АЛФА БК УНИВЕРЗИТЕТ

БЕОГРАД
Смер: ФИНАНСИЈЕ

СЕМИНАРСКИ РАД

БАЗЕЛСКИ СПОРАЗУМ

Предмет: Основи банкарства

Ментор: Студент:
Проф. др Миљана Барјактаровић Кристина Јашовић
Бр. Индекса: 28/15

Београд, јануар, 2018.

 САДРЖАЈ

УВОД............................................................................................................................................ 1
1.БАНКАРСКА РЕГУЛАТИВА........................................................................................... 2
1.1.Прописи......................................................................................................................... 2
1.2.Базелски комитет.................................................................................................... 5
2.СТРУКТУРА БАЗЕЛСКОГ СПОРАЗУМА II...............................................................7
2.1. Стуб I – минимум нужног капитала..............................................................9
2.2. Стуб II – Надзор над адекватношћу капитала......................................13
2.3. Стуб III– Тржишна дисциплина....................................................................15
ЗАКЉУЧАК............................................................................................................................ 16
ЛИТЕРАТУРА........................................................................................................................ 17
 УВОД

Банке су најзначајније финансијске институције у транзицијским државама, па

од њихове безбедности, стабилности и способности управљања ризицима зависи
пословање свих осталих сектора. Финансијска тржишта транзицијских држава
означена су као неликвидна, политка и с великим волатилностима вредности
финансијских инструмената којима се тргује на тим тржиштима.
Банке, као и друга предузећа, позајмљују средства и претварају их у друге
различите облике активе. Својим посредовањем између оних који поседују вишкове и
оних с недостатком новчаних средстава, банке утичу на привредни раст. Међутим,
уколико постану неликвидне, банке нису у могућности испуњавати свој задатак. Уз то,
расте опасност повећања неповерења у банкарски систем и настанка кризе.
Иако су банкарски системи слабије развијени у транзицијским него у
развијеним европским државама, њихов значај је велик због још увек недовољно
развијених тржишта капитала и премалог броја небанковних финансијских
институција у транзицијским државама. Пошто су банке главни део финансијских
састава транзицијских држава, неопходно је обезбедити стабилан и безбедан банкарски
систем континуираним праћењем изложености банке појединачним врстама ризика.
Ризик је увек бео главни инетерес банака и финансијских институција. Оно што
је ново на овом пољу је спремност да се прихвати много проактивнији менаџмент стил
те се овај циљ трансформише у радикалан начин традиционалног система наџора над
ризицима. Ризици се боље дефинишу а квантитативне оцене ризика постају све више
употребљиве, док је контрола много активнија и мере постају много тачније. Самим
тим се појављују и нова оруђа као и организациона решења.

1
1.БАНКАРСКА РЕГУЛАТИВА

Основни циљ обимног посла који је Базелски комитет ставио пред себе (да
ревидира Базел И оквир) је да се створи оквир који би даље јачао постојаност и
стабилност међународних банкарских система, при чему се настоји одржати извесна
конзистентност у смислу да поступак регулисања адекватности капитала не буде
значајан извор конкурентске неједнакости између међународно активних банака.
Комитет верује да ће ревидирани оквир (нови Базелски оквир) промовисати усвајање
боље и јаче праксе управљања ризицима од стране банкарске индустрије, као и
спознају да је ово један од његових главних доприноса. Комитет такође жели да
осветли потребу давања одговарајуће пажње, од стране банака и супервизора, према
другом (супервизорски наџор) и трећем (тржишна дисциплина) стубу Новог оквира.
Веома је битно да захтеви према минималном капиталу (први стуб) буду повезани са
доследном применом другог стуба, укључујући напоре банака да процене своју
адекватност капитала и супервизора да оцене такве процене. Уз то, објављивање
података, у оквиру трећег стуба новог оквира, биће есенцијално за обезбеђивање
тржишне дисциплине, као ефективног комплементара за друга два стуба.1

1.1.Прописи

Новији прописи су имали пресудан утицај на развој организационог дела који се

бави управљањем ризицима у банкама. Супервизорски оквир поставља ограничења и
смернице које инспиришу управљање ризицима и стимулишу развој интерних модела
управљања ризицима унутар банака. Међународна регулатива под окриљем Базелског
комитета је допринела промоцији прецизније дефиниције ризика, адекватније
методологије за њихово мерење, концепта ризичног капитала (risk-based capita) и стопе
адекватности капитала (капитал неопходан да се покрије стварни ризик банака). У исто
време, прописи који постављају минимум захтеваног капитала су снажан подстицај за
побољшање мера ризика и контроле. За банке трошак додатног ризика постаје трошак
додатног капитала.2

1
BIS, Basel Committee on Banking Supervision, International Convergence of Capital Measurement and
Capital Standards, 2006.
2
Ивановић, П.,: Управљање банкарским ризицима, скрипта за студенте ББА, 2007.

