1

EVOLUCIONA GENETIKA OVEKA

Biljana Stojkovi i Nikola Tuci
Izvodi iz predavanja

Sadraj:

I DEO

POREKLO OVEKA

1.1. Fosili roda Homo

1.1.1. Postanak savremenih ljudi
1.2. Genetike razlike izmeu oveka i savremenih primata
1.2.1. Genetike razlike izmeu savremenih ljudi i neadertalaca
1.3. Genetika osnova fenotipskih razlika izmeu oveka i impanze
1.3.1. Promene u genetikoj regulaciji razvia
1.3.2. Gubitak funkcije i duplikacije gena
1.3.3. Promene u kodirajuim delovima gena

II DEO

KAKO JE HOMO POSTAO SAPIENS

2.1. Evolucija mozga

2.1.1. Zato ovek ima nesrazmerno velik mozak?
2.1.1.1 Mozak i prirodna selekcija
2.1.1.2. Mozak i seksualna selekcija
2. 1.1.3. Mozak i individualno razvie
2.2. Evolucija jezika
2.2.1. Fosilni podaci o jeziku
2.2.2. Jezik, orue i umetnost
2.2.3. Jezik kao sloena adaptacija
2.2.4. Geni, sredina, jezik

1
 2

III DEO

EVOLUCIONI MEHANIZMI I KVANTITATIVNE ANALIZE POPULACIJA

LJUDI

3.1. Pregled molekularno-biolokih tehnika i znaaj za evolucione studije

3.2. Specifinosti molekularno genetikih podataka u evolucionim istraivanjima
3.2.1. Razlike u ponaanju selektovanih i neutralnih gena kroz vreme
3.2.1.1. Kako prepoznati selekciju na molekulskom nivou?
3.2.1.2. Neutralna teorija molekulske evolucije i molekulski sat
3.2.2. Tipovi genetikih markera i promene kroz vreme
3.3. Matematika analiza strukturiranosti genetike varijabilnost (F statistika)
3.3.1. Modifikacije F statistike
3.3.2. ta nam rezultati F statistike mogu rei o evolucionoj istoriji populacija?
3.4. Evoluciona istorija polimorfizama genealogija gena
3.4.1. Teorija slivanja (coalescent theory)
3.4.2. Primeri genealogija gena
3.4.2.1. Rekonstrukcija drevnih migracija ljudi
3.4.2.1.1. Analize mtDNK
3.4.2.1.2. Analize NRY

IV DEO

O PRIRODI OVEKA
4.1. Socijalni konstruktivizam
4.2. Bioloki determinizam
4.2.1.Socijalni darvinizam i eugenika
4.2.2. Sociobiologija
4.2.3. Evoluciona psihologija
4.2.4. Evoluciona psihijatrija
4.2.4.1. Zato je shizofrenija kod ljudi tako esta?
4.2.4.2. Adaptivne hipoteze depresije
4.2.4.3. Psihopate i evolucija
4.2.4.4. Fobije kao nekadanje adaptacije
4.3 Interakcionizam

2
 3

I DEO
POREKLO OVEKA

,,ovek, i samo ovek zna da svet evoluira i da on evoluira s njim. Menjajui ono
to zna o svetu, ovek menja i svet koji zna; a menjajui svet u kome ivi, ovek menja i
samog sebe... Evolucija ne mora vie biti izvana nametnuta sudbina; ovek je moda
moe nadzirati, u skladu sa svojom mudrou i vrednostima
T. Dobanski

Homo sapiens predstavlja jednu od oko 300 danas ivih vrsta zoolokog reda
Primates. Savremene primate, jedan od 22 reda klase Mammalia (sisari), samo su
ostatak od, najverovatnije, oko 6000 vrsta koje su se poslednjih 54 miliona godina
javljale u okviru ovog reda1. U tradicionalnoj klasifikaciji zasnovanoj na morfolokim
podacima, primate se obino dele na dva podreda: na tzv. polumajmune (Prosimii) i
majmune, ovekolike majmune i oveka (Antropoidea). Savremeni antropoidi se dele u
tri nadporodice: majmune novog sveta (Ceboidea ili Platyrrhini), majmune starog sveta
(Cercopithecoidea ili Catarrhini) i Hominoidea. U tradicionalnoj klasifikaciji,
nadporodica Hominoidea deli se u tri porodice: Hylobatidae (giboni), Pongidae
(orangutan, gorila i impanze) i Hominidae (ljudi). Dakle, termin ,,hominide odnosio bi
se na porodicu ljudi, koju bi, pored savremenih ljudi, inile i sve vrste od poslednjeg
zajednikog pretka savremenih ljudi i antropoidnih majmuna. Meutim, savremeni
molekularno bioloki podaci i analize morfolokih podataka novim statistikim
metodama, pokazale su da navedena klasifikacija Hominoidea ne odraava genealogiju,
budui da u istu porodicu svrstavaju orangutana, gorilu i impanzu (Pongidae) uprkos
injenici da oni nisu najblii srodnici. Ipak, mi emo, pod ,,hominidama podrazumevati
sve one oblike koji se tako tretiraju u tradicionalnoj sistematici.

1
Mada se najstariji fosili datiraju na period od pre 54 miliona godina, obrada tih fosila uz pomo nekih
savremenih statistikih tehnika ukazuje da je poslednji zajedniki predak svih savremenih primata mogao
iveti pre oko 82 miliona godina. Ovo vreme je znatno blie procenama koje se dobijaju na osnovu
molekulskih markera.

3
 4

Slika 1.1. Neki predstavnici reda Primata.

Na osnovu analiza razliitih genetikih markera procenjuje da su se hominidi

odvojili od evolucione linije koja je vodila do savremenih impanzi u periodu od pre 4 do
7 miliona godina. Do 2001. godine nije bio poznat nijedan fosil hominida (termin koji
emo upotrebljavati za sve fosile koji su sliniji ljudima nego impanzama) koji se
datirao priblino u to vreme. Danas je poznato vie fosila hominida iz tog perioda koji su
svrstani u tri roda. Najstariji od njih nazvan je Sahelanthropus tchadensis. Njegova
starost procenjena je na vreme izmeu 6,5 i 7,4 miliona godina. Ostaci est jedinki ove
vrste pronaeno je u Sahelu, regionu Afrike koji se granii sa junim delovima Sahare (u
dravi ad). Poto je veina mlaih predstavnika hominida naena u istonoj Africi, ovaj
fosil ukazuje da je rasprostranjenje ranih hominida bilo daleko ire nego to se ranije
mislilo. Uprkos mozgu slinom impanzama (izmeu 320 i 380 cm3), S. tchadensis je
pridruen hominidama na osnovu nekoliko drugih osobina, kao to su relativno ravno lice,
pozicija vezivanja kimene modine za mozak i neke karakteristike zuba. U odsustvu
postkranijalnih ostataka, ne znamo da li su se predstavnici ove vrste kretali na dve noge.

Slika 1.2. Evolucija primata odigravala se uglavnom u Africi.

4
 5

Pored S. tchadensis opisani su predstavnici jo dva roda ija se starost procenjuje

na period od pre 5 do 6 miliona godina Orrorin i Ardipithecus. Starost vrste Orrorin
tugenensis (pronaeno je 13 fosila), koja je naena u Keniji, procenjuje se na 5,98 6,1
miliona godina. Ostatak bedrene kosti ukazuje da su se ti organizmi kretali na dve noge.
U Etiopiji je pronaeno 11 fosila (meu njima i skoro kompletno stopalo) Ardipithecus
ramidus kadabba, ija se starost procenjuje na 5,6 do 5,8 miliona godina. Iako se na
osnovu nekih karakteristika, pre svega zuba, svrstava meu prve hominide (ramidus na
lokalnom jeziku znai ,,koren), jedan broj istraivaa smatra da se A. ramidus kadabba
nalazi u liniji koja je vodila prema impanzama.

Sahelanthropus tchadensis Orrorin tugenensis Ardipithecus ramidus kadabba

Slika 1.3. Rekonstrukcija Primata koji su iveli u periodu od 5 do 7 miliona godina.

Za period od pre 5 do 4 miliona godina jo uvek postoji malo fosila koje bismo
mogli svrstati meu hominide. Meu njima su i ostaci najmanje 35 jedinki iz Aramisa
(Etiopija), koje se oznaavaju kao pripadnici vrste Ardipithecus ramidus ramidus. Starost
A. ramidus ramidus se procenjuje na 4,4 miliona godina. Skupine fosilnih ostataka
pronaenih u Aramisu, a koje ukljuuju brojne fragmente lobanje, karlice, delove ruku i
nogu, ake, stopala i zube, omoguila je istraivaima da rekonstruiu, kako se smatra, do
sada najpotpuniji skelet ranih predaka oveka (multidisciplinarni istraivaki tim je svoje
zakljuke objavio 2009. godine, nakon vie od 15 godina rekonstrukcije i prouavanja
ovih fosila). Na osnovu ovih podataka, zakljueno je da je A. r. ramidus (najvie se
govori o jednom fosilu, enki koja je nazvana Ardi) mogao biti visine od oko 122 cm i
teine od oko 50 kg, tj. po dimenzijama veoma slian savremenim impanzama.
Najzanimljiviji zakljuci izvedeni na osnovu ovih fosilnih ostataka odnose se na mogue
dvonono kretanje A. r. ramidus. Naime, smatra se da je ova vrsta bila fakultativno
dvonona, sposobna da na tlu hoda uspravno, ali da na drveu koristi sva etiri
ekstremiteta na nain slian savremenim majmunima. Stopalo kod kog je palac jo uvek u

5
 6

opoziciji sa drugim prstima, pokazuje brojne promene u orijentaciji i vezivanju falangi u

odnosu na antropoidne majmune sa arborealnim nainom ivota. Prema miljenju
naunika ovog tima, to ukazuje da je kod A. r. ramidus dolo do ireverzibilne
opredeljenosti za ivot na tlu. Posebnu zanimljivost ovom zakljuku daju fosilni ostaci
drugih ivotinja, pronaeni zajedno sa A. r. ramidus, koji sugeriu da je vrsta verovatno
bila stanovnik uma, to moe poljuljati hipotezu koja dvonono kretanje vezuje za
odlazak prvih hominida u nova stanita savane. Na koji nain se mogla odvijati
evolucija bipedalnosti u umskom stanitu, predmet je velike debate meu naunicima.
Lovejoy (2009) navodi zanimljivu hipotezu po kojoj je seksualna selekcija bila vaan
mehanizam u evoluciji dvononosti kod A. r. ramidus. Polazei od pretpostavke
primatologa da se onjaci impanzi mogu smatrati statusnim simbolom u kompetitivnoj
hijerarhiji mujaka (mujaci sa veim onjacima ostvaruju vei broj ukrtanja), znatno
manji onjaci i, uopte, drugaiji obrazac veliine svih zuba kod A. r. ramidus, mogu se,
prema ovom nauniku, dovesti u vezu sa reproduktivnom strategijom koju karakterie
znaajno manja intraseksualna kompeticija. Dodatno, ovakvi odnosi izmeu jedinki
morali bi podrazumevati drugaiju socijalnu strukturu drutva, koja bi se oslanjala vie na
kooperaciju, a manje na agresiju i konflikt. U ovom kontekstu, enke bi favorizovale
mujake koji im donose vie hrane, posebno ukoliko je pronalaenje hrane skopano sa
velikim utrokom energije i opasnou od predatora, umesto agresivnih mujaka sa
velikim onjacima. Potreba za sakupljanjem i noenjem hrane, tj. oslobaanje prednjih
ekstremiteta od funkcije kretanja u ovakvim okolnostima, predstavljala bi vezu izmeu
seksualne selekcije i dvononosti. Iako je suoena sa brojnim osporavanjima, ova
hipoteza sugerie da je uspravan hod, kao nesporna adaptacija na savanski ivot kod
kasnijih hominida, mogao biti povezan i sa drugim adaptivnim funkcijama kod ranijih
vrsta.

6
 7

Slika 1.4. Fosilni ostaci Ardipithecus ramidus ramidus

Najvei broj fosila koji se datiraju u okviru perioda od pre oko 4,2 miliona godina
do pojave prvih predstavnika roda Homo svrstavaju se u rod Australopithecus. Najstarija
vrsta ovog roda, Australopithecus anamensis, pronaena kod jezera Turkana (anam na
lokalnom jeziku znai jezero) i na drugim mestima u Keniji, ivela je u periodu pre 4,2
do 3,9 miliona godina. Jedna od najizraenijih razlika izmeu ove vrste i mnogo
poznatijeg Australopithecus afarensis (ime potie od imena regiona u kome je prvi put
otkrivena oblast Afar u Etiopiji) je u polnom dimorfizmu. Mujaci A. anamensis bili
su znatno krupniji od mujaka A. afarensis, dok su enke bile priblino istih telesnih
dimenzija. Ostaci A. afarensis, vrste koja je ivela pre 3,9 do 3,0 miliona godina, naeni
su na vie mesta u istonoj Africi. Najpoznatiji fosil A. afarensis je mlada enka (oko 25
godina) sa popularnim imenom ,,Lusi (prema poznatoj pesmi Bitlsa), iji se ostaci (oko
40% skeleta) procenjuju na starost od oko 3,2 miliona godina. Vrsti A. afarensis se
pripisuju i poznati fosilizovani tragovi stopala (datirani na starost od oko 3,6 miliona
godina) naeni u Letoliju (Tanzanija). Ime A. bahrelghazali (iveo pre 3,5-3,0 miliona
godina) dato je fosilnim ostacima vrste naene u adu koja morfoloki veoma lii na A.
afarensis (mnogi ovu vrstu smatraju regionalnom varijantom afarensisa). Na mnogim
lokalitetima u jugoistonoj Africi pronaeni su i ostaci vrste A. africanus, koja se datira
na vreme od pre 2,8 do 2,4 miliona godina. A. garhi (na lokalnom jeziku garhi znai
iznenaenje), ija se starost procenjuje na oko 2,5 miliona godina, naen je u istonoj
Africi.

7
 8

Australopithecus anamensis Australopithecus afarensis

Australopithecus bahrelghazali A. africanus A. garhi

Slika 1.5. Fosilni ostaci i rekontrukcije gracilnih australopitecina.

Svih pet navedenih vrsta roda Australopithecus obino se opisuju kao ,,gracilne
australopitecine (lat. gracilis vitak, tanak). Filogenetski odnosi izmeu tih vrsta nisu
sasvim jasni. Najjednostavnije objanjenje je sledee. Parovi vrsta afarensis/
bahrelghazali i africanus/garhi predstavljali bi geografske varijante, pri emu bi
afarensis/bahrelghazali poticali od A. anamensis, a par africanus/garhi od para
afarensis/bahrelghazali. Gracilne australopitecine su bile organizmi sa licem slinim
savremenim antropoidnim majmunima nisko elo, kotani greben iznad oiju, ravan
nos, odsustvo brade. Takoe, imali su isturenu vilicu sa jakim kutnjacima. Kranijalni
kapacitet im je varirao izmeu 400 cm3 i 550 cm3. Oblik lobanje je slian lobanji
impanze. Onjaci su bili manji nego kod savremenih antropoidnih majmuna, ali vei
nego kod ljudi. Graa karlinog regiona i kostiju nogu veoma lii na odgovarajue
skeletne elemente savremenih ljudi, to jasno ukazuje na dvonono kretanje. Na osnovu
grae kostiju moe se zakljuiti da su gracilne australopitecine bile snani organizmi sa
izraenim polnim dimorfizmom (enke znatno manje od mujaka). Visina im je varirala
izmeu 107 cm i 152 cm. Kosti na prstima ruku i nogu bile su zakrivljene i neto vee
nego kod savremenih ljudi. U mnogim detaljima ake su bile sline savremenim ljudima.
Tokom 2011. godine, paleoantropolokoj arhivi fosila pridruen je jo jedan nalaz
za koji se, isprva, inilo da odstupa od pravilnosti prihvaenih modela evolucije hominida

8
 9

i savremenog oveka. Naime, u blizini Johanesburga, u Junoj Africi, pronaena su dva

ouvana skeleta jedna odrasla enka i jedan mujak starosti izmeu 9 i 13 godina. Ovaj
deak, dobro ouvane lobanje, ruke, noge i pelvisa, nazvan je Karabo (odgovor na
lokalnom jeziku). Starost fosila, procenjena na vreme izmeu 1,98 i 1,78 miliona godina,
ukazivala je na mlae australopitecine, a vrsta je nazvana Australopithecus sediba.
Nekoliko karakteristika skeleta, meutim, pokazalo je veu slinost predstavnicima roda
Homo u odnosu na druge australopitecine, zbog ega su se pojavile ideje da bi ova vrsta
mogla biti u direktnoj liniji porekla savremenih ljudi. U celokupnoj grai tela, jedinke,
visine oko 1,2 m, podseale su na A. africanusa, ali su due ruke, verovatne adaptacije na
veranje po drveu, imale duinu i oblik palca, kao i anatomiju ake, slinije savremenim
ljudima sa poveanom spretnou za hvatanje i manipulisanje predmetima.
Najzanimljiviji nalaz odnosio se na anatomiju lobanje. Iako je po kranijalnom kapacitetu
mozak ove vrste bio slian dananjim impanzama, pa ak i manji od nekih ranijih
australopitecina, otisci u lobanji ukazivali su na uvean orbitofrontalni region i tendenciju
ka reorganizaciji ostalih delova mozga (npr. donje frontalne vijuge) slinu dananjem
oveku. Takve karakteristike pokrenule su pitanja pozicije A. sediba u kladi drevnih
hominida. Detaljnim razmatranjima, ipak, postignut je konsenzus oko zakljuka da ova
vrsta ne moe biti direktan predak savremenih ljudi iz najmanje dva razloga. Prvo, prema
starosti ovog fosila moe se zakljuiti da je, tokom najmanje nekoliko desetina ili stotina
hiljada godina, vrsta bila savremenik prvim taksonima roda Homo. Drugo, geografska
pozicija jug Afrike, veoma je udaljena od jugoistonih lokacija na kojima su pronaeni
najstariji habilisi i erektusi. Najverodostojnije reenje sediba zagonetke jeste da ova
evoluciona linija, nastala divergencijom od A. africanusa, predstavlja slepu granu u
evoluciji hominida. Trendovi u evoluciji anatomije mozga, slini naoj evolucionoj liniji,
jo jednom ilustruju injenicu da evolucija svih taksona, ukljuujui i hominide, ne mora
biti linearna, tj. da veoma esto podrazumeva postojanje veeg broja vrsta koje mogu
dostii sline nivoe i pravce evolucionih promena razliitih karakteristika (fenomen
poznat pod nazivom paralelna evolucija, videti knjigu Od molekula do organizma,
Stojkovi i Tuci, 2012).
Osim gracilnih australopitecina u periodu od pre 2,7 do 1 miliona godina ivele su
robusne hominide sa malim kranijalnim kapacitetom, snanim vilicama i zubima, koje su

9
 10

paleoantropolozi dugo svrstavali u rod Australopithecus (nazivaju se i robusnim

autralopitecinama). Danas se, najee, svrstavaju u poseban rod Paranthropus.
Paranthropus aethiopicus iveo je pre 2,7 do 1,9 miliona godina. Mozak ove vrste bio je
relativno mali (oko 410 cm3), a delovi lobanje (posebno njena baza) veoma su liili na
one kod A. afarensis. Paleoantropolozi smatraju da je ova vrsta predak druge dve vrste -
P. robustus i P. boisei. Mada je P. robustus imao grau tela slinu grai karakteristinoj
za A. afarensis, njegova lobanja i zubi bili su znatno krupniji. Ova vrsta je ivela u junoj
Africi pre 2,0 do 1 miliona godina. Jedinke P. robustus imale su relativno male prednje
zube i masivne kutnjake u velikoj donjoj vilici. Prosena veliina mozga kod A. robustus
bila je oko 530 cm3. Paranthropus boisei (ranije Zinjanthopus boisei) iveo je pre 2,3 do
1,4 miliona godina. Fosili su pronaeni u Tanzaniji, Keniji i Etiopiji. Mada su jedinke
ove vrste imale slinu grau tela kao i P. robustus, njihova lica i zubi bili su jo masivniji.
Kranijalni kapacitet iznosio je oko 530 cm3. Neki antropolozi smatraju da su P. robustus i
P. boisei samo dve forme iste vrste.

P. aethiopicus P. robustus P. boisei Kenyanthropus platyops

Slika 1.6. Robustne australopitecine i rod Kenyanthropus

Taksonomskim nejasnoama meu australopitecinama pridruili su se i fosili

naeni na obalama jezera Turkana u Keniji. Ovi fosili datiraju se na starost od 3,5 do 3,2
miliona godina, to ih ini savremenicima sa A. afarenis. Poto je naena skoro
kompletna lobanja, na kojoj je najuoljivija karakteristika ravno lice (zbog ega su fosili
dobili ime platyops), ali sa mozgom veliine A. afarensis, zakljuilo se da su ovi fosili
bitno razliiti od ostalih ranih hominida. Meutim, oblik lobanje bio je najsliniji fosilu
kome je dato ime rudolfensis, ija je procenjena starost izmeu 1,8 i 2,4 miliona godina i
koji se svrstava u rod Homo. Budui da se razlikovao kako od australopitecina, tako i od

10
 11

Homo, fosil je postavljen u novi rod Kenyanthropus. Neki paleoantrolopolozi

povezuju K. platyops sa nastankom roda Homo.

1.1. Fosili roda Homo

Jo uvek nije sasvim jasno koja se od do sada opisanih fosilnih vrsta hominida
nalazi u direktnoj liniji naeg porekla. Meu paleoantropolozima postoji opta saglasnost
da vrste roda Paranthropus (robusne australopitecine) predstavljaju posebnu evolucionu
liniju koja danas nema ivih predstavnika. Postoje miljenja da je A. africanus na drevni
predak, ali prema drugim stavovima ,,bolji kandidati za pretke oveka su vrste A.
anamensis i A. afarensis. Pitanje koji fosili predstavljaju nae pretke u periodu izmeu
oko 2 i 3 miliona godina jo uvek je otvoreno.
Donedavno je najvei broj antropologa smatrao da Homo habilis predstavlja
prvog predstavnika naeg roda. Mada se procenjena veliina mozga kretala oko 640 cm3,
u opisu prvih fosila ,,spretnog (habilis) hominida iz 1964. godine, naveden je podatak da
je ta vrsta koristila orue. Ovo je predstavljalo odstupanje od uobiajene prakse da se
formalni opis vrsta zasniva na anatomiji, a ne ponaanju2. Svi pronaeni fosili koji su se
oznaavali kao habilis imali su ravnije lice od australopitecina, meutim, nisu imali oblik
i veliinu tela, kao ni zube, karakteristine za nesumnjive predstavnike roda Homo. Uz
relativno mali mozak, te anatomske osobine, nasuprot mogunosti korienja orua,
predstavljale su, za neke paleoantropologe, razlog da ove fosile svrstaju u rod
Australopithecus.
Taksonomski poloaj habilisa se dalje iskomplikovao nakon to su otkriveni fosili
sa slinim anatomskim karakteristikama, ali znato veem mozgom (775 cm3). Nazvani su
Homo rudolfensis (ili H. habilis, ako one fosile sa manjim mozgom prebacimo u
australopithecine). Uz sve to, poto su rudolfensis i habilis iveli na istim mestima i u
priblino isto vreme, neki paleoantropolozi ih smatraju malim i velikim jedinkama iste
vrste, a ne razliitim vrstama. Dok se taksonomski status ovih vrsta ne razjasni, verovatno

2
Od 1940 do 1964. godine, kada je opisan prvi primerak habilisa, paleoantrololozi su uzimali mozak
izmeu 700 cm3 i 800 cm3 kao donju granicu veliine mozga za svrstavanje fosilnih hominida u rod Homo
(ta granica je prosek izmeu najveeg mozga savremenih gorila i najmanjeg mozga savremenih ljudi).
Samo na osnovu pretpostavke da je fosil koji su opisali kao habilis koristio orue, L. Liki i njegovi
saradnici pomerili su tu granicu na 600 cm3.

11
 12

je najjednostavnije koristiti sledee oznaavanje: Homo habilis za fosile koji su iveli pre
oko 1,6 do 1,9 miliona godina i imali kranijalni kapacitet ispod 700 cm3, a Homo
rudolfensis za one koji su iveli pre oko 1,8 do 2,4 miliona godina i imali mozak od oko
770 cm3.

Homo habilis (A. habilis) Homo rudolfensis

Slika 1.7. Prvi predstavnici roda Homo

Pre oko 1,9 ili 1,8 miliona godina u Africi pojavili su se hominidi sa mozgom od
oko 850 cm3 i drugim svojstvima koja ih nesporno svrstavaju u rod Homo - manje i
ravnije lice, manji zubi i vilica, vea visina i manji polni dimorfizam. Sporno je, opet,
ime hominida koje su prve napustile Afriku i naselile Aziju (fosilni nalazi na Javi i u Kini
datiraju se na oko 1,8 miliona godina, a oni iz zapadne Azije na oko 1,6 miliona godina) i
Evropu pre oko jedan milion godina. Zbog odreenih morfolokih razlika, neki
istraivai oznaavaju jedinke koje su naseljavale Afriku kao H. ergaster, a one u drugim
delovima sveta kao H. erectus. Ipak, zbog velikih tekoa da se na osnovu morfolokih
razlika jasno razgranie erectus i ergaster, kao i nedavnog otkria da su u Africi pre oko
jedan milion godina ivele jedinke sa osobenostima erektusa, mi emo za tu grupu fosila
koristi iskljuivo naziv H. erectus.

Homo erectus (H. ergaster) H. sapiens neanderthalensis (H. neanderthalensis)

Slika 1.8. Lobanje i rekonstrukcije Homo ergaster/erectus i neandertalaca

12
 13

Najznaajnija karakteristika vrste H. erectus jeste veliko poveanje kranijalnog

kapaciteta u odnosu na H. habilis/rudolfensis. Prosena veliina mozga kod najstarijih
primeraka H. erectus bila je oko 900 cm3. Osim poveanja mase mozga, ostale
karakteristike kod ove vrste nisu znaajno promenjene tokom perioda u kojem je ivela
(oko 1,5 miliona godina). Kotani grebenovi iznad oiju su neto izraeniji kod H.
erectusa nego kod ranijih hominida. Takoe, kosti lobanje bile su neto tee. Erektusi jo
uvek nisu imali jasno izraenu bradu, a eoni deo lobanje je poeo da se razvija
najverovatnije kao posledica poveanja frontalnih renjeva mozga. Manji kutnjaci i vilica
laka od vilice starijih pripadnika naeg roda, verovatno je bila posledica termike obrade
hrane pre korienja.
Izgleda, takoe, da se poveanje mase mozga poklapa sa poetkom intenzivnog
lova na krupne ivotinje (videti, meutim, deo 1.4.1.1). Delovi ulovljenih ivotinja bili su
korieni za razliite potrebe - meso u ishrani, kosti za orue i oruje, a koa i krzno,
verovatno, za pravljene odee. Ta poslednja inovacija, pravljenje odee, omoguila je
pripadnicima ove vrste da preive hladne periode vremena u Evropi i Aziji.
Sposobnost korienja vatre smatra se jednim od kljunih dogaaja u evoluciji
oveka. Prema hipotezi kuvanja (engl. cooking hypothesis; Wrangham, 2009), H.
erectus je bio adaptiran na termiki obraenu hranu, na osnovu ega se zakljuuje da je
bio u stanju da kontrolie vatru. Nedavna filogenetska analiza korelacionog trenda
izmeu mase tela, vremena koji se provodi u hranjenju (vreme hranjenja; engl. feeding
time) i veliine molarnih zuba kod ivih i izumrlih primata koje se nalaze u naoj
evolucionoj liniji, ukazuje da je H. erectus zaista mogao da bude prva vrsta koja je pre
oko 1,9 miliona godina poela da koristi kuvanu hranu (Organ i sar., 2011)3. Meutim,
arheoloki podaci, koji bi nesumnjivo potvrivali ove procene, vrlo su retki i, veinom,
vrlo kontroverzni. Osnovni razlog sporenja jeste to to se najvei broj nalazita, za koje
se vezuje upotreba vatre, kao to su recimo ona u istonoj Africi ili Junoj Africi (ija se

3
Vreme hranjenja se u primatologiji odreuje kao deo (procenat) dnevne aktivnosti koje jedinke utroe na
hranjenje. Smatra se da je to vreme povezano sa metabolikim zahtevima organizma, dimenzijama tela
veliinom molara, ali i sa odnosima koje jedinke imaju sa drugim lanovima grupe i ivotnom sredinom.
Ove procene se donose na osnovu vremena ingestije, vremena vakanja i formiranja bolusa (lat. bolus
lopta; odnosi se na masu hrane koja se sa savae pre gutanja). Procenjeno vreme hranjenja kod savremenih
ljudi je 4,7%, a kod impanzi ak 37%. Te procene za erektusa i neandertalce iznose 6,1% i 7,0%. Na
osnovu mase tela i veliine molara, vreme hranjenja kod savremenih ljudi, koji bi koristili termiki
neobraenu hranu, iznosilo bi itavih 48% dnevne aktivnosti!

13
 14

starost procenju je oko 1,5 miliona godina; Wrangham i sar., 1999, Wood i Lonergan,
2008), nalaze na otvorenim terenima, tj. ne moe se iskljuiti mogunost sluajno
nastalih poara. Do danas najstarije nalazite, kod koga moemo iskljuiti poare kao
mogui uzrok nagorelih kostiju i pepela biljaka, jeste u jednoj peini u Junoj Africi, ija
se starost procenjuje na oko 1 milion godina (Berna i sar., 2012). Dakle, mogli bismo rei
da su afriki predstavnici H. erectus-a zaista poeli sa korienjem vatre.
Neke savremene tehnike datiranja pokazuju da je Homo erectus znatno due
opstajao u Aziji nego to se to ranije mislilo. Izgleda da je Homo erectus na Javi iveo do
pre samo 27000 godina! Ovaj podatak ukazuje da je postojao dugaak period preklapanja
izmeu azijskih hominida i anatomski savremenih ljudi, kao i da H. erectus iz Azije nije
mogao biti predak savremenih ljudi. Smatra se da su ovi oblici nestali bez ostavljanja
danas ivih predstavnika.
Mnogi savremeni paleoantropolozi fosile roda Homo iz Afrike i Evrope koji se
datiraju na vreme od pre 800000 do 200000 godina, tretiraju kao Homo heidelbergensis
(prema fosilu koji naen u blizi Hajdelberga u Nemakoj). Za te fosile su karakteristini
manja robustnost i vei mozak od erektusa (oko 1200 cm3 umesto 900 cm3) od koga bi
vodili poreklo. Prema tom gleditu, H. heidelbergensis je bio predak kako neandertalaca,
koji se, onda, svrstavaju u posebnu vrstu Homo neanderthalensis, tako i anatomski
savremenih ljudi (o nekim kontroverzama koje se tiu odnosa anatomski savremenih ljudi
i neandertalaca videti Boks 1.1.). Takoe, smatra se da nedavno otkriveni fosili u paniji,
koji su nazvani Homo antecessor (starost procenjena na period od pre 780000 do 980000
godina), predstavljaju samo lokalne varijante hajdelbergensisa. Meutim,
paleoantropolozi koji su otkrili H. antecessora, misle da je ta vrsta predak i neandertalaca
i anatomski savremenih ljudi. Fosilima koji su 2004. godine otkriveni na ostrvu Flores
(Indonezija) takoe je dat rang vrste Homo floresiensis (Brown i sar., 2004).
Procenjeno je da su to bile izrazito male jedinke (oko 106 cm) sa kranijalnim kapacitetom
od 380 do 417 cm3. Mada su ovi fosili imali neke osobine sline H. erectusu, njihov
filogenetski status nije sasvim jasan. Fosili koji se klasifikuju kao H. floresiensis datiraju
se na vreme od pre oko 18000 godina, to znai da su bili savremenici vrste H. s. sapiens,
budui da su anatomski savremeni ljudi naseljavali jugoistonu Aziju poevi od pre
60000 do 40000 godina. Meutim, poslednjih godina nekoliko istraivaa dovelo je u

14
 15

pitanje status ove vrste. Na primer, na osnovu poreenja niza osobina skeleta ovih fosila
sa anatomski savremenim ljudima, ukljuujui i populacije ljudi sa izrazito malim rastom
(pigmejci) i osoba sa mikrocefalijom, Riards (Richards, 2006) zakljuuje da ovi fosili
najverovatnije predstavljaju jedinke poreklom iz neke lokalne populacije H. sapiens koje
su imale nepatoloke mutacije u genima koji kontroliu pigmejski rast i mikrocefaliju4.
Jedan broj evolucionih biologa, nezadovoljan tolikim brojem vrsta i odsustvom
jasnih kriterijuma za njihovo razlikovanje, oznaava sve fosile koji se jasno razlikuju od
erektusa i anatomski savremenih ljudi kao ,,arhaini sapiensi (ili arhaini ljudi). Mi
emo prihvatiti ovakav pristup i anatomski savremene ljude tretirati kao pripadnike iste
podvrste Homo sapiens sapiens, a arhaine sapiense, ukljuujui i neandertalskog
oveka Homo sapiens neanderthalensis, tretirati kao druge podvrste.
Najkonzistentnija razlika izmeu erektusa i arhainih ljudi jeste znatno vei
kranijalni kapacitet kod ovih potonjih. Prosean kranijalni kapacitet desetak dobro
sauvanih lobanja arhainog H. sapiensa (bez lobanja neandertalaca) koje su otkrivene u
Africi, Aziji i Evropi, iznosio je oko 1250 cm3. Osim znaajnog poveanja mase mozga
(oko 25% u odnosu na erektusa) kod arhainih ljudi je dolo i do odreenih promena u
proporcijama razliitih delova mozga. Neto vei prednji mozak doveo je do poveanja
eonog regiona, mada je on jo uvek manji nego kod savremenih ljudi. Veliina lica
prema drugim delovima lobanje i stepen prognatizma smanjeni su u odnosu na erektusa.
Kosti lobanje su kod arhainih ljudi neto tanje i slinije savremenom oveku. Druge
karakteristike tela arhainih ljudi pokazuju prilino veliku varijabilnost, mnogo veu od
one koja je uoena kod razliitih populacija erektusa.
Boks 1.1. ta se desilo sa neandertalcima?
Fosilne ostatke H. sapiens neanderthalensis prvi je otkrio 1856. godine u dolini
Neandertal (Nemaka) osniva paleoantropologije Karl Fulrot (Carl Fuhlrott). ,,Neandertalski
ovek je iveo u periodu od pre 250000 do 28000 godina (veina fosilnih ostataka neandertalaca
datiraju se na period od pre 130000 godina; to je, na primer, procenjena starost fosila naenih u
Krapini, Hrvatska). Neandertalaci su imali kranijalni kapacitet koji je varirao od 1270 do 1750
cm3, sa prosekom od oko 1450 cm3. Ovo je ak neto vei prosek od onoga kod savremenih ljudi
(oko 1350 cm3), to se tumai veom telesnom masom neandertalskih ljudi. Deo lobanje u koji je

4
Analizirani fosili nisu bili van poznatih granica vijabilnih jedinki anatomski savremenih ljudi. Opseg za
visinu je izmeu 57 i 272 cm, a za veliinu mozga od 350 do 2000 cm3.

15
 16

smeten mozak bio je, meutim, neto dui i nie postavljen nego kod savremenih ljudi. Na
zadnjem delu lobanje nalazila se izraena izboina za koju su se vezivali snani miii vrata.
Slino vrsti H. erectus i neandertalci su imali isturene vilice i povueno elo. Brada je bila slabo
izraena, a srednji deo lica isturen, to je karakteristika koja se ne nalazi ni kod H. erectusa ni kod
savremenih ljudi. Prema nekim tumaenjima, ova specifina karakteristika mogla je biti
adaptacija na otru klimu. Pubine kosti pelvisa su kod neandertalaca vie rairene nego kod H.
erectus, omoguavajui raanje dece sa veom glavom.
Neandertalci su uglavnom iveli u regionima sa hladnom klimom te su njihove telesne
proporcije bile sline savremenim ljudima koji naseljavaju slina podneblja; telo im je bilo
relativno kratko i vrsto, sa kraim ekstremitetima. Visina mukaraca je proseno iznosila oko
168 cm. Veliki broj razliitih orua i oruja naprednije izrade od H. erectusa
(tzv. ,,musterijenska tehnologija) naeno je uz ostatke neandertalaca. Smatra se da su
neandertalci bili dobri lovci i prvi ljudi za koje se zna da su sahranjivali svoje mrtve (najstarija
grobnica se datira na oko 75000 godina). Naseljavali su Evropu i jugozapadnu Aziju.
Zapadnoevropski neandertalci su, obino, znatno robustniji i esto se nazivaju ,,klasinim
neandertalcima. Pre oko 28000 godina neandertalcima se gubi trag, a na sceni je iskljuivo Homo
sapiens sapiens. Tani razlozi nestanka neandertalaca nisu poznati. Po svoj prilici nova podvrsta
koja se pojavila imala je znaajnu ulogu u njihovom nestanku. Postoji nekoliko objanjenja
nestanka neandertalaca: 1. gubitak ,,borbe sa tehnoloki naprednijom podvrstom; 2. ukrtanje sa
anatomski savremenim ljudima koje je dovelo do nestanka karakteristika neandertalaca; 3. nova
podvrsta donela je nove infektivne bolesti na koje neandertalci nisu bili otporni; 4. poveanje
brojnosti populacija neandertalaca preko granica dostupnih izvora hrane. U reavanje pitanja
nestanka neandertalaca i mnogih drugih nepoznanica o filogenetskom srodstvu savremenih i
arhainih ljudi ukljuile su se i savremene molekularno bioloke tehnike i razliite metode za
rekonstrukciju evolucione istorije ovih taksona. O rezultatima ovih analiza bie rei kasnije.

1.1.1. Postanak savremenih ljudi

Najstariji fosili anatomski savremenih ljudi, ija se starost procenjuje na oko
195000 godina, pronaeni su u Etiopiji. Ostaci kamenog orua imaju elemente aelejnske
i kasnijih tehnologija. Promene na kostima lobanje kod ovih fosila ukazuju na obredno
sahranjivanje. Iako neki paleoantropolozi fosile iz istone Afrike oznaavaju kao
podvrstu H. sapiens idaltu, najverovatnije se radi o podvrsti H. sapiens sapiens, kojoj
pripadaju svi savremeni ljudi.

16
 17

Najstariji fosili anatomski savremenih ljudi pronaeni u Izraelu datiraju se na

vreme od pre 90 do 100 hiljada godina, a u Kini na vreme od pre oko 67000 godina, iako
postoje miljenja da ti fosili nisu stariji od 10 do 30 hiljada godina. Prema savremenim
procenama, anatomski savremeni ljudi bili su prisutni u istonoj Aziji i Australiji pre
najmanje 40000, a moda i pre oko 60000 godina. U Evropi, najstariji fosili anatomski
savremenih ljudi datiraju se na vreme od pre oko 39000 godina. Uprkos jo uvek
prisutnim nesigurnostima prilikom procena starosti fosila, svi do danas poznati podaci
ukazuju da su se anatomski savremeni ljudi daleko ranije pojavili u Africi nego u bilo
kom drugom regionu sveta.
Afriko poreklo svih savremenih populacija ljudi podravaju i podaci dobijeni
analizom geografske raspodele polimorfizama mikrosatelita na CD4 genu (4 do 15
ponovaka) hromozoma 12; haplotipski diverzitet tog markera smanjuje se sa udaljenou
populacija od Afrike najvei je u subsaharskoj Africi, a najmanji na ostrvima Pacifika i
kod nativnih Amerikanaca. Takoe, uoeno je da sve neafrike populacije imaju isti
polimorfizam u jednom delu Alu nizova, to, opet, ukazuje na skoranjeg zajednikog
pretka.
Poreenja populacija ljudi, koje naseljavaju razliite delove sveta, korienjem
drugih genetikih markera, kao to su mtDNK i nerekombinantni delovi Y-hromozoma
(NRY), pokazala su najizraenije razdvajanje populacija ljudi na dve grupe - na one koje
pripadaju supsaharskim regionima Afrike i sve ostale populacije. Uz to, podaci ukazuju
da je meupopulaciona razliitost znatno vea u Africi nego u drugim delovima sveta
(videti narednu tabelu). Ovi rezultati govore u prilog hipotezi da su afrike populacije
najstarije. Naime, poto se radi o genetikim markerima za koje se osnovano moe
pretpostaviti da su ,,selektivno neutralni, novonastale mutacije i genetiki drift
predstavljali bi osnovne uzroke uoenih razlika izmeu populacija. Na osnovu ovih
pretpostavki moe se zakljuiti da je u najstarijim populacijama dolo do najvee
nezavisne akumulacije mutacija. Drugim reima, izmeu njih e biti najvea
meupopulaciona diferencijacija. Sledea znaajna pretpostavka u ovakvoj interpretaciji,
jeste da je smanjenje genetike varijabilnosti u neafrikim populacijama rezultat
drastinog smanjenja efektivne veliine u ranim periodima njihovog odvajanja od
afrikih populacija i posledinog izraenog efekta genetikog drifta. Ovakva

17
 18

demografsko-genetika slika oekivana je posledica odvajanja relativno malih grupa ljudi

koji su migrirali iz afrikih populacija u druge krajeve sveta.

Tabela 1.1. Nukleotidni diverzitetet (u %) jednog regiona na X hromozomu (Xq13.3) i

mikrosatelita na 50 autozomnih segmenata savremenih ljudi iz Afrike, Azije i Evrope.

