ВИСОКА ПОСЛОВНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ

СТУДИЈА
БЛАЦЕ

ДИПЛОМСКИ РАД

ФИНАНСИЈСКО ПОСЛОВАЊЕ

Блаце, 2016.
 ВИСОКА ПОСЛОВНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ
СТУДИЈА
БЛАЦЕ

ДИПЛОМСКИ РАД

ФИНАНСИЈСКО ПОСЛОВАЊЕ

Ментор Студент:
Проф. др Небојша Митић Маја Алексић
Бр. Индекса 133/13 Ф

Блаце, 2016.
 САДРЖАЈ

УВОД ................................................................................................................................ 1
1.ЗАДАЦИ УПРАВЉАЊА ФИНАНСИЈАМА ................................................... 3
1.1.Пословно окружење ........................................................................................ 4
2.ФИНАНСИЈСКО ПОСЛОВАЊЕ ......................................................................... 5
2.1.Финансијска анализа ................................................................................. 5
2.2.Рацио анализа ................................................................................................ 8
2.3.Анализа трошкова......................................................................................... 11
2.3.1.Фиксни трошкови и њихов утицај на предузеће ........... 13
2.3.1.1.Апсолутно фиксни трошкови ................................................ 14
2.3.1.2.Релативно фиксни трошкови ................................................ 15
2.3.2.Варијабилни трошкови и њихов утицај на предузеће 15
2.3.2.1.Пропорционални трошкови ................................................... 16
2.3.2.2.Дегресивни трошкови ............................................................... 17
2.3.2.3.Прогресивни трошкови ............................................................ 17
2.4.Развојни ток трошкова .......................................................................... 19
2.5.Трошкови према званичној билансној шеми ............................ 20
2.6.Активности управљање готовином ............................................... 27
2.6.1.Управљање новчаним средствима ......................................... 29
2.6.2.Готовински циклус .......................................................................... 30
2.6.3.Минимално потребан салдо готовине у предузећу ...... 31
2.6.4.Стратегија управљања готовином ......................................... 32
2.6.4.1.Управљање потраживањима од купаца ........................... 33
2.6.4.2.Политика наплате потраживања......................................... 34
3.ФИНАНСИЈСКА ПОЛИТИКА И НАЧЕЛА ФИНАНСИЈСКОГ
ПОСЛОВАЊА ............................................................................................................ 37
3.1.Начело ликвидности ............................................................................... 38
3.2.Начело финансијске стабилности ................................................... 38
3.3. Начело финансијске еластичности................................................ 39
3.4.Начело рентабилности .......................................................................... 39
ЗАКЉУЧАК ................................................................................................................ 40
ЛИТЕРАТУРА............................................................................................................ 42
УВОД

Основни циљ и најважнији мотив пословања сваког предузећа јесте

увећање добитка, односно профита. Предуслов за остварење овог циља
представља добро организована и успешно вођена улога финансија. То није
ништа друго до обезбеђење довољно прихода за покриће неопходних расхода,
обезбеђење готовине за расподелу власницима, као и обезбеђење готовине за
нова улагања у развој предузећа. Дакле, кључни задатак финансијског планирања
и управљања јесте сагледавање будућих токова готовине (издатака и примитака).
Тиме се осигурава ликвидност предузећа. Предност финансијског планирања
састоји се у томе што оно приморава руководећи тим да узме у обзир и могућа
одступања од очекиваног правца развоја предузећа. То је од изузетне важности
за опстанак у нестабилном савременом пословном окружењу, а нарочито у време
тзв. финансијских криза, које погађају како међународно, тако и домаће тржиште.
Улога финансија у одржавању финансијског здравља предузећа никада не
може бити пренаглашена. Од свих подручја у некој организацији, ниједно нема
већу одговорност за осигуравање константног фокуса на стварање вредности у
организацији. Ова чињеница је посебно добила на значају у данашњој ери
глобалне конкуренције где спољни чиниоци попут драматичне конкуренције
међу предузећима, брзих и константних технолошких промена, нестабилности
каматних стопа и инфлације, девизних курсева, атмосфере опште економске
несигурности.... финансијском менаџеру намећу потребу за управљањем
финансијама из нове перспективе .
Ова нова перспектива захтева ширење фокуса циљева и функција
финансијског менаџмента, и значајног отклона од његове досадашње
традиционалне улоге која се до скоро сводила на обезбеђење и извештавање
финансијских информација, на контролу трошкова, трошења и управљање
токовима готовине. Данас финансијски менаџер игра динамичну улогу у развоју
модерне компаније, а финансије почињу да граде више функционални концепт
стварања вредности. Одељење финансија постаје стратешки партнер у послу
предузећа, опсежно доприносећи стварању и надгледању вредности

1
организације. Као што је већ речено традиционална улога финансија се своди на
домен контроле. Активности су у највећој мери усмерене на извештавање,
контролисање различитих трошкова и са њима повезаних активности и на
активности управљања ризиком. Међутим данас се од запослених очекује више.
Очекује се да да иду даље од ових традиционалних активности и постану
стратешки партнери – лидери у доприношењу еволуцији и расту своје компаније
и наравно константном расту њене вредности.

2
1.ЗАДАЦИ УПРАВЉАЊА ФИНАНСИЈАМА

Основни мотив и циљ финансијског пословања је максимизација

богатства власника предузећа. Управо се оцена успешности одлука о
финансирању доноси на основу овог стандарда. Максимизација профита не мора
да значи и истовремено повећање зараде по акцији што је основни репер
успешности за сваког власника предузећа. Начини за максимизацију профита
могу бити различити, а неки од њих директно воде смањењу удела власника у
профиту што води смањењу зараде по акцији. 1Обичне акције представљају доказ
о уделу у власништву над предузећем, а богатство акционара је исказано
тржишном ценом обичне акције предузећа.
Тржишна цена обичних акција предузећа одражава успешност одлука
предузећа по питању инвестирања, финансирања и управљања имовином. Тако
се успешност пословних одлука показује преко утицаја који те одлуке имају на
цену акција. Међутим максимизација зараде по акцији није у потпуности
прикладан циљ јер има своје битне недостатке.
Први недостатак је тај да не узима у обзир временску димензију новца, не
одређује рокове и трајање очекиваних приноса. Веома мали број акционара ће
подржавати пројекат који би први принос обезбедио за 20 година.
Други недостатак овог репера као циља пословања је недостатак од ког
болују и остале традиционалне мерепрофитабилности, а то је недостатак
разматрања ризика. Обично су ризичнији пројекти профитабилнији од оних са
мањим степеном ризика али и процена очекиваног приноса од оваквих пројеката
је такође ризичнија. Зато би и очекивано кретање зарада по акцији било ризичније
уколико би се донела одлука о реализацији пројекта са већим степеном ризика.
Такође однос дуга у укупној структури капитала повећава или смањује ризичност
предузећа.
Може се десити да два предузећа имају исте очекиване зараде по акцији,
али предузеће које је ризичније од другог ће имати веће флуктуације у заради, па
из тог разлога тржиште капитала може да перципира нижу цену акција за овакво
предузеће у поређењу са оним са нижим степеном ризика. Такође још један

1
Балабан, М.,: Финансијски менаџмент, Београд, 2010.стр.45

3
недостатак максимизације зараде по акцији је тај што не узима у обзир утицај
политике дивиденди предузећа на тржишну цену акције. Уколико је
максимизација зараде једини циљ, предузеће никада не би требало да исплати
дивиденду, јер оно увек може повећати зараду по акцији, путем задржавања
добити и њеног даљњег инвестирања по било којој позитивној стопи приноса.2
Управо из овог разлога треба имати на уму да циљ максимизација зараде
по акцији не мора бити исти са циљем максимизације тржишне цене акција.
Тржишна цена акције предузећа представља основну процену вредности
предузећа, јер узима у обзир садашњу и очекивану будућу зараду по акцији,
временску димензију новца, трајање и ризик зарада, дивидендну политику
предузећа и остале факторе који утичу на тржишну вредност акције.
У оквиру постављеног циља задатак управљања финансијама се своди на:3
 повећање пласмана средстава на финансијском тржишту
 повећање средстава за инвестирање
 управљање токовима готовине
 доношење оптималних инвестиционих одлука и одлука о расподели
дивиденди.

Максимално повећање капитала и ефикасно управљање готовином, је

одлучујући критеријум управљања пословањем, те он стога суштински одређује
и цену Х од Y предузећа на финансијском тржишту.

1.1.Пословно окружење

Један од аспеката пословне околине у којој предузеће функционише је

облик пословне организације за које се предузеће одлучи. Оно што је веома битно
знати пре доношења коначне одлуке о организационом облику предузећа, су
предности и недостатци различитих алтернативних облика пословне
организације.

2
Стојилковић, Крстић, Ј.: Финансијска анализа - Теоријско-методолошке основе, Економски
факултет Ниш, Ниш, 2000.стр.76
3
Стојилковић, Крстић, Ј.: Финансијска анализа - Теоријско-методолошке основе, Економски
факултет Ниш, Ниш, 2000.стр.77

4
2.ФИНАНСИЈСКО ПОСЛОВАЊЕ

Финансијско пословање обухвата финансијску анализу, анализу трошкова

и активности управљања готовином. Овде такође спадају и одлуке везане за
одређење доспелости и врста средстава које се прибављају на финансијским
тржиштима.

