Akademija strukovnih studija kosovsko

metohijska
Peć – Leposavić

SEMINARSKI RAD

Predmet: Ekonomija

Roba

Mentor: Student:

Dr Gordana Jovanović,prof. Ljiljana Tonić

Br indeksa 103/21

Leposavić,2022
 SADRŽAJ

Uvod...................................................................................................................................3
1.Pojam kvaliteta robe........................................................................................................4
1.1.Komponente kvaliteta............................................................................................4
2.Važnija svojstva proizvoda na osnovu kojih se ispituje kvalitet....................................5
2.1.Organoleptička svojstva.........................................................................................6
2.2.Fizička svojstva......................................................................................................7
2.3.Mehanička svojstva................................................................................................7
2.4.Hemijska i fizičko – hemijska svojstva..................................................................8
2.5.Tehnološka svojstva...............................................................................................9
2.6.Eksploaciona svojstva............................................................................................9
3.Metode ispitivanja kvaliteta............................................................................................9
4.Nivo, vek i funkcije.......................................................................................................10
4.1.Funkcije koje utiču na kvalitet.............................................................................10
4.2.Upravljanje kvalitetom.........................................................................................11
4.3.izbor nivoa kvaliteta.............................................................................................11
4.4.Odnos nivo i veka kvaliteta..................................................................................11
5.Distinktivne oznake i propisane isprave koje prate robu..............................................12
5.1.Označavanje robe.................................................................................................12
5.2.Propisane isprave koje prate robu........................................................................13
6.Standardi i ostali propisi pri stavljanju robe u promet..................................................13
7.Ambalaža i pakovanje...................................................................................................14
7.1.Pojam i funkcije ambalaže i pakovanja................................................................14
7.2.Vrste ambalaže.....................................................................................................14
7.3.Materijali za izradu ambalaže..............................................................................14
7.4.Komercijalna ambalaža........................................................................................15
7.5.Transportna ambalaža..........................................................................................15
7.6.Čuvanje ambalaže................................................................................................15
7.6.1.Skladištenje, čuvanje i transport kvarljive robe.............................................16
7.6.2.Gubici pri transportu i skladištenju................................................................17
7.6.3.Pakovanje, skladištenje i transport opasnih materijala..................................17
8.Deklaracija....................................................................................................................18
Zaključak..........................................................................................................................19
Literatura..........................................................................................................................20

2
 Uvod

Roba je materijalno ili nematerijalno dobro čije je osnovno svojstvo da zadovoljava

određene ljudske potrebe. Međutim, takvo dobro dobiva svojstvo robe tek kad se do njega
može doći zamenom ili kupovinom na tržištu.

Roba je koristan proizvod ljudskog rada koji je proizveden da bude razmenjen tj. sa
ciljem da se za njega dobije odgovarajuća protivvrednost. Dobro koje služi za sadovoljenje
vlastitih potreba onog ko ga je proizveo, nije roba.

Roba je proizvod ljudskog rada koja nije namenjena za ličnu upotrebu proizvođača već
za tržište gde se razmenom uključuje u društvenu upotrebu. Roba ima dva bitna svojstva a to
su: upotrebna vrednost i vrednost robe.

Upotrebna vrednost robe zastupljena je u prirodnim svojstvima robe koja svojim

materijalnim odlikama zadovoljava ljudske potrebe.

Vrednost robe je društvena odrednica i izražava se u novcu odnosno ceni.

3
 1. Pojam kvaliteta robe

U procesu proizvodnje roba stiče biološke, hemijske, fizičke i druge osobine koje
omogućuju zadovoljenje određenih ljudskih potreba. Sposobnost robe da zadovolji neku
ljudsku potrebu naziva se upotrebna vrednost.
Ljudske potrebe koje roba može da zadovolji najrazličitijeg su karaktera. Roba je
presvega predmet, stvar koja svojim svojstvima zadovoljava ljudske potrebe bilo one
egzistencijalne ili proizišle iz ljudske fantazije. Potrebe se mogu zadovoljiti neposredno –
predmeti lične potrošnje, ili posredno – sredstvo za proizvodnju.

Teorijski , skup svih osobina koje čine njenu upotrebnu vrednost, nazivamo kvalitet
robe.
U praksi, osnovna pitanja o kvalitetu različitose tumači sve u zavisnosti od aspekta sa
kojeg se kvalitet posmatra i tumači.
Za posrednike u prometu robe najbitnija su dva aspekta:
- aspekt sa koga o kvalitetu razmišlja proizvođač robe i
- aspekt s koga o kvalitetu razmišlja potrošač.
Kao kvalitet proizvoda proizvođač ističe:
- stepen podudarnosti proizvoda sa njegovom koncepcijom u okviru tehničke
dokumentacije, standarda, proizvođačke specifikacije i slično;
- sigurnost proizvoda, odnosno verovatnoću da će proizvod funkcionisati u
odgovarajućim uslovima i odgovarajuće vreme;
- ekonomičnost u proizvodnji robe, odnosno da je proizvedena uz optimalne troškove.
Kao kvalitet proizvoda potrošač ističe najčešće:
- atraktivan, estecki doteran proizvod posebno ako je spoljni izgled robe jedina
mogućnost za procenu kvaliteta;
- u kojoj meri će taj proizvod, po njegovom mišljenju, moći da ga zadovolji pri
upotrebi;
- funkcionalne osobine i pogodnost rukovanja;
- ekonomičnost proizvoda u eksploataciji (npr., koliko struje troši električni aparat,
automobil, benzin itd.);
- pouzdanost proizvoda i mogućnost održavanja.
Ako kvalitet definišemo kao stepen podudarnosti proizvoda sa koncepcijom (pod
uslovom da smo sigurni da je ta koncepcija kvalitetno utvrđena), pre pristupanja izradi te
koncepcije potrebno je definisati kvalitet proizvoda u skladu sa zahtevima tržišta, odnosno
potrošača. U tom cilju moraju se izvršiti određena ispitivanja na tržištu, pa na osnovu
dobivenih podataka doneti određene zaključke.

1.1. Komponente kvaliteta

Komponenta kvaliteta je svako svojstvo proizvoda, materijala ili procesa koje je

potrebno da bi proizvod bio prihvatljiv i pogodan za upotrebu. Komponente kvaliteta
ostvaruju se u fazi projektovanja, pripremanja, izrade i korišćenja proizvoda.

