FAKULTET ZA USLUŽNI BIZNIS – SREMSKA KAMENICA

ZAVRŠNI RAD
tema:
Adekvatnost kapitala banke

MENTOR: Kandidat:
Prof. dr Milenko Dželetović Nataša Nikolić

Sremska Kamenica 2012.

 Sadržaj:

Merenje veličine kapitala i potreba za kapitalom banke..........................................3

1. Uvod.................................................................................................................... 3

2. Funkcije bankarskog kapitala..............................................................................4

3. Načini merenja visine kapitala............................................................................7

3.1. Računanje minimalnih zahteva za kapitalom................................................8

4. Regulatorni pristup potrebama za kapitalom banke – adekvatnost kapitala........8

4.1. Prvi bazelski sporazum (Bazel I)..................................................................9

5. Odnos između Bazela I i Bazela II prema minimalnom kapitalu.......................17

6. Metodologija izračunavanja adekvatnosti kapitala i rizične aktive banaka.......22

6.1. Obračun elemenata kapitala........................................................................22

7. Planiranje potreba za kapitalom........................................................................26

8. Bitka za kapital..................................................................................................29

Zaključak...............................................................................................................34

Literatura............................................................................................................... 35

2
 Merenje veličine kapitala i potreba za kapitalom banke

1. Uvod

Kapital banke predstavlja specifičan oblik nedepozitnih izvora, s obzirom da se

preko njega iskazuje finansijska sposobnost banke da podnese rizik poslovanja, da uveri
investitore da povere svoje finansijske viškove banci i da vlasnicima omogući adekvatan
nivo profita i očuvanje vlasničkih prava. Uobičajeno se kapitalu banke prepisuju sledeće
funkcije: 1) zaštita deponenata koji su izvan mehanizma zaštite depozita u slučaju
nesolventnosti ili likvidacije banke, 2) osnov trajnog ulaganja u zgrade, opremu i druge
nekamatonosne plasmane, 3) apsorbovanje nepredviđenih gubitaka da bi banka bila
sposobna za tekuće poslovanje, 4) da se reguliše (ograničava) plaćanje aktive. Banka
obezbeđuje kapital na osnovu uplate akcionara u osnivački fond emitujući obične i
prioritetne akcije i usmeravanjem dela dobiti u kapitalu. Kao kapital se mogu tretirati i
dugoročna pozajmljena sredstva, čiji su rokovi dospeća duži od 5-7 god.

Minimalni nivo kapitala koji omogućava banci da na duži rok podnosi gubitke uz
očuvanje sposobnosti poslovanja, odnosno solventnosti, smatra se s estandardom
adekvatnosti kapitala. Utvrđenje adekvatnosti kapitala je dvoslojni proces, najpre se
zakonski utvrđuje minimalni iznos kapitala kojeg banka treba da poseduje da bi dobila
dozvolu za rad. U praksi se primenjuju dva rešenja. Jednim rešenjem se utvrđuje
apsolutni iznos, dok se drugim daju ovlašćenja državnim regulativnim institucijama da
utvrđuju iznos minimalnog kapitala. Nakon što se utvrdi zakonski minimum osnivačkog
kapitala, vrši se testiranje adekvatnosti kapitala, čime se meri dovoljnost kapitala s
obzirom na promenjeni stepen rizičnosti plasmana banke.

3
 U skladu međunarodne harmonizacije pravila bankarskih aktivnosti usvojen je
međunarodni standard adekvatnosti kapitala kao minimalni koeficijent adekvatnosti
kapitala od 8%. Ovaj koeficijent izražava odnos kapitala i rizične aktive, odnosno
portfolia banke ponderisanog stepenom ročnosti svake bilansne pozicije. Jedan od
osnovnih preduslova za poslovanje i uspešan razvoj banaka, kao i ostalih finansijskih
institucija je raspolaganje adekvatnim izvorima sredstava. U eri globalizacije u kojoj je
naročito izražena konkurencija među svim finansijskim institucijama raste potreba za
efikasnijim upravljanjem postojećih, ali i stalnim pronalaženjem novih izvora sredstava
kojima bi se finansiralo poslovanje.

Jednom rečju, kapital banke je personifikacija uspešnosti poslovne politike banke

i svojevrsna garancija da su sredstva koja su uložena u banku sigurna. U tom smislu se
može kazati da je obezbeđivanje adekvatnog nivoa bankarskog kapitala jedan od najvećih
izazova sa kojima se suočava menadžment banaka kao i ostalih finansijskih institucija.

2. Funkcije bankarskog kapitala

Naime, kapital kod banaka obavlja čitav niz funkcija koje su karakteristične za
ovaj tip finansijskih institucija i koje joj obezbeđuju neometano poslovanje. To je i
osnovni razlog što je postojanje adekvatnog nivoa bankarskog kapitala od izuzetne
važnosti za menadžment banke. Sledeće funkcije se najčešće pominju u stručnoj
literaturi:
1. Funkcije pokrivanja neočekivanih gubitaka;
2. Funkcija zaštita depozita;
3. Regulativna funkcija;
4. Funkcija finansiranja;
5. Funkcija promocije inovacija;
6. Funkcija stvaranja poverenja u banku.1

1
Šabović, Šerif: Osnovi bankarstva, Peć, Leposavić, Visoka ekonomska škola strukovnih studija, 2008

4
 Fundamentalna funkcija kapitala u bankama je njegovo delovanje u smislu
amortizovanja budućih, neočekivanih gubitaka sa kojima se banka može suočiti. Banka
mora držati dovoljno kapitala da kako bi smanjila rizik deponenata, čime bi joj isti
omogućio da izađe u susret potrebama klijenata.

Naime, onog trenutka kada se operativne rezerve koje služe za pokrivanje unapred
anticipiranih uglavnom kreditnih i tržišnih rizika istroše, dolazi do aktiviranja kapitala
banke koji u ovom slučaju ima zaštitnu ulogu, čime je omogućeno banci normalno
obavljanje njenih aktivnosti sve dok ne dođe do „peglanja“ pomenutih debalansa. Kapital
banaka takođe obavlja funkciju zaštite depozita u smislu što isti služi za isplatu depozita
u slučaju da dođe do gašenja banke. Ipak, u savremenim tržišnim ekonomijama uvedene
su takozvane institucije za osiguranje depozita kod banaka, kao na primer Federalna
korporacija za osiguranje depozita (FDIC) u SAD-u.

Što se regulativne funkcije tiče, ista se odnosi na institucionalno određivanje

minimalnih standarda za osnivanje i funkcionisanje banaka. Da bi se zaštitili od enormnih
gubitaka koji bi nastali u slučaju bankrotstva banaka, zaštitili depozite i na taj način
uticali na povećanje poverenja klijenata u banke, posebna regulatorna tela zadužena za
banke preko regulisanja adekvatnosti kapitala nastoje da smanje rizik poslovanja.
Regulatori banaka propisuju zahteve za minimalnim stopama kapitala koje moraju
ispunjavati banke i ostale depozitne institucije koje iste reguliše.

Kapital banaka, kao deo pasive, može obavljati i funkciju izvora finansiranja,
obzirom da i finansijske firme žele da smanje ukupne troškove finansiranja u koje
spadaju troškovi tudjih sredstava i sopstvenog kapitala.2 Da li je ova funkcija podjednako
važna kod bankarskih i nebankarskih organizacija? Kapitalizovaniji bankarski sektor je
takođe je u većoj mogućnosti da promoviše inovacije, kako u pogledu novih proizvoda,
tako i kod novih usluga ili pak kanala distribucije.

2
Šabović, Šerif: Osnovi bankarstva, Peć, Leposavić, Visoka ekonomska škola strukovnih studija, 2008

5
 Na kraju, funkcija stvaranja poverenja u banku je takođe jedna od funkcija koju
kapital kod banaka obavlja a koja je važna zbog toga što u tom slučaju kapital na neki
način vrši promociju finansijske snage kod deponenata i kreditora. U traženju odgovora
na pitanje šta čini kapital jedne banke, odnosno koji su osnovni oblici (forme) bankarskog
kapitala, valjalo bi naglasiti da je pomenuta struktura bankarskog kapitala u savremenim
tržišnim ekonomijama znatno složenija odnosu na istu u manje razvijenim finansijskim
sistemima

U tom smislu se bankarski kapital može podeliti na:

1. Primarni
2. Sekundarni
Struktura primarnog i sekundarnog kapitala je prikazana u sledećoj tabeli:

D.Šehović - Kapital banke

6
 3. Načini merenja visine kapitala

Visina kapitala banke nije samo funkcija visine aktive dotične banke nego i
prosečnog stepena rizika koji je banka preuzela. Ako banka ima veći stepen rizika, ona
mora da drži i veću stopu kapitala, i obratno. Drugi faktor koji bi ulazio u formiranje
potrebnog iznosa bankarskog kapitala je sposobnost banke da u slučaju potrebe može da
uzajmi novac na finansijskom trzištu. Ukoliko banka može lako da povuče potrebna
sredstva sa finaiisijskog tržišta po prihvatljivoj kamatnoj stopi, ona bi mogla da drži
manju stopu kapitala.