2.1.Финансијска анализа

Реч анализа грчког је порекла. Значење речи анализа је расчлањивање,

разлагање целине на делове и то са циљем да се утврде односи као и релације
између саставних делова анализираног објекта.4 Објекат анализе је предузеће и
његово пословање. Смисао анализе је да на бази расчлањивања и упоређивања
пружи информације о тенденцији развоја анализиране појаве ради предузимања
одговарајућих мера и доношења правих одлука.
Помоћу финансијске анализе оцењује се финансијски положај и активност
предузећа.5 Она се темељи на књиговодственим подацима које садрже биланс
стања и биланс успеха. Тиме се подразумева да је успешност аналитичке службе
у директној зависности од исправности, потпуности и благовремености
књиговодствених података. Саме билансне позиције имају малу аналитичку
вредност. Због тога се рачунају рацио бројеви. Стављањем у релативни однос
појединих позиција биланса стања и биланса успеха добиће се одговарајући
показатељи - рацио бројеви. Исто тако може се посматрати међузависност
појединих позиција само ако између њих постоји узрочна веза.
Финансијска анализа је веома детаљно испитивање финансијског и
економског стања и резултата пословања неког предузећа. Обавља се на основу
финансијских извештаја тог субјекта: биланса стања, биланса успеха, извештаја
о новцаним токовима, извештаја о променама на капиталу, напоменама,

4
Живковић, С. Бојовић, П. Пушара, Н. Вуковић, А. Вукић, Р. Живковић, А. Сенић, В.,: Пословне
и берзанске финансије, Алфа универзитет, Факултет за трговину и банкарство, Београд,
2010.стр.44
5
Живковић, С. Бојовић, П. Пушара, Н. Вуковић, А. Вукић, Р. Живковић, А. Сенић, В.,: Пословне
и берзанске финансије, Алфа универзитет, Факултет за трговину и банкарство, Београд,
2010.стр.44

5
закључним листовима, изводима из пословних књига и слично.
Финансијска анализа пословања предузећа представља једну од кључних
анализа којом се сагледава финансијско и економско стање, као и резултати
пословања предузећа. Обавља се на основу финансијских извештаја (биланса
стања, биланса успеха, извештаја о новчаним токовима, извештаја о променама
на капиталу, напоменама, закључним листовима, изводима из пословних књига
итд.) који осликавају перформансе предузећа за одређени временски период,
приказују његову ликвидност и профитабилност и омогућавају процену будућих
перформанси предузећа.
Финансијска анализа предузећа обухвата анализу приносног, имовинског
и финансијског положаја предузећа. Она је корисна разним учесницима у
бизнису, јер им помаже да разумеју положај предузећа и донесу одговарајуце
одлуке. Наводимо типичне кориснике финансијске анализе и врсту одлука које
на основу ње доносе:6
 менаџмент – на основу анализа доноси свакодневне одлуке о корективним
мерама у водењу финансија предузећа;
 власници - долазе до закључка да ли предузеће има добру преспективу и
да ли је финансијски и топ менаџмент успешан;
 повериоци - да ли ће њихова потраживања бити наплаћена у року доспећа,
или су ризична па је потребно тражити чврста обезбедења потраживања;
 банке – да ли да одобре кредит предузећу и под којим условима, односно
са којим обезбедењем враћања кредита.

На основу финанисијске анализе сагледава се реална и објективна

финансијска ситуација предузећа. Финансијска анализа треба да пружи одговоре,
измеду осталих, и на следећа питања:7
 која је структура имовине предузећа и његових извора финансирања;
 каква је његова ликвидност и солвентност;
 који је стваран а који оптималан обим залиха и обртних средстава;
 где се предузеће налази у погледу успешности пословања;

6
Кнежевић, Г.,: Економско – финансијска анализа, Универзитет Сингидунум, Београд,
2007.стр.85
7
Балабан, М.,: Финансијски менаџмент, Београд, 2010.стр.57

6
  како менаџмет финансира инвестиције;
 да ли предузеће остварује довољан износ профита;
 којим и коликим пословним и финансијским ризицима је изложено;
 каква је задуженост и финансијска стабилност;
 где је преломна тачка рентабилитета
 да ли власници примају довољан износ средстава по основу власништва и
слично.

Информације добијене финансијском анализом представљају полазну

основу за предузимање мера и акција усмерених на поправљање бонитета и
трендова у пословању и развоју предузећа.
Финансијска анализа показује ефикасност и делотворност финансијске
политике, као један од основних елемената управљања финансијама предузећа.
Резултати финансијске анализе значајни су за формирање адекватне финансијске
политике. Финансијка политика, као саставни део укупне пословне политике
предузећа, представља основу управљања финансијама предузећа. Ову функцију
обавља финансијски менаџмент предузећа односно компаније.
Финансијска анализа се може реализовати применом различитих метода,
и резултира одговарајуцим финансијским показатељима, који се могу грипусати
у неколико основних група:
 показатељи финансијске структуре,
 индикатори ликвидности,
 индикатори финансијске стабилности и сигурности
 нето обртни капитал (НОК-а),
 показатељи задужености,
 индикатори активности,
 показатељи структуре прихода и расхода,
 индикатори економичности пословања,
 индикатори рентабилности,
 преломна тачка рентабилитета,
 leverage (левериџ),
 прогнозирања банкротства.

7
 Информациона подлога за финансијску анализу јесу основни финансијски
извештаји о стању и успеху предузећа, односно биланс стања и биланс успеха, а
у новије време и биланс токова готовине и статистички анекс. За комплексно
сагледавање и оцену финансијког статуса и зарађивачке способности предузећа
неопходно је анализирати све претходно поменуте извештаје, јер појединачна
анализа сваког од извештаја указује на одређене аспекте финансијски изражених
активности предузећа. Разликује се више врста финансијске анализе, а имајући у
виду методе (инструменте) финансијске анализе може се говорити о рацио
анализи, анализи помоћу нето обртног фонда, анализи биланса новчаних токова
(cash flow анализа), анализи биланса токова финансијских средстава (funds flow
анализа), визуелној анализи и рачуну покрића.8

2.2.Рацио анализа

Једна од компоненти финансијске анализе је и рацио анализа

финансијских извештаја.
Рацио анализа се бави истраживањем и кванитифицирањем односа који
постоје између билансних позиција једног предузећа, са циљем да се омогући
веродостојна оцена финансијског положаја и активности предузећа. 9 Она
представља средишњи део финансијске анализе и подразумева испитивање
односа између логички повезаних делова финансијских извештаја у циљу оцене
текућег и пројекције будућег финансијског и приносног положаја предузећа. Она
представља алат коју аналитичар користи како би дошао до бројчаног приказа
стања у којој се предузеће налази, као и да ту информацију упореди са
претходним периодом, другим предузећем, привредном граном или пак
привредом у целини. Сваки рацио број је у суштини однос између логички
повезаних позиција финансијских извештаја који треба да обезбеди увид у
финансијски положај и профитабилност предузећа. Рацио број се може исказати
у облику неког количника, стопе, процента али независно од начина исказивања
рациа, они су последица међусобног сучељавања логички повезаних делова

8
Кнежевић, Г.,: Економско – финансијска анализа, Универзитет Сингидунум, Београд,
2007.стр.87
9
Родић, Ј.,: Пословне финансије, ИП Економика, Београд, 1991.стр.34

8
финансијских извештаја. Пошто се рацио бројеви заснивају на вредностима из
финансијских извештаја називају се и финансијским рацијима.
Рацио анализу у великој мери примењују менаџери, повериоци или будући
инвеститори са циљем доношења закључка о финансијској позицији предузећа.
Ова врста анализе има за циљ да пажљиво израчунатим бројевима (тачније,
рацијима) прикаже ситуацију анализираног предузећа, од његове ликвидности па
све до профитабилности. Међутим, треба бити опрезан у коришћењу и
анализирању ових рациа. Рацио суштински представља два или више подељених
бројева чији се резултат тумачи, па је нереално да један или више рациа одмах
дају увид у пословање модерног предузећа. Ова анализа, дакле, комбинована са
другим сазнањима о управљању у предузећу и пажљивом анализом биланса,
представља корисни алат у доношењу одлуке о инвестирању или кредитирању.
Рацио анализа представља један од најчешће коришћених инструмената
финансијске анализе. Употреба ове анализе у пословној пракси има дугу
традицију. Сматра се да су кредитне институције у Сједињеним Америчким
Државама у другој половини XX века у великој мери допринеле афирмацији
рацио анализе, с обзиром на то да су исту користиле као главни инструмент за
оцену кредитног бонитета зајмотражиоца.10 Имајући у виду значај овог
инструмента финансијске анализе, многи данас поистовећују финансијску и
рацио анализу. Ипак, не треба занемаривати улогу и значај осталих метода
финансијске анализе, а рацио анализа се може посматрати као први корак у
финансијској анализи.11
Рацио анализа је процес који се састоји из 3 фазе:
 Избор потребних рациа – Проблем избора рациа , није могуће отклонити
избором једног супериорног показатеља. На проблем избора рацио
показатеља, је потребно гледати као на склапање мозаика при чему је
потребно сложити много рацио бројева како би читава слика о одређеном
феномену постала још јаснија. Избор рациа је увек одређен циљем анализе
финансијских извештаја.

10
Балабан, М.,: Финансијски менаџмент, Београд, 2010.стр.61
11
Ранковић, Ј.,: Управљање финансијама предузећа, VI издање, Економски факултет
Београд,1992. стр.142.

9
  Обрачун вредности рациа, на бази њихових дефиниција и вредности
одговарајућих позиција у финансијских извештајима израчунавамо
вредност рацио бројева.
 Повезивања, поређење и тумачење добијених вредности – најважнији
корак у спровођењу рацио анализе и подразумева тумачење вредности
рацио бројева које смо израчунали у другој фази. У оквиру тих тумачења
ћемо утврдити да ли ти рацио бројеви имају задовољавајуће вредности.
Израчунату вредност ћемо упоредити са одређеном стандардном
вредношћу и онда ћемо на бази таквог поређења моћи да закључимо да ли
је вредност тог рациа задовољавајућа или не.

