portfolia, instruktivan je bilansa stanja banke koji prikazuje investicioni portfolio sa
aspekta njegove vrednosti, namene, roĉnosti, rizika, prinosa. Strukturu investicionog portfolia
savremenih banaka komponuju: (Rose i Hudgins, 2005, s. 109)

a) Investicione hartije od vrednosti: likvidni deo – to je likvidni portfolio hartija od

vrednosti koji se ĉesto naziva sekundarnim rezervama. Raĉunovodstveno posmatrano, u
bilansu banke se ovaj deo portfolia oznaĉava kao „rasoploţivo za prodaju“. Njega

9
 komponuju drţavne hartije od vrednosti, privatne hartije od vrednosti trţišta novca i sl.
Reĉ je o hartijama od vrednosti koje su izuzetno likvidne, raspoloţive za promptnu
prodaju uz minimalne gubitke, sve u funkciji odrţavanja optimalne likvidnosti banke.
b) Investicione hartije od vrednosti: prihodni deo – u izveštajima regulatornih tela se
nazivaju hartijama od vrednosti koje se drţe do dospeća. Ovog grupi pripadaju
raznovrsne hartije od vrednosti u koje banka investira sa osnovnim ciljem sticanja profita.
Njega ĉine obveznice i menice sa garancijom drţave, korporativne obveznice, hartije od
vrednosti izdate od razliĉitih drţavnih agencija.
c) Sredstva trgovinskog konta – ovaj deo portfolia komponuju hartije od vrednosti koje su
steĉene sa primarnim ciljem povećanja profitabilnosti banke. Ovi finansijski instrumenti
se ne drţe do dospeća, već su oni predmet kupovine i prodaje kako bi banka iskoristila
profitnu šansu koja joj se ukazuje u smislu kratkoroĉnih fluktuacija cena. Vrednost ovog
portfolia zavisi od trenutne procene portfolio menadţera o kretanju cena hartija od
vrednosti u narednom periodu. Ovde se primenjuje tzv. aktivna strategija investiranja.

Formiranje investicionog portfolia podrazumeva restrukturiranje aktive bilansa banke,

povećanjem uĉešća hartija od vrednosti na teret kreditnih plasmana. Prilikom strukturiranja
investicionog portfolia neophodno je uvaţavati hijerarhijsku arhitekturu fundamentalnih
bankarskih principa: likvidnosti, sigurnosti i profitabilnosti. Ovakva hijerarhijska struktura
ukazuje na primarni znaĉaj kratkoroĉnih u odnosu na dugoroĉne hartije od vrednosti.
Upravljanje kompleksnim investicionim portfoliom podrazumeva kontinuirane aktivnosti:
procenu situacije, definisanje investicionih alternativa, izbor optimalne kombinacije hartija od
vrednosti (sa stanovišta rizika i prinosa), monitoring portfolia (permanentna revizija) i
rebalansiranje portfolia (ponovno uspostavljanje optimalne strukture portfolia koja je narušena
promenama u eksternoj sredini – promenama kamatnih stopa, deviznih kurseva, inflacije i sl.).
Strategija upravljanja performansama portfolia podrazumeva: definisanje performansi portfolia;
definisanje limita i ograniĉenja prilikom investiranja; definisanje filozofije investiranja; kreiranje
investicione strategije; fokusiranje se na odgovarajući broj emitenata hartija od vrednosti;
poštovanje principa fleksibilnosti (permanentni monitoring i rebalansiranje); strukturiranje
portfolia u odnosu na promene na trţištu; permanentnu edukacija portfolio menadţera. (Vunjak,
Ćurĉić, i Kovaĉević, Korporativno i investiciono bankarstvo, 2008, s. 193).
Strategija ulaganja u hartije od vrednosti se bazira na osnovnim investicionim principima,
respektujući trade-off izmedju rizika i prinosa, odnosno kompoziciju dospeća hartija od
vrednosti. Ako se kao kriterijum uzme trade-off izmeĊu rinosa i rizika, razlikujemo tri strateške
alternative:

a) aktivna investiciona strategija - ova strategija podrazumeva upotrebu sredstava

trgovaĉkog konta u funkciji ostvarivanja profitabilnosti. Aktivan pristup porfoliu
podrazumeva unakrsnu kupoprodaju finansijskih instrumenata, što izaziva odgovarajuće
transakcione troškove. Ova strategija se pojavljuje u dve varijante: (a) strategija bikova -
ukoliko se procenjuje rast cena, portfolio menadţer pristupa promptnoj kupovini hartija
od vrednosti; nakon porasta cena, menadţer prodaje portfolio, ostvarujući dobitak na
razlici izmeĊu niţe kupovne i više prodajne cene; ova strategija je poznata pod
sintagmom „kupi jeftino, prodaj skupo“, a budući da se zasniva na oĉekivanjima rasta
cena investitori su je prozvali „strategijom bikova“.; (b) strategija medveda - ukoliko se
procenjuje pad cena, portfolio menadţer pristupa promptnoj prodaji, kako bi ostvario