Postoje tri načina merenja kapitala:

– Nominalni (po knjigovodstvenoj vrednosti)
– Regulatorni (zasnovan na regulatornim principima)
– Tržišni (po tržišnoj vrednosti).3

Merenje knjigovodstvene vrednosti kapitala prikazano je na sledećoj šemi:

Knjigovodstvena Knjigovodstvena Knjigovodstvena Nominalna vrednost

Vrednost = vrednost - vrednost pasive = akcionarskog
Kapitala (GAAP) aktive banke kapitala

+ Višak + Nerasporedjeni + Rezervacije za otpis

Profiti eventualnih gubitaka

Regulatorni način – regulatorni kapital RAP regulatory accounting principle

(primedba – mala odstupanja od knjigovodstvene vrednosti)

Regulatorna Kapital akcionara Trajanje Rezervacije za

Vrednost = (obične akcije, + Prioritetne + otpis eventualnih
Kapitala nerasporedjeni akcije gubitaka
(RAP) profiti, rezerve)

Rezervacije za Subordinirane Ostale vrednosti

+ otpis eventualnih + obveznice (sa + (manjinsko
Gubitaka obavezom vlasništvo kod
zamene u akcije) subsidijara, itd.)

3
Šabović, Šerif: Osnovi bankarstva, Peć, Leposavić, Visoka ekonomska škola strukovnih studija, 2008

7
 Tržišna vrednost – tržišni kapital MVC market value capital – najrealniji – cena
po kojoj su investitori spremni da banku kupe (primedba – relevantna je samo u slučaju
trgovanja na berzi, što nije slučaj kod srednjih i malih banaka kao i u emerging markets).

Berzanski kurs po Broj emitovanih akcija plasiranih

MCV = akciji od stoka x investitorima umanjen za broj
akcija u opticaju sopstvenog portfelja akcija4

3.1. Računanje minimalnih zahteva za kapitalom

Prema Bazel II standardima od banaka se zahteva da imaju koeficijent kapitala

(KK) od 8%, minimalno, pri čemu se dati pokazatelj izračunava prema sledećoj formuli5:

4. Regulatorni pristup potrebama za kapitalom banke –

adekvatnost kapitala

Namera Bazelskog Odbora za regulaciju i sprovođenje nadzora nad bankama je

bila da donošenjem Sporazuma o kapitalu harmonizuje nacionalne propise kojima se
reguliše pitanje adekvatnosti kapitala banaka, te da na taj način stvori uslove za
uporedivost između banaka i time omogući lojalnu konkurenciju. Pored Bazelskog
Odbora (Committee on Banking Supervision, Basel) adekvatnošću kapitala banaka bavi
se i Savet Evropske Unije (Council EU), koji je 1989. usvojio Direktivu o pokazatelju
solventnosti kreditnih institucija, a 1993. godine doneo Direktivu o adekvatnosti kapitala.
Adekvatnost kapitala se smatra ne samo pokazateljem solventnosti i sigurnosti banke već
i indikatorom njenog kreditnog i poslovnog rejtinga.

4
Đukić, Đorđe: Upravljanje rizicima i kapitalom u bankama, Beograd, Beogradska berza, 2007
5
www.nbs.rs

8
 Adekvatnost kapitala smatra se ima prednosti u odnosu na uobičajene pokazatelje
solventnosti:

1. omogućava poređenja između banaka koje potiču iz različitih bankarskih

sistema,
2. na jednostavniji način uzima u obzir i rizike koji proističu iz vanbilansnih
aktivnosti, a koji mogu biti značajni i
3. on ne sprečava banke da drže likvidnu aktivu ili neku drugu vrstu aktive koja
ima nizak stepen rizika.

Adekvatnost kapitala se obično iskazuje kao stopa koja se utvrđuje stavljanjem u

odnos kapitala banke i ukupne rizične bilansne i vanbilansne aktive. Da bi se dobio
odgovor na pitanje postavljeno u naslovu neophodno je, makar načelno, izneti suštinu
Sporazuma o kapitalu koji je donet još 1988. godine, a koji je poznat kao Bazel I.6

4.1. Prvi bazelski sporazum (Bazel I)

Događaji i dešavanja tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka

(rastuća volatilnost na finansijskim tržištima, deregulacija, globalizacija, inovativni
instrumenti, dužničke krize) koji su imali za posledicu eroziju kapitalne osnove velikih
banaka širom sveta, motivisali su BCBS da 1988. godine sastavi i objavi prvi
međunarodni sporazum o kapitalu banaka (Basel Capital Accord), poznat kao Bazel I.
Svrha Bazel I standarda bila je uvođenje uniformnog načina za izračunavanje
adekvatnosti kapitala a u cilju jačanja finansijske stabilnosti. Bazel I definiše elemente
kapitala banaka – osnovni i dopunski, pondere za izračunavanje kreditnog rizika po
bilansnoj aktivi (ponderi rizika: 0%, 20%, 50% i 100%) i faktore kreditne konverzije za
vanbilansne stavke (nakon čega se primenjuju odgovarajući ponderi rizika), kao i odnos
između kapitala i ukupne izloženosti banke (bilansne i vanbilansne) ponderisane
kreditnim rizikom s ciljem izračunavanja pokazatelja adekvatnosti kapitala.

6
www.nbs.rs

9
 Pokazatelj adekvatnosti kapitala banke, izračunat na ovaj način, treba da iznosi
najmanje 8%. Bazelska pravila o kapitalu formalno usvojena 1988. i projektovana da
podstaknu vodeće banke u svetu da čvrsto održavaju visoku stopu kapitala, da smanje
nejednakost u visini stope kapitala menu državama radi fer konkurencije i promena u
finansijskim uslugama i inovacijama. Kompletan set pravila je stupio na snagu januara
1993. godine. Osnovni nedostatak Bazela 1 je taj što ne vodi računa o svim rizicima i što
nije fleksibilan, jer je isti predstavljao sistem koji odgovara svim bankama, bez obzira na
činjenicu da ne postoje dve banke koje imaju identičan rizik.

Posledice Bazela I:
- Generalno imao pozitivan učinak;
- Odnosio se samo na kreditne rizike (kasnije i na tržišne);
- Omogućavao kapitalnu arbitražu;
- “Model koji odgovara svima”.7

Sporazumom o kapitalu definisani su:

A) elementi kapitala, kao obračunske kategorije za potrebe izračunavanja

pokazatelja,

B) sistem pondera rizika i

V) minimalan nivo pokazatelja adekvatnosti kapitala.

A) Namena kapitala opredelila je i njegovu sadržinu. Bazični kapital mora ima

sledeće osnovne karakteristike:

1. on mora biti bezuslovno nepovratan;

2. on je u toku poslovanja banke stoji na raspolaganju u celini za pokriće
gubitaka banke, a u slučaju stečaja banke u celini i bez ograničenja je namenjen
pokriću gubitaka banke posle izmirenja svih obaveza banke.

7
www.nbs.rs

10
 Ukupan kapital za potrebe utvrđivanja adekvatnosti deli se na bazični kapital
(Tier 1) i dopunski kapital (Tier 2).8

Bazični kapital -Tier 1 obuhvata elemente prvog reda:

1. uplaćeni akcijski kapital i

2. rezerve
Dopunski kapital – Tier 2 obuhvata elemente drugog reda:

1. neobjavljene rezerve
2. revalorizacione rezerve
3. opšta rezervisanja za potencijalne gubitke
4. hibridne instrumente
5. subordinirane obaveze

Navedeni elementi se u ukupan kapital (Tier 1 + Tier 2) uključuju sa određenim

ograničenjima koja se odnose, pre svega, na elemente dopunskog kapitala:

1. Zbir elementa drugog reda koji se uključuje u kapital ne može biti veći od
iznosa elemenata prvog reda. To znači da dopunski manji ili najviše jednak
bazičnom kapitalu.
2. Subordinirane obaveze9 koje imaju ugovoren rok dospeća oganičavaju se na
najviše 50% elemenata prvog reda
3. Revalorizacione rezerve u obliku latnentnih dobitaka ili neralizovanih hartija
od vrednosti se smanjuju za 55%
4. U slučajevima kada opšta rezervisanja za potencijalne gubitke uključuju
iznose koji odražavaju niže vrednosti aktive ili latentne, ali neidentifikovane
gubitke prisutne u bilansu stanja, iznos ovih rezervisanja se ograničava na najviše
1,25 % , ili izuzetno na 2% od rizične aktive.10

8
Za Tier 1 se koristi i naziv «basic (core) capital«, što bi se moglo prevesti kao bazični kapital, a Tier 2
»suplementary capital«, što znači dopunski kapital.
9
Pod subordiniranim obavezama se podrazumevaju obaveze koje imaju rok dospeća najmanje od pet godina i gde je
ugovoreno da se u slučaju stečaja ili likvidacije mogu izmiriti tek nakon izmirenja svih obaveza koje nisu
subordinirane.
10
Kapor, Predrag: Bankarstvo: sa osnovama bankarskog poslovanja i međunarodnim bankarstvom, Beograd :
Megatrend univerzitet, 2007

11
 Odbitne stavke od ukupnog kapitala su:

1. Od elementata prvog reda odbija se goodwill.

2. Od ukupnog kapitala se odbijaju:
- ulaganja u zavisna pravna lica koja se bave bankarskim ili finansijskim
poslovima (pod pretpostavkom da se izračunavanje vrši za bankarsku grupu)
- učešća u kapitalu drugih banaka i finansijskih institucija (ukoliko je tako
regulisano nacionalnim zakonodavstvom).