Genetiki marker diverzitet (%) u:

Africi Aziji Evropi
Xq13.3 0,035 0,025 0,034
mikrosateliti 0,115 0,061 0,064

O korienju genetikih markera u analizama evolucione istorije savremenih ljudi,

kao i o rekonstrukcijama drevnih migracija bie vie rei u poglavlju 2.4.

1.2. Genetike razlike izmeu oveka i savremenih primata

Najuoljivija (genetika) razlika izmeu oveka i savremenih antropoidnih

majmuna odnosi se na brojeve hromozoma. U kariotipu impanze, gorile i orangutana
nalazi se 48 hromozoma, dok ih ovek ima 46 (smatra se da je u kariotipu svih sisara koji
vode poreklo od grupe Boreotheria, bilo 48 hromozoma; Muffato i Roest Crollius, 2008)5.
Raspored G-traka na hromozomima oveka, impanze, gorile i orangutana pokazuje
veliku slinost izmeu ove etiri vrste. Takoe, G-trake ukazuju da je razlika u broju
hromozoma rezultat spajanja krajeva (fuzije) dva manja hromozoma (12 i 13), koji se
mogu videti u kariotipu antropoidnih majmuna, to je dovelo do formiranja velikog i
metacentrinog hromozoma broj 2 u kariotipu oveka. Procenjuje se da je hromozom 2
nastao pre oko 4 do 5 miliona godina (Ventura i sar, 2012).

5
Boreotheria (sin. Boreoeutheria) je najvea grupa savremenih placentalnih sisara (obuvata vie od 95%
vrsta). U nju su ukljueni npr. primate, glodari, karnivore i insectivore, ali i ne i grupe kao to su afroteria
(npr. slonovi) i ksenarta (npr. armadilo).

18
 19

2. hromozom 12. i 13. hromozom

oveka impanze

Slika 1.9. Drugi hromozom oveka nastao je fuzijom 12. i 13. hromozoma koji
su jo uvek prisutni kod impanze.

Analize veeg broja sisarskih vrsta pokazuju da su telomerni krajevi hromozoma i

centromere mesta na kojima vrlo esto dolazi do evolucionih rearanmana kariotipova.
Razlike u strukturi i brojevima hromozoma nastaju preteno putem ilegitimne
rekombinacije tokom mejoze izmeu DNK ponovaka unutar i izmeu nehomolognih
hromozomskih regiona. Regioni u kojima dolazi do prekida hromozoma bogati su genima.
Analize hromozomskih promena kod oveka i est vrsta primata takoe su pokazale da
oko 20% regiona hromozoma u kojima dolazi do prekida, koristi vei broj vrsta, to
ukazuje da su to vrua mesta za hromozomske rearanmane (zanimljivo je da se ista
mesta prekida se uoavaju i kod elija kancera). Veina regiona hromozoma oveka u
kojima dolazi do prekida, povezuju se sa formiranjem akrocentrinih hromozomima
drugih vrsta. Oko centromera nalaze se mesta sa viestrukim prekidima, to ukazuje da su
to regioni nestabilnosti sa tendencijom formiranja novih centromera.
Osim fuzije koja je dovela do formiranja hromozoma broj dva, citogenetike
analize pokazuju da ovek, za razliku od impanze, ima i relativno velike pericentrine
inverzije (invertovan segment obuhvata centromeru) na hromozomima 1 i 18. Vidljive
pericentrine inverzije, koje su specifine samo za impanzu, nalaze se na hromozomima
4, 5, 9, 12 15, 16, i 17. Informacije o prisustvu inverzija u kariotipovima su vane zbog
toga to mogu uticati na ekspresiju gena koji se nalaze uz njihove krajeve, ili tako to
mesta prekida i invertovanja nukleotidnih nizova mogu dovesti, ukoliko se nau u okviru
nekog gena, do prekida funkcije gena. Takoe, smatra se da su velike inverzije znaajne

19
 20

u nastanku novih vrsta, a heterozigotnost po invezijama (tj. kada samo jedan od

homolognih hromozoma ima odreenu inverziju) spreava odigravanje krosingovera.

Slika 1.10. Nastanak pericentrinih inverzija.

Pomou novih metoda, u kariotipu oveka otkrivene su 23 nove inverzije, pri
emu se najvea od njih (od oko 4,3 miliona nukleotida) nalazi na hromozomu 7. Tri
(7p22; 7q11; 16q24) od novootkrivenih inverzija pokazivalo je polimorfizam (promene u
orjentaciji nukleotidnih nizova unutar inverzija) u savremenim ljudskim populacijama,
to ukazuje da struktura ljudskog genoma jo uvek evoluira.
Slinost u rasporedu G-traka izmeu antropoidnih majmuna i oveka posledica je
visoke sintenije, tj. istog rasporeda blokova gena na hromozomima. Inae, izgleda da je
tokom evolucije sisara fiksiran relativno mali broj varijanti hromozomskih reranmana,
tako da nije redak sluaj da i filogenetski udaljene vrste imaju identine itave
hromozome i hromozomske krakove. Na primer, veina savremenih sisara ima od 20 do
40 blokova homologije sa genomom oveka.
Prisutvo sintenije na fenotipskom nivou moe se ilustrovati na primeru najee
aneuploidije kod oveka (trizomije hromozoma 21), koja je takoe prisutna kod impanzi,
gorila i orangutana i to sa veoma slinim fenotipskim manifestacijama kao Daunov
sindrom kod oveka.
Pored kariotipa, molekularno genetiki podaci pokazuju da izmeu oveka i
njegovog najblieg srodnika meu savremenim primatima impanze, postoje velike
slinosti. Tako, na primer, poreenjem nukleotidnog niza od 779 kb impanze sa
odgovarajuim regionima genoma oveka, utrena je potpuna identinost od oko 95%
izmeu dva genoma! Razlike potiu od nukleotidnih supstitucija (1,23%), i insercija i
delecija nukleotida (oko 3,73%). Svaka od vrsta, ovek i impanza, ima oko pet miliona
insercija (odnosno delecija kod druge vrste) ije veliine variraju od 1 nukleotida pa sve

20
 21

do 15 kb. Zanimljivo je da nizovi DNK specifini samo za oveka nisu sluajno

rasporeeni u genomu, ve se nalaze u velikim nizovima na hromozomima 1, 9, 13, 16,
19 i Y i to u najviem procentu (oko 33%) oko centromernih regiona. Kod impanze,
meutim, specifini nizovi nukleotida nalaze se preteno (oko 70%) na hromozomima 2,
4, i 9 i to na subtelomernim pozicijama. Rezultati poreenja nukleotidnih nizova
impanze i oveka ukazuju da se u terminalnih 10 Mb velikih delova kariotipa pojavljuje
oko 10% vie nukleotidnih razlika nego u drugim delovima genoma. Takoe, u ovim
regionima, koji ine oko 15% genoma, uoavaju se vie stope rekombinacija gena, vea
gustina gena i vii sadraj GC parova.
Poreenja nizova nukleotida, ija je veliina varirala od 4,8 do 29,3 kb, izmeu
oveka, sa jedne strane, i impanze, gorile i orangutana, sa druge strane, pokazala su,
kako se i oekivalo, da je genetika slinost najvea izmeu oveka i impanze, a
najmanja izmeu oveka i orangutana (tabela 1.2).

Tabela 1.2. Procenat razlika u nukleotidnim nizovima izmeu oveka, impanze, gorile i
orangutana. Analizom su bili obuhvaeni nizovi nukleotida veliine 4,8 29,3 kb.

Tip nukleotidnih nizova Poreenje oveka sa:

impanzom gorilom orangutanom
Nekodirajui nizovi
autozomi 1,24 1,62 3,08
X hromozom 0,92 1,42 3,00
Y hromozom 1,68 2,33 /
Pseudogeni
autozomi 1,64 1,87 /
X hromozom 1,47 / /
Kodirajui nizovi
sinonimne zamene 1,11 1,48 2,98
nesinonimne zamene 0,80 0,93 1,96

Delovi genoma koje ,,nadzire prirodna selekcija, pokazuju manju divergenciju u

nukleotidnim nizovima, to je u saglasnosti sa teorijskim oekivanjima - nesinonimne
promene unutar kodirajuih regiona ree su od sinonimnih. Takoe, pokazalo se da nain
transmisije i vei broj deoba elija u mukoj gametogenezi utiu na stepen diferencijacije
nekodirajuih delova X i Y hromozoma; razlike izmeu oveka, impanze i gorile su

21
 22

vee za Y nego za X hromozom. Nakon potpune analize nukleotidnog rasporeda na Y

hromozomu impanze, pokazalo se da su nukleotidne razlike izmeu nas i impanze jo
vee od onih prikazani u tabeli i da iznose 1,78%. Takoe, utvreno je da je u naoj
evolucionoj liniji (posle razdvajanje od linije koja je vodila ka impanzama) dolo do
delecije od oko 200 kb i ekspanzije nove Alu familije mobilnih elemenata.
Brojni mobilni genetiki elementi (ME) bili su aktivni i tokom evolucije primata.
Na osnovu procene starosti razliitih tipova ME u genomima savremenih primata, moglo
se zakljuiti da su tokom evolucione istorije ove grupe postojali periodi vrlo intenzivnog
stvaranja ME i da su se ovi periodi poklapali sa pojavom veeg broja novih vrsta. Na
primer, DNK transpozoni bili su veoma aktivni u vreme nastanka primata u periodu od
pre 80 do 65 miliona godina. Procenjuje se da izmeu 74.000 i 98.300 DNK transpozona
primata, koji su fiksirani i u genomu oveka, potie iz tog perioda. Aktivnost DNK
transpozona prestaje pre oko 40 miliona godina, ali ne i drugih familija ME, posebno tzv.
Alu familije SINE elemenata, koja je specifina za primate i oveka (Bailey i sar., 2003).
Alu elementi (ime potie otuda to ovi nizovi sadre i mesta za restrikcioni enzim
pod nazivom AluI) ire se u genomima antropoidnih primata (ne javljaju se kod
polumajmuna) pomou L1 LINE mobilnih genetikih elemenata. Mada je daleko najvei
broj SINE elemenata izveden iz tRNK, Alu elementi su poreklom od 7SL RNK gena, a
7SL RNK, su, pak, deo partikula za prepoznavanje. Na ogromnu prisutnost Alu elemenata
u genomima antropoidnih majmuna i oveka ukazuje podatak da 1,1 milion kopija, ili
oko 10% genoma oveka ine Alu elementi. Oni poseduju dve neobine karakteristike.
Prvo, esto se nalaze u delovima genoma bogatim genima koji kodiraju proteine, i drugo,
pokazuju relativno malu evolucionu divergenciju u odnosu na druge mobilne genetike
elemente. Ova druga osobenost je, najverovatnije, posledica vrlo vanih funkcija koje Alu
imaju u genomima antropoidnih majmuna. Pokazalo se takoe da Alu elementi imaju
jednu od najznaajnijih uloga u oblikovanju strukture gena i regulacije genske aktivnosti
kod primata, kao i da oni predstavljaju najznaajnije elemente na kojima se vri A-u-I
RNK prerada u mozgu oveka.
Smatra se da su se prvi Alu nizovi (tzv. AluJ elementi) pojavili pre oko 65
miliona godina, u periodu razdvajanja polumajmuna (Prosimii) i majmuna. Posle tog
razdvajanja, pre oko 45 miliona godina, dolo je do ekspanzije AluS elemenata, to se

22
 23

poklapa sa pojavom tzv. majmuna novog sveta (Ceboidea ili Plathyrrhini). Pre oko 30
miliona godina, pojavljuju se AluY elementi, to se poklapa s vremenom razdvajanja tzv.
majmuna starog sveta (Cercopethecoidea ili Catarrhini) i Hominoidea. Zanimljivo je da je
broj Alu elemenata, koji su se u ugradili u na genom posle razdvajanja od zajednikog
pretka sa impanzama, za oko 3,4 puta vei nego kod impanzi (5.530 vs. 1.642) i da su
to uglavnom (vie od 95%) AluY elementi (Mills i sar., 2007; Oliver i Greene, 2011).
Procenjuje se da ovek ima najmanje dve nove Alu subfamilije (AluYa5 i AluYb5). U
periodu od oko 6,5 miliona godina, koliko su razdvojene naa i evoluciona linija
impanzi, najvie novih Alu elemenata ugraeno je u genome naih drevnih predaka pre
oko dva miliona godina (Britten, 2010). To je vreme kada se javljaju prvi predstavnici
roda Homo, ija je osnovna karakteristika veliko poveanje mase mozga. Da su Alu
elementi mogli zaista imati znaajnu ulogu u poveanju mase mozga pokazuje primer
gena MCPH1 (engl. microcephalin 1). Ovaj gen, ukljuen u kontrolu veliine mozga kod
oveka, ima bogatu istoriju ugraivanja Alu nizova. Oko 57% ukupne duine ovog gena
vodi poreklo od Alu elemenata, koji se uglavnom nalaze u intronima (Britten, 2010).
Takoe, u jednom od njegovih 14 egzona nalazi se Alu niz dug ak 625 nukleotida (nt),
koji je, najverovatnije, skoro ugraen jer pokazuje visok stepen slinosti sa poznatim
AluY elementima iz naeg genoma.

1.2.1. Genetike razlike izmeu savremenih i arhainih ljudi

Jedan od naina da se utvrdi da li je izmeu arhainih i anatomski savremenih
ljudi dolazilo do ukrtanja, jeste odreivanje stepena slinosti primarnih struktura
njihovih DNK. Danas je to mogue uz pomo razvijenih metoda molekularne biologije.
Prva analiza jednog fragmenta mitohondrijske DNK (mtDNK) izolovana je iz
malog dela neandertalskih kostiju koje su otkrivene jo 1856. godine. Pored ovog
primerka, na isti nain analizirana je mtDNK fosila jednog deaka iz severnog Kavkaza
ija se starost procenjuje na oko 29000 godina, kao i ostaci neandertalaca iz jedne peine
u Hrvatskoj (Vindija) datiranih na period od pre 38000 do 44000 godina. Analiza
nukleotidnog sastava dva hipervarijabilna regiona mtDNK (videti poglavlje 2.2.2) iz
uzoraka kostiju neandertalaca iz Nemake i Hrvatske, zatim 472 uzorka ljudi koji danas
ive u Evropi, 151 uzorka ljudi iz Afrike i 41 uzorka ljudi iz Azije (Krings i sar., 1997),

23
 24

dala je sledee rezultate. Nizovi nukleotida neandertalaca pokazivali su, u proseku, 35,3
nukleotidnih razlika u odnosu na Evropljane, 33,9 u odnosu na Afrikance i 33,5 u odnosu
na Azijate. Kasnija poreenja izmeu neandertalaca i savremenih ljudi, zasnovana na
sekvenciranju itavih mitohondrijskih genoma, odredila su razlike na, u proseku, 202
nukleotidna mesta (Paabo i sar., 2010). Dakle, genetiko srodstvo neandertalaca sa
savremenim stanovnicima zapadne Evrope nije vee nego proseno srodstvo prema bilo
kojoj savremenoj populaciji ljudi. Analizirani nizovi mtDNK neandertalaca nalazili su se
izvan opsega variranja mitohondrijske DNK savremenih ljudi. Mada fosilni nalazi
ukazuju da su, u periodu od pre 45000 do 30000 godina, neandertalci i savremeni ljudi
iveli praktino na istima mestima u Evropi (npr. u Francuskoj), iz ovih podataka izvuen
je zakljuak da se neandertalci nisu ukrtali sa precima Zapadnoevropljana.
Meutim, u maju 2010. godine, rezultati analiza grubo rekonstruisanog jedarnog
genoma neanderatalca, od oko 3 milijarde nukleotida, naveli su na suprotan zakljuak.
Iako su nestali iz mitohondrijskog genoma, izgleda da su se tragovi davnih ukrtanja
izmeu anatomski savremenih ljudi i neandertalaca zadrali u jedarnim genomima ljudi
do danas. Zanimljivo je da se ova ukrtanja, sa izraenim efektom na strukturu
savremenog humanog genoma, verovatno nisu odvijala u zapadnoj Evropi, kako su
paleoantropolozi oekivali, ve na Srednjem Istoku. Meunardni istraivaki tim pod
rukovodstvom Svante Peboa (Green i sar., 2010) rekonstruisao je jedarni genom
neandertalaca koristei DNK iz kostiju tri neandertalske ene naene u Vindiji (Hrvatska).
Pre poreenja sa kompletnim jedarnim genomima pet savremenih ljudi iz razliitih
delova sveta (juna Afrika pripadnik San plemena, zapadna Afrika - pripadnik Jaruba
plemena, osobe iz Papue Nove Gvineje, Francuske i Kine pripadnik Han etnike grupe),
istraivai su, na osnovu fragmenata DNK is kostiju neandertalaca naenih u paniji,
Nemakoj i Rusiji, utvrdili da rekontruisani genom iz Vindije dobro reprezentuje
organizaciju genetikog materijala neandertalaca. Da bi se utvrdila hronologija
evoluciono-genetikih dogaaja bilo je neophodno odrediti predaka (pleziomorfna) i
izvedena (apomorfna) stanja fiksiranih nukleotidnih zamena u evolucionim linijama koje
su vodile ka savremenom oveku i ka neandertalcu, a u odnosu na vangrupni takson -
impanzu. Na taj nain su dobijene informacije o tome da li su se genetike promene u
pojedinim nizovima desile pre razdvajanja od zajednikog pretka dananjih ljudi i

24
 25

neandertalaca (ukoliko ljudi i neandertalci dele ista izvedena stanja karaktera) ili nakon
divergencije (ako neandertalci sadre predako stanje slino homolognom nizu kod
impanze, ili imaju drugaiju apomorfnu karakteristiku u odnosu na ljude). Logino, u
analizi slinosti i razlika izmeu neandertalaca i razliitih populacija savremenih ljudi
odbaeni su pleziomorfni i apomorfni nizovi genoma koji su isti kod oba taksona.
Infromativni markeri za reavanje pitanja potencijalnog hibridnog ukrtanja jesu oni
apomorfni nizovi koji u dananjim populacijama ljudi pokazuju odreen nivo
polimorfnosti.
Cilj analize slinosti izmeu neandertalaca i razliitih savremenih populacija ljudi
bilo je potvrivanje validnosti jedne od nekoliko hipoteza o genetikom meanju naih
predaka (Slika 1.11).

Slika 1.11. etiri mogua scenarija genetikog meanja kasnih hominida (objanjenja u tekstu).

Prvi scenario podrazumeva protok gena izmeu neandertalaca i nekih starih

populacija H.erectusa u van-afrikom regionu; budui da bi ovakvi genetiki uticaji iz
populacija koje su se odvojile od evolucione linije oveka pre vie od 1,5 miliona godina,
podrazumevali znatno vee genetike razlike izmeu neandertalca i oveka, ova hipoteza
je odbaena. Drugi scenario, koji je dugo vremena smatran najverovatnijim, pretpostavlja
ukrtanja kasnih neandertalaca i populacija savremenih ljudi u Evropi i zapadnoj Aziji,
regionima gde su dve grupe ivele zajedno hiljadama godina. Ipak, ova hipoteza nije
potvrena najnovijom studijom budui da su, kako se pokazalo, sve van-afrike
populacije savremenih ljudi podjednako genetiki udaljene od neandertalaca (naravno, ne
iskljuuje se da je povremenih hibridnih ukrtanja po ovom scenariju moglo biti, ali su
takvi genetiki uticaji na genofond savremenih ljudi bili eliminisani tokom vremena).

25
 26

Trei scenario podrazumeva ukrtanje neandertalaca sa predakom populacijom svih ne-

afrikanaca. Upravo je ova hipoteza potvrena u prvoj analizi jedarnog genoma
neandertalca kod savremenih ljudi sa evro-azijskog kontinenta 1% do 4% nukleotida
dospelo je u jedarnu DNK ukrtanjem sa neandertalcima! Po ovim nizovima, van-afrike
populacije slinije su neandertacima nego afrikim populacijama savremenih ljudi, pa se
zakljuuje da je do hibridizacije dolo kada su anatomski savremeni ljudi napustili Afriku,
a pre nego to su se rairili po Evropi i Aziji. Do meanja ove dve grupe ljudi moglo je
doi u peinama Izraela u kojima su otkrivene kosti i anatomski savremenih ljudi i
neandertalaca. Smatra se da su grupe neandertalaca, beei od hladne klime u Evropi,
naselile te krajeve pre oko 80000 godina, na koliko se ovde datiraju najstarije
neandertalske kosti, dok se populacija savremenih ljudi ve nalazila na tom podruju
(najstarije kosti se procenjuju na vreme od oko 100000 godina). Paleoantropolozi
procenjuju da su ove dve grupe ljudi naseljavale iste regione bar 10000 godina, to je
dovoljno dug period za prihvatanje bar nekih neandertalaca u grupe anatomski savremnih
ljudi. Veliki nenadertalski uticaj na jedarnu DNK, tj. fiksiranje nekih neandertalskih
nizova u genom savremenog oveka, moe se oekivati u maloj predakoj van-afrikoj
populaciji (usled efekta genetikog drifta) koja je kasnije doivela ekspanziju i rairila se
po evro-azijskom kontinentu. etvrti scenario govori o postojanju substrukturiranosti
afrikih populacija H. sapiens sapiens nakon razdvajanja evolucione linije koja je vodila
ka neandertalcima, a pre nego to je savremeni ovek zapoeo naseljavanje ostatka sveta i
doao u nov kontakt sa neandertalskim ovekom. Komparativna studija humanog i
neandertalskog genoma podrava ovaj scenario, potvrujui jo jednom afriko poreklo
svih savremenih ljudi.
Premda su genomi neandertalaca i anatomski savremenih ljudi 99,84% identini,
otkriveni su regioni genoma koji su se kod nas promenili posle razdvajanja od
zajednikog pretka, ije se vreme procenjuje na period od 270000 i 440000 godina (ove
nove procene vremena divergencije, koje daje Peboov istraivaki tim, neto su mlae od
ranije prihvaenih procena). U genima koji kodiraju proteine otkriveno je 78
aminokiselinskih supstitucija koje nisu imali neandertalci, tj. kod neandretalaca je
pronaeno predako stanje (slino impanzinom nizu), pri emu je samo pet gena imalo
vie od dve nukleotidne zamene. Mada je to vrlo mali broj nukleotidnih zamena od

26
 27

razdvajanja od zajednikog pretka, te mutacije su otkrivene u genima znaajnim za

kognitivno razvie (kada mutiraju kod savremenih ljudi, doprinose pojavi Daunovog
sindroma, shizofrenije i nekih oblika autizma). Takoe, neki od tih gena sa mutacijama
specifinim za savremene ljude sintetiu proteine koji su znaajni za pigmentaciju koe,
funkciju znojnih lezda, ili utiu na energetski metabolizam (mutacije jednog od tih gena
kod savremenih ljudi dovode do pojave dijabetesa tipa 2).
Uestalosti nekih gena u dananjim populacijama ukazuju da je savremeni ovek
mogao, preko ukrtanja sa arhainim ljudima (neandertalac je samo jedna od (pod)vrsta),
dobiti neke varijante koje su se potom veoma brzo proirile u populacijama naih predaka
pod uticajem pozitivne selekcije (Evans i sar. 2006). Ovo profitiranje savremenih ljudi
od takve hibridizacije, najee se vezuje za gen MCPH1, za koga se smatra da ima
vanu ulogu u razviu naeg velikog mozga (videti kasnije). Meu razliitim varijantama
ovog gena moe se izdvojiti grupa srodnih haplotipova oznaena kao haplogrupa D.
Procenjena starost haplogrupe D (na osnovu genealogije razliitih alela unutar ove grupe)
iznosi samo 37000 godina, a injenica da oko 70% savremenih ljudi nosi ove varijante
gena ukazuje na veoma jaku (i brzu) selekciju. Poreenjem izmeu D i ne-D haplogrupa,
pokazalo se da je do razdvajanja predakih nizova ove dve grupe dolo pre 1,7 miliona
godina, dok se polimorfizam unutar ne-D haplogrupe datira na manje od 1 milion godina.
Ovi udni rezultati su, zatim, procenjivani u odnosu na teorijske modele evolucionih
posledica razliitih demografskih dogaaja. Najverovatnije objanjenje dobijenih
genealogija podrazumevalo je postojanje dve populacije koje su dugo vremena bile
meusobno izolovane (procenjeno vreme izolacije 1,1 milion godina), pri emu se u
jednoj od populacija fiksirao predaki alel D koji e dati D haplogrupu. Tek nakon
hibridizacije, aleli D haplogrupe dospeli su u drugu populaciju. Evans i saradnici navode
da populacija u kojoj je fiksiran D alel, nije mogla biti neka od predakih populacija
anatomski savremenih, ve arhainih ljudi! Za ovu tvrdnju postoji nekoliko razloga. Prvo,
scenario sa dve predake populacije savremenih ljudi, podrazumevao bi prolazak kroz
veoma usko grlo one kod koje je fiksiran D haplotip. Takav dogaaj morao bi se uoiti i
na drugim genskim lokusima, to nije sluaj. Drugo, u samoj Africi, gde je savremeni
ovek nastao, uestalost alela D haplogrupe je najmanja u odnosu na ostatak sveta. To
ukazuje da se dogaaj introgresije D alela u drugu ljudsku populaciju nije mogao desiti u

27
 28

Africi, ve, najverovatnije na evro-azijskom kontinentu. Tree, procenjeno vreme

introgresije D haplogrupe u nau vrstu poklapa se sa periodom kada su na ovom
kontinentu savremeni ljudi iveli zajedno sa neandertalcima.
Drugi molekularni paleoantropolozi pokazuju rezerve u odnosu na prikazani
scenario. Naime, kao to je ve pomenuto, genealogije autozomnih gena mogu ii mnogo
dublje u prolost (i do 2,7 miliona godina; videti kasnije) nego to je procenjeno vreme
divergencije izmeu evolucionih linija koje su vodile savremenim ljudima i
neandertalcima (vreme razdvajanja na osnovu mtDNK je manje od 500000 godina).
Stoga nije neoekivano da e se u jedarnim genomima neandertalaca pronai genetike
varijante na pojedinim lokusima koje su u nekim populacijama savremenih ljudi prisutne,
a u drugima nisu. Ovakve situacije uopte ne moraju sugerisati meanje izmeu ovih
populacija, ve nam mogu ukazati na balansnu selekciju ili evolucionu istoriju efekata
genetikog drifta u razliitim populacijama savremenih i arhainih ljudi6.
Zanimljivi nalazi koji ukazuju na drevna hibridna ukrtanja, vezuju se i za
nedavno otkrivenu arhainu grupu ljudi, nazvanu Denisovci (videti deo 1.1). Genetike
analize mitohondrijskih genoma izolovanih iz falange i zuba fosilizovanih ostataka iz
Denisova peine u Sibiru, starosti od oko 40000 godina, pokazali su 385 nukleotidnih
razlika u odnosu na savremene ljude i 376 baznih zamena u poreenju sa neandertalskom
mtDNK (Krause i sar., 2010). Budui da su denisovski fosili bili smeteni u hladnim i
suvim uslovima sibirske klime, ispostavilo se da je i njihova jedarna DNK veoma dobro
ouvana (ak i znatno bolje od veine neandertalskih nalaza), malo kontaminirana i lako
uporediva sa jedarnim genomima savremenih ljudi i neandertalaca (Reich i sar., 2011).
Na osnovu geneolokih analiza svih genetikih podataka, procenjena su vremena
divergencije izmeu tri evolucione linije: denisovska linija odvojena je od linije koja je
vodila ka savremenim ljudima pre 1 do 0,8 miliona godina; razdvajanje predaka
Denisovaca od neandertalske linije datira se na vreme od oko 640000 godina, dok se
ranije procenjeno vreme divergencije izmeu savremenih ljudi i neandertalaca datira na
izmeu 440000 i 270000 godina. Ovi nalazi veoma bitno menjaju nae razumevanje
evolucione istorije ljudi i izumrlih srodnika ona je bila znatno burnija i podrazumevala

6
Potrebno je rei da poreenje jedarnih genoma neandertalaca i savremenih ljudi nije potvrdilo ovu
hipotezu.

28
 29

je vie epizoda migracija arhainih grupa nego to smo to ranije mislili. Naime, pokazalo
se da je izmeu najstarijih migracija, koje vezujemo za vrstu Homo erectus u vremenu od
pre oko 1,9 miliona godina, i kasnijih migracija iz Afrike, od pre oko 0,5 miliona godina,
koje se povezuju sa precima neandertalaca (to odgovara vremenu razdvajanja evolucionih
linija koje su vodile savremenim ljudima i neandertalcima), postojala bar jo jedna
epizoda migracija, od pre oko 1 milion godina, koju moemo dovesti u vezu sa precima
Denisovaca. Kako navode antropolozi, verovatno je da su se migracije, koje moda
nikada neemo otkriti, deavale neprekidno u manjoj ili veoj meri. Rute dve otkrivene
drevne migracije su se, oigledno, razlikovale denisovski preci su migrirali ka jugu i
istoku Azije, dok su neandertalski krenuli ka severu i zapadu. Sigurno, je, takoe, da su
se kroz kasnija irenja po evroazijskom kontinentu ove dve grupe arhainih ljudi sretale i
ivele na istim prostorima (peina Denisova sadri fosile obe grupe).
Zanimljivost vezana za Denisovce nije zavrena samo njihovim otkriem.
Poreenjem jedarnog genoma iz denisovskog fosila sa genomima savremenih ljudi iz vie
populacija irom sveta, pokazano je da su se ovi arhaini ljudi, slino neandertalcima,
ukrtali sa predakim grupama nekih populacija savremenih ljudi. Prve analize su
pokazale da 4 do 6 procenata genoma savremenih ljudi iz Melanezije (grupe pacifikih
ostrva Okeanije u regionu severno i severoistono od Australije, kojima pripada i Nova
Gvineja) jesu rezultat introgresije arhainih sekvenci denisovaca. Kasnije proirena
analiza na 33 populacije iz itave Okeanije, Australije i jugozapadnog kopna Azije,
ukazala je na genetike tragove meanja kod australijskih Aboridina, nekih naroda
Polinezije, Fidija, istone Indonezije i Filipina, ali ne i kod grupa ljudi iz Mikronezije,
zapadne Indonezije ili kopna jugoistone Azije. Ne treba zaboraviti da svi ovi ljudi, kako
je oekivano, nose i tragove neandertalske introgresije, slino svim van-afrikim grupama.
injenica da meu najstarijim naseljenicima Okeanije i Australije postoje grupe i sa i bez
denisovskih sekvenci, kao i da u okviru samih populacija postoji varijabilnost u
prisustvu/odsustvu ovih nizova, ukazuje na to da su se ova hibridna ukrtanja deavala
relativno skoro, tj. pre manje od 50000 godina. Naime, prva pretpostavka koja je pratila
otkrie introgresije, podrazumevala je da je do ukrtanja dolo na kopnu Azije, pre
migracije ka ostrvima. Budui da se otkrie denisovskih fosila dogodilo na dalekom
severu, pretpostavljalo se da se susret dve grupe mogao desiti najdalje u junim delovima

29
 30

centralne Azije. Meutim, kao to smo naveli, najverodostojnije reenje ove zagonetke, a
zasnovano na detaljnijim genetikim analizama, podrazumeva da je areal Denisovaca bio
mnogo iri i da se protezao ka dalekom jugu gde je dolazilo do ukrtanja sa kasnije
pristiglim precima savremenih populacija u ovom regionu. Izgleda da su Denisovci bili
veoma uspena sestrinska grupa anatomski savremenih ljudi.
Pria sa hibridnim ukrtanjima izmeu naih predaka i arhainih vrsta nije jo
uvek iscrpljena. Iako do sada u Africi nisu pronaeni fosili arhainih ljudi koji su
dovoljno ouvani da bi mogli biti analizirani molekularno-biolokim tehnikama,
matematiki modeli zasnovani na procenjenoj starosti nekodirajuih sekvenci u raznim
afrikim populacijama dananjih ljudi, ukazuju na osnovanu tvrdnju da je i na ovom
kontinentu dolazilo do hibridnih ukrtanja sa arhainim taksonima i nakon to su
anatomski savremeni ljudi iz Afrike kolonizovali ostatak sveta. Na kraju krajeva, teko je
zamisliti razloge zbog kojih takvih ukrtanja nije moglo biti na kontinentu gde je
savremen ovek nastao. Naprotiv, to bi trebao biti prostor sa najguom naseljenou
ljudima i njihovim arhainim srodnicima tokom najdueg perioda vremena. Pored toga,
irom Afrike postoje mnogi fosilni nalazi, starosti izmeu 200000 i 12000 godina, koji
dugo vremena zbunjuju paleoantropologe svojom meavinom karakteristika arhainih i
savremenih ljudi (Stringer i sar., 2011). U jednoj studiji 61 nekodirajueg autozomalnog
regiona na uzorcima osoba iz tri subsaharske afrike populacije, testirana je hipoteza
drevnih hibridnih ukrtanja (Hammer i sar., 2011). Posebnu vanost u ovoj studiji imale
su dve relativno izolovane populacije sa tradicijom lovaca-sakupljaa, Biaka i San, koje
predstavljaju vane rezervoare humane genetike varijabilnosti. U cilju poreenja, za
treu analiziranu grupu odabrana je zemljoradnika populacija Mandenka. Meu
analiziranim sekvencama, ije su pojedinane duine iznosile oko 20000 nukleotida,
pronaeno je tri regiona iji obrasci variranja podravaju model introgresije nizova od
arhainih populacija; na 4. hromozomu (lokus 4qMB179), na 13. hromozomu (lokus
13qMB107) i na 18. hromozmu (lokus 18qMB60). Naime, procena razdvajanja Biaka/San
i Mandenka populacija, kada je zasnovana na ovim sekvencama, datira se na vreme vie
od trostruko due od vremena nastanka savremenih ljudi. Varijabilnost analiziranih
haplotipova ukazuje na veoma duboku filogeniju, tj. na razdvajanje ovih arhainih i
savremenih sekvenci, pre oko 700000 godina. S druge strane, veoma visoka vrednost

30
 31

gametske neravnotee (LD, linkage disequilibrium, vezana neravnotea) izmeu

polimorfizama du dugih regiona hromozoma koje pokrivaju analizirane sekvence,
ukazuje na skorije ubacivanje ovih arhainih nizova u savremene populacije7. Na osnovu
procenjene uestalosti rekombinacija u tim regionima hromozoma, procenjeno je vreme
introgresije, odnosno hibridnog ukrtanja, na svega 35000 godina, mnogo hiljada godina
nakon to je anatomski ovek nastao. Istraivaki tim je, zatim, proirio analizu ova tri
niza na vie od 500 Afrikanaca irom kontinenta. Rezultati su pokazali da se sve tri ili
samo neke od arhainih sekvenci mogu, sa razliitom uestalou, pronai u
populacijama irom Afrike, osim na krajnjem zapadu gde se nalazi i analizirana
Mandenka grupa ljudi. Budui da je najvea zastupljenost drevnih haplotipova
ustanovljena u centralnoj Africi, pretpostavlja se da je do meanja sa arhainim ljudima,
koje je rezultovalo takvim genetikim nalazima, dolazilo upravo na tim geografskim
prostorima.
Molekularno-genetike analize, primenjene u antropolokim studijama, donele su
nam brojna uzbudljiva saznanja o ukrtanjima naih predaka sa arhainim ljudima.
Ujedno, zakljuci koje iz tih rezultata moemo izvui, govore nam o veoma burnoj
prolosti koja je oblikovala nae genetiko naslee i formirala nas ovakvima kakvi jesmo.
Meutim, moemo postaviti pitanje koliko su takvi dogaaji doprineli adaptiranju nae
evolucione linije na razliite ekoloke uslove u kojima su se nai preci nalazili tokom
hiljada godina evolucije. Drugim reima, koliko smo profitirali od tih drevnih meanja
sa srodnim vrstama? Jedna studija visoko polimorfnih HLA gena klase I, kljunih
komponenti imunskog sistema, ukazala je da smo alel HLA-B*73 dobili od arhainih
ljudi u zapadnoj i jugoistonoj Aziji i Okeaniji (Abi-Rached i sar., 2011). Genotipiziranje
savremenih ljudskih genoma identifikovalo je arhaine HLA haplotipove sa funkcionalno
razliitim alelima koji verovatno vode poreklo od denisovskih i neandertalskih genoma.
Nekoliko ovih alela kodiraju za ligande za receptore na NK elijama (engl. natural killer
cells), a danas predstavljaju vie od 50% HLA alela savremenih evroazijskih populacija, i,
kako se pretpostavlja, kasnije su introdukovani i u afrike populacije. Veoma snaan
selektivni pritisak koji je favorizovao te varijante u prilino kratkom vremenskom

7
Setimo se da, to je due vreme, tj. vei broj rekombinacionih dogaaja u gametogenezi, vea je
verovatnoa rasturanja vezanih genetikih varijanti.

31
 32

periodu, moe objasniti brzo poveanje uestalosti ovih alela u naoj vrsti. Tako, bar za
ljudski imunski sistem, moemo rei da je introgresija arhainih alela bila adaptivna i
znaajno je oblikovala nae naslee.

1.3. Genetika osnova fenotipskih razlika izmeu oveka i impanze

Pre nekoliko godina, jedna naunica se upitala koliko je potrebno nukleotidnih

promena da bi ostvarila hominizacija genoma primata (Saitou, 2005). Njen odgovor je
bio - oko 1%, ili oko 10000 nukleotidnih zamena u kodirajuim delovima ljudskog
genoma, uzimajui u obzir njenu procenu da kodirajue delove naeg genoma ini oko
900000 nukleotida. Ovaj zakljuak, naravno, moramo uzeti sa velikom rezervom budui
da je praktino nemogue dati taan broj genetikih promena koje su dovele do pojave
ljudskog fenotipa, i to ne samo zbog velike individualne varijabilnosti pripadnika nae i
nama srodnih vrsta, ve i zbog toga to na fenotip ne zavisi samo od broja ili kvaliteta
gena. U oblikovanju onoga to nazivamo ljudskim fenotipom vane su interakcije izmeu
gena.
Na osnovu savremenih podataka, uzroci fenotipskih razlika izmeu nas i impanzi
mogu se svrstati u tri velike grupe:
1. promene u genetikoj regulaciji razvia,
2. delecije i duplikacije pojedinih gena,
3. promene u kodirajuim delovima gena.
1.3.1. Promene u genetikoj regulaciji razvia
Pretpostavka o znaaju regulacije aktivnosti gena tokom razvia za formiranje
razlika u morfologiji, ponaanju i kognitivnim sposobnostima izmeu oveka i impanze,
potie iz vremena pre detaljnih znanja o organizaciji naeg genoma (King i Wilson,
1975). U to vreme, ovakve hipoteze zasnivale su se na (intuitivnom) stavu da male
razlike homolognih proteina izmeu dve vrste ne mogu predstavljati zadovoljavajue
objanjenje za veliku fenotipsku razliitost, ve da se reenje mora traiti u razlikama
koje imaju mnogo vei efekat na fenotip. Brojna savremena istraivanja su pokazala
ispravnost ovakvih miljenja, tako da danas malo ko sumnja da su fenotipske razlike

32
 33

izmeu oveka i impanze posledica, pre svega, razliitih naina regulacije aktivnosti
gena sa istom ili vrlo slinom strukturom.
Danas znamo da je regulacija aktivnosti gena koji kodiraju proteine kod eukariota
vrlo dinamina i da se moe odigrati na nekoliko nivoa: inicijaciji i eloganciji
transkripcije, obradi iRNK, stabilnosti iRNK, lokaciji iRNK u eliji, translaciji, itd. Ipak,
smatra se da je regulacija na nivou inicijacije transkripcije daleko najei nain
regulacije aktivnosti gena tokom razvia 8 . Regulacija transkripcije u eukariotskim
elijama se zasniva na specifinim interakcijama transkripcionih faktora sa regulatornim
nizovima nukleotida u DNK koji su nazvani cis-regulatori (Slika 1.12). To su specifini
nizovi DNK koji reguliu samo gene koji pripadaju istom molekulu DNK; obino se
nalaze neposredno uz mesto sa koga poinje transkripcija odreenog gena (za detalje
videti Stojkovi i Tuci 2012, deo 2.1.1). Nasuprot njima, trans-regulatori stvaraju
regulatorne proteine (ili RNK), koji stupaju u interakcije sa drugim genima na istom ili
razliitim hromozomima 9 . Za trans-regulatore se esto kae da se nalaze bilo gde u
genomu osim uz gen koji se analizira. Savremena istraivanja molekulske osnove razvia
pokazala su da male promene u regulatornim genima mogu dovesti do velikih promena u
nainu razvia organizama, ukoliko utiu na vremensku pojavu (,,tajming) ili nivo
ekspresije regulatornih proteina. Takoe, analiza humanog genoma je ustanovila da su
regioni hromozoma sa vrlo malim brojem gena (koji kodiraju proteine), esto oznaeni i
kao genske pustinje, bogati sekvencama pojaavaa/utiavaa koje su u stanju da vre
finu regulaciju ekspresije gena na vrlo velikim distancama.
Poreenje genoma 29 euternih sisara pokazalo je da je oko 5,5% genoma oveka
evoluiralo pod delovanjem purifikujue selekcije (odnosno da je visoko konzervisan), to

8
Savremena istraivanja su pokazala da se enzim RNK polimeraza II, koja se tradicionalno vezivala za
transkripciju gena koji kodiraju proteine, nalazi na brojnim neoekivanim mestima, kao to su meugenski
regioni i heterohromatinske oblasti hromozoma. Pokazalo se da se pomou ovog enzima sintetie velika
klasa nekodirajue RNK (ncRNK) koja je obraena na slian nain kao i iRNK (poseduje 5 kapu i 3 Poli
A kraj), ali je vrlo nestabilna (ovi transkripti obeleavaju se kao CUT od engl. criptic unstable transripts).
Smatra se da CUT imaju vrlo vanu ulogu u regulaciji aktivnosti eukariotskih gena. Znaajno je rei da ovi
ncRNK molekuli mogu imati i otvorene okvire itanja (ORF, od engl. open reading frame) koji su iste
(sense) ili suprotne (antisense) orijentacije u odnosu na poznate transkripte koji uestvuju u kodiranju
proteina. Kod ljudi oko 11% transkripata ima antisense orijentaciju (Berreta i Morillon, 2009). To znai da
je veliki broj promotora bidirekcionalan, to, opet, namee pitanje njihove regulacije.
9
U molekularnoj genetici je uobiajeno da termin transkripcioni faktor oznaava trans-regulatore koji
sintetiu proteine koji na razliite naine kontrolu transkripciju RNK. Transkripcioni faktori su esto
aktivni u razliitim tipovima elija, gde reguliu ekspresiju brojnih gena putem vezivanja za cis-regulatore.