2
 Проблематика регулативе лежи у разликама између циљева банака и циљева
органа који прописују регулативе (прописе). Да би свет финансија био што сигурнији и
здравији на глобалном нивоу је последњих двадесет година потрошено много времена
како би се поставили јединствени стандарди пословања. У том смислу, свет се окренуо
јачању корпоративног управљања, увођењу међународних рачуноводствених
стандардра и стандарда извештавања, као и припреми Новог Базелског оквира.
У банкама постоје бројне иницијативе за преузимање ризика. Међутим,
преузимање ризика креира системски ризик - ризик да ће цео банкарски систем
пропасти. То је зато што су односи, везе и облигације између банака веома тесно
повезане. Зато, банкрот једне инситуције генерише ризик пропасти свих других банака
које имају потраживања према банци која је пропала. Системски ризик је главни изазов
за супервизоре. Појединачно гледано, банке се много више баве својим ризиком.
Генерално гледано, супервизори се много више брину о ризику целокупног система.
Супервизори су обично суочени са неколико дилема када покушавају да
контолишу ризике. Регулатива и конкуренција су често у конфликту, пошто превелика
регулатива делује рестриктивно на свеукупне операције банке. Нови закони и
поџаконска акта могу генерисати непредвидиво понашање банака са циљем да их
избегну. Зато регулатори морају веома опрезно да прилазе овом послу трудећи се да
изграде фер и отворено окружење, без наглих и отежавајућих промена, које би са своје
стране могле генерисати још већу неизвесност. Захтеви у погледу висине капитала су
од 1996. године проширени и на тржишни ризик. Принципи су:3
 тржишни ризик је ризик губитка у току минималног периода који је потребан да
се ликвидирају трансакције на тржишту.
 минимални период зависи од типа производа.
 потенцијални губици зависе од кретања тржишта у току овог периода и
осетљивости различитих актива.

Полазећи од генералних принципа, регулативе процењују потенцијалне губитке

од тржишног ризика са губицима примењивим на различите типове актива и
тржишних индекса. Такође, могуће је ослонити се на интерне моделе потенцијалних
губитака као замену за ову групу губитака. Интерни модели су базирани на ВАР

3
Ђукић, Ђ.,:Управљање ризицима и капиталом у банкама, Београд, 2007.стр.133.

3
(вредност у ризику - максимални могући губитак портфолија). Да би банке могле да
користе споменуту методологију неопходно је да обезбеде сагласност супервизора.
Прописи који се односе на тржишни ризик су много комплекснији него за
кредитни ризик. Тржишни ризик је подложан диверзификацији, и не би требало да се
двапут израчунава кадгод има компензационих операција. Поред тога, осетљивости и
тржишне волатилности су приметне и варирају преко инструмената и тржишта. Банке
морају да формирају резервације за потенцијалне губитке како би обухватиле све ове
ефекте. Ризици су подељени на две компоненте. Општи ризик (системски) је део
ценовног ризика који је генерисан тржишним кретањима. Посебан ризик
(несистемски) је други део ценовног ризика који се везује за емитента и независан је од
тржишних кретања. Општи ризик се не може диверзификовати пошто је исти гледајући
кроз инструменте. За разлику од њега, посебан ризик може да буде диверзификован.
Каматни ризик је произвео много дебата и контроверзи. Текућа регулатива не
захтева резервисање капитала за експлицитно покривање ризика каматне стопе. Али
захтева да интерне мере буду на располагању и укључене у екстерно извештавање
према регулаторима. Намера је да се такве информације учине расположивим за
надлежне институције (пре свега централну банку), тако да оне могу да предузму
корективне активности ако примете да су оне неопходне.
Правила у погледу захтева за минималним капиталом су дизајнирана са циљем
да се заштите штедише и инвеситори од ризика банкрота банака. Ова правила су ту да
обезбеде да банке у свако доба поседују одређени минимум капитала. Са циљем да се
дефинишу и поставе стандарди за одвијање сигурних и транспаретних финансијских
активности Европска унија је донела 14. јуна 2006. године две директиве: 4
 Директива која се односи на отпочињање и бављење послом кредитне
институције. Директива 2006/48/ЕЦ.
 Директива која се односи на адекватност капитала кредитних институција и
инвестиционих фирми. Директива 2006/49/ЕЦ.