10
 dobitak izmeĊu sadašnje više cene i buduće niţe cene; nakon pada cena, menadţer moţe
da povrati istu poziciju u hartijama od vrednosti ostvarujući dobitak; ova strategija je
poznata pod sintagmom „prodaj skupo, kupi jeftino“, a budući da se zasniva na
oĉekivanjima pada cena investitori su je prozvali „strategijom medveda“. Ova strategija
proizvodi tzv. aktivni rizik.
a) struktuirano aktivna investiciona strategija (aktivna strategija kontrole rizika) – ova
strategija se primenjuje od strane investitora koji ulaţu u akcije; naziva se još i indeks plus
strategijom, ali se investitor i dalje fokusira na upravljanje rizicima u odnosu na
benĉmark (npr. neki trţišni indeks); u okviru ove strategije investitor moţe da alocira
sredstva u akcije kompanija iz razliĉitih delatnosti i da u skladu sa procenama realocira
sredstva prodajući akcije kompanija iz jednog sektora i kupujući akcije kompanija iz
drugih sektora; ova strategija sektorske rotacije i dalje proizvodi veliki aktivni rizik,
budući da podrazumeva visoko koncentrisanu investicionu poziciju u odnosu na pojedine
sektore; meĊutim, ona je istovremeno i pasivno orjentisana, s obzirom da je intencija
investitora da zadrţi (vrednosno posmatrano) ukupnu izloţenost u odnosu na investiciju
na nivou benĉmark investicije (izloţenosti u odnosu na trţišni indeks).
b) pasivna investiciona strategija – pasivna investiciona strategija podrazumeva kreiranje
portfolia ĉija će izloţenost u odnosu na rizik biti identiĉna sa stepenom rizika trţišta kao
celine; najpopularniji naĉin za balansiranje portfolia u okviru ove strategije je ulaganje u
sve akcije koje komponuju neki trţišni indeks; investicioni menadţer vodi raĉuna ne
samo o obimu investicije već i o strukturi portfolia: on kupuje sve finansijske instrumente
koje konstituišu neki trţišni indeks, formirajući strukturu pondera pojedinih investicija u
skladu sa ponderima koji pojedine investicije imaju u samom trţišnom indeksu; cilj ove
strategije je ostvarivanje prinosa barem u visini proseĉnog prinosa koji ostvaruje trţište u
celini; ova strategija respektuje hipotezu o efikasnosti trţišta i omogućava investitorima
da „kohabitiraju“ sa trţištem, odnosno „podelu sudbine“ kada je reĉ o profitu i riziku;

4.1.1 Prinos, rizik i premija za rizik portfolia

Svaka investicija je opterećena odgovarajućim stepenom rizika, uz postojanje aksioma na

finansijskom trţištu: preuzimanje većeg rizika podrazumeva mogućnost ostvarenja većeg
prinosa. Ovaj upravo srazmeran odnos izmeĊu rizika i prinosa vaţi i obrnuto, tako da se rizik
moţe identifikovati kao neizvesnost ostvarenja budućeg prinosa u skladu sa preuzetim stepenom
rizika, odnosno kao kombinacija mogućnosti i opasnosti. Kada je reĉ o prinosu na investicioni
portfolio sa periodiĉnim isplatama (debitne hartije od vrednosti), on ima svoju odgovarajuću
konkretizaciju u formi godišnje stope prinosa (APR), efektivne godišnje stope (EAR) i prinosa u
periodu investiranja (HPR). Prinos u periodu drţanja zavisi od kapitalnog dobitka i od prihoda u
periodu drţanja, u poreĊenju sa uloţenim kapitalom (kupovnom cenom). Kada je reĉ o riziku, on
se kvantifikuje na osnovu raspodele verovatnoće pojedinih scenarija, definisanja prinosa u
periodu drţanja, oĉekivanog prinosa, varijanse i standardne devijacije. Prigovori koji se upućuju
varijansi i standardnoj devijaciji u pogledu efikasnosti u merenju stepena rizika zasnivaju se na
ĉinjenici što i pozitivna i negativna odstupanja u odnosu na oĉekivani prinos imaju istu
specifiĉnu teţinu, dok investitori ipak preferiraju pozitivna odstupanja, a stepen negativnih
odstupanja posmatraju kao stepen riziĉnosti ulaganja. MeĊutim, ako je raspodela prinosa

11
simetriĉna, onda će standardna devijacija biti pribliţno jednaka merama rizika koje fokusiraju
samo negativna odstupanja. Kada je stopa prinosa pribliţno normalna, standardna devijacija će
biti savršeno prikladna mera rizika. (Bodie, Kane, i Marcus, 2010, s. 146)
Investitori ulaţu u akcije, obveznice, derivate i sl., oĉekujući da će za veći preuzeti rizik
ostvariti povećani prihod. Pri tome, da bi imali uvid u relaciju rizik-prinos, investitori moraju da
kompariraju sopstvenu investiciju u pogledu prinosa i rizika, sa odgovarajućim investicijom koja
sadrţi standardan nivo rizika i prinosa. Takva investicija predstavlja investiciju sa nultim
rizikom, odnosno bezriziĉnu investiciju (to su obiĉno investicije u kratkoroĉne drţavne
obveznice ili u bankarski depozit banke sa prvoklasnim rejtingom). Ulaganjem u nešto riziĉniju
investiciju, logiĉno je da investitor oĉekuje i povećani prinos. Upravo ta razlika izmeĊu
oĉekivanog prinosa na riziĉniju investiciju u odnosu na investiciju sa nultim rizikom predstavlja
premiju za rizik. Analiza premije za rizik moţe da se uĉini sofisticiranom ukoliko se uzme u
razmatranje kretanje stope prinosa u okviru iste klase investicija (npr. drţavnih obveznica), ali sa
razliĉitim stepenom rizika koji proizilazi iz razliĉititog kreditnog rejtinga. Ova analiza je
primenljiva na instrumente koji imaju konaĉan rok dospeća. Ona se zasniva na empirijski
utvrĊenoj ĉinjenici da niţi kreditni rang istovremeno znaĉi i veći stepen rizika ulaganja, odnosno
veći prinos.

4.1.2 Optimizacija investicionog portfolia

Svaki portfolio predstavlja odgovarajuću kombinaciju oĉekivanog prinosa i oĉekivanog

rizika predstavljan putem CML. Sa druge strane, kriva koja reprezentuje najbolje moguće
kombinacije prinosa i rizika predstavlja granicu efikasnosti investicionog portfolia. Granica
efikasnosti predstavlja skup portfolia koji „odbacuju“ maksimalan prinos uz dati nivo rizika,
odnosno imaju minimalni rizik uz dati nivo prinosa. Teorijski, efikasan (optimalan) portfolio
predstavlja tangentnu taĉku izmeĊu CML-a i granice efikasnosti. Razlika izmeĊu prinosa trţišta i
bezriziĉne stope prinosa, u odnosu na standardnu devijaciju trţišnog prinosa predstavlja trţišnu
cenu rizika za sve efikasne portfolie (Elton, Gruber, Brown i Goetzmann, 2003, s. 295). Ukoliko
se dva portfolia naĊu na istoj granici efikasnosti, jedino što ih razlikuje je razliĉita kombinacija
prinosa i rizika. Kombinacija rizika i prinosa definiše funkciju korisnosti za svakog investitora.
Poslediĉno, investitori biraju „taĉku“ na granici efikasnosti respektujući svoju funkciju
korisnosti.

