Univerzitet “Union - Nikola Tesla”

Fakultet za poslovne studije i pravo

SEMINARSKI RAD

PREDMET:
Finansijski menadžment
TEMA:
Investicioni fondovi

Profesor, Student,
Dr.Duško Kostić Dragan Bogdanović
I0785/17

13.oktobar 2018.godine

1
 S A D R Ž A J:

1. U V O D ................................................................................................................ 3
2. TRŽIŠTE KAPITALA ....................................................................................... 5
3. INVESTICIONI FONDOVI .............................................................................. 6
4. FINANSIJSKI POSREDNICI ........................................................................... 9
4.1. KOMERCIJALNE BANKE (COMMERCIAL BANKS) .................................. 9
4.2. OSIGURAVAJUCE KOMPANIJE (INSURANCE COMPANIES) ................... 10
4.3. PENZIONI FONDOVI I DRUGI FONDOVI
PENZIONSANIH LICA (PENSION FUNDS) .............................................. 10

4.4. UZAJAMNI INVESTICIONI FONDOVI (MUTUAL INVESTMENT FUNDS) ... 10

4.5. FINANSIJSKE KOMPANIJA (FINANCIAL COMPANY) ............................. 11
4.6. INVESTICIONE BANKE (INVESTMENT BANK)....................................... 11
4.7. HIPOTEKARNI BANKARI (MORTGAGE BANKERS) ............................... 11
5. ZAKLJUČAK .................................................................................................... 12
6. LITERATURA .................................................................................................. 13

2
 1. UVOD

Istorijski razvoj investicionih fondova

Investicioni fondovi ili investicione kompanije su institucionalni investitori koji

intenzivan razvoj ostvaruju od druge polovine osamdesetih godina dvadesetog veka. Neke
preteče investicionih fondova nastale su još u devetnaestom veku. Prve investicione
kompanije predstavljale su fondove zatvorene strukture. U Briselu, 1822. god, holandski kralj
Viljem je oformio prvi investicioni fond. Prvobitna namera je bila da se omoguće male
investicije u stranim državnim zajmovima. Početkom šezdesetih godina slični investicioni
fondovi formirani su u Engleskoj i Škotskoj, da bi početkom dvadesetog veka postali veoma
popularni i u SAD. Njihova ekspanzija naročito je kulminirala dvadesetih godina kada je
kreiran veliki broj zatvorenih fondova opterećen dugom i preferencijalnim akcijama u nameri
da se zadovolje špekulativni interesi. Krah tržišta 1929. god. uništio je mnoge od njih.
Prvi otvoreni investicioni fondovi svoje korene vuku takođe iz devetnaestog veka. Prvi
moderni otvoreni fond bio je Massachusetts Investors Trust koji je formiran 1924. god. sa
portfoliom od 45 akcija i aktivom od 50.000 dolara. Ovi fondovi karakteristični su po tome
što su u investiranje i investicione kompanije uveli novine koje se ogledaju u kontinuiranom
prodavanju novih akcija i otkupljivanju akcija koje uvek mogu biti prodane po trenutnoj
vrednosti aktive fonda. Velika ekonomska kriza prekinula je ekspanziju otvorenih fondova da
bi popularnost ponovo stekli u četrdesetim i pedesetim godinama. 1940. god. bilo je manje od
80 fondova u SAD sa ukupnom aktivom od 500 miliona dolara. Dvadeset godina kasnije
postojalo je 160 fondova sa aktivom vrednom 17 milijardi dolara. Prava ekspanzija je usledila
sredinom osamdesetih godina kada se formiraju fondovi koji ne počivaju samo na akcijama
već i drugim finansijskim instrumentima.
Danas dominantnu ulogu imaju otvoreni investicioni fondovi u koje podjednako mogu
da ulažu kako fizička tako i pravna lica. U gotovo svim razvijenim tržišnim ekonomijama
investicioni fondovi su postali krupni igrači na finansijskom tržištu, jer su zahvaljujući
mogućnostima koje pružaju investitorima (diverzifikacija, rizik, prinos, troškovi...) uspeli da
apsorbuju ogromne količine slobodnih finansijskih sredstava.