Прва директива веома прецизно објашњава ко све може да се бави тзв.

банкарским пословима и на који начин. Другим речима, банкарство унутар Европске
уније се карактерише као универзално банкарство. Друга директива је наслоњена на

4
Ђукић, Ђ.,:Управљање ризицима и капиталом у банкама, Београд, 2007.стр.135.

4
прву директиву и заједно са њом (поред тога што капитализује финансијске
институције) представља општи оквир за примену Новог Базелског оквира у Европској
унији.
Ступањем на снагу поменутих директива Европска унија је добила нове
стандарде за управљање ризицима, као и гаранцију да ће сви запослени у банкама (од
управног одбора до продаваца на шалтеру и дилера на телефону) боље разумети значај
ризика.

1.2.Базелски комитет

Базелски комитет као комитет за банкарску регулативу и контролу установили

су гувернери централних банака земаља групе 10 крајем 1974. године. Чланови
Комитета су из Белгије, Канаде, Француске, Немачке. Италије, Јапана, Луксемубурга,
Холандије, Шпаније, Шведске, Швајцарске, Велике Британије и САД. Питање коме је
Комитет поклонио највише пажње последњих година је адекватност капитала. 5
Комитет је 80-тих година прошлог века изразио забринутост што се капитални
коефицијенти великих међународних банака погоршавају управо када су међународни
ризици, нарочито у вези са јако задуженим земљама почели да расту. Одлучили су због
тога да зауставе ерозију капиталних стандарда у својим банкама и да раде на већој
конвергенцији у мерењу адекватности капитала. Унутар Комитета постојала је
сагласност са међународним споразумом којим се јача стабилност међународног
банкарског система. Након коментара на консултативни материјал дефинисан је
Базелски споразум о капиталу и гувернери Г 10 су га потом усвојили и објавили
банкама 1988. године. Од те године он је уведен не само у земље чланице већ и у све
земље које имају међународно активне банке.
Базел И је 1991. године допуњен да би пружио већу прецизност у дефинисању
општих одредби или општих резерви за губитке по кредитима које су могле бити
укључене у капитал у сврху израчунавања адекватности капитала. Споразум је
допуњен и 1995. године да би се уважили ефекти билатералног неттинга банкарских
изложености по основу кредита у дериватним производима и да се прошири матрица
додатних фактора. Комитет је објавио још једну допуну са применом до краја 1997.
године. Овом изменом желело се да се у Споразуму укључе тржишни ризици који
5
http://www.24x7.co.yu/default.aspx?cid=400&fid=300&pid=BAZEL_II_I_COMPLIANCE_FUNKCIJA

5
настају из отворених позиција банака у девизама, трговини, дужничким хартујама од
вредности, акцијама, роби и опцијама.
Сва сложеност финансијских тржишта и банкарских организација и њихова
експанзија учинили су неопходним формулисање оквира који ће имати већу
софистицираност. Базелски комитет приступио је изради нацрта за нове међународне
стандарде. У јуну 1999. године, Базелски комитет је одлучио да објави предлог за
замену Споразума из 1988. године под називом Нови Базелски Споразум о капиталу
(Базел II), из разлога потребе за више флексибилнисти и осетљивости за ризик.6
У неколико наврата мењани су консултативни материјали на предлоге и
сугестије финансијске јавности. Рад на стандардима завршен је јуна 2004. године и
Базелски комитет је донео одлуку о новим међубанкарским страндардима. Они су, за
разлику од Базела I који је био на 30 страница, на преко 200 страница. На основу ових
стандарда Европска Комисија је објавила нацрт Диртективе за нови оквир
адекватности капитала. Оне је усвојен током 2006. године а ступио је на снагу 2007. и
2008. године. Базел II има за циљ да процену адекватности капитала ближе повеже са
кључним елементима банкарских ризика и да пружи подстицаје банкама на
унарпређењу своје способности за мерење и управљанње ризиком. Најважнија разлика
у односу на Базел I је у томе да ће поједине банке моћи да изаберу између два
принципа код формирања капитала који се захтева за покривање кредитног ризика.
Веће банке свој захтев за капиталом могу заснивати на интерном моделу ризика док
друге могу одабрати примену једноставнијег стандардног модела који је ближи
важећим принципима.