Могуће стандардне вредности су идеалне (оријентациона нормала),

историјске, планиране и гранске вредности.
Рацио анализа представља методу финансијске анализе којом се испитује
и оцењује финансијски положај и успешност пословања и то на бази сета рацио
бројева. Рацио број представља количник који квантифицира однос између
повезаних билансних величина или позиција, које могу да припадају активи,
пасиви, расходима или приходима.
Стандарди - норме за анализу рацио бројева:12
 анализа се врши у односу на податке из претходних периода,
 анализа се врши у односу на планиране рацио бројеве,
 анализа се врши у односу на податке изабране групе предузећа,
 може се вршити упоређивање са подацима предузећа у одређеној
привредној грани или групацији,
 може се вршити анализа на основу искуства,
 може се вршити анализа у контексту правила финансирања.

Како се анализа рацио бројева може вршити у контексту правила

финансирања најпре ће бити изложена основна правила финансирања, а након

12
Ранковић, Ј.,: Управљање финансијама предузећа, VI издање, Економски факултет
Београд,1992. стр.142.

10
тога ће бити приказано квантифицирање, као и аналитичка интерпретација рацио
бројева.
Треба знати и да рацио број нема јединствену тачну вредност за сва
предузећа на тржишту. Рациа варирају од индустрије до индустрије и искључиво
зависе од погледа аналитичара и стратегије предузећа. Различита предузећа имају
другачије погледе на вредности истих рациа, па уколико је један рацио добар
неком предузећу није нужно да ће исти резултат бити погодан и за друго
предузеће. Врло је важно да се приликом анализе рациа посматрају и други
релевантни показатељи или користе и друге анализе како би поглед целокупног
пословања предузећа био свеобухватан.

2.3.Анализа трошкова

Трошкови представљају у новцу изражену вредност утрошених ресурса у

производњи нових или стварању одређених учинака.13
У ужем смислу под трошковима се сматра потрошња ресурса због израде
нових производа. Трошкови схваћени на овај начин имају карактер пренете
вредности. Према појмовном одређењу у најужем смислу трошкови представљају
свесно уништавање корисних ресурса у процесу производње с намером да се у
замену за то добију још кориснији производи, односно неки други учинци.14
Може се рећи да трошкови представљају вредносно изражене утрошке рада,
материјала, трајне и текуће имовине те туђих услуга због остваривања одређених
учинака (производ, роба или услуга). Из овог појмовног одређења видљиво је да
се нагласак ставља на врсте трошкова.
Трошкови су новчано изражена трошења средстава и рада који су саставни
делови цене коштања учинка.
За појам трошкова битно је:
 да су они везани за учинке који се срећу у свакој врсти предузећа, а не
само у производним;
 све што представља елемент цене коштања, истовремено представља и

13
Стојиљковић, М. Јован. Финансијска анализа, Економски факултет, Ниш, 2000.стр.69
14
Кнежевић, Г.,: Економско – финансијска анализа, Универзитет Сингидунум, Београд,
2007.стр.111

11
 трошак, тако да изван калкулације нема трошкова.

Трошковима се не могу сматрати издаци и трошења средстава случајног

или нередовног рада. Калирање, квар, растур и лом изнад планираног нормалног
износа не сматра се трошком, већ ванредним расходом. Само унапред утврђени,
планирани, равномерно распоређени на целу годину, нормални износ калирања,
квара и лома поприма карактер трошкова, јер је само тај износ интегрални део
цене коштања учинка.
У цену коштања односно износу укупних трошкова обједињени су
целокупни напори предузећа у постизању одређеног интерног финансијског
резултата. Обједињујући све трошкове, цена коштања представља тачку испод
које продајна цена не би требало да се спушта, јер испод те тачке настаје фаза
губитка.15
Трошкови су један од најбитнијих фактора резултата рада предузећа.
Ефикасно снижавање трошкова, сигурно и непосредно повећава доходак,
фондове предузећа и личне дохотке радника. Остварено снижавање трошкова у
једном периоду омогућује њихово даље снижавање у идућим периодима. С друге
стране, због повећања трошкова долази до смањења дохотка, а врло често
отежава и целокупни рад предузећа.
Проучавање трошковне проблематике отпочело је вероватно с тешким
условима привређивања, које су наметнуле најпре велике светске кризе крајем
прошлог века. На развитак проблематике трошкова, увелико су утицали такође и
заоштравање конкурентске борбе, раст величине предузећа, развитак литературе
из области економије предузећа итд.
Поделу трошкова могуће је извршити према бројним критеријима и то:16
 према елементима производње: трошкови материјала, средстава за рад и
трошкови радне снаге
 према месту настанка: трошкови режијских послова и производног
извршења
 према везаности за носиоце: појединачни и заједнички

15
Стојилковић, Крстић, Ј.: Финансијска анализа - Теоријско-методолошке основе, Економски
факултет Ниш, Ниш, 2000.стр.82
16
Балабан, М.,: Финансијски менаџмент, Београд, 2010.стр.65

12
  према начину обрачуна по носиоцима: директни и индиректни
 прама условљености производњом и њеном припремом: фиксни,
релативно фиксни и пропорционални.

Свако предузеће има другачију структуру трошкова, која се разликује

зависно од врсте и величине предузећа, подручја на коме предузеће
послује, организације, броја запослених итд. Како фактори који се ангажују у
процесу производње могу бити фиксни и варијабилни, тако и трошкови у
предузећу могу бити фиксни и варијабилни. Разликујемо трошкове у
кратком и дугом временском периоду. Ова подела произилази из чињенице што
су у кратком временском периоду неки инпути у производњи фиксни, а неки
варијабилни, док су у дугом временском периоду сви инпути у производњи
варијабилни.
Трошкови нису непроменљива категорија. Они се континуирано мењају у
зависности од промене коришћења производног капацитета. Због тога се фиксни
и варијабилни трошкови називају још и трошковима капацитета.

2.3.1.Фиксни трошкови и њихов утицај на предузеће

Фиксни трошкови не реагују на осцилације степена коришћења

капацитета. Деле се на:
 апсолутно фиксне и
 релативно фиксне.

Висина укупних фиксних трошкова предузећа је при постојећем,

непроширеном капацитету стална и од обима производње независна. Ови
трошкови су највећим делом условљени техничко производном опремом
предузећа, величином производног капацитета, па се називају и трошковима
производне припремљености. Пошто је висина фиксних трошкова условљена
одређеном величином капацитета ови трошкови се називају и трошковима
капацитета. Свако повећање капацитета повећава и фиксне трошкове, али
такво повећање није проузроковано порастом степена коришћења капацитета,
него новим основним средствима помоћу којих се постојећи капацитет

13
проширује.17
Поред фиксних трошкова који су условљени капацитетом и који постоје и
онда када предузеће не производи (то су: временска амортизација основних
средстава, трошкови осигурања, камате, трошкови одржавања, разне
закупнине, итд.), појављују се и фиксни трошкови који су условљени непосредно
производњом, као што су: лични дохоци радника који управљају машинама и
другим производним уређајима, лични доходци инжењера, знатан део трошкова
погонске и управне режија, контроле итд.
Висина укупних фиксних трошкова је стална и од обима
производње независна. Међутим, посматрани у односу на јединицу
производа, фикснитрошкови су променљиви. Што се интензивније користи
инсталисани капацитет предузећа, фиксни трошкови по јединици производа
биће све нижи, јер се укупни фиксни трошкови предузећа тада расподељују на
све већи број производа. У односу на јединицу производа, фиксни трошкови су
обрнуто сразмјерни обимупроизводње.
Смањење фиксних трошкова по јединици производа при порасту
степенакоришћења капацитета може се приказати следећом формулом:18
ft = F / X
где је:
ft - фиксни трошак по јединици производа;
F - укупни фиксни трошкови;
X – број произведених јединица.

2.3.1.1.Апсолутно фиксни трошкови

Апсолутно фиксни трошкови су такви трошкови чија је апсолутна

висина потпуно непроменљива и потпуно независна од интензитета
коришћења капацитета. Ове трошкове свако индустријско предузеће мора да
сноси у њиховој укупној висини већ од свог оснивања и они се не могу смањити
ни онда када је предузеће приморано да привремено обустави производњу
ипословање. У ове трошкове спадају: временска амортизација, камата наосновна

17
Родић, Ј.,: Пословне финансије, ИП Економика, Београд, 1991.стр.67
18
Родић, Ј.,: Пословне финансије, ИП Економика, Београд, 1991.стр.67-68

14
средства, трошкови осигурања основних срадстава од пожара, лома итд.,
трошкови одржавања и чувања, лични дохотци особља које предузеће мора да
држи и кад је привремено обуставило производњу, затим разне закупнине,
доприноси итд. Ови трошкови су условљени капацитетом тако да они постоје чак
и када се привремено обустави производња, јер и тада предузеће мора да плаћа
осигурање, да уплаћује доспелу амортизацију код банке, да плаћа камату на
основна средства итд. Дакле, за време док се не производи, при нултом степену
коришћења капацитета, укупни трошкови предузећа су једнаки његовим
апсолутно фиксним трошковима.

2.3.1.2.Релативно фиксни трошкови

Релативно фиксни трошкови су такви трошкови чија укупна висина остаје

непромењена само у појединим слојевима производње (зона капацитета).
Међутим, када обим производње премаши одређене степене капацитета,
појављују се нови фиксни трошкови који изазивају скоковити раст укупних
фиксних трошкова.
Ови трошкови јављају се при преласку из једне зоне обима производње у
другу. Познато је да су апсолутно фиксни трошкови фиксни, стални, у једној
зони. Међутим, када предузеће одлучи да прошири капацитете, да повећа обим
производње, онда долази до наглог скока фиксних трошкова.19 То је случај када
се уводи друга и трећа смена у производњу, нове серије модела и сл. Тада се
појављују трошкови нове радне снаге за нову смену, плате радника у тој
смени, нови додатни трошкови око припреме нове производње, трошкови огрева,
осветљења, машине пошто раде у више смена, чешће се кваре, повећавају се
режијски трошкови и сл.