3
 Prednosti ulaganja u investicione fondove

Kroz ulaganje sredstava u investicioni fond svakom investitoru omogućen je

jednostavan pristup tržištu kapitala. Sredstvima upravljaju ovlašćeni stručnjaci, portfolio
menadžeri, dok je za uspešno individualno ulaganje potrebno biti odličan poznavalac
finansijskog tržišta i aktivan učesnik u dinamičnim kretanjima tržišta.
Ulaganjem sredstava u otvorene investicione fondove, investitori dobijaju
profesionalnu uslugu ulaganja njihovih sredstva u finansijske instrumente, kao što su
obveznice, akcije, komercijalni zapisi itd.
Ulaganjem u veći broj hartija od vrednosti, portfolio menadžer diversifikuje portfolio i
time smanjuje rizik ulaganja. Naime,vlasnici akcija i obveznica preduzeća koje bankrotira po
pravilu gube sve, dok fond koji je investirao u to isto preduzeće gubi samo nekoliko procenata
svoje imovine zahvaljujući diverzifikaciji ulaganja.
Prednost ulaganja u investicioni fond je i to što investitor u svakom trenutku može
povući svoja sredstva. (likvidnost)
Prinos koji se može ostvariti ulaganjem u investicioni fond je obično viši nego prinos
koji se ostvaruje nekim konvencionalnim oblikom štednje. Kod štednje veću kamatu moguće
je ostvariti jedino produženjem roka oročenja, dok je kod investicionih fondova očekivani
prinos moguće povećati promenom strukture imovine u koju fond ulaže.
Troškovi transakcija kod kupovine/prodaje hartija od vrednosti su manji za fond nego
za individualnog ulagača, jer je veličina uloga fonda neuporedivo veća.
Veliki broj i raznolikost investicionih fondova daju investitorima mogućnost da
izaberu fond koji je u skladu sa njihovim finansijskim potrebama i ciljevima.

4
 2. TRŽIŠTE KAPITALA

Tržište kapitala predstavlja prostor na kome se suočavaju ponuda i tražnja za

kapitalom. Kapital predstavljaju sve hartije od vrednosti sa rokom dospeća dužim od godinu
dana. Postoji primarno i sekundarno tržište kapitala. Tržište kapitala inkorporira u sebi
sledeća tri tržišta:
- kreditno
- investiciono tržište;
- hipotekarno tržište
- tržište vrednosnih papira dugoročnog karaktera.
Izvori kapitala u okviru jedne nacionalne ekonomije su: novčana štednja,
transformacija u kapital (zajmovni kapital i akcijski kapital). Kupac i prodavac kapitala
dogovaraju se o predmetu i uslovima kupoprodaje. Najbitniji uslov svake kupoprodaje
kapitala jeste njegova cena. Kao učesnici na tržištu kapitala se najčešće pojavljuju: investitori
kapitala, preduzetnici kapitala, posrednici u formi banaka i drugih bankarskih organizacija
specijalizovanih finansijskih institucija kao berza i država. Sa aspekta tržišnog odnosa,
učesnici na tržištu kapitala se mogu svrstati u neposredne učesnike i posredne učesnike.
Posrednici na tržištu kapitala su najmalobrojniji, a najvažniji učesnici na tržištu
kapitala. Mogu se svrstati u sledeće grupe: banke i druge finansijske organizacije, investicijski
fondovi i berze kao specijalizovane funkcije. Banke koriste tržište kapitala za obavljanje tzv.
prerađivačke funkcije novčanih sredstava. Ulogu banaka na tržištu kapitala možemo pratiti
kroz njihovu aktivnost na primarnom i na sekundarnom tržištu kapitala.
U savremenim tržišnim ekonomijama dolazi do snažnog razvoja investicionih fondova
čiji je cilj da poboljšaju proces kupovine vrednosnih papira od strane investitora. Postoje razni
oblici investicionih fondova: otvoreni, zatvoreni i oročeni investicioni fond. Generalna
sistematizacija investicionih fondova izgleda ovako: investicioni fondovi koji sredstva ulažu u
akcije, investicione fondove koji sredstva ulažu u obveznice i investicione fondove koji
sredstva ulažu u instumente novčanog tržišta.
Kompanije za osiguranje predstavljaju značajne institucionalne investitore na tržištu
kapitala. Mogu se organizovati kao akcionarska društva, ili kao zajedničke kompanije. Prema
predmetu osiguranja mogu se podeliti na one: koje osiguravaju život i one koje osiguravaju
imovinu. Penzijske (mirovinske) fondove formiraju korporacije, sindikati ili vlade zemalja
radi plaćanja penzija penzionisanih radnika. Razlikuju se dva osnovna tipa penzijskih
fondova: penzioni fondovi privatnog tipa i penzioni fondovi javnog tipa. Odnos između
emitenata i banke reguliše se na dva osnovna načina i to: zaključivanjem ugovora i
zaključivanjem komisijskog ugovora.1

1
Markić M., Finansijski menadžment, Fakultet za poslovne studije i pravo Univerziteta „Union-Nikola
Tesla” u Beogradu, Beograd, 2015, str. 161.