БАЗЕЛ I БАЗЕЛ II

Фокус је на јендој мери ризика
Једну величину примењују сви
Општа структура
Уводе се сопствене интерне методологије мерења ризика
банака, преглед контроле и тржишна дисциплина
Омогућује флексибилност, извор приступа,
подстицаје за боље управљање ризиком

Већа је остељивост на ризик

Слика 1. Упоредни преглед Базел-а И и Базел-а II

6
Ивановић, П.,:вНовац и банкарство, Скрипта за студенте, ФАБУС, 2006-2007,стр.289.

6
 Базел II поставља јасан принцип да органи контроле морају да обављају општу
процену потребе сваке банке за капиталом. Оцене борда и менаџмента о потребном
капиталу морају да се разматрају са органима контроле, који могу захтевати да банка
има већи капитал него што је минимални захтев од 8%. Стандарди за обелодањивање
информација које се односе на ризике и адекватност капитала, такође, су обухваћени
Базелом II. Идеја је да квалитет банкарске институције не процењује само надлежни
органи контроле већ и учесници на тржишту. Мониторинг органа власти и тржиште
као комбинација појачава извесност да ће се знаци слабости открити на време, чиме се
избегава потенцијална криза, што је крајњи циљ овог оквира.
Нови Базелски оквир је у обзир узео и оперативни ризик. Банке поред кредитног
и тржишног ризика, сада морају да израчунавају и оперативни ризик. Међутим, то не
значи да увођење овог ризика у обрачун подразумева да просечна банка мора да има
много више захтеваног капитала. За израчунавање оперативног ризика уведене су три
опције различитог нивоа софистицираности. Две најпростије опције, базиране су на
бруто профиту банке, који служи као груба замена за величину и степен ризичности
операција банке. Код треће опције, напредног приступа мерења (АМА), израчунавање
захтеваног износа минималног капитала се базира на интерним системима мерења
оперативног ризика. Ови системи обухватају, поред интерних и екстерних података о
губицима, и сценарио анализе и факторе који се односе на пословно окружење банке и
интерне контроле.
Кључне карактеристике Базела II, дакле, имају три основна стуба: захтеви за
минимумом капитала, процес прегледа контроле и тржишна дисциплина. Базел I је био
ограничен на мерење тржишног ризика и на основна мерења кредитног ризика. Базел II
уводи скалу софистицираних приступа кредитном ризику и даје нови фокус на
оперативни ризик. Он настоји да веже интерне ризике банака и њихов избор начина за
управљање ризицима за износ прописаног капитала који морају да одржавају.

2.СТРУКТУРА БАЗЕЛСКОГ СПОРАЗУМА II

Кључна карактеристика Базела II је његова структура која се темељи на три

основна стуба:

7
 Минимум Надзор над Тржишна
нижног адекватношћ дисциплина
капитала у капитала

Слика 1. Структура базела II

Стубови су међусобно компелентарни и сваки од њих омогућује нешто што

друга два нису у могућности да пруже и сваки је битан за остварење укупног циља
Базела II - на микро - нивоу, то је побољшање квалитета система управљања ризицима,
а на макро - нивоу, допринос финансијској стабилности.
Стуб 1, пре свега, дефинише правила за израчувањање кредитног и оперативног
ризика. Суштина је у томе што се показало да се пословање и ризици којима су банке
изложене међу банкама доста разликују, па због тога једнак начин мерења ризика не
даје одговарајуће резултате код свих банака. Због тога Базелски одбор у овом
стандарду нуди неколико опција за израчунавање кредитног и оперативног ризика,
тако да свака банка одабере онај начин који је најпримеренији њеним
специфичностима.
Како су банке изложене и низу других ризика, капитални захтеви који
произилазе из Стуба 1 нису довољни за покриће осталих ризика. Управо због тога је
Стубом 2 дефинисано да банка треба да води рачуна о изложености осталим ризицима
и у складу с тим да осигура адекватне минимуме нужног капитала. Улога супер-визора
је овде посебно наглашена, па им законодавним оквиром треба одобрити дискрециона
права при одлучивању о појединим банкама. Према томе, Стубови 1 и 2 су
комплементарни и само заједно доводе до нивоа капитала који је оптималан за покриће
свих ризика неке банке.
Стуб 3 такође служи као подршка Стубу 1. Наиме, примена најнапреднијих
приступа мерењу кредитног и оперативног ризика носи обавезу објављивања додатних
информација.