4
 Prema većini autora, sve komponente kvaliteta klasifikuju se kao:
- kvalitet koncepcije (ili šire-sve što se ostvaruje u pretproizvodnji);
- kvalitet izrade (odnosno deo kvaliteta koji se ostvaruje u proizvodnji);
- ekonomsko – komercijalne komponente (koje se ostvaruju u postproizvodnji).

Koncepcija proizvoda je tekstom, skicom, crtežom, ugovorom, propisom ili standardom

precizno opisana zamisao budućeg proizvoda. Ona sadrži detaljno date opise i specifikacije
materijala, tehnologije, ekonomičnosti proizvoda i sl. Svaki proizvod u koncepciji održava se
na gotov proizvod. Zato svi elementi moraju biti maksimalno usklađeni.
Izrada je faza u kojoj koncepcija prerasta u gotov proizvod. Izrada treba da obezbedi što
veći stepen podudarnosti kvaliteta gotovog proizvoda sa njegovom koncepcijom. Ostvarivanje
kvaliteta izrade prati služba tehničke kontrole. Tehnička kontrola je kontrola kvaliteta u užem
smislu. Kontrola koja prati proizbod od koncepcijen do realizacije na tržištu naziva se
integralna ili kontrola u širem smislu.
Ekonomsko – komercijalne komponente kvaliteta cine svojstva na osnovu kojih roba
stice odredjen položaj na tržištu one su brojne pa ih je teško precizno nabrojati i definisati a
isto tako i ispitati. Za različite proizvode ekonomsko – komponente su različite, ali su
najčešće:
- prilagođenost proizvoda željama i potrebama kupaca,
- cena proizvoda u odnosu na cenu istog proizvoda drugog proizvođača
(konkurenata),
- snabdevenost tržišta rezervnim delovima,
- pokrivenost tržišta servisima,
- dužina garantnog roka,
- kvalitet i atraktivnost pakovanja,
- renome koji je proizvod već stekao na tržištu i
- informisanost potrošača o proizvodu putem ekonomsko – propagandnih poruka.

Može se dogoditi da i proizvod koji je po objektivnim ispitivanjima kvaliteta sasvim

uspeo na tržištu ne prolazi dobro.

Ako u takvim slučajevima za razlog lošeg plasmana pitamo (ankretiramo) potrošača, oni
će dati jedan od sledećih odgovora:
- proizvod ne zadovoljava potrebu u očekivanoj meri,
- asortiman je nepotpun,
- cene nisu usklađene sa kvalitetom,
- kratko su garantni rokovi,
- tržište nije snadbeveno rezervnim delovima,
- nisu obezbeđeni servisi,
- ambalaža je neatraktivna,
- potrošači su ne informisani o robi.
Odkanjanje navedenih nedostataka jedini je siguran put za dobar plasman robe i trajno
dobru poziciju na tržištu.

2. Važnija svojstva proizvoda na osnovu kojih se ispituje kvalitet

Prema promenama koje nastaju na proizvodima u toku ispitivanja njihovog kvaliteta,

kao i prema karakteru procesa ispitivanja, razlikuju se sledeća važna svojstva robe:

5
 - organoleptička, koja se ispituje uz pomoć ljudskih čula;
- fizička svojstva kao što su: termička, elektrotehnička, optička i sl.;
- hemijska, gde pored hemijskog sastava kao najbitnijeg svojstva spadaju još brojna
druga svojstva posebno značajna za robu organskog porekla;
- mehanička, kao što su tvrdoća, čvrstoća, otpornost na habanje, žilavost i sl.;
- tehnološka;
- eksplotaciona i sl.

2.1. Organoleptička svojstva

Pod pojmom organoleptičkih svojstva podrazumevaju se sva svojstva robe o kojima

čovek određeni sud donosi uz pomoć svojih čula. Najznačajnija organoleptička svojstva su;
miris, ukus, aroma, boja, sjaj, tekstilna svojstva, i sl. Naša čula su u stanju da prepoznaju i
pamte određena svojstava robe, ali i da zapažaju svaku promenu svojstava, pa nas tako
informišu o određenim hemijskim i fizičkim promenama na robi koje kao svoju posledicu
imaju promenu mirisa, ukusa, arome, boje, i sl. Na osnovu pristupa ili odsustva nekog od
organoleptičkih svojstava možemo ocenjivati kvalitet robe.
Miris je važno svojstvo velikog broja proizvoda. Posebno je značajan za prehrambene i
parfemerijsko – kozmetičke proizvode. Čovek pomoću čula mirisa prepoznaje i pamti na
desetine hiljada nijanse mirisa. Čulo mirisa kod čoveka je relativno dobro razvijeno. U odnosu
na čulo ukusa razvijenije je oko 2400 – 2500 puta.
Ukus je najbitnije svosjstvo prehrambene robe. Ukus je uvek svojstvo neke hemisjke
supstance, pa se i on kao i miris menja ako se ta supstanca hemisjki menja. Svojim čulom
ukusa čovek razlikuje četiri osnovna i nekoliko izvedenih ukusa. Osnovni ukusi su slano,
slatko, kiselo i gorko, a izvedeni ukusi su ljuto, papreno, bljutavo itd. Slabije izraženi ukusi
mogu se prikrivati jači pa je i tu moguća zloupotreba kao i kod mirisa. Ljudi se razlikuju po
osetljivosti čula ukusa, a razlike su urođene ili stečene.
Aroma je celovit organoleptički doživljaj koji se javlja pri degustiranju ili konzumiranju
hrane. Aroma je posledica međusobnog preplitanja mirisa, ukusa, konzistencije, sočnosti i
termičkog sanja hrane. Specifičnost arome potiče od raznovrsnosti i inteziteta navedenih
činilaca. Određene vrste robe imaju karakterističnu aromu, a promena arome znak je promene
kvaliteta robe.
Sočnost je takođe svojstvo prehrambene robe koja se ocenjuje žvakanjem. Ocena se
donosi na osnovu količine soka koju hrana ispušta, kao;
- nije sočno;
- sočno je i
- vrlo sočno.
Sočnost je srazmerna količina vezane vlage u proizvodu. Boja je svojstvo koje
doživljavamo pomoću čula vida. Značaj boje nije jednak kod različitih roba. Kod
prehrambene robe boja ukazuje na stepen fiziološke zrelosti (Voće i povrće) ili svežinu
(meso, sir, kajmak), odnosno predstavlja obeležje (bino, pivo). Promena boje kod navedene
robe javlja se kao posledica promene kvaliteta, odnosno zavisi od kvaliteta supstance koja je
nosilac boje.