Navedene osnovne i dopunske elemente ukupnog kapitala banke definisanog za

potrebe utvrđivanja adekvatnosti kapitala treba pojasniti. Elementi prvog reda Tier 1
uključuju samo upisan i uplaćen akcijski kapital po osnovu običnih akcija i nekumultivne
preferencijalne akcije, kao i objavljene – otvorene rezerve (koje uključuju kako kapitalne
rezerve11 tako i rezerve iz dobiti12, neraspoređeni dobitak tokom godine. Ako se
adekvatnost kapitala utvrđuje za bankarsku grupu tada se uključuje i kapital manjinskih
akcionara u zavisnim pravnim licima, koja u tom slučaju nisu u potpunoj svojini banke.
Iz osnovnih elemenata isključene su revalorizacione rezerve i kumulativne
preferencijalne akcije.

Elementi drugog reda - Tier 2 :

- neobjavljene rezerve se uključuju u dopupnski kapital samo ako je to prihvaćeno

od strane regulatornog tela. One se sastoje od dela akumulirane dobiti nakon
oporezivanja koji banke u nekim zemljama mogu da drže kao neobjavljene rezerve. Ove
rezerve bez obzira na to što se ne vide u bilansu stanja bi morale da budu istog kvaliteta i
karaktera kao i objavljene rezerve, što zbnači da bi morale biti raspoložive za pokriće
budućih gubitaka bez ograničenja. Prema tome iz ovih rezervi su isključene latentne

11
Kapitalne rezerve nastaju po osnovu pribaljanja kapitala kada su uplata akcionara iznad nominalne vrednosti akcija,
ovde se u obrajuju emisiona premija, doplate akcionara za pretvaranje preferencijalnih u redovne akcije ili doplate za
pretvaranje tzv. Konvertibilnih obveznica u akcije.
12
Rezerve iz dobiti uključuju: zakonske rezerve, statutarne i slobodne rezerve.

12
rezerve koje bi bile formirane iskazivanjem hartija od vrednosti ispod njihove tekuće
tržišne cene.
- revalorizacione rezerve se javljaju po dva osnova. Prvo, u nekim zemljama je
dozvoljena periodična revalorizacija stalnih sredstava u skladu sa promenama njihove
tržišne vrednosti. U drugim zemljama revalorizacija se vrši u kladu sa zakonskim
propisima. Efekti izvršene revalorizacije se iskazuju kao revalorizaciona rezerva. Drugi
osnov nastanka tzv.latentnih revalorizacionih rezervi nastaje usled dugoročnog držanja
vlasničkih hartija od vrednosti iskazanih u bilansu po njihovoj nabavnoj vrednosti. Za
ova vida revalorizacionih rezervi je dopušteno uključenje u Tier 2, samo pod uslovom da
je aktiva vrednovana adekvatno, u potpunosti odražavajući mogućnosti promena cena.
Nestabilnost latentnih revalorizacionih rezervi je razlog da se one u dopunski kapital
mogu uključiti u visini razlike između knjigovodstvene vrednosti ikazane po istorijskom
trošku i tržišne vrednosti umanjene za 55%.
- Opšta rezervisanja za potencijalne gubitke uključuju se u Tier 2 zbog toga što je
reč o rezervisanjima koja se izdvajaju za neidentifikovane potencijalne gubitke, ona su
bez ograničenja raspoloživa za pokriće gubitaka koji nastanu nakon formiranja
rezervisanja. To znači da u Tier 2 ne mogu biti uključena rezervisanja koja su formirana
za određenu aktivu. Ako opšta rezervisanja za potencijalne gubitke sadrže i iznose koji
odražavaju niže vrednovanje aktive (obezvređenje) ili latentne ali neidentifikovane
gubitke koji su prisutni u bilansu stanja tada u Tier 2 može biti uključeno najviše 1,25 %
ili izuzetno 2%
- Hibridni instrumenti prestavljaju vrlo širok asortiman instrumenata koji
kombinuju karakteristike dužničkih i vlasničkih hartija od vrednosti. Bez obzira na to što
se karakteristike ovih instrumenata mogu razlikovati od zemlje do zemlje oni moraju
ispunjavati sledeće uslove:
A) nisu osigurani, subordinirani su i plaćeni su u celini,

B) ne mogi se isplatiti na zahtev vlasnika ili bez prethodne saglasnosti

regulatornog tela,

13
 V) iako ovi instrumenti mogu da nose obavezu plaćanja kamate čija se visine ne
može trajno sniziti, oni moraju da dozvoljavaju odlaganje servisiranja obaveza kada
tekuća dobit banke ne bi mogla da izdrži plaćanje tih obaveza.

Subordinirane obaveze se uključuju u Tier 2 ako imaju rok dospeća iznad pet
godina i preferencijalne kumulativne akcije ograničenog roka. Tokom poslednjih pet
godina do roka dospeća primenjuje se kumulativni faktor amortizacije od 20% kako bi se
izrazilo smanjenje vrednosti ovih instrumenata u smislu zaštite od rizika. Uključivanje
ovog elementa u Tier 2 ne može biti veće od 50% vrednosti Tier 1. Druga za merenje
adekvatnosti kapitala banke relevantna veličina je visina rizične bilansne i vanbilansne
aktive.

Utrđivanje visine rizične bilansne aktive prema pomenutom Sporazumu

pretpostavlja korišćenje propisanih pondera rizika. Ponder od 0% se primenjuje na
gotovinu, potraživanja od centralnih blada i centnranih banaka koji su nominovana u
nacionalnoj valuti i sa izvorom u toj valuti, za potraživanja od centralnih OECD i
centralnih banaka, kao i potraživanja koja su pokrivena hartijama od vrednosti koje su
emitovale centralne vlade OECD.

Ponderi za potraživanja od subjektata javnog sektora, (izuzimajući centralne

vlade) i zajmovi koji su pokriveni hartijama od vrednosti koje su ti subjekti emitovali
mogu imati visinu od 0,10, 20 ili 50%, u zavisnosti od odluke nacionalnog organa.
Ponder od 20% se primenjuje na potraživanja od multilateralnih razvojnih banaka kao što
su na primer IBRD, EIB i dr., potraživanja od banaka iz OECD i krediti koje su
garantovale banke koje su registrovane u OECD, i sl. Na kredite koji su u potpunosti
obezbeđeni hipotekom na stambenu imovinu koju je naselio zajmoprimac ili koja je
izdata u zakup primenjuje se poder rizika od 50%. Ponder rizika od 100% primennjuje se
na potraživanja od privatnog sektora, potraživanja od banaka koje su registrovane van
OECD sa pretostalim rokom otplate dužim od godine dana , potraživanja od
komercijalnih kompanija koja su u vlasništvu javnog sektora, poslovne objekti, fabrike,

14
oprema i druga osnovna sredstva, kapitalni instrumenti emitovani od strane drugih
banaka, praktično sva ostala aktiva.13
Šta visina pondera rizika pokazuje?
Ponderi rizika koji se koriste određuju u kojoj visini će određene stavke biti uzete
u obzir pri izračunavanju visine rizične aktive. Primera radi, ponder rizika od 0% znači da
banka ne mora obezbediti ni jednu KM kapitala za pokriće rizika za navedene stavke,
odnosno da pri izračunavanju visine rizične aktive ova aktiva neće biti uzeta u obzir, a
ponder od 100% znači da će pri izračunavanju visine rizične aktive stavke na koje se ovaj
ponder primenjuje biti uzete u obzir u svojoj punoj visini. Koliko je onda terećenje
kapitala datom stavkom?