5
 3. INVESTICIONI FONDOVI

U savremenim tržišnim ekonomijama dolazi do snažnog razvoja investicionih fondova

kao novog tipa finansijskih posrednika. Suština investicionih fondova se sastoji u tome da oni
prikupljaju kapital putem prodaje svojih akcija i eventualno obveznica stanovništvu, s tim da
formirani finansijski potencijal plasiraju u akcije i obveznice preduzeća kao i obveznice
države.
Pojava investicionih fondova ima za cilj da poboljša proces kupovine vrednosnih
papira od strane investitora. Osnovne vrednosti ispoljavaju se u portfolio diverzifikaciji,
profesionalnom portfolio menadžmentu i lakoj marketabilnosti nove finansijske aktive.
Smanjivanje portfolio rizika putem diverzifikacije postiže se time što investitor kupuje akcije
investicionog fonda i time postalje indirektno proporcionalni suvlasnik ukupnog portfolija
investicionog fonda u kojem se nalazi veliki obim raznovrsnih i selekcionih vrednosnih
papira.
Kupovinom akcija investicionog fonda investitor istovremeno kupuje tzv. „know
how“ kod profesionalnih portfolio menadžera. Portfolio menadžeri su odgovorni za selekciju
vrednosnih papira koji ulaze u portfolio investicionog fonda kao i za kasnije kupovine i
prodaje vrednosnih papira na tržištu kapitala u cilju permanentih nastojanja da se obezbedi
optimalna portfolio struktura. Time individualni investitori kupuju stručno znanje
profesionalnih portfolio menadžera koji upravljaju aktivom investicionog fonda, radeći u
interesu akcionara tog fonda.
Individualni investitori kupuju akcije investicionih fondova i iz razloga što se
pretpostavlja da je nova finansijska aktiva lakše marketibilna nego bazični vrednosni papiri na
kojima se akcije investicionih kompanija zasnivaju.
Osnovni tipovi investicionih fondova su:
- otvoreni investicioni fondovi su fondovi sa promenljivim kapitalom i brojem akcija;
- zatvoreni investicioni fondovi raspolažu fiksnim kapitalom i brojem akcija koje se
kotiraju na berzi;
- oročeni investicioni fondovi, razlikuju se od zatvorenih fondova po tome što imaju
fiksni termin njihove likvidacije.
U praksi danas dominiraju otvoreni investicioni fondovi. Zatvoreni investicioni
fondovi istorijski su pre otvorenih fondova. Oročeni fondovi imaju još manju kvantitativnu
dimenziju, mada su interesantni kao specifičan koncept.
Osnovni razlog za dominaciju otvorenih investicionih fondova je u tome da oni
obezbeđuju lakšu marketibilnost svojih akcija u odnosu na zatvorene fondove. Vlasnik akcije
otvorenog investicionog fonda može u svakom momentu da izvrši konverziju te akcije u
transakcioni novac i to kod onog investicionog fonda koji je tu akciju emitovao. Pored toga,
vlasnik akcije otvorenog investicionog fonda može da naplati svoju akciju po punoj vrednosti
6
neto aktive, tj. po ceni akcije koja je jednaka tržišnoj ceni vrednosnih papira koji se nalaze u
aktivi investicionog fonda.
Prinos koji ostvaruju vlasnici akcija investicionih fondova sastoji se iz dve
komponente. Prvu komponentu čini prinos u vidu kamata na obveznice i dividende na akcije
koje se nalaze u portfelju investicionog fonda. Druga komponenta se sastoji u promeni tržišne
cene portfelja investicionog fonda, povećava se vrednost akcija u posedu individualnih
investitora i to u srazmeri jedan prema jedan.
Za razvoj investicionih fondova bitno je finansijsko ponašanje investitora odnosno
preferencija investitora da deo finansijske štednje ulažu kod investicionih fondova.
Regulacioni mehanizmi u odnosu na investicione fondove su dosta liberalni, naročito kada se
uporede sa prudencionom kontrolom banaka, osiguravajućih kompanija i penzionih fondova.
Drugim rečima investicioni fondovi imaju široke mogućnosti da kombinuju pri formiranju
svojih portfelja, vodeći pri tome računa o stopi prinosa, diverzifikaciji rizika i održavanju
likvidnosti. Regulacioni mehanizmi zahtevaju da informišu svoje klijente o investicionim
ciljevima dotičnog fonda, zatim o rizicima i troškovima.
Oni investitori koji prihvataju veći rizik da bi dobili veće obećane prinose, obično se
opredeljuju za takve investicione fondove, koji plasiraju sredstva u akcije. U svakom slucaju,
investitori očekuju da u proseku ostvare veće prinose u odnosu na one koje mogu da dobiju na
bazi depozita banaka.
Performanse investicionih fondova značajne su kako sa stanovišta ukupne alokacije
finansijske štednje stanovništva na investicione fondove, u odnosu na druge finansijske
posrednike, tako i sa stanovišta alokacije sredstava između raznih investicionih fondova.
Investicioni fondovi su organizovani u vidu investicionih kompanija s tim da jedna
investiciona kompanija može da bude i nosilac većeg broja diferenciranih investicionih
fondova. Iza investicionih kompanija, kao organizacionih nosilaca investicionih fondova, po
pravilu stoje određene finansijske institucije kao vlasnici odnosno sponzori investicionih
kompanija. Portfolio menadžment je složeniji kod otvorenih investicionih fondova u odnosu
na zatvorene i pogotovu u odnosu na oročene investicione fondove.
Glavni organizacioni nosioci investicionih kompanija i njihovih investicionih fondova
su komercijalne banke, berzanske firme i druge finansijske institucije koje imaju kontakte sa
velikom masom klijenata. Po pravilu to je institucija koja predstavlja organizacionog nosioca
investicione kompanije i preko koga se takođe obavlja inicijalna prodaja akcija investicionih
fondova.
Ukoliko banka ili druga finansijska institucija formira ili kupi već postojeću
investicionu kompaniju sa odgovaraljućim investicionim fondovima, bitno je da poslovanje
investicionog fonda bude bilansno i funkcionalno potpuno odvojeno od poslovanje banke ili
neke druge finansijske institucije. Prema tome, određeni nadzor nad poslovanjem
investicionih fondova postoji, ali bez ikakvih garancija države, tako da rizik snose akcionari
investicionih fondova.