Ua2 Ub2 Uc2

▲
Očekivani

A
Standardna devijacija

Slika 1: Granica efikasnosti i kriva korisnosti investitora

12
 Nagib granice efikasnosti predstavlja odnos izmeĊu promene oĉekivanog prinosa portfolia
i promene oĉekivanog rizika [∆E(Rport)/∆E(σport)]. Kako se krećemo „uzvodno“ uz granicu
efikasnosti nagib ove krive se konstantno smanjuje. Ovaj opadajući nagib sugeriše da je
elastiĉnost prinosa u odnosu na porast rizika manja od 1: porast portfolio rizika za 1% donosi
prinosa manji od 1%. Kriva korisnosti prikazuje trade-off izmeĊu prinosa i rizika, odnosno
spremnost investitora da ustupi deo prinosa za smanjenje stepena rizika, ali i da prisvoji dodatni
prinosa za povećani stepen rizika. Dva investitora će izabrati isti portfolio na granici efikasnosti,
samo ukoliko je njihova kriva korisnosti identiĉna. Grafikon na slici 1. prikazuje dve grupe
funkcija korisnosti: jednu (Ua1,Ub1,Uc1) koja odgovara konzervativnijim investitorima koji imaju
veći stepen averzije prema riziku;ovi investitori nisu naroĉito tolerantni u odnosu na dodatni
rizik da bi ostvarili dodatni prinos; i drugu (Ua2,Ub2,Uc2) koja odgovara agresivnijim investitorima
koji imaju manji stepen averzije prema riziku; ovi investitori su tolerantniji u pogledu
prihvatanja dodatnog rizika da bi se ostvario dodatni prinos. Optimalan portfolio je efikasan
portfolio koji donosi investitoru najveći stepen korisnosti. On se nalazi u taĉki koja predstavlja
tangentnu taĉku izmeĊu granice efikasnosti i krive korisnosti. Za investitora konzervativne
orjentacije, to je taĉka A, a za investitora koji je skloniji riziku to je taĉka B. Teorijski, za ovog
investitora je i portfolio u taĉki A efikasan, ali nije i optimalan, budući da nudi manju oĉekivanu
korisnost (nalazi se na krivoj korisnosti koja je pozicionirana na niţem nivou).

4.1.3. Monitoring, revizija i rebalansiranje investicionog portfolia

Kreiranje investicionog portfolia podrazumeva uspostavljanje balansa izmeĊu prinosa i

rizika na granici efikasnosti. Dakle, portfolio menadţer kreira efikasan optimalan portfolio u
skladu sa vladajućim uslovima na trţištu. Moderna portoflio teorija procenjuje efikasnost
konkretnog portfolia u odnosu na performanse (profitabilnost i rizik) nekog izabranog repernog
portfolia koji se uzima kao benĉmark. Uglavnom se trţišni indeksi koriste kao benĉmark. U
osnovi, portfolio menadţeri imaju zadatak da efikasno alociraju i realociraju finansijsku aktivu
kako bi ostvarili superiornije performanse u odnosu na reperni portfolio, odnosno kako bi
konkretni portfolio „drţali“ što je moguće bliţe poziciji efikasnog optimalnog portfolia. Razlika
izmeĊu prinosa koji ostvari portfolio i prinosa koji ostvaruje uporedni portfolio (trţišni indeks)
se naziva alfa portfolia. Budući da su uslovi na trţištu promenljivi, to utiĉe na smanjenje
efikasnosti portfolia u toku perioda investiranja. Da bi to spreĉili, portfolio menadţeri vrše
permanentni monitoring i povremenu reviziju portfolia. Monitoring portfolio je kontinuirana
aktivnost koja se fokusira na procenu i praćenje devijacija portfolio performansi u odnosu na
izabrani standard, dok se revizija obavlja periodiĉno. Efikasna revizija podrazumeva
ekonomiĉnost samog procesa, ali i stvaranje preduslova za rebalansiranje portfolia u
operativnom smislu. Kada je reĉ o ekonomiĉnosti, proces revizije treba da „proĊe test“ koji se
zasniva na cost-benefit analizi: da troškovi samog procesa budu minimalni i manji u odnosu na
korisnost. Sa druge strane, rebalansiranje portfolia predstavlja strukturne promene kojima je cilj
uspostavljanje pribliţno efikasnog optimalnog portfolia, ali u novim, izmenjenim trţišnim
okolnostima. Rebalansiranje portfolia se zasniva na kalkulisanju graniĉne vrednosti Sharpe-ovog
indeksa za svaku investiciju. Ukoliko je marginalni Sharpe-ov indeks za neku investiciju
negativan, to implicira njenu prodaju. TakoĊe, sredstva dobijena prodajom se investiraju u
hartije od vrednosti sa pozitivnim marginalnim Sharpe indeksom.