33
 34

je indikacija da se u tom delu genoma nalaze vani funkcionalni elementi (Linblad-Toh i

sar., 2011). Procenjeno je, takoe, da u tom delu genoma oveka, koji je pod
nadzorom prirodne selekcije, na egzone kodirajuih gena odlazi oko 20% bp,
netranslatirajuim delovima gena i nekodirajuoj RNK pripada sledeih oko 7% bp, dok
preostali deo, oko 73% bp, ine visoko konzervisani nizovi koji se ne transkribuju.
Smatra se da se u tom delu genoma oveka nalaze uglavnom cis regulatorni delovi gena
koji kontroliu prostorno-vremensku ekspresiju gena tokom razvia. Procenjuje se da ak
od 11% do 20% tih cis regulatornih elementa potie od mobilnih genetikih elemenata
(Lowe i Haussler, 2012).
Na ovom mestu vano je takoe istai da su i individualne razlike izmeu
savremenih ljudi preteno uslovljene promenama u nainu regulacije gena. Procenjuje se
da cis-regulatorne mutacije uzrokuju izmeu 25% i 35% meu-individualnih razlika u
ekspresiji gena savremenih ljudi (Pastinen i Hudson, 2004). Takoe, smatra se da su
zajednike varijante cis-regulatora odgovorne za meu-populacione razlike u ekspresiji
gena koje se mogu uoiti kod savremenih ljudi (Spielman i sar., 2007). Ovi podaci nisu
iznenaujui budui da je poznato da razlike u samo jednom nukleotidu nekog
regulatornog niza mogu dovesti do velikih promena u nainu njegove regulacije.

Slika 1.12. Shema tipinog eukariotskog gena koji kodira za protein i cis-regulatorne mutacije. A.
Linije iznad egzona oznaavaju egzone koji se mogu alternativno iskrajati. B. Unutar gena se
mogu razlikovati kodirajui delovi (egzoni) i cis-regulatorni nizovi koji se odnose na sve ostale
nizove istog molekula DNK koji uestvuje u regulaciji ekspresije gena. Cis-regulatorni nizovi
ukljuuju delove DNK koji reguliu transkripciju, RNK stabilnost, iskrajanje i translaciju. C.
Mutacije u kodirajuim delovima gena dovode do zamene aminokiselina u proteinima ili do
promena nukleotidnih nizova u zrelim molekulima RNK. D. Cis-regulatorne mutacije mogu se
odigrati u bilo kom delu gena; vano je samo da dovode do promena u ekspresiji gena.

34
 35

Mutacije u promotoru gena koji kontrolie prodinorfin (PDYN), ulaze u red

najpoznatijih primera cis-regulatornih promena gena koje su se odigrale tokom evolucije
oveka (Rockman i sar., 2005). Prodinorfinski protein je prekurzor niza neuroaktivnih
peptida. Dinorfini, glavni proizvodi obrade PDYN, predstavljaju specifine ligande za
kapa opioidne receptore. Prodinorfinska iRNK, dinofinski neuropeptidi i receptori za koje
se vezuju mogu se nai u razliitim delovima mozga i kimene modine. Eksperimenti sa
glodarima pokazali su da su opioidni neuropeptidi vani za socijalno vezivanje, uenje i
memoriju. Smanjenje ekspresije PDYN gena povezuje se sa nekim oblicima shizofrenije i
depresije.
Cis-regulacija prodinorfina je vrlo sloena i ukljuuje nekoliko promotora. Glavni
transkript ovog gena ukljuuje tri egzona iji je promotorski region dobro prouen. U
okviru tog promotora (na 1250 mestu uzvodno od poetka transkripcije, videti sliku 1.12)
nalazi se niz od 68 bp parova koji se u ljudskim populacijama moe ponavljati do etiri
puta. Kod nekih ljudi postoji, kao kod drugih hominida, samo jedna kopija ovog ponovka
od 68 bp. Ljudi sa 4 ponovka se takoe retko sreu (do sada su naeni samo u Kamerunu),
dok su oni sa 2 ili 3 ponovka prisutni sa razliitim uestalostima u ljudskim populacijama
(npr. na Novoj Gvineji 98% ljudi ima dva ponovka, a u Italiji oko 67% ljudi ima tri
ponovka od 68 bp u promotoru PDYN gena). Kod ljudi, u odnosu na druge primate, u
ovom ponovku postoji pet nukleotidnih zamena koje, verovatno, poveavaju
konstitutivnu ekspresiju ovog gena (slika 1.13), ali i jedna mutacija unutar vezujueg
mesta za jedan transkripcioni faktor koji regulie inducibilnu sintezu PDYN.

Slika 1.13. Nukleotidni sastav ponovka od 68 bp koji se nalazi u promotoru gena za prodinorfin
(PDYN) razliitih vrsta Primata. Strelicama su oznaena mesta pet nukleotidnih zamena koje se
nalaze kod oveka.

35
 36

Cis-regulatorni elementi koji pojaavaju ili utiavaju aktivnost gena (pojaavai i

utiavai) esto se nalaze u evoluciono vrlo konzervisanim (tj. ne menjaju se mnogo
tokom evolucije) i nekodirajuim delovima ljudskog genoma. Neki od tih regiona esto
se preklapaju sa egzonima gena koji uestvuju u obradi iRNK, ili sa intronima oblinjih
gena koji su ukljueni u regulaciju transkripcije (Bajerno i sar., 2004). U regionima koji
obuhvataju introne i netranslatujue 5 i 3 delove samih gena (5 i 3 UTR sadre signale
koji, na primer, odreuju gde e se u eliji akumulirati dati protein), kao i nukleotide koji
su oko 5 kb uzvodno i nizvodno od mesta poetka i kraja transkripcije gena koji kodiraju
proteine, nalaze se mesta koja se malo menjaju tokom evolucije (nazivaju se CNC
mestima, od engl. conserved non-coding sites) 10 . Visoka konzervisanost CNC se
objanjava prisustvom cis-regulatora u njima. Kod jednog broja CNC u genomu oveka
dolo je do nukleotidnih zamena, a poto kod impanze takve promene nisu viene, ti
regioni se oznaavaju kao haCNC (od engl. human accelerated CNC).
Ukoliko se u konzervisanim nekodirajuima mestima zaista nalaze vani cis-
regulatori, onda delecije na tim mestima mogu dovesti do znaajnih promena u nainu
regulacije odgovarajuih gena. U genomu ljudi naeno je 510 delecija u regionima koji
su kod impanzi i drugih sisara visoko konzervisani (McLean i sar., 2011). Dakle, to su
delecije specifine samo za ljude (hCONDEL; engl. human CONserved DELetions).
Veina hCONDELa nalazila se u nekodirajuim delovima genoma (355 u intergenskim
regionima, a 154 u intronima gena). Dve od tih delecija su posebno interesantne jer se
prva nalazi u blizini gena koji kodira jedan steroidni receptor, a druga u blizini gena
znaajnog za funkcionisanje centralnog nervnog sistema.
Androgenski receptor (AR), u ijoj se blizini nalazi prva delecija, je neophodan
prilikom odgovara sisarskih tkiva na androgenske hormone. Analiza ekspresije ovog gena
kod transgenih mieva, u koje je uneen oko 5kb velik region impanze i mia, u kome se
nalazi delecija oveka, pokazala je da se u tom regionu nalazi pojaava koji regulie
pojavu AR u tkivu embriona odgovornog za razvie facijalnih (mirisnih) dlaica i

10
ovek i mi imaju nekoliko stotina apsolutno identinih nizova DNK ija veliina varira od 200 do 800
bp. Ti nizovi nalaze se 1. u egzonima gena ukljuenih u obradu RNK, 2. u intronima gena koji su ukljueni
u DNK transkripciju 3. izmeu gena, gde slue kao pojaavai nekih gena znaajnih za embrionsko razvie
(npr Pax6 gena). Oigledno ti nizovi su od sutinskog znaaja za funkcionisanje sisarskih gena.

36
 37

keratiniziranih epidermskih ekinja na vrhu penisa, koji su prisutni kod mnogih sisara,
ukljuujui impanze. Poto ovek nema nijednu od tih osobina, moemo zakljuiti da je
to zbog odsustva pojaivaa koji kontrolie specifinu tkivnu ekspresiju AR.
Imajui u vidu niz promena u seksualnom ponaanju koje se vezuju za
prisustvo/odsustvo ekinjastih struktura na penisu, delecija pojaivaa AR mogla je da
ima niz znaajnih posledica za evoluciju oveka. Na primer, poznato je da su primate sa
manje ekinja preteno monogamne i da njihovo ukljanjanje smanjuje taktilnu osetljivost
i produava trajanje kopulacije. Zajedno sa drugim osobenostima u morfologiji i
seksualnom ponaanju koje se uoavaju u naoj evolucionoj liniji, gubitak pojaavaa za
AR mogao je znaajno da utie na pojavu monogamnih veza i poveanu brigu prema
potomstvu oba roditelja.
Druga vana delecija odnosi se na pojaava u blizini gena GADD45G, koji kod
impanze i drugih sisara zaustavlja elijski ciklus i aktivira apoptozu u subvetrikularnim
zonama prednjeg mozga. Poveana proliferacija elija u tim zonama, zbog delecije u
represorskom genu, oigledno je mogla da dovede do poveanja neokorteksa u naoj
evolucionoj liniji.
Analiza preko 17000 transkripata izolovanih iz 13 delova mozga (cerebelum,
talamus, striatum, hipokampus, i 9 oblasti neokorteksa) fetusa oveka starog od 18 do 23
nedelje (to je odluujui period za formiranje naeg mozga) pokazala je da se oko 76%
transkripata razliitih gena pojavljuje bar u jednom regionu mozga, to znai da se
najvei deo ljudskih gena ispoljava tokom razvia mozga (Johnson i sar., 2009). Takoe,
4369 gena, ili oko 33% od ukupnog broja koji je analiziran, ima diferencijalnu ekspresiju
(DEX), a 3755 gena (ili oko 28%) pokazuje diferencijalno korienje egzona (to je
indikacija alternativnog iskrajanja egzona) u razliitim delovima mozga oveka tokom
kritinog perioda fetalnog razvia mozga. Znaajno je rei i da se oko 17% DEX gena,
koji se ispoljavaju u jednoj od 9 oblasti neokorteksa, nalazi u blizini haCNC. Poreenja
radi, od 985 gena sa visokom ekspresijom u neokorteksu samo se njih 8% nalazi u blizini
haCNC. Dakle, kod gena sa visokom ekspresijom u neokorteksu, geni koji imaju DEX
dva puta se ee nalaze u blizini delova ljudskog genoma koji pokazuju ubrzanu
evoluciju i koji, najverovatnije, sadre cis-regulatore. Zanimljivo je da su ove asocijacije
jo izraenije kod gena, kao to je FOXP2, koji imaju visoku ekspresiju u oblastima

37
 38

neokorteksa znaajnim u oblikovanju naih jezikih sposobnosti (videti i kasnije).

Procenjuje se da su se mutacije u pretpostavljenom pojaavau FOXP2 gena odigrale
tokom poslednjih 250000 godina evolucije oveka, tj. posle razdvajanja od neandertalaca
(Ptak i sar., 2009). Takoe, poreenje genoma oveka sa onim koji je rekonstruisan za
neandertalce pokazalo je da u regionu koji se nalazi od 50 do 100 kb uzvodno od gena
pod oznakom MEF2A (engl. myocite enhancer factor 2A), postoji nekoliko nukleotidnih
zamena specifinih samo za oveka (Liu i sar., 2012). Poto je MEF2A kljuni
transkripcioni faktor u kontroli niza gena odgovornih u regulaciji neuronske aktivnosti,
smatra se da su mutacije u pretpostavljenom pojaavau ovog gena mogle da dovedu do
promena u nainu razvia prefrontalnog korteksa (PFC) mozga savremenih ljudi, o emu
e biti rei u delu 2.1.
Danas nam sve vie podataka govori da u sloenim interakcijama izmeu gena i
ivotne sredine tokom razvia naih organa, posebno mozga, znaajnu ulogu imaju tzv.
nekodirajue RNK (ncRNK; o regulatornoj ulozi ovih RNK videti Stojkovi i Tuci,
2012, delovi 3.33.5) 11 . Kada je u pitanju mozak, pokazalo se da specifine ncRNK
uestvuju u regulaciji razvia dendrita, diferencijaciji neurona i sintezi proteina koji
uestvuju u formiranju sinapsi (Satterlee i sar., 2007). Grupi ncRNK pripadaju i tzv.
mikroRNK molekuli (miRNK) koji se vezuju za 3 nekodirajue regione mnogih iRNK.
Vezujui se za iRNK, miRNK, ija veliina varira od 20 do 25 nukleotida, dovode do
degradacije iRNK ili supresije translacije. Ovo je bri nain promene obrasca ekspresije
gena nego putem aktivacije/inaktivacije transkripcije. Kod vieelijskih ivotinja i oveka
komplementarnost nizova nukleotida izmeu miRNK (koje su uvek jednolanane) i
iRNK obino je vrlo mala; od stepena komplementarnosti zavisi da li e iRNK biti
degradirana ili e doi samo do privremenog zaustavljanja procesa translacije. Procenjuje
se da od ukupnog broja gena u genomima ivotinja na miRNK gene odlazi od 0,5% do
1%. Oko 10% miRNK nalazi se u okvirima introna nekih gena koji kodiraju proteine.
Prema savremenim procenama, aktivnost izmeu 30% i 50% gena oveka reguliu
miRNK. Filogenetska analiza 1433 miRNK oveka (kod nas je do sada otkriveno vie od

11
Na primer, savremene procene su da transkriptom oveka sadri, osim oko 20000 gena koji kodiraju
proteine i 9000 malih ncRNK, izmeu 10000 i 32000 dugih ncRNK i oko 10000 pseudogena (Tay i sar.,
2014).

38
 39

1500 miRNK) ukazala je na postojanje dva perioda ubrzanog nastanka ovih mali
regulatornih RNK prvi period odnosi se na ranu fazu evolucije placentalnih sisara, a
drugi period odigrao se u poetnoj fazi evolucije hominoida (Iwama i sar., 2013). U
svakom od ovih perioda nastalo je oko 28% miRNK koje se nalaze u genomima
savremenih ljudi. Ta dva perioda su, po svoj prilici, imali vrlo velik uticaj na regulatornu
mreu savremenih ljudi. U jednoj analizi koja je obuhvatila 447 miRNK oveka, 59%
njih bilo je prisutno kod primata, oko 30% bile su one koje su karakteristine za sisare,
oko 9% za nesisarske kimenjake i oko 8% miRNK bilo je svojstveno samo sa nas ljude
(Berezikov i sar., 2006).
Smatra se da miRNK imaju vanu ulogu u vremenskoj kontroli ekspresije gena
tokom razvia, u apoptozi, u kontroli rasta i oblika elija i kontroli adhezije elija
razliitih tkiva. Takoe, izgleda da se za iRNK odreenih transkripcionih faktora
(posebno onih sa homeodomenima) vezuju razliite miRNK. Postoje indikacije da su
geni koji uestvuju u sintezi proteina sinapsi nervnih elija pod kontrolom miRNK. Neki
istraivai veruju da je nervni sistem jedan od osnovnih organa u kome se odvija
regulacija aktivnosti gena putem miRNK. Naime, poto su mesta rasta neurona i sinapse
esto vrlo udaljeni od jedra, regulacija sinteze proteina tih delova neurona daleko je bra i
usaglaenija ako ide preko miRNK nego putem transkripcije iRNK.
Nedavno izvrena poreenja genoma oveka, impanze, mia i pacova pokazala
su da samo kod ljudi postoje nukleotidne zamene u nekom od 49 analiziranih segmenata
pod nazivom ubrzani regioni oveka (HAR; od engl human accelerated regions) iji su
krajnji proizvodi RNK molekuli (Pollard i sar., 2006). Najvei broj zamena nukleotida
naeno je u HAR1 koji kod ljudi ima ak 18 razliitih nukleotida u odnosu na analizirane
ivotinje. HAR1 je deo novog RNK gena (HARF1) ija funkcija nije jo uvek poznata.
Budui da se HAR1 ispoljava u elijama mozga (tzv. Kajal-Retzius elije) koje tokom
razvia (izmeu 7. i 19. nedelje; kljuni period za specifikaciju i migraciju kortikalnih
neurona) uestvuju u oblikovanju est slojeva neokorteksa, pretpostavlja se da bi ove
RNK mogle imati, u interakciji sa proteinom rilinom (za koga se zna da uestvuje u
postavljanju slojeva korteksa), kljunu ulogu prilikom formiranja ljudskog neokorteksa.
Interesantno je i da HAR2 (ili HACNS1) predstavlja konzervisani nekodirajui niz za
koga je pokazano da funkcionie kao pojaava tokom razvia udova, kao i da u okviru

39
 40

njega postoji niz nukleotida karakteristian samo za oveka i za kog se veruje da

uestvuje pojaanoj ekspresiji gena odgovornih za razvie glenjeva (ili stopala
neophodnih za dvonono kretanje) i palca ruke (Prabhakar i sar., 2008) 12 . Detaljne
analize nukleotidnog sastava transkripcionog faktora NPAS3 (engl. neuronal PAS
domain protein 3; PAS je skraenica za tri proteina Per- period circaian protein, Arnt
aryl hydrocarbon receptor nuclear protein, Sim single minded protein), koji je vrlo
znaajan za funkcionisanje mozga (ukljuen je u neurogenezu, cirkadijalne oscilacije,
metabolizam toksina, hipoksiju, itd.) pokazale su da je ovaj gen vrue mesto za HAR
elemente (Kamm i sar., 2013). ak 11 od 14 HAR elemenata aktivni su tokom razvia
mozga, a najmanje jedan od njih (2xHAR142; nalazi se u petom intronu NPAS3 gena) je
kljuan za razvie prednjeg mozga samo kod oveka. Takoe, u intronskim delovima
gena AUTS2 (engl. autism susceptibility 2), ije mutacije kod ljudi dovode do pojave
nekog oblika autizma, intelektualnih poremeaja i usporenog razvia, postoji ak est
HAR pojaavaa aktivnih u razviu mozga, a etiri od njih su, osim kod nas, prisutni i
kod neandertalaca i Denisovaca (Oksenberg i sar., 2013; Paixao-Cortes i sar, 2013)13.
Analiza vie od 2600 HARova ukazuje da oko 30% njih deluju kao pojaavai, i
to, osim u mozgu, i u drugim embrionskim tkivima oveka (Capra i sar., 2013). Takoe,
poreenje HAR elementa neandertalaca i savremenih ljudi pokazalo je da na oko 84%
HAR pozicija u genomu oveka postoji bar jedan alel arhainih ljudi, a da je oko 8%
HAR supstitucija specifino samo za nas (Burbano i sar., 2012).

12
HAR delovi genoma kod eukariota pokazuju vei broj A/T supstitucija u odnosu na G/C supstitucije
nukleotida. Do ove pojave moglo je doi usled tzv. GC sklone (engl. biased) konverzije gena (oznaava se
kao BGC konverzija gena), tj. nerecipronog kopiranja segmenta DNK sa jednog homolognog hromozoma
na drugi koji favorizuje fiksaciji alela sa vise GC nego AT nukleotida. Poto se BGC konverzije gena
uglavnom sreu u tzv. vruim mestima rekombinacija za koje se, opet, zna da kod primata esto menjaju
poloaj u genomima, sasvim je mogue da su supstitucije nukleotida u HARovima posledica BGC
konverzije gena.
13
Introni AUTS2 gena ulaze u red najveih u genomu ljudi. Osim to se u njima nalaze HAR pojaavai,
smatra se da intronske RNK ovog gena uestvuju u specifinim regulatornim putevima koji kontroliu
alternativno iskrajanje tokom razvia mozga.

40
 41

Slika 1.14. Shematski prikaz 20. hromozoma oveka na kome se nalazi HAR1 region (q13.33).

Analiza koliine iRNK 907 gena koji se ispoljavaju u jetri oveka i nekoliko vrsta
primata (Gilad i sar., 2006), pokazala je da 110 gena (ili 12%) ima razliitu ekspresiju
kod oveka i impanze (izmeu oveka i orangutana takvih gena je bilo 128, a oveka i
rezus majmuna 176). Znaajno je istai da je kod oveka vii nivo ekspresije pokazalo 55
gena, a meu njima je najvie bilo onih koji su kontrolisali sintezu transkripcionih faktora.
Poto transkripcioni faktori, kao to znamo, imaju znaajnu ulogu u regulaciji aktivnosti
gena (oni se svrstavaju u trans-regulatore), i ovi podaci podravaju hipotezu prema kojoj
su promene naina regulacije gena tokom razvia vrlo znaajan mehanizam formiranja
fenotipova ljudi.
Metilacija DNK predstavlja kljunu epigenetiku modifikaciju eukariotskih elija
sa vanom ulogom u regulaciji aktivnosti gena (Stojkovi i Tuci, 2012, deo 5.3).
Procenjuje se da je u sisarskom genomu metilovano 70% do 80% CpG dinukleotida (o
mehanizmima metilacija citozina u CpG dinukleotidima videti Stojkovi i Tuci, 2012,
deo 3.6.3). Mobilni elementi u sisarskim genomima esta su meta metilacije citozina.
Ako se metilovan citozin nalazi u okvirima cis-regulatora, gen najee nee biti aktivan,
premda se danas zna za vei broj gena kod kojih ova metilacija moe uzrokovati suprotan
efekat inicijaciju ekspresije. Nemetilovani CpG dinukleotidi nalaze se najee u blizini
promotora gena u gustim jatima koja se nazivaju CG ostrva (priblino promotorskih
regiona gena oveka poseduje ove regione). Poreenjem metilacionog statusa
regulatornih delova gena oveka i impanze moe se doi do informacija o razlikama u
nainu regulacije aktivnosti gena. Jedna takva analiza koja je obuhvatala 145 CpG
dinukleotidnih mesta u pretpostavljenim delovima 36 gena iz mozga, jetre i limfocita
oveka i impanze, pokazala je da su promene u stepenu metilacije daleko najvee u

41
 42

mozgu nego drugim tkivima (Enard i sar., 2004). Takoe, od 15 CpG dinukleotidnih
mesta koji su bili diferencijalno metilovani u mozgu, 14 je pokazivalo vii stepen
metilacije kod oveka nego kod impanze. Mada jo uvek nije sasvim jasno da li se
stepen metilacije regulatornih delova gena moe direktno prevesti u ranije opisane razlike
u ekspresiji gena u mozgu izmeu oveka i impanze, izgleda, da je poveana metilacija
regulatornih delova gena bila znaajna za evoluciju mozga kod oveka. Retov sindrom,
koji se svrstava u autistiki spektar poremeaja (ASP), primer je da su epigenetiki oblici
regulacije aktivnosti gena (bez promena u nukleotidnim nizovima) zaista imali znaajnu
ulogu u evoluciji naeg mozga14. Retov sindrom ima poseban status meu ASP, jer oko
90% sluajeva ovog sindroma odlazi na mutacije u genu za metil-CpG-vezujui protein
(MECP2). MeCP2 protein regulie ekspresiju gena putem vezivanja za CpG parove
nukleotida. MECP2 gen ima etiri egzona, a dve njegove izoforme (izoforma B se ee
sree od izoforme A) dobijaju se alternativnim iskrajanjem egzona 2 i razliitim
inicijalnim kodonima. MeCP2 protein ima dva osnovna funkcionalna domena; prvi je
metil vezujua oblast (MBD), koja se specifino vezuje za metilovane CpG dimere, a
drugi je domen represije transkripcije (TRD; eng. transcription repression domain)
odgovoran za vezivanje proteina koji posreduju u spreavanju transkripcije. Kod svih do
sada prouenih bolesnika sa Retovim sindrom, mutacije u MECP2 genu nastale su de
novo i to, najee, tokom gametogeneze oeva. Visok nivo ekspresije MECP2 gena u
mozgu se povezuje sa sazrevanjem neurona. Izgleda da smanjena funkcija MECP2 gena
u mozgu dovodi do naruavanja genomskog utiskivanja gena DLX5, koji poveava svoju
ekspresiju15. Za DLX5 je, inae, poznato da ima kljunu ulogu u razviu prednjeg mozga,

14
Retov sindrom je teko neurodegenerativno oboljenje koje se najee javlja kod devojica (retki
sluajevi atipinog i tipinog Retovog sindroma zabeleeni su i kod mukaraca; neki od tih mukaraca
imali su kariotip 47 XXY). Incidencija Retovog sindroma je 1/10000 novoroene enske dece do 12 godina
starosti. Do pojave postepenog gubitka motorikih sposobnosti i komunikacije dolazi posle naizgled
normalnog prenatalnog ranog postnatalnog razvia. Veina obolelih osoba pokazuje stereotipne pokrete
ruku.
15
Kod velikog broja gena sisara otkriveno da je jedan od dva alela koje potomstvo dobija od roditelja
delimino ili potpuno inaktivirano (Stojkovi i Tuci, 2012, deo 5.3.1). Koji e od alela biti inaktiviran
zavisi od toga da li je proao kroz oevu ili majinu gametogenezu. Situacija kada ispoljavanje odreenih
genskih alela zavisi od roditelja koji ga predaje potomstvu nazvana je genomsko utiskivanje (engl genomic
imprinting). U ovim procesima uvek je prisutna metilacija DNK (dodavanje metil grupe na citozin u CpG
dinukleotidama). Meu genima kod kojih postoji genomsko utiskivanje, ije su fizioloke funkcije danas
poznate, osim onih koji uestvuju u fiziologiji placente i kontroli embrionskog rasta, pokazalo se da postoji
veliki broj gena sa genomskim utiskivanjem koji utiu na mozak i ponaanje ljudi.

42
 43

gde indukuje sazrevanje i diferencijaciju GABA neurona. Dakle, genetika osnova

Retovog sindroma ukazuje da gubitak genomskog utiskivanja DLX5 dovodi do
naruavanja razvia onih delova mozga koji neki istraivai oznaavaju kao enski (jer
se ispoljavaju geni koji nisu inaktivirani tokom oogeneze).
Danas je sve vie podataka koji pokazuju da nivo metilacija citozina u CpG
dimerima promotorskih regiona zavisi od razliitih faktora ivotne sredine (od tipa
ishrane do razliitih socijalnih stresora; videti kasnije), ali i da neke od tih epigenetikih
modifikacija mogu da se nasleuju, pa ak i da budu species-specifine. Species-
specifina metilacija znai da u grupi srodnih vrsta postoji konzistentna razlika u nivou
metilacije istih grupa CpG dimera, tj. kod nekih vrsta postoji hipo- a kod drugih vrsta
hiper-metilacija. Metilacioni status promotorskih regiona, naravno, ukazuje da jedan isti
gen, bez ikakvih promena u nukleotidnom sastavu, kod razliitih vrsta ima vrlo razliit
nivo ekspresije. Nedavno objavljeni podaci (Shi i sar., 2014) pokazali su da je nekoliko
CpG dimera gena CENPJ (engl. centromeric protein J; oznaava se jo i kao MCPH6) u
mozgu oveka (analizirane su odrasle jedinke, ali i glavni stupnjevi fetalnog razvia
mozga) hipometilovan (ima samo oko 1/3 metilovanog citozina) u odnosu na tri druge
vrste primata - impanze (Pan troglodytes), gibona (Hoolock leuconedys) i makakija
(Macaca mulata). U skladu sa oekivanjem, in vitro analiza je pokazala da metilacioni
status promotora CENPJ gena zaista utie na njegovu ekspresiju. Ovi podaci su vrlo
znaajni jer doprinose boljem razumevanju mehanizama koji su u naoj evolucionoj liniji
doveli do poveanja mase mozga. Naime, gen CNPJ je jedan od vanih inilaca u
odravanju visokog nivoa tzv. simetrinih deoba prekurzorskih nervnih elija (videti deo
3.1.1) od kojih, opet, zavisi veliina mozga, pre svega cerebralnog korteksa (on to ini
preko sinteze jednog centromernog proteina koji je neophodan pri formiranju centriola).
Na njegovu vanost u oblikovanju veliine mozga ukazuju u podaci da neke od mutacija
CENPJ gena dovode, kao i kod 6 drugih do sada otkrivenih gena (deo 3.1.1), do primarne
mikrocefalije.
Promene koje su se odigrale tokom evolucije oveka moemo otkriti i ako
analiziramo genetike osnove specifinih fenotipova oveka. Jedan takav fenotip su,
svakako, nae jezike sposobnosti. Mutacije u jednom genu za kog se smatra da

43
 44

kontrolie sintezu transkripcionog faktora FOXP2, mogu biti odgovorne za pojavu

poremeaja jezikih sposobnosti kod ljudi16. Ukoliko je FOXP2 gen imao neku ulogu u
oblikovanju jezikih sposobnosti kod ljudi, mogli bismo oekivati da je taj gen, nakon
razdvajanja nae evolucione linije, pretrpeo odreene promene u svojoj strukturi. Ova
hipoteza testirana je poreenjem FOXP2 gena (nukleotidnih i aminokiselinskih nizova)
oveka sa odgovarajuim genima kod drugih primata i mieva (Enard i sar., 2002).
Rezultati su pokazali da proteini FOXP2 gena ulaze u red 5% proteina sisara koji su se
tokom evolucije najmanje menjali, to ukazuje na njihovu vrlo znaajnu ulogu kod sisara.
Pokazalo se, meutim, da izmeu mia i oveka postoje tri aminokiselinske zamene, pri
emu su dve nastale posle razdvajanja evolucione linije oveka od one koja je vodila do
savremenih impanzi. Imajui u vidu da se naa evoluciona linija odvojila od linije koja
je vodila do impanze pre oko 6,5 miliona godina, ta stopa zamene aminokiselina je via
od one koja se oekuje ukoliko je osnovni mehanizam supstitucije bio genetiki drift.
Ako je tako, postavlja se pitanje kakvu su selektivnu prednost mogli imati nosioci novih
mutacija? Za jednu od dve mutacije koja se pojavila u naoj liniji (zamena asparagina
serinom na poziciji 325), smatra se da je mogla dovesti do stvaranja novog mesta za
fosforilaciju. To bi moglo uticati na funkcionisanje proteina kao represora transkripcije.
Eksperimenti u kojima je praena ekspresije gena iju transkripciju kontrolie
FOXP2 pokazali su da dve aminokiselinske zamene kod ljudi zaista menjaju obrazac
ekspresije koji je karakteristian za impanze (Konopka i sar., 2009). Kada su u
neuronske elije ljudi bez (endogenog) FOXP2 gena ubaene eksperimentalno stvorene
ljudska (FOXP2) i impanzina (FOXP2chimp) varijanta ovog gena, 61 gen je imao vii
nivo transkripcije, a 55 nii nivo transkripcije u prisutvu FOXP2 u odnosu na FOXP2chimp.
Dalja analiza je pokazala da i promotori nekih gena iju transkripciju reguliu ove dve
varijante nisu identini kod ljudi i impanzi (neki od tih gena su vrlo znaajnu u razviu i
funkcionisanju naeg mozga). Svi ovi nalazi dobjeni in vitro eksperimentima potvreni su
i analizama obrazaca ekspresije gena iju transkripciju kontroliu FOXP2 varijante gena
u tri razliita regiona mozga odraslih ljudi i impanzi. Potrebno je takoe rei da se vei
broj gena, koji se diferencijalno reguliu kod oveka i impanze, nalazi uz haCNC mesta

16
U genomu oveka postoji vie od 40 tipova forkhead proteina koji su ukljueni u razliite fizioloke i
razvojne puteve. Na primer, mutacije u FOXC1 dovode do naruavanje razvia oiju.

44
 45

(videti ranije). Dakle, ne samo da su se u naoj evolucionoj liniji fiksirale mutacije u

FOXP2 genu koje menjaju transkripcionu aktivnost nekih gena, ve je tokom 6,5 miliona
godina evolucije dolo i do promena u cis-regulatorima tih gena. Meu gene iju
transkripciju kontrolie FOXP2 spadaju i oni za koje se zna da su vani za motorike
funkcije cerebeluma, kraniofacijalno formiranje, kao i stvaranje hrskavice i vezivnog
tkiva. Sve su to osobine znaajne kako za uspostavljanje neuronske mree, tako i za
formiranje fizikih struktura koje su neophodne za pojavu govora.
Familija gena odgovornih za sintezu transkripcionih faktora sa cinkovim prstima
(ZNF geni) smatra se jednim od najvanijih inilaca u regulaciji aktivnosti gena
specifinih za sve primate, ukljuujui i oveka (kod ljudi ova familija ima oko 700
lanova). ZNF geni ne samo da su duplirani u evolucionoj liniji koja je vodila ka ljudima,
pre 35 do 40 miliona godina, ve su za to vreme doiveli i niz drugih promena u strukturi,
ukljuujui i sticanje novih egzona (videti kasnije). Velike promene u organizaciji i
relativno brza evolucija ZNF gena razlikuje ih od veine drugih transkripcionih faktora,
verovatno zbog toga to proteinima sa cinkovim pristima nisu neophodni brojni drugi
partneri (npr. drugi transkripcioni faktori) da bi se vezali za cis-regulatorne elemente
(Nowick i Stubbs, 2010). U takvim situacijama mogue je da paralogni geni (u ovom
sluaju duplirani ZNF geni) ostvare drugaije interakcije sa proteinima drugih gena,
odnosno da stvore drugaije regulatorne mree kod srodnih vrsta. Poreenja regulatornih
mrea u nekoliko regiona mozga izmeu oveka i impanze pokazala su da je tako neto
mogue (Oldham i sar., 2006; Nowick i sar., 2009). Zanimljivo je da su najvee razlike u
modulima regulatornih mrea izmeu ove dve vrste primata naene u cerebralnom
korteksu. Meu genima koji su kod ljudi stupili u nove interakcije sa drugim genima,
najprisutniji su oni koji uestvuju u kontroli energetskog metabolizma prefrontalnog
korteksa (Oldham i sar., 2006). Poto je jedan od fenotipova promenjenih ZNF gena kod
ljudi upravo poveanje energetskog metabolizma mozga, postavljena je hipoteza da su ti
geni preoblikovali metabolizam mozga primata tako da je samo kod oveka dolo do
njegovog poveanja u prefrontalnom korteksu (Nowick i Stubbs, 2010). Ovi nalazi su
veoma znaajni ako znamo koliki su energetski zahtevi ljudskog mozga i kakva je
uloga prefrontalnog korteksa u oblikovanju ponaanja ljudi (videti kasnije).

45
 46

Procenjuje se da oko 92% gena koji kod oveka kodiraju proteine imaju, pored
kodirajuih delova (egzona), i nekodirajue nizove nukleotida (introne) koji se prilikom
obrade uklanjaju iz iRNK molekula. Prosean gen oveka ima 4 egzona koji kodiraju
proteine u proseku sainjene od 450 aminokiselina (najvei gen u genomu oveka je titin
sa 363 egzona i proteinom od 38000 aminokiselina). Najvei broj gena sa intron-egzon
strukturom (preko 90%; Wang i sar., 2008) ima mogunost alternativnog iskrajanja, to
uslovljava da jedan gen moe formirati razliite proteine17. Procenjuje se da u proseku
svaki na gen stvara 2 do 3 razliita proteina tako da, iako je kod oveka identifikovano
samo oko 20 000 gena, mi imamo, na primer, preko 10 puta vie proteina od vonih
muica.
Alternativno iskrajanje mnogi smatraju primarnim pokretaem evolucije
fenotipske sloenosti sisara (Wang i sar., 2008). Iako je alternativno iskrajanje samo po
sebi znaajan mehanizam koji uestvuje u formiranju tkivne specifinosti i razvojne
regulacije aktivnosti gena, i ono se nalazi pod kontrolom razliitih trans-regulatora.
Izgleda da specifian nain regulacije alternativnog iskrajanja predstavlja jedan od
osnovnih mehanizama koji omoguava nervnim elijama mozga sticanje odreenih
molekulskih struktura. Savremeni podaci pokazuju da su RNK vezujui proteini pod
oznakom Nova-1 i Nova-2 (skraenica od engl. neurooncological ventral antigen) koji su
prvo identifikovani kao antigeni kod pacijenata sa nekim oblicima paraneoplastinih
neurolokih poremeaja, glavni regulatori alternativnog iskrajanja gena znaajnih za
formiranje sinapsi. Nova regulatori iskrajanja imaju tri domena vezivanja, pri emu je
domen oznaen kao KH3 dovoljan da bi se ostvarilo specifino vezivanje za jato (engl.
cluster) tetranukleotida sa YCAY motivom (tzv. YCAY jata; do sada je poznato 76
takvih jata, Jelen i sar., 2007) na pre-iRNK. Kada se YCAY jato nae unutar regiona od
200 nukleotida od mesta iskrajanja, njegova pozicija odreuje da li e funkcija NOVA
biti spreavanje ili pojaavanje ukljuivanja alternativnih egzona u zrelu iRNK (poznato
je pet razliitih pozicija YCAY jata na dve pozicije ova jata deluju kao pojaivai, a na
tri kao utiivai iskrajanja).

17
Iako dovode do istih efekata, alternativno iskrajanje i duplikacije gena su negativno korelisani procesi;
geni u velikim multigenskim familijama se obino alternativno ne iskrajaju.

46
 47

Ekspresija NOVA regulatora iskrajanja vezana je za centralni nervni sistem, pri

emu se NOVA-2 skoro iskljuivo sree samo u neokorteksu. Procenjuje se da NOVA-2
regulie oko 7% svih alternativnih iskrajanja egzona koja su specifina za neokorteks
(Ule i sar., 2005). Takoe, ustanovljeno je da NOVA-2 preteno regulie alternativno
iskrajanje transkripata koji kodiraju proteine sa funkcijama vezanim za sinapse -
biogeneza sinapsi, sinaptika transmisija, elijska adhezija i slino. Zanimljivo je da geni
ije alternativno iskrajanje koordinirano kontrolie NOVA-2, nisu koordinisani na nivou
transkripcije, to ukazuje da se tkivno-specifini obrasci ekspresije gena postiu
nezavisnim mehanizmima regulacije alternativnog iskrajanja egzona i transkripcije gena
(Ule i sar., 2005).
Nedavno obavljena istraivanja ukazala su na veoma male promene NOVA
proteinskih nizova tokom evolucije kimenjaka (od riba do ljudi), ali su znaajne
promene tokom evolucije uoene na mestima vezivanja (YCAY jata) ovih proteinskih
regulatora alternativnog iskrajanja (Jelen i sar. 2007). Nalaz da su se trans-regulatori koji
reguliu alternativno iskrajanje veeg broja gena, kao to su NOVA proteini, znatno
manje menjali tokom evolucije u odnosu na cis-regulatorne elemente (YCAY jata) nije
neoekivan budui da su slini obrasci uoeni i kod drugih trans- i cis-regulatora. Na
primer, transkripcioni proteinski regulatori i miRNK sporije evoluiraju nego njihova
mesta vezivanja. Zanimljivo je da RNK transkripti ije alternativno iskrajanja regulie
NOVA, a koji uestvuju u sintezi proteina znaajnih za sinaptiku adheziju, jonske
kanale i citoskeletne proteine, sporije evoluiraju od iRNK iji proizvodi imaju
regulatorne uloge, kao to su transmembranski receptori i proteini koji uestvuju u
transdukciji signala (Jelen i sar., 2007).