To zavisi od minimalne visine adektvatnosti kapitala. Kako je Sporazumom o

kapitalu propisana minimalna visina adekvatnosti kapitala od 8%, ako je pondre rizika
neke stavke aktive 100% to znači da će kapital koji je utvrđen biti terećen sa 8% od njene
vrednosti, dok će aktiva koja ima ponder rizika od 20% teretiti kapital sa 1,6% (8 h 0,2).
Da bi se uzeli u obzir kreditni rizici koji se nalaze u vanbilnsnim pozicijama,
Sporazumom su utvrđeni faktori kreditne konverzije za vanbilsne stavke. Visina faktora
kreditne konverzije je izvedena iz procene obima i verovatnoće nastajanja kreditne
izloženosti za pojedine vanbilansne stavke. Faktori kreditne konverzije se potom množe
sa ponderima kreditnog rizika.

Faktor kreditne konverzije od 100% se primenjuje na direktne supstitute kredita,

kao što su opšte plative garancije i akcepti, potom na sprorazume o prodaji i reotkupu
aktive sa pravom regresa, kod kojih rizik ostaje na banci, terminske kupovine aktive,
forvord depoziti i delimično uplaćene akcije i hartije od vrednosti koje predstavljaju
obavaeze sa izvesnim povlačennjem. Faktor kreditne konverzije od 50% se odnosi na
garancije za dobro izvršenje posla, na primer, dok se za dokumentarne akreditive sa
zalogom odnosnih isporuka koristi faktor konverzije od 20%.14
13
Kapor, Predrag: Bankarstvo: sa osnovama bankarskog poslovanja i međunarodnim bankarstvom, Beograd:
Megatrend univerzitet, 2007
14
Kapor, Predrag: Bankarstvo: sa osnovama bankarskog poslovanja i međunarodnim bankarstvom, Beograd :
Megatrend univerzitet, 2007

15
 Novine koje donosi Bazel II

Prethodna izlaganja su bila neophodna da bi se razumele novine koje donosi novi

Sporazum o kapitalu. Izgradnja novog Sporazuma o kapitalu – Bazela II, je motivisana
sledećim razlozima:

1. od trenutka usvajanja prethodnog Sporazuma do danas su se uznačajno

promenili bankarsko poslovanje, prakse upravljanja rizicima, pristupi kontroli i naročito
su velike promene u razvijenosti finansijskih tržišta;

2. tokom primene prethodnog Sporazuma i pored učinjenih dopuna 15

ustanovljeno je da se regulatorni zahtev za kapitalom ne retko nalazi u sukobu sa «sve
više soficistiranim internim merenjima ekonomskog kapitala» 16. Posebno se primena
pondera rizika od 100% za sve plasmane u privatni sektor pokazala kao neadekvatna.

3. tehnike ublažavanja kreditnog rizhika, kao što su kolaterali i garancije nisu u

prethodnom Sporazumu bili dovoljno uvažavani.17

Novi Sporazum o kapitalu koji je dakle, napravljen s ciljem da se: unapredi

sigurnost i zdravlje finansijskog sistema, ojača lojalna konkurencija i stvori obuhvatniji
pristup tretmanu rizika. U skladu s ovim smatra se da Bazel II počiva na ti važna stuba
koji jedan drugog ojačavaju.

Prvi stub: zahtev za minimanim kapitalom

Drugi stub: Proces pregleda kontrole adekvatnosti kapitala

Treći stub: tržišna disciplina

15
Značajna dopuna Sporazuma o kapitalu doneta je 1996 godina a odnosila se na merenje tržišnog rizika odnosno
izdvanje tržišnog rizika iz kreditnog rizika.
16
Novi Bazelski sporazmum o kapitalu: uvodno objašnjenje, prevod Udruženje banaka Srbije.
17
www.nbs.rs

16
 5. Odnos između Bazela I i Bazela II prema minimalnom kapitalu

Da pođemo od onoga što je isto odnosno što nije promenjeno. Ostao je isti način
utvrđivanja osnovnog i dopunskog kapitala i ostala je ista minimalna visina stope
adekvatnosti kapitala od 8%. Promene koje su ključne su vezane za pristup utvrđivanju
kreditnog rizika i za uključenje eksplicitnih zahteva za kapitalom vezanih za operativni
rizik, dakle za utvrđivanje visine rizične aktive. Značajnu novinu čini i to da se Novi
sporazum o kapitalu odnosi i na bankarske grupe, naravno na konsolidovanoj osnovi, što
do sada nije bio slučaj.

Za merenje kreditnog rizika Novi sporazum nudi bankama tri pristupa:

1. Standardizovani pristup

2. Osnovni pristup zasnovan na internom rejtingu

3. Viši pristup zasnovan na internom rejtingu18

Standardizovani pristup kreditnom riziku

Ovaj pristup bi se mogao označiti i kao modifikovana verzija pristupa koji je

postoji u prethodnom Sporazumu. Naime, da bi se otklonila, već pomenuta slabost da
ponderi rizika zavise isključivo od kategorije zajmoprimca koje su kako je poznato
široko određene (vlade, banke, privatni sektor i sl.) Novim sporazumom se uvodi
mogućnost njihovog poboljšanja korišćenjem kreditog rejtinga zajmotražioca koji je
određen od strane eksternih institucija (agencije za rejting) koje ispunjavaju stroge
standarde. Primer takvih agencija su agencije za izvozne kredite koje je razvila OECD.
Uključivanje ocene rejtinga pri određivanju visine pondera rizika dovelo je do toga da se
umesto jednog pondera od 100% za privatni sektor budu predviđene četiri pondera od 20,
50, 100 i 150%.
18
Vuković, Vlastimir: Tržišna koncentracija domaćih banaka, Finansije, Beograd 2006.

17
 Usled primene eksternog rejtinga za neke zajmodavce može ponder rizika biti
smanjen na 20 ili 50%, ako takve ocene eksternog rejtinga nema ostaje ponder od 100%,
dok se za neobezbeđene delove aktive koja je docnji preko 90 dana, a za koje nije
formirana posebno rezervisanje, i za plasmane date zajmotražiocima sa najnižim
rejtingom može biti primenjen ponder rizika od 150%. Značajno je takođe da Novi
sporazum menja tretman izloženosti prema stanovništvu, smanjujući pondere rizika za
izloženost po osnovu stambenih hipotekarnih kredita, u odnosu na prethodni sporazum.
Osim toga, Novi sporazum pruža mogućnost da krediti, koji ispunjavaju određene uslove
odobreni malim i srednjim preduzećima mogu biti tretirani kao krediti dati stanovništvu.
Novi sporazum takodje daje širu definiciju prihvatljivog kolaterala. Prema toj definiciji
kao kolateral banke će moći da priznaju kao kolateral, na primer, gotovinu, definisani
izbor dužničkih hartija od vrednosti koje su emitovale vlade, centralne banke ili subjekti
javnog sektora koji su od strane organa kontrole tretirani kao vlade, hartije od vrednosti
sa karakteristikama akcijskog kapitala kojima se trguje na priznatim berzama, zlato i dr.

Pristupi zasnovani na internom rejtingu /IRB/

U odnosu na prethodni Sporazum ovo je svakako jedna od najznačajnijih novina.

Iskorak koji je napravljen u pristup kreditnom riziku ogleda se u tome što interne
procene banaka ključnih generatora rizika predstavljaju primarne inpute za izračunavanje
kapitala. Na ovaj način Odbor je želeo da zahtevi za potrebnim kapitalom budu većoj
meri osetljivi na rizik koji je imanentan konkretnoj banci. Da bi se osigurala objektivnost
u merenju rizika bankama nije ostavljena sloboda da same utvrđuju sopstvene potrebe za
kapitalom, već će ponderi rizika biti utvrđeni kombinovanjem kvantitativnih inputa koje
daju banke i formula koje je odredio Odbor. Pristup zasnovan na internom rejtingu se
zasniva na tri ključna elementa: komponentama rizika, koje mogu biti utvrđene od strane
same banke ili pak banka koristi standardiozovane procene kontolora; funkcija pondera
rizika uz pomoć koje se komponente rizika konvertuju u pondere rizika i skup

18
minimalnih zahteva koje banka mora da ispuni da bi mogla koristiti pristup internog
rejtinga.