6
 2.2. Fizička svojstva

Tačka ključanja je temperatura pri kojoj tečnost koju zagrevamo počinje da baca ključ.
Pomoću tačke ključanja možemo da zaključimo da li je određena materija hemijski čista.
Hemisjki čiste materije pri istom atmosferskom pritisku imaju uvek istu, i to konstantnu tačku
ključanja, dok materije koje sadrže primese ili rastvori ključaju u jednom temperaturnom
intervalu, jer svaka materija u smesi ključa na svojo temperaturi. Na navedenom svojstvu
zasniva se proces frakcione destilacije.
Tačka topljenja (zamrzavanje) je temperatura na kojoj materije iz čvrstog prelaze u
tečno agragatno stanje. Hemijski čista materija pri nepromenjenom pritisku ima uvek istu
tačku topljenja. Sadržaj primesa menja tačku topljenja (pijaća i morska voda). Tačka topljenja
služi i da konstantujemo da li je materija kristalne ili amforne građe. Materije kristalne građe
(led) imaju konstantnu tačku topljenja, a materije amforne građe (vosak) postepeno se tope u
određenom intervalu, odnosno postepeno omekšavaju.
Koeficijent širenja je povećana zapremina tela od 1cm2 pri njegovom zafrevanju za 1 ºC
po definiciji koja glasi da se sva tela pri zagrevanju šire, a pri hlađenju skupljaju. Od
navedenog pravila postoji izuzetak koji je poznat kao anomalija vode. Voda i proizvodi u
kojima je voda previše zastupljena imaju grešku u ponašanju jer se na temperaturi od +4 do 0
ºC naglo šire. Zado led ima znatno veću zampreminu od iste mase vode. O animaliji vode se
mora voditi računa pri ambalažiranju i transportu takve robe zimi, jer ako dođe do
zamrzavanja, ambalaža puca.
Provodljivost toplote je važno svojstvo, na osnovu kojeg se materije dele na provodnike
toplote i toplotne izolatore. Dobri provodnici su metali, dok su drvo, staklo, plastika i sl.
izolatori.
Elektroprovodljivost se definiše kao recipročna vrednost električnog otpora. Jedinica
električnog otpora je otpor koji protoku struje pruža provodnik dužine 1 m poprečnog preseka
1mm2.
Gustina ili specifična masa je odnos mase i zampremine, a jedinica je kg/m3.
Zapreminska masa (hektolitarska masa) koristi se za izražavanje kvaliteta robe koja
nema zbijenu komponentu strujturu. Jedinica je takođe kg/m3.
Specifična težina je odnos težine i zapremine neke supstance a jedinica je kp/m3.
Viskozitet se ipoljava kao usporavanje kretanja tečnosti i gasova, usled dejstva sile
trenja, prilikom proticanja tečnosti i gasova kroz uske cevi.
Fizička svojstva su jos i poroznost, vodopropustljivost, propustljivost gasova ipara i dr.

2.3. Mehanička svojstva

Mehanička svojstva se ispituju pri proveravanju, odnosno ocenjivanju kvaliteta

konstrukcionih materijala, a posebno pri ispitivanju metala i njihovih legura, zatim drveta,
gotovo svih vrsta građevinskih materijala, tekstilnih i plastičnih proizvoda, kože i dr.
Mehanička ispitivanja materijala su veoma brojna i raznovrsna, ali se uglavnom
razvrstavaju u dve grupe: dinamična i statička ispativanja.
Onsnivna statička ispitivanja materijala su:
- ispitivanje otpornosti na pritisak;
- ispitivanje otpornosti na zatezanje;
- ispitivanje otpornosti na savijanje;

7
 - ispitivanje otpornosti na uvijanje;
- ispitivanje otpornosti na izvijanje;
- ipitivanje tvrdoće.
Navedena ispitivanja obavljaju se pri statičkom dejstvu sile.
Osnovna dinamična ispitivanja materijala su:
- ispitivanje žilavosti;
- ispitivanje otpornosti na zamor;
- ispitivanje otpornosti na habanje.

Navedena ispitivanja obavljaju se pri dinamičnom dejstvu sile.

2.4. Hemijska i fizičko – hemijska svojstva

Hemijska i fizičko – hemijska svojstva robe čine: hemijski sastav, vlažnost, ostatak suve
materije ili ekstrata, ostatak pepela, kiselost, ratvorljivost i dr.
Hemisjki sastav je jedno od najbitnijih svojstava robe. Hemisjki sastav materije tačno se
može utvrditi samo hemijskom analizom, i to u vidu elementarnog sastava i u vidu sastava
pojedinih jedinjenja. Na koji će se od ova dva načina izraziti hemisjki sastav zavisi od
proizvoda čije se sastav dokazuje kao i od cilja ispativanja. Obično kada su u pitanju životne
namernice, hemijskom analizom se želi izraziti hranljiva vrednost, a to se postiže analizom
sadržine hranljivih sstojaka – masti, belačevina, ugljenih hidrata, vitamina, mineralnih
materija i vode.
Stepen kiselosti je važna komponenta kod nekih, najčešće kod prehambrenih proizvoda,
ali i kozmetičkih peparata, goriva, maziva, sl. To je svojstvo karakteristično za sve proizvode
koji u sebi sadrže veću ili manju količinu masti. Masti i ulja su po sastavu gliceridi, odnosno
jedinjenja glicerida (1,2,3 propanola) i viših masnih kiselina. Ako se masti i ulja ili proizvoda
koji ih sadrže duže čuvaju, masti se lagano razlažu (saponifikuju), usled čega dolazi do pojave
slobodnih masnih kiselina, čije se prisustvo u proizvodu izražava se kao kiselost.
Suvi ostatak ili ekstrat je deo supstance koji se otapanjem ili kuvanjem u vodi rastvora
ili je u samom proizvodu rastvoren u ćelijskom soku (kao kod voća i povrća) koji se ne ispari
pri ukuvavanju na 100 ºC. Kao element kvaliteta, suvi ostatak se najčešće zahteva
pravilnicima o kvalitetu životnih namernica – mleka, voćnih sokova i drugih prerađevina od
voća i povrća, kafe, čaja, piva, vina i drugih proizvoda. Pravilnicima se određuje koji je
najmanji procenat suvog ostatka uslov za puštanje proizvoda u promet.
Procenat pepela takođe se često uzima kao pokazatelj kvaliteta, najčešće kod organskih
jedinjenja. Pri sagorevanju određene količine organske materije uvek ostaje veća ili manja
količina pepela. Pepeo ustvari čine ne sagorive neorganske materije u vidu soli ili oksida. U
robi su to mineralni sastojci, odnosno neorganske primese. Procenat pepela se reguliše
Pravilnikom o kvalietu životnih namernica.
Vlaga, mnogi proizvodi nisu potpuno kompaktno građeni, već sadrže pore i šupljine. S
druge strane, u vazduhu uvek ima, u većoj ili manjoj meri, vodene pare. Vodena para iz
vazduha prodire u pore i šupljine i tu se zadržava u vidu vlage. Za robu koja brzo i dosta upija
vlagunkaže se da je higroskopna.Vlaga se unutar proizvoda javlja u vidu grube vlage, vezane
vlage i kristalne vlage. Vlaga koja se u proizvodima zadržava na sobnoj temperaturi smatra se
normalnom vlagom.
Rastvori, veliki broj proizvoda u prometu dolazi u obliku rastvora ili je pa njihova
promena moguća jedino u obliku rastvora pa se pre upotebe moraju rastvoriti. Pod rastvorima
se podrazumevaju homogene smese dve ili više tečnosti ili tečnost u kojoj je rastvorena čvrsta