1.3.2. Gubitak funkcije i duplikacije gena.

Danas postoji veliki broj podataka koji ukazuju da su, u naoj evolucionoj liniji,
mutacije koje dovode do gubitka funkcije nekih gena sa ulogama u sintezi regulatornih,
katalitikih i strukturnih proteina, mogle biti jedan od razloga za postojee fenotipske
razlike izmeu nas i impanzi (na primer, produeno postnatalno razvie, smanjena jaina
miia, daleko manja dlakavost ljudi, itd). Mutacije koje dovode do gubitka funkcije
najee nisu delecije itavih gena ve zamene ili ubacivanje/izbacivanje pojedinanih

47
 48

nukleotida. Drugim reima, ove mutacije dovode do stvaranja pseudogena. Najvea

prednost gubitka funkcije nekih gena vidi se u mogunosti da se odgovarajue fenotipske
promene odigraju u relativno kratkim intervalima vremena. Smatra se malo verovatnim
da su gubici gena odgovorni za divergenciju u poetnoj fazi nastanka nove evolucione
linije, ve je uloga gubitka gena znaajna tek u kasnijim fazama evolucije novih vrsta.
Jedan od primera koji govori u prilog znaaja gubitka gena u evolucionoj liniji
oveka, odnosi se na nesposobnost ljudi, za razliku od impanze i drugih ovekolikih
majmuna, da sintetiu jedan oblik sijalinske kiseline (NANA) pod imenom N-
glikolilneuraminska kiselina (Neu5Gc)18. Posledica je, naravno, viak njenog prekurzora
pod imenom N-acetilneuraminska kiselina (Neu5Ac). Sinteza Neu5Gc zavisi od gena
koji kontrolie jednu hidroksilazu (tzv. CMAH gen, iji enzim uestvuje u hidroksilaciji
CMP-Neu5Ac). CMAH gen je kod ljudi inaktiviran delecijom veliine 92 bp koja se
pojavila nakon razdvajanja nae evolucione linije od zajednikog pretka sa impanzama.
Pretpostavlja se da je ova delecija nusproizvod ugraivanja novog Alu niza u CMAH gen.
Prouavanje NANE kod neandertalskog oveka i poreenja Alu mobilnih elemenata
drugih primata, ukazuju da se delecija mogla pojaviti kod naih predaka pre oko 2,8
miliona godina. Veina istraivaa smatra da, u momentu nastanka, ova promena CMAH
gena nije predstavljala (selektivnu) prednost i da je razlog njenog odravanja u
populacijama bio, kao i kod veine danas poznatih inaktivacija gena, genetiki drift.
Naravno, delecija u CMAH genu mogla je kasnije omoguiti pojavu novih adaptacija u
naoj evolucionoj liniji. Ipak, neki savremeni istraivai smatraju da je inaktivacija u
CMAH genu od samog poetka bila adaptacija, a ne eksaptacija, odnosno da je prirodna
selekcija bila mehanizam njenog fiksiranja u populacijama. Naime, poto se mnogi
patogeni vezuju za eere na povrinama elija, gubitak Neu5Gc mogao je davati
prednost svojim nosiocima zbog poveane otpornosti na patogene mikroorganizme.
Eksperimenata ili populaciono genetikih analiza (npr. prisustvo tzv. ,,selekcionog
ienja u okolini ovog gena; videti kasnije) koji nedvosmisleno ukazuju na prirodnu
selekciju kao mehanizam fiksacije delecije u CMAH genu u naoj evolucionoj liniji, jo
uvek nema. Drugi selekcionistiki scenario je jo spekulativniji, jer se zasniva samo na

18
Sijalinska kiselina (NANA) esto se nalazi na krajevima glikanskih lanaca glikoproteina i glikolipida na
povrini elija. Ona je, pod normalnim fiziolokim uslovima, negativno naelektrisana i znaajna je za
biofizike karakteristike povrina elija; NANU mogu da prepoznaju brojni endogeni i egzogeni receptori.

48
 49

injenici da se gubitak Neu5Gc, najverovatnije, desio pre velikog poveanja mase mozga
u naoj evolucionoj liniji - pre oko 2,5 miliona godina.
Postoji jo nekoliko primera inaktivacije gena u evolucionoj liniji oveka. Recimo,
to je sluaj sa V10 varijabilnim genom za receptor T-elija, genom za olfaktorni
receptor i genom za keratinske dlake tipa I (tabela 1.3). Treba, meutim, imati u vidu da
su ovi geni lanovi multigenskih familija ije se funkcije preklapaju, pa su, najverovatnije,
njihovi fenotipski efekti znatno manji od onih koje mogu usloviti geni poput CMAH gena
koji se u genomu ne ponavljaju. Posle razdvajanje evolucionih linija oveka i impanze
kod ljudi je inaktivirano oko 80 gena (Wang i sar., 2006). Zanimljivo je da najvie
inaktiviranih gena u naoj evolucionoj liniji pripada genima koji su povezani sa
hemoreceptorima i imunim odgovorima organizma.
Tabela 1.3. Nekoliko primera razlika u strukturi gena oveka i impanze.
Ime gena Funkcija Promena kod ljudi Posledice kod ljudi
CMAH Sinteza e. povr. elija Delecija egzona Gubitak aktivnosti
Phi hHaA Keratinski gen kose tip I Zamena base Gubitak proizvoda
TCRG Receptor T-elija Zamena base Gubitak proizvoda
ELN Deo elastinih vlakana Delecija egzona Zadrana aktivnost
OR 912-93 Olfaktorni receptor Stop kodon Gubitak proizvoda

Meu 20000 pseudogena u ljudskom genomu najvei broj ima svoje funkcionalne
roditeljske gene. Meutim, u naem genomu postoje i jedinstveni pseudogeni, koji se
razlikuju od dupliranih pseudogena po tome to u genomu date vrste ne postoji njegova
funkcionalna kopija. U evolucionoj liniji oveka, posle divergencije sa glodarima koja se
desila pre oko 75 miliona godina, pojavilo se 76 jedinstvenih pseudogena (Zhang i sar.,
2010). Stopa pseudogenizacije kod primata bila je relativno uniformna, tj. inaktivacija
ovih 76 jedinstvenih pseudogena kod oveka desila se u razliitim periodima evolucione
istorije primata. Takoe, pokazalo se da je 11 jedinstvenih pseudogena polimorfno u
ljudskim populacijama, tj. da ima i nefukcionalne i funkcionalni oblik. Zanimljivo je da
su dva od tih 11 polimorfnih pseudogena kod ljudi potpuno nefunkcionalni kod drugih
primata, to ukazuje da je njihova funkcionalnost postignuta mutacijama koje su se
odigrale samo tokom filogenije oveka.

49
 50

Jedan od primera jedinstvenog pseudogena u genomu ljudi je MYH16, koji

sintetitie miozinski teki lanac 16. Kod primata ovaj protein je prisutan iskljuivo u
miiima za vakanje, a ako ga nema ti miii su daleko slabiji. Procenjuje se da je do
inaktivacije MYH16 gena dolo pre 2,4 miliona godina, priblino u vreme pojave prvih
predstavnika roda Homo. Jedan broj istraivaa smatra da je ova pseudogenizacija dovela
do drastinog smanjenja miia za vakanje, to je omoguilo poveanje kranijuma u
rodu Homo, ali i finiju kontrolu vilice koja je bila neophodna za pojavu govora.
Ljudi nisu u stanju da stvaraju vitamin C, jer u svojim genomima imaju
jedinstveni pseudogen za enzim gulonolaktonsku oksidazu (GULO) koja prozvodi
prekursor vitamina C 19 . Procenjuje se da je do inaktivacije GULO dolo pre oko 63
miliona godina. Poto je prisustvo vitamina C neophodno u nizu metabilikih aktivnosti
organizma, smatra se da se inaktiviran GULO gen mogao fiksirati u populacijama naih
drevnih predaka (naravno, putem genetikog drifta) koji su koristili hranu bogatu ovim
vitaminom (videti kasnije).
Potrebno je istai da se jedinstveni pseudogeni mogu odravati u populacijama
ljudi i delovanjem prirodne selekcije. To je, na primer, sluaj gena Casp 12 (engl.
caspase 12; gen koji pripada familiji kaspaza cisteinil aspartatnih proteinaza, sa
vanom ulogom u obradi proteina upale i imunog odgovora na endotoksine), koji je kod
najveeg broja savremenih ljudi inaktiviran jednom zamenom nukleotida (C T na 629
mestu etvrtog egzona, to je dovelo je do pojave stop kodona). Uestalost alela T (tj.
inaktiviranog oblika Casp12 gena) u afrikim populacijama ljudi je oko 90%; kod ostalih
populacijama ljudi prisutan je iskljuivo T alel (pored Casp 12 ljudi imaju jo 11 aktivnih
gena za kaspaze). Zanimljivo je da ostali sisari imaju iskljuivo aktivne oblike Casp12
gena. Na osnovu zapaanja da savremeni ljudi sa T alelom imaju smanjenu incidenciju i
smrtnost od sepse, pretpostavlja se da je to bio razlog njegovog brzog irenja u ljudskim
populacijama poslednjih 100000 godina (procenjeno vreme pojave C T zamene).
Slina situacija je i sa genom za hemokinski receptor CCR5, koji je kod nekih ljudi
inaktiviran delecijom od 32 nukleotida. Homozigoti za ovaj pseudogen su otporni na
razliite patogene, ukljuujui i HIV-1 (heterozigoti takoe imaju odreen stepen zatite).

19
Osim kod ljudi, inaktivacija GULO pojavljuje se i kod drugih ivotinja, kao to su, recimo, zamorii i
sve vrste ljiljaka.

50
 51

Do fenotipske divergencije izmeu nas i impanzi mogle su da dovedu i, naravno,

potpune duplikacija gena i akumulacija mutacija u novim kopijama. Savremeni podaci
ukazuju da oko 5% naeg euhromatina ine duplikacije nukleotidnih nizova veih od
jedne kb, koje imaju oko 90% meusobne slinosti. Na osnovu poreenja sa
majmunima ,,starog sveta, zakljuuje se da su te duplikacije nastale pre oko 30 miliona
godina. Takoe, izgleda da su se duplikacije genetikog materijala vrlo esto pojavljivale
u poslednjih 15 miliona godina kod primata. Regioni oko centromera hromozoma 1 i 9
nose najvie dupliranih gena kod oveka (Sikela, 2006). Poreenje gena koji su duplirani,
korienjem 39711 cDNK, kod oveka, impanze, gorile i orangutana, pokazalo je da su
se u naoj evolucionoj liniji u 134 gena pojavile nove kopije (Fortna i sar., 2004). Na
primer, gen za inhibitorni protein neuronske apoptoze (oznaen kao NAIP ili BIRC1) koji
se nalazi na naem petom hromozomu (5q13), ima vei broj kopija kod ljudi nego kod
antropoidnih majmuna. Poto ovaj protein odlae programiranu smrt neurona, povean
broj kopija NAIP gena mogao je biti jedan od uzroka veeg broja neurona u mozgu ljudi.
U odnosu na antropoidne majmune, kod ljudi je povean broj kopija gena za koji se
vezuje znaajna uloga u dugotrajnoj memoriji (ROCK1; engl. rho-dependent protein
kinase) i gena koji bi mogao biti odgovoran za uenje, memoriju i formiranje sinapsi
(USP10; engl. ubiquitin-specific protease).
Meu 134 gena sa poveanim brojem kopija, kod ljudi je prisutan i gen pod
ifrom MGC892, koji kodira proteinski domen DUF1220 (od engl. domain unknow
function). Funkcija proteinskog produkta je jo uvek nepoznata, ali se zna da se
DUF1220, sa oko 65 aminokiselina, preteno nalazi u neuronima neokorteksa. Ovaj gen
se nalazi na 1. hromozomu oveka (preteno u regionu 1q21.1). Ljudi imaju, u proseku,
270 kopija DUF1220, impanze 126, a mievi i pacovi imaju samo jednu kopiju
DUF1220, a kod drugih kimenjaka ovaj domen potpuno odsustvuje (O,Bleness i sar.,
2012). Uz to, procenjuje se da se, posle razdvajanja nae evolucione linije od one koja je
vodila ka impanzama, svakih milion godina genom oveka obogaivao sa, u proseku, 28
novih kopija DUF1220. Poto delecije/duplikacije 1q21.1 regiona kod ljudi, gde se nalazi

51
 52

gen za DUF1220, dovode do mikrocefalija i makrocefalija, smatra se da je DUF1220

znaajan za poveanje mozga u naoj evolucionoj liniji20 (Dumas i Sikela, 2009).
Da je povean broj kopija istog gena mogao predstavljati osnovu za specifine
adaptacije koje se javljaju samo u evolucionoj liniji oveka, pokazuje gen AQ7 (engl.
aquaporin 7). U naem genomu postoji najmanje 5 kopija ovog gena, dok broj kopija
kod impanze i antropoidnih majmuna varira od 1 do 3. AQ7 je ukljuen u transport vode
i glicerola, a odgovoran je i za korienje glicerola iz masti tokom duih dijeta i
intenzivnih vebi (O,Bleness i sar., 2012). Pretpostavlja se, zbog toga, da je prirodna
selekcija favorizovala povean broj kopija AQ7 gena kod naih drevnih predaka jer im je
to omoguavalo due tranje za plenom (to predstavlja vrlo vanu adaptacija anatomski
savremenih ljudi koji su iveli, ili jo uvek ive, u savanama) i, verovatno, bolju
termoregulaciju putem poveanog znojenja.
Postoje i primeri da je u naoj evolucionoj liniji, nakon razdvajanja od
zajednikog pretka sa impanzama, dolo do brzih promena u dupliranim genima. Takav
primer je duplirani region X hromozoma veliine oko 4 Mb (to je najvea poznata
duplikacija u naoj evolucionoj liniji) iji je jedan deo, zatim, prebaen na Y hromozom
oveka. U tom regionu se nalazi gen za protokaderin XY, za koji se smatra da ima veze
sa nejednakom sposobnou korienja leve i desne ruke, jezikim i drugim oblicima
hemisferne dominacije u mozgu ljudi21.
Mada je osnovni mehanizam nastanka novih kopija gena nejednak krosing-over
izmeu homolognih hromozoma, nove kopije mogu nastati i reverznom transkripcijom
iRNK postojeih gena. Poto se radi o obraenim iRNK, ukoliko geni koji stvaraju te
molekule imaju introne, oni nee biti prisutni u tako nastalim kopijama gena. Dugo se
smatralo da su sve kopije gena nastale na taj nain nefunkcionalne (tj. da predstavljaju
obraene retropseudogene), i to kako zbog velikog broja mutacija koje se pojavljuju

20
Smatra se da poveanje broja kopija DUF1220 kod ljudi ima za posledicu veliku nestabilnost
hromozomskog regiona 1q21.1. Veliki broj bolesti kod ljudi (poznati su1q21.1 delecioni i duplikacioni
sindromi koji dovode do mentalne zaostalosti i razliitih fizikih anomalija) koje su vezane za taj region
predstavljale bi, dakle, cenu koju plaamo za dobitak velikog broja kopija DUF1220.
21
Protokaderini su lanovi familije proteina koji posreduju u Ca2+-zavisnom vezivanju elije za eliju u
ivotinjskim tkivima. Protokaderini se ispoljavaju u neuronima mozga gde imaju vanu funkciju u
hemijskim sinapsama. Veina kaderina su glikoproteini sa oko 700-750 aminokiselina. Veliki ekstraelijski
deo polipetidnog lanca ini pet do est kaderinskih ponovaka (izmeu kojih se vezuju Ca2+ joni) koji su
strukturno slini oblastima imunoglobulina.

52
 53

tokom aktivnosti enzima reverzne transkriptaze, tako i zbog odsustva cis-regulatora u

obraenim iRNK. Meutim, poslednjih godina kod razliitih vrsta sisara (i drozofile)
otkriven je veliki broj funkcionalnih retrogena, koji su pozajmili cis-regulatore od
susednih gena (Kaessmann i sar., 2009). Pokazalo se, na primer, da retrogeni imaju vane
funkcije u mukoj germinativnoj liniji, ali i da su neki od njih vrlo znaajni u zatiti od
virusnih infekcija, metabolizmu hormona i feromona, kao i funkcionisanju mozga.
Procenjuje se da, u ljudskom genomu, najmanje 120 retrokopija predstavljaju
funkcionalne gene (Vinckenbosch i sar., 2006), i da je prosena stopa nastanka retrogena
kod primata 1 retrogen na milion godina (Marques i sar., 2005). Najpoznatiji primer
retrogena kod oveka kontrolie sintezu enzima glutamat dehidrogenza 2 (GLUD2), koja
u mozgu degradira neurotransmiter glutamat (enzim je aktivan iskljuivo u
mitohondrijama). Ovaj gen se nalazi na 10. hromozomu (region 10q23), a nastao je pre
oko 18 do 25 miliona godina reverznom transkripcijom od obraene iRNK gena GLUD1
gena sa X hromozoma (Xq24, aktivnost ovog gena se ispoljava kako u mitohondrijama
tako i u citopplazmi). Ovaj retrogen je u naoj evolucionoj liniji stekao dve znaajne
mutacije koje su poveale njegovu enzimsku aktivnost, to je, izgleda, imalo za posledicu
i veu aktivnost neurona.
Najvei broj retrogena nalazi se u genomima zajedno sa genima od kojih su
nastali. Postoje, meutim, i retrogeni iji su se roditeljski geni izgubili tokom evolucije.
U genomu oveka otkriveno je 25 takvih retrogena (Ciomborowska i sar., 2013). Ova
analiza, koja je obuhvatila sve ivotinje iji su genomi sekvencirani, pokazala je da
zamena roditeljskih gena sa retrogenima nije uopte bila retka tokom evolucije ivotinja.
Ovi geni, premda kodiraju za iste ili vrlo sline proteine, imaju drugaiju regulatornu
maineriju jer se promotorski regioni ne nasleuju putem retrotranspozicije. Ova klasa
retrogena, meutim, ne pokazuje preferencijalnu ekspresiju u testisima sisara. Veina od
25 retrogena siroia kod ljudi ispojava se u svih 16 tkiva koja su analizirana.
Zanimljivo je da se sedam od ovih retrogena kod ljudi povezuje sa poznatim naslednim
bolestima.
Donedavno se smatralo da novi geni koji kodiraju proteine nastaju samo od
postojeih gena, a ne i od nekodirajue DNK (ncDNK). Meutim, poslednjih godina je
otkriveno da, kod nekih vrsta drozofila i kvasca, pa ak i nekih vrsta primata, neki geni

53
 54

mogu, uz pomo mobilnih genetikih elemenata, nastati de novo od ncDNK (Siepel,

2009). U genomu ljudi identifikovana su i analizirana 3 gena za koje se, posle rigoroznih
analiza, sa visokom pouzdanou moe rei da su nastali od ncDNK, jer nemaju poznate
homologne varijante kod vrsta iji su genomi do danas proueni, niti su izvedeni iz
poznatih mobilnih elemenata (Knowles i McLysaght, 2009). Dakle, za ta tri gena bismo
mogli rei da svojstveni samo za nau vrstu!
Sva tri de novo nastala gena imaju vrlo kratke otvorene okvire itanja (ORF, engl
open reading frame), koji odreuju poloaj izmeu 121 i 163 aminokiseline u
polipeptidnim lancima 22 . U kodirajuim regionima ovi geni nemaju introne, a njihovi
ORF se nalaze unutar introna poznatih gena, ali na DNK lancu koji ti geni ne koriste (3
netranslatirajui deo jednog od tih gena preklapa se sa nekoliko egzona i introna drugog
gena). Informacione RNK koje stvaraju ovi geni nalaze se u veem broju tkiva, a funkcije
njihovih proteina nisu poznate. Na osnovu navedenih analiza, procenjuje se da je, kod
ljudi, 0,075% gena koji kodiraju proteine moglo nastati od ncDNK. Ako se uzme da
ovek ima oko 20000 gena koji kodiraju proteine, mogli bismo oekivati da je 15 gena
nastalo od ncDNK, i to posle razdvajanja nae evolucione linije od one koja je vodila
prema savremenim impanzama. Za isti ovaj period, procene nastanka novih gena od ve
postojeh gena (bez obzira na mehanizam) su izmeu 400 i 700 kod oveka (Zhang i sar.,
2012).
Skoranje poreenje proteina oveka i mia (poslednji zajedniki predak glodara i
primata se datira na vreme od pre 75 miliona godina) pokazalo je da je tokom evolucije
primata inaktivirano (jedinstveni pseudogeni, videti ranije) 0,5% gena (Zhang i sar.,
2010). Poto mi u odnosu na mieve imamo oko 4% novih gena, moe se zakljuiti da je
sticanje novih gena vie doprinelo evoluciji oveka od gubitka gena.

1.3.3. Promene u kodirajuim delovima gena

Zamene u kodirajuim delovima gena mogu dovesti do zamena aminokiselina u
proteinima - nesinonimne mutacije. Ukoliko se zbog izroenosti genetikog koda ne desi
aminokiselinska zamena, mutacije se oznaavaju kao sinonimne. Odnos izmeu

22
ORF predstavlja DNK niz koji poinje sa ATG i koji moe itati u tripletima do kraja na kome se nalazi
neki od stop kodona. ORF potencijalno moe dati polipeptid.

54
 55

nesinonimnih mutacija (dN) i sinonimnih mutacija (dS) u nekom genu () esto se uzima
kao parametar za procenu da li je prirodna selekcija uestvovala u oblikovanju strukture
gena. Osnovna logika parametra zasnovana je na odstupanju od pretpostavke
neutralnosti mutacija. Naime, ukoliko su nesinonimne mutacije gena neutralne, tj.
supstitucije nukleotida su pod uticajem mehanizama mutacije i genetikog drifta, ne
oekuje se odstupanje broja nesinonimnih od broja sinonimnih mutacija ( = 1). Ako je
dN/dS znaajno vei od 1 u datom genu (tj. > 1) to ukazuje na ulogu prirodne selekcije u
favorizovanju nesinonimne zamene nukleotida (ova situacija se esto oznaava kao
pozitivna selekcija). Drugim reima, prirodna selekcija je uzrokovala irenje
nesinonimnih mutacija bre nego to genetiki drift moe fiksirati neutralne mutacije. Sa
druge strane, ukoliko je < 1, prirodna selekcija je eliminisala nesinonimne zamene
nukleotida koje su se tokom evolucije pojavljivale u genu zbog tetnih efekata na
preivljavanje i reprodukciju (ovo su efekti tzv. purifikujue selekcije). Poreenja gena
koji kodiraju proteine kod oveka i impanze pokazale su da geni koji uestvuju u
imunim funkcijama, apoptozi, spermatogenezi, sintezi neurotransmiterskih receptora, kao
i sintezi proteina znaajnih za sinapse i neurogenezu pokazuju visoke vrednosti (Sikela,
2006). Meu genima kod kojih visoke vrednosti ukazuju da je prirodna selekcija u
naoj evolucionoj liniji favorizovala nesinonimne zamene aminokiselina, nalazi se ranije
pomenuti transkripcioni faktor FOXP2, jedan gen (AHI1) za koji se smatra da uestvuje u
kontroli kretanja aksona od korteksa do kimene modine (kasnije emo ukazati na
njegovu moguu ulogu u organizaciji mozga), kao i geni ASPM (ili MCPH5) i MCPH1
za koje se smatra da su znaajni u odreivanju broja deoba nervnih elija (poto neke
mutacije ova dva gena mogu dovesti kod savremenih ljudi do pojave mikrocefalije, ovi
geni se nazivaju mikrocefalinskim; deo 2.1.1). Kod MCPH1 gena, odnos nesinonimnih i
sinonimnih mutacija pokazuje najvie vrednosti pre divergencije antropoidnih majmuna
od ostalih primata, a kod gena ASPM odnos je najvii posle razdvajanja nae
evolucione linije od impanze (slika 1.15). Kod gena AHI1 (od engl. Abelson helper
integration site), nakon razdvajanja nae evolucione linije od zajednikog pretka sa
impanzama, zamenjeno je 12 aminokiselina (od ukupno 1196). Smatra se da bi AHI1
mogao biti znaajan za oblikovanje naih specifinih motorikih funkcija.

55
 56

Slika 1.15. Molekularna evolucija ASPM i MCPH1 gena kod Primata. vrednosti date su za
svaku kladu na filogenetskom stablu.

Posebnu panju istraivai i dalje posveuju mikrocefalinskim genima jer se

smatra da su oni bili posebno znaajni u formiranju naeg izuzetno velikog mozga.
Proirujui broj gena koji izazivaju mikrocefaliju (sa 2 na 4; pored ASPM i MCPH1
analizirani su CENPJ i CDK5RAP2, o kojima emo neto vie rei u delu 3.1.1), kao i
broj analiziranih vrsta antropoidnih majmuna (21 vrsta iz svih glavnih grana antropoidnih
majmuna), nedavno sprovedena analiza je potvrdila postojanje visoke vrednosti kod
sva etiri analizirana mikrocefalinska gena (Montgomery i sar., 2011). Kod 21 vrste
antropoidnih primata, vrednosti su varirale od 2,6 (za gen MCPH1) do 5,4 (za gen
ASPM), to je indikacija da je prirodna selekcija kod svih ovih vrsta zaista odgovorna za
evoluciju mikrocefalinskih gena. Poto se mikrocefalinski geni vezuju za evoluciju mase
mozga, esto se pretpostavlja da je evolucija ovih gena bila bra u evolucionoj grani koja
vodi do oveka u odnosu na druge savremene antropoidne primate. Meutim, pokazalo se
da nije tako. Mada je svaki od 4 mikrocefalinska gena imao neto vie vrednosti u
evolucionoj liniji koja je vodila do roda Homo, nijedan od tih gena nije imao statistiki
opravdane vie vrednosti. Dakle, vrednosti mikrocefalinskih gena opovrgavaju
hipotezu o znaajno viim pritiscima prirodne selekcije na gene ukljuene u

56
 57

oblikovanje ljudskog mozga. Za razliku od prethodnih studija, Montgomeri i saradnici su

testirali i hipotezu da su mikrocefalinski geni zaista odgovorni za poveanje mase mozga
u evolucionoj liniji ljudi. Mada emo o tome detaljnije govoriti u delu 3.1.1, pokazalo se
da su samo ASPM i CDKSRAP2 geni pozitivno korelisani sa nekom merom mase mozga,
i to, potpuno neoekivano, kod svih glavnih grupa antropoidnih primata, a ne samo
oveka.
Delecije veih delova gena (skraivanje gena) izgleda da su takoe bile
znaajne u evoluciji mozga ljudi. Po svoj prilici, vanu ulogu u oblikovanju naeg
neokorteksa imao je i gen SRGAP2 (engl. Slit-Robo rho GTPase-Activating Protein 2;
poznat je i pod imenom Formin-Binding Protein 2 FNBP2) koji je ukljuen u migraciju
i konano formiranje neurona tokom razvia mozga. U odnosu na druge sisare,
ukljuujui i sve savremene primate, ovek ima krau verziju ovog gena koja mu
omoguava due trajanje migracije neurona i, konano, formiranje guih meusobnih
veza neurona u neokorteksu (Charrier i sar., 2012). Do ovog zakljuka dolo se u
eksperimentu sa mievima u ije mozgove je ubaena ljudska verzija ovog gena
(SRGAP2C) neuroni mieva ne samo da su due migrirali nego su dobili i neke druge
karakteristike neurona oveka. Druga studija ukazala je na mogue poreklo ljudske
verzije SRGAP2 gena. Kako se pokazalo, SRGAP2C nastao je nepotpunom duplikacijom
gena koja odigrala samo u evolucionoj liniji oveka, najverovatnije pre oko 2,4 miliona
godina (Dennis i sar., 2012). Ovo vreme koincidira sa vremenom pojave prvih
predstavnika roda Homo. Zanimljivo je, takoe, da su se u evolucionoj liniji oveka
pojavile jo dve nepotpune duplikacije SRGAP2 gena. Prva je nastala pre oko 3,4 miliona
godina, kada je od SRGAP2A gena nastao SRGAP2B (od ovog poslednjeg gena
duplikacijom je nastao SRGAP2C), i druga, koja se odigrala pre oko 1 milion godina
formirajui SRGAP2D kopiju. Kod savremenih ljudi funkcionalan je samo SRGAP2C gen.
Eksperimenti na mievima pokazali su da ljudska verzija ovog gena inhibira aktivnost
primordijalnog gena od koga su nastale sve ostale kopije.
Zanimljivi rezultati su dobijeni i uporednom analizom nukleotidnog diverziteta
savremenih ljudi, neandertalaca i Denisovaca na 162 gena za koje se smatra da kod ljudi
uestvuju u razliitim kognitivnim procesima (Pixao-Cortes i sar., 2013). U genomima
ova tri predstavnika roda Homo pronaene su 93 nove (u odnosu na impanze, gorile i

57
 58

orangutane) nesinonimne mutacije, koje su razvrstane u kodirajuim delovima vie od 50

kognitivnih gena. Pokazalo se da kod neandertalaca i savremenih ljudi postoje identini
aleli na ak 95% pozicija, 2% neandertalskih pozicija bilo je heterozigotno u odnosu na
novonastale i predake alele, a 3% supstitucija kod ove grupe arhainih ljudi imalo je
nove i drugaije alela od nas. Slinost sa Denisovcima bila je jo vea samo dve
pozicije imale su predake alele (a mi novonastale), a samo jedno mesto bilo je
heterozigotno. Na osnovu ovih podataka mogli bismo zakljuiti da se kognitivne
sposobnosti savremenih i arhainih ljudi nisu mnogo razlikovale, ili, pak, da su promene
u vrlo malom broju gena mogle dovesti do naih specifinih kognitivnih sposobnosti23.
Mada noviji arheoloki nalazi, koji se odnose na simboliku materijalnu kulturu
neandertalaca, ukazuju da su oni posedovali niz ponaajnih osobina slinih anatomski
savremenim ljudima, sa interpretacijom ovih podataka treba biti vrlo oprezni. Brojni
dosadanji primeri, kao i oni koje emo navesti kada budemo govorili o heterohroninim
promenama tokom razvia naeg mozga (deo 3.1.1), ukazuju da su za nae visoke
kognitivne sposobnosti odgovorne, pre svega, promene u regulatornim delovima genoma,
a ne u genima koji kodiraju proteine.
Osim mutacija pojedinanih nukleotida u kodirajuim delovima gena, novi
proteinski molekuli kod primata i oveka nastajali su i putem stvaranja novih egzona u
ve postojeim genima. U ovim procesima, kako smo ranije istakli, ulogu su imali
mobilni genetiki elementi, posebno Alu familija. Nedavno sprovedeno istraivanje
otkrilo je 112 gena sa varijantama transkripata specifinih samo za nau evolucionu liniju,
a koji su posledica pojave novih promotora, egzona ili mesta za iskrajanje introna (Kim i
Hahn, 2011). Jedan od najbolje opisanih primera je ljudski gen CHRM3 (engl.
cholinergic receptor, muscarinic 3), koji je prisutan u nizu fiziolokih funkcija preko
kontrole kontrakcije glatkih miia (Huh i sar., 2009). Ugraivanje L1 mobilnog

23
Ako prihvatimo podatke da se naa evoluciona linija odvojila od arhainih ljudi pre oko 400 000 godina
i da su se prvi anatomski savremeni ljudi pojavili pre oko 200 000 godina, teorijska populaciono genetika
analiza, koja se zasniva na procenjenim stopama mutacija kod ljudi (danas se smatra da su one znatno nie
nego to smo to ranije mislili 1,1 do 1,28 10-8, Lynch, 2010), procenjenoj efektivnoj veliini ljudskih
populaciji (Ne 10 000 jediniki) i procenjenim koeficijentima selekcije (s = 0,00025, to je najea
vrednost koeficijenta pozitivne selekcije koja se sree u genomima savremenih ljudi), izraunato je da su se,
u periodu od oko 200 000, u populacijama koje su vodile ka savremenim ljudima mogle fiksirati mutacije
sa pozitivnim efektima na kogniciju u samo desetak, ili manje gena (Somel i sar., 2013).

58
 59

elementa u 5 kraj ovog gena dovelo je, samo kod ljudi, do pojave novog promotora,
novog egzona i nove varijante transkripta koji se javlja samo u placenti (predake
varijante transkripata javljaju se u svim ostalim tkivima oveka).
Koliko su egzoni izvedeni iz Alu-elementa bili znaajni u evoluciji primata i
oveka pokazuje i nedavna analiza ekspresije 287 tako nastalih egzona u cerebelumu (u
krovnom delu zadnjeg mozga) oveka (Shen i sar., 2011)24. Veina tih egzona (197, ili
69%) prisutna je u obraenim transkriptima, pri emu su kod nekih gena transkripti sa
Alu-egzonima predominantna izoforma na primer, kod 79% transkripata gena za protein
sa cinkovim prstima 445 (ZNF 445; engl. ZiNc Finger). Detaljna analiza strukture 46
Alu-egzona, koji se bar jedanput mogu nai u obraenom transkriptu, pokazala je da njih
34 (74%) potie iskljuivo od Alu-elemenata, dok su preostalih 12 poreklom od Alu i ne-
Alu-nizova. Kada je 35 gena, koji meu svojim egzonima sadre i one poreklom od Alu-
elemenata, uporeeno sa 16.530 gena koji se ispoljavaju u cerebelumu, uoeno je da
najvie Alu-egzona (osam od 35 ili 23%) imaju geni koji pripadaju velikoj familiji
transkripcionih faktora sa cinkovim prstima. Ovo je izuzetno znaajan nalaz ako znamo
da je kod primata i ljudi dolo do brzog irenja ZNF gena (Emerson i Thomas, 2009).

24
Osnovna funkcija cerebeluma jeste koordinacija i regulacija motorikih aktivnosti tela, ukljuujui i
odravanje poloaja tela u prostoru.

59
 60

II DEO

KAKO JE HOMO POSTAO SAPIENS

2.1. Evolucija mozga

Uporedne analize odnosa masa mozga/masa tela pokazale su da, tokom veeg
dela evolucije kimenjaka, poveanje mase mozga nije bilo posebno izraeno. Nastanak
novih vrsta riba, vodozemaca i gmizavaca ostvaren je bez poveanja mase mozga.
Razliita ponaanja jedinki, koje pripadaju ovim grupama, postignuta su sa priblino
istom masom mozga u odnosu na masu tela. Meutim, velika promena odigrala se kod
sisara. Tako, na primer, uoava se da fosili sisara, ija se starost procenjuje na oko 150
miliona godina, imaju za oko etiri puta vei mozak nego gmizavci iste telesne mase. Do
jo veeg poveanja mase mozga (u odnosu na masu tela) sisara dolo je pre oko 65
70 miliona godina. Ove promene u encefalizaciji sisara povezuju se sa zamenama
ekolokih nia koje su se u to vreme odigrale kod sisara. Ukratko, objanjenje je sledee.
Za vreme dominacije gmizavaca, sisari su bili none ivotinje. Ovo su potvrdila i
savremena paleontoloka i taksonomska istraivanja. Zbog preteno none aktivnosti u
umskim stanitima, kod njih su ulo mirisa i sluha dobili prevagu nad ulom vida. Ovo
je neobino znaajno, jer postoje bitne razlike u dobijanju informacija o udaljenim
predmetima ako se koristi ulo vida, odnosno ula mirisa i sluha. Naime, pod uslovom da
su oi tako postavljene da omoguuju binokularni vid, vizuelni opaaj stie u mozak kao
trodimenzionalna slika. Da bi se dobila predstava o tome da li je neki objekat blii od
drugog u odnosu na posmatraa, potrebna je, u ovom sluaju, veoma mala aktivnost
mozga. Meutim, trodimenzionalna informacija o ivotnoj sredini na osnovu mirisa ili
zvuka, zavisi od sekvenciranja tih informacija, tj. uporeivanja jaine stimulusa iz
momenta u momenat. Obrada takvih informacija o ivotnoj sredini ,,zahtevala je
razvijanje integrativnih sposobnosti mozga. Dakle, odgovarajue poveanje, pre svega,
auditornog korteksa moglo je inicirati veliko poveanje mozga ranih sisara.
Drugo veliko poveanje mase mozga desilo se posle velikog izumiranja
gmizavaca, kada su sisari poeli da postaju dnevne ivotinje. Sada je, kae se, bilo

60
 61

logino da se usavravanje ula vida ostvaruje u istom kortikalnom planu kao i sluh, tj. da
se zasniva na istom tipu neuronske mree i uvanju podataka koji je ve razvijen u
auditornom korteksu. Na taj nain, ,,vienje sisara je postalo, pored njegove normalne
uloge u prikazivanju prostora, vezano i za vreme ... Vizuelne slike u takvom sistemu,
mogle su se uvati i sreivati u nekom obliku nekoliko sekundi ili due i, na taj nain,
odravati konstantnost uprkos transformacijama prostora i vremena (Jerison, 1975).
Meu primatama, encefalizacija je povezana sa odlaskom u arborealnu niu. Pre
oko 50 60 miliona godina primate su se razdvojile na polumajmune i antropoidne
majmune. Dok su polumajmuni ostali, uglavnom, none ivotinje, kod antropoida, kao
dnevnih ivotinja, veliina mozga se udvostruila. Jedna od znaajnih promena ovih
primata jeste i redukcija nazalnog regiona i prednja rotacija orbita oiju. Redukcija ula
mirisa naglaena je gubitkom golog rinarijuma. Arborealni nain ivota dao je prednost
vizuelnom nad olfaktornim ulom. Ova promena, naravno, znaila je i smanjenje
olfaktornog i pojaavanje vizuelnog centra mozga. Recimo, kod insektivornih sisara na
olfaktorni korteks odlazi oko 65%, dok taj deo korteksa kod majmuna starog sveta ini
manje od 5%.
Za razliku od mnogih sisara kod kojih socijalne interakcije zavise od olfaktornih
informacija i tzv. vomeronazalnog feromonskog sistema, socijalne interakcije i potraga za
hranom kod veine savremenih primata zavisi od vizuelnih informacija 25 . Mada su
izgleda prve primate koristile vomeronazalni sistem, procenjuje se da ve kod
zajednikog pretka majmuna novog sveta, majmuna starog sveta i Hominoidea, koji je
iveo pre oko 23 miliona godina, ovaj organ nije bio posebno znaajan. Na to ukazuju i
uporedne filogenetike analize gena koji kodiraju olfaktorne receptore. Na primer, kod
veine majmuna vie od 30% olfaktornih receptorskih gena predstavljaju nefunkcionalne
pseudogene, dok kod ljudi taj broj ide i do vie od 60%. U priblino isto vreme kada je
dolo do pseudogenizacije olfaktornih receptora vomeronazalnog organa, dolazi i do
evolucije trihromatskog razlikovanja boja. Mogunost razlikovanja boja na jedinkama

25
Vomeronazalni organ je ulni organ za hemijske drai i postoji kod nekih gmizavaca (gutera i zmija) i
mnogih sisara. Hemijske supstance koje detektuju vomeronazalni organi nisu isparljivi mirisi, kao to su
feromoni. Vomeronazalni organi imaju vrlo znaajnu ulogu u socijalnom i reproduktivnom ponaanju. Kod
glodara oko 300 gena kodira vomeronazalne receptore (broj gena za receptore olfaktornih molekula je
znatno vei; kod mieva, na primer, vie od hiljadu gena kodira ove receptore).

61
 62

razliitog socijalnog i reproduktivnog statusa omoguilo je primatama stvaranje

sloenijih oblika socijalne organizacije (za detalje videti Curley i Keverne, 2005).
Smatra se, takoe, da su velika pokretljivost prednjih ekstremiteta i sposobnost
prstiju ake da manipuliu sitnim predmetima mogli da pojaaju sposobnosti percepcije
prvih antropoida. To je, prema nekim antropolozima, omoguilo da ti organizmi relativno
jednostavno izdvoje pojedinane objekte iz svog okruenja. ,,Samo primate mogu da
izdvoje objekte iz sredine, da ih istrauju mirisanjem, dodirivanjem i gledanjem i da ih,
zatim, vrate na svoje mesto u okruenju (Campbell, 1976). Zbog toga su primate u stanju
da vide svet ,,ne kao kontinuum dogaaja ... ve kao susret sa objektima. Na taj nain su
primate, putem mentalnog sreivanja objekata, u velikom stepenu ,,osloboene od
refleksnih reakcija, postigle izuzetnu plastinost u ponaanju. Ukratko, moglo bi se rei
da su ,,neoekivano razvie auditornog korteksa i njegovo kombinovanje sa kasnijom
kortikalizacijom vienja, bili conditio sine qua non za nau visoku inteligenciju i nau
konstrukciju onoga to nazivamo realni svet (Maxwell, 1984).
Sve funkcije koje danas obavlja mozak oveka, posledica su, sa jedne strane,
poveanja mase mozga (tj. poveanja broja nervnih elija), a sa druge strane, to je pojava
sloenih neuralnih puteva koji poboljavaju funkcije mozga.
Mada jo uvek nema dovoljno paleontolokih podataka o promenama mozga u
liniji koja je vodila do oveka, ipak je sasvim oigledno da je nau evoluciju poslednjih
2,5 miliona godina obeleilo veliko i relativno brzo poveanje mase mozga. Tokom tog
perioda veliina mozga se utrostruila od oko 400 cm3, kod gracilnih australopitecina,
do oko 1350 cm3, koliko iznosi prosek za savremene ljude. Ono to neke paleontologe jo
vie impresionira jeste da u istom periodu ,,nema podataka o promenama kod bilo koje
druge vrste sisara (Jerison, 1991).
Ranije smo naveli da se kod australopitecina veliina mozga kretala oko 400 cm3,
sa vrlo malim poveanjem tokom trajanja ovog roda. Sa postankom prvih predstavnika
roda Homo (habilis/rudolfensis), koji je postojao pre oko 2,5 do 1,8 miliona godina,
veliina mozga je varirala izmeu 650 cm3 i 800 cm3. Opseg variranja od 850 cm3 do
neto vie od 1000 cm3, uoava se u periodu koji se datira na pre oko 1,8 miliona godina
do 300000 godina, kada su iveli mlai predstavnici roda Homo (ergaster/erectus).
Arhaini ljudi, ukljuujui i neandertalce, imali su mozak ija je veliina varirala od 1100

62
 63

cm3 do ak oko 1400 cm3. Za indeks encefalizacije (EQ; engl. encephalization quotient),
koji predstavlja odnos mase mozga i veliine tela, navedena tendencija je jo oiglednija.
Australopitecine imaju EQ oko 2,5, prvi predstavnici roda Homo oko 3,1, Homo
ergaster/erectus oko 3,3, a EQ kod savremenih ljudi iznosi oko 5,8 (McHenry, 1982)26.