13
 4.2. Kreditni portfolio
Kreditni portfolio podrazumeva skup elemenata dostupnih menadţmentu banke u vezi
vrste, roĉnosti, obezbeĊenja kredita, visine i strukture kamatnih stopa. Znaĉajan segment
upravljanja kreditnim portfoliom se odnosi na njegov monitoring. Monitoringom portfolia
ostvaruje se kvalitet, dosledna primena bankarskih principa i pronalaţenje „problematiĉnih“
kredita u strukturi aktiva poslovne banke. Kreditni rizik ili kvalitet kreditnog portfolia zavisi od
stanja endogenih i egzogenih faktora. Znaĉajan segment u delu ocene kreditnog rizika odnosi se
na primenu ZETA analize i Altmanovog modela, radi definisanja opšte kreditne sposobnosti
traţioca kredita.
Pod pojmom kreditnog portfolija banke treba podrazumevati grupu kredita ili sve kredite u
aktivi banke koje je menadţment banke klasifikovao (struktuirao) prema korisnicima kredita.
Primera radi, krediti mogu biti: komercijalni, investicioni, hipotekarni, agrarni, stambeni,
potrošaĉki, exportno-importni i sl. Kreditni portfolio treba da sadrţi sledeće elemente:
 vrstu kredita i roĉnost kredita,
 visinu i strukturu kamatnih stopa,
 obezbeĊenje (kolateral) kredita,
 zaštitnu klauzulu u kreditnim ugovorima.
Kreditni portfolio banke se moţe posmatrati i sa šireg aspekta (kompleksni portfolio), pri
ĉemu on obuhvata ne samo kredite već i ostale izvore sredstava u pasivi bilansa stanja banke. Na
ovaj naĉin se uspostavlja ravnoteţa izmeĊu kredita (plasmana) i izvora sredstava banke. Kreditni
plasmani treba da su jednaki svojim izvorima. Dakle, izvori sredstava su ti koji diktiraju obim i
strukturu kreditnog portfolija. Ukoliko banka ima nameru da privuĉe nove klijente, ona u svom
kreditnom portfoliju treba da raspolaţe sa svim vrstama kredita koji su razliĉite namene i
razliĉite roĉnosti. Umešnost “top” menadţmenta banke jeste, da drţe u kreditnom portfoliju one
kredite koji se najviše traţe od klijenata, kao i one kredite za koje se oĉekuje da će u narednom
periodu biti traţeni od klijenata. U principu posmatrano, svaki kreditni portfolio treba da
raspolaţe sa širokim spektrom kratkoroĉnih i dugoroĉnih kredita koji su namenjeni pravnim i
fiziĉkim licima u privredi, u stanovništvu, budţetskim organizacijama i sl.. Ponuda kredita treba
da je kompletirana sa visinom i vrstama kamatnih stopa, odreĊenim kolateralom, uĉešćem ili
izdvojenim depozitom od strane korisnika kredita. Banke se obiĉno opredeljuju na uvoĊenje
zaštitnih klauzula, jer se krediti odobravaju na osnovu prikupljenih tuĊih izvora (depozitnih
izvora) sredstava.
Kljuĉni ciljevi kreditnog portfolija se odnose na: obim portfolija, strukturu portfolija,
kreditne usluge banke, naplatu kredita, cenu kredita (kamate) i ostvareni profit banke. Kreditni
portfolio treba da respektuje razne uticaje na portfolio i strategiju kreditne politike dotiĉne banke.
Prema prezentiranom grafiĉkom primeru postoji meĊusobna povezanost izmeĊu kreditnog
portfolija i kreditne politike banke. Znaĉajan deo uticaja na kreditni portfolio se obezbeĊuje
sprovoĊenjem kreditne politike banke. Usmeravanjem kreditne politike ka dugoroĉnom
kreditiranju, usmerava se i kreditni portfolio ka dugoroĉnoj strukturi, što moţe imati negativnog
uticaja na likvidnost i profitabilnost banke. Svaki kreditni portfolio ima problema sa rizicima, jer
nema tog kredita koji nije barem u jednom svom delu riziĉan. Da bi se amortizovao uticaj rizika
na budući kreditni portfolio, neophodno je definisati principe pri odobravanju kredita koji se
odnose na davaoce kredita (kreditore) i korisnike kredita (kreditirane). Kreditori pri odobravanju
kredita treba da vode raĉuna (Vunjak, Kovaĉević 2006):
 kvalitetu kredita,

14
  da svaki kredit ima dve alternative (pri naplati),
 integritetu (zaštiti) karaktera duţnika,
 da se ne odobrava kredit ako nije shvaćena namena dotiĉnog kredita,
 da ĉvrsto stoji iza donete kreditne odluke,
 naĉinu otplate kredita (potencijalnim izvorima),
 donošenju kreditne odluke na osnovu ĉinjenica i dokumentacije.

Korisnici kredita treba da vode raĉuna o sledećim ĉinjenicama pri preuzimanju kredita:
 kredit treba uzeti radi odrţavanja poslovnog ciklusa,
 kolateral treba da je u obliku zaloge i hipoteke, što znaĉi da ne moţe biti supstitut za
otplatu kredita,
 hartije od vrednosti koje se preuzimaju treba da su utrţive (sposobne za dalje trgovanje),
 pri preuzimanju kredita treba usmeriti paţnju na svaki kreditni detalj, jer administracija
moţe da pogreši,
 odobravanje kredita „manjim“ zajmotraţiocima je riziĉnije u odnosu na „veće“
zajmotraţioce (veća provera dokumentacije kod „manjih“ zajmotraţilaca i sl.),
 lokalne banke treba da odobravaju kredite lokalnim zajmotraţiocima (upućivanje
kreditnog zahteva na pravu adresu),
 proveriti namenu kredita radi namenske upotrebe istog (to je interes obe strane u
kreditnom odnosu).