8
ili gasovota supstanca. Osnovnu masu rastvora obično čine rastvarač. Ko rastvarač najlešće se
koristivoda, ali pošto se sve materije ne rastvaruju u vodi, kao rastvarači se koriste i druga
organska i neorganska jedinjenja. Rastvori mogu biti zasićeni i nezasićeni.

2.5. Tehnološka svojstva

Tehnološka svojstva materijala pokazuju kako se materijali ponašaju tokom obrade, kao
na primer da li se dobro liju da li mogu da se kuju, izvlače u žic, šipke i cevi (odnosi se na
metal). Hemijskim, organoleptičkim, fizičkim i mehaničkim ispitivanjuma osobina materijala
nije uvek moguće dobiti i potpun odgovor na pitanje kako će se materijal ponašati u toku
procesa prerade. Svojstva materijala ne zavise samo od njihovih prirodnih osobina, već se ona
raznim postupcima mogu poboljšati u toku prerade ili dorade.

2.6. Eksplotaciona svojstva

Eksplotaciona svosjstva su ona svojstva robe koje možemo upoznati tek nakon njenog
privođenja nameni ili pri obavljanju ispitivanja u uslovima koji su u potpunosti identični
onima u eksploataciji. Ali i tada se neka loša svojstva otkrivaju tek posle izvesnog vremena.
To su tzv. skrivene mane. Znajući za mogućnost pojave skrivenih mana, zakonodavac
obavezuje proizvođača na obavezni garantni rok i besplatno otklanjanje tih mana u okviru
garantnog roka.

3. Metode isitivanja kvaliteta

Definisanje ili objektivno određivanje kvaliteta robe veoma je složen i ozbiljan posao.
Kvalitet proizvoda najčešće zavisi od velikog broja svojstava i stepen njihove izraženosti. Da
bi kvalitet robe mogao da se oceni , on se na neki način mora ispitati, odnosno izmeriti. To
merenje mora se obaviti merenjem osobina koje najviše utiču na kvalitet proizvoda. Za
merenje i ocenjivanje kvaliteta koriste se dve osnovne metode:
- organoleptička ili subjektivna;
- laboratorijska ili objektivna.

Organoleptičko ili subjektivno ocenjivanje, obavlja se uz pomoć ljudskih čula. Kako su

čula kod ljudi nejednako osetljiva, i ocena kvaliteta može da varira. Zato takvo ocenjivanje i
nazivamo subjektivno. Sa stnovišta potrošača, veoma je bitno da roba zadovoljava njihove
zahteve u pogledu ukusa, mirisa, arome, boje, vizuelnog utiska i da što većoj meri odgovara
njihovim navikama i potrebama Pri korišćenju hrane čoveku nije dovoljno da u organizam
unese određenu koliinu hranljivih sastojaka. On želi u hrani da uživa.
Labaratorijsko ili objektivno ocenjivanje obavlja se uz pomoć preciznih mernih
instrumenata u labaratorijama. Labaratorijsko ocenjivanje obavljaju stručna lica i zato ono
predstavlja objektivan metod. Zahvaljujuči primeni instrumenata, dobijaju se precizni podaci
o hemijskom sastavu i drugim hemisjkim, mehaničkim, fizičkim, tehnološkim,
eksplotacionim i drugim svojstvima.

9
 Organo - labaratorijsko ispitivanje kvaliteta danas se najčešće koristi. To je, u stvari
kombinovani metod ispitivanja i ocenjivanja i sa stanovista objektivnosti najprihvatljiviji.
Organo – labaratorijsko ispitivanje je sve obuhvatno odnosno kompleksno. Njime se
organoleptičko i labaratorijsko ispitivnje po dobijenim rezultatima moraju podudarati ili
međusobno dopunjivati, a ocena se izvodi ili kao zbirna ili kao prosečna.

4. Nivo, vek i funkcije kvaliteta

4.1. Funkcije koje utiču na kvalitet

Od nivoa kvaliteta proizvoda jedne radne organizacije zavisi njen društveno ekonomski
položaj, a to znači i položaj svih zaposlenih u njoj. Posmatrana sa tog stanovišta, politika
kvaliteta proizvoda ne može biti stvar samo stručnih službi već ona ima širi društveni značaj.
Svaka radna organizacija mora imati utvrđenu politiku kvaliteta. Za visok nivo kvaliteta
proizvoda potrebno je obezbediti sistem rada koji obuhvata sledeće delatnosti:
- istraživanje tržišta;
- projektovanje konstrukcije, proizvodnje i kontrole;
- praćenje ponašanja proizvoda u eksploataciji.