2.3.2.Варијабилни трошкови и њихов утицај на предузеће

Варијабилни (промењиви) трошкови су такви трошкови који реагују на

свако повећање као и смањење обима производње. Ови трошкови непосредно су

19
Стојиљковић, М. Јован. Финансијска анализа, Економски факултет, Ниш, 2000.стр.79

15
условљени производњом. Између количине произведених производа и укупне
висине варијабилних трошкова постоји одређена функционална зависност.
Постоје варијабилни трошкови који се потпуно прилагођавају
осцилацијама степена коришћења капацитета. Свако повећање обима
производње повућиће за собом пропорционално повећање укупних трошкова.20
Такви варијабилни трошкови називају се пропорционалним трошковима.
Поред пропорционалних трошкова, постоје и варијабилни трошкови који
се не прилагођавају сразмерно осцилацијама степена капацитета. Повећање
обима производње имаће за последицу и повећање ових трошкова, али не у истој
сразмери у којој се производња повећава.
Такви непропорционални варијабилни трошкови, који расту успоренијим
интензитетом од пораста степена капацитета, називају се дегресивним или испод
пропорционалним трошковима.
Варијабилни трошкови, чији је раст јачи од раста степена коришћења
капацитета, називају се прогресивним трошковима.

2.3.2.1.Пропорционални трошкови

Пропорционални трошкови се сразмерно прилагођавају осцилацијама

степена коришћења капацитета. Ови трошкови су еластични. Повећање степена
коришћења капацитета пропорционално утиче на повећање укупних
пропорционалних трошкова предузећа. Исто тако, свако смањење обима
производње изазива смањење укупних трошкова, сразмерно смањењу
производње.
Укупни пропорционални трошкови предузећа се могу израчунати
следећом формулом:21
VT = vt / x
где је:
VT – укупни пропорционални трошак;
vt – пропорционални трошак по јединици производа;

20
Стојиљковић, М. Јован. Финансијска анализа, Економски факултет, Ниш, 2000.стр.88
21
Стојилковић, Крстић, Ј.: Финансијска анализа - Теоријско-методолошке основе, Економски
факултет Ниш, Ниш, 2000.стр.93

16
 x- број јединица производа.

У пропорционалне трошкове спадају трошкови материјала за израду

(основног материјала), део помоћног материјала, лични дохотци израде,
трошкови паковања и експедиције, амбалажа и знатан део трошкова продаје.
Производња и продаја у предузећу непосредно узрокују пропорционалне
трошкове.

2.3.2.2.Дегресивни трошкови

Као укупни трошкови дегресивни трошкови расту при повећању степена

коришћења капацитета, али у слабијој мери од пораста степена коришћења
капацитета.
Дегресивни трошкови су сложени, мешовити и састоје се од
фиксних и варијабилних трошкова.
Дегресивни трошкови су типична појава у свим гранама индустрије, у
којима технолошка природа производног процеса условљава интензивно
учешће основних средстава у процесу производње. Јака дегресија трошкова
типична је појава у електричним централама, у плинарама, у рафинеријама
нафте, у аутоматским млиновима, у топионичкој индустрији, у великој хемијској
индустрији, затим код саобраћајних предузећа.
Уколико је већи удео фиксних трошкова у укупним трошковима, утолико
ће дегресија трошкова бити јача, па ће предузеће морати интензивније да користи
производни капацитет да би што економичније пословало.
При ниским степенима коришћења капацитета, трошкови по јединици
производа су високи због неискоришћених фиксних трошкова, тј. због тога што
су квоте фиксних трошкова по производу, због малог броја производа високе.
Што се производња више повећава, трошкови по јединици производа постајусве
нижи.

2.3.2.3.Прогресивни трошкови

Прогресивни карактер имају трошкови који расту при повећању обима

17
производње али у јачој мери од пораста обима производње. Посматрани у односу
на јединицу производа, ови трошкови при порасту обима производње такође
расту. Прогресија трошкова је последица преоптерећења радне снаге и
основних средстава. Када је неко предузеће преоптерећено поруџбинама које су
везане за одређене рокове испоруке, биће приморано да уведе прековремени рад.
Тада долази до бржег замарања људи што се испољава у опадању степена учинка
код радника, као и до већег лома растура материјала итд.22
Повећање потрошње материјала испољава се у повећању
пропорционалних трошкова, што доводи до промене њиховог карактера.
Због знатне ужурбаности у производњи, мање брижљиво се рукује са
разним машинама, тако да чешће долази до квара на њима. То изискује трошкове
оправке, који некада могу бити и знатни. Поред тога расту и трошкови осветљења
и огрева који су претежно дегресивног карактера, па и код овихт рошкова често
може доћи до измене у њиховом карактеру.
Као што се из изложеног може уочити, преоптерећење у производњи
проузрокује повећане трошкове. Пре свега код пропорционалних трошкова
долази до повећања личних доходака због прековременог рада, који се скупље
плаћа. Код трошкова материјала, нарочито основног, због већег растура
и већих отпадака долази до осетнијег повећања ових трошкова.
Као што се види, прогресије укупних трошкова у предузећу изазивају
варијабилни трошкови. Фиксни трошкови не могу никада изазвати
прогресију трошкова, јер они по јединици производа стално опададају све до
техничке границе капацитета. Обично је прогресија трошкова пролазне природе,
и то траје све док је предузеће преоптерећено.23 Чим се обим производње смањи
и кад степен коришћења капацитетаопет дођеу зону оптималности, прогресија
трошкова престаје и трошкови по јединици производа опет достижу минимум.

22
Станчић, П.,: Финансијско управљање и мерење ликвидности предузећа, Монографија
”Управљање кључним аспектима трансформације предузећа” Економски факултет Крагујевац,
Крагујевац, 1999.стр.68
23
Станчић, П.,: Финансијско управљање и мерење ликвидности предузећа, Монографија
”Управљање кључним аспектима трансформације предузећа” Економски факултет Крагујевац,
Крагујевац, 1999.стр.69

18
2.4.Развојни ток трошкова

Развојни ток трошкова показује нам како се трошкови понашају при

различитим степенима коришћења капацитета као и веома битне информације за
предузеће о томе како достићи што бољи финансијски резултат уз што
ниже трошкове. Развојни ток трошкова нам пружа преглед трошкова у три зоне
степена коришћења капацитета:
 зона дегресије,
 зона оптималности и
 зона прогресије.

При нултом степену коришћења капацитета, укупни трошкови предузећа

састоје се само из трошкова капацитета тј. из апсолутних фиксних трошкова.
Повећањем обима производње, од нултог до виших и високих степена
коришћења капацитета, поред апсолутно фиксних трошкова, појављују се
варијабилни трошкови који су условљени производњом и расту са
обимом производње. Тада фиксни и варијабилни (дегресивни) трошкови
успоравају пропорционални раст укупних трошкова. Укупни трошкови расту са
повећањем обима производње али расту испод пропорционално обиму
производње.
Трошкови по јединици производа опадају што је условљено дегресијом
фиксних трошкова, а поред тога још и опадањем појединих врста варијабилних
трошкова по јединици производа, док пропорционални трошкови по јединици
остају више или мење исти.24
Зона у којој укупни трошкови предузећа при повећању степена
коришћења капацитета расту испод пропорционално, а просечни трошкови
појединици опадају, назива се зона дегресије.
Када степен коришћења капацитета прекорачи границу дегресије и иде
према још вишем обиму производње, трошкови по јединици производа више
неће опадати. Укупни трошкови предузећа тада једно кратко време

24
Стојилковић, Крстић, Ј.: Финансијска анализа - Теоријско-методолошке основе, Економски
факултет Ниш, Ниш, 2000.стр.101

19
пропорционално расту, док трошкови по јединици производа остају константни
и имају карактер пропорционалних трошкова. Зона у којој укупни трошкови
пропорционално расту и у којој је висина просечних производних трошкова
појединици производа најнижа, назива се зона оптималности.
Зона оптималности лежи код сваког индустријског предузећа на
различитој висини, што у сваком предузећу треба тачно установити. У највећем
броју предузећа, ова зона лежи код високих степена коришћења капацитета (80%
- 90%).
У оквиру зоне оптималности, производња је најекономиччнија.
Производни трошкови по јединици производа овде су најнижи. У зони
оптималности фактори производног процеса су најповољније искоришћени
и најбоље су међусобно усклађени.
Када степен коришћења капацитета прекорачи зону оптималности,
целокупни трошкови предузећа прогресивно расту. Ово условљава и пораст
просечних трошкова по јединици производа.
Зона у којој укупни трошкови предузећа, као и просечни трошкови
појединици производа прогресивно расту, назива се зоном прогресије. У овој
зони прогресија трошкова је утолико јача уколико се степен коришћења
капацитета више удаљава од зоне оптималности.

2.5.Трошкови према званичној билансној шеми

Трошкови представљају саставни део биланса успеха предузећа. Званична

билансна шема је у потпуности усклађена са међународним рачуноводственим
стандардима и примењује се од прошле године у нашој земљи. Иако је закон о
рачуноводству и ревизији ступио на снагу 1.јануара 2003. године, Правилник о
контном оквиру и садржини рачуна у Контном оквиру за предузећа, задруге и
предузетнике ступио је на снагу тек средином маја 2004. године. Тиме су
трошкови и расходи добили своја обележја као елементи званичне билансне
шеме.
Осим пет основних, примарних врста трошкова производње, у укупне
расходе предузећа убрајамо и финансијске и непословне расходе.