7
 U razvijenim tržišnim ekonomijama, investicioni fondovi su, po pravilu,
specijalizovani.
Generalna sistematizacija investicionoh fondova izgleda ovako:
- investicioni fondovi koji sredstva ulažu u akcije;
- investicione fondove koji sredstva ulažu u obveznice;
- investicioni fondovi koji sredstva ulažu u instumente novčanog tržišta.
Investicioni fondovi mogu da budu dalje diverzifikovani u zavisnosti od izabrane
investicione politike i pravaca plasmana potencijala tih fondova. Tako, postoje investicioni
fondovi koji su u svojoj investicionoj politici orijentisani na obezbeđivanju relativno stabilnog
prinosa, na potencijalno visoki rast tržišne vrednosti aktiva pa prema tome i kapitalnih
dobitaka akcionara. Neki investicioni fondovi su specijalizovani za određene privredne grane,
a najpoznatiji primer su fondovi koji ulažu isključivo u rudnike zlata.2

2
Markić M., Finansijski menadžment, Fakultet za poslovne studije i pravo Univerziteta „Union-Nikola
Tesla” u Beogradu, Beograd, 2015, str. 166.

8
 4. FINANSIJSKI POSREDNICI

Finansijski posrednicu su finansijske institucije koje uzimaju u depozite sredstva od

štediša i zatim ih plasiraju u vidu zajmova ili investicija. I zajmovne poslove i poslove
investiranja vrše za svoj račun. U razvijenim zemljama sa tržišnim privredama je došlo do
proliferacije finansijskih posrednika, što je za posledicu imalo proliferaciju finansijskih
olakšica iz tzv. finansijske menažerije, koje se nude klijentima.
Na suprot ovim zemljama, u zemljama u razvoju, kao i u zemljama sa privredama u
tranziciji koje nemaju razvijena finansijska tržišta ili koja su tek u nastajanju ne postoji niti
veliki broj finansijskih posrednika, niti veliki broj finansijskih olakšica koje se nude
klijentima.
U razvijenim zemljama sa tržišnim privredama najznačajniji finansijski posrednici su
komercijalne banke, osiguravajuća drustva, penzioni fondovi, finansijske kompanije, štedne
institucije.