Na kvalitet podjednako utiču svi učesnnici u proizvodnji, pa se mora nastojati da se u

cilju obezbeđenja kvaliteta mobilišu svi učesnici u lancu obezbeđenja kvaliteta, a sve njihove
akcije treba da su usmerene ka stalnom progresu kvaliteta. To je razlog što jednom
uspostavljene međusobne veze funkcije kvaliteta sa ostalim funkcijama ne treba smatrati
fiksnim, već taj sistem treba stalno usavršavati i dograđivati. To praktično znači da
permanentno i sistemacki treba raditi na racionalizaciji svih aktivnosti koje se odnose na
kvalitet i pouzdanost proizvoda.
Da bi se obezbedio kvalitet, potrebni su sledeće aktivnosti:
- aktivnosti pre početka proizvodnje;
- aktivnosti u procesu proizvodnje;
- aktivnosti postprodaji (eksploataciji)

4.2. Upravljanje kvalitetom

Potreba zakonskog regulisanja kvaliteta proizvodnje i prometa nametnula se od

uvođenja industrijskog načina proizvodnje. U savremenim uslovima kvalitet proizvodnje
predstavlja važan faktor, kako u oblasti proizvodnje, tako i na polju društvenog standarda.
Zbog toga se nameće potreba da se u pitanju kvaliteta proizvoda posveti posebna pažnja. U
veoma oštroj konkurenciji na domaćem i inostranom tržištu kvalitet proizvoda predstavlja
faktor od prvorazrednog značaja za nacionalnu ekonomiju, naročito sa stanovišta uključivanja
u međunarodnu podelu rada. Zbog toga briga za kvalitet proizvoda ne može biti stvar
pojedinih radnih organizacija koje se bave proizvodnjom određene robe nego sve više posteje
briga celokupne društvene zajednice. Za podizanje kvaliteta na viši nivo treba da budu
angažovane i zainteresovane ne samo proizvodne radne organizacije, već bi u krug

10
zainteresovanih morale biti uključene i prometne organizacije, veliki potrošači, kao i
neposredni potrošači i građani.

4.3. Izbor nivoa kvaliteta

Već je rečeno da potrošači kvalitet proizvoda najčešće definišu kao njegovu sposobnost
da zadovolji neku njihovu potrebu. Pri tome se zna da je potrošač spreman i da više plati ako
proizvod može da zadovolji njegovu potrebu u većoj meri. Pri ocenjivanju kvaliteta sistemom
izabranih pokazatelja ocenjuje se u kojoj meri svojstava ispitivanog proizvoda zadovoljavaju
korisnika, odnosno kolika su odstupanja tih pokazatelja u odnosu na optimalne zahteve.
Najbitniji kriterijum pri izboru nivoa kvaliteta je ekonomski efekat, ali se ne mogu zapostviti
ni drugi efekti, kao što su:
- društveno - ekonomski ciljevi i potrebe;
- tehnički progres;
- kretanja u oblasti potrošnje i prometa određenog proizvoda;
- pojava ili razvoj već postojeće konstrukcije itd.

4.4. Odnos nivo i veka kvaliteta

Zahvaljujući savremenoj nauci i tehnologiji danas se period između naučnog pronalaska

nekog novog proizvoda i njegove proizvodnje, a samim tim i njegove pojave na tržištu, naglo
smanjuje. To opet dovodi do brzog potiskivanja sa tržišta proizvoda iste namene koji su do
tada dominirali na tržištu. Svedoci smo tih smena i na našem tržištu, npr. – beli televizor
smanjuje kolor televizor, jedan tip kompjutera smanjuje drugi mnogo većih mogućnosti,
kalsičan telefon – mobilni itd. Novi proizvodi istih namena ili modernije verzije već
postojećih po pravilu imaju viši nivo kvaliteta, ali to ne znači da će na tržištu dominirati duže.
Jednostavan i kratak zaključak vezan za odnos veka i nivoa kvaliteta glasi: nivo kvaliteta, ima
stalnu tendenciju rasta, a vek kvaliteta stalnu tendenciju opadanja. Bitno je shvatiiti razliku
između veka kvaliteta i trajnosti proizvoda jer je vek kvaliteta određen dužinom perioda
interesovanja tržišta za taj proizvod, a trajnost je vreme za koji proizvod može da se zadrži u
eksploataciju (fizička amortizacija)

5. Distinktivne oznake i propisane isprave koje prate robu

Saveznim zakonom ili propisima koji su doneti na osnovu njega određeno je da se

određeni proizvodi mogu stavljati u promet samo:
- ako ispunjavaju propisane minimalne uslove u pogledu kvaliteta i drugih bitnih
svojstava;
- ako su na propisan način obeleženi, označeni i upakovani;
- ako su snabdeveni atestom, garantnim listom, spiskom ovlašćenih servisa i
tehničkim uputstvom.
-

11
 5.1. Označavanje robe

Pod pojmom pravilnog označavanja robe podrazumeva se isticanje na robi oznaka koje
su za nju propisane. Najznačajnije oznake obeležja su:
- naziv robe, njeno komercijalno ime i naziv proizvođača;
- marka zaštićeno ime robe;
- robni žig – zaštitni znak robe;
- oznaka robe po JUS – cy;
- oznaka robe po ISSO standardu;
- znak kvaliteta;
- atestni znak;
- oznake prema propisima o kvalitetu i proizvođačkoj specifikaciji;
- oznake cene sastava u uputstvo u upotrebi.

Prema zakonu o standardizaciji sve oznake koje su obavezne za jednu robu ističu se
vidljivo i čitko na određenom mestu na samoj robi, a češće na ambalaži, nalepnici i privesku.
Ovakvo isticanje oznaka i obeležja jednim imenom nazivamo deklarisanje robe, a sve oznake
i obeležja – deklaracija. Svaka oznaka i obeležje su distinktivni (distinkcija - razlika) jer imaju
zadatak da se na osnovu njih razlikuju i pamti roba jednog proizvođača od robe iste namene
drugog proizvođača.