20
 Као што свака друга позиција у билансним шемама има своју ознаку
произашлу из места којег заузима у Контном оквиру, тако и позиције расхода
сврставамо у једну од класа Контног оквира, а то је класа 5. На овом месту је
неопходно још напоменути да је Контни оквир у нашој земљи израђен по
билансном принципу, што значи да се до нето добитка предузећа долази
сучељавањем укупних прихода и расхода предузећа који су систематизовани по
врстама, с тим да је неопходно извршити корекцију вредности залиха готових
производа и недовршене производње преко позиција прихода, пошто се приходи
односе на продате, а расходи производње на произведене учинке.
Расходи у званичној билансној шеми се класификују у две основне групе,
и то:25
 групу редовних расхода која се састоје из пословних и финансијских
расхода и
 групу непословних и ванредних расхода.

Сви ови расходи који, као што смо већ назначили, припадају класи 5
Контног оквира, рашчлањују се у Контном оквиру на групе (двоцифрене ознаке
од 50 до 59) и рачуне (троцифрене ознаке од 500 до 599). Сваки рачун се може
рашчланити на четвороцифрене рачуне, али ми ћемо, за потребе ове материје,
поћи од претпоставке да се у званичном билансу успеха јављају само групе
рачуна и троцифрени рачуни.
Следи приказ свих група расхода који заузимају своје место у званичној
билансној шеми, да би након тога објаснили сваку од њих, у зависности од
степена значајности.
Група 50 – Набавна вредност продате робе,
Група 51 – Трошкови материјала,
Група 52 – Трошкови зарада, накнада зарада и остали лични расходи,
Група 53 – Трошкови производних услуга,
Група 54 – Трошкови амортизације и резервисања,
Група 55 – Нематеријални трошкови,
Група 56 – Финансијски расходи,

25
Стојиљковић, М. Јован. Финансијска анализа, Економски факултет, Ниш, 2000.стр.112

21
 Група 57 – Остали расходи,
Група 58 – Расходи по основу обезвређивања имовине,
Група 59 – Ванредни расходи и пренос расхода.
Свака од ових група рашчлањује се поједине рачуне, а ми ћемо ставити
акценат на неке од њих.
У групи 50 обухвата се набавка робе и набавна вредност продате робе.
Коришћење ових позиција расхода је карактеристично за трговинска предузећа.
Наиме, трговинска предузећа набављају одређену робу по набавној цени, а затим
је реализују по продајној цени. То значи да приходе од продаје робе морају да
повежу са расходима који су настали у вези набавке дате робе, а трошкови
набавке робе се управо могу видети са рачуна групе 50. Према томе, група 50
обухвата следеће рачуне:
500 – Набавка робе,
501 – Набавна вредност продате робе,
502 – Набавна вредност продатих некретнина прибављених ради продаје.
У оквиру групе 51 обухвата се набавка и трошкови свих врста материјала
за израду, трошкови осталог материјала и трошкови горива и енергије. Набавка
материјала се обухвата на рачуну 510, а на крају године овај рачун се затвара и
износ се прекњижава на рачун 511 ако су у питању трошкови материјала за израду
( без обзира да ли се ради трошковима основног материјала израде или трошкова
помоћног материјала израде), рачун 512 ако су у питању трошкови осталог
(режијског) материјала односно 513 ако је реч о трошковима горива и енергије.
Значи, предвиђени рачуни групе 51 су:
510 – Набавка материјала,
511 – Трошкови материјала за израду,
512 – Трошкови осталог материјала (режијског) и
513 – Трошкови горива и енергије
О трошковима зарада, накнада зарада и осталим личним расходима већ
смо доста говорили код објашњења примарних врста трошкова. Сви трошкови
везани за зараде налазе се у билансу успеха и се воде на рачунима групе 52, и то:
520 – Трошкови зарада и накнада зарада (бруто),
521 – Трошкови пореза и доприноса на зараде и накнаде зарада на терет
послодаваца

22
 522 – Трошкови накнада по уговору о делу,
523 – Трошкови накнада по ауторским хонорарима,
524 – Трошкови накнада по уговору о привременим и повременим
пословима,
525 – Трошкови накнада физичким лицима по основу осталих уговора,
526 – Трошкови накнада члановима управног и надзорног одбора,
529 – Остали лични расходи и накнаде.
Оваква систематична подела трошкова зарада обезбеђује бољу контролу
свих давања предузећа везаних за запослене и прецизну поделу трошкова на
плате радника и остале расходе везане за запослене.
Група 53 води рачуна о трошковима производних услуга. И о њима је било
речи у оквиру разматрања основних врста трошкова. Зато је овде неопходно само
приказати рачуне на којима се у билансу успеха предузећа воде ови трошкови:
530 – Трошкови услуга на изради учинака,
531 – Трошкови транспортних услуга,
532 – Трошкови услуга одржавања,
533 – Трошкови закупнина,
534 – Трошкови сајмова,
535 – Трошкови рекламе и пропаганде,
536 – Трошкови истраживања и
539 – Трошкови осталих услуга.
Документи који се користе за књижење ових услуга су фактуре (рачуни)
добављача.
Група 54 води рачуна о трошковима амортизације и резервисања. На
рачуну 540 воде се подаци о трошковима амортизације. Пошто смо амортизацију
као феноменом трошења основних средстава већ упознали овде је неопходно
објаснити појам трошкова резервисања. Трошкови резервисања настају по
законске или изведене обавезе која постоји на дан биланса, али има неизвестан
рок доспећа и износ. Другим речима, предузеће има право да по основу одређених
обавеза које ће, можда, настати у скоријој будућности, резервише један део
трошкова, па, уколико не дође до њих до краја периода резервисања, или се
активирају у некој мери, предузеће има право да износ неактивираних трошкова

23
резервисања приходује.26 Ови трошкови обично настају по основу резервисања
за гарантни рок, по основу задржаних кауција и депозита, по основу обнављања
природних богатстава, реструктуирања, штетних уговора и сл и воде се на
осталим слободним рачунима групе 54. Рачуни ове групе се могу
систематизовати на следећи начин:
540 – Трошкови амортизације,
541 – Трошкови резервисања за гарантни рок,
542 – Резервисања за трошкове обнављања природних богатстава,
543 – Резервисања за задржане кауције и депозите,
544 – Резервисања за трошкове реструктуирања и
549 – Остала дугорочна резервисања.
Група 55 везује се за нематеријалне трошкове. Раније су се сви ови
трошкови називали трошковима непроизводних услуга (који су примарна врста
трошкова). Ове трошкове у званичном билансу успеха можемо наћи на следећим
рачунима:
550 – Трошкови непроизводних услуга,
551 – Трошкови репрезентације,
552 – Трошкови премија осигурања,
553 – Трошкови платног промета,
554 – Трошкови чланарина,
555 – Трошкови пореза, 5
56 – Трошкови доприноса и
559 – Остали нематеријални трошкови.
Група 56 обухвата све трошкове финансирања односно трошкове
позајмљивања. Ови трошкови се називају финансијским расходима, и нормални
су пратилац пословања скоро свих предузећа, јер мали број њих финансира
имовину искључиво сопственим капиталом. На рачунима 560 и 561 обухватају се
сви расходи финансирања који су везани однос матичних и зависних предузећа и
за остала повезана правна лица. На њима ће се наћи износи трошкова камата,
курсних разлика и осталих финансијских расхода везаних за ова предузећа. Рачун
562 резервисан је за трошкове камата по основу кредита, обавеза из дужничко

26
Стојиљковић, М. Јован. Финансијска анализа, Економски факултет, Ниш, 2000.стр.115

24
поверилачких односа, за затезне и остале камате.27 У зависности од тога да ли је
у одређеном временском периоду курс стране валуте порастао или опао,
предузеће ће остваривати негативне или позитивне курсне разлике. Ово ће
зависити и од тога да ли предузеће промену курса примењује на девизна
потраживања или девизне обавезе. У сваком случају, свака негативна курсна
разлика водиће се на рачуну 563 – Негативне курсне разлике. Сви остали
финансијски расходи обухватају се на рачуну 569 – Остали финансијски расходи.
Имајући све наведено у виду, финансијске расходе који се воде у групи 56
књижимо на следећим рачунима:
560, 561 – Финансијски расходи из односа са зависним и повезаним
правним лицима,
562 – Расходи камата,
563 – Негативне курсне разлике и
569 – Остали финансијски расходи.
Остали расходи у предузећу воде се на рачунима групе 57 – Остали
расходи. У оквиру ове групе рачуна у билансу успеха могу се наћи следећи:
570 – Губици по основу продаје нематеријалних улагања, некретнина,
постројења и опреме,
571 – Губици од продаје биолошких средстава,
572 – Губици по основу продаје учешћа у капиталу и хартија од вредности,
573 – Губици од продаје материјала,
574 – Мањкови,
575 – Расходи по основу ефеката уговорене заштите од ризика,
576 – Расходи по основу директног отписа потраживања и
579 – Остали непоменути расходи.
Поред трошкова који проистичу из уобичајених активности предузећа,
расходи у смислу Међународних рачуноводствених стандарда састоје се и из
губитака које везујемо за имовину. Ова врста расхода води се у групи 58 која се
зове Расходи по основу обезвређивања имовине. У њој се обухватају сва
усклађивања нематеријалних улагања, некретнина, постројења, опреме,

27
Станчић, П.,: Финансијско управљање и мерење ликвидности предузећа, Монографија
”Управљање кључним аспектима трансформације предузећа” Економски факултет Крагујевац,
Крагујевац, 1999.стр.76