Slika 2.1. Vrednosti koeficijenata encefalizacije (EQ) kod izumrlih Primata i oveka. EQ je
izraunavan na osnovu dva alometrijska koeficijenta, b = 0,28 i b = 0,59 (za sve sisare b se kree
izmeu 0,67 i 0,75). Slova iznad odgovarajuih EQ oznaavaju: A = polumajmuni iz eocena i
oligocena, B = Aegyptopithecus zeuxis, C = Proconsul africanus, D = Australopithecus afarensis,
E = H.(A.) habilis, F = Homo erectus, G = arhaini H.sapiens, H = savremeni H. sapiens.

Poto se gruba slika o optoj organizaciji mozga moe dobiti prouavanjem

njegovih otisaka u endokranijumu, na osnovu fosilnih lobanja mogue je razlikovati tip
organizacije mozga koji je slian savremenim ljudima i savremenim antropoidnim
majmunima. Svaka hemisfera ima etiri renja: frontalni (eoni), temporalni (slepooni),
parijetalni (temeni) i okcipitalni (potiljani). Mozak u kome dominiraju parijetalni i
temporalni renjevi smatra se ovekolikim. Kod ljudi je tzv. polumeseasta brazda, koja
se nalazi izmeu temporalnog i okcipitalnog renja, vie povuena unazad nego kod
majmuna. Takoe, kod ljudi je frontalni reanj daleko vie naboran nego kod majmuna.
Prouavanja endokranijuma veeg broja fosila, ipak, nisu dala definitivan odgovor na

26
Neke novije analize EQa veeg broja hominida ne podravaju ove procene (Wood i Collard, 1999).
Smatrajui da su ranije procene mase tela izumrlih hominida bile potcenjene, ovi istraivai tvrde da je tek
sa pojavom anatomski savremenih ljudi dolo nesrazmernog poveanja mase mozga.

63
 64

pitanje kada se u evoluciji pojavila ovekolika organizacija mozga. Jedna grupa

paleoantropologa smatra da se to desilo ve kod A. afarensis, dok drugi tvrde da je do
toga dolo sa pojavom prvih predstavnika roda Homo.
Do danas je kod ljudi otkriveno nekoliko poremeaja koje uslovljavaju geni koji,
najverovatnije, uestvuju u oblikovanju naeg mozga. Na primer, Dva retka sindroma,
Dubertov sindrom 3 (JBTS3; engl. Joubert syndrome 3) i bilateralna frontoparietalna
polimikrogirija (BFPP; engl. bilateral frontoparietal polymicrogyria), ukazuju nam na
moguu ulogu gena u organizaciji ljudskog mozga. JBTS3 karakteriu abnormalnosti u
cerebelumu i modanom stablu, nezgrapnost, abnormalne motorike funkcije, usporeno
razvie i razliite ponaajne anomalije. Do ovih promena izgleda dovode mutacije u genu
AHI1 (o kome smo ve govorili u delu 1.3.3). Kod osoba sa BFPP dolazi do
abnormalnog formiranje slojeva ili nabiranja neokorteksa, abnormalnog dranja prilikom
hodanja, mentalne zaostalosti i poremeaja jezikih sposobnosti. Smatra se da do ovih
promena dovode mutacije u genu GPR56 (engl. G-protein 56), koji je ukljuen u
oblikovanje neokorteksa.
Poreenja sa antropoidnim majmunima pokazala su da se poveanje mase mozga
kod ljudi odnosi pre svega na cerebralni korteks. Danas znamo da kortikalni neuroni
nastaju od prekurzorskih elija putem simetrine i asimetrine mitoze. Pako Raki
(Raki, 1995) je uoio da trajanje simetrine mitoze odreuje koliki e broj radijalnih
jedinica u korteksu data vrsta imati; na taj nain se indirektno odreuje veliina korteksa.
Sa druge strane, asimetrina mitoza regulie samo broj neurona unutar svake
ontogenetske kolone. Polazei od ovih podataka, formulisana je hipoteza prema kojoj je
poveanje povrine neokorteksa kod oveka i drugih primate rezultat, pre svega, promena
u genima koji kontroliu trajanje i/ili nain odigravanja mitoze tokom embriogeneze
(Raki, 1995). Imajui u vidu da je veliina mozga kod primata najverovatnije odreena
relativnim brojem neurona, prouavanje ljudi sa mikrocefalijom omoguilo je otkrivanje
gena koji bi mogli da uestvuju u odreivanju veliine mozga.

64
 65

Slika 2.2. Razlike u veliini korteksa kod razliitih grupa ivotinja.

Boks 2.1. Veliina mozga i inteligencija

Da li postoji veza izmeu veliine mozga i inteligencije? Ljudi su se oko ovog pitanja
dugo sporili, ali tek u XX veku, zahvaljujui razvoju i standardizaciji IQ testova, kao i
mogunosti da se uz pomo magnetne rezonance dobiju slike modane aktivnosti (MRI, engl.
magnetic resonance imaging), mogli smo da doemo do neto preciznijih odgovora. Naravno, ne
treba zaboraviti da svi podaci koji se tiu MRI i uspeha na IQ testovima predstavljaju samo
korelacije i ne govore o uzrocima.
U jednoj od prvih studija, korelacija izmeu veliine mozga (koja je korigovana prema
dimenzijama tela) i uspeha na IQ testu iznosila je oko 0,38 (Andreasen i sar., 1993). Poto MRI
tehnika omoguava ne samo da se odredi ukupna veliina mozga, ve i veliina pojedinih
njegovih oblasti, u istom istraivanju ustanovljena je via korelacija izmeu IQ uspeha i sive
mase (oblast mozga u kome dominiraju tela elija bez mijelina) nego bele mase mozga (svetli sloj
ispod korteksa koji se preteno sastoji od aksona sa mijelinom). Istraivanje 24 MZ i 31 DZ para
blizanaca potvrdilo je postojanje pozitivne korelacije izmee veliine mozga i uspeha na IQ testu,
pri emu su te korelacije bile priblino jednake (oko 0,25) za sivu i belu masu mozga (Posthum i
sar., 2002). U meta-analizi, koja je obuhvatala 37 studija sa 1530 ljudi razliitog pola i uzrasta
(McDaniel 2005), korelacija izmeu in vivo zapremine mozga i uspeha na IQ testovima iznosi
0,33. Zanimljivo je da je ova korelacija vea kod odraslih ljudi nego kod dece, kao i kod ena
nego kod mukaraca. Odgovarajui koeficijenti korelacija bili su sledei: kod odraslih ena r =
0,41, odrasli mukarci r = 0,38, devojice r = 0,37 i deaci r = 0,22.
Treba, meutim, imati u vidu da je multivarijatna analiza visine tela i zapremine sive
mase, bele mase i intrakranijalnog prostora u uzorku od 54 MZ, 58 DZ blizanaca i 34-oro njihove

65
 66

brae i sestara pokazala da je najvei deo genetikih uticaja zajedniki za sve ove osobine (Baare
i sar., 2002).
Takoe vano je rei da su studije u kojima je povezivana zapremina sive mase
specifinih regiona mozga sa uspehom na IQ testovima ukazale su da se inteligencija ne moe
povezati sa jednim regionom mozga (kao se to do skora inilo sa frontalnim renjem) ve da
mree frontalnih i posteriornih oblasti mozga uestvuju u oblikovanju naih (optih) kognitivnih
funkcija. U ovu mreu modanih oblasti (nazivaju se Brodmanovim oblastima) ukljueni su
dorzolateralni prefrontralni korteks, parietalni reanj, anteriorni cingularni korteks i specifini
regioni u temporalnom i okcipitalnom renju. Parieto-frontalna integraciona teorija (engl. parieto-
frontal inegation theory, P-FIT; Jung i Haier, 2007), kako se naziva ova mrea modanih oblasti,
predstavlja danas najbolji odgovor na pitanje gde je locirana naa inteligencija (Deary i sar.,
2010).

Mapirano je sedam gena ije promene mogu dovesti do primarne mikrocefalije

(slika 2.3), koju karakterie mala glava (glava je pri roenju manja od proseka za
najmanje tri standardne devijacije), manje-vie normalna neuroanatomija i umerena
mentalna zaostalost. Mikrocefalski geni su (Shi sar., 2014): MCPH1 (kodira protein pod
imenom mikrocefalin), WDR62 (engl. WD repeat 62; oznaava se jo i kao MCPH2),
CDK5RAP2 (engl. ciklin-dependent kinase 5 regulatory associated protein 2; ili
MCPH3), CEP152 (engl. centrosomal protein 152 kDa; ili MCPH4), ASPM (engl.
abnormal spindle like microcephaly associated protein; ili MCPH5), CENPJ (engl.
centromeric protein 1; ili MCPH6) i STIL (engl. SCL/TAL1 interrupting locus; ili
MCPH7). Molekulsko-genetika osnova i funkcija 5 od tih 7 mikrocefalskih gena je
relativno dobro poznata. Geni ASPM, CDK5RAP2, i CENPJ imaju funkciju u formiranju
centrozoma ili mikrotubula deobnog vretena, preko koje mogu uticati na mitozu nervnih
elija fetalnog mozga. Za STIL gen, koji je lociran u centrozomima, veruje se da ima
funkciju slinu onoj kod ASPM gena, tj. uestvuje u organizacija deobnog vretena tokom
deobe neuroblasta. Primarne funkcije MCPH1 gena vezane su za mehanizme zatite
DNK od oteenja i apoptozu, a veruje se da ima ulogu i u regulaciji trajanja elijskog
ciklusa. Apoptoza i trajanje elijskog ciklusa su, naravno, vrlo znaajni tokom razvia
mozga. Neki savremeni istraivai procenjuju da je MCPH1 star oko 1,1 miliona godina,

66
 67

ali da je u nau vrstu ubaen ukrtanjem sa nekim arhainim ljudima, kao to su

neandertalci, pre oko 37000 godina (Evans i sar., 2006., videti ranije).

Slika 2.3. Prikaz veliine mozga kod deteta sa mikrocefalijom (desno) u odnosu na normalnu
veliinu (levo).

Box 2.2. Mikrocefalija

Kongenitalna mikrocefalija (mala glava) obino se definie kao okcipitofrontalni obim
glave koji je manji od 2 standadne devijacije (SD) od normalnog obima. Po ovom kriterijumu,
meutim, mikrocefalija bi se javljala kod oko 2% dece, a sree se i kod vie od 400 genetikih
sindroma. Zato se koristi otriji kriterijum. Obim glave pri roenju mora biti manji od 3 SD.
Takav okcipitofrontalni obim rezultuje obimom glave odraslih ljudi u granicama od 40 do 45 cm
(normalan okcipitofrontalni obim varira od 53 do 59 cm), to je karakteristika savremenih
antropoidnih majmuna i australopitecina. Kongenitalna mikrocefalija se kod ljudi nasleuje kao
recesivna osobina. Osobe sa mutacijama u MCPH1 i ASPM genima pripadaju tzv. visoko
funkcionalnoj grupi mikrocefala koju, uglavnom, karakterie znaajno smanjenje cerebralnog
korteksa. Smatra se da ova grupa ima poremeaj koji se odnosi na smanjenje broja deoba
neuroblasta.

Opisane funkcije mikrocefalinskih gena su, dakle, konzistentne sa hipotezom da

veliinu mozga kod primata najverovatnije odreuje relativan broj prekurzorskih nervnih
elija. Uz to, kako smo ranije videli, vrednosti kod 4 mikrocefalinska gena primata bile
su visoke, to je, opet, ukazivalo na njihovu funkciju u oblikovanju veliine mozga. Ipak,
do skora, direktnih empirijskih podataka o asocijaciji mikrocefalinskih gena i veliine
mozga oveka i drugih primata nije bilo. Imajui u vidu da su funkcije mikrocefalinskih
gena vezane za regulaciju proliferacije i preivljavanja neurona, koeficijent encefalizacije
(EQ), koji govori o odnosu mase mozga i mase tela, nije pogodna mera veliine mozga.

67
 68

Dva su osnovna razloga za ovu tvrdnju. Prvo, savremena istraivanja su pokazala da su

masa mozga i masa tela kod primata, uprkos njihovoj korelativnoj evoluciji, sloene
osobine sa prilino razliitim evolucionim putanjama, to, opet, ukazuje da ih i tokom
ontogeneze kontroliu razliiti kompleksi gena (Montgomeri i sar., 2010). Drugo, ako je
broj neurona ono to kontroliu mikrocefalinski geni, onda je daleko ispravnije traiti
vezu izmeu njih i neke apsolutne mase mozga. Uz to, poto je mikrocefalija pre svega
poremaaj fetalnog razvia mozga, namee se zakljuak da evoluciju mikrocefalinskih
gena kod primata treba povezivati sa masom mozga jedinki pri roenju, a ne kod adultnih
jedinki. Kasniji postnatalni rast mozga prevashodno se odnosi na gliogenezu, rast aksona,
i mijelinizaciju, a ne stvaranje novih neurona (Montgomeri i sar., 2011). Danas znamo da
samo na dva mesta u mozgu primata (oba su mala i nekortikalna) dolazi do postnatalne
neurogeneze (Jabes i sar., 2010). Uz sve to, tokom postnatalnog razvia mozga dolazi do
apoptoze i eliminacije brojnih neurona stvorenih tokom prenatalnog razvia.
Filogenetski kontrolisana regresiona analiza izmeu vrednosti 4
mikrocefalinska gena (ASPM, MCPH1, CDK5RAP2 i CENPJ, o kojima smo ranije
govorili) i apsolutnih i relativnih neonatalnih i adultnih mera veliine mozga kod 21 vrste
primata (Slika 2.4.) pokazale su da su promene u nukleotidnom sastavu dva od 4 ova
gena (ASPM i CDK5RAP2 geni) zaista odgovorne za poveanje mase mozga. Kao to se i
oekivalo na osnovu uloge ovih gena tokom embrionskog razvia, uoene asocijacije su
izraenije kada su pitanju apsolutne a ne relativne mere veliine mozga i kada su se
analize odnosile na neonatalnu apsolutnu veliinu mozga primata (Montgomeri isar.,
2011).

Slika 2.4. Filogenija 21 vrste primata u kojoj su prikazane a)

apsolutne mase mozga (povrina kvadratia oznaava procenata
mase mozga date vrste u odnosu na oveka, i b)relativne mase
mozga (u odnosu na masu telu).

68
 69

Poto se mikrocefalinski geni sa visokim vrednostima ispoljavaju i u drugim

tkivima primata, sasvim je mogue da su te stope posledica delovanja prirodne selekcije
na neke druge fenotipove, a ne na mozak. Ekspresija ASPM, CDK5RAP2 i CENPJ gena
posebno je visoka u testisima mujaka, za koje se vezuje evolucija mnogih gena primata
pod delovanjem seksualne selekcije (Ramm i sar., 2008). Meutim, precizna uloga ASPM,
CDK5RAP2 i CENPJ gena u razviu i funkciji testisa jo uvek nije sasvim jasna. Na
primer, mogua funkcija gena ASPM je u kretanju flageluma, to naravno moe da utie
lokomociju spermatozoida (Ponting, 2006). Drugim reima, ukoliko mikrocefalinski geni
zaista imaju vanu funkciju u testisima, visoke vrednosti mogle bi biti posledica
delovanja seksualne selekcije, a ne prirodne selekcije za poveanje mase mozga. Ova
mogunost je testirana tako to je, kao i u sluaju mase mozga, traena asocijacija izmeu
vrednosti mikrocefalinskih gena i relativne veliine testisa, koja se esto koristi kao
fenotipski korelat kompeticije izmeu spermatozoida i seksualne selekcije (Montgomeri i
sar., 2011). Geni ASPM, CDK5RAP2 i CENPJ nisu pokazivali statistiki opravdane
visoke asocijacije sa relativnom veliinom testisa, dok je gen MCPH1 pokazivao neto
viu vrednost asocijacije, ali zbog nekih metodolokih nejasnoa ne bismo smeli jo uvek
rei da je MCPH1 gen kod primata podvrgnut delovanju seksualne selekcije.
U nekim od mikrocefalinskih gena otkrivena je i varijabilnost u populacijama
savremenih ljudi. Analize nukleotidnog sastava gena ASPM i MCPH1 na preko 1000
ljudi iz razliitih etnikih grupa, ukazale su da je i posle nastanka nae vrste u tim genima
dolazilo do mutacija koje je, verovatno, favorizovala prirodna selekcija (Evans i sar.,
2005; Mekel-Bobrov i sar., 2005). U oba gena otkriven je polimorfizam u nukleotidnom
sastavu, pri emu je u ASPM genu najei haplotip bio onaj u kome je dolo do jedne
zamene nukleotida (G C na 37995 mestu), a u genu MCPH1 haplotip u kome je dolo
do A G zamene na 44871. mestu. Obe zamene su dovele do nesinonimnih mutacija
(zamena aminokiselina u proteinima). Na bazi procena mutacija u tim genima, izraunato
je da je najei haplotip gena MCPH1 nastao pre oko 37000 godina, a najei haplotip
gena ASPM pre svega oko 5800 godina. Mada jo uvek nije sasvim jasno kakvi su
fenotipski efekti ovih mutacija u genima ASPM i MCPH1 (sumnja se da to mogu biti
odreeni efekti na neke funkcije mozga koje se tiu linosti, kognicije, sklonosti ka
mentalnim poremeajima, ali i odreeni efekti na fertilitet, jer je poznato da se ovi geni

69
 70

pored mozga ispoljavaju i u gonadama), sasvim je izvesno da evolucione promene u ovim

genima nisu prestale sa pojavom nae vrste.

2.1.1. Zato ovek ima nesrazmerno velik mozak?

Hipoteze nastanka nesrazmerno velikog mozga kod oveka mogu se podeliti u tri
grupe u zavisnosti od toga da li kao osnovnu pretpostavku imaju: 1. delovanje prirodne
selekcije, 2. seksualnu selekciju, ili 3. veliki mozak oveka tretiraju kao rezultat promena
u nainu razvia jedinki.
2.1.1.1. Mozak i prirodna selekcija
Meu antropolozima i arheolozima od etrdestih do sedamdesetih godina XX
veka, najpopularnija hipoteza bila je da su proizvodnja i korienje orua doveli do
utrostruenja veliine mozga u naoj evolucionoj liniji. Jednom zapoeta upotreba orua
sa svakim tehnolokim napretkom generisala bi nove ,,selektivne pritiske na
inteligenciju, koja se vrednuje pomou njih, tj. delovao bi mehanizam povratne sprege. U
momentu stvaranja, izgledalo je da hipoteza ,,oveka proizvoaa orua, koju podrava
korelacija izmeu tehnolokih inovacija (mereno brojem i nainom obrade kamenog
orua) i veliine mozga naih direktnih predaka u poslednjih 2,5 miliona godina, moe u
potpunosti objasniti disproporcionalno veliki mozak. Kada su, sredinom XX veka, poeli
da se akumuliraju podaci o korienju orua kod antropoidnih majmuna, ovu hipotezu
prvi su poeli da naputaju istraivai koji su smatrali da specifinu osobenost oveka
(nezrazmerno veliki mozak) mora uslovljavati mehanizam prirodne selekcije koji bi bio
specifian samo za oveka. Tako je nastala tzv. ,,lovaka hipoteza, jer se smatralo da su
anatomski savremeni ljudi i njihovi drevni preci jedini od hominoida koji su preli na
ishranu mesom i lov kao nain ivota. Poto lov kod organizama koji nemaju niz
svojstava karnivornih ivotinja (velike onjake, kande, brzinu, itd), zahteva domiljatost,
komunikaciju i koordinaciju grupe koja lovi, ali i sposobnost uenja razliitih vetina (na
primer, gde nai plen i kako mu se pribliiti), adaptivna vrednost jedinki i grupa zavisila
je od veliine mozga. Osim toga, zagovornici ove hipoteze esto su isticali da je ishrana
mesom u velikom stepenu doprinela poveanju tako energetski skupog organa kao to je
mozak. Savremeni podaci, meutim, ukazuju da je do poveanja kranijalnog kapaciteta,
na primer onog kod H. erectusa pre oko 1,75 mil. god., dolo znatno pre nego to je kod

70
 71

naih predaka u ishranu bilo uvedeno tzv. crveno meso krupne divljai (videti Boks 1.6).
Energetski bogata ishrana voem, insektima, reptilima, malim sisarima i pticama,
oigledno je imala istu ulogu kao i tzv. crveno meso (nezasiena masna kiselina omega-3
takoe se nalazi u nekim uljima biljaka).
Boks 2.3. Kada smo poeli da jedemo meso?
Hominide se mogu opisati kao oportinistike omnivore. Denticija i crevni trakt kod
anatomski savremenih ljudi i njihovih fosilnih predaka vrlo su slini sa onim kod savremenih
omnivornih primata koji se preteno hrane voem. Hominide nemaju zube i creva koji bi
omoguavali lako varenje sirovog mesa krupnih herbivornih ivotinja. Na primer, naa creva su
oblikovana kao kod tzv. nespecijalizovanih frugivornih primata, to nam omoguava velike
varijacije u nainu ishrane. [Postoje etiri osnovne razlike izmeu digestivnih sistema primarnih
herbivora i karnivora. 1. Kod biljoljeda, ukljuujui ljude, pljuvani enzim ptialin poinje sa
razgradnjom sloenih ugljovodonika u ustima, to nije sluaj kod mesojeda. 2. U elucu mesojeda
znatno je vea koncentracija HCl nego kod biljojeda, to kao posledicu ima znatno efikasnije
varenje mesa i kostiju. 3. Duina creva kod mesojeda je znatno kraa nego kod biljojeda i oveka.
4. U jetri karnivora dolazi do brzog odstranjivanja najvee koliine holesterola uneenog mesom,
mastima, jajima, ili mlekom, dok ljudi, poput drugih biljojeda, imaju jetru koja je vrlo neefiksana
u odstranjivanju holesterola.]
Dakle, sve do otkria vatre i odgovarajueg oruja, malo je verovatno da su nai
drevni preci esto koristili meso krupne divljai [Meso i kod savremenih lovaca sakupljaa ima
vrlo mali udeo u ishrani; npr. svega 4% kod !Kunga i Sana, stanovnika Kalahari pustinje. Inuiti,
Eskimi koji hiljadama godina naseljavaju Arktik su retke populacije ljudi koji se iskljuivo hrane
mesom.] Poto bez termike obrade meso nije moglo da bude deo svakodnevne ishrane naih
drevnih predaka, odgovor na pitanje da li su nai davni preci bili lovci ili ne zavisi od vremena
kada su poeli da koriste vatru. Najstariji potvren arheoloki podatak o kontrolisanom korienju
vatre (sa jednog nalazita u Izraelu) datira se na vreme od pre oko 790000 godina. Podaci o
kontrolisanom korienju vatre od pre oko 1,8 mil. godina (jedno nalazite u Junoj Africi) ili 1,5
mil. god. (iz Kenije) nisu sasvim pouzdani i veina savremenih arheologa ih ne prihvata.
Takoe vrlo je malo verovatno da su prva orua koriena u lovu na ivotinje. Najstarije
datiran kopljasti predmet koji se mogao upotrebiti prilikom lova na krupne ivotinje datira se na
vreme od pre oko 400000 godina. Ipak, dostupni areheoloki i fosilni podaci ukazuju da nai
drevni preci nisu sistematinije koristili lovako oruje do pre oko 60000 do 80000 godina.

71
 72

Danas je najpopularnija tzv. ,,socijalna hipoteza prema kojoj su promene u

veliini i organizaciji mozga kod svih primata, a posebno kod oveka, posledica
specifine organizacije drutava. Za ovu hipotezu se moe rei da je nastala kao mogue
reenje jednog paradoksa. Naime, prouavanja u zarobljenitvu razliitih vrsta majmuna
pokazuju da su ta bia znatno inteligentnija nego to se to oekuje na osnovu onoga to
nam je poznato iz njihovih prirodnih populacija, a to se odnosi na zadovoljenje dnevnih
ivotnih potreba, koje, obino, ne zahtevaju visoku inteligenciju. Uz to, ne sme se
zaboraviti da je koliina energije koja je neophodna za odravanje velike mase
metaboliki aktivnog nervnog tkiva izuzetno velika; procenjuje se da mozak (na koji
odlazi svega 2% ukupne mase tela) troi oko 20 % ukupno unete energije u na
organizam (poreenja radi, mozak prosenog savremenog sisara troi oko 5% uneene
energije) 27 . Prema hipotezi skupog tkiva (Aiello i Wheeler, 1995; Boks.2.3), poto
tokom evolucije primata nije povean bazalni metabolizam, izgleda da je u mnogim
evolucionim linijama majmuna balans energetskog budeta postignut smanjenjem
drugog organa koji troi veliku koliinu energije creva (negativnu korelaciju izmeu
veliine mozga i creva neki savremeni autori odbaciju, videti Boks ...). Kraa creva, sa
svoje strane, znae da primate moraju koristiti kvalitetniju hranu, a to se, opet, moe
postii poveanjem kognitivnih sposobnosti koje se odnose na potragu za kvalitetnijom
hranom. Zbog toga, pored ostalog, pristalice lovake i socijalne hipoteze smatraju da bi
prirodna selekcija koja favorizuje sloenije oblike ponaanja vezane za nabavljanje
kvalitetnije hrane (zajednikim naporima veeg broja jedinki, na primer), mogla biti
jedan od razloga poveanja mase mozga tokom nae evolucije. Meutim, prema
socijalnoj hipotezi, odgovor je bio u organizaciji drutava primata.
Boks 2.4. Hipoteza skupog tkiva
Prema hipotezi pod imenom skupo tkivo, metaboliki zahtevi relativno velikog mozga
kod primata praeni su odgovarajuim smanjenjem creva koja su energetski jednako skupa
(Aiello i Wheeler, 1995). Negativna korelacija izmeu veliine mozga i creva posebno je izraena
kod ljudi; creva su jedini metaboliki organ sa skupom funkcijom koji je uoljivo manji u odnosu
na dimenzije tela. Ova vrlo popularna hipoteza, koja parcijalno objanjava poveanje mase mozga

27
Postoje i drugi problemi vezani za veliki mozak. Pre primene savremene medicine, smrtnost ena pri
poroaju kretala se od 0,5 do 1%, to je najvia stopa meu sisarima. Takoe, da bi se olakao poroaj
dolo je do irenja karlice, to je, sa svoje strane, otealo bipedalno kretanje.

72
 73

kod primata, nedavno je osporena. U jednoj studiji je utvreno da kod sisara zapravo postoji
negativna korelacija izmeu koliine masnog tkiva i veliine mozga (Navarrete i sar., 2011).
Dakle, umesto uzajamnog organiavanja (engl. trade-off) veliine mozak-creva, imamo negativan
veliinski odnos mozak-masno tkivo. Postavlja se pitanje, meutim, zato bi masno tkivo bilo
skupo? Ponuen odgovor podrazumeva da primate sa veom koliinom masnog tkiva (deblje
jedinke) predstavljaju laki plen! Daleko bolje objanjenje uoene negativne korelacije polazi od
tvrdnje da mozak sisara ne koristi masne kiseline za stvaranje energije i to verovatno zato to
razgradnja masnih kiselina generie relativno visok nivo slobodnih radikala (Speijer, 2012).
[Korienjem glukoze i kompletnim iskljuivanjem beta-oksidacije, neuroni, koji poseduju vrlo
ogranienu sposobnost regeneracije i nose nezamenjive informacije o brojnim vezama sa drugim
neuronima, proizvode veliku koliinu ATPa uz minimum stvorenih tetnih slobodnih radikala.]
Odsustvo beta-oksidacije u neuronima u kombinaciji sa injenicom da sisari ne mogu direktno
stvoriti glukozu od masnih kiselina, moglo bi biti objanjenje zato je poveanje mase mozga
praeno smanjenjem koliine masnog tkiva kod sisara. Prema ovoj interpretaciji, podrazumeva se,
naravno, da nije samo smanjenje masnog tkiva moglo dovoditi do poveanja mase mozga.

Veina savremenih vrsta primata ive u grupama od nekoliko do oko 200 jedinki.
Posebno intenzivan socijalni ivot uoava se kod antropoidnih majmuna. Primate
karakterie izuzetno velika razliitost socijalne organizacije (veliina, sastav i aktivnost
grupe), tako da i filogenetski vrlo bliske vrste pokazuju u svom svakodnevnom ivotu
velike razlike.
Zato bi drutva primata bila ,,zahtevnija od drutava drugih sisara? Mada se na
prvi pogled njihova socijalna sredina ne razlikuje mnogo od one koja je prisutna kod
drugih sisara, socijalne interakcije unutar grupe primata mnogo su sloenije. Sloenost
socijalnih interakcija kod primata posledica je, pre svega, injenice da se jedinke
neprekidno nadmeu u kontroli resursa, to ini hijerarhijsku strukturu drutva
dinaminom. Druga vana karakteristika primata jeste da pozicija (rang) svake jedinke u
drutvu ne zavisi (samo) od njenih telesnih dimenzija, veliine zuba, ili rogova, kao kod
drugih sisara, ve od njene sposobnosti stvaranja mree svojih ,,prijatelja i
saveznika. ,,Saveznitva su daleko sloenije socijalne interakcije nego nadmetanje dve
ivotinje. Sposobnosti obrade informacija koje su neophodne za uspeh su daleko vee; sa

73
 74

svakim novim uesnikom u interakciji sloenost raste geometrijski, a ne aritmetiki ...

Ukratko, primati su savreni socijalni taktiari (Harcourt, 1988).
Ako je tako, moe se postaviti pitanje da li kod primata postoje bilo kakvi
neuroloki podaci koji bi ukazivali da su odreeni delovi mozga evoluirali kao odgovor
na ivot sa jedinkama sopstvene vrste, kako predvia socijalna hipoteza. Psiholog Robin
Danbar (Dunbar, 1992), na osnovu pozitivne korelacije izmeu odnosa neokorteksa
prema ostalim delovima mozga i prosene veliine grupe kod primata (izuzetak su
orangutani koji vode usamljeniki ivot), veruje da je to veliina neokorteksa. Prema
njegovom tumaenju, poto primati koji ive u veim grupama, imaju i relativno vei
neokorteks, to bi moglo znaiti da primati ne mogu odravati koheziju i integritet grupe
koja je vea od kognitivnog kapaciteta neokorteksa. Evolucioni psiholozi listom
smatraju ,,da ne moe biti samo koincidencija da je poveanje neokorteksa u korelaciji sa
razlikama u sloenosti drutva ... [ve to ukazuje] ... da je selekcioni pritisak na
poveanje neokorteksa najverovatnije socijalan (Byrne, 1995). Ekstrapolirajui uoenu
korelaciju na veliinu ljudskog neokorteksa, Danbar je procenio da bi ,,prirodna veliina
grupe u tzv. primitivnim drutvima ljudi bila izmeu 150 i 200 jedinki. Smatrajui da je
to prevelika grupa za odravanje socijalnog integriteta na nain kako to danas ine
savremeni majmuni (bienjem jedan drugog), a ije su grupe obino znatno manje, on
smatra da je funkciju majmunskog bienja kod ljudi preuzeo jezik. Dakle, prema
Danbaru, veliki neokorteks je potreban za pojavu jezika, koji je, opet, neophodan za
odravanje socijalnog integriteta veih grupa (ovo objanjenje postanka jezika poznata je
pod imenom ,,hipoteza ogovaranja)28.

28
Primatolozi smatraju da bienje kod majmuna smanjuje nivo stresa, a to, opet, moe imati direktne
posledice na ,,evolucionu sudbinu grupe, jer je poznato da stres smanjuje fertilnost jedinki. Na primer,
postoje podaci da potomci enke babuna koje ee bite drugi lanovi grupe, imaju viu stopu
preivljavanja, odnosno da te enke pokazuju viu adaptivnu vrednost. Pokazalo se takoe da taktilna
stumulacija dovodi do oslobaanja opioidnog neuropeptida beta-endorfina. Meutim bienjem se troi
vreme koje bi se moglo upotrebiti za druge vane ivotne aktivnosti. impanze, ije grupe obino broje
izmeu 30 i 50 lanova, troe na bienje oko 20% svog vremena tokom dana. Danbarova procena je da bi
kod grupe od oko 150 lanova na bienje odlazilo oko 40% raspoloivog vremena za dnevne aktivnosti.
Poto toliko vremena pripadnici velike grupe nisu mogli da posvete bienju, socijalni stres se poveavao.
Postanak jezika, prema hipotezi ogovaranja, vezan je dakle za odravanje socijalnog integriteta veih grupa
primata, a ne prenoenja informacija, kako se najee pretpostavlja.

74
 75

Iako kod primata postoji pozitivna korelacija izmeu veliine neokorteksa i

veliine socijalne grupe, preciznije procene ukazuju da se svega oko 3% veliine
neokorteksa moe pripisati veliini grupe (Barton, 1996).
Mnogi savremeni primatolozi veruju da savremeni majmuni poseduju niz viih
kognitivnih procesa koji su, inae, prisutni i u socijalnim interakcijama ljudi. Posebnu
panju posveuju prevarantskom ponaanju, ili lukavstvu meu majmunima, jer smatraju
da nam prouavanja tih oblika ponaanja mogu pruiti informacije o moguim oblicima
njihovih mentalnih stanja. Tvrdi se, na primer, da kod mnogih vrsta majmuna postoje
tzv. ,,taktika lukavstva, koja se opisuju kao ponaanja kojima jedna individua navodi
drugu da poveruju u neto to nije istina, a da su tzv. ,,namerna taktika lukavstva, koja
ukljuuju namernu manipulaciju sa verovanjima drugih, prisutna samo kod antropoidnih
majmuna, pre svih kod impanzi (Byrne, 1995). Ipak, moramo rei da veina primera koji
se navode u prilog postojanja ,,namere vieg reda, to je sluaj sa namernim taktinim
lukavstvima, predstavljaju sluajno zabeleena opaanja primatologa, a ne rezultat
sistematskog prouavanja i testiranja koja bi pokazala da antropoidni majmuni stvarno
imaju tzv. ,,teoriju uma (engl. theory of mind), tj. uvid u to ta drugi veruju i ele.
Meutim, to ne mora uopte biti tano ako imamo u vidu da, s jedne strane, primati
daleko bolje nego bilo koji drugi sisari uoavaju i pamte identitet pa, ak, i socijalne veze
izmeu pripadnika sopstvene grupe (pored ovekolikih majmuna, takvi podaci postoje i
za vervete i makaki majmune) i da, s druge strane, primati poseduju sposobnost brzog
uenja 29 . Uprkos tome evolucioni psiholozi se teko odupiru iskuenju da primere
tzv. ,,makjavelistike inteligencije kod impanzi, koja podrazumeva itavu mreu
kooperativne i kompetitivne aktivnosti u zauzimanju odreenog socijalnog statusa, ne
pripiu namernim taktikim lukavstvima, iako je daleko verovatnije da se i u takvim
sluajevima radi o pamenju socijalnih odnosa i brzom uenju30.

29
Naravno, mnoge ivotinje mogu da naue koja je jedinka njihov potomak, srodnik, ili lan iste grupe,
meutim, izgleda da samo majmuni ne gube iz vida kakvi su meusobni odnosi jedinki u grupi. Smatra se
da ova sposobnost predstavlja osnovu socijalne inteligencije (Tomasello i Call, 1997).
30
Naziv makjavelistika inteligencija odabran je sa namerom da pokae da realna politika popularnih
voa koju je 1532. godine opisao Nicolo Machiavelli, vai i kod majmuna. Prema Makjaveliju, voa mora
imati protejsko ponaanje (dolazi od Proteja, boga u grkoj mitologiji koji je posedovao sposobnost
pretvaranja u sve mogue oblike), tj. da se pretvara da je iskren, pouzdan i milosrdan, ali da mora lagati,
biti lukav i nemilosrdan kako bi zadrao vlast,. Protejsko ponaanje i sposobnost pravljenja saveznitava
(,,veliki koalicioni potencijal) su, prema Makjaveliju, najvaniji u odravanju vlasti u ljudskim drutvima.

75
 76

Polazei od malo verovatne pretpostavke da antropoidni majmuni

poseduju ,,teoriju uma, filozof Danijel Denet (Dennett, 1988) smatra da je to mogao biti
jedan od glavnih razloga za poetak ,,koevolucione trke u poveanju mozga, koja je
kulminirala sa pojavom anatomski savremenih ljudi. Naime, ako nasamarena jedinka
moe da ,,proita nameru prevaranta, ona moe preduzeti kontramere. Meutim, ako
prevarant shvati da rtva preduzima kontramere, i on moe prei na prefinjeniju strategiju,
itd. Ova eskalacija prevarantskih strategija i kontramera stvarala bi dugotrajni
selekcioni ,,pritisak koji bi dovodio do sve boljih sposobnosti jedinki u interpretaciji
meusobnih namera. Dakle, ova trka prevaranta bila bi glavni razlog zato hominide
imaju tako veliki mozak.
Razvijajui ovu ideju, evolucioni psiholozi Leda Kozmides i Don Tobi
(Cozmides i Tooby, 1992) smatraju da mi zbog ove trke imamo u naem mozgu neku
vrstu detektora lai. Prema njima, ljudi su tokom evolucije stekli pet kognitivnih
sposobnosti za reavanje problema prevaranata, koje su im omoguile da ostvare ono to
oni nazivaju socijalnom razmenom, ili kooperativnim ponaanjem. To bi bile sledee
sposobnosti.
1. Sposobnost prepoznavanja individualnosti. Davanje dobrih usluga nekom ko
se izgubi u moru anonimusa ini nas ranjivim na prevaru. Moramo, dakle, biti u stanju
da identifikujemo brojne ljude u naem okruenju. Postojei empirijski podaci kau da su
ljudi u toj vetini stvarno dobri. U stanju smo da dugo pamtimo individualnost mnogih
ljudi, i to od crta lica pa sve do naina njihovog hoda. Izgleda, takoe, da postoji i
neuroloka osnova ove nae sposobnosti. Ona je, verovatno, vezana za odreene regione
desne hemisfere mozga, jer se pokazalo da povreda tog regiona dovodi do retkog
poremeaja prozopagnozije, ili nesposobnosti prepoznavanja lica.
2. Sposobnost pamenja istorije odnosa sa drugim ljudima. Nema empirijskih
podataka o postojanju neke vrste obraunskog sistema u naem mozgu koji bi vodio
rauna ko, kome i zato duguje. Kozmides i Tobi, ipak, smatraju da bi nas odsustvo
pamenja istorije odnosa sa razliitim ljudima izloilo velikom riziku da budemo
prevareni.

76
 77

3. Sposobnost saoptavanja naih elja, vrednosti i potreba drugim ljudima.

Mnogi nai iskazi, poput ja elim, to mi duguje i sl., predstavljaju nain prenoenja
tih informacija. Nai najblii srodnici, impanze, to ine na razliite neverbalne naine.
4. Sposobnost prepoznavanja vrednosti, elja i potreba drugih ljudi. Mada
odsustvuju empirijski podaci, Kozmides i Tobi smatraju da smo svakodnevno ukljueni u
svojevrsno istraivanje javnog mnjenja, koje se odnosi na prepoznavanje potreba i
motiva drugih ljudi.
5. Sposobnost kognitivnog predstavljanja dobitka i gubika tokom socijalne
razmene. Kod ljudi ta sposobnost nije, kao kod ivotinja, vezana ni za jedno posebno
dobro koje se razmenjuje.
U delu 4. videemo da Kozmides i Tobi smatraju da bez ovih modula nije mogue
ostvariti tzv. socijalnu razmenu, kako oni nazivaju kooperativno ponaanje ljudi.