Pod komponentama rizika podrazumeva se ne samo verovatnoća neizvršenja, već

i visina gubitaka koji po toj osnovi mogu nastati. I dok se prema istraživanjima većina
banaka može smatrati spremnom da proceni verovatnoću neizvršenja, manji broj banaka
može da pouzdano proceni visinu gubitaka koje mogu nastati pri datom neizvršenju.
Upravo ove razlike u spremnosti banaka da primene pristup internog rejtinga je bio jedan
od važnih razloga da su predložene njegove dve varijante: osnovni i viši pristup. Osnovna
razlika između ovih varijanti je u obimu inputa koje daju banke na bazi sopstvenih
procena i procena koje daju kontrolori.19

Input podataka Osnovni pristup Viši pristup

Verovatnoća neizvršenja Obezbeđuje banka na Obezbeđuje banka na

(PD) osnovu sopstvenih procena osnovu sopstvenih procena

Gubitak po osnovu datog Kontrolne vrednosti koje Obezbeđuje banka na

neizvršenja (LDG) određuje Odbor osnovu sopstvenih procena

Izloženost neizvršenju Kontrolne vrednosti koje Obezbeđuje banka na

određuje Odbor osnovu sopstvenih procena

Ročnost (M) Kontrolne vrednosti koje obezbeđuje banka na

određuje Odbor ili osnovu sopstvenih procena
sa pravom da isključi
Po nacionalnom
izvesne izloženosti
diskrecionom pravu
obezbeđuje banka na
osnovu sopstvenih procena
sa pravom da isključi
izvesne izloženosti

19
Draagoslav Vuković: Bazelski Odbor za bankarski nadrzor: Prikaz novog bazelskog sprorazuma,
kosnultativni dokument, prevod i obrada, Bankarstvo 5-6/2003

19
 Ova iako načelna izlaganja o pristupu internog rejtinga jasno ukazuju na to da
njegova primena zahteva od banaka:

- precizno i konzistentno razgraničenje različitih stepena rizika i

- definisanje objektivnih kriterijuma za kategorije rejtinga.

Da bi banke mogle da mere osnovne generatore kreditnog rizika moraju imati na

raspolaganju sistem koji će im omogućiti da prikupljaju, čuvaju i koriste statističke
podatke o neizvršnju i gubicima koji u vezi sa neizvršenjem nastaju i to po odabranim
kategorijama. Od kontrolora se očekuje sprovođenje stroge kongrole sistema rejtinga u
bankama.

Operativni rizik

Ovo je druga novina uvedena Novim sporazumom. Naime, prethodni sporazum je

uzimao u obzir eksplitictno samo kreditni i tržišni rizik. Uvođenje operativnog rizik, koji
je od strane Odobora definisan kao «rizik od gubitaka koji nastaje zbog neprimerenih ili
neuspešnih unutrašnjih procesa, ljudi ili sistema ili zbog spoljnih događaja» 20
se
obrazlaže činjenicom da primena visoko automatizovane tehnologije, elektronsko
poslovanje, poveravanje određenih poslova spoljnim izvršiocima i dr. može dovesti od
značajnih gubitaka za banku. Iako je bavljenje operativnim rizikom odavno sastavni deo
aktivnosti banaka, da pomenemo primera radi, procedure za sprečavanje prevara ili
onemogućavanje neovlašćenog pristupa imovini, izdvajanje operativnog rizika i
dodeljivanje mu značaja koji imaju kreditni i tržišni rizik posledica je saznanja da je obim
operativnog rizika takav da obuhvata najznačajnije uzroke velikih poslovnih gubitaka.

Zbog činjenice da se operativni rizik razlikuje od ostalih rizika, jer se ne preuzima

direktno, u zamenu za očkivanu dobit, već je vezan za uobičajene poslovne aktinosti
banake, kada se govori o upravljanju operativnim rizikom misli se na «utvrđivanje,
procenjivanje, nadziranje i kontrolisanje/smanjenje» rizika.21

20
U ovu definiciju je uključen i pravni rizik, ali su iz nje isključeni stategijski i reputacijski rizik
21
Bazelski odobr za nadzor banaka:Dobre prakse za upravljanje operativnim rizikom i nadzor nad njim, mart 2003,

20
 Uspešno upravljanje operativnim rizikom pretpostavlja:

Pristup internog merenja zahteva od banaka ispunjavanje strogih standarda

kontrole, budući da se očekuje da banka na osnovu ovih kontola budu u stanju da za
definisani skup poslovnih linija odrede indikator operativnog rizika, potom verovatnoću
nastanka gubitka i visinu gubitaka. Da bi se izračunala visina terećenja kapitala banka na
podatke koje prikupila primenjuje fiksni procenat tzv. «gama faktor» koji utvrđuje
Odbor. Zbir terećenja kapitala za svaku grupu poslovnih linija daje ukupno terećenje
kapitalom po osnovu operativnog rizika. Dati deskriptivni prikaz pristupa merenju
operativnog rizika nedvosmisleno ukazuje da Odbor nudi bankama da prihvate pristup za
koji su u datom trenutku spremne te da rade na stvaranju uslova za primenu pristupa koju
su zahtevniji, ali čija primene daje tačniju meru izloženosti banke operativnom riziku.

1. razvijanje premerenog okruženja za upravljanje rizikom, gde glavnu odgovornost

ima uprava banke, koja treba da definiše pravila za upravljanje rizikom;

2. internu reviziju sistema upravljanja bankom;

3. razvijanje politika, procesa i postupaka za upravljanje operativnim rizikom, koji

su povezani sa svim bitnim proizvodima, procesima i sistemima banke;

4. procenu operativnog rizika koji je povezan sa svim značajnijim proizvodima

banke, aktivnostima, procesima i sistemima. Ove procene treba uraditi i pre
uvođenja novih prizvoda, procesa i sistema;

5. postupak redovnog nadzora visine operativnog rizika i značajnih izloženosti

gubicima;

6. periodično preispitivanje i prilagođavanje izabranih strategija i politika za

ograničenje i kontrolu rizika i

7. postojanje planova za nepredviđene okolnosti i planova za očuvanje kontinuiteta

poslovanja da bi se ograničili gubici ako dođe do ozbiljnih poremećaja u
poslovanju.

21
 6. Metodologija izračunavanja adekvatnosti kapitala i rizične
aktive banaka

Način izračunavanja adekvatnosti kapitala banaka detaljno je regulisan sledećim

propisima:
Zakonom o bankama,
Odlukom o adekvatnosti kapitala banke, i
Uputstvom o izveštajima banaka.

Banka je dužna da svoje poslovanje obavlja tako da obezbedi da u svakom

trenutku njen kapital bude u visini koja nije manja od dinarske protivvrednosti iznosa od
10.000.000 evra prema zvaničnom srednjem kursu. Banka je dužna da, radi stabilnog i
sigurnog poslovanja, odnosno radi ispunjenja obaveza prema poveriocima – pokazatelj
adekvatnosti svog kapitala (odnos kapitala i rizične aktive banke) održava na nivou koji
nije niži od 12%. Narodna banka Srbije može banci odrediti i pokazatelj adekvatnosti
kapitala veći od propisanog ako se na osnovu vrste i stepena rizika i poslovnih aktivnosti
banke utvrdi da je to potrebno radi stabilnog i sigurnog poslovanja banke, odnosno radi
ispunjenja njenih obaveza prema poveriocima.

6.1. Obračun elemenata kapitala

Kapital banke čini zbir osnovnog i dopunskog kapitala umanjen za odbitne stavke.
Odbitne stavke kapitala su: direktna ili indirektna ulaganja u banke i druga lica u
finansijskom sektoru u iznosu većem od 10% kapitala tih banaka, odnosno lica, direktna
ili indirektna ulaganja u banke i druga lica u finansijskom sektoru u iznosu do 10%
njihovog kapitala koja prelaze 10% kapitala banke za koju se obračunava kapital a koji je
izračunat pre umanjenja za odbitne stavke, sva potraživanja i potencijalne obaveze od lica
povezanih s bankom koje je banka ugovorila u svom poslovanju, i to pod uslovima koji
su povoljniji od uslova ugovorenih s drugim licima koja nisu povezana s bankom, iznos
posebne rezerve za procenjene gubitke koji nedostaje, iznos dopunskog kapitala koji
prelazi iznos osnovnog kapitala banke.

22
 Osnovni kapital mora činiti najmanje 50% kapitala banke. Osnovni kapital čine:
uplaćeni deo akcionarskog kapitala po osnovu običnih i prioritetnih akcija banke, osim
prioritetnih kumulativnih akcija, emisiona premija po osnovu običnih i prioritetnih akcija
banke, osim prioritetnih kumulativnih akcija, sve vrste rezervi banke koje su formirane
na teret dobiti nakon njenog oporezivanja, izuzev rezervi iz dobiti za procenjene gubitke
koji nastaju po osnovu bilansne aktive i vanbilansnih stavki banke, deo neraspoređene
dobiti iz ranijih godina i iz tekuće godine po godišnjem računu banke za koji je skupština
banke odlučila da će biti raspoređen u okviru osnovnog kapitala, i kapitalni dobitak
ostvaren na osnovu sticanja i otuđenja sopstvenih akcija banke.

Odbitne stavke osnovnog kapitala su:

- gubici iz proteklih godina,
- gubitak tekuće godine,
- kapitalni gubitak ostvaren na osnovu sticanja i otuđenja sopstvenih akcija,
- nematerijalna ulaganja u obliku gudvila (goodwill), licenci, patenata i zaštitnih
znakova, i stečene sopstvene akcije banke, isključujući prioritetne kumulativne akcije.