25
биолошких основних средстава, дугорочних финансијских пласмана, залиха,
хартија од вредности и потраживања и др. Систематизација рачуна је следећа: 580
– Обезвређивање биолошких средстава,
581 – Обезвређивање нематеријалних улагања,
582 – Обезвређивање некретнина, постројења и опреме,
583 – Обезвређивање дугорочних финансијских пласмана и других хартија
од вредности расположивих за продају,
584 – Обезвређивање залиха материјала и робе,
585 – Обезвређивање потраживања и краткорочних финансијских
пласмана и
589 – Обезвређивање остале имовине.
У сваком предузећу је могуће да се у већој или мањој мери јаве расходи
који се не везују за редован и уобичајен пословни процес и који се јављају само
повремено. Реч је о ванредним расходима који се воде у групи 59 – Ванредни
расходи и пренос расхода. У ванредне расходе убрајамо:
590 – Ванредни расходи од катастрофа и елементарних непогода и
591 – Ванредни расходи из осталих ретких и неочекиваних догађаја.
На рачуну 591 обухватају се трошкови везани за експропријацију
имовине. Експропријација подразумева превођење приватне у државну својину,
пошто је то од општег значаја, уз надокнаду. Преко рачуна 599 врши се пренос
расхода, односно преко овог рачуна се сви трошкови настали у току године
преводе на рачун прихода и расхода како би се могла обрачунати добит
предузећа. На крају је неопходно рећи да су у званичној билансној шеми расходи
приказани на тај начин да обезбеђују поступно обрачунавање резултата
предузећа.28 Наиме прво се од пословних прихода одузму сви пословни расходи
(групе трошкова од 50 до 55) да би се добио пословни добитак.
Затим се обрачунава финансијски добитак(губитак) као разлика
финансијских прихода и расхода и добитак(губитак) по основу осталих прихода
и расхода. Сви наведени износи добитака (губитака) се сабирају и добија се износ
добити (губитка) из редовног пословања.
На крају је неопходно од ванредних и непословних прихода одузети
ванредне и непословне расходе како би се добио износ добити (губитка) по

28
Родић, Ј.,: Пословне финансије, ИП Економика, Београд, 1991.стр.148

26
основу ванредних ставки. Сабирањем пословног резултата са резултатом по
основу ванредних ситуација добија се добит која ће представљати основицу за
опорезивање у предузећу.

2.6.Активности управљање готовином

Новац је повезан с променама у економским варијаблама које утичу на све

нас и које су важне за здраву привреду29
Новац је све оно што је општеприхваћено као средство плаћања за робу
или услуге, или за отплату дугова. Када људи говоре о новцу, они говоре о
готовини (папирнатом новцу и кованицама). Новац као јединица обрачуна
користи се да би се њиме изражавала вредност у привреди. Вредност робе и
услуга меримо у новцу.30
Појам готовине се ограничава на ефективни новац, односно на новчанице
и ковани новац једне земље, који су проглашени за њено законско средство
плаћања. Неопходно је да се готовина налази у рукама физичких и правних лица
у дотичној држави, осим у рукама банке која их је издала, односно емисионе
банке. Под законским средством плаћања подразумева се у једној држави, по
правилу, искључиво њена национална валута, што се уређује одговарајућим
прописима. Законско средство плаћања значи да је његово примање обавезно под
претњом кривичне одговорности, а у сврху измиривања свих врста обавеза
исказаних у новцу у датој земљи.
Најчешће се то прописује, не само квалитативно навођењем имена валуте
која је законско средство плаћања, већ и квантитативно, што de facto значи
одређивање до којег укупног износа су поједини апоени одређене валуте
законско средство плаћања. Такође, у пракси појединих земаља постоје и
одређена ограничења у вези са коришћењем готовине, али може се рећи да већина
њих углавном не задире у суштину самог појма готовине.31 С друге стране,
поставља се логично питање у чему се огледа значај готовине.

29
Стојиљковић, М. Јован. Финансијска анализа, Економски факултет, Ниш, 2000.стр.116
30
Стојиљковић, М. Јован. Финансијска анализа, Економски факултет, Ниш, 2000.стр.117
31
Иваниш М., Нешић С.,: Пословне финансије, Београд, 2011, стр.295

27
 Најједноставнији одговор је „на улози коју он игра у обезбеђивању
континуиране текуће платежне способности субјеката привређивања“.
У условима постојања стварне економске одговорности субјеката
привређивања, примарни услов опстанка њиховог пословања чини управо
њихова континуирана текућа платежна способност. Да би се текућа платежна
способност могла осигурати, неопходно је у право време имати довољан износ
готовине.
Коришћење готовине уједно омогућава и олакшава одговарајућу употребу
осталих облика имовине и чинилаца производње, током процеса пословања
предузећа.
Готовине не сме бити ни превише, нити недовољно. Главни задаци
управљања готовином огледају се у следећем:
 поуздано обезбеђивање континуиране текуће платежне способности
различитих субјеката привређивања, уз истовремено вођене рачуна о
неопходности максимизирања рентабилности њиховог пословања;
 спречавање могућих губитака и злоупотреба у вези са готовином.

Важност готовине огледа се у томе што она представља неопходну

компоненету сваког савременог привређивања. Наиме, готовина се појављује на
почетку и на завршетку сваког пословног циклуса, с тим што је под нормалним
условима пословања, готовину увек лакше претворити у друге облике готовине,
него обратно.
Главни узрок велике важности готовине се првенствено везује за
предоминантан значај готовине за поуздану и континуирану текућу платежну
способност субјеката привређивања. Са овог аспекта, готовина de facto
представља основни услов опстанка сваке привредне активности, као и њена
успешност.32
Аналогно томе, на посредан начин су јасно и прецизно видљиве и основне
разлике између готовине и других облика имовине.

32
Иваниш М., Нешић С.,: Пословне финансије, Београд, 2011, стр.296

28
2.6.1.Управљање новчаним средствима

Досадашња, практична искуства показују да чак и најликвиднијим и

најрентабилнијим предузећима често недостају новчана средства. У таквим
ситуацијама, менаџмент предузећа има обавезу да пронађе нове изворе новчаних
средстава и то у што краћем року и уз што повољнију цену (камату).
Обрнуто, у условима када је присутан суфицит новчаних средстава,
задатак менаџмента огледа се у томе да пронађе решења краткорочног улагања
готовине и то у што краћем року, уз задовољавајући принос по основу улагања и
уз максималну сигурност повраћаја уложених новчаних средстава.33 Међутим,
треба имати у виду да је веома тешко наћи краткорочна средства за одржавање
ликвидности у оном моменту када то предузећу треба. Исто тако, веома је
ризично да се вишак краткорочно пласиране готовине повуче о року у ситуацији
опште неликвидности. Теоријска и практична искуства указују да је могуће наћи
решење ликвидности које неће истовремено угрожавати и рентабилност
предузећа, једино под условом да се ради о стабилним партнерима (предузећа и
банке). Управљање готовином је стално балансирање између солвентности и
рентабилности. Суфицит готовине не смањује рентабилност, али дефицит
готовине угрожава солвентност предузећа. Дефицит готовине мора имати
адекватне изворе покрића, док суфицит готовине треба да има рентабилан
пласман изван редовног пословања. У ту сврху је потребно израчунати
коефицијент обрта готовине и трајање готовинског циклуса.
Коефицијент обрта готовине показује колико се готовинских циклуса
обави у току једне пословне године, а готовински циклус је број дана у години
који протекне од тренутка издавања готовине за набавку сировина и материјала
до момента примања готовине на име продаје готових производа.
Са којом мером успешности ће предузеће управљати начелом
ликвидности и начелом рентабилности, највише зависи од конкретних
алтернатива за рационалну диспозицију новчаних средстава, односно готовине.
Сваки периодични дефицит готовине мора имати адекватне изворе за своје
покриће, док сваки суфицит готовине изнад текућих пословних потреба мора

33
Иваниш М., Нешић С.,: Пословне финансије, Београд, 2011, стр.294

29
имати могућност за рентабилно пласирање ван редовног пословања. У те
пласмане спадају улагања у хартије од вредности са кратким роком доспећа, а оне
се сматрају најближим супститутима готовине, односно прелазним облицима
новца.

2.6.2.Готовински циклус

Готовински циклус начелно се дефинише као број дана у години који

протекне од тренутка издавања готовине за набавку сировина и материјала, и до
момента примања готовине на име наплате прихода од продаје готових производа
у којима је набавна вредност сировина и материјала, реално садржана.
Дужина готовинског циклуса за набавку основних средстава почиње
плаћањем њихове набавке, а завршава се након наплате прихода, односно на
крају века трајња основног средства. Дакле, циклус ангажовања новчаних
средстава у основним средствима траје онолико дуго, колико траје амортизација
пословног средства.
Дужина готовинског циклуса за набавку обртних средстава почиње
њиховом куповином, а завршава се продајом и наплатом готових производа и
трговачке робе. Да би се израчунао један готовински циклус, неопходно је имати
квалитетне податке о залихама, купцима и добављачима. Залихе као део реалне
активе предузећа у физичком облику се мењају, док је улагање у залихе
финансијски посматрано перманентно и релативно константно. Финансијско
улагање у потраживања од купаца, настаје као реалност због временског
интервала између чина продаје и чина наплате. При томе финансијска улагања
овога типа не би била присутна када би предузеће плаћало сировине и материјал
при преузимању, а наплаћивало готове производе у моменту продаје.
Практична искуства показују да то није тако, већ да добављач (продавац)
кредитира купца. Предузеће се веома често налази у улози и купца
(кредитираног) и продавца (кредитора). У случајевима када предузеће набавља
сировине и материјал, оно је купац који се кредитира од свог добављача. У
случајевима када предузеће продаје готове производе, оно је продавац (добављач)
који кредитира свог купца.

30
 Циљ предузећа: Скратити готовински циклус => повећати коефицијент
обрта готовине, смањити салдо готовине, смањити трошкове готовине.

2.6.3.Минимално потребан салдо готовине у предузећу

Код оптимизирања готовине увек се поставља питање, који ниво готовине

је потребан да задовољи два кључна критеријума: прво, обезбеђење ликвидности,
и друго, минималне трошкове одржавања ликвидности. У контексту реченог,
произилази да је аналитичко разматрање проблема минималног салда готовине
повезано са познавањем релевантних аспеката трошкова који настају у вези са
готовином. У те трошкове спадају:
 трошкови држања готовине се односе на губитак приноса који се могао
остварити да је расположена готовина била уложена;
 трошкови трансакција готовине чине административни трошкови који
настају при трансферу у хартије од вредности и депозите и обрнуто;
 трошкови недостатка готовине су последица тренутних каса-сконта или
других прилива да се сировине и материјал набаве под повољнијим
условима.