1.1.1.2. Mozak i seksualna selekcija

U svojoj knjizi Poreklo oveka i selekcija u odnosu na pol iz 1871. godine, arls
Darvin je izneo stav o seksualnoj selekciji kao jednom od najvanijih mehanizama u
evoluciji oveka. Naime, Darvin je smatrao da je seksualna selekcija evolucioni
mehanizam odgovoran za pojavu i odravanje razliitih oblika neadaptivnih ponaanja
oveka, kao to su pesma, ples i drugi oblici umetnikih aktivnosti. Ova ponaanja,
prema Darvinu, nisu prisutna kod vrste Homo sapiens zato to su tokom evolucije davala
prednost jedinkama u nalaenju hrane ili zaklona, ve zato to su igrala znaajnu ulogu u
nalaenju partnera za ukrtanje.
Polazei od koncepcije makjavelistike inteligencije i protejskog ponaanja,
Defri Miler (2000) je otiao mnogo dalje od Darvina tvrdei da seksualna selekcija
predstavlja jedini dovoljno jak evolucioni mehanizam koji objanjava nesrazmerno
veliki mozak oveka. Mada je nesporno da su neke umetnike aktivnosti vezane za seks
(u to su nas decenijama, sa manje ili vie uspeha, ubeivali psihoanalitiari), veina
savremenih evolucionih biologa smatra preterivanjem i empirijski nepotkrepljnim iskaz
Milera da je ... neokorteks u velikoj meri sredstvo za udvaranje, privlaenje i
zadravanje seksulnih partnera: njegova specifina evoluciona uloga jeste da stimulie i
zabavlja druge ljude, i da utvrdi dejstvo stimulacije na njih (citirano prema Ridli, 2004,

77
 78

str. 340). ak i kada bi protejsko ponaanje davalo prednost rivalu iji je naredni korak u
nadmetanju za partnerku nepredvidljiv, to ne moe biti potpuno objanjenje ni naeg
velikog neokorteksa niti ljudske (umetnike) kreativnosti.
Prema scenariju koji predlae Miler, izbor partnera bio bi prisutan kod jedinki oba
pola, a seksualna selekcija bi delovala u obliku nezadrive selekcije. Zanimljivo je
napomenuti da neki evolucioni psiholozi pokuavaju da poveu (seksualnu) selekciju sa
protejskim ponaanjem i psihopatologijom (Simonton, 2003). Navodno, neki
psihijatrijski poremeaji predstavljali bi samo neeljenu posledicu nasleivanja
prevelike sklonosti ka protejskom ponaanju.
U prehodnom poglavlju smo rekli da kod primata postoji tendencija da vrste koje
ive u veim socijalnim grupama imaju vei neokorteks. Nedavno uraena analiza otila
je korak dalje i pokazala da je broj enki u grupama primata pozitivno korelisan sa
relativnom veliinom telencefalona, pre svega veliinom neokorteksa (Lindenfors i sar.,
2007). Broj mujaka u grupama primata, sa druge strane, korelisan je samo sa relativnom
veliinom diencefalona (koji ukljuuje limbiki sistem i hipotalamus). Interesantno je
takoe da je veliina septuma (koji ima vanu ulogu u kontroli agresivnosti) negativno
korelisan sa brojem mujaka u grupi, to je indikacija da poveanje kompeticije meu
mujacima sniava nivo kortikalne kontrole agresivnog ponaanja mujaka. Ovo su prvi
podaci koji ukazuju da razliiti socijalni pritisci deluju na mozak enki i mujaka
primata. Prema interpretaciji autora ovih istraivanja, kod mujaka deluje seksualna
selekcija (rivalitet u odnosu na enke), dok adaptivna vrednost enki zavisi od uspenosti
u socijalnim interakcijama. Zanimljivo je da se ovaj zakljuak dobro uklapa sa podacima
o genomskom utiskivanju (videti ranije), koji ukazuju da se veliina neokorteksa (koji se
smatra delom mozga koji je najznaajniji za socijalnost) nasleuje preko majke, a da se
limbiki sistem u naem mozgu, koji je, moda, najznaajniji u oblikovanju ponaanja
mujaka u agonistikim situacijama, nasleuje preko oeva (Keverne i sar., 1996).

2.1.1.3. Mozak i individualno razvie

Ne iskljuujui mogunost da su prirodna i seksualna selekcija mogle imati
odreenu ulogu u oblikovanju naeg mozga, mnogi evolucioni biolozi smatraju da
empirijski podaci ne podravaju objanjenja koja se zasnivaju samo na ta dva evoluciona

78
 79

mehanizma, a zanemaruju ulogu morfogenetskih promena i ogranienja tokom

ontogeneze mozga. Na znaaj individualnog razvia u oblikovanju mozga ukazuju, na
primer, i uporedne analize ontogenetskih procesa kod savremenih sisara. Rezultati tih
prouavanja pokazuju da su delovi mozga, iji se neuroni u razviu sisara javljaju kasnije,
nesrazmerno vei kako se poveava apsolutna masa mozga (Finley i sar., 2001). Dakle,
izgleda da je osnovni uzrok za pojavu naeg neobino velikog neokorteksa njegovo
relativno kasno formiranje tokom individualnog razvia. Veliki neokorteks primata, na
kog odlazi oko 90% kore hemisfera prednjeg mozga, bio bi, prema navednim podacima,
nusproizvod morfogenetskih promena i ogranienja koji se odigravaju tokom razvia
mozga31. Kada su ovi procesi u pitanju moramo imati u vidu, takoe, da su uporedne
analize razliitih vrsta sisara pokazale da izmeu veliine neokorteksa i mase mozga
postoji pozitivna korelacija (Barton, 2012). Kod sisara sa relativno malim mozgom, kao
to su rovice, na neokorteks odlazi svega oko 15% mase mozga, dok se kod sisara sa
veom masom mozga taj procenat penje na 66% (kod foka), 77% (kod kamila), pak ak i
do 87%, kod nekih vrsta kitova. Poto neokorteks identifikujemo kao deo mozga u kome
se ostvaruju tzv. vie kognitivne funkcije, da li to znai da foke, kamile i kitovi
poseduju do sada neotkrivenu inteligenciju? Najjednostavnije objanjenje je da se radi o
krupnim sisarima i alometrijskim promenama tokom razvia mozga. Ovo, naravno, ne
znai da poveanje neokorteksa nije doprinelo kognitivnoj evoluciji oveka. Jedino na ta
upuuju ovi podaci je da znaaj njegovog poveanja treba interpretirati u kontekstu veza
koje je neokorteks ostvarivao sa drugim delovima mozga tokom evolucije. Da je to
stvarno moglo biti tako ukazuje i podatak da je kod sisara, posebno primata, poveanje
neokoreksa praeno znatno veim uveanjem bele mase (koja se sastoji od aksona
uveanih dijametara neophodnih za ostvarivanje veza na duge staze) nego sive mase
Barton, 2012). Delovi mozga koji su poveali svoju veliinu zahvaljujui optem
poveanju mase mozga, mogu na taj nain dobiti itave grupe neurona koji, opet, mogu

31
Danas se smatra da je jedan od uzroka poveanja neokorteksa tokom evolucije ljudi i drugih primata
pojava posebnog tipa neuronskih matinih elija pod imenom spoljanje radijalne glijalne elije (oRG,
engl. outer radial glial cells) lociranih u spoljanjoj subventrikularnoj zoni (Hanen i sar., 2010). Ove
matine elije su, s jedne strane, u stanju da se obnavljaju, a s druge strane, mogu stvarati intemedijare
prethodnih novih neurona. Za razliku od oveka, glodari imaju znatno manje oRG elija, a takoe i njihova
proliferativna sposobnost je umanjena.

79
 80

stei nove funkcije. Ipak, jedna od vanih posledica ovih nalaza jeste da nema razloga za
pretpostavku da je snaan selekcioni pritisak na kortikalno zasnovane funkcije mozga,
bio jedini mehanizam koji je doveo do poveanja neokorteksa u evolucionoj liniji koja je
vodila ka oveku.
Danas se sve vie uvaava injenica da se relativno veliko poveanje mase mozga
bez odgovarajuih promena u veliini tela kod ljudi (tzv. pozitivna alometrija), postie
vrlo specifinim razviem mozga 32 . Kod veine sisara i primata, mozak se tokom
intrauterinog perioda relativno brzo razvija u odnosu na druge delove tela, ali se te stope
naglo smanjuju nakon raanja. Kod oveka, meutim, stopa prenatalnog rasta mozga se
ne smanjuje znaajno sve do prve godine po roenju deteta. Imajui to u vidu moglo bi se
rei da ,,trudnoa kod ljudi ne traje devet meseci, nego 21 mesec (9 + 12)! 33
Altricijalnost (bespomonost, videti Boks 2.5) novoroenadi je, dakle, jedna od
posledica nezavrenog intrauternog razvia mozga. Meutim, to je istovremeno velika
prednost, jer se tokom prve godine ivota razliitim iniocima ivotne i socijalne sredine,
pre svega roditeljskom brigom i obuavanjem, stimulie postnatalno razvie mozga34.
Boks 2.5 Zato se ljudi raaju bespomoni?
Ornitolozi i mamolozi termin altricijalnost (engl. altriciality) koriste prilikom opisivanja
potomstva koje se raa bespomono tako da zavisi od brige drugih. Altricijalnost (moe se opisati
i kao kasno sazrevanje) se po pravilu javlja kod ivotinja koje raaju istovremeno vei broj
potomaka, i uglavno se ne sree kod ivotinja koje na svet donose jedno ili dvoje potomaka. Ljudi
se oznaavaju kao sekundarni altricijalisti zbog toga to potiu od prekocijalnih (engl.
precocious) predaka (prekocijalnost, ili rano sazrevanje, odnosi se na potomstvo koje moe da se
kree, nae hranu, ili se bar prikai za majku neposredno po raanju). Ipak, mi posedujemo i
neke prekocijalne karakteristike, kao to su raanje sa otvorenim oima i kosom, relativno

32
Zanimljivo je da nekoliko vrsta delfina, a ne antropoidnih majmuna, zauzima drugo mesto po
nesrazmerno velikom mozgu u odnosu na masu tela.
33
Kada bi se nae telo u tom periodu razvijalo istom stopom, mi bismo mogli da dostignemo visinu do oko
3 m, sa masom od oko pola tone.

34
Kod autistine dece pojavljuju se poremeaji u postnatalnom rastu mozga. Mada se ova deca obino
raaju sa neto manjim mozgom, izmeu druge i tree godine (kada se obino otkriva autizam) ona imaju
neto vei mozak u odnosu na normalnu decu. Oko este godine ivota ove razlike se gube. Na osnovu ovih
podataka postavljena je hipoteza da je autizam posledica stvaranja velikog broja neuronskih veza u kratkom
periodu koje nisu nastale odgovarajuom stimulacijom iz ivotne sredine.

80
 81

velikim telom, ali koje uglavnom ini modano i masno tkivo. Jedan od moguih uzroka za
pojavu sekundarne altricijalnosti kod ljudi je veliina mozga. Smatra se da neposredan uzrok
sekundarne altricijalnosti nije toliko rast mozga tokom trudnoe koliko intenzivan rast mozga
tokom prvih godina ivota. Taj rast se odigrava na raun rasta dugih organa i miia. Tokom prve
godine ivota mozak raste neverovatno brzo tako da se drugi delovi tela odravaju tek toliko da
podre rast mozga. Drugi uzrok je pojava bipedalnosti. Evolucija bipedalnosti je vezena sa
promenama oblika karlice, koja je sada morala, ne samo da podrava sadraj abdomena, ve i da
omogui naim precima da stoje i hodaju sa telom u frontalnom planu sa nogama. Zbog svega
toga poroajni kanal je postao ui nego kod naih antropoidnih roaka, to je sa svoje strane
otealo poroaj kod ena. Zbog odsustva razlika izmeu prenatalne stope rasta mozga i one
tokom prve godine ivota, kae se da se deca kod ljudi raaju godinu dana ranije, jer, ukoliko
tako ne bi bilo, zbog malog poroajnog kanala praktino svaki poroaj imao bi smrtni ishod i za
majku i za dete.
Izgleda da je jedna od znaajnih posledica sekundarne altricijalnosti kod ljudi odsustvo
genomskog utiskivanja (videti ranije) nekih gena, koji, inae, kod drugih sisara prolaze genomsko
utiskivanje (Isles, 2009). Naime, pokazalo se da kod ljudi 16 gena koji se ispoljavaju u placenti ili
fetusu vie ne prolazi kroz genomsko utiskivanje. Znaajno je istai da se kod drugih
(etvorononih) sisara, na 15 takvih gena ispoljavaju samo aleli dobijeni od majke, dok su oevi
aleli inaktivirani. Dodatno, genomsko utiskivanje je ostalo kod 6 od 7 gena iji se oevi aleli
ispoljavaju u placenti ili fetusu, a majini inaktiviraju. Dakle, potreba za manjim bebama kod
ljudi nije dovela do promena u epigenetikom statusu oevih gena koji utiu na rast fetusa, jer bi
u tom sluaju imali suprotan efekat poveanje veliine fetusa

Jedan broj istraivaa smatra da je ovo primer neoteninih promena. Neotenija

predstavlja jedan od najpoznatijih oblika heterohronije, odnosno promena u vremenu
poetka, kraja i brzini procesa razvia odreenih osobina potomaka u odnosu na pretke.
U sluaju neotenije, koja predstavlja usporavanje razvia telesnih organa u odnosu na
vreme polnog sazrevanja, polno zreli potomci imaju neke juvenilne karakteristike svojih
predaka. Kod mnogih vrsta vodozemaca, na primer, esto se javljaju krge i druge
larvene karakteristike kod polno zrelih jedinki.

81
 82

Slika 2.5. Oblik glave kod fetusa i odraslih jedinki oveka i impanze.

Koren hipoteze o ulozi neotenije u evoluciji oveka, koju je jo 1926. godine

postavio holandski anatom Bolk, nalazi se u lako uoljivoj optoj slinosti izmeu
juvenilnih pongida i odraslih ljudi i nestajanje ove slinosti tokom ontogenije savremenih
antropoidnih majmuna (Slika 2.5).
Kada je u pitanju mozak, treba imati u vidu da je njegova veliina pri roenju
impanze oko 40% od njegove pune razvijenosti, a do prve godine ivota njihov mozak
dostie oko 70% konane veliine, koja se ostvaruje oko pete godine ivota. ovek,
meutim, ima znatno dui period rasta mozga. Mi se raamo sa mozgom koji je svega
25% njegove konane veliine, a 70% njegove konane veliine dostie se oko tree
godine (izmeu sedme i desete godine ivota mozak ljudi je najvei, oko 1300 cm3, u
proseku; posle tog perioda broj nervnih elija se smanjuje tako da stari ljudi izmeu 80. i
89. godine ivota imaju, u proseku, mozak od oko 1100 cm3).
Na veliki mozak i njegov produeni rast prilino se dobro uklapaju u hipotezu o
mutacijama manjeg broja regulatornih gena koji su odgovorni za neotenine promene
mozga. Do nedavno, ovu hipotezu odbacivali su mnogi evolucioni biolozi, pre svega zato
to nismo imali veih saznanja o genetikoj regulaciji procesa razvia, tako da su
slinosti izmeu odraslih ljudi i mladih impanza, na primer, mogle biti uzrokovane vrlo
razliitim mehanizmima. Danas je situacija bitno drugaija i sve je vie podataka koji
ukazuju na znaaj neoteninih promena u evoluciji mozga oveka. U jednoj od

82
 83

najopsenijih studija, u kojoj je analizirana ekspresija preko 12 000 gena u prefrontalnom

korteksu (PFC) i malom mozgu (cerebelumu) oveka, impanze i makakija, pokazano je
da specifine promene ekspresije gena tokom postnatalnog razvia ljudskog mozga mogu
zaista da se nalaze u osnovi evolucije kognitivnih sposobnosti ljudi (Liu i sa., 2012). U
odnosu na nivo ekspresije (koja je utvrivana preko koliine iRNK) izmeu ove tri vrste
postoje tri tipa gena (Slika 2.6.a). Prvi tip ine geni koji ne pokazuju nikakve razlike u
koliini iRNK tokom postnatalnog ivota jedinki (postnatalni periodi bili su sledei:
ovek - od 0 do 98 godina; impanza od 0 do 44 godine i makaki od 0 do 28 godina).
Takvih gena je bilo oko 35% (Slika 2.6.b). Drugi tip su geni (njih oko 42%) koji tokom
itavog perioda postnatalnog ivota pokazuju konstantne razlike u nivou ekspresije
izmeu vrsta. Trei tip, obuhvatao je oko 23% analiziranih gena, predstavljao je gene koji
su pokazivali velike promene u obrascima ekspresije tokom ivota izmeu oveka i druge
dve vrste primata. Uz to, specifine promene koje se deavaju u putanjama ekspresije
gena tokom postnatalnog ivota oveka, bile su 3-5 puta izraenije u PFCu nego u malom
mozgu. Vano je takoe istai da su meu tim genima u PFCu (njih 184) najbrojniji oni
koji su povezani sa sinaptogenezom i transdukcijom signala. Ukratko, ovi podaci
pokazuju da su, posle razdvajanja nae evolucione linije od one koja je vodila ka
impanzama, obrasci ekspresije gena tokom postnatalnog ivota u PFC oveka doiveli
vie promena nego kod impanzi. Jedna od najznaajnijih posledica ovog
remodelovanja PFC oveka jeste neotenino ispoljavanje sinaptikih gena koji kod
oveka doivljavaju vrhunac (pik) ekspresije oko pete godine posle raanja (Slika 2.6.c),
dok se to kod impanze i makakija deava nekoliko mesece posle raanja.

83
 84

Slika 2.6. Obrasci promena u koliini iRNK tokom postanatalnog razvia prefrontalnog korteksa
(PFC) oveka, impanze i makakija. a. Tri tipa razlika u ekspresiji gena. Tip I odsustvo
uzrasno- specifinih promena izmeu vrsta. Tip II konzervisan obrazac razvia sa konstantnim
razlikama u koliini iRNK izmeu vrsta. Tip III razlike u razvojnoj putanju izmeu vrsta
(remodelovanje razvia PFC). b. Filogenetska stabla nainjena na osnovu tri tipa razlika u
ekspresiji gena i miRNK (koje predstavljaju potencijalne regulatore ekspresije) u PFC. Brojevi
unutar slika predstavljaju procenat gena koji pokazuju odreen tip razlika u tipu ekspresije. c.
Primeri remodelovanja postnatalnog razvia PFC kod oveka. Grafik na levoj strani predstavlja
prosean profil ekspresije 184 gena sa sinhronizovanim promenama (koje ukazuju na zajedniku
regulaciju) u PFC oveka. Postnatalna ekspresija u PFC jednog od moguih zajednikih
regulatora je miRNK92a (grafik u sredini). Gustina sinapsi u PFC (dobijena brojanjem pod
elektronskim mikroskopom) u analiziranim uzrasnim klasama (grafik desno) ukazuje na
produenu sinaptogenezu kod oveka. Prema Somel i sar., 2013.

Postojanje grupe 184 gena koji pokazuju veoma sline obrasce promena u
ekspresiji tokom postnatalnog razvia PFCa oveka (prosene vrednosti ekspresije tih
gena u razliitim uzrastima prikazani su na slici 2.6c, levi grafik) ukazuje na prisustvo
zajednikih mehanizama regulacije tih gena (pa se moe rei da predstavlaju jedinstven
modul). U potrazi za njima, Liu i sar. (2012) otkrili su da mnogi od njih u svojim
promotorskim delovima imaju specifine nukleotide za koje se vezuju neki od 4
transkripciona faktora MEF2A (engl. myocite enhancer factor 2A), i tri transkripciona
faktora iz EGR familije (EGR1, EGR2 i EGR3; engl. early growth factor). U ranijim
istraivanjima je utvreno da sva etiri transkripciona faktora imaju vane funkcije u
regulaciji neuronske aktivnosti (npr. u preivljavanju neurona, sinaptogenezi i tzv.
dugotrajnoj potencijaciji). Poznato je takoe da transkripcioni faktor MEF2A o njemu

84
 85

smo ve govorili u delu 1.3.1, kada smo istakli da su se u njegovom pojaavau pojavile
supstitucije nekoliko nukleotida (najverovatnije posle razdvajanja anatomski savremenih
ljudi od neandertalaca) kontrolie ekspresiju ERG transkripcionih faktora, ali i nekih
drugih gena koji vre sintezu proteina neophodih pri formiranju sinapsi. Dakle, po svoj
prilici, MEFA2 transkripcioni faktor je glavni inilac u odlaganja ekspresije sinaptikih
gena u PFC oveka.
Izgleda da odreenu ulogu u odlaganju ekspresije sinaptikih gena u postnatalnom
razviu PFCa ljudi imaju i neke miRNK (npr. miR-92 ima najnii nivo ekpresije oko 5.
godine ivota ljudi, tj. u periodu najvie ekspresije sinaptikih gena; Slika 2.6.c, grafik u
sredini). Naime, analiza promena u nainu ekspresije gena koji kodiraju proteine u
prefrontalnom korteksu (PFC) mozga oveka pokazala je da oko 10% species-specifinih
promena (kod 140 gena) zavisi od ekspresije njihovih regulatornih miRNK (Somel i sar.,
2011). Neke od tih miRNK (radi se o 17 miRNK koje se svrstavaju u 11 familija), kao to
je recimo miR-941, prisutne su samo kod ljudi (broj njihovih kopija po genomu varira od
2 do 11) i Denisovaca, ali ne i kod impanzi i drugih primata (Somel i sar., 2013). Izgleda
ipak da miRNK nemaju odluujuu ulogu u neoteninoj ekspresiji sinaptikih gena jer je
opsena analiza ekspresije vie od 300 miRNK u PFC oveka, impanze i makakija
pokazala da samo oko 30 miRNK ispoljava razlike u ekspresiji izmeu oveka i
impanze (Hu i sar., 2011). Na osnovu ovog podatka procenjuje se da bismo svega 2-4%
razlika u ekspresiji iRNK u PFCu oveka i impanze mogli objasniti razlikama u
ekspresiji miRNK.

Boks 2.6. Posledice produene sinaptogeneze u PFC oveka

Posle raanja, cerebralni korteks ljudi i drugih primata nalazi se u periodu masivne
sinaptogeneze, odnosno prekomernog stvaranja sinaptikih elemenata (kod ljudi su ovi procesi
najintenzivniji od 30 nedelje trudnoe do 15. meseca starosti). Za ovim periodom sledi period
eliminacije sinapsi (ili tzv. sinaptiko ienje; engl. sinaptic prunning) u kome se nezrele
sinapse (tj. one koje nisu aktivirane) odstranjuju (procenjuje se da se oko stvorenih sinapsi
uklanja). Osloboen prostor na postsinaptikim membranama ispunjava se zavrecima aksona
preivelih neurona. U ljudskom PFC, broj sinapsi (tzv. sinaptiki vrh) dostie se izmeu 3,5 i 10
godina postnatalnog ivota kada se, kao to znamo, formiraju najznaajnije kognitivne
sposobnosti ljudi (u nekim delovima mozga to se deava ranije i krae traje; npr. u auditornom

85
 86

korteksu ljudi sinaptiki vrh se javlja izmeu 0,4 i 3,5. godine ivota). Kod makakija i impanze,
sinaptiki vrh se postie tokom prvih nekoliko meseci postnatalnog ivota. Amplituda ove
promene je daleko najvea od svih neoteninih promena tokom razvia oveka. Zanimljivo je da
izmeu 6 razliitih slojeva u cerebralnog korteksu ljudi postoje razlike u sinaptikoj gustini
tokom postnatalnog razvia. Na primer, piramidalni neuroni u slojevima IIIc i V u PFC ljudi
imaju najdue remodolevanje sinapsi ak do etvrte decenije ivota (Petanjek i sar., 2011)!
Da kod ljudi zaista postoji produena velika reorganizacija sinapsi pokazuju i podaci o
razliitim stopama mijenalizacije neurona oveka i impanze. Mijenalizacija aksona je znak
zrelosti neuronskih veza jer omoguava efikasniju transmisiju signala (ovo se ostvaruje po cenu
smanjenja plastinosti neuronskih mrea). Kod impanze, na primer, vrh mijenilizacije neurona
korteksa poklapa se sa godinama kada ove ivotinje dostiu polnu zrelost (8-9 godina ivota), dok
kod oveka mijelanizacija kortikalnih aksona dosee do tree decenije ivota.
Kortikalna reorganizacija je u evolucionoj liniji oveka zaeta, po svoj prilici, pre oko
200 000 godina promenama u ekspresiji i strukturi svega nekoliko gena koji uestvuju u regulaciji
razvia mozga (Somel i sar., 2013). Ova reorganizacija mozga omoguila je pojavu specifinih
kognitivnih sposobnosti ljudi koje su, opet, dovele do kulture svojstvene samo naoj vrsti. Veina
savremenih evolucionih neurobiologa smatra da najvei broj dogaaja koji su uestvovali u
remodelovanju naeg mozga, posebno PFCa, predstavljaju neotenine promene. Izuzetno kratak
period kognitivne evolucije specifine samo za oveka, naravno iz ugla evolucionih procesa, ima
i svoju cenu. Period od oko 200 000 je, najverovatnije, nedovoljan za fino oblikovanje upravo
opisanih procesa kako bi oni bili, na primer, manje osetljivi na razliite sredinske (ukljuujui i
socijalne) i genetike perturbacije. Mnogi psiholozi i psihijatri danas veruju da je to jedan od
glavnih uzroka relativno visoke uestalosti razliitih kognitivnih poremeaja kod ljudi (Varki i
sar., 2008).

Mada mozak sisara pored neurona ine i elije glije, neurobiolozi se uglavnom
koncentriu na neurone u uverenju da su samo oni odgovorni za obradu informacija u
mozgu. Dugo se smatralo da glijalne elije predstavljaju samo nutricionu i strukturnu
podrku neuronima. U nervnom sistemu sisara glavni tipovi glijalnih elija su astrociti,
oligodendrociti i mikroglija. Oligodendrociti formiraju mijelinsku ovojnicu, dok se
funkcija mikroglije ogleda u imunskom nadzoru mozga i borbi protiv eventualnih
patogena. Astrociti, za razliku od drugih glijalnih elija, poseduju brojne funkcije tokom
razvia i funkcionisanja centralnog nervnog sistema, posebno sinapsi (Zhang i Barres,

86
 87

2013). Pored dobro poznate uloge u metabolikoj podrci neuronima i odravanju

homeostaze kalijuma u ekstraelijskom prostoru, danas se zna da astrociti uestvuju u
preivljavanju neurona, stimuliu rast dendrita, aksona i sinapsi, ali i odgovaraju na
neuronsku ekscitaciju poveavajui koncentraciju intraelijskog kalcijuma. Poto su
astrociti oveka znatno krupniji i strukturno mnogo sloeniji nego oni kod, na primer,
glodara, postavlja se pitanje, imajui u vidu njihovu ulogu u formiranju i funkcionisanju
sinapsi, da li su oni, moda, doprineli pojavi specifinih kognitivnih sposobnosti oveka
(Zhang i Barres, 2013). Mada jo uvek nemamo konaan odgovor, nedavno spovedeni
eksperimenti sa transplantacijom ljudskih astrocita u prednji mozak tek roenih mieva
ukazuju da je to sasvim mogue (Han i sar., 2013). Naime, matine glijalne elije
ubaene u mozak mia dovele su do pojave astrocita sa ljudskim karakteristikama i, to je
najznaajnije, ovi mievi su pokazivali veliko poboanje u tzv. dugotrajnoj potencijaciji i
uenju. Dakle, mievi sa ljudskim astrocitima postajali su pametniji (ovaj eksperiment
izazvao je burne rasprave koje se tiu etike - da li, na primer, smemo praviti himere
ivotinja i ljudi i kakve posledice na drutvo mogu imati takvi eksperimenti).

2.2. EVOLUCIJA JEZIKA

Iako su svesni da pitanje porekla i evolucije jezika kod oveka ima lou reputaciju
meu lingvistima, mnogi savremeni evolucioni biolozi smatraju da je dolo vreme da se
ponovo otvori to pitanje (Maynard Smith i Szathmary, 1995) 35 . Osnovni razlog za
reanimaciju ovog istraivakog problema jeste akumulacija novih podataka iz razliitih
naunih oblasti od uporedne biologije i etologije do molekularne biologije i
neuronauka. Poto je ljudski jezik sloeno svojstvo, prvi korak u analizama njegove
evolucije jeste razlikovanje njegovih razliitih komponenti (Fitch, 2005). Veina
lingvista identifikuje tri osnovne komponente ljudskog jezika (Boks 2.7): govor (signal),
sintaksu (struktura) i sematiku (znaenje).

35
Istorija problema evolucije jezika prepuna je spekulacija razliitih ljudi, od umetnika do istraivaa
razliitog profila. Prva zabeleena reakcija profesionalnih lingvista na ovu situaciju je ona kojom je 1866.
godine druvo lingvista Pariza obnarodovalo da nee vie tampati lanke o postanku jezika (Botha, 2003).

87
 88

Boks 2.7. Osnovne komponete ljudskog jezika

Najproduktivniji prilaz prouavanju evolucije ljudskog jezika, kao i kod svake druge
sloene osobine, jesu nezavisne analize svake od njegovih kljunih komponenti. Razlikovanje
komponeti jezika je vano i zbog toga to se svaka od njih moe koristiti u uporednim analizama.
Poreenja sa ivotinjama su veoma vana jer na osnovu saznanja ta one mogu ili ne mogu,
dolazimo do informacija koji su aspekti jezika jedinstveni za oveka. Takoe, ukoliko je neka
komponenta jezika prisutna kod neki ivotinja i ljudi, ona se moe prouavati koristei empirijske
metode koje su neprimenljive za ljude. Na primer, prilikom formiranja naeg jezika neophodna je
vokalna imitacija, koja je, izgleda, odsutna kod drugih primata, ali se esto sree kod ptica
pevaica. Korienjem niza eksperimentalnih metoda na tim pticama, danas smo doli do niza
informacija koje se odnose na vokalno uenje (neke od njih emo navesti kasnije).
Veina istraivaa ovog problema se slae da su osnovne komponente jezika govor,
sintaksa i semantika.
Kod svih savremenih ljudi govor predstavlja standardni signalni nain komunikacije.
Mada se zasniva na auditornim i vokalnim strukturama koje su prisutne kod mnogih sisara,
ljudski govor ukljuuje bar dva specifina elementa. To su rekonfiguracija vokalnog aparata i
vokalna imitacija (gestualni jezik gluvih i komunikacija pismom pokazuju da se komunikacija
moe ostvarivati i neverbalnim putem).
Sintaksa (gr. sun, zajedno, tassein, aranirati) ili gramatika odnosi se na generativni
sistem povezivanja rei prilikom formiranja fraza i reenica. Osim strukture reenica, savremeni
lingvisti pod sintaksom esto podrazumevaju i neke vane strukturne aspekte fonologije,
morfologije i semantike. Pravila jezika nam omoguavaju da na osnovu ogranienog skupa
fonetskih jedinica formiramo beskonaan skup razliitih izjava (to je, naravno, preduslov za
stvaranje beskonanog skupa koncepcija). Mada je sintaksa prisutna samo kod ljudi, neki njeni
strukturni aspekti (posebno u fonologiji) slini su pesmama koje stvaraju ptice pevaice i neki
kitovi.
Semantika (gr. semantikos, koji oznaava) se odnosi na nau sposobnost da stvorimo i u
komunikaciji koristimo beskonaan skup moguih znaenja koja se odnose na odreen entitet.
Nae semantike sposobnosti nam omoguavaju da shvatimo na ta se odnosi, na primer, re
grad na ljudsku naseobinu, ljude u njoj, zgrade, ili, pak, vremensku nepogodu. Mada mnoge
ivotinje smisleno komuniciraju, to su poruke koje se odnose na neki konkretan dogaaj u
ivotnoj sredini (recimo, emotivno uslovljeni krici koji upozoravaju na opasnost, ili tzv. plesni
jezik medonosne pele). Samo ljudi mogu da prenose svaku apstraktnu koncepciju koju smisle.
Vano je takoe istai da kod svih primata, osim oveka, postoji asimetrija izmeu onoga to se

88
 89

zna i onoga ta se moe iskazati. impanze i drugi majmuni sasvim sigurno znaju mnogo vie od
veine ljudi o leopardima i jestivim plodovima u umi, ali nisu u stanju da komuniciraju sa tim
propozicionalnim znanjem.

U humanistikim naukama dominira stav da je jezik jedno od sutinskih svojstava

oveka. Ako je tako, postavlja se pitanje da li su sve komponente naih jezikih
sposobnosti nastale relativno kasno u evoluciji hominida. Imajui u vidu procene skorog
nastanka anatomski savremenih ljudi, to bi podrazumevalo relativno brzu evoluciju
sloene osobine, kakav je jezik. Druga mogunost je da su se neke komponente jezika
pojavile rano u liniji hominoida, tako da ljudski jezik predstavlja samo poslednju
fazu te evolucije. Prema miljenju nekih savremenih evolucionih biologa, paleontoloki
podaci mogli bi nam pomoi prilikom traenja odgovora na ovo pitanje. Pokazalo se da
su ovi podaci korisni pre svega u razumevanje evolucije govorne komponente jezika ljudi.

2.2.1.Fosilni podaci o jeziku

Iako je jezik nevidljiv u fosilnim zapisima, postoje dva tipa indirektnih podataka.
Prvo, to su informacije koje se mogu dobiti prouavanjima otisaka mozga u
endokranijumu. Drugo, smatra se da informacije o grai organa koji su ukljueni u
stvaranje glasa, i to kako u vratu (dunik i jednjak), tako i drugih organa koji su ukljueni
u vokalizaciju jezika (veliina podjezikog kanala i irina kimenog kanala kao
indikatora inervacije dijafragme), mogu biti od pomoi u reavanju zagonetke o poetku
jezikih sposobnosti u naoj evolucionoj liniji. Takoe, jedan broj istraivaa, polazei od
pretpostavke o zajednikoj kognitivnoj osnovi stvaranja orua i jezika, smatra da nam
korisne informacije o jeziku naih drevnih predaka mogu pruiti i arheoloki podaci o
izradi i korienju orua.

89
 90

Neuroloki podaci ukazuju da se najvei deo naeg modanog tkiva ukljuenog u

jezike funkcije nalazi u levoj modanoj hemisferi36. Na osnovu prouavanja ljudi koji
imaju poremeaje u jeziku (,,afazije), uobiajeno je da se Vernikeova oblast vezuje za
percepciju govora, a Brokina oblast za stvaranje glasa. Brokina oblast se nalazi na treoj
frontalnoj vijugi, a iza nje, na parijetalnom renju leve modane hemisfere nalazi se
Vernikeova oblast. Takoe, kod ljudi leva hemisfera je vea od desne hemisfere mozga
(razlika u dimenzijama modanih hemisfera obino se posmatra kao rezultat koevolucije
mozak-jezik). Savremena istraivanja su pokazala, meutim, da se mnogi aspekti jezika
(recimo, renik koji koristimo) ne mogu precizno vezati ni za jedan poseban region
mozga. Pokazalo se da ljudski jezik zavisi od razliitih regiona korteksa i supkortikalnih
struktura, kao to su striatum, talamus i cerebelum. Takoe, danas se smatra da su
Brokina i Vernikeova oblast aktivne i u nizu drugih kognitivnih funkcija. Recimo, izgleda
da je Brokina oblast ukljuena u imitiranje, motornu kontrolu i muziku kogniciju. Dakle,
na neurolokom nivou, kao i na kognitivnom nivou, jezik se moe posmatrati kao
proizvod brojnih mehanizama, pri emu se neki odnose samo na jezik, a drugi imaju i
neke druge funkcije.

36
Hemisferna dominacija ili tzv. ,,jezika specijalizacija, odnosno pojava da obino samo jedna modana
hemisfera kontrolie jezik, predstavlja vanu karakteristika ljudskog mozga. Kod oko 96% desnorukih ljudi
privremena inaktivacija leve hemisfere naruava jezik, a samo 4% denjaka ima problema sa jezikom kada
je inaktivirana desna hemisfera mozga. Treba imati u vidu da roenih levorukih ljudi ima samo oko 10% u
ljudskim populacijama (iste procene vae i za praistoriju). Kod levorukih ljudi je situacija neto drugaija.
Kod 70% levorukih ljudi, leva hemisfera mozga kontrolie jezik, desna kod oko 15%, a obe hemisfere, u
oko 15% sluajeva. Izgleda da i nedominantna (desna) hemisfera ima odreenu ulogu u stvaranju jezika.
Uoeno je da modani udari u desnoj hemisferi, u oblastima koje odgovaraju jezikim regionima leve
hemisfere, dovode kod ljudi do poremea u intonaciji; takvi ljudi govore mrmljajui.

90
 91

Slika 2.7. Jeziki centri u mozgu oveka. Brokina oblast, koja se tradicionalno vezuje za kontrolu
miia jezika, usana i drugih organa vezanih za stvaranje glasa, povezana je sa Vernikeovom
oblasti, koja je, izgleda, odgovorna za sadraj i razumevanje govora.

Prouavanja endokranijuma fosila, kao i u sluaju evolucije organizacije mozga,

nisu dala konaan odgovor na pitanje kada su se kod naih predaka mogle pojaviti
verbalne sposobnosti. Poto su neto vea leva modana hemisfera i otisci Brokine
oblasti u endokranijumu primeeni tek kod Homo habilis/rudolfensis, jedan broj
paleontologa osporava mogunost da je do reorganizacije mozga dolo jo kod
australopitecina.
Sistem za vokalizaciju kod ljudi jedinstven je meu primatama. U grlu odraslih
ljudi, za razliku od ovekolikih majmuna, dunik se nalazi nie od jednjaka, to stvara
vei prostor i bolje mogunosti za oblikovanje glasa37. Ta pozicija dunika, meutim,
onemoguava odraslim ljudima da istovremeno jedu (ili piju) i diu. U grlu
novoroenadi, kao i kod drugih primata, dunik se nalazi znatno vie tako da ona mogu
istovremeno sisati i disati (poevi od treeg meseca deteta dunik se postepeno sputa na
poziciju karakteristinu za odraslog oveka). Opisana mesta dunika u grlu odraavaju se
i na oblik osnove lobanje; kod odraslih ljudi ona je zasvoena, dok je kod ovekolikih
majmuna znatno ravnija.

37
Donedavno se smatralo da samo ovek od svih sisara ima opisani poloaj dunika. Danas znamo da se
dunik nalazi nie od jednjaka kod koale, jelena i lavova. Poto ove ivotinje ne govore, mogue je da
poloaj dunika kod nas kooptirao funkciju koja se odnosi na fonetske sposobnosti, tj. da predstavlja
eksaptaciju.

91
 92

Analiza osnove lobanje fosila australopitecina pokazala je veu slinost sa

savremenim majmunima, dok je kod fosila Homo erectus/ergaster rekonstruisani poloaj
dunika slian onom koji ima dete od oko osam godina (osnove lobanja fosila
habilis/rudolfensis slabo su ouvane tako da je nemogue nesporno rekonstruisati poloaj
dunika). Osnove lobanja arhainih ljudi, datirane na vreme od pre oko 300000 godina,
pokazivale su oblik identian onom kod savremenih ljudi. Uprkos ovom nalazu, i dalje je
osporavana mogunost da su neandertalci imali mehaniki aparat za vokalizaciju slian
savremenim ljudima. Meutim, otkako je pronaena dobro sauvana tzv. hioidna kost
neandertalaca, razloga za osporavanje vie nema, jer se pokazalo da je ona po obliku
skoro identina naoj38.
Pre nekoliko godina, uporedni anatomi su uoili da je podjezini (hipoglosalni)
kanal kroz koji prolaze nervi za kontrolu pokreta jezika, vei kod ljudi nego kod
antropoidnih majmuna. Analize fosila hominida pokazale su da je samo podjezini kanal
neandertalaca i drugih arhainih ljudi slian naem. Ako pretpostavimo da je vei
podjezini kanal vezan sa finijom kontrolom pokreta jezika, ovaj nalaz moe ukazati da
australopitecine i prvi predstavnici roda Homo nisu bili posebno uspeni u vokalizaciji.
Do slinog zakljuka doli su i anatomi koji su prouavali veliinu kimenog kanala
primata. Naime, kada se uzme u obzir veliina tela, kimeni kanal odraava kod svih
primata, osim oveka, veliinu inervacije prednjih i zadnjih udova. Kimeni kanal kod
oveka je iri, to se tumai veim brojem nerava koji kontroliu pokrete dijafragme,
miine preage koja odvaja trbunu od grudne duplje, a ukljuena je u regulaciju disanja
prilikom govora.
Kritika analiza neuroloke osnove i najverovatnijih oblika karakteristika
neophodnih prilikom vokalizacije rekonstruisanih na osnovu fosila, ukazuje da se
sposobnost korienja govornog jezika mogla pojaviti kod naih predaka koji su iveli
pre 100000 do 150000 godina (Lieberman, 2000). Tek tada, ako su te rekonstrukcije
tane (mnogi misle da je praktino nemogue na osnovu oblika i veliine nekoliko kostiju
doi do tih podataka), ljudi su mogli da stvore zvune signale koji bi bili adekvatni za
sloenu komunikaciju. Ovo, naravno, ne znai da su nai preci u to vreme stvarno i

38
Hioidna kost predstavlja mesto za vezivanje miia jezika, vilice i dunika, a nalazi se izmeu korena
jezika i dunika.

92
 93

koristili jezik na nain kako mi danas inimo. Potrebno je rei da postoje miljenja,
zasnovana na arheolokim podacima i psiholoko-sociolokim razmatranjima, da je
govorni jezik nastao znatno kasnije.

2.2.2. Jezik, orue i umetnost

Prema miljenju nekih paleoantropologa, korienje orua i govorna komponenta
jezika imaju zajedniki neuroloki koren. Obe sposobnosti ljudi, manipulacija oruem i
elementi vezani za jezik, nastali bi skoro istovremeno kod prvih predstavnika roda Homo.
Na ovaj zakljuak navodi i njihova lokalizacija, uglavnom u levoj (,,dominantnoj)
hemisferi mozga.
Podravajui ovo gledite, jedan broj lingvista smatra da su neka pravila, inae
ukljuena u sekvenciranje razliitih operacija koje kontroliu motorne oblasti neokorteksa
(kao to su operacije vezane za primitivne tehnologije korienja i izrade orua),
eksaptacije za nastanak govora, koji, takoe, zavisi od odreenih sekvencionalnih pravila
(reenice su nizovi fraza koji su sainjene od komponenti, kao to su imenice, glagoli,
itd.). Sposobnost da se stvore i slede takva pravila kod ljudi je vezana za asocijativne
delove neokorteksa. Meutim, psiholog Tomas Vin (Wynn, 1991) smatra da su navedene
slinosti izmeu izrade orua i jezika samo analogije, a ne posledica istog porekla
(homologije). Drugim reima, prouavanja sloenosti izrade orua nita nam ne govore
o jezikim sposobnostima njegovih proizvoaa.
Govorni jezik, tvrde arheolozi Dejvidson i Nobl (Davidson i Noble, 1991), vrlo je
skoranjeg porekla i usko je vezan sa kognitivnim procesima govora slika i umetnosti.
Poto je osnovno svojstvo ljudskog jezika korienje arbitrarnih simbola koji
predstavljaju objekte i ideje, potraga za poecima jezika trebala bi biti usmerena na takve
simbole u arheolokim zapisima. Mada postoje tvrdnje da su se neki oblici apstraktnog
umetnikog izraavanja javili jo pre oko 300000 godina (Lewin i Foley, 2004), sasvim
je sigurno da su razliita umetnika dela poela ee da se javljaju tek pre oko 40000
godina. Na primer, crtei naeni na kamenu u severnoj Australiji, koji se datiraju na
period od pre 43 000 godina, smatraju se najstarijim likovnim delom oveka, a peinsko
slikarstvo i rezbarstvo u Evropi obuhvatalo je period od pre 30000 i 12000 godina. U
periodu od pre 43000 do 10000 godina, anatomski savremeni ljudi u Evropi, Africi, Aziji

93
 94

i Australiji stvorili su na hiljade umetnikih dela koja su izvedena na razliitim

materijalima i raznovrsnim stilovima. Kosti razliitih ivotinja, jelenski rogovi, kljove
slonova, drvo i kamen, gravirani su (ree slikani) apstraktnim simbolima ili realnim
objektima; na zidovima peina ostavljano je hiljade slika; razliite statuete su pravljene
od mamutovih zuba, mekog kamena ili su modelovane od gline.
Navedeni podaci o umetnikom izraavanju ukazuju da su i jezike sposobnosti
oveka doivele relativno brzu evoluciju u nedavnoj prolosti. Ipak, ne moemo odbaciti
mogunost da su nai drevni preci mogli posedovati visoke jezike sposobnosti, a da to
nije bilo povezano sa umetnikim izraavanjem.