Visina kamatne stope kao elementa kreditnog portfolija treba da je profitabilna, što znaĉi da
pokriva pasivnu kamatnu stopu i ostale funkcionalne rashode, (zarade, ptt usluge, struju, vodu,
zakup i sl) koji nastaju u procesu bankarskog poslovanja. U strukturi kamatne stope treba da
egzistira “ĉista” kamatna stopa koja pokriva vremensku vrednost novca, kao i premija (iznad je
“ĉiste” kamatne stope) koja sluţi za pokriće kreditnog rizika. Naime, premija moţe biti u funkciji
neispunjenja obaveza (sluţi za pokriće gubitka kreditora) i u funkciji rizika (odobravaju se
razliĉiti krediti radi ostvarivanja većeg prinosa po kreditu). “Ĉista” kamata predstavlja najveći
deo kamatne stope i relativno se lako moţe utvrditi. Premija rizika se dodaje na ĉistu kamatnu
stopu u procentu u kojem se utvrdi, radi zaštite kreditora od mogućeg rizika povrata kredita.
Premija rizika je veća ukoliko se povećava rizik neispunjenja kreditnih obaveza.
Oblikovanje strukture kreditnog portfolija banke je u nadleţnosti „top“ menadţmenta
banke. Menadţment banke je pri kreiranju kreditnog portfolija većim delom ograniĉen kreditnom
politikom banke. Kvalitet kreditnog portfolija zavisi od tri kljuĉna faktora, a to su: (1) kapital, (2)
zarade, (3) kreditna disciplina. Veliĉina kapitala banke direktno utiĉe na prihode banke, a prihodi
su kljuĉniji izvor zarada u banci. Stoga je neophodno voditi raĉuna i o kapitalu i o zaradama
radnika banke kao motivacionom faktoru profitabilnijeg i sigurnijeg ulaganja banke. Kreditna
disciplina se odnosi na kontrolu kreditnih troškova, kreditni gubitak i rast kreditnog portfolija.
Za kreditni portfolio se kaže da ima kvalitet ukoliko postoji potpuna usaglašenost sa kreditnom
strategijom i politikom banke, ukoliko su precizno definisani svi elementi kreditnog portfolija, i
ukoliko su merljive performanse kreditnog portfolija. Analiza kreditnog portfolija banke
pokazuje, da se krediti mogu podeliti u dve grupe: na problemske kredite, i na standardne
kredite. Problemski krediti se obiĉno dalje klasifikuju kao: a) substandardni krediti, b) sumnjivi
krediti i c) krediti sa gubitkom. Substandardni krediti obuhvataju sve one kredite koji pokazuju
lošije performanse od oĉekivanih (projektovanih) performansi. Sumnjivi krediti obuhvataju sve
one kredite koji imaju povećani rizik naplate. Krediti sa gubitkom obuhvataju one kredite koji su

15
otpisani kod banke. Problemski krediti obiĉno završavaju ili u likvidaciji ili u sanaciji
(konsolidaciji) korisnika kredita (duţnika). Standardni krediti pokazuju nepromenjene
performanse u odnosu na projektovano stanje kredita.
Performanse kreditnog portfolija polaze od procene oĉekivanih rizika i procene oĉekivanih
prinosa po odobrenim i realizovanim kreditima. Elemenat procene oĉekivanog rizika u
kreditnom portfoliju polazi od procene oĉekivanog povrata odobrenih kredita. Niţi nivo povrata
kredita nosi sa sobom viši nivo rizika. Stoga je neophodno pre odobravanja kredita analizirati
kreditnu sposobnost budućeg duţnika i njegovu potencijalnu mogućnost da o roku dospeća vrati
kredit i plati kamatu na korišćeni kredit. Obzirom da su i obraĉunate kamate elemenat kreditnog
portfolija koji utiĉe na povećanje ili smanjenje rizika, neophodno je rizik ugraditi u cenu kredita.
Cena kredita treba da obuhvata: a) troškove izvora sredstava za odobreni kredit (pasivna
kamata), b) rizik povrata kredita i c) troškove u vezi odobravanja kredita. Svako povećanje cene
kredita izazvano povećanim rizicima, moţe da umanji traţnju za kreditima. Kada je u pitanju
rizik i cena kapitala, tada treba praviti razliku izmeĊu komercijalnih i potrošaĉkih kredita.
Stambeni krediti su u principu standardizovani, tako da nose niţe troškove (manji je rizik) nego
što je to sluĉaj kod komercijalnih kredita za privredu. Kod komercijalnih kredita treba svaki
elemenat kreditne performanse posebno analizirati, jer isti mogu biti visokoriziĉni (izazvani
promenama u kreditnoj, monetarnoj, fiskalnoj, deviznoj, carinskoj politici zemlje).
Umanjenje rizika je moguće limitiranjem kreditnog portfolija i to na sledeći naĉin (Vunjak
2005):
 limitiranjem veliĉine kredita prema vrsti korisnika kredita,
 restrikcijom odobravanja kredita za pojedine privredne delatnosti ili vrste korisnika
kredita,
 ograniĉenjem daljeg odobravanja kredita na pojedina regionalna podruĉja (zbog teškoća
okalnog karaktera),
 polaganjem depozita ili uplatom uĉešća da bi se umanjio broj kreditnih zahteva upućenih
prema banci.
Menadţment banke treba da prati kreditni portfolio po pitanju rizika i rejtinga odobrenih
kredita. naliza kreditnog rejtinga se obiĉno u praksi banaka poverava kreditnim analitiĉarima,
odnosno kreditnim referentima, jer on najbolje poznaje klijenta („ţivi sa problemima i uspesima
klijenta“). Analiza performansi kreditnog portfolija podrazumeva (Ćurĉić 2003): identifikovanje
svakog elementa kreditnog procesa, precizno definisanje analitiĉkih mera, uticaj strategije na
performanse kreditnog portfolija, procenu kreditnog portfolija po kategorijama kredita, procenu
naplate kredita i kamata (procenat otpisa kredita), profitabilnost pojedinaĉnih kreditnih
izvršilaca, odnosno sluţbi i referata, definisanje vremena koje je posvećeno klijentima i ţalbama
klijenata i sl. Kvalitet kreditnog portfolija se iskazuje koeficijentom, kao odnosom oĉekivanih
(potencijalnih) gubitaka i ukupnih kredita. U visoko razvijenim zemljama sveta ovaj koeficijent
se kreće u relacijama izmeĊu 1% i 1,5%. U domicilnoj bankarskoj praksi ovaj koeficijent se
kreću izmeĊu 3,5% i 50,5%. Rezultat merenja performansi kreditnog portfolija iskazuje se u
bodovima, kako bi se moglo efikasnije utvrditi odstupanje pojedinih kredita u odnosu na
propisane standarde. Izloţenost kreditnog portfolija kreditnom riziku podrazumeva veće
angaţovanje menadţmenta banke u okviru kreditnog odelenja banke. Njihov je zadatak da
identifikuju rizike, postave sistem izveštavanja na viši nivo i da odrede premiju rizika po vrstama
kredita u zavisnosti od izloţenosti kredita prema riziku. Za svaku dobro organizovanu banku je
karakteristiĉno, da postupak saradnje sa klijentom banke ne prestaje kada se odobri kredit, nego
naprotiv, postupak saradnje tu poĉinje a završava se momentom povrata dospelog kredita. Proces