Код готовине је важно предвиђати могућа одступања између прилива и

одлива новчаних средстава. То омогућава план новчаних токова који показује
када ће, и у ком износу, да се јави нето одлив готовине, као и када ће се јавити
вишак готовине. Предузеће треба да настоји да има оптималан салдо готовине. За
одређивање салда најчешће се користи финансијски метод где се полази од
чињенице да минималан салдо готовине треба да буде једнак просечном
годишњем салду неопходном за редовне активности предузећа.
Безготовинске наплате се врше са пословног рачуна уплатиоца. Готовину
чине банкноте и ковани новац. Овај новац држи се у благајни предузећа. Највиши
износ готовине који предузеће може држати у благајни зове се благајнички
максимум и њега утврђује централна банка.
Основне претпостваке финансијског модела полазе од уверења да
минимални салдо готовине треба да буде једнак просечном годишњем салду
готовине који је неопходан за обављање редовне пословне активности предузећа.

31
За примену овог метода потребно је познавати, осим релевантног концепта
трошкова готовине, и укупне годишње потребе за готовином, што је превасходно
ствар периодичног планирања новчаних токова, као и коефицијента обрта
готовине који се може исказати и контролисати као један од редовних индикатора
финансијске анализе.
Укупни годишњи издаци готовине
Коефицијент обрта готовине = Просечан салдо готовине

из чега следи да је:

Укупни годишњи издаци готовине
Просечан сладо готовине = Коефоцојент обрта готовине

На основу изложених релација види се да је минимални салдо готовине у

ствари једнак просечном годишњем салду који је условљен величином исплата у
току датог временског раздобља и коефицијентом обрта готовине.

2.6.4.Стратегија управљања готовином

Приликом утврђивања финансијске политике предузећа избор стратегије

управљања готовином може да се заснива на три кључна фактора, а то су:
 продужење рокова плаћања добављачима,
 смањење залиха,
 скраћење рокова наплате потраживања од купаца.

Свака од ових стратегија управљања готовином има своје специфичности

и своје предности и недостатке. При њиховом избору морају се узимати у обзир
сви релевантни чиниоци који утичу на временско скраћење циклуса готовине и
повећање прихода предузећа.
Продужење рока плаћања добављачима – подразумева смањење нивоа
новчаних средстава путем већег учешћа добављача у процесу финансирања
предузећа. Овај извор финансирања представља значајан екстерни краткорочни
извор средстава. Стратегија наведеног извора финансирања може се
примењивати једино под условом да се не губи на рабату од добављача и на
квалитету производа, као и да се не повећава продајна цена набављене сировине
или робе. Мада се пролонгирање обавеза према добављачима може сматрати

32
атрактивном стратегијом финансијског управљања готовином, ипак је чињеница
да су реалне могућности за њено коришћење веома ограничене.
Смањење залиха – подразумева смањивање готовинског циклуса путем
повећања коефицијента обрта укупних залиха, чиме се стварају знатне
могућности за повећање економије предузећа. Постоји битна разлика у
могућности повећања ефикасности управљања обртним средствима која се
налазе у залихама, и обртних средстава која се налазе у потраживањима од
купаца, или у коришћењу средстава од добављача.
Убрзање наплате потраживања од купаца – подразумева смањивање
готовинског циклуса путем убрзања наплате потраживања од купаца, односно
повећањем коефицијента његовог обрта. Потраживања од купаца истовремено
чине значајна улагања предузећа, будући да проистичу као неопходност
кредитирања купаца.
Време кредитирања купаца зависи од од различитих фактора: односа
понуде и тражње за производима, тржишне позиције купаца и добављача,
квалитета и цена производа, увођења разних попуста, услова које даје
конкуренција, стања ликвидности предузећа итд.

2.6.4.1.Управљање потраживањима од купаца

Потрживања од купаца настају као резултат продаје производа и услуга на

отворени кредит. Основни мотив продаје на одложен плаћање јесте да се
стимулишу купци да купују робу или услуге предузећа продавца. Да би се
задржали стари и уједно анимирали нови купци, већина предузећа принуђена је
да своје производе или услуге продаје на кредит. Кредитирање купаца највише
зависи од односа понуде и тражње одређених производа и услуга. Ако је понуда
већа од тражње, онда обично долази до увођења кредита и потраживања рокова
плаћања, као и увођења различитих других погодности за купца од стране
продавца. Обрнуто, ако је понуда мања од тражње, а нарочито ако се ради о
недостатку робе која је значајна са аспекта производње или потрошње, онда
продавац најчешће тежи да максимално скрати рокове плаћања што подразумева
и могућност његовог инсистирања на авансном плаћању, тј. плаћању унапред.

33
 Управљање финансијама у делу наплате потраживања од купаца
представља један изузетно сложен предмет.
Предузеће је у циљу постизања што веће рентабилности, заинтересовано
да максимално убрза наплату потраживања од купаца, односно да скрати рокове
отворених кредита, јер то истовремено утиче на побољшање ликвидности
предузећа. Међутим, ако претерано инсистира на томе, може се десити да знатно
снизи стандарде у односу на конкуренцију, што ће се одразити на губљење купаца
и смањење продаје. Предузеће треба стално да ослушкује пулс тржишта и на
основу релевантних и поузданих информација, успостави праву меру у
кредитирању купаца. Налажење и спровођење оптималног решења, омогућава
предузећу да оствари рентабилности у датим конкретним условима, а да при томе
не угрози своју ликвидност.34
С обзиром на то да у различитим предузећима потраживања од купаца
представљају веома значајно улагање у пословна средства, произлази закључак
да ефикасно управљање тим потраживањима може омогућити предузећу да
оствари значајне економске користи. Због тога, задатак финансијског управљања
потраживањима од купаца не би се смио сводити искључиво на што ранију
наплату насталих потраживања, већ се обавезно морају узети у разматрање и
објективно сагледати све релевантне користи и штете, односно приходи и
расходи, који се иманентно везују за различите аспекте управљања
потраживањима од купаца.

2.6.4.2.Политика наплате потраживања

Политика наплате потраживања представља напоре и поступке које

предузеће треба да учини да би се потраживања од купаца наплатила у року
њиховог доспећа. Ефикасност ових напора и поступака може се оцењивати
индиректно на бази губитака због ненаплативих потраживања. Међутим, треба
имати у виду чињеницу да ниво тих губитака не зависи само од политике наплате,
већ и од политике кредитирања којом се детерминишу услови под којима се
купцима одобрава кредит. Ако се претпостави да су губици због ненаплативих
потраживања, који се могу приписати условима кредитирања, релативно

34
Иваниш М., Нешић С.,: Пословне финансије, Београд, 2011, стр.34

34
константни, онда се по основу повећаних напора и трошкова за наплату
закаснелих потраживања могу уједно смањити и укупни губици због
ненаплативих потраживања.
Основни проблем у вези са повећањем или смањењем напора за наплату
потраживања, своде се на процену ефеката следећих релевантних варијабли:35
 губици због ненаплативих потраживања,
 просечан период наплате потраживања,
 обим продаје,
 трошкови наплате потраживања.

Повећање напора и трошкова за наплату потраживања треба да доведе до

сманења губитака због ненаплативих потраживања, скраћења просечног периода
наплате и повећања добитка по том основу. Међутим, поред додатних трошкова
наплате, интензивирање напора за наплату потраживања може да има за
последицу и смањење обима и прихода од продаје, што ће се негативно одразити
на укупан губитак. То значи, ако предузеће неселективно и агресивно инсистира
на хитној наплати закаснелих потраживања, одређени купци могу се
преорјентисати на друге добављаче (кредиторе).
3. Планирање новчаних токова готовине
Планирање новчаних токова обухвата планирање прилива и одлива новца
предузећа, што је предуслов за солвентност предузећа. Из пројектованих биланса
могу се сазнати очекивани нето новчани токови. Готовина представља виталну
снагу предузећа. Да би се обезбедио континуитет новчаног тока потребно је да у
сваком тренутку постоји салдо готовине. Предузеће није у могућности да идеално
усклади новчана примања и новчана давања из текућег пословања.36 Зато
предузеће одржава салдо готовине који представља залиху новца. Колика ће бити
величина тог салда зависи од величине предузећа, делатности, обима пословања
и сл. Предузеће треба да располаже извесним резервама готовог новца да би
могло да интервенише у случају ванредних издатака.
Инструменти контроле токова готовине су:

35
Родић, Ј.,: Пословне финансије, ИП Економика, Београд, 1991.стр.153
36
Кнежевић, Г.,: Економско – финансијска анализа, Универзитет Сингидунум, Београд,
2007.стр.145

35
 Извештаји о токовима готовине – синтетизује новчана примања и давања
и показују промене салда готовине.
Планови токова готовине – анализирају будућа примања и давања која ће
се одразити на повећање или смањење салда готовине. Сматра се да није
препоручљиво планирати на сувише кратак рок, а ни на период дужи од годину
дана. Већина текућих планова покрива период од годину дана или неколико
месеци, а ово је због тога што постоји велики број фактора који утичу на токове
готовине, међу којима су обим и динамика пословне активности, цена набавке и
продаје, услови кредитирања, услови набавке и сл.
Постоје две врсте метода планирања готовине:37
1.Билансни метод – на основу разних информација (финансијско стање
предузећа, планира обим пословне активности и сл), пројектује се очекивани
биланс стања, биланс успеха и салдо готовине на крају планског периода. У
оквиру билансних метода разликују се:
 метод пројектованог биланса стања – упоређивање почетног и
пројектованог биланса стања на крају планског периода;
 метод коригованог биланса успеха – превођење планираних прихода,
расхода и нето добитака из биланса успеха на очекивана примања,
издавања и нето новчани ток из пословања.