2.2.3. Jezik kao sloena adaptacija

Stiven Pinker, (psiho)lingvista, i psiholog Pol Blum (Pinker i Bloom 1990) su
najpoznatiji savremeni zagovornici hipoteze da je jezik evoluirao kao i svaka druga
sloena bioloka karakteristika (oi, na primer) delovanjem prirodne selekcije (o moguoj
ulozi seksualne selekcije bilo je rei ranije). Za njih je jezik sloeni modul sa brojnim
mehanizmima koji su tako meusobno aranirani da omoguavaju efikasnu komunikaciju
izmeu jedinki nae vrste. U najsaetijem obliku, kae Blum (Bloom,1998), njihova
argumentacija moe se prikazati ovako:
Prirodna selekcija je jedino objaenje postanka sloenih adaptacija.
Ljudski jezik ima sve osobenosti sloene adaptacije ija je funkcija
komunikacija.
Dakle, jezik je evoluirao putem delovanja prirodne selekcije.
U ovoj dedukciji druga premisa je predmet mnogih osporavanja i to, kako u
pogledu stava da je jezik adaptacija, tako i u odnosu na pripisanu ,,funkciju.
Prva premisa je tana i savremena evoluciona biologija je pokazala da je Darvin
bio u pravu kada je jo 1859. godine istakao da sloene karakteristike (adaptacije)
nastaju delovanjem prirodne selekcije u genetiki varijabilnim populacijama. Vano je,
ipak, istai da je Darvin tvrdio da se sloene adaptacije ne stvaraju de novo, ve
(postepenim) modifikacijama ve postojeih struktura. Pitanje je, dakle, na koji nain se
jezik tretira kao sloena adaptacija.

94
 95

U objanjenju koje daje Pinker (1994), ljudski jezik treba shvatiti kao sloeni
modul koji je nastao i evoluirao u liniji hominida. Drugim reima, niz specifinih
ponaanja vezanih za stvaranje i razumevanje jezika, ija je osnovna struktura modularna,
predstavljali bi evolucionu novinu. Iz ovoga bi se mogao izvui zakljuak da se potpuno
novi (jeziki) modul pojavio posle razdvajanja nae evolucione linije od one koja je
vodila do savremenih impanzi. Ako i prihvatimo da je tokom oko pet miliona evolucione
istorije nae linije delovala prirodna selekcija izuzetno visokog intenziteta, postavlja se
pitanje izvora varijabilnosti, odnosno osobina na koje bi delovala prirodna selekcija.
Prirodna selekcija je mehanizam koji menja (ili odrava) uestalost odreenih osobina
(gena), a ne uzrok pojave tih osobina. Dakle, ili moramo pretpostaviti da su se u naoj
liniji pojavile odgovarajue krupne (sistemske) mutacije (to Bloom, 1998, eksplicitno
odbacuje), ili da pretpostavimo da se neke verzije osobina vezanih za ljudske jezike
sposobnosti mogu nai i kod drugih primata. Druga mogunost izgleda verovatnije, jer je
savremena evoluciona biologija na brojnim primerima pokazala da je Darvinov opis
evolucije kao porekla sa modifikacijama, u osnovi, taan. Potpuno nove osobine se
tokom evolucije vrlo retko javljaju, tako da je najvei broj evolucionih novina
samo modifikacija karakteristika koje su ve postojale kod predaka.
Transkripcioni faktor FOXP2, koji se danas dovodi u vezu sa jezikim
sposobnostima oveka, predstavlja dobar primer kooptiranja novih funkcija ve
postojeih gena.

95
 96

Slika 2.8. a. FOXP2 pripada familiji evoluciono srodnih tzv. Forkhead box gena iji proteini
reguliu transkripciju drugih gena putem vezivanja za njihove regulatorne nizove nukleotida. Ovo
vezivanje dovodi do smanjenja nivoa i/ili brzine transkricije. Gen FOXP2 ima 25 egzona, ali
samo 17 uestvuje u sintezi proteina koji se sastoji od vie od 700 aminokiselina. Prva tri egzona
(na 5 kraju), koja se ne translatiraju, mogu se alternativno iskrajati. Sve obolele osobe u KE
porodici imale su mutaciju koja je dovodila do zamene jedne aminokiseline u proteinu (na 533
poziciji zamenjen je arginin histidinom). Smatra se da je ova aminokiselinska zamena dovela kod
KE porodice do gubitka funkcije jedne kopije FOXP2 gena i da je preostali normalan alel ovog
gena nedovoljan (haploinsuficijencija) za normalno razvie mozga i odgovarajuih jezikih
sposobnosti (ekspresija ovog transkripcionog faktora uoena je i u pluima, srcu i crevima). b.
Nukleotidne zamene koje su se odigrale tokom evolucije Primata (brojevi iznad klada
predstavljaju odnos izmeu nesinonimnih i sinonimnih AK zamena). c. Aktivnost razliitih
delova mozga zdravih (levo) i bolesnih (desno) osoba u KE porodici.

Uporedne analize su pokazale da osim oveka i druge vrste kimenjaka (glodari,

ptice, gmizavci i ribe) pokazuju zajedniki regulisanu ekspresiju FoxP2 gena u
odgovarajuim delovima mozga, posebno u korteksu (paliumu, kod nesisarskih vrsta),
striatumu, talamusu i cerebelumu. Zbog toga, ali i slinosti primarne strukture ovog
proteina kod filogenetski udaljenih vrsta, smatra se da je predaka forma FoxP2 gena,
kod zajednikog pretka sisara, ptica, reptila i riba, imala znaajnu funkciju u razviu
mozga39. Na osnovu podataka o ekspresiji tog gena u razliitim delovima mozga smatra
se da je prvobitna uloga FoxP2 mogla biti u obradi senzornih informacija, senzorno-

39
Izmeu zebraste zebe i oveka protein FOXP2 se razlikuje u svega osam aminokiselina; identinost
FOXP2 proteina izmeu ove dve vrste je via od 98%.

96
 97

motorne integracije i kontroli sofisticiranih koordinisanih pokreta. Prema jednoj hipotezi,

predaki FoxP2 je kod nekih vrsta, pored postojeih funkcija, preuzeo (kooptirao) i
kontrolu vokalne komunikacije (Teramitsu i sar., 2004). Naime, osim oveka, jo dve
vrste sisara (kitovi i ljiljci) i tri grupe ptica (papagaji, ptice pevaice i kolibri) imaju
uroenu sposobnost sticanja novih obrazaca vokalizacije putem imitiranja drugih jedinki.
Ovu retku sposobnost vokalnog uenja, koja podrazumeva imitiranje i modifikaciju
glasova, a to ukljuuje i uenje sekvenci individualnih glasovnih jedinica u nove
kombinacije, neki istraivai tretiraju kao ponaajni supstrat za govorni jezik.
Prouavanja kod nekoliko vrsta ptica su pokazala da ptice koje poseduju sposobnost
uenja novih pesama, imaju specifian obrazac ekspresije FoxP2 gena. Zebrasta zeba
pokazuje vii nivo FoxP2 proteina u tzv. oblasti X striatuma u odnosu na druge oblasti
mozga samo tokom perioda kada ui da imitira pesmu. Kod odraslih kanarinaca
ekspresija toga gena u oblasti X varira sa sezonom najvii nivo FoxP2 uoava se u
mesecima sa najveom plastinou ptijeg pevanja. Zanimljivo je da kod zebraste zebe,
kod koje samo mujaci pevaju, oba pola imaju isti nivo ekspresije FoxP2 gena, ali se
samo kod mujaka uoava pojaano prisustvo FoxP1 proteina iju sintezu kontrolie
srodan gen. Poto se obrasci ekspresije ovih gena u mozgu delimino preklapaju (to vai i
za ekspresiju FoxP4 gena), smatra se da njihovi proteini mogu formirati heterodimere i da
njihova funkcija (represija transkripcije drugih gena) verovatno zavisi od relativne
ravnotee proizvoda razliitih FOXP gena. To znai da bi i drugi FOXP geni mogli imati
vanu ulogu u formiranju jezika oveka.
Takoe, izgleda da je i genomsko utiskivanje imalo vanu ulogu u formiranju
jezikih sposobnosti ljudi. Na ovaj zakljuak navodi podatak da 12 osoba sa dijagnozom
razvojne verbalne dispraksije, do koje dovode mutacije gena FOXP2, nije imalo ispoljen
gen FOXP2 poreklom od oca (Feuk i sar., 2006).
Boks 2.8. Genomski sukob i jezik
Prema predvianju hipoteze genomskog sukoba koja se odnosi na evoluciju
genomskog utiskivanja, oekuje se da selekcija favorizuje ekspresiju gena oeva kod potomaka
ukoliko ti geni dovode do poveanja korienja oganienih resursa majki. Do genomskog sukoba
dolazi jer se tome suprotstavlja selekcija za efekte gena poreklom od majke. Ovaj genomski
sukob dovodio bi do evolucije genomskog utiskivanja sa odabirom gena koji e biti ispoljeni ili
utiani esto samo u odreenim tkivima i fazama razvia, a u zavisnosti od roditeljskog porekla i

97
 98

njihovih efekata na adaptivnu vrednost majki i potomaka. Selekcija e favorizovati ekspresiju

oevih gena koji dovode do poveanja adaptivne vrednosti potomka na raun majke, ali i na raun
potomaka iste majke sa drugim mujacima.
Genomsko utiskivanje uoeno je kod FOXP2 gena - ekspresija gena dobijenih od oeva
relativno je via u odnosu na majinske gene. Polazei od poznate uloge ovog gena u formiranju
ljudskih jezikih sposobnosti, Krespi (Crespi, 2007) je dao zanimljivo objanjenje nastanka jezika
kroz vezu molekularne genetike i ponaanja. Prema Krespijevom scenariju, artikulisani ljudski
jezik primarno je evoluirao u kontekstu interakcija majki i potomaka. Naime, deca sa brim
razviem i koja poseduju artikulisaniji jezik, dobijala bi vie panje i resursa od majki (svim
roditeljima male dece dobro je poznato da je osnovna funkcija deje artikulacije dobijanje ovoga
ili onoga od roditelja). Mada je evoluciona dinamika postanka jezika kod oveka znatno sloenija
i ukljuuje pored mnogih gena i njihovih interakcija i razliite socijalne interakcije, jo dva tipa
podataka idu u prilog hipoteze da je u tim procesima odreenu ulogu mogao imati FOXP2 i
genomski sukob. 1) FOXP2 ima znaajnu ulogu u ultrasoninoj vokalizaciji kod mieva. Ve
dugo se zna da kod mieva, posebno u komunikaciji majki i mladunaca, vanu funkciju, pored
oglaavanja koje ljudi mogu da uju, ima i ultrasonino oglaavanje. Inaktiviranje obe kopije
Foxp2 gena (kod ivotinja ovaj gen se pie malim slovima) dovodio je kod mladih mieva, pored
ostalih promena (na primer, poremeaja motorike i prerane smri) i do odsustva ultrasoninih
poziva kada su udaljeni od majke (Shu i sar., 2005). Takoe, heterozigotni mladunci po Foxp2
genu imali su velike promene u ultrasoninim oglaavanjima. 2) Ustanovljena je vezanost
odreenih alela FOXP2 gena za autizam i shizofreniju, dva psihijatrijska poremeaja u ijoj
pojavi ulogu ima i genomsko utiskivanje.

Kombinovanjem podataka o FOXP2 sisara i ptica, hipoteza prema kojoj su

predake funkcije gena za ovaj transkripcioni faktor podrazumevale oblikovanje
kortikalnih i supkortikalnih senzomotornih mrea, izgleda sasvim prihvatljivo. Izgleda da
je, tokom evolucije, FOXP2 stekao odreenu ulogu u pojavi jezika oveka (i uloge u
uenju kod ptica pevaica) putem modifikacija predakih funkcija.
Slike koje su se dobijale korienjem tzv. funkcionalne magnetne rezonance
(fMRI, engl. functional manetic resonance imaging) osoba iz KE porodice (polovina
lanova ove porodice imalo je probleme sa artikulacijom jezika; Slika 2.8) pomogle su u
daljem rasvetljavanju mogue uloge FOXP2 gena u oblikovanju jezikih sposobnosti
oveka (Liegelois i sar., 2003). Tokom jezikih eksperimenta sa ovom porodicom, zdrave

98
 99

osobe KE porodice imale su poveanje aktivnosti u Brokinoj oblasti leve hemisfere

mozga, dok je kod obolelih ova oblast bila relativno slabo aktivirana. Kod obolelih
lanova istovremeno je primeena aktivacija brojnih delova obe hemisfere mozga koje se
ne vezuju za jezik. Ovaj podatak je znaajan zbog toga to se Brokina oblast u mozgu
ljudi smatra homolognom sa F5 oblasti majmuna, kod kojih je smetena u ventralnom
premotornom korteksu. U F5 oblasti su otkriveni tzv. miror neuroni (engl. mirror,
ogledalo), koji su tako nazvani jer se aktiviraju ne samo kada ivotinje naprave pokret za
uzimanje nekog predmeta, ve i kada primete druge jedinke da ine isti pokret (radi se
zapravo o dva skupa neurona iz iste oblasti mozga) 40 . Imajui u vidu da se osnovni
jeziki poremeaj u KE porodici odnosi na orofacijalnu dispraksiju, postavljena je
hipoteza (Corballis, 2004; Gentilucci i Corballis, 2006) prema kojoj su mutacije u
FOXP2 genu, tokom poslednjih 200000 godina nae evolucije, bile povezane sa govornu
komponentu ljudskog jezika. Prema Korbalisu, govor je u osnovi gestualan sistem
komunikacije i kod ljudi je evoluirao od manualno-vizuelnog prema vokalno-akustinom
jeziku 41 . U prilog ove hipoteze govore neuspeni pokuaji da se impanze naue da
govore. Smatra se da je osnovni razlog ovih neuspeha slaba kortikalna kontrola
vokalizacije. Sa druge strane, poto se pokazalo da su jeziki eksperimenti sa
impanzama daleko uspeniji kada se koriste vizuelni znaci i simboli na ploama (Boks
2.9 - bonobo impanza Kanzi), Korbalis smatra da su se elementi sintakse pojavili mnogo
pre mutacija u FOXP2 genu. Prema ovoj hipotezi, tokom poslednjih 200000 godina
evolucije oveka, mutacije u FOXP2 genu bile bi odgovorne za konano oblikovanje
govora kao autonomnog naina jezikog izraavanja.
Boks 2.9. Jezike sposobnosti bonobo impanze Kanzija
Imajui u vidu neuspehe tzv. jezikih eksperimenata sa impanzama, orangutanima i
gorilama, mnogi istraivai odgovaraju negativno na pitanje da li neki elementi jezikih
sposobnosti postoje i kod drugih primata. Meutim, sluaj bonobo impanze (Pan paniscus) pod

40
Kasnije neurofizioloke analize kod primata i fMRI kod ljudi, identifikovale su miror neurone koji su
specijalizovani za percepciju i razumevanje biolokih pokreta, u temoralnim, parietalnim i frontalnim
regionima mozga.
41
Ova ideja prisutna je u tzv. motornoj teoriji percepcije jezika (Liberman iIsar., 1967), prema kojoj mi
razumemo govorni jezik ne na osnovu njegovih akustikih svojstava, ve na osnovu naina kako se stvara
govor. Savremena verzija ove hipoteze, poznata pod imenom artikulatorna fonologija, posmatra govor kao
sistem stvaranja artikulisanih gestova i to nezavisnim delovanjem est organa za artikulaciju: usana, mekog
nepca, grla, povrine jezika, tela, i korena jezika.

99
 100

imenom Kanzi, koji je nauio brojne stvari koje su ranije bile vezivane iskljuivo za ljude, iz
osnova je promenio miljenje mnogih (psiho)lingvista o jezikim mogunostima naih najbliih
srodnika meu primatima. Pored toga to je Kanzi nauio da koristi oko 90 simbola iz renika
napisanog na tabli, on je stvorio, za sopstveno izraavanje, dva pravila sintakse ili proto-sintakse.
Takoe, Kanzi je pokazivao sposobnost razumevanja govornog jezika i gramatikih konstrukcija
koje su uporedive sa onim koju ima dete staro oko 2,5 godine (Savage-Rumbaugh i sar., 1986;
2004).
Zato je Kanzi bio toliko uspeniji od drugih ovekolikih majmuna ukljuujui i njegovu
pomajku Matatu koja je posle dve godine obuke i oko 30000 pokuaja savladala samo est
simbola? Izgleda da su osnovni razlozi bili uzrast kada je Kanzi bio izloen jezikoj sredini i
nain na koji je nauio simbole. Naime, on je imao svega est meseci kada su Matatu, koja ga je
prihvatila kao svoje dete, ukljuili u jezike eksperimente. Tokom obuke pomajke, na Kanzija,
koji je stalno bio u njenoj blizini, niko nije obraao posebnu panju. Kada je napunio dve godine,
Kanzi je samoinicijativno poeo da koristi tablu sa simbolima i, pokazalo se ubrzo, uspeo je da
savlada mnogo toga to njegova pomajka nije. Dakle, kao to to ine naa deca, Kanzi je nauio
znaenje mnogih simbola posmatranjem i sluanjem uvara i eksperimentatora. [Pored Kanzija
sline sposobnosti imali su i njegova polusestra Panbania i Panzi, koji pripadaju vrsti (obinih)
impanzi (Pan troglodytes). U istraivakom centru u Atlanti (SAD) Kanzinu obuku danas
prolazi osam bonobo impanzi i etiri obine impanze (Savage-Rumbaugh i sar., 2004).]
Kanzijeva sposobnost da naui simboliko predstavljanje i razume govorni jezik ne znai
da je bilo koji bonobo ikada evoluirao u smeru spontanog korienja simbola i korienja
govornog jezika. Pored ostalog, Kanzijevo korienje simbola bilo je uvek zavisno od konteksta.
Simboli su uglavnom predstavljali zahteve koji su usmeravali panju eksperimentatora na
objekte, mesta i aktivnosti. Naa deca, s druge strane, u vrlo ranom uzrastu ne koriste jezik samo
da bi izrazila svoje elje. Stvaranje govornog jezika predstavlja stvarno jedinstvenu sposobnost
oveka i ona ima brojne aspekte. Oigledno je, meutim, da sposobnost razumevanja govornog
jezika to nije. Takoe, vano je istai da lingvistike vetine koje je pokazao Kanzi, nisu
oblikovane prirodnom selekcijom za te funkcije. Drugim reima, osobenosti Kanzijevog mozga
su bile takve da je on mogao, pod ekstremno specifinim uslovima razvia, da stekne neke
elemente vane u jezikim sposobnostima.

2.2.4. Geni, sredina i jezik

Neurobiolog Terens Dikon (Deacon, 1997) smatra da je bonobo impanza Kanzi
bio toliko uspean u korienju simbola i razumevanju govornog jezika zato to je kao

100
 101

vrlo mlad bio izloen ljudskoj kulturnoj sredini. Samo u takvoj sredini Kanzijeve
razvojne mogunosti su mogle doi do izraaja. Prema Dikonu, kljuni faktori koji utiu
na to koji e se od razvojnih potencijala mozga realizovati, jesu sklonosti i specifini
sredinski stimulansi. Zajedniki sredinski uticaji mogu, tokom razvia jedinki, dovesti do
skoro identinog psiholokog fenotipa kod svih pripadnika jedne vrste. Vano je takoe
istai da se genetiki potencijal za razvie jezikih sposobnosti ljudi nee ostvariti bez
odgovarajue jezike (sredinske) stiumulacije. Kako Dikon shvata genetiku osnovu
jezikih sposobnosti vidi se iz sledeih rei:
Pogreno je misliti da ono to je uroeno u naim jezikim sposobnostima
predstavlja neto kao unapred dato znanje jezika ili njegove strukture. Ono to ini
ljudska bia posebnim nije posedovanje jezikog organa ili nekih instinktivnih
gramatikih znanja, ve uroena sklonost za uenje na nain koji minimizira kognitivne
smetnje sa kojima se sreu druge vrste u pokuajima da otkriju logiku iza simbolikih
informacija (Deacon, 1997, str. 141).
Ovakav stav o uroenosti jezikih sposobnosti u skladu je sa interakcionistikim
pristupom, ali se razlikuje od, jo uvek popularne, hipoteze Noama omskog (Chomsky,
1972; 2000), koja govori o postojanju specijalnog jezikog modula u naem mozgu. U
tom modulu, koji bi se formirao pre raanja deteta, nalazila bi se osnovna gramatika
pravila. Prema omskom, jedino postojanje sistema uroenih gramatikih pravila
objanjava zato deca tako brzo ue jezik. Poto deca ne mogu dobiti informacije iz
ivotne sredine koja su gramatika pravila dozvoljena a koja nisu, omski je zakljuio
da te informacije moraju biti uroene (omski esto govori o uroenosti kao o
genetikoj determinaciji i genetikoj obdarenosti). Meutim, ne postoji nain da
jasno razlikujemo iskustva koja samo podravaju razvijanje odreene osobine, od
iskustava koja predstavljaju informacije neophodne za razvie osobina.
Mnogi lingvisti kritikuju omskog da pridaje previe veliku ulogu gramatici, a
zanemaruje semantiku i nain kako se jezik koristi u komunikaciji. Osim ovih
(opravdanih) kritika, zanemarivanje neurolokih kapaciteta i razvia, na iji znaaj
ukazuju i eksperimenti sa Kanzijem, dovelo je ovog poznatog lingvistu i do zakljuka da
su gramatika pravila spakovana u naem mozgu na slian nain kao i programske
instrukcije u raunarima. Meutim, to to moemo da objasnimo mnoge aspekte ljudskih

101
 102

jezikih sposobnosti korienjem nekih pravila, ne sledi da ova pravila stvarno postoje u
glavi onoga koji govori. Evo jedne analogije: to to se klatno kree u skladu sa
Galilejevim zakonom, ne znai da se ovaj zakon u bilo kom obliku nalazi u
njemu (Gardenfors, 2003).
Ne gree, naravno, samo lingvisti kada polaze od pretpostavke o dubokim
razlikama izmeu biolokih osnova nas i drugih primata. Sluaj bonobo impanze
Kanzija pokazuje da su te razlike mnogo manje i, jo znaajnije, da sredinski inioci u
visokom stepenu utiu na oblikovanje konanog fenotipa kod odraslih jedinki. Naravno,
to ne znai da potpuno odsustvuju genetike razlike izmeu ljudi i bonobo impanzi. One
odreuju granice uticaja razliitih sredinskih stumulusa na konani fenotip, tj. na njih se
treba pozivati kada objanjavamo razlike u odgovorima koje imaju ljudi i impanze
kada odrastaju u sredini sa verbalnom komunikacijom i simbolikim predstavljanjem.

102
 103

III DEO

EVOLUCIONI MEHANIZMI I KVANTITATIVNE ANALIZE POPULACIJA

LJUDI

3.1. Pregled molekularno-biolokih tehnika i znaaj za evolucione studije

Usavravanje molekularno-biolokih tehnika, zasnovanih na dijagnostifikovanju i

razdvajanju razliitih molekula, viestruko je uvealo nae razumevanje prisutne
varijabilnosti ivog sveta na svim nivoima, od inter-individualnog do meu-grupnog.
Takoe, otvorivi prozor u svet molekularne raznovrsnosti, nove i sve savrenije
molekularne tehnike znaajno su unapredile nae shvatanje evolucione istorije ivota.
Od polovine 19. veka, kada je otkriveno hromatografsko razdvajanje molekula
(1850. godina Runge, papirna hromatografija za razdvajanje neorganskih molekula),
otkriveni su mnogi naini, odnosno medijumi i sile pomou kojih se mogu detektovati
razliite klase organskih molekula, ali i male razlike u strukturi i sekvenci molekula istog
tipa. Svakako, za genetike i evolucione studije najvanije su metode pomou kojih se
moe otkriti varijabilnost proteina i molekula DNK kako na individualnom nivou, tako i
na viim nivoima bioloke (taksonomske) hijerarhije (populacije, vrste, rodovi, familije,
redovi, itd.).
Nobelovac Teodor Svedberg, 1918. godine, u hemiju uvodi centrifugalnu silu kao
moan metod za identifikaciju molekula na osnovu njihove veliine, odnosno teine. Na
primer, u savremenoj centrifugi na 50 000 obrtaja u minuti mogu se izdvojiti RNK
molekuli za 48 sati.
Istraivanja genetike varijabilnosti prirodnih populacija organizama prvobitno su
se bazirala na biohemijskim metodama. Prva nauna demonstracija genetike
varijabilnosti ljudskih populacija potie iz 1919. godine, kada je objavljen rad Hirszfeld i
Hirszfeld-a o prvom opisanom humanom genu genu za ABO sistem krvnih grupa.
Kasnije su opisani i polimorfizmi za MNS i Rh sisteme krvnih grupa. Jednostavne
biohemijske analize krvnih grupa ukazale su na realnost genetike raznovrsnosti ljudi.

103
 104

Meu prve molekularno-bioloke tehnike za prouavanje genetike varijabilnosti

prirodnih populacija mogu se uvrstiti imunoloke (seroloke) analize zasnovane na
antigenskim svojstvima proteina, i to proteina iz krvi.
Novu eru molekularne biologije zapoinje saznanje da se razliita naelektrisanja
organskih molekula mogu upotrebiti za njihovo razdvajanje u elektrinom polju. Arne
Tiselius, 1933. godine, uvodi elektroforetsko razdvajanje proteina u rastvoru i za to
otkrie dobija Nobelovu nagradu. Polovinom prolog veka intenzivira se upotreba
elektroforeze proteina u populaciono-genetikim studijama. Nakon Pauling-a i saradnika
(1949), koji su pomou ove metode razdvajali razliite varijante hemoglobina u analizi
srpaste anemije, lista polimorfnih gena ljudskoj vrsti rasla je iz dana u dan. Pokazalo se
da veliki broj proteina postoji u vie razliitih varijanti, pri emu se ljudske populacije
meusobno razlikuju u uestalostima svake od njih.
Dalji napredak tehnologije i saznanja o prirodi i strukturi biomakromolekula,
omoguili su direktnu analizu genetike varijabilnosti na samom molekulu DNK.
Botstein i sar. 1980. godine uvode restrikcionu analizu (RFLP polimorfizam
duine restrikcionih fragmenata). Ova analiza je pokazala da u humanim genomima
postoji varijabilnost u broju i poloaju restrikcionih mesta i da svako od nas ima svoj
jedinstveni DNK otisak, ba kao i otisak prsta.
Metod hibridizacije jednolananih molekula DNK i termostabilnost tako dobijenih
homodupleksa (DNK lanci iz iste vrste) i heterodupleksa (DNK lanci iz razliitih vrsta),
ukazuje na veliinu genetike varijabilnosti na nivou itavih genoma. Budui da su
razlike u DNK sekvenci izmeu jedinki iste vrste veoma male (kod ljudi oko 0,1%
razlika na itavom genomu), hibridizacija DNK se danas najvie koristi za evolucione
studije genetikih razlika izmeu razliitih, manje ili vie filogenetski udaljenih taksona
(npr. stepen slinosti izmeu ljudskog genoma i genoma recentnih majmuna).
Pronalazak PCR metode (1986) i automatskog sekvenciranja (poetkom 90-tih)
oznaili su procvat molekularne genetike. Umnoavanjem eljene sekvence PCR
metodom i do milijardu puta, detekcija razliitih varijanti istog genskog markera postaje
vrlo jednostavna (bojenje gela za elektroforezu). Polimorfizam duine mikrosatelitskih
lokusa moe se direktno proitati na gelu za elektroforezu, budui da dui fragmenti
sporije putuju u elektrinom polju. Otkrivanje polimorfizma sekvence (takastih

104
 105

polimorfizama, snipsova - SNPs single-nucleotide polymorphisms) postaje mogue

pojavom metode sekvenciranja (Sangerov metod dideoxy-chain-termination method) na
emu se zasniva i rad automatskog sekvenatora. Danas su razvijene nove analitiki
savrenije metode, koje omoguavaju jo bre i bolje razdvajanje varijanti genskih
markera.
Sa novim tehnologijama dobili smo novo znaenje genetike varijabilnosti, kako
u kvantitativnom, tako i u kvalitativnom smislu.
Poevi od najranijih analiza na proteinskom nivou, koliina uoenih
polimorfizama se intenzivno uveavala. Procena na osnovu elektroforeze proteina jeste
minimalna mera genetike varijabilnosti. Da bi se genetika varijabilnost analizirala
ovom tehnikom, gen mora imati proteinski produkt, a taj protein mora biti rastvorljiv u
medijumu pogodnom za elektroforezu. Danas znamo da takvi geni ine veoma mali
procenat genoma kod veine eukariotskih organizama. Pored toga, veliki broj
aminokiselinskih zamena u polipeptidnom lancu (posledica zamena nukleotida u nekom
kodonu gena), nee dovesti do promene ponaanja proteina u elektrinom polju (ne
dovodi do promene u naelektrisanju). Takoe, zbog izroenosti genetikog koda, tj.
kodiranja iste aminokiseline preko vie kodona, brojne zamene nukleotida u sekvenci
gena (posebno na treem nukleotidnom mestu u kodonu) ne uzrokuju promene
aminokiselinske sekvence u polipeptidu.
S druge strane, sekvenciranje DNK omoguava uoavanje svake nukleotidne
zamene u genomima i samim tim maksimizira procenu polimorfnosti unutar i izmeu
populacija. Poreenjem sekvenci homolognih genskih markera (pre svega ortolognih)
izmeu jedinki, populacija, vrsta ili taksona bilo kog nivoa u hijerarhiji klasifikacije,
moe se stei uvid u njihove filogenetske odnose, poloaj zajednikog pretka grupe
taksona na filogenetskom stablu, vreme odvajanja od zajednikog pretka, itd.
Kvalitativan doprinos novih tehnologija u analizi genetike varijabilnosti ogleda
se kroz dva aspekta.
Prvo, direktna analiza na molekulu DNK omoguava procenu polimorfizama na
genima koji se transkribuju, ali i nekodirajuih delova genoma. Evolucione implikacije
ovakvih podataka bitno su razliite. Alelske varijante gena sa proteinskim ili RNK
produktom, esto mogu biti vidljive za prirodnu selekciju kroz njihov uticaj na

105
 106

adaptivnu vrednost svojih nosilaca u konkretnim uslovima ivotne sredine. S druge strane,
uestalost alelskih varijanti genetikih markera koji nemaju fenotipski efekat, menjae se
kroz vreme pod uticajem mutacionog procesa i genetikog drifta, budui da najee ne
utiu na adaptivnu vrednost organizama, odnosno neutralne su. Naini i stope promena
selektovanih i neutralnih genskih markera bitno su razliiti i mogu nam pruiti odgovore
na razliita evoluciona pitanja.
Drugo, nova tehnologija prua mogunost da se pored nuklearnih genoma
analiziraju i drugi genomi u elijama eukariota (u mitohondrijama i plastidima). Genski
markeri na autozomima, polnim hromozomima i mitohondrijama bitno se razlikuju u
pogledu naina transmisije, stopa mutacija i rekombinacija, pa se i kvalitet ovih podataka
za rekonstrukciju filogenije i evolucione istorije taksona veoma razlikuje.

3.2. Specifinosti molekularno genetikih podataka u evolucionim istraivanjima

Veliina genetikih razlika izmeu populacija iste vrste posledica je delovanja

razliitih evolucionih mehanizama i populaciono-genetikih fenomena:
a) mutacije dovode do pojave razliitih alela u genskom fondu svake populacije;
b) zavisno od stope protoka gena, nove genetike varijante mogu biti prisutne sa
razliitim uestalostima u genskom fondu svake populacije (ukoliko su populacije
u visokom stepenu meusobno izolovane, moe se oekivati vea proporcija tzv.
privatnih alela - alela koji su prisutni samo u pojedinim populacijama); generalno,
protok gena smanjuje stepen genetike divergencije populacija;
c) uticaj genetikog drifta na sluajne fluktuacije uestalosti alela unutar populacija
i na stepen meupopulacione divergencije zavisie od brojnosti populacija (N), ili,
tanije, od efektivnih veliina populacija (Ne); genetiki drift smanjuje
varijabilnost gena unutar populacija, a poveava genetiku razliku izmeu
populacija;
d) sistemi ukrtanja, kao to su poligamija, poliandrija i sl., uzrokuju odstupanje
odnosa polova od idealnog (1:1), smanjuju efektivnu veliinu populacije, odnosno
unutarpopulacionu genetiku varijabilnost i, posledino, poveavaju
meupopulacionu genetiku divergenciju (efekat genetikog drifta);

106
 107

e) inbriding, kao posledica asortativnog ukrtanja srodnika, izraenog lokalnog

ukrtanja jedinki (nakon nekoliko generacija ovakvog ukrtanja prostorno bliske
jedinke su u velikom stepenu srodstva) ili male brojnosti populacije (u malim
populacijama sa izraenim efektom genetikog drifta jedinke su u visokom
stepenu srodstva), poveava genetiku uniformnost jedinki unutar populacije i
veliinu genetikih razlika izmeu populacija;
f) prolazak populacije kroz usko grlo (bottleneck effect, genetiki drift u adultnoj
fazi), smanjuje unutarpopulacionu genetiku varijabilnost i poveava genetike
razlike u odnosu na druge konspecijske populacije;
g) efekat osnivaa podrazumeva formiranje novog genofonda od uzorka ukupne
varijabilnosti stare populacije, odnosno inicijalno drugaiju genetiku strukturu
(uestalosti alela) nove populacije (founder effect, greka uzorka - genetiki drift
u adultnoj fazi);
h) selekcija, tj. selektivni pritisci u ivotnim sredinama mogu se znaajno razlikovati
izmeu populacija uslovljavajui favorizovanje razliitih alela selektivno
prepoznatljivih gena i, posledino, poveavati genetiku divergenciju izmeu
konspecijskih populacija.

Genetika varijabilnost na unutarpopulacionom i meupopulacionom nivou

specifina je za svaki takson budui da je evoluciona istorija svake vrste obeleena
jedinstvenim kombinacijama opisanih dogaaja i mehanizama, u kvalitativnom,
kvantitativnom i hronolokom aspektu. Kod vrste Homo sapiens, osnivanje novih
populacija prilikom kolonizacije novih prostora, prolasci kroz uska grla, izolacija nekih
populacija, vie ciklusa migracija po itavoj planeti, itd., ine evolucionu istoriju oveka
veoma burnom i demografsku sliku vrlo komplikovanom sa genetike take gledita.
Zadatak evolucione biologije, odnosno molekularne antropologije kada se
analizira naa vrsta, jeste rekonstrukcija evolucione prolosti na osnovu recentnog stanja
strukturiranosti genetike varijabilnosti. Antropoloka analiza je dodatno komplikovana
razliitim podacima koji se dobijaju na osnovu analize raznovrsnih genetikih markera.
Delovanje evolucionih mehanizama na promene uestalosti genetikih varijanti svakog
tipa markera je razliito, postoje razlike u nainu transmisije, pa su i nain i stopa

107
 108

evolucionih promena tih markera kroz vreme bitno drugaiji. Stoga, razumevanje
specifinosti svakog tipa markera presudno je za validnu rekonstrukciju evolucione
istorije.
3.2.1. Razlike u ponaanju selektovanih i neutralnih gena kroz vreme
Poetni korak u adekvatnom odabiru gena za reavanja konkretnih pitanja u
evolucionoj studiji jeste razumevanje neutralnosti gena.
Ukoliko se analiziraju selektovani geni, svi navedeni mehanizmi i populaciono-
bioloki fenomeni (a-h), znaajni su za modelovanje unutarpopulacione i
meupopulacione varijabilnosti. Promene genetike strukture populacije za one genske
lokuse koji utiu na preivljavanje i reproduktivni uspeh jedinki u konkretnim sredinskim
uslovima, podrazumevaju poveanje uestalosti alela sa pozitivnim efektom na adaptivnu
vrednost i smanjenje frekvencije nepovoljnih alela (h, Slika 3.1). Na osnovu stepena
meupopulacionih razlika selektovanih gena, mogu se doneti zakljuci o specifinim
adaptacijama organizama na konkretne
sredinske uslove. Meutim, ukoliko je
osnovni cilj evolucione studije prouavanje
filogenetske srodnosti populacija, vremena
njihovog odvajanja od zajednike predake
populacije, hronoloko praenje migracija i
slino, rezultati analiza na selektovanim
genima ne mogu pruiti precizne odgovore.
Zavisno od razlika u sredinskim faktorima i Slika 2.1.
intenzitetima selektivnih pritisaka,
evolucione promene ovih gena u dve evolucione linije (dve populacije, dva geografska
regiona) mogu se odvijati znaajno razliitom stopom. Prilikom kvantifikacije genetikog
diverziteta izmeu populacija preko parametra FST (videti kasnije), mogu se oekivati
vee vrednosti pri analizi selektovanih gena u odnosu na neutralne gene, zbog toga to
selektivno favorizovanje razliitih alelskih varijanti u razliitim populacijama ubrzava
proces genetike diferencijacije. U molekularnoj antropologiji analiziran je veliki broj
genetikih markera. U raspodeli dobijenih FST vrednosti, kandidati za selektivno
prepoznatljive gene jesu oni geni ije se FST vrednosti nalaze na desnoj strani ove

108
 109

distribucije (najvee vrednosti). Neke fenotipske karakteristike pokazuju distribuciju koja

manje-vie odgovara geografskoj: boja koe, proporcije tela, oblik i kvalitet kose, neki
aspekti digestije hrane, itd. Ukoliko se meu ovim osobinama, tj. genima koji uestvuju u
njihovoj determinaciji, pronae jasna veza sa sredinskim faktorom koji uslovljava
diferencijalno preivljavanje, moemo biti prilino sigurni da je uoena diferencijacija
populacija rezultat prirodne selekcije.
3.2.1.1. Kako prepoznati selekciju na molekulskom nivou?
Postoje brojni primeri nedvosmisleno selektovanih gena u ljudskim populacijama
koji se mogu pronai u literaturi. Najpoznatiji i prvi dokaz delovanja selekcije u ljudskim
populacijama jeste balansni polimorfizam (heterozigoti imaju najviu adaptivnu vrednost)
srpaste anemije u malarinim predelima. Poto se u sluaju balansnog polimorfizma dva
ili vie alela jednog gena aktivno odravaju u populacijama (tj. njihove uestalosti su
znatno vie od onih koje se oekuju samo na osnovu mutacionog procesa), selektivno
neutralni nukleotidni nizovi u njihovom okruenju pokazuju vii nivo polimorfizma (to je
zbog toga ta svaki od selektovanih alela povlai za sobom drugaiji sastav nukleotidnih
nizova ili haplotipova). Izgleda da je balansni polimorfizam mehanizam odravanja
relativno visoke uestalosti recesivnog gena za cistinu fibrozu (CF) u populacijama ljudi
iz Evrope. Obolele osobe (homozigoti) imaju dva neaktivna oblika gena koji kodira
protein nazvan cistino fibrozni transmembranski regulator provodljivosti (CFTR). To je
povrinski protein koji se pojavljuje u sluzi creva i plua. Jedna od njegovih glavnih
funkcija u pluima vezana je za eliminaciju bakterija Pseudomonas aeruginosa. Najei
alel ovog gena (od oko 1000 opisanih) koji dovodi do oboljenja, oznaen kao F508, ima
deleciju od tri nukleotida koja uklanja aminokiselinu fenilalanin sa 508 mesta proteina,
to dovodi do sinteze nefunkcionalnog proteina. Homozigoti za F508 alele imaju
uestale bakterijske infekcije plua, iji kumulativni efekti dovode do oteenja plua i,
uz najbolju lekarsku negu, takve osobe umiru do 30. godine (uz kliniku sliku CF idu i
poremeaji u funkciji pankreasa i, kod nekih mukaraca, sterilnost).
Nedavno je postavljena hipoteza da heterozigoti za CFTRF508 pokazuju
poveanu otpornost na bakteriju Salmonella typhi koja izaziva trbuni tifus. Do ovog
zakljuka se dolo analizom broja inficiranih elija mieva kojima su eksperimentatori
ugradili razliite genotipove CFTR gena. Prva grupa elija imala je oba funkcionalna