8
 Већа транспарентност пословања банака требала би да допринесе већој
отпорности финансијсог система на шокове, па тиме и позитивно утиче на његову
стабилност, што је свакако и један од циљева Базела II. Базелски одбор сматра да
тржиште може бити снажан савезник формалној супервизији и регулатору. У неким
случајевима тржишна дисциплина може банкама поставити већа ограничења од самих
регулатора. Она треба да делује као корективни чинилац и да даје додатни мотив
банкама за здрав начин пословања и квалитетно управљање ризицима, што је суштина
Стуба 2. Ипак, транспарентност чини само део посла и за потпуни учинак мора се
комбиновати са другим деловима регулаторне политике (са осталим стубовима).
Слика 2. Структура Базела II

ТРИ ОСНОВНА
СТУБА

Минимум Надзор над Тржишна

нужног адекватношћу дисциплина
капитала кашитала

Пондерисана Позајмљени
актива капитал

Кредитни Оперативн Тржишни Основни Допунски

ризик и ризик ризик капитал капитал

Стандардизов Интерни Стандардизова Интерни

ан приступ систем н приступ модели
распоређивања

Приступ Стандардиз Приступ

основног ован напредног
показатеља приступ мерења
(AMA)

2.1. Стуб I – минимум нужног капитала

9
 Иако су многи елементи Базела I измењени, треба напоменути да је категорија
позајмљеног капитала остала иста у односу на постојећи стандард. Подсећамо да се
стопа адекватности капитала израчунава као однос позајмљеног капитала банке и
висине ризика којима је банка изложена, односно пондерисане активе. Стопа
израчуната на тај начин не сме бити мања од 8% према Базелу I. У оквиру Стуба 1
предложене су две важне новине везане за пондерисану активу. Прва се односи на
суштинске измене прорачуна кредитног ризика, а друга на увођење експлицитних
правила за мерење оперативног ризика који ће бити укључен у пондерисану активу.
Као што се из приказа структуре Базела II види, у оба случаја се уводе различите
опције за израчунавање тих ризика. Разлог томе лежи у настојањима Базелског одбора
да стандард учини што флексибилнијим, чиме би требала да се осигура и већа
ефикасност јер свака банка бира себи најпримеренији приступ.

Кредитни ризик
Методе мерења кредитног ризика, предвиђене Базелом II су следеће:
 Стандардизовани приступ;
 Интерни систем распоређивања - основни приступ (ФИРБ);
 Интерни систем распоређивања - напредни приступ (АИРБ).
Стандардизовани приступ мерењу кредитног ризика. Веома је сличан
постојећем стандарду по томе што банке својим потраживањима додељују прописане
пондере ризика зависно од карактеристика потраживања. Категорије потраживања
дефинисане у стандардизованом приступу обухватају потраживања од државних
институција, банака, трговачких друштава, становништва, те потраживања осигурана
залогом над некретнинама.
Према приступу интерног система распоређивања банка разврстава
својапотраживања у следеће групе према заједничким карактеристикама ризичности:
 трговачка друштва,
 државне институције,
 банке,
 становништво,
 власнички вредносни папири.