16
praćenja kredita u kreditnom portfoliju naziva se monitoringom. Zadatak monitoringa se odnosi
da neprekidno prati performanse kreditnog portfolija, kao i performanse pojedinaĉnih kredita u
kreditnom portfoliju. Preko monitoringa kreditnog portfolija, menadţment banke ostvaruje:
kvalitetan kreditni portfolio, doslednu primenu kreditne politike, pronalaţenje problematiĉnih
kredita, propuste pri puštanju kredita u teĉaj (suviše dugo ĉekanje na kredit), objektivno
formiranje rezervi koje su u funkciji pokrivanja kreditnih gubitaka. Zbog izuzetne vaţnosti
kreditnog portfolija, menadţment banke treba da je kontinuelno obavešten o stanju portfolija,
kvalitetu portfolija i o nekvalitetnim kreditima u strukturi portfolija. Da bi se izvele nezavisne
ocene o kreditnom portfoliju, neophodno je formirati posebnu sluţbu ili referadu u okviru
kreditnog odeljenja koja će se svakodnevno baviti problematikom monitoringa kreditnog
portfolija (pregled kredita, praćenje kredita, ocena kvaliteta kredita, predlog mera i sl).
Monitoring kreditnog portfolija može se izračunati pre odobravanja kredita, i posle
odobravanja kredita, a samo u izuzetnim sluĉajevima po odobrenim kreditima. Na prvi pogled
ispada nelogiĉno, da se sprovodi monitoring (upravljanje kreditima) pre odobravanja kredita,
odnosno odluke kreditnog odbora i puštanja kredita u teĉaj. MeĊutim, objektivno postoji potreba
da sluţba ili referada za monitoring pomogne kreditnom referentu (zaduţenim za izradu
kreditnog referata) da sagleda kreditni zahtev objektivno, kako se ne bi narušila struktura i
kvalitet kreditnog portfolija pogrešno donetim odlukama o odobravanju kredita. Dakle,
monitoring je u funkciji kreditnog referenta ili kreditnog analitiĉara i obezbeĊivanja informacija
u vezi: a) analize sliĉnih finansijskih izveštaja, b) analize izvora povrata kredita, c) metoda
otplate kredita, d) analize kreditne dokumentacije i e)postavljanja pitanja klijentu pri voĊenju
intervjua sa klijentom. Ĉinjenica je, da se sa ukljuĉivanjem monitoringa u kreditne aktivnosti pre
odobravanja kredita, stvaraju uslovi za eliminisanje potencijalnih propusta koji su nevidljivi i
nedostupni kreditnom referentu, odnosno kreditnom analitiĉaru. Monitoring posle odobravanja
kredita predstavlja stalno praćenje kredita od strane kreditnog referenta zaduţenog za kreditnu
partiju klijenta i menadţera u referadi monitoringa. Zadatak je monitoringa da skrene paţnju
kreditnom referentu o nedostatku kreditne dokumentacije pri odobravanju kredita, nepoštovanju
kreditnih propisa (pri odobravanju kredita) definisanih kreditnom politikom, da dostavi listu
klasifikacije kredita prema naplativosti i sl. Kreditni referent je taj koji odrţava saradnju sa
klijentom, pa je iz tih razloga monitoring analiza od izuzetne vaţnosti u voĊenju razgovora sa
kreditnim duţnikom. Monitoring analiza spreĉava potencijalne kreditne rizike i omogućava
odrţavanje kvalitetne strukture kreditnog portfolija. Izuzetan pregled kredita predstavlja
specifiĉan monitoring, koji se obavlja u sluĉajevima kada kreditni referent uoĉi poteškoće u
vraćanju glavnice kredita i plaćanju dospele kamate. Poteškoće povrata kredita mogu nastati po
osnovu objektivnih faktora (problemi u monitoring kreditnoj i fiskalnoj politici) i subjektivnih
faktora (prezaduţenost i nelikvidnost korisnika kredita). Za monitoring funkciju je vaţno, da je
nezavisna od ostalih poslovnih funkcija, da je objektivna u sagledavanju otvorenih problema i da
obaveštava o svim pitanjima kreditnog portfolija (pismenim putem) „top“ menadţment banke i
upravne organe banke. Poslove monitoringa moţe savesno obavljati neko ko je: dobar
poznavalac bankarskog poslovanja, dobar poznavalac kreditne funkcije, dobar finansijski
analitiĉar, objektivan i nepristrasan u sagledavanju poslovanja banke. Obiĉno se u bankama, sa
poslovima monitoringa, bavi odeljenje revizije ili odeljenje ocene kredita, jer oni i po drugim
pitanjima poslovanja banke izveštavaju „bord“ direktora (upravni odbor banke) i menadţment
banke.
Rizik predstavlja neraskidivu komponentu svakog proseĉnog ili “normalnog” kreditnog
posla. Zato je banka kao kreditna institucija duţna da obavi analizu poslovanja zajmotraţioca,