2. Динамички метод – динамични план готовине се разрађује у три фазе:

 доноси се план примања и давања готовине по различитим основама, при
чему основну садржину чине токови везани за редовно пословање;
 план суфицита и дефицита готовине – конфротирају се примања и давања
у току одређеног временског периода и утврђује се суфицит или дефицит
у односу на минимални салдо готовине;
 план финансирања – утврђује се динамика задуживања и отплате, у
зависности од тога да ли се ради о суфициту или дефициту готовине.

37
Иваниш М., Нешић С.,: Пословне финансије, Београд, 2011.стр.166

36
3.ФИНАНСИЈСКА ПОЛИТИКА И НАЧЕЛА ФИНАНСИЈСКОГ
ПОСЛОВАЊА

Пословна политика је наука о вештини управљања пословањем.

Финансијска политика јесте новчани израз пословне политике предузећа. Свако
управљање, усмерено је остварењу одређеног циља. Финансијска политика, као
део пословне политике предузећа, има за циљ одржавање и јачање финансијског
положаја предузећа. Финансијски положај (или финансијска позиција) предузећа,
оличен је двема битним одредницама:
 обимом расположивог капитала (квантитативна одредница);
 способношћу исплате обавеза, очувања и повећања имовине
(квалитативна одредница).

Обим и структура расположивог капитала опредељују границе пословања

предузећа. Повећање обима капитала остварује се акумулацијом, тј.
нагомилавањем непотрошеног добитка. Акумулација се остварује успешним
пословањем, тј остварењем већих прихода од расхода у дужем временском
периоду. Овде примећујемо јаку везу квантитативне и квалитативне одреднице.
Да би то нагомилавање добитка заиста било постигнуто, потребно је
обезбедити финансијску способност предузећа. Предузеће мора бити способно да
финансира нопходна улагања како из сопствених, тако и из позајмљених извора,
а да истовремено не угрожава своју ликвидност и рентабилност.
Сагласно претходном, можемо закључити да основне циљеве финансијске
политике предузећа чине:38
 прибављање и коришћење финансијских средстава
 ликвидност и финансијска стабилност
 остварење добитка

Реализација наведених циљева нимало није лака. Финансијска политика,

као подлога за финансијско одлучивање, налаже поштовање одређених начела,

38
Кнежевић, Г.,: Економско – финансијска анализа, Универзитет Сингидунум, Београд,
2007.стр.142

37
као услова за успешно пословање и дугорочни развој предузећа.
Начела финансијског пословања су правила или услови који одређују
начин остварења циљева финансијске политике. Особеност ових правила јесте да
су она међусобно чврсто повезана. Начела финансијског пословања се дефинишу
као услови којих предузеће треба да се придржава у циљу остварења добитка.
Ови услови или захтеви произлазе из основих циљева финансијске политике. У
наредном тексту прокоментарисаћемо начела ликвидности, финансијске
стабилности, финансијске еластичности и рентабилности.

3.1.Начело ликвидности

Начело ликвидности полази од моћи предузећа да измирује доспеле

обавезе. Ажурност исплате дугова зависи од брзине претварања појединих врста
обртног капитала у новац, као и од временске динамике доспећа обавеза. 39 У
савременим условима турбулентног пословања, ризик од неликвидности увек
постоји. Зато предузећа изналазе различите могућности за отклањање ризика и
одржање ликвидности (о томе више у другом делу ове скрипте, посвећеном
управљању финансијским ризицима).

3.2.Начело финансијске стабилности

Начело финансијске стабилности засновано је на равнотежној

финансијској структури предузећа. Финансијска равнотежа у предузећу се
успоставља усаглашавањем односа сопственог и позајмљеног капитала. Уколико
је дугорочна имовина потпуно покривена сопственим капиталом (што се ретко у
пракси може срести), финансијску стабилност лако је постићи. Међутим, обично
се за финансирање некретнина, постројења и опреме користи дугорочни
позајмљени капитал. То подразумева редовну отплату доспелих рата из
оствареног позитивног финансијског резултата предузећа.

39
Родић, Ј.,: Пословне финансије, ИП Економика, Београд, 1991.стр.156

38
3.3. Начело финансијске еластичности

Начело финансијске еластичности односи са на способност

прилагођавања предузећа тржишним променама. Начело финансијске
еластичности или флексибилности подразумева изналажење допунских извора
финансирања у ситуацијама изненадних промена услова на тржишту. Наравно,
доследна примена овог начела подстиче руководство предузећа да тако
позајмљена средства из допунских извора благовремено врати - без последица по
ликвидност и континуитет будућег пословања.

3.4.Начело рентабилности

Начело рентабилности представља захтев за увећањем капитала

предузећа. Као што смо већ научили, рентабилност јесте однос оствареног
добитка према употребљеним средствима. Што је износ добитка већи, при
непромењенојвредности употребљеног (ангажованог) капитала, предузеће је
рентабилније. За разлику од начела финансијске стабилности (које увећава стопу
приноса на сопствени капитал), начело рентабилности је потпуније, будући да
подразумева увећање стопе приноса на укупан капитал (како сопствени, тако и
позајмљени). 40
Завршивши са објашњењем основних начела финансијске политике,
запитаћемо се коме су она у ствари намењена? Одговор гласи: свим запосленима
у делу предузећа који се бави рачуноводством и финансијама, а нарочито
њиховим руководиоцима - финансијским менаџерима.

40
Кнежевић, Г.,: Економско – финансијска анализа, Универзитет Сингидунум, Београд,
2007.стр.148

39
 ЗАКЉУЧАК

У економском пословању и животу предузећа - пословне фирме, тешко се

може извести оцена да ли је нека економска величина или економски резултат
добар, веома добар или, напротив, слаб, а то се увек добија поређењем: са
улагањем неких инпута, са резултатима сличних пословних фирми, са
остварењима у прошлости, са планираним величинама и резултатима (са
потребама) итд.
Релативни показатељи, финансијска анализа, међузависност, њихово
разумевање у економији имају изузетно велик значај и оријентацију за власнике
капитала, менаџере, стручњаке. Разуме се, показатеља (стопа, рациа) има веома
много.
Анализа представља трећу методу испитивања пословања предузећа,а
уједно и највиши ниво тог испитивања. Контрола и ревизија свакако морају
предходити анализи.
Контролом и ревизијом желимо у већем или мањем проценту установити
исправност материје, коју испитујемо.
Анализа пословања предузећа је метода испитивања, која на основу
материјалног проверавања свих пословних догађаја или само једног дела, даје
оцену о исправности тих догађаја, оцењује бонитет, оцењује бонитет квалитета
послвања на свим пословним догађајима и свих резултата, који је остварило
предузеће у посматраном временском циклусу.
Анализа није сама себи циљ, него нам она представља средство помоћу
којега ћемо доћидо одређених резултата. Анализа је дакле једна од метода
испитивања пословања предузећа које за сврху да осим утврђивања стварних
чињеница из самог процеса даје синтетичке судове о пословним операцијама као
и приједлоге за доношење пословних одлука у будућности.
Рачуноводствена анализа представља специфично подручје
рачуноводства. Бави се анализом финанцијских извештаја, тј. да ли се погоршава
или побољшава финансијска ситуација, да ли ће пословни субјект испуњавати
обвезе, показује како се имовина обрће у новац и да ли се остварује профит.
Утврђује повезаност остварених података с резултатима планирања. Утврђује се

40
одступање оствареног и планираног, узроци одступања као и методе отклањања
одступања.
Први корак у финансијској анализи помоћу релативних показатеља (стопа,
рациа) је избор оних најважнијих из мноштва инструментарија те врсте, које је
економска и финансијска теорија у досадашњем развоју идентификовала и
предложила.
Анализа показатеља финансијског извештавања, има како елементаран
тако и фундаменталан значај.
У економској теорији постоје финансијске анализе, које говоре не само о
различитим аспектима финансијског стања (положаја и финансијске структуре
предузећа), о његовој активности у финансијској области (управљање активом и
пасивом) и о његовом функционисању у финасијској области, него и анализе, које
преко финансијских израза и односа сублимирано говоре о целокупној
активности предузећа, његовом положају и развоју.

41
 ЛИТЕРАТУРА

1. Балабан, М.,: Финансијски менаџмент, Београд, 2010.

2. Живковић, С. Бојовић, П. Пушара, Н. Вуковић, А. Вукић, Р. Живковић, А.
Сенић, В.,: Пословне и берзанске финансије, Алфа универзитет, Факултет
за трговину и банкарство, Београд, 2010.
3. Иванишевић, М. Красуља, Д.,: Пословне финансије, Економски факултет,
Београд 1999.
4. Иваниш М., Нешић С.,: Пословне финансије, Београд, 2011
5. Красуља, Д.,: Пословне финансије, Економски факултет, Београд, 1992.
6. Кнежевић, Г.,: Економско – финансијска анализа, Универзитет
Сингидунум, Београд, 2007.
7. Ранковић, Ј.: Управљање финансијама предузећа, IV издање, Центар
Београд, 1989.
8. Ранковић, Ј.,: Управљање финансијама, Економски факултет, Београд,
1992.
9. Родић, Ј.,: Пословне финансије, ИП Економика, Београд, 1991.
10. Станчић, П.,: Финансијско управљање и мерење ликвидности предузећа,
Монографија ”Управљање кључним аспектима трансформације
предузећа” Економски факултет Крагујевац, Крагујевац, 1999
11. Стојиљковић, М. Јован. Финансијска анализа, Економски факултет, Ниш,
2000.
12. Стојилковић, Крстић, Ј.: Финансијска анализа - Теоријско-методолошке
основе, Економски факултет Ниш, Ниш, 2000.

42