10
 Унутар група трговачких друштава и становника потраживања се даље
распоређују у неколико подгрупа.
За сваку групу потраживања битно је одредити следећа три кључна елемента:
 компоненте ризика,
 функције пондера ризика,
 минимални захтеви.
За већину група потраживања, Базелски одбор 7
је омогућио примену основне
(ФИРБ) и напредне (АИРБ) верзије интерног система распоређивања. Те верзије се
примарно разликују једна од друге по томе одређује ли компоненте ризика банка
властитим проценама или их одређује супервизор.
Базел II допушта да се ИРБ банке поуздају у сопствене процене кључних
параметара ризика само ако су задовољени строги квалитативни и квантитативни
захтеви постављени у стандарду. Нагласак се ставља на способност банке да рангира и
квантификује ризик на конзистентан и поуздан начин. Жели се осигурати да систем
процене ризика омогући примерену процену карактеристика дужника и трансакције,
примерену диференцијацију ризика, тачну и конзистентну квалитативну процену
ризика. Даље, треба осигурати интегритет критичних улазних података и уверити се да
су ти инпути произашли из система који банка користи у свакодневним пословима, а
не да они служе само за процену регулаторног капитала, док банка своје пословне
одлуке заснива на неким другим подацима и показатељима. Банка мора имати
јединствен систем и користити његове резултате и за потребе реглатора и у процесу
доношења пословних одлука.
С обзиром на то да постоје разлике у тржиштима, методологија распоређивања,
банкарским производима и праксама, банке и супервизори морају оперативне
процедуре прилагодити својим специфичностима. Базелски одбор нема намеру да
диктира облик или техничке детаље политике и праксе управљања ризицима неке
банке. Но, супервизор ће бити у обавези да развије детаљне процедуре којима ће
осигурати адекватност система и контроле тако да могу да послуже као добра основа за
примену ИРБ приступа. Према томе, примена ИРБ приступа није могућа без претходне
сагласности супервизора.

7
Basel Committee on Banking Supervision (1999b) Update on Work on a New Capital Adequacy Framework,
Basel.

11
 Неки од најважнијих захтева односе се на дизајн и структуру система
распоређивања, његово оперативно функционисање, расположивост и квалитет
података, наџор над системом и корпоративно управљање.
Улога менаџмента банке је од пресудне важности и све материјално значајне
аспекте процеса процене ризика и одређивања рејтинга морају одобрити управа и
наџорни одбор. Управљачке структуре банке морају бити врло добро упознате с целим
процесом додељивања рејтинга и припадајућим системом извештавања. У том смислу
се претпоставља да ће банке улагати у изградњу одговарајућег ИТ система који ће
подржати цели процес процене ризика и генерисати одговарајуће извештаје за потребе
менаџемента и наџорног одбора.
Оперативни ризик
Оперативни ризик је ризик од губитка који настаје због неадекватности,
односно мањкавости интерних процеса, људских ресурса, система за подршку или због
спољних утицаја (Basel Committee 2004).8 Комитет такође указује да ова дефиниција
искључује системски ризик, правни ризик и ризик репутације (негативног
публицитета). У тексту стандарда понуђене су три методе за израчунавање капиталних
захтева за оперативни ризик, од врло једноставних до сложених интерних модела:
1. Приступ основног показатеља (The Basic Indicator Approach);
2. Стандардизовани приступ (The Standardised Approach);
3. Приступ напредног мерења (Advanced Measurement Approach, AMA).

Eксплицитно увођење минимума нужног капитала за оперативни ризик први

пут се појављује с Базелом II. Како је познавање овог ризика на доста ниском нивоу,
још није развијена ни регулатива из тог подручја. Наиме, значај ризика није био
довољно признат све док се нису појавили случајеви где је управо, непрепознавање и
неадекватно управљање оперативним ризиком банке, довело до великих губитака. У
последње време све више преовладава мишљење да је оперативни ризик други по
значају у банкарском пословању.
Овај део стандарда било је најтеже дефинисати с обзиром на то да не постоји
дугогодишња пракса банака у управљању тим ризиком. Због тога је то подручје
регулисано врло флуидно, посебно приступ напредног мерења. У тексту стандарда је
8
Цветиновић, М.,: Управљање ризицима у финансијском пословану, Универзитет Сингидунум, Београд
2008, стр.16

12
наведено да ће Базелски одбор пратити развој нових приступа мерењу оперативног
ризика у банкарству и надаље како би се пронашли приступ и начин мерења тог ризика
који би произвео веродостојне и конзистентне процене потенцијалних губитака. Након
тога, постоји могућност да се ревидира, буде ли потребно, тај део стандарда.
Банке морају задовољити минималне квалитативне захтеве које је прописао
Базелски одбор, да би могле примењивати стандардизоваи приступ за прорачун
минимума нужног капитала:
 Банка мора да формира организациону јединицу која ће имати јасну
одговорност за управљање оперативним ризиком;
 Банка мора да осигура редовно праћење података о оперативном ризику,
укључујући значајне губитке по појединој пословној линији;
 Виши извршни менаџент банке, управа и наџорни одбор требало би да добијају
редовне извештаје о изложености оперативном ризику;
 Систем управљања оперативним ризиком треба да буде добро документован
(интерне политике, контроле и процедуре везане уз систем управљања
оперативним ризиком);
 Систем управљања треба редовно подвргавати независним проверама.