17
kako bi se preventivno, ali i poslediĉno, zaštitila od mogućih kreditnih rizika. Kreditni rizik
banke podrazumeva, nemogućnost ili nevoljnost zajmotraţioca da odobreni i iskorišćeni kredit
moţe i hoće o roku dospeća da vrati banci. Mogućnost i volja povrata kredita zavisi od
mnogobrojnih faktora, kako onih koji su pod kontrolom zajmotraţioca, tako i oni koji su van
kontrole zajmotraţioca ili korisnika kredita. Naime, kreditni rizik ili kvalitet kreditnog portfolija
banke zavisi od egzogenih faktora (stanje ekonomije, prirodnih okolnosti) i endogenih faktora
(delokruga upravljaĉke diskrecije i filozofije poslovanja firme). Polazeći od ovako datog opšteg
okvira modeliranja kreditnog rizika ili kvaliteta kredita, funkcija kreditnog rizika se moţe izraziti
kao (prema: Sinkey 1999): kreditni rizik = f (interni faktori, eksterni faktori) Iako je modeliranje
kreditnog rizika, odnosno njegove funkcije relativno lako u opštem obliku postaviti, veoma je
sloţen proces njegovog konkretnog definisanja i merenja. Kljuĉnu ulogu u tom procesu pripada
analizi i oceni kreditne sposobnosti zajmotraţioca kredita. Praksa ameriĉkih banka u ovom
segmentu bankarskog poslovanja je veoma razuĊena, stoga su prisutne razne koncepcije vezane
za analizu i ocenu kreditne sposobnosti zajmotraţioca kredita. Kljuĉna uloga analize i ocene
kreditne sposobnosti zajmotraţioca kredita, bez obzira da li je reĉ o pojedincu kao vlasniku firme
ili domaćinstvu ili je reĉ o preduzeću, korporaciji ili kompaniji, jeste u tome, da se unapred,
odnosno pre zakljuĉenja ugovora o kreditu precizno utvrdi: a) da li je zajmotraţilac kredita
sposoban da vrati kredit koji namerava da uzme, odnosno da li će biti sposoban da vrati kredit
kada isti dospeva na naplatu i b) da li je zajmotraţilac kredita spreman da vrati kredit koji
namerava da uzme, odnosno da li će biti spreman da vrati kredit kada isti dospeva na naplatu.
Upravo na osnovu ova dva elementa, koji ĉine centralne taĉke analize i ocene kreditne
sposobnosti duţnika, banka treba što preciznije da utvrdi rizik vraćanja kredita. Pri tome se
smatra, da je sposobnost zajmotraţioca kredita njegova objektivna karakteristika, a spremnost
subjektivno svojstvo njegovog menadţmenta. Pošto je u praksi gotovo nemoguće u potpunosti
izvršiti taĉno merenje rizika, stoga nije moguće ni njegovo potpuno otklanjanje. Naime, ako se
polazi od toga, da je kreditna sposobnost zajmotraţioca kredita mogućnost uzimanja, korišćenja i
vraćanja kredita pod određenim (ugovorenim) uslovima kreditiranja, tada se kao osnovni
problem postavlja pouzdano merenje, uzimanja, korišćenja i vraćanja kredita. Procena u vezi
uzimanja, korišćenja i vraćanja kredita (kreditna sposobnost zajmotraţioca) obavljala se
tradicionalnim merenjem imovine zajmotraţioca, što predstavlja relativno sigurnu osnovu
poverenja banke u zajmotraţioca kredita. Banka ima obavezu da se pre odobravanja kredita,
koliko god je to moguće, uveri da je maksimalno zaštićena od više vrsta rizika. Tri rizika se
izdvajaju kao najznaĉajnija i proizilaze iz sagledavanja relacija:
 karaktera (“character”) = moralni rizik (“moral risk”),
 kapaciteta (“capacity”) = poslovni rizik (“business risk”)
 kapitala (“capital”) = rizik vlasništva (“property risk”).
Moralni rizik se vezuje za liĉne osobine zajmotraţioca kredita, njegov poslovni ugled i
karakteristike menadţmenta preduzeća ĉiji je on vlasnik ili sa kojim on upravlja. Poslovni rizik
se vezuje za kapacitet preduzeća, shvaćen u dvostrukom smislu: kao stvarni proizvodno-tehniĉki
kapacitet i kao finansijski kapacitet (izvor prihoda za vraćanje kredita). Poslovni rizik se ĉesto
“pokriva” kolateralom, što omogućava smanjenje poslovnog rizika na kritiĉnim taĉkama. Rizik
vlasništva se vezuje za kapital zajmotraţioca kredita. Ovaj elment ima posebnu ulogu u
odobravanju hipotekarnih kredita, a u savremenim uslovima više oznaĉava odgovarajuću
strukturu sredstava i izvora sredstava zajmotraţioca kredita (Munn, Glenn and Garcia 1993).
Generalno posmatrano, postoje dve vrste kreditnog rizika. Jedna vrsta je vezana za povrat
glavnice ili rate glavnog duga, a druga vrsta je povezana sa plaćanjem kamate kao prinosa na

18
plasirana kreditna sredstva. U okviru prve vrste rizika, koja je vezana za povraćaj glavnice, moţe
nastati takva situacija, da duţnik neće da plati dospelu ratu kredita, ili ţeli da plati ali ne moţe
usled raznih finansijskih teškoća u koje je trenutno ili trajnije zapao. Što se kamate tiĉe, situacija
takoĊe moţe biti ista kao što je navedena i za plaćanje otplate ili rate glavnog duga (kredita).
MeĊutim, situacija i ne mora biti ista. Naime, sve zavisi od toga kako je ugovorena kamatna
stopa, da li je kamatna stopa fiksna ili je promenljiva i kakvo je kretanje kamatnih stopa na
finansijskom trţištu. Neki autori smatraju da postoji šira skala rizika koja je povezana sa
odobravanjem kredita. Prema E. I. Altman-u (1995), najvaţnije kategorije rizika, koje su u vezi
sa funkcijom komercijalnog kreditiranja, obuhvataju kako slijedi: kreditni rizik ili rizik vraćanja
kredita, rizik ulaganja ili rizik kamatne stope, rizik kontribucije kreditnog portfolija, operativni
rizik, rizik prevare i malverzacija, rizik sindikacije kredita.
Kreditni rizik je izraţen kroz kvalitet kreditnog portfolija banke. Ponašanje kreditora u
pravcu preduzimanja nivoa kreditnog rizika, koji nije direktno vidljiv, reflektuje se izmeĊu
ostalog u: kreditnoj politici banke, kvalitetu kreditne analize banke, kreditnom nadzoru i
ekspertizama kreditnih referenata banke. Ekspertize kreditnih referenata predstavljaju izraz
njihove sposobnosti, obuĉenosti i iskustva u ovim bankarskim poslovima. Pošto banke nemaju
direktnu kontrolu nad eksternim faktorima (drţavna regulativa u privredi, inflacija, uticaj više
sile i sl.) koji utiĉu na kreditni rizik, teţište menadţment “tima” banke je obiĉno usmereno na
interne faktore (obim kredita, kreditna politika i sl.). Pored opšteg izraza za modeliranje
kreditnog rizika, koji se koristi za izraţavanje agregatnog kvaliteta kreditnog portfolija banke,
koriste se i modeli za predviĊanje kvaliteta poslovanja pojedinih klijenata banke. MeĊu takve
modele spada i tzv. ZETA analiza, odnosno model koji se koristi za monitoring korisnika kredita
(duţnika banke). ZETA analiza („Zeta analysis‟) predstavlja izraz koji definiše model
za identifikovanje rizika bankrota korporacije. E. I. Altman i njegovi saradnici su pronašli sedam
varijabli, preko kojih je moguće razlikovati firme kojima preti, i kojima ne preti bankrot.
Varijable obuhvataju (Altman, Haldeman and Narayanan: 1977, pp. 29-54):
1. prinos na sredstva, meren sa EBIT1 (dobit pre kamata i poreza) prema ukupnim
sredstvima,
2. stabilnost zarade (dobiti), merena inverzno standardnom greškom prognoziranim
desetogodišnjim trendom prinosa na sredstva,
3. dug (kredit) za usluge, meren sa EBIT prema ukupno plaćenoj kamati, kumulativna
profitabilnost, merena zadrţanom dobiti (nerasporeĊenoj dobiti) prema ukupnoj aktivi,
likvidnost, merena tekućim sredstvima prema tekućim obavezama,
4. kapitalizacija, merena petogodišnjim prosekom trţišne vrednosti obiĉnih akcija (dotiĉne
firme) prema ukupnom dugoroĉnom dugu (kreditu), i
5. veliĉina, merena ukupnom aktivom firme.
Ovih sedam varijabli su dizajnirane za merenje sledećih dimenzija poslovanja banke: a)
tekuću profitabilnosti, b) rizike ili varijabilnost prinosa, c) pokrivenost kamata, d) kretanje
dugoroĉne profitabilnosti, e) likvidnost, f) leveridţ i g) veliĉinu banke. ZETA analiza predstavlja
vrstu multidiskriminacione analize koja je u funkciji predviĊanja finansijskih uslova firme.