5.2. Propisane isprave koje prate robu

Industrijski proizvodi trajne upotrebne vrednosti mogu se staviti u promet samo ako su
snabdeveniji garantnim listom tehničkim uputstvom spiskom ovlašćenih servisa i atestom.
Atest je isprava koju izdaje Savezni zavod za standardizaciju ili od njega ovlašćena
organizacija na osnovu izvršenih ispitivanja odnosno izveštaja o ispitivanju i rezultatima
ispitivanja proizvoda. Atestom se potvrđuje da je proizvod na propisan način ispitan i da
ispunjava propisane uslove i zahteve u pogledu karakteristika kvaliteta. Navedno se odnosi na
slučajne kada je standardizacijama ili propisima obavezno atestiranje.
Garantni list pitanje zaštite kvaliteta ima naročit značaj kada su u pitanju industrijski
proizvodi trajne upotrebne vrednosti koje je uslovljena posebnim tehničkim svojstvima
proizvoda, načinom njihovog korišćenja i održavanja. Zakon propisuje da se ti proizvodi
mogu stavljati u promet samo ako su kupcu date potrebne garancije u pogledu ispravnog
funkcionisanja kupljenog proizvoda za određeno vreme i u pogledu isprvnog funkcionisanja
kupljenog proizvoda za određeno vreme i u pogledu odklanjanja nedostataka garantnim listom
koji prati takav proizvod u prometu.
Spisak ovlašćenih servisa za proizvode sa obaveznim garantnim rokom moraju se, po
zakonu, obezbediti servisne usluge i rezervni delovi u vremenu koje je proizvođač predvideo
kao vektrajanja proizvoda kao i u vremenu garantnog roka. Obaveza u pogledu besplatnog
uklanjanja kvarova zamene proizvoda ili vraćanja novca odnosi se ssamo na kvarove koji
nastaju pri normalnoj upotrebi proizvoda odnosno pristupanju sa njim u skladu sa datim
tehničkim uputstvom.
Tehničko uputstvo u cilju upućivanja kupca u pravilno rukovanje kupljenom robom, kao
i u odklanjanje manjih smetnji i kvarova proizvođač daje tehničko uputstvo. Uputstvo mora

12
da sadrži i upozorenje na opasnost pri upotrebi robe ako ona postoji. Tehničko uputstvo mora
biti lako razumljivo a ako je roba uvezena, uputstvo se mora preneti.

6. Standardi i ostali propisi pri stavljanju robe u promet

U oblasti proizvodnje i prometa robe, u cilju njihovog regulisanja, donese se i

primenjuju brojni propisi i zakoni, kao što su:
- zakon o standardizaciji;
- standardi;
- pravilnik o kvalitetu;
- naredbe o kvalitetu;
- tehnički normativi;
- proizvođačke specifikacije;
- zakon o trgovini;
- uzan se u oblasti prometa robe i usluga.

7. Ambalaža i pakovanje
7.1. Pojam i funkcije ambalaže i pakovanja

Ambalaža je sve ono u šta se roba pakuje, ona je stalni pratilac robe na njenom putu od
proizvođača do trgovine i dalje do potrošača. Ambalaža ima niz funkcije u oblasti prodaje, a
pre svega štiti kvalitet robe, obezbeđuje higijensku zaštitu robe, olakšava nošenje robe, služi
kao reklamno sredstvo, daje estetski izgled robi, praktična je za kasniju upotrebu, omogućuje
upotrebu robe, štiti robu od gubitka i kvara pri manipulisanju, stimuliše proddaju robe itd.

7.2. Vrste ambalaže

Ambalaža može biti;

- izrađena ambalaža (sanduci, kutije, boce, burad i sl.)
- ambalažni materijal ili pomćna sredstva za pakovanja.

Ambalaža još može biti:

- prema stepenu vezanosti za ribu: odvojiva i neodvojiva;
- prema vrsti zaštite: unutrašnja i spoljašnja;
- prema potrošnji: potrošna i nepotrošna;
- prema zameni: zamenljiva i nezamenljiva;
- prema vlasništvu; sopstvena i tuđa;
- prema tržištu: za domaće i za strano tržište;
- prema nameni: transportna, zbirna i komercijalna;

13
 - prema pakovanju: fabrička i trgovačka;
- prema propisima: propisana, ugovorna, uobičajna, standardna i originalna.

7.3. Materijali za izradu ambalaže

Za izradu ambalaže najčešće se koriste raze vrste hartije i kartona, drvo, šperploča
lesonit, tekstil, staklo, metal i plastične mase.
Drvo se lako obrađuje i dobro štiti upakovanu robu, a za ambalažu se kod nas najviše
koriste četinari (jela, smreka), zatim tvrdo drvo (bukva, hrast), a po potrebi i meka (topola,
vrba, lipa). Ambalaža od drveta pre upotrebe se mora dobro očistiti, oprati i osušiti, a ponekad
i dezinfikovati (burad, bačve).
Papir i sve vrste kartona najčešće se koriste kao ambalažni materijal jer je papir
relativno jeftin, može se koristiti za različite proizvode, pogodan je za likovnu i grafičku
obradu, lagan je i ne može se presvlačiti plastikom, aluminijskom folijom, parafinom i sl.
Karton se odlikuje većom čvrstoćom i koristi se za izradu najrazličitijih kutija i kutijica
za komercijalna, zbirna i transportna pakovanja. Prednost kartonske ambalaže nad onom od
drveta, metala i tekstila je u tome što je nepovratna, jeftinija i podesnija za manipulisanje.
Metalna ambalaža se proizvodi od različitih vrsta lomova nerđajućih metala i legura.
Koristi se za izradu limenki raznih dimenzija, boca za sprejove, kutija za paste i kremove,
zatim kanti, cisterni i dr.

7.4. Komercijalna ambalaža

Savremeni propisi o prometu i kvalitetu robe regulišu način i obavezu pakovanja

mnogih proizvoda, posebno u prehrambenoj, hemijskoj, parfimerijsko – kozmetičkoj,
farmaceutskoj i drugim strukama, i to u već završnoj fazi proizvodnje, sa ciljem da se: ubrza
prodaja robe, osigura njen kvalitet i omogući upotreba. Upakovan proizvod namenjen je
krajnjem potrošaču. Ova vrsta ambalaže naziva se komercijalna ambalaža, a samo pakovanje
– komercijalno pakovanje. Masovnoj zastupljenosti komercijalno upakovane robe na
savremenom tržištu, pored propisa, doprinele su još i:
- nagli razvoj nauke i tehnike;
- potrebe savremenog života i nove navike;
- povećanje kupovine moći i životnog standarda;
- zahtevi savremenog oblika prodaje robe koji su uslovljeni obaveznim komercijalnim
pakovanjem (samousluge, automati, ambulanta prodaja, katološka prodaja)
- konkurencija na tržištu.