4.1. Komercijalne banke (Commercial Banks)

Komercijalne banke su depozitne institucije i one u svim zemljama predstavljaju
naiznačajniji izvor sredstava kojima se finansiraju firme. One prikupljaju depozite po viđenju
u novčane depozite .Iz ovih sredstava uz kombinaciju ročnosti odobravaju sveža finansijska
sredstva komitetentima. Druge depozitne institucije, uključuju štedne i zajmovne institucije.
Reč je o institucijama koje primarno obavljaju poslove sa pojedincima, fizickim licima,
uzimanjem štednih depozita i odobravanjem kredita. Od 80-tih godina banke su zbog.
deregulacije i liberalizacije, te povećane konkurencije počele da gube. udeo na tržištu i suočile
su se sa tzv. "finansjskom fragilnošću“ – Pod ovim pojmom se smatra pogoršanje kvaliteta
imovine i smanjenja profitabilnosti. Komercijalne banke se bave pružanjem sledećih usluga:
otvaranjem depozitnih i štednih uloga, odobravanjem komercijalnih kredita, pružanjem usluga
plaćanja, gotovinskih transfera, valutnih plaćanja,pružanjem usluga vezanih za medjunarodne
obveznice i garancije. Ove usluge sve više pružaju korišćenjem savremene tehnologije, putem
internet bankarstva, korporativnog elektronskog bankarstva, bankarstva preko mobilnih
telefona i sl.
Porast konkurencije je banke primorao da ulaze u druge poslove koji se ne smatraju
tradicionalno bankarskim poslovima, što se najbolje očituje u kvalitetu prihoda banke u kojoj
sve veći udeo imaju prihodi od taksa i komisija, a sve manje od kamatnih marži.

9
4.2. Osiguravajuće kompanije (Insurance Companies)

Osiguravajuće kompanije ulaze u grupu institucionalnih investitora i one se bave

osiguranjem imovine i osiguranjem zivota. One posluju na taj način što sredstva prikupljaju
od osiguranika, a plaćanja vrše u slučaju nastanka osiguranog slučaja. Iz sredstava premija
osiguravajuće kompanije grade svoje rezerve, koje investiraju u finansijsku imovinu.
U razvijenim zemljama sa tržišnim privredama osiguravajuće kompanije postaju sve
značajnije finansijske institucije, pri čemu dolazi i do smanjenja razlika između striktno
bankarskih i striktno poslova osiguranja. Budući da se radi ostvarenja pozicije i zadržavanja
udela na tržištu i jedne i druge se bave poslovima koji imaju tržište.

4.3. Penzioni fondovi i drugi fondovi penzionsanih lica (Pension Funds)

Ovi fondovi su nastali kao potreba da se pojedincima kada odu u penziju obezbedi
prihod. Tokom rada svi zaposleni uplaćuju jedan deo svoje zarade u penzioni fond. Fond
investira ova sredstva i plaća ih periodično penzionerima. Kako penzioni fondovi imaju
dugoročna potraživanja, to su oni u mogućnosti da vrše dugoročna investiranja, što i čine i to
investiranjem uglavnom u dugoročne vrednosne papire, odnosno manje u akcije a više u
obveznice, posebno one državne.Preferencije za ulaganja se menjaju zavisno od rizičnosti
plasmana, a način na koja se sredstva mogu da investiraju i u koje plasmane da ulaze
propisuje država koja vodi računa da oni budu što manje rizični,kako bi se obezbedilo
očuvanje, odnosno povećanje vrednosti.

4.4. Uzajamni investicioni fondovi (Mutual Investment Funds)

Ovi fondovi se pojavljuju kao značajni investitori u akcije i obveznice korporacija Oni
nastaju privlačenjem sredstava pojedinaca. Mutual Fund je po pravilu povezan sa
menadžmentom kompanija, kojem fond plaća određenu nadoknadu za profesionalno
obavljanje investicionog menadžmenta. Uobičajena naknada je 0,5% ukupne imovine
godišnje.Svaki pojedinac ima određeni procenat sredstava u fondu. Specifičnost je u tome što
akcije koje imaju mogu da prodaju u bilo koje doba, kao i da povuku dobit. Ne retko postoji
specijalizacija u investiranju, budući da neki fondovi investiraju samo u akcije, a drugi u
obveznce, pre svega, lokalnih vlasti Poslednjih godina se u zemljama sa zrelim tržištima
osnivaju “ namenski “ fondovi, odnosno fondovi koji se specijalizuju za investiranje u tačno
odredjene projekte ( na primer one koje imaju za cilj zaštitu čovekove okoline).