19
 5. ZAKLJUČAK
Efikasno upravljanje portfoliom banke je neophodan uslov za ostvarivanje superiornih
korporativnih performansi banaka mereno standardnim indikatorima profitabilnosti: prinosom na
akcijski kapital (ROE), prinosom na ukupnu aktivu (ROA), prinosom na kapital koji je
korigovan za rizik (RAROC) i dodatnom vrednošću akcijskog kapitala (SVA). Upravljanje
kompleksnim portfoliom podrazumeva kontinuirane aktivnosti: procenu situacije, definisanje
investicionih alternativa, izbor optimalne kombinacije hartija od vrednosti (sa stanovišta rizika i
prinosa), monitoring portfolia (permanentna revizija) i rebalansiranje portfolia (ponovno
uspostavljanje optimalne strukture portfolia koja je narušena promenama u eksternoj sredini –
promenama kamatnih stopa, deviznih kurseva, inflacije i sl.). Procena situacije podrazumeva
analizu ekonomskog okruţenja (nacionalnog i meĊunarodnog), tehniĉku i fundamentalnu analizu
kako bi se diferencirale odgovarajuće investicione alternative. Nakon toga je neophodno
selektovati investicije u zavisnosti od dodatnog prinosa, sklonosti ka riziku, procene kretanja
osnovnih makroekonomskih pokazatelja - kamatne stope, deviznog kursa, inflacije. Osnovni cilj
je uspostavljanje optimalnog portfolia banke, idealne kombinacije hartija od vrednosti sa
stanovišta rizika, prinosa i proporcije u portfoliu koja obezbeĊuje najveći mogući stepen
korisnosti, idealne kombinacije kreditnog portfolia. U osnovi, neophodno je kombinacijom
investicionih alternativa pronaći efikasan skup, kao presek skupa investicija sa minimalnim
rizikom i maksimalnim prinosom. Upravljanje portfoliom podrazumeva proaktivan pristup:
jednom uspostavljeni optimalni portfolio gubi na optimalnosti usled promena ekonomskih
indikatora, rizika i sl. Zadatak portfolio menadţera je da permanentnim monitoringom i
rebalansiranjem „drţi“ portfolio što duţe blizu granice efikasnosti, odnosno kako bi konkretni
portfolio ostvario barem iste profitne performanse kao i trţište u celini. To je moguće ostvariti
primenom modela za vrednovanje performansi portfolia, uz izvoĊenje odgovarajućih zakljuĉaka
o cikliĉnosti portfolia, proseĉnim prinosima, rizicima.

20
LITERATURA:

1. Dr Matejić, M., dr Jovanović, M. (1982), Banke u teoriji i praksi,Beograd, Savremena

administracija, str 26-33;
2. Krstić, Ţ. B., (2003), Bankarstvo, Niš, Ekonomski fakultet Niš;
3. Vunjak, N., Kovaĉević, Lj. (2006), Bankarstvo (Bankarski menadţment), Beĉej-
Subotica: Proleter i Ekonomski fakultet
4. Vunjak, N. (2005), Finansijski menadţment (Knjiga 5 – Poslovne finansije), Beĉej-
Subotica: Proleter i Ekonomski fakultet
5. Ćurĉić, U. (2003), Portfolio Menadţment banke (Strategijsko upravljanje rastom i
portfolio performansama banke), Loznica: Mladost Holding i Color Print.
6. Gradby B. D. and Austin, H. (1990), Managing Commercial Banks – Community,
Regional and Global, New Jersy: Prentice – Hall, Englewood Cliffs.
7. Ćirović, M. (2009). Bankarstvo. Beograd: Ekonomski institut Beograd
8. Markowitz, H. (1992). Foundations of Portfolio Theory. The Journal of Finance , 289-
321.
9. Šoškić, D. (2010). Hartije od vrednosti (Upravljanje portfoliom i investicioni fondovi).
Beograd: Ekonomski fakultet Beograd.
10. Vunjak, N., Kovaĉević, L., & Ćurĉić, U. (2011). Strategijski menadžment u bankarstvu.
Subotica: Proleter a.d. Beĉej, Ekonomski fakultet Subotica, Internacionalni univerzitet u
Travniku.

21