Međutim, roba se može komercijalno pakovati na dva osnovna načina:

- klasično, sukcesivno prema zahtevima tržišta koje nije organski vezano za proces
proizvodnje;
- primenom savremenih sistema komercijalnog pakovanja.

14
 7.5. Transportna ambalaža

Transportna ambalaža ima pre svega funkciju zaštite robe, a zatim i da objedine više
proizvodnih jedinica u jednu transportnu jedinicu, čija veličina može biti različita. Poseban
vid transportnog pakovanja su kontejneri i palete. To su pomoćna transpotno – manipulativna
sredstva koje omogućavaju uspešno transportovanje i skladištenje robe, uz smanjenje troškova
utovara, pretovara i istovara robe.

7.6. Čuvanje ambalaže

Način i uslovi čuvanja abalaže razlikuje se zavisno od vrste, namene, materijala od kog
je proizvedena i sl., pa je to moguće objasniti samo na konkretnim primerama. Posebne mere
čuvanja ambalaža usmerene su na eleminisanje specifičnih štetnih uticaja koji mogu oštetiti
kvalitet ambalaže. Specifični uticaji su na primer:
- za ambalažu od hartije, kartona, tekstila i sl., - vlaga, sunce, mehanička dejstva,
insekti, glodari, materije koje emituju miris i sl.;
- za metalnu ambalažu – vlaga, hemijske supstance, mehanička dejstva, zapaljive
materije, prašina i sl.;
- za staklenu ambalažu – mehanička dejstva, dejstvo nekih hemijskih supstanci,
visoke ili niske temperature i sl.

Iz iznetog proizilazi da na večinu ambalažnog mateijala štetno deluju:

- vlaga;
- direktna izloženost Suncu;
- mehanička dejstva;
- neke aktivne hemisjke supstance;
- insekti i glodari;
- zapaljive materije;
- nagle temperaturne promene.

7.6.1. Skladištenje, čuvanje i transport kvarljive robe

Skladištenje
Određene prostorije ili prostore koji služe za smeštaj i čuvanje robe nazivamo
skladištima. Skladišta u trgovinskim organizacijama služe za prihvatanje i čuvanje kupljene
robe do njene prodaje. Pojam čuvanja robe obuhvata čuvanje njenog kvaliteta i kvantiteta da
bi gubici bili što manji. Jedan od veoma bitnih uslova za uspešno čuvanje kvliteta proizvoda u
skladištima je savremeno rešavanje klimatiacije. Klimatizacija obuhvata obradu faktora
vazduha: vreme, klimu, temperaturu, vlažnost i strujanje vazduha. Za čuvanje lakokvarljive
robe grade se specijalna skladišta – hladnjače. Hladnjače su skladišne prostorije velikih
kapaciteta u kojima se temperatura okoline smanjuje veštačkim putem i održava na željenom
nivou. Hladnjače mogu raspolagati uređejima za hlađenje robe ili za hlađenje prostorija.
Trasport kvarljive robe

15
 Ko što određene gubitke u pogledu kvaliteta i kvantiteta robe može izazvati neadekvatno
uskladištenje, tako ih ne može izazvati i neodgovarajući način transporta.Transport je moguće
gobinovati na više načina koristeći železnički, drmski, pomorski, rečni pa i avionski
saobraćaj. Kombinovani transport značajan je zbog isključivanja pretovara robe iz jednog
prevoznog sredstva u drugo da bi roba nastavila svoj put. Za transpor kvarljive robe koriste se
specijalna vozila kao što su:
- vozila za prevoz kontejnerskog tovara;
- vozila za termičkim uređajima;
- vozila cisterne.

Specijalna vozila za transport lako kvarljive robe sa termičkim uređajima mogu biti:
- vozila sa provetravanjem;
- izotermička vozila;
- izotermička rashladna vozila bez proizvodnje sopstvene hladnoće;
- rashladna prevozna sredstva za sopstvenom proizvodnjom hlanoće;
- prevozna sredstva koja se zagrevaju.

7.6.2. Gubici pri transportu i skladištenju

Za vreme skladištenja i prevoza, kao i pri svim vrstama manipulacije robom prilikom
nabavke i prodaje, javljaju se razne vrste gubitka. Ukoliko se sa robom postupa onako kako
propisi nalažu, gubici će se kretati u granicama dozvoljenog i zato ih zovemo prirodnim
gubicima. Događa se međutim da usled neadektvatnog skladištenjam, čuvanja i
transportovanja ili iz nekih drugih razloga dođe do prekomernih nedozvoljenih gubitka robe.
Gubici mogu biti u vidu: kala, rastura, kvara i loma. Koja vrsta gubitka će se pojaviti, najviše
zavisi od svojstva robe.
Rastur kao gubitak javlja se usled različitih uzorka kao što su:
- rasipanje pri presipanju i razmeravanju zrnatih proizvoda;
- razlivanje pri pretapanju i razmeravanju tečnosti;
- iscurenje pri oštećenju sudova u kojima se čuva ili transportuje roba;
- topljenje – gubitka koji se javljaju u smrznutoj robi, na primer, kod leda i sladoleda.
Lom kao gubitak nastaje u vidu razbijanja lako lomljive robe od stakla, porcelana i
keramike ili u vidu lomljenja robe od drveta, kartona, plastičnih masa i sl.
Kvar nastaje na robi organskog porekla – koja je podložna propadanju usled
biohemijskim promenama u njoj. Poseban vid gubitka u vidu uginuća javlja se prilikom
transportovanja robe u živom stanju: žive stoke, živine, divljači itd.
Kalo je gubitak mase koji se u stvari javlja kao posledica gubitka vlage. Ova vrsta
gubitka javlja se kod svih vrsta robe u čvrstom stanju sa visokim procentom robe, a kaliranje
se javlja u procesu sušenja. Tom prilikom roba gubi težinu, a u većini slučajeva i zapreminu:
prateće pojave su i gubljenje bitnih organoleptičkih svojstava i smanjenje pa i potpun gubitak
upotrebne vrednosti. Navedene pojave su vezane za meso, voće, povrće itd.