Dopunski kapital čine:

- uplaćeni deo akcionarskog kapitala po osnovu prioritetnih kumulativnih akcija
banke,
- emisiona premija po osnovu prioritetnih kumulativnih akcija banke,
- deo revalorizacione rezerve koji se odnosi na osnovna sredstva i učešće u
kapitalu banke,
- rezerva iz dobiti za opšte bankarske rizike – najviše do iznosa 1,25% ukupne
aktive ponderisane kreditnim rizikom i izračunate u skladu sa ovom odlukom, i
subordinirane obaveze.22

Odbitne stavke dopunskog kapitala banke su:

22
Dragoslav Vuković: Bazelski Odbor za bankarski nadrzor: Prikaz novog bazelskog sprorazuma, kosultativni
dokument, prevod i obrada, Bankarstvo, Beograd, 2003.

23
 - stečene sopstvene prioritetne kumulativne akcije banke, i
- iznos subordiniranih obaveza koji je veći od 50% osnovnog kapitala banke.

Rizična aktiva banke predstavlja zbir aktive ponderisane kreditnim rizikom

uvećan za ukupnu otvorenu deviznu poziciju banke. Aktiva ponderisana kreditnim
rizikom predstavlja zbir knjigovodstvenih vrednosti pozicija bilansne aktive i
vanbilansnih stavki banke umanjenih za iznose ispravke vrednosti i pomnoženih
ponderima kreditnog rizika za bilansnu aktivu (0%, 20%, 50%, 100% i 125%),  odnosno
faktorima kreditne konverzije za vanbilansne stavke (0%, 20%, 50% i 100%).

Ukupna otvorena devizna pozicija banke predstavlja zbir dugih i kratkih otvorenih
neto deviznih pozicija banke po svim valutama i plemenitim metalima. Otvorena neto
devizna pozicija banke predstavlja razliku između potraživanja i obaveza banke u jednoj
stranoj valuti ili plemenitom metalu u šta se uključuju i potraživanja u dinarima
indeksirana deviznom klauzulom. Otvorena devizna pozicija banke može biti:
- otvorena duga pozicija - ako je vrednost potraživanja banke u određenoj stranoj
valuti veća od vrednosti njenih obaveza u istoj valuti, i
- otvorena kratka pozicija - ako je vrednost potraživanja banke u određenoj stranoj
valuti manja od vrednosti njenih obaveza u istoj valuti.

Pri obračunu ukupne otvorene devizne pozicije banke ne mogu se međusobno

prebijati otvorene kratke i duge pozicije po različitim valutama. Dinarska protivvrednost
potraživanja i obaveza u stranoj valuti utvrđuje se prema zvaničnom srednjem kursu
dinara na dan obračuna devizne pozicije banke. Dinarska vrednost potraživanja u zlatu i
drugim plemenitim metalima utvrđuje se prema poslednjoj ceni fine unce zlata, odnosno
drugog plemenitog metala utvrđenoj na Londonskoj berzi.

24
 Proces supervizije se bazira na sledeća četiri principa čiji je cilj unapređenje
internih sistema upravljanja rizicima i kontrole:

 Proces interne procene adekvatnosti kapitala (ICAAP): Banke treba da vrše

kontinuiranu internu procenu adekvatnosti kapitala u skladu sa svojim rizičnim profilom i
da na osnovu njega određuju strategiju održavanja potrebnog nivoa kapitala.

 Proces supervizije (Supervisory Review and Evaluation Process - SREP):

Supervizori treba da procenjuju ICAAP i strategiju banaka, kao i njihovu sposobnost da
nadgledaju i osiguraju usaglašenost sa regulatornim pokazateljima kapitala. Ukoliko nisu
zadovoljni rezultatima ovog procesa, supervizori treba da preduzimaju adekvatne
korektivne mere.

 Kapital iznad minimalnog nivoa: Jedna od novina Bazela II je zahtev i

očekivanje supervizora da banke poseduju kapital iznad minimalnog nivoa (definisanog
stubom 1) a koji na pravi način odražava kompleksnost poslovnih aktivnosti banke i
dovoljan je za pokriće svih rizika koji iz tih aktivnosti proizilaze.

 Intervencije supervizora: Supervizori bi trebalo da intervenišu u ranom

stadijumu u cilju sprečavanja da kapital padne ispod minimalnog nivoa potrebnog da
podrži rizike kojima je banka izložena, kao i da zahtevaju brzu reakciju ukoliko kapital
nije na propisanom nivou.23

23
Dragoslav Vuković: Bazelski Odbor za bankarski nadrzor: Prikaz novog bazelskog sprorazuma, kosultativni
dokument, prevod i obrada, Bankarstvo, Beograd, 2003.

25
 7. Planiranje potreba za kapitalom

Pritisci u cilju postizanja većih stopa kapitala u bankama su brojni, počev od

intenzivne konkurencije među bankama i sve veće ulaženje u rizičnije poslove, povećane
inflacije, sve nestabilnije svetske ekonomije, povećanih operativnih troškova usled
potrebe za dodatnim ulaganjem u znanje i opremu, povećanih pritisaka od strane
regulatornih tela za jačanjem kapitalne baze, i slično. Upravo pod uticajem te rastuće
potrebe za većim stopama bankarskog kapitala, raste i značaj planiranja svojih
dugoročnih potreba za kapitalom, kako bi se ista na vreme pozicionirala na
globalizovanom tržištu i kako bi smanjila rizik suočavanja sa nedostatkom kapitala u
budućnosti.
To je i razlog više za izradu kapitalnog plana koji će se odnositi na najmanje dve
naredne godine. Četiri ključne komponente kapitalnog plana su:
- Prva faza: Izrada ukupnog finansijskog plana banke;
- Druga faza: Određivanje odgovarajućeg iznosa kapitala odgovarajućeg za
banku;
- Treća faza: Određivanje količine kapitala koja se može interno prikupiti u banci
kroz zadržani profit;
- Četvrta faza: Izbor najprikladnijeg izvora kapitala koji je najprikladniji
potrebama i ciljevima banke.

U okviru prve faze planiranja kapitalnih potreba banke za neki naredni period,
potrebno je pozabaviti se nizom pitanja koja su u najdirektnijoj vezi sa izradom
celokupnog (ukupnog) finansijskog plana banke. Na samom početku je neophodno
odgovoriti na pitanje koju zapravo vrstu banke menadžment želi da ima. Osim toga, u
ovoj fazi bi se trebalo takođe pozabaviti projektovanjem finansijskih izveštaja kao i
količine kapitala koji bi bio u skladu sa istima za prethodno utvrđeni planirani period.24

24
Dragoslav Vuković: Bazelski Odbor za bankarski nadrzor: Prikaz novog bazelskog sprorazuma, kosultativni
dokument, prevod i obrada, Bankarstvo, Beograd, 2003.

26
 U okviru druge faze izrade kapitalnog plana se posebno valja pozabaviti
kapitalnim zahtevima od strane regulatornih tela koja između ostalog vrše nadzor banaka
u pogledu količine kapitala koji iste imaju u svom posedu, kao i od strane investitora na
tržištu kapitala. Suština treće faze je iskazana u činjenici da menadžeri koji upravljaju
kapitalom u bankama moraju na osnovu ostvarenog profita u banci odlučiti koji će se
nivo ostvarenog profita raspodeliti akcionarima banke u vidu dividendi, a koji će se iznos
zadržati unutar banke. Na kraju, u četvrtoj fazi se vrši izbor onog izvora kapitala koji je
najadekvatniji za banku, uzimajući u obzir nekoliko važnih faktora, kao što su uslovi na
tržištu kapitala u slučaju potrebe za emitovanjem dodatne količine akcija ili dugoročnih
obveznica, interese postojećih akcionara kao i samo poverenje menadžmenta banke u
svoje prognoze vezane za predvidjanje zarade banke

Pomenuti izvori mogu biti:

1. Interni (na njih odpada oko 80% kapitala)
2. Eksterni
Interno generisani kapital je kapital koji je prikupljen iz sopstvenih izvora,
odnosno iz ostvarenog takozvanog neto prihoda, koji je jednak razlici između ukupnih
prihoda i ukupnih rashoda, od koga se oduzimaju dividende koje su isplaćene
akcionarima banke

Veliki vs mali akcionari?

Interno generisani kapital ima niz nesumnjivih prednosti u odnosu na eksterni.
Naime, najveća prednost pomenutog kapitala je u tome što je isti znatno jeftiniji u odnosu
na eksterni kapital, a istovremeno onemogućava narušavanje odnosa snaga menu samim
akcionarima obzirom da ne dolazi do emisije novih akcija. Najizraženiji nedostatak je
onaj koji se vezuje za oporezivanje istog iz razloga što je ovaj vid kapitala u potpunosti
oporezovan od strane poreskih organa jedne države. Na osnovu ovoga se da zaključiti da
je prikupljanje kapitala po osnovu zadržanih zarada najdirektnije povezano sa
dividendnom politikom koju banke sprovode i da od iste u stvari zavisi količina
eventualnog internog kapitala koje banke mogu prikupiti.