10
4.5. Finansijske kompanija (Financial Company)

Finansijske kompanije su privatne korporacije koje se uglavnom bave odobravanjem

potrošačkih kredita, kao i odobravanjem kredita pojedincima. Sredstva prikupljaju
emitovanjem akcija, a neki put i pozajmicama, uglavnom od komercijalnih banaka.

4.6. Investicione banke (Investment Bank)

Investicione banke su angažovane u prodaji akcija i obveznica koje emituju

korporacije. Kada jedna kompanija odluči da sredstva obezbedi putem emitovanja akcija,
investicioni bankar kupuje ,emisiju na veliko i prodaje je na malo. Investicioni bankar se
nalazi između emitenta vrednosnih papira i investitora i budući specijalizovan i dobro
informisan u mnogo boljoj je poziciji da efikasno proda emisiju, što nije slucaj sa emitentom.
Emitenti ne emituju akcije ili obveznce često i u tom smislu nisu profesionalci. Za usluge koje
obavlja, investicioni bankar naplaćuje proviziju, koja predstavlja razliku između iznosa koji je
dobijen prodajom vrednosnih papira i iznosa koji je platio za emisiju.

4.7. Hipotekarni bankari (Mortgage Bankers)

Hipotekarne banke se angažuju u poslovima sticanja i plasmana nekretnina. Ove
finansijske posrednike mogu da osnuju pojedinci , poslovni sektor ili građevinske firme:
odnosno agenti koji se bave poslovima nekretnina. Iako u principu nema u vlasništvu
nekretnine, one pružaju i druge usluge za krajnjeg investitora, a pre svega, one koje se odnose
na naplatu; za koju uslugu dobijaju i odgovarajuću proviziju.3

3
Đurić D.,: Uvod u finansijski menadžment, Fakultet za trgovinu i bankarstvo, Univerzitet BK, 2006.
str. 17.

11
 5. ZAKLJUČAK

Investicioni fondovi će pozitivno uticati na tržište hartija od vrednosti, ali ove

institucije ne treba posmatrati samo kao aktivne učesnike na finansijskom tržištu.
Fondovi predstavljaju i alternativu štednju u bankama i kao takvi postaju značajan
instrument za prikupljkanje i plasiranje viškova kapitala koji postoje i u našoj zemlji. Tako
prikupljen kapital, koji je neophodan sektoru privrede, postaje jeftiniji i lakše dostupan preko
hartija od vrednosti. U poređenju sa sadašnjom situacijom, kada su jedina sredstva za razvoj
ili kredit kod banke ili reinvestiranje profita preduzeća, hartija od vrednosti može postati
značajan alternatavni način finansiranja kao što je to u drugim ekonomijama.
Generalno, fondovi podstiču razvoj privrede, a istovremeno vrše pritisak i na banke,
predstavljajući dodatnu konkurenciju.
Investicioni fondovi omogućavaju svima koji imaju višak sredstava da ih plasiraju na
tršite kapitala, bez visokog znanja o investiranju i truda oko analiziranja investicionih
mogućnosti, što inače kao prethodnu aktivnost, zahteva svaka investiciona odluka.

12
 6. LITERATURA

1. Đurić D.,: Uvod u finansijski menadžment, Fakultet za trgovinu i bankarstvo, Univerzitet BK,
2006.
2. Markić M., Finansijsk menadžment, Fakultet za poslovne studije i pravo Univerziteta „Union-
Nikola Tesla” u Beogradu, Beograd, 2015,

3. Žarkić Joksimović N., Benković S., Milosavljević M.,: Finansijski menadžment, Fakultet
organizacionih nauka, Beograd, 2013.
4. Urošević B.,: Finansijska ekonomija, Ekonomski fakultet, Beograd, 2008.

5. Van Horn, Vakovič, Osnove finansijskog menadžmenta, Data status, Beograd, 2007.

13