Приступ напредног мерења - АМА. Приступом напредног мерења дефинише се

тако да се за прорачун минимума нужног капитала користе банкарски интерни системи
за управљање оперативним ризиком под условом да су задовољени квантитативни и
квалитативни захтеви наведени у стандарду. За коришћење АМА приступа банка мора
да затражи и добије претходну сагласност супервизора.

2.2. Стуб II – Надзор над адекватношћу капитала

Стуб 1 дефинише минимум нужног капитала и представља посебан приступ

обављању супервизије. Примена униформних правила које он доноси и којих се банке
морају придржавати побољшава транспарентност регулаторног процеса и банкама
олакшава међусобно поређење и стварање осећаја о релативној висини солвентности. С
друге стране, једнака правила носе са собом доста недостатака. Обично су врло крута и

13
стога онемогућавају или игноришу иновативност. Примена таквих правила је, такође,
потпуно неделотворна за банке нетипичног ризичног профила.
Стуб 2 нуди решења за неке од тих проблема. Он уводи супервизорску процену
као један од елемената регулаторне политике. Супервизорима се додељују
дискрециона права при одређивању капиталних потреба банака релевантних за њихов
пословни и ризични профил.
Управо елемент дискреције чини регулативни оквир флексибилним и
отвореним за различите промене и иновације. Ипак, превелико ослањање на систем
који допушта безграничну дискрецију није пожељан ни у којем случају. Коришћење
дискреционих права у одсуству остала два стуба доводи до негативних последица на
уједначеност услова пословања, јер би банке пословале према различитим
критеријумима. Стога би угрозиле здраву конкуренцију и тржишну утакмицу. Базелски
одбор је идентификовао четири кључна начела на којима се заснива Стуб 2, и то:
1. Банке би требало да имају успостављене процедуре мерења адекватности
капитала у односу на ризике којима су изложене као и стратегију одржавања
потребног нивоа капитала;
2. Супервизори треба да оцене интерне системе и стратегије банака у управљању
капиталом, као и њихову способност да прате и осигуравају поштовање
регулаторних капиталних показатеља. Супервизори би требало да предузму
корективне мере ако нису задовољни резултатима таквих контрола;
3. Супервизори очекују од банака да послују изнад минималних прописаних
капиталних показатеља, а требало би да имају и могућност давања налога
банкама да одрже ниво капитала изнад прописаних минималних вредности;
4. Супервизори би требало да делују превентивно, да спрече негативне трендове у
адекватности капитала појединих банака, те да делују брзо и ефикасно на
реструктуирање банака с потешкоћама у пословању.

Примена Стуба 2 носи озбиљне импликације и за банке и за супервизоре. Банка

мора да има процедуре за процену адекватности капитала за све своје ризике и
стратегију за одржавање потребне висине капитала. Супервизор, ипак, има право и
обавезу да преиспита банкарску процену минимума нужног капитала и по потреби
захтева повећање капитала. Супервизор се овде налази у захтевној и изазовној
ситуацији јер мора располагати одговарајућим бројем стручњака који ће обављати

14
наџор. Наиме, право банке на сопствену методологију отежава рад супервизора јер му
се повећава посао с обзиром на то да сам мора претходно добро да се упозна с
одређеним методологијама да би могао да процени њену исправност.