7.6.3. Pakovanje, skladištenje i transport opasnih materijala

U cilju zaštita i zdravlja ljudi čovekove okoline i bezbednosti materijalnih dobara,

skladištenje, pakovanje, prevoz i sve usputne manupulacije opasnim materijalima moraju se
obavljati u skladu sa zakonom. Zakon propisuje koje su materije opasne. To su:
- eksplozivne materije;
- gasovi;

16
 - materije koje u dodiru sa vodom razvijaju zapaljive gasove;
- materije koje se pale same od sebe;
- zapaljive tečnosti;
- zapaljive čvrste materije;
- materije koje prouzrokuju paljenje (oksidiranjem);
- otrovne materije;
- nagrizujuće materije;
- organski peroksid itd.

Pakovanje opasnih materijala

Za pakovanje opasnih materijala mora se koristiti ambalaža koja omogućava potpunu
bezbednost. Opasan materijal ne sme da nagrize materijal od koga su izgrađeni ambalaža i
zatvarač, niti da sa njima gradi štetna ili opasna jedinjenja. Da bi se sadržina uspešno
sačuvala, ambalaža mora biti dobro zatvorena i nepropustljiv, a zatvarači dobro zategnuti da
u transportu ne bi olabavili.
Transport opasnih materijala
Ugovor o istovar opasnih materijala mogu se obavljati samo na mestima gde se ne
ugrožava bezbednost ljudi i imovine. Takva mesta moraju da budu obezbeđena propisanim
uređajima i opremom i vidljivo označava odgovarajućim znakom opasnosti. Opasnu robu
obavezno prati isprava o prevozu, koja mora da sadrži:
- podatke o sadržini pošiljke (vrsta i tehnički naziv, težina, broj komada itd.);
- naznaku da su ispunjeni uslovi propisani za prevoz opasnih materijala;
- naziv pošiljaoca i primaoca;
- naznačenje da prevoznik poseduje i stručno uputstvo o merama bezbenosti;
- potpis i pečat pošiljaoca.
Skladištenje opasnih materijala
Pored opštih uslova propisanih za skladištenje robe, prilikom skladištenja opasnih
materijala moraju se primenjivati i odgovarajući posebni uslovi koji proizilaze iz specifičnih
svojstava robe. Zbog prirode materijala, skaldišta moraju biti snabdevana sredstvima zaštite
kao što su:
- maske;
- pribor za neutralizaciju;
- pribor za ispiranje očiju;
- sredstvo za gašenje požara;
- materijal za gašenje požara i sl.
Oznake na pakovanjima opasnih materijala
U cilju bržeg i lakšeg uočavanja opasnosti, pored pisanih upozorenja, na opasne
materijale je obavezno istaći i posebne znake upozorenja. To su nalepnice ili kartice sa
crtežom koji asocira na opasnost koja preti od materijala ili na postupak koji treba promeniti
pri manipulaciji kako bi se opasnost svela na što manju meru. U cilju međunarodnog
sporazumevanja, oznake su najčešće iste ili slične za jednu vrstu opasnih materijala, odnosno
za isto upozorenje svuda u svetu.

17
 8. Deklaracija robe

Da bi se određena roba mogla u svakom trenutku identifikovati neminovno je postojanje

deklaracije robe odnosno marke proizvoda. U tom smislu konstituisan je sistem univerzalnih
kodova proizvida (UPC) koji je u početku važio za Sevrnu Ameriku, a već preko 30 godina
postoji Evropsko udruženje za kodiranje proizvoda EAN. Proizvod označen EAN bar kodom
ima jedinstven unikatni broj pomoću kojeg ga je moguće prepoznati širom sveta i po kome se
razlikuje od ostalih proizvoda. EAN sistem karakteriše ukupno 13 kodnih mesta datih u vidu
pravougaonika sa paralelnim prugama od čega prve 3 cifre i kodovi iznad njih su oznake za
zemlju proizvođača, a sleće 4 cifre su broj proizvođaća, sledećih 5 cifara predstavlja broj
artikla dok je trinaesti kontrolni broj.
Deklaracija robe sadrži sledeće podatke:
- naziv proizvoda;
- trgovačko ime proizvoda;
- broj serije;
- količinu proizvoda;
- osnvne karakteristike proizvoda: sastav, datum proizvodnje, rok upotrebe;
- oznaku za nivo kvaliteta- uputstvo o čuvanju.

18
 Zaključak

U nastojanju da se definiše roba, postupa se na različiti načine. Najpre se kaže da je ona

korisna stvar koja je sposobna da podmiri neku ljudsku potrebu, jer ako nije korisna stvar tj.
ako nema upotrebnu vrednost, ona ne može biti roba. Međutim iz ovoga ne treba izvesti
zaključak da svaka korisna stvar tj. svaka upotrebna vrednost, mora biti roba, jer npr. i vazduh
na otvorenom prostoru zadovoljava određenu ljudsku potrebu ali ona nije roba.
Stoga se obično napominje da je roba takva korisna stvar koja je proizvod ljudskog rada.
Ali ovo samo po sebi nije dovoljno za definisanje robe, prosto zbog toga što svaki proizvod
ljudskog rada koji je sposoban da podmiri neku ljudsku potrebu ne mora biti roba. Tako npr.
upotrebne vrednosti koje neposredni proizvođači proizvode za podmirenje sopstvenih potreba
nisu robe. Zbog toga se precizira da je roba takav proizvod ljudskog rada koji ima upotrbnu
vrednost za druge, a ne za njihovog proizvođača. Međutim i ovo je samo delimično tačno,
pošto svaki proizvod ljudskog rada koji ima upotrebnu vrednost za one koji ga nisu proizveli
ne mora uvek biti roba. Npr. proizvodi kmeovog rada koje je trošio feudalac imali su upotrebnu
vrednost za njega ali nisu bili roba, jer ih je on dobio od kmeta, ne dajući za njih nikakvu
protivvrednost. Iz svih tih razloga izgleda da je najadekvatnije reći da je roba takva upotrebna
vrednost tj. takav koristan proizvod ljudskog rada koji je proizveden zato da bude razmenjen tj
sa ciljem da se za njega dobije odgovarajuća protivvrednost.

19
 Literatura

http://www.fms-tivat.me/predavanja3god/Poznavanje_robe1.pdf
http://www.definiraj.com/tag/roba/
http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A0%D0%BE%D0%B1%D0%B0
http://hr.wikipedia.org/wiki/Roba
http://www.znanje.org/i/i19/99iv09/99iv0919m/Pojam%20robe.html
dr Tatjana Đekić, Tehnologija i poznavanje robe, Visoka poslovna škola strukovnih studija,
Leskovac, 2009

20