27
 Do devedesetih godina XX veka i nije bilo nekog većeg razloga za eksternim
prikupljanjem kapitala, da bi se nakon toga javile banke koje čiji su kapitalni zahtevi
prevazilazili mogućnosti internog prikupljanja kapitala. S tim u vezi se može naglasiti da
velike banke mnogo lakše mogu na taj način doći do kapitala, obzirom da iste u principu
raspolažu i većim bonitetom, što svakako nije slučaj sa manjim bankama. Sa druge
strane, iako postoji mnoštvo različitih tipova kapitalnih izvora, isti mogu biti grupisani
(Timothy W. Koch ) u sledeće četiri kategorije:
- Subordinirane obveznice;
- Obične akcije;
- Preferencijalne akcije;
- Lizing aranžmani.
Subordinirane obveznice se javljaju kao jedan od oblika bankarskog kapitala već
skoro tri decenije. One su veoma značajan instrument sekundarnog kapitala banaka. Da bi
uopšte bile prihvaćene kao jedan od instrumenata kapitala banke od strane regulatornih
vlasti, iste moraju prethodno ispuniti nekoliko uslova:
• Moraju imati niži isplatni prioritet u odnosu na obaveze prema deponentima;
• Moraju imati rok dospeća duži od 5 godina da bi se mogle ubrajati u sekundarni
kapital;
• Zaduženje po ovom osnovu se može biti veća od 50% primarnog kapitala.
• Najznačajnija prednost koja se odnosi na akcionare banke je svakako ta što se
emisijom subordiniranih obveznica povećava visina profita po akciji, obzirom da dolazi
do relativnog sužavanja kvantuma akcijskog kapitala.
• Druga prednost prikupljanja kapitala pomoću ove vrste obveznica koja se
svakako mora pomenuti je ta što se na isplaćene kamate ne plaća porez, za razliku od
dividendi na koje je akcionar dužan da plati porez državi.

Obične akcije reprezentuju osnovu primarnog kapitala, tako da su oni glavni

predmet interesovanja od strane regulatornih vlasti i rejting agencija, obzirom da su
naročito zainteresovani za adekvatan iznos kapitala u ovom obliku.

28
 Osnovna karakteristika običnih akcija je ta da su iste stalne, odnosno da nemaju
fiksnu ročnost i da postoje onoliko koliko postoji sama banka. Još jedna značajna
karakteristika istih je činjenica da njihovom emisijom dolazi do remećenja vlasničke
strukture, što sa druge strane može uticati na smanjenje zarade po akciji i slabljenje
kontrole banke. Emisija prioritetnih akcija, kao i prodaja običnih akcija, spada u skuplje
izvore kapitala. Vlasnici prioritetnih akcija imaju prioritetno pravo potraživanja u odnosu
na vlasnike običnog akcijskog kapitala. Dividenda na ovu vrstu akcija je u principu
unapred garantovana, poznata i odrenena u procentima ili na neki drugi način, u odnosu
na nominalnu vrednost akcije. Aranžmani lizinga su posebno interesantan vid
mobilizacije kapitala onda kada inflacija i privredni rast uslovljavaju povećanje vrednosti
imovine u odnosu na knjigovodstvenu koja se vodi u bilansima. Banke zbog toga prodaju
do poslovnog prostora, da bi odmah nakon toga zaključili ugovor o zakupu sa novim
vlasnikom.Time dolaze do velikog iznosa gotovine koji mogu plasirati po tekućoj
kamatnoj stopi, što za posledicu ima povećanje neto vrednsoti banke i povećanje njene
kapitalne baze.

8. Bitka za kapital

Banke koje su početkom 2001. godine imale kapital od nekoliko miliona

nemačkih maraka, 2008. godinu završile su sa akcijskim kapitalom od nekoliko desetina
miliona evra. Kapital najvećih banaka u Srbiji iznosio je i više od 150 miliona evra.
Menadžeri srpskih banaka morali su, svojim akcionarima da objasne zbog čega banke u
Srbiji treba da „pumpaju“ kapitalom, čak i onda kad im se učini da to više nema ni
najmanju ekonomsku logiku. Taj „bonus“ posao uspešno su obavili, jer je većina banaka
u Srbiji tokom 2007. i 2008. godine značajno dokapitalizovana. Rast kapitala banaka, sa
jedne strane, može da se opravda činjenicom da je tokom prethodnih godina, posle
decenijske pauze, veliki broj stanovnika počeo da koristi njihove usluge, pa su, stoga, i
banke morale da „porastu“. Sa druge strane, akcionari srpskih banaka su kroz dodatni
kapital platili deo cene borbe Narodne banke Srbije protiv naglog rasta potrošačkih
kredita.

29
 Stalna povećavanja obavezne rezerve koja su bila prvo oružje guvernera NBS
Radovana Jelašića u pokušajima da Srbija izbegne „hrvatski scenario“ prezaduživanja
stanovništva, delom su zauzdala banke u odobravanju kredita građanima. Da bi nastavile
da se šire u retail-u, najsigurnijem i visokoprofitabilnom segmentu poslovanja, srpske
banke morale su da od svojih vlasnika traže dodatni kapital. Uz to, zbog propisa centralne
banke srpski bankari su prinuđeni da izdvajaju mnogo veće rezervacije za potencijalne
gubitke nego što je to slučaj u okolnim zemljama. To je, takođe, uslovilo da se u srpske
banke unese dodatni kapital.

Na primer, Raiffeisen banka ili Komercijalna banka imale su poslednjeg dana

trećeg kvartala kapital nešto veći od 200 miliona evra. Takođe, niz banaka, poput niške
AIK banke, Banca Intesa-e, ili Hypo-Alphe Adria banke, imale su kapital veći od 150
miliona evra. Pri tome, osim kod AIK banke koja je imala ROE iznad 25, ostale
pomenute banke iskazale su niske profite, a neke su, poput Raiffeisen banke, treći kvartal
završile i u „minusu“. Istinu govoreći, dobit tih banaka biće sasvim drugačija u završnim
izveštajima za prošlu godinu. To ne zbog dramatičnog poboljšavanja performansi
poslovanja, već zbog promena propisa centralne banke o prikazivanju pojedinih bilansnih
stavki.25

U svakom slučaju, većina bankara misli da ima previše kapitala. Knjiški gledano,
to često i izgleda tako. Očekivana stopa prinosa za tržište poput srpskog je između 20 i 25
odsto. Iako u Srbiji postoje banke sa tolikim prinosom na kapital, neuporedivo je više
onih kojima je ROE niži od 15 odsto. Nekoliko banaka je prošlu godinu završilo sa
prinosima na kapital nižim i od pet procenata. Uz to, adekvatnost kapitala, odnos rizične
aktive i kapitala, nije problem za banke. Dakle, gledajući ta dva kriterijuma banke bi
mogle da „prođu“ i sa manjim kapitalom nego što ga danas imaju u svojim bilansima.
Pitanje adekvatnosti kapitala menjaće se, doduše, tokom godine, kad će početi da važe
novi propisi NBS, po kojima banke, u skladu sa međunarodnim standardima, moraju da
polažu pažnju na više različitih rizika nego dosad.

25
www.ekonomist.co.yu

30
 No i u tom slučaju će, smatraju stručnjaci, potreba za kapitalom, koji treba da
„pokrije“ rizičnu aktivu, biti niža nego što banke moraju da unesu da bi mogle nesmetano
da proširuju poslove sa stanovništvom. Bankari kažu da je u tržišnim uslovima koji
vladaju u Srbiji praktično nemoguće ostvariti očekivane prinose, pre svega usled mera
NBS koje ograničavaju bruto plasmane fizičkim licima i preduzetnicima na 200 odsto od
iznosa osnovnog kapitala. Za banke koje svoje poslovanje baziraju na poslovima sa
stanovništvom stopa prinosa će biti znatno ispod ovih očekivanja. Poređenja radi, banke u
regionu koje svoje poslovne strategije baziraju na radu sa stanovništvom, uspevale su da
ostvare stope prinosa i iznad 75 odsto. U uslovima kakvi vladaju u Srbiji, sa istim
plasmanima kapital tih banaka trebalo bi, po nekim procenama, da bude i sedam i po puta
veći, a stopa prinosa bila bi im višestruko manja. Zato pojedini bankari procenjuju da će
važeće mere NBS doprineti da se banke okrenu kreditiranju privrede.
 