2.3. Стуб III– Тржишна дисциплина

Сврха одредби Стуба 3 је пружање потпоре минималним капиталним захтевима

(Стуб 1) и наџору над адекватношћу капитала (Стуб 2). Када банке објаве довољно
информација о својим адекватностима, учесницима на тржишту могу да створе снажне
подстицаје за здрав начин пословања. Тржиште може наградити банке које управљају
ризицима на одговарајући начин и казнити оне које одржавају капитал на прениском
нивоу у односу на ризични профил. Треба напоменути да тржиште може да буде врло
неефикасно па ће претерано реаговати на неки мали догађај, док, с друге стране, може
потпуно игнорисати појаву значајних индикатора ризика. Уважавајући ове чињенице,
Стуб 3 је само један од три стуба целокупног стандарда, чији је циљ међусобно
допуњавање.
Базелски одбор9 подупире тржишну дисциплину тако што је развио скуп захтева
за објављивање података који ће учесницима на тржишту омогућити приступ кључним
деловима информација о обухвату примене Базела II, висини и структури капитала,
изложености ризику, процесу процене ризика и адекватности капитала институције.
Из Стуба 3 за банке произилази јасна и недвосмислена обавеза доношења
формалне политике објављивања коју мора одобрити наџорни одбор банке. Политиком
треба одредити приступ банке при одлучивању о томе који ће се подаци и информације
објавити. Начело материјалности10 примењује се при одлучивању о томе који су
подаци релевантни за објављивање. У складу са тим, подаци који се односе на банчине
циљеве и политике управљања ризицима, извештајни систем и дефиниције могу се
објављивати једном годишње.

9
Basel Committee on Banking Supervision (1999b) Update on Work on a New Capital Adequacy Framework,
Basel.
10
Geiger, H. and Piaz, J.-M. :Identifikation und Bewertung operationeller Risiken, In Handbuch Bank-
Controlling (ed., Schierenbeck, H.) Wiesbaden. (forthcoming) Greenbaum, 200. S. I. and Thakor, A. V.
Contemporary Financial Intermediation, Fort Worth, 1995.

15
 ЗАКЉУЧАК

Савремене банке се схватају као мултифункционални, мултиорганизовани и

мултиадаптивни системи, који могу да усмеравају привредна и инвестициона кретања.
Путем кредитирања нових послова, инвестиција, иновација и стварању могућности
запошљавања, здраво банкарство доприноси економском расту.
Посебан значај банкарство има у земљама у транзицији, као што је и наша, јер
од њиховог кредитног потенцијала зависи динамика и квалитет пивредних и
друштвених реформи.
Регулисање капитала је започето 1988. године са формалним споразумом
познатијим као Базел I, који је био превасходно усмерен ка највећим међународним
банкама. Овај сет међународних правила захтевао је од многих највећих
комерцијалних банака да одвоје своје књиговодствене и ванкњиговодствене билансе и
да своје обавезе сврстају у одређене категорије ризика, као и да помноже своју активу
појединачно са одговарајућим степеном ризика да би се утврдио укупан ризик, којој је
изложена актива.
Коефицијент укупног законског неисплаћеног капитала у односу на укупан
степен ризика активе и обавеза из ванкњиговодственог биланса, кључни је показатељ
висине капитала у једној банци, тј. показатељ њене снаге. Постоје најнижи
коефицијенти адекватног нивоа капитала које свака банка мора да испуни, односно
превазиђе.
Убрзо су се показале слабости Базелског споразума I, међу којима је и његова
неспособност да реагује на промене и нова открића на финансијском тржишту. Све то
је довело до писања нацрта новог споразума познатог као Базел II или Други базелски
споразум. Овај нови приступ у управљању капиталом, захтева од највећих банкарских
компанија да спроводе континуирану унутрашњу процену изложености ризику,
укључујући и контролу осетљивости и да обрачунавају сопствени ниво потребног
капитала.

16
 ЛИТЕРАТУРА

1. Basel Committee on Banking Supervision (1999b) Update on Work on a New Capital

Adequacy Framework, Basel.
2. BIS, Basel Committee on Banking Supervision, International Convergence of Capital
Measurement and Capital Standards, 2006.
3. Geiger, H. and Piaz, J.-M. :Identifikation und Bewertung operationeller Risiken, In
Handbuch Bank-Controlling (ed., Schierenbeck, H.) Wiesbaden. (forthcoming)
Greenbaum, 200. S. I. and Thakor, A. V. Contemporary Financial Intermediation,
Fort Worth, 1995.
4. Ђукић, Ђ.,:Управљање ризицима и капиталом у банкама, Београд, 2007.
5. Ивановић, П.,: Управљање банкарским ризицима, скрипта за студенте ББА,
2007.
6. Ивановић, П.,:Новац и банкарство, Скрипта за студенте, ФАБУС, 2006-2007
7. Цветиновић, М.,: Управљање ризицима у финансијском пословану, Универзитет
Сингидунум, Београд 2008
8. http://www.24x7.co.yu/default.aspx?
cid=400&fid=300&pid=BAZEL_II_I_COMPLIANCE_FUNKCIJA
9. httpp://www. nbs.sr

17