Neki od njih misle da je bilo veoma važno obuzdati kreditnu ekspanziju da Srbija
ne bi došla u situaciju koja, na primer, postoji u Hrvatskoj. Prosto rečeno, većina građana
je spremna da plati bilo koju cenu, uslovno govoreći, za kredit, a jedini način da se
obuzda ekspanzija jeste ukoliko ponuda bude limitirana, što sve više počinje da se
dešava. Neke banke najavljuju da će, bez obzira na mere NBS, nastaviti da razvijaju
kreditni portfolio stanovništvu, a uporedo sa tim će povećavati svoj kapital, uz kraće
rokove kako bi povećale obrt. U Narodnoj banci Srbije, međutim, ne smatraju da banke u
Srbiji imaju previše kapitala. „Iako se čini da su nivoi kapitala u bankama visoki, treba
imati u vidu da su se banke pripremale za primenu regulative donete na osnovu novog
Zakona o bankama. Novom regulativom, u skladu sa Bazel II kriterijumima, kapital
banke mora da bude dovoljan da pokrije ne samo kreditne, već i određene tržišne rizike.

Za sada je regulisan samo rizik od kretanja valutnih kurseva, a tokom godine se

očekuje i regulisanje drugih tržišnih rizika i operativnog rizika. Budući da je bankama
blagovremeno skrenuta pažnja, jer će se nova pravila u vezi adekvatnosti kapitala prvi put
primeniti sa izveštajima za 31. decembar 2006. godine, banke su blagovremeno krenule u
dokapitalizacije.

31
 Pojedine banke koriste investicionu euforiju na berzi i emituju akcije po znatno
višim cenama, koje ne odgovaraju njihovim poslovnim i finansijskim pokazateljima.
Osim toga, pojedine banke su krenule u dokapitalizacije tek po približavanju zakonski
propisanim cenzusima, dok mnoge banke u kapital uključuju i subordinirane obaveze po
inokreditima. Ukoliko se ne bi povećavao kapital, to bi značilo da će banka ostati mala
banka i da nikad neće moći da dobije velikog klijenta..

No, bez obzira na to koliki prinos ostvaruju, sva je prilika da će i ubuduće

akcionari banaka, zatreba li, „dodavati“ kapital u svoje banke u Srbiji. To što leži u
osnovama takvih odluka jeste činjenica da je srpsko bankarsko tržište i dalje, za svetske
pojmove, nerazvijeno, ili, lepše rečeno, tržište sa „velikim potencijalom“. Čak i danas
ukupna aktiva bankarskog tržišta u Srbiji iznosi oko 50 odsto BDP-a, dok je u zemljama
centralne i istočne Evrope oko 100 odsto, a u EU više od toga.Nerazvijenost tržišta bila je
glavni argument onima koji su tokom prethodnih par godina tvrdili da skupo plaćene
srpske banke nisu preplaćene. Za preuzimanje većinskih paketa domaćih, inostrane banke
su plaćale od 2,8 pa do preko pet puta više nego što vredi kapital tih banaka, pre svega
zbog potencijala tržišta.  Ozbiljne finansijske institucije koje su došle u Srbiju napravile
su detaljne analize. Jedan od kriterijuma je bio odnos bankarske aktive i BDP-a. Banke su
u obzir uzele i iskustva iz drugih zemalja u regionu. Pošto Srbija nije ostrvo u srcu
Evrope, pa se na nju mogu primeniti ta iskustva, te banke su došle do zaključka da im se
investicije isplate. Tek sa velikim kapitalom, domaće banke mogu da budu ravnopravne
sa stranim bankama.26

Akcionari su spremni da daju dodatni kapital, ali često i traže da im se plati

naknada za razliku između visine kapitala, za koji oni smatraju da je adekvatan i visine
kapitala koji banka u Srbiji faktički ima. Na izvestan način, banke su penalizovane od
osnivača, jer koriste više kapitala nego što im je potrebno. To, praktično, smanjuje profit.
 
Bankama se, dugoročno gledano, daleko više isplati da sad daju dodatni kapital,
nego da to ne učine.  Te investicije će im se isplatiti za nekoliko godina. Ali, danas
26
www.ekonomist.co.yu

32
moraju da žrtvuju profitabilnost da bi mogli da opstanu u tržišnoj utakmici. Ko se odluči
da ne žrtvuje profitabilnost, na dugi rok će sigurno izgubiti. Osim što bankari igraju na
dugi rok, on napominje da ne treba zaboraviti ni činjenicu da dodatni kapital koji treba da
donesu u Srbiju za te banke nije preterano velik.  To su za nas visoke cifre, a za tako
velike banke, 10 ili 20 miliona evra nije puno kapitala, s obzirom na to da za uloženi
novac mogu da računaju da će dugoročno da se pozicioniraju.

Uz to, centralna banka jeste svojim merama naterala akcionare banaka da

povećaju kapital. Ali, te mere se ne odnose na sve segmente poslovanja. Krediti
stanovništvu su najprofitabilniji biznis, odnosno predstavljaju proizvod koji daje
najoptimalniji odnos rizika i prinosa. Svaka mera NBS mora da bude fokusirana na
smanjivanje priliva „vrućeg novca“, odnosno da usmeri kapital na dugoročna
ulaganja. Takođe, u Srbiji posluju i banke koje su se već dobro pozicionirale i koje ne
moraju po svaku cenu da žrtvuju profit.

Te banke bi mogle da deo svojih plasmana preusmere sa stanovništva na privredu.

No, oni koji se grčevito bore za tržište moraće po cenu profita da „jure“ za novim
klijentima. Naravno, bankari ne očekuju da će oštre mere NBS potrajati u nedogled.
Ukoliko tako nešto naslute, vlasnici banaka će početi da preispituju da li im se i dalje
isplati da u životu održavaju svoje investicije.

33
 Zaključak

Banka je dužna da održava propisani iznos kapitala radi stabilnog i sigurnog

poslovanja, odnosno radi ispunjenja obaveza prema poveriocima. Kapital banke sastoji se
od osnovnog i dopunskog kapitala, kao i drugih oblika kapitala koje propiše Narodna
banka Srbije. Narodna banka Srbije propisuje način izračunavanja kapitala i adekvatnosti
kapitala banke. Banka je dužna da u svom poslovanju obezbedi da kapital banke uvek
bude u visini koja nije manja od dinarske protivvrednosti 10.000.000 evra prema
zvaničnom srednjem kursu.

Kapital banke ograničava rast aktive i depozita konkretne banke. Ako se pođe od
pretpostavke da svaka banka mora da ima minimalnu stopu kapitala u odnosu na njenu
riziko pondreisanu aktivu u visini od 8%, onda jedan dolar kapitala banke podržava
formiranje aktive banke u visini od 12,50 dolara. Time regulacioni sistem ograničava
ekspanziju bankarske aktive i depozitnog potencijala koji mogu da rastu jedino u
proporciji sa porastom kapitala banke. Ako bi kapital banke rastao po nižoj stopi u
odnosu na rast aktive banke, dolazilo bi do smanjivanja relativne pozicije kapitala prema
aktivi banke. Stopa obaveznog kapitala banaka ne može se formirati za sve banke na
uniformni način, jer postoje velike razlike između banaka u pogledu visine prihvaćenih
rizika.

Banka je dužna da, radi stabilnog i sigurnog poslovanja, odnosno radi ispunjenja
obaveza prema poveriocima, pokazatelj adekvatnosti kapitala održava na propisanom
nivou. Pokazatelj adekvatnosti kapitala predstavlja odnos između kapitala i rizične aktive
banke. Narodna banka Srbije može banci odrediti i pokazatelj adekvatnosti kapitala veći
od propisanog ako se na osnovu vrste i stepena rizika i poslovnih aktivnosti banke utvrdi
da je to potrebno radi stabilnog i sigurnog poslovanja banke, odnosno radi ispunjenja
njenih obaveza prema poveriocima. Narodna banka Srbije propisuje kriterijume za
određivanje pokazatelja adekvatnosti kapitala.

34
 Literatura

Milenko Dželetović, Aleksandar Živković, Petar Bojović, Bankarski menadžment, Čigoja

štampa, 2009. Beograd

Šabović, Šerif: Osnovi bankarstva, Peć, Leposavić, Visoka ekonomska škola strukovnih
studija, 2008

Kapor, Predrag: Bankarstvo: sa osnovama bankarskog poslovanja i međunarodnim

bankarstvom, Beograd : Megatrend univerzitet, 2007

Vuković, Vlastimir: Tržišna koncentracija domaćih banaka, Finansije, Beograd 2006.

Đukić, Đorđe: Upravljanje rizicima i kapitalom u bankama, Beograd, Beogradska berza,

2007

Dragoslav Vuković: Bazelski Odbor za bankarski nadrzor: Prikaz novog bazelskog

sprorazuma, kosultativni dokument, prevod i obrada, Bankarstvo, Beograd, 2003.

fps.unimediteran.net/cms/mestoZaUploadFajlove/Bankarstvo%20peto%20predavanje.ppt

www.ien.bg.ac.rs/bba/2_godina/bankarstvo/bazel_dopuna.ppt

www.ekonomija.cg.ac.yu/prezentacija1.pdf

35