109
 110

alela, druga grupa je bila heterozigotna (sa jednim funkcionalnim alelom), dok su treu
grupu inile elije sa F508/F508 genotipom. Pokazalo se da je najvei broj bakterija S.
typhi inficirao normalne homozigote (izgleda sa CFTR protein pomae bakterijama da
inficiraju elije creva), dok su F508/F508 homozigotne elije bile skoro potpuno
zatiene od S. typhi. Heterozigotne elije bile su delimino rezistentne; njih je inficiralo
oko 14% manje bakterija nego normalne homozigote. Najverovatniji razlog zato se
recesivan alel koji uslovljava CF esto javlja kod ljudi evropskog porekla jeste efekat
osnivaa na samom poetku, tj. kada su se manje grupe ljudi dolazei iz Afrike odvojile i
naselile te krajeve (starost F508 alela se procenjuje na oko 10 000 godina). Meutim,
zbog tetnih efekata tog alela u homozigotnom stanju, oekuje se da bi ga prirodna
selekcija ubrzo eliminisala. Visoka uestalost ovog alela u evropskim populacijama
znaajno je vea od oekivane uestalosti koja bi bila iskljuivo posledica mutacionog
procesa (stope mutacije). Najverovatnijim objanjenjem za njegovu sadanju visoku
uestalost smatra se ivotna sredina i/ili nain ivota prvih stanovnika Evrope koji ih je
izlagao infekcijama bakterije S. typhi.
MSHR lokus (gen za receptor melanocit-stimulirajueg hormona) pokazuje
neobino visok FST izmeu razliitih geografskih regiona. Afrikanci imaju jednu
varijantu, dok je meu neafrikancima prisutan i taj alel i jo nekoliko drugih. Mogue
objanjenje podrazumeva da je alel koji omoguava tamnu pigmentaciju koe odran u
Africi delovanjem direkcione selekcije kako bi se telo sauvalo od tetnog uticaja UV
zraenja. Van Afrike, selekcija je relaksirana ili ak suprotno usmerena ka gubitku
pigmentiranosti, zbog neophodnosti veeg upijanja solarne energije odreenog spektra
potrebne za sintezu vitamina D. Na ovakve zakljuke ukazuju i rahitini fosili prvih
naseljenika severnih predela. injenica da i neki ljudi svetle koe imaju
afriku varijantu ovog gena ne opovrgava adaptacionistiko objanjenje geografske
raspodele njegovog polimorfizma, ve ukazuje da je genetika osnova boje koe
poligenska.
Jedan od dobrih primera koji ukazuje na ulogu prirodne selekcije u oblikovanju
genetike strukture ljudskih populacija je Duffy krvna grupa (dobila ime po pacijentu kod
kog je prvi put otkrivena ova krvna grupa). Ovaj antigenski sistem eritrocita odreuje
jedan hemokinski receptorni lokus (DARC, od engl. Duffy antigen receptor chemokines;

110
 111

ranije oznaavan kao FY). DARC gen kodira za receptor za koji se vezuju interleukin 8
(IL8) i drugi signalni molekuli imunskog sistema. Pored eritrocita, DARC gen se
ispoljava i u drugim elijskim tipovima i tkivima (npr. nekim epitelnim elijama,
Purkinjevim neuronima, itd.). Poto je prisustvo ovog antigena na eritrocitima neophodno
za vezivanje malarinog parazita, Plasmodium vivax, ljudi kod kojih se DARC gen ne
eksprimira u eritrocitima, skoro su potpuno zatieni od infekcije. U praktino svim
supsaharskim populacijama, osobe koje su otporne na malariju zbog odsustva Duffy
antigena na eritrocitima, nemaju nikakve zdravstvene probleme usled toga to je
aktivnost DARC gena u drugim tipovima elija potpuno normalna. Analize nukleotidnog
sastava ovog gena pokazale su da do navedenih efekata dovodi jedna zamena nukleotida
(C G) koja naruava mesto vezivanja u promotoru za GATA1 eritroidni faktor (GATA
transkripcioni faktori ukljueni su u kontrolu diferencijacije elija). Dakle, ovo je primer
promena u cis regulatoru koji veoma dobro ilustruje jedno od osnovnih osobenosti ovog
tipa regulatornih mutacija ograniavanje plejotropije. Efekat navedene mutacije ima
fenotipske posledice samo u jednom tipu elija organizma.
Cis-regulatorne mutacije doprinele su pojavi vrlo specifine osobenosti ljudi
sposobnosti da koriste mleko u ishrani i kao odrasle osobe (ovo se esto naziva laktazno
istrajavanje; engl. lactase persistence). Naime, kod sisara je normalno da posle perioda
odojeta dolazi do smanjenja sinteze enzima laktaze, neophodnog za digestiju eera
laktoze. Kod ljudi poreklom iz populacija koje nemaju stoarsku tradiciju (to je oko 75%
savremenog oveanstva), sinteza laktaze se do etvrte godine ivota smanjuje i do 90%.
Uestalost osoba koje imaju smanjenu aktivnost laktaze u Evropi varira od 5% na severu,
do 70% na Siciliji. Neke populacije iz istone Afrike, koje vode pastirski nain ivota
poslednjih 3.000 godina, takoe imaju visok procenat osoba kod kojih je prisutno
laktazno istrajavanje. Genetike analize su pokazale da laktazno istrajavanje uzrokuju
mutacije u genu MCMG6 (engl. mini-chromosome maintenence; ovaj gen sintetie
proteine za replikaciju genoma eukariota) koji se nalazi uz 5 kraj laktaznog gena (LCT).
Gen MCMG6 ima 18 introna, a u dva od njih nalaze se pojaavai za LCT gen. Dosad su
otkrivene etiri mutacije u tim pojaavaima (jedna mutacija je specifina za evropske, a
tri za istonoafrike populacije) koje pojaavaju trankripciju LCT gena. Vredan panje je
i podatak da su koeficijenti (pozitivne) selekcije za mutacije ovih pojaavaa ulaye u red

111
 112

najviih meu do sada utvrenim u ljudskom genomu s 0,01-0,15 (Bersaglierii sar.,

2004). Procenjuje se da je u severno-evropskim populacijama visoka uestalost alela za
postignuta za svega 7500 godina (Zan i sar., 2009).
Jo bra promena uestalosti genskih alela pod delovanjem prirodne selekcije
uoava se u genu EPAS1 (engl. endothelial PER-Arnt-Sim (PAS) domanin protein 1;
poznat i kao HIF2, engl. hypoxia inducible factor 2) u populacijama ljudi koji ive na
Tibetu (Yi i sar., 2010). Tibetanci koji ive na nadmorskoj visini vioj od 3000 m
pokazuju oko 80% razlika u uestalosti jednog alela EPAS1 gena (u pitanju je
polimorfizam samo jednog nukleotida, tzv. SNP) u odnosu na Han Kineze, od kojih su se
odvojili pre oko 2700 godina. Ovaj gen kodira za transkripcioni faktor koji je odgovoran
za hipoksiju, a SNP u tom genu je korelisan sa niskim koncentracijama hemoglobina kod
Tibetanaca. Najverovatnije objanjenje je da je tibetanski ESPA1 alel u stanju da odri
dovoljnu oksigenaciju tkiva i bez uobiajenog poveanja koliine hemoglobina na
velikim visinama (ljudi bez tog alela reaguju na hipoksini stres poveanjem broja
eritrocita). Nedavno je kod Tibetanaca otkriven i drugi gen EGLN1 (engl. Egl (Egg
laying) nine homolog 1; poznat i kao PHD2, engl. HIF polylilhydrogenase 2), iji je jedan
od alela takoe u vezi sa niskim koncentracijama hemoglobina (Xiang i sar., 2013).
Uestalost i ovog alela je kod Tibetanaca znatno via nego kod Han Kineza ili bilo koje
druge populacije ljudi (oko 71% vs. 0, 56% - 2,27%). Procenjeni koeficijent selekcije je i
kod ovog alela EGLN1 gena takoe vrlo visoka s = 0,029. Zanimljivo je da EGLN1 gen
kod drugih populacija ljudi koji takoe naseljavaju visoko planine, Ande, pokazuje znake
delovanja pozitivne selekcije (Bigham i sar., 2009).
Za razliku od balansnog polimorfizma, za koga smo rekli da poveava
polimorfizam nukleotidnih nizova koji okruuju selektovane alele, u prethodno
navedenim primerima selekcija je favorizovala pojedinane alele nastale novim
mutacijama. U ovim sluajevima novonastali aleli, koji su najverovatnije nastali u samo
jednom mestu u genomu samo jedne jedinke, pokazuju tendenciju brzog fiksiranja u
populacijama, tako da se (selektivno neutralni) nukleotidni nizovi, koji ih okruuju,
takoe brzo fiksiraju u populacijama. Kao rezultat ovog fenomena, pod imenom
selektivno ienje (engl. selective sweep), u populacima se moe uoiti smanjena
varijabilnost nukleotidnih nizova koji se nalaze u blizini selektovanog alela (Slika 3.2.).

112
 113

Zbog situacija o kojima emo kasnije govoriti, danas se ovaj oblik selektivnog ienja
naziva klasino ili tvrdo selektivno ienje (engl. hard selective sweep). Jedan od
najee korienih markera klasinog selektivnog ienja jeste prisustvo u populaciji
samo jednog relativno velikog haplotipa (koga ini selektovan alel i njegovo okruenje).
Ma koliko da su blisko vezani selektovani aleli i okruujui nizovi, rekombinacije
vremenom naruavaju njihovu vezanost pa su i efekti klasinog selektivnog ienja
ogranienog veka trajanja u genomima. Procenjuje se da kod ljudi efekti selektivnog
ienja mogu trajati oko 10 000 generacija, ili 250 000 godina (Przeworski, 2002).

Slika 3.2. Klasino (ili tvrdo) selektivno ienje. Na slici levo prikazana je varijabilnost
nukleotidnih nizova (plava boja) na hromozomima veeg broja jedinki neke populacije,
ukljuujui i jedinku kod koje se pojavila nova korisna mutacija (crvena boja). Posle velikog
poveanja uestalosti selektovanog alela, tj. posle njegovog pojavljivanja u genomima veeg
broja jednki, nukleotidni nizovi koji se nalaze u blizini takoe poveavaju svoju uestalost u
populaciji. Delovi genoma koji su obuhvaeni selektivnim ienjem pokazuju zbog toga manju
varijabilnost u nukleotidnim nizovima.

Utvrivanje prisustva klasinog selektivnog ienja nije jednostavno jer su i

drugi tipovi selekcije (o kojima mo govoriti kasnije) ostavili su svoje otiske u
genomima ljudi. Opsene analize, koje su obuhvatile 179 (Hernandez i sar., 2011) i 1000
(Fu i Akey, 2013) kompletnih genoma ljudi poreklom iz etiri razliite populacije,
pokazale su da se klasino selektivno ienje retko odigravalo tokom poslednjih 25 000
godina. Osim nekoliko gena, o kojima smo ranije govorili, i jo nekoliko moguih
regiona u genomima ljudi, na veini mesta oko nesinonimnih zamena nukleotida u
egzonima nije bilo znaajnog smanjenja nukleotidnog diverziteta u poreenju sa

113
 114

diverzitetom oko mesta sinonimnih zamena, to nije u skladu sa oekivanim efektima

klasinog selektivnog ienja. Naime, prema klasinom selektivnom ienju oekuje se
da promene u mestima sa najveim funkcionalnim posledicama (a to su aminokiselinske
zamene usled nesinonimnih supstitucija nukleotida), pokazuju i najvie smanje
okruujueg nukleotidnog diverziteta.
Evolucioni biolozi koji se bave istraivanjima procesa adaptacija sloenih
fenotipskih osobina, nisu iznenaeni podacima o vrlo maloj ulozi klasinog selektivnog
ienja u novijoj istoriji nae vrste. Eksperimenti sa vetakom selekcijom i
laboratorijskom evolucijom kod niza vrsta, kao i praksa oplemenjivaa biljaka i ivotinja,
pokazuju da veina sloenih osobina reaguje vrlo brzo na zadate selekcione reime. Ovo
znai da odgovori na selekciju zavise od genetike varijabilnosti koja ve postoji u
populacijama, a ne od pojave novih korisnih mutacija ija je pojava izuzetno retka
(verovatnoa da e se one javiti tokom nekoliko desetina generacija, koje se obino
koriste u selekcionim eksperimentima, praktino je nitavna). Drugim reima, ako bi
(adaptivna) evolucija iskljuivo zavisila od pojave novih korisnih mutacija, taj proces bi
zavisio pre svega od stopa i efekata korisnih mutacija, a to, opet, znai da bi trajao veoma
dugo.
Pitanje koje se namee je, dakle, da li je mogue analizom nukleotidnog
diverziteta genoma oveka otkriti delovanje prirodne selekcije na genetiku varijabilnost
koja postoji u populacijama. Empirijska istraivanja niza vrsta su pokazala da najvei
broj varijabilnih gena (sa dva ili vie alela) opstaje u populacijama zato to nemaju efekte
na adaptivnu vrednost (tj. selektivno su neutralni) ili zato to su ti efekti blago tetni
(takvi geni obino imaju vrlo nisku uestalost u populacijama). Takoe, pokazalo se da
promena sredine (ili odlazak veeg broja jedinki na novo stanite) moe promeniti efekat
na adaptivnu vrednost pojedinih alela tako da se njihova uestalost u populaciji poveava.
Kao i u sluaju klasinog selektivnog ienja i ovi aleli povlae za sobom okruujui
(selektivno neutralne) nukleotidne nizove ali, za razliku od novonastalih mutacija koje se
pojavljuju samo na jednom mestu u genomu, viegeneracijsko prisustvo tih alela u staroj
ivotnoj sredini dovodi do toga da postoji vei broj njihovih kopija sa varijabilnim
okruujuim nizovima u genomima razliitih jedinki iste populacije (to je, naravno,
posledica rekombinacija gena). Ovo podrazumeva i da svaka kopija selektovanog alela u

114
 115

novoj ivotnoj sredini moe povlaiti i neto drugaije okruujue nukleotidne nizove,
odnosno da postoji vei broj relativno estih haplotiova (selektovanih alela sa specifinim
okruenjem). I u ovom sluaju, koji oznaavamo kao meko selektivno ienje,
nukleotidni diverzitet e biti manji oko selektovanih alela, ali je ovo smanjenje
nukleotidnog diverziteta oekivano manje u odnosu na klasino selektivno ienje zbog
veeg broja haplotipova u kojima se nalaze selektovani aleli. Poto meko selektivno
ienje ostavlja manje vidljive znake delovanja (pozitivne) selekcije na nukleotidni
diverzitet u genomu, njega je tee razlikovati od neutralne evolucije (svako poveanje
broja haplotiova smanjuje ansu otkrivanja mekog selektivnog ienja). Statistike
metode za razlikovanje efekata mekog selektivnog ienja na nukleotidni diverzitet od
efekata koji imaju selektivno neutralne mutacije jo uvek nisu dovoljno razvijene pa se i
ne moe proceniti koliko je ovaj proces oblikovao genom savremenih ljudi. Neke
teorijske analize pokazuju da veliina populacionog mutacionog parametra (; videti
Boks 3.1.) moe pomoi u otkrivanju delova genoma u kojima je mogue delovanje
mekog selektivnog ienja (Messer i Petrov, 2013); ako je << 1, vrlo je malo
verovatno da se radi o regionu u kome se odigralo meko selektivno ienje, a ukoliko je
1, onda je ansa selektivnog ienja tom delu genoma vrlo visoka. Poto je efektivna
veliina populacije (Ne) od kljunog znaaja za veliinu , svako poveanje Ne poveava
i verovatnou delovanja mekog selektivnog ienja. Imajui u vidu drastian porast
veliine ljudskih populacija, mogli bismo rei da je poslednjih 5000 10000 godina
evolucije oveka moglo biti obeleeno znaajnom ulogom mekog selektivnog ienja u
oblikovanju nuleotidnog sastava naeg genoma (Fu i Akey, 2013).
Dodatni problem sa mekim selektivnim ienjem ogleda se u tekoi da se
njegovi efekti na genom razlikuju od efekata tzv. pozadinske selekcije (engl. background
selection). Naime, pozadinska selekcija takoe dovodi do smanjenja nukleotidnog
diverziteta u delovima genoma koji su vezani za varijante gena sa tetnim mutacijama i
koje eliminie purifikujua selekcija. Smanjenjem uestalosti tetne mutacije, ili njenim
potpunim eliminisanjem, dolazi i do eliminacije jednog dela nukleotidnog diverziteta iz
okoline tog gena usled genetikog povlaenja. Zbog odsustva jasnih kriterijuma za
razlikovanje efekta nekog od tipova selektivnog ienja i pozadinske selekcije na
nukleotidni diverzitet u ljudskom genomu, ostaje otvoreno pitanje o njihovom relativnom

115
 116

znaaju. Potrebno je ipak istai da svi oblici selekcije negiraju osnovnu pretpostavku
neutralne teorije evolucije po kojoj je fiksacija ili gubitak neutralnih nukleotidnih nizova
(alela) potpuno stohastiki proces odreen balansom izmeu stopa mutacija i genetikog
drifta.
3.2.1.2. Neutralna teorija molekulske evolucije i molekulski sat
Analiza selektivno neutralnih
genetikih markera prua mogunost za
drugaije sagledavanje evolucione prolosti
jedne vrste. Na promene uestalosti alela
ovih gena utiu svi gore opisani evolucioni
mehanizmi (a-g) osim, naravno, prirodne
selekcije (h). Neutralan genetiki marker
Slika 2.2.
nema fenotipski efekat (npr. mikrosateliti i
pseudogeni) ili njegov fenotipski efekat nema uticaj na adaptivnu vrednost jedinki.
Uestalost odreene varijante neutralnog gena u populaciji odrava se kao balans izmeu
mutacionog pritiska, koji kreira taj alel, i njegove sluajne eliminacije (genetiki drift,
Slika 2.2). Prema neutralnoj teoriji molekulske evolucije, brzina evolucione supstitucije
neutralne mutacije, tj. fiksacija nove mutacije (Slika 2.3.), zavisie, u konanom efektu,
od stope mutacije (videti kasnije).

supstitucija alela
alelom

aleli

mutacija mutacija
generacije

Slika 3.4. Evoluciona supstitucija neutralne mutacije pod uticajem mutacija i genetikog drifta

116
 117

Kimura (Motoo Kimura) na matematiki jednostavan nain pokazuje zavisnost

stope neutralnih supstitucija od stope mutacije. U populaciji diploidnih organizama
veliine N, prisutno je ukupno 2N alela (kopija gena). Verovatnoa da e bilo koji od tih
alela biti fiksiran iznosi 1/2N. Ako je stopa mutacije na tom genskom lokusu jednaka u,
broj novih alela u populaciji u svakoj generaciji iznosi 2Nu. Stoga, verovatnoa fiksacije
alela po generaciji iznosi: 1
2 Nu =u
2N
Podatak da stopa supstitucije ne zavisi od veliine populacije (iako je genetiki
drift mehanizam koji uestvuje u ovom procesu) predstavlja dragocenu upotrebljivost
neutralnih genetikih markera u savremenoj evolucionoj biologiji u reavanjima pitanja
filogenetske srodnosti i vremena divergencije razliitih taksona. Naime, oekuje se da e
u velikoj populaciji biti prisutno vie razliitih alela (realizacija mutacija je vea), ali e
efekat genetikog drifta, tj. verovatnoa fiksacije bilo koje mutacije, biti mala. S druge
strane, u maloj populaciji broj razliitih alela je manji, ali je efekat genetikog drifta
veliki. Na ovaj nain, dva evoluciona mehanizma suprotnog smera dostiu balans, a stopa
evolucione supstitucije u dve evolucione linije zavisie samo od stope mutacija i bie
konstantna kroz vreme, bez obzira na veliine populacija.
Uzimajui sve navedeno u obzir, moemo smatrati da su meupopulacione razlike
koje sada uoavamo, rezultat sukcesivnih fisija nekada zajednikih populacija sa
konstatnom stopom neutralne evolucije u svakoj pojedinanoj populaciji izmeu tih fisija.
Drugim reima, ukoliko evolucione promene taksona vode njihovoj divergenciji, tada je
broj razlika izmeu dva taksona (populacije, vrste, rodovi,...) direktan pokazatelj vremena
odvajanja od zajednikog pretka. Na ovoj pretpostavci zasniva se koncepcija
molekulskog sata: geni evoluiraju dovoljno konstantnom stopom da se mogu koristiti pri
proceni vremena divergencije populacija i taksona. Meutim, potpuno je jasno da se ak
ni selektivno neutralni geni ne menjaju istom stopom (razliite su stope mutacija) tako da
ne moe postojati ni univerzalni molekuski sat. Pored toga, razliiti taksoni imaju
razliito vreme generacije pa je i znaenje apsolutnog vremena razliito za filogenetski
udaljene grupe taksona. Na primer, budui da je vreme generacije glodara znatno krae
od veine drugih grupa sisara, procenjuje se da molekulski sat glodara kuca dva do tri
puta bre od molekulskog sata primata u apsolutnom vremenu. Danas se procene brzine

117
 118

evolucionih promena baziraju na koncepciji lokalnog molekulskog sata, koji

predstavlja modifikovan i kalibrisan molekulski sat za svaku grupu srodnih taksona, tj.
taksona sa slinom biologijom i ivotnim ciklusom.
Molekulski sat ne daje tanu procenu vremena divergencije dva taksona, ve
opseg vremena u okviru kog se odigralo odvajanje od zajednikog pretka (interval
poverenja zasnovan na Poasonovoj raspodeli verovatnoa). Taj opseg moe obuhvatati i
vie od 10 miliona godina. Nemogunost procene apsolutnog vremena divergencije ima
svoje bioloke razloge, ali i matematike, jer metoda podrazumeva verovatnoe promena
gena pod uticajem stohastikih mehanizama.
Jedan od primera rekonstrukcije filogenije i procene molekulskog sata zasnovan
je na analizi razlika u sekvencama -globinskog pseudogena kod 5 vrsta primata (ovek,
impanza, gorila, orangutan i rezus majmun). Prosena stopa zamene nukleotida u bilo
kojoj evolucionoj liniji moe se proceniti ukoliko imamo podatak o apsolutnom vremenu
divergencije. Na primer, najstariji fosilni nalaz majmuna starog sveta (superfamilija
Cercopithecoidea ili Catarrhini po staroj klasifikaciji) ima procenjenu starost na 25
miliona godina (My). Ovo vreme predstavlja minimalnu procenu vremena divergencije
izmeu rezus majmuna (rod Macaca, fam. Cercopithecidae) i hominida (fam.
Hominidae). Na osnovu broja razliitih nukleotidnih mesta u evolucionoj liniji koja je
vodila rezus majmunu (457 razliitih nukleotida, Slika 2.4) na 10 000 baza koje su
analizirane na ovom pseudogenu i apsolutnog vremena od 25 My, moe se proceniti
stopa nukleotidnih zamena na sledei nain:

457 / 10000bp / 25My = 1.8310-3 na 1 My, ili 1.8310-9 po godini

Broj supstitucija nukleotida u evolucionoj liniji koja je vodila oveku moe se

dobiti kao zbir svih nukleotidnih razlika izmeu oveka i evolucionih linija koje su vodile
ka drugim majmunima (Slika 2.4.):
- 76 izmeu Homo i zajednikog pretka sa Pan,
- 14 supstitucija izmeu ove klade Homo-Pan i zajednikog pretka sa Gorilla,
- 70 promena izmeu zajednikog pretka klade Homo-Pan-Gorilla i evolucione
linije Pongo, i jo

118
 119

- 150 promena nukleotida izmeu zajednikog pretka klade Homo-Pan-Gorilla-

Pongo i evolucione linije Macaca ukupno 310.

76
14 Homo
92
70 Pan

94
150
Gorilla
199
Pongo
457
Macaca

Slika 3.5. Filogenetski odnosi izmeu 5 vrsta primata zasnovani na analizi -globinskog
pseudogena. Procenjen minimalni broj nukleotidnih zamena najverodostojnijeg stabla (metod
parsimonije) prikazan je brojevima.

Stopa nukleotidnih zamena od zajednikog pretka svih Cercopithecoidea do roda

Homo iznosi:
310 / 10000bp / 25My = 1.2410-3 na 1 My,

dok je prosena stopa nukleotidnih zamena u svakoj evolucionoj liniji jednaka:

r = (457+310)/2 = 383.5 / 10000 / 25My = 1.53410-3 na 1 My

Ovaj podatak moe biti veoma znaajan za procenu vremena divergencije izmeu
drugih taksona u okviru reda primata za koje ne postoje fosilni nalazi, a samim tim ni
mogunost neposrednije procene. Na primer, ukoliko proporcija nukleotidnih razlika -
globinskog pseudogena izmeu neke dve vrste primata iznosi 0.0256, uzimajui u obzir
gore procenjeni molekulski sat, moe se odrediti vreme divergencije na osnovu formule:
D = 2rt
gde je D proporcija razlika u sekvenci (u ovom primeru iznosi 0.0256), r je stopa
nukleotidnih zamena (procenjeno 1.53410-3 odnosno 0.001534), broj 2 predstavlja dve
divergirajue evolucione linije, a t je vreme kada su dve vrste divergirale od zajednikog
pretka, koje moemo jednostavno izraunati kao
t = D / 2r = 8.3 My.

119
 120

Nedavno izvrena analiza, koje je obuhvatila preko 20 miliona baznih parova

(Patterson i sar., 2006), pokazala je da od svih hromozoma u kariotipovima X hromozomi
oveka i impanze imaju najmlae vreme divergencije! Istraivai ovaj nalaz
objanjavaju razmenom genetikog materijala koja se odigrala posle razdvajanja (ovde je
procena na vreme pre 6,3 miliona godina) evolucionih linija oveka i impanze. Kako su
istraivai doli do ovog zakljuka?
Naime, poto je efektivna veliina (Ne) za gene na X hromozomu 0,75 () u
odnosu na Ne za gene na autozomima, takav odnos (R) se oekuje i za genetiku
divergenciju kada se uporede X hromozom i autozomi. Oekivane vrednosti za R
dobijene su za populacije savremenih ljudi (R 0,59 0,87), savremenih impanzi (R
0,56 0,76), kao i one koje su procenjene za predake populacije oveka i gorile (R
0,68 1,0) i dve vrste savremenih impanzi obian impanza i bonobo (R 0,75).
Meutim, procenjen odnos genetikih distanci X hromozoma i autozoma za predaku
populaciju oveka i impanze bio je izmeu 0,0 i 0,29! Mada je ovako niska vrednost R
mogla biti posledica intenzivnijeg delovanja prirodne selekcije na gene na X hromozomu
(zbog hemozigotnosti mukog pola), ova pretpostavka je malo verovatna jer slino
poreenje izmeu oveka i gorile nije na to ukazivalo. Imajui u vidu empirijske podatke
veeg broja hibrida izmeu razliitih vrsta vonih muica, leptira, komaraca, itd., koji su
ukazivali da geni sa X hromozoma imaju mnogo vee efekte na hibridnu invijabilnost od
gena na autozomima (ovo je povezano i sa iroko prisutnim fenomenom da je hibridna
sterilnost daleko izraenija kod heterogametnog nego kod homogametnog pola),
istraivai su dali sledeu hipotezu.
Posle (poetnog) razdvajanja evolucionih linija koje su vodile do savremenih ljudi
i impanzi, dolo je do ukrtanja izmeu jedinki populacija koje su divergirale. Mujaci
takvih hibrida bili bi, najverovatnije, sterilni, a hibridne enke su mogle formirati
vijabilnu populaciju samo ako su se ukrtale sa mujacima jedne od
roditeljskih populacija (npr. precima impanzi). Populacija formirana posle povratnog
ukrtanja imala bi fertilne mujake sa veinski prisutnim X hromozomima poreklom od
predake roditeljske populacije. To bi, dakle, moglo biti objanjenje zato je najvea
slinost u nukleotidnim nizovima na X hromozomu izmeu oveka i impanze. Ukoliko

120
 121

dalja istraivanja potvrde navedenu hipotezu, to bi znailo da je proces razdvajanja

evolucionih linija koje su dovele do savremenih ljudi i impanzi znatno sloeniji nego to
smo do sada pretpostavljali.

3.2.2. Tipovi genetikih markera i promene kroz vreme

Za deo antropologije koji istrauje specifine adaptacije u razliitim ivotnim
stanitima ljudi, neophodno je poznavanje funkcije selektovanih gena. Meutim, ukoliko
je osnovna problematika istraivanja vezana za srodstvo i poreklo razliitih ljudskih
populacija, neutralni genski markeri predstavljaju najznaajnije izvore informacija u
molekularnoj antropologiji i demografiji.
Meu neutralnim sekvencama koje se koriste u molekularnoj antropologiji izdvaja
se nekoliko tipova sa razliitim nainima transmisije. Nain transmisije, stope mutacija i
uestalost rekombinacija ovih molekularnih markera u velikoj meri odreuju njihovu
informativnost, kao i specifinost pitanja na koje mogu pruiti odgovore. Tu spadaju:
- jedarni autozomalni lokusi (mikrosateliti, SNPs, pseudogeni)
- nerekombinujui delovi Y hromozoma (NRY)
- mitohondrijalna DNK (mtDNK)

mtDNK (genetiki markeri na mitohondrijskom genomu)

U molekularnoj antropologiji koriste se dva hipervarijabilna regiona u kontrolnom
delu mitohondrijalnog genoma (HV1 i HV2, Slika 3.6). Danas, meutim, mnoge
filogenetske analize uraene su sekvenciranjem Slika 3.6.
itavog mitohondrijalnog genoma, koji obuhvata,
pored neutralnih nizova nukleotida, i funkcionalne
gene (mitohondrijalni genom sadri 37 kodirajuih
gena). Prednosti ovog tipa genoma za antropoloke
analize, u odnosu na jedarni genom, su viestruke:
Budui da se mtDNK nasleuje samo od
majke ona se ne rekombinuje. S druge strane, autozomalni jedarni geni nasleuju se od
oba roditelja i meaju se u svakoj generaciji kroz proces rekombinacije, to znaajno
oteava praenje istorije pojedinanih segmenata DNK. Nije zanemarljiv ni podatak da u

121
 122

eliji postoji 1016 identinih molekula mtDNK (osim u vrlo retkim sluajevima
heteroplazmije, tj. kada u istoj eliji postoji vie razliitih mtDNK, na primer, kada
mitohondrije vode poreklo od oba roditelja), usled ega je znatno olakana izolacija ovog
molekula za potrebe analize.
Stope mutacija u mtDNK su oko deset puta vee nego u jedarnim genima, to
uveliava sliku diverziteta koji je prisutan u ljudskim populacijama.
Jedan par roditelja nosi 4 haplotipna skupa autozomalnih jedarnih gena i samo
jedan haplotip skup mtDNK. To znai da je efektivna veliina populacije za mtDNK
etiri puta manja od jedarne, to je ini osetljivijom na smanjenja brojnosti populacija
(uska grla) koja su sigurno pratila evoluciju nae vrste.

NRY (genetiki markeri na nerekombinujuim delovima Y hromozoma)

Skoro 95% itave duine Y hromozoma se ne
Slika 3.7.
rekombinuje tokom gametogeneze (Slika 3.7). Postoji vie
karakteristika NRY koje ga kvalifikuju kao dobrog izvora
informacija u molekularnoj antropologiji i demografiji.
Y hromozom se nasleuje samo od oca na muko
potomstvo (muka linija naslea).
Stopa mutacija u Y hromozomu slina je kao u
ostatku jedarnog genoma. Iako su zbog toga polimorfizmi u
ovim regionima Y hromozoma rei od mtDNK,
rekonstrukcija filogenije i genealogija gena znaajno je
olakana. Dodatno, vea duina DNK na NRY u odnosu na mtDNK kompenzuje manju
stopu mutacija u matematikim modelima.

122
 123

Autozomski markeri
Oba tipa uniparentalnih transmisionih Slika 3.8.
markera (mtDNK i NRY) imaju velike prednosti u
rekonstrukciji porekla populacija i filogenije.
Meitim, mora se imati na umu da ovi lokusi
zapravo predstavljaju malu frakciju kompletnog
naslea koje dobijamo od prethodnih generacija
(Slika 3.8). Ako sagledamo unazad 10 generacija,
svako od nas imao je 1024 (210) predaka, ali smo nasledili samo jednu mtDNK (od
enskog pretka pre 10 generacija). Veliki broj gena u jedarnom genomu moe biti veoma
razliit unutar i izmeu ljudskih populacija, jer je izvor ovih razliitosti sadran u
ogromnom broju kombinacija koje nasleujemo od roditelja, dok moemo biti vrlo slini
po sekvenci mtDNK. Zbog toga nije ni udan podatak da 28% brazilaca svetle puti nose
mtDNK sekvence ije se poreklo vezuje za Afriku. Podatak da svega 3% brazilskih
belaca ima nukleotidne nizove na Y hromozomima koji se vezuju za Evropu, ukazuje da
se na osnovu markera na razliitim delovima genoma moe odgonetnuti i evoluciona
istorija tzv. hibridnih populacija.
Hibridne populacije su one u kojima su svoje gene ostavljale, tokom veeg broja
generacija, jedinke koje su poreklom iz dve ili vie razliitih roditeljskih populacija.
Mnoga savremena drutva u Junoj Americi predstavljaju takve bioloke populacije.
Genetikoj razliitosti tih populacija preteno su doprinosili ljudi iji su preci
generacijama iveli na tri razliita kontinenta; junoameriki starosedoci, Evropljani i
Afrikanci koji su ovde dopremani kao roblje. Na primer, procenjuje se da je Brazil, u
vreme kada su ga otkrili Portugalci (1500. god.), naseljavalo oko 2,4 miliona ljudi. Do
1808. godine Brazil je naselilo oko pola miliona Evropljana, preteno mukaraca iz
Portugalije. Poslednja dva veka u ovaj prostor je migriralo jo oko est miliona ljudi iz
raznih krajeva sveta. Pored Portugalaca i Italijana (oni ine oko 70% doseljenika), to su
bili ljudi iz panije, Nemake, Sirije, Libana i Japana. U meuvremenu, tokom 300
godina (izmeu sredine XVI veka i sredine XIX veka), u Brazil je, kao roblje, dovedeno
oko etiri miliona Afrikanaca. U tabeli 3.1. prikazane su procene prisustva gena koji su

123
 124

poreklom iz Afrike, Evrope i June Amerike, a koji se nalaze na autozomima, Y

hromozomu i mtDNK u dve grupe stanovnika Brazila i Urugvaja.

Tabela 3.1. Procenat prisustva gena poreklom od ljudi iz Afrike, Evrope i June Amerike
meu Afrourugvajcima i brazilskim belcima.

Populacija/mesto Afrika (%) Evropa (%) Juna Amerika (%)

Afrourugvajci
Y hromozom 30 64 6
Autozomi 47 38 15
mtDNK 52 19 28
Brazil (belci)
Y hromozom 3 97 0
mtDNK 28 39 33

Prilikom prouavanja stopa migracija (protoka gena) izmeu lokalnih populacija

ljudi, neophodno je poznavanje obrazaca maritalnog (branog) prebivalita, o emu nam
razliiti tipovi genetikih markera mogu puno rei. Patrilokalnost se odnosi na situacije
kada ena iz jednog sela (lokalne populacije) prilikom udaje odlazi u selo mladoenje, a
matrilokalnost opisuje situaciju u kojoj suprunici ive u selu mlade. Procenjuje se da je
oko 70% savremenih drutava ljudi patrilokalno. To znai da u patrilokalnim drutvima
uestalost genskih alela na X hromozomima moe biti nia u odnosu na matrilokalna. To
je naravno zbog toga to 2/3 X hromozoma svake populacije imaju ene. Zbog toga u
regionima (na primer u Mediteranu), gde je generalno visoka uestalost jednog alela gena
za enzim glukozo-6-fosfatnu dehidrogenazu (G6PD; smatra se da taj alel poveava
otpornost na malariju), patrilokalna drutva imaju niu uestalost tog alela na X
hromozomu nego ona kod kojih je obiaj da mladoenje dolaze u kuu mlade
(matrilokalna drutva). Takoe, to bi znailo da se u veini ljudskih drutava oekuje
vea pokretljivost gena na mitohodrijama (mtDNK), a manja pokretljivost gena na Y
hromozomu. Meutim, poto znamo da su stotinama godina u ljudskoj istoriji mukarci,
ee nego ene, preduzimali migracije na duge staze (interkontinentalne migracije
pokazuju da su to ee inili mukaraci od ena, zatim mukarci su daleko ee bili
trgovci i istraivai novih predela, i, naravno, vojnici), postavlja se pitanje koliki je uticaj
ovih razliitih naina protoka gena na genetiku varijabilnost populacija ljudi. Evropa i
jugoistona Azija (sa Australijom i Pacifikim ostrvima) su regioni u kojima je bilo

124
 125

mogue uporediti efekte vee pokretljivosti mtDNK, na kratkim rastojanjima, i vee

pokretljivosti Y hromozoma, na dugima rastojanjima. Genetike analize su pokazale da u
oba regiona geni na Y hromozomu pokazuju veu diferencijaciju nego oni na mtDNK.
Ovo bi moglo sugerisati da su ene u prolosti, ipak, vie migrirale nego mukarci.
Meutim, analize markera na Y hromozomu i mtDNK, koje su uraene na oko 40
populacija ljudi iz Afrike, pokazala su da postoje razlike u populacionoj diferencijaciji i
protoku gena koje su vezane za migracije ena i mukaraca, ali i to da su se stope
migracija ena i mukaraca menjale tokom vremena.
U mnogim drutvima kod kojih postoji strukturiranje na osnovu religije,
ekonomske moi ili politikih uverenja, socijalna distanca ima ulogu slinu geografskoj
udaljenosti. Meutim, i u najrigidnim endogamnim drutvima, kao to su drutva u Indiji,
do protoka gena izmeu kasta i podkasta je ipak dolazilo. Kao to nije sasvim poznato
koliko traje kastinski sistem u Indiji (Grk Magasten, koji je posetio Indiju oko 305.
godine stare ere, svedoi o postojanju kastinskog sistema), sporno je koliko je bilo
poludoputene i nedoputene razmene gena izmeu kasta. Postoje zapisi da su, na primer,
Bramani (via kasta iz koje su regrutovani svetenici) u vie navrata odvraani od
uzimanja ena iz niih kasta (po tradiciji, svaka kasta i podkasta imala je posebno
zanimanje), kao to su Bauri (posluga), Dobi (perai rublja) ili Kurmi (povrtari). U
odreenim periodima konkubinat je smatran drutveno prihvatljivim, a deca konkubine
su obino pripadala kasti majke. To znai da je i u rigidnom drutvenom sistemu Indije
postojao protok gena izmeu kasta. Zanimljivi su rezultati analize 10 patrilokalnih i pet
matrilokalnih endogamnih populacija iz Indije po kojoj je stepen unutar- i
meupopulacione varijabilnosti gena na Y hromozomu i mtDNK patrilokalnih i
matrilokalnih populacija priblino isti. Ovo ukazuje da, iako se radi o patrilokalnim
drutvima, stepen meu populacione diferencijacije ne mora uvek biti vei za gene koji se
nalaze na Y hromozomima nego na mtDNK ili X hromozomima. Oigledno je da na
stepen unutar- i meugenske varijabilnosti populacija ljudi mogu uticati razliiti kulturni
inioci. U sluaju Indije to je bila pretena zatvorenost, endogamija, patrilokalnih i
matriloklanih populacija. Savremeni zakljuci o protoku gena i drevnim migracijama
naih predaka, do kojih se dolo prouavanjem demografske slike savremenih populacija
ljudi na osnovu haplotipova mtDNK i NRY, bie prikazani kasnije (deo 3.4.2.1).

125
 126

3.3. Matematika analiza strukturiranosti genetike varijabilnost (F statistika)

Uporedo sa napretkom molekularno-biolokih tehnika i otkrivanjem novih

aspekata genetike varijabilnosti, usavravani su i matematiki modeli pomou kojih je
mogue odrediti udeo unutarpopulacione i meupopulacione komponente u ukupnoj
genetikoj varijabilnosti neke vrste, tj. analiziranih uzoraka te ukupne polimorfnosti
(uzorak populacija, uzorak jedinki unutar populacija). Genetiki markeri sa razliitim
nainima transmisije i razliitim tipovima i stopama mutacija, zahtevali su nove
parametre i uvoenje dodatnih pretpostavki u matematike modele.
Poetke matematikog istraivanja strukturiranosti genetike varijabilnosti
populacija vezujemo za Sjuela Rajta (Sewal Wright) i polovinu dvadesetog veka.
Zapravo, sutinu svih dananjih matematikih modela i kompjuterskih programa koji
razmatraju varijabilnost razliitih genetikih markera, ine teorijske i matematike
postavke Rajtove F statistike.
Rajtova F statistika zasnovana je na realnoj hijerarhiji bioloke organizacije
jedinke (I) iste vrste organizovane su u lokalne grupe ili subpopulacije (S), tj. grupe
jedinki koje najee meusobno stupaju u reproduktivne odnose, a grupe subpopulacija
mogu sainjavati vee strukturirane populacije (P ili C - u programu Arlequin), koje, opet,
mogu initi deo vieg nivoa, sve do nivoa vrste. Dakle, populaciona struktura moe biti
manje ili vie kompleksna, odnosno sainjena od razliitog broja nivoa organizacije.
Pretpostavimo jednostavan populacioni sistem sastavljen od nekoliko subpopulacija u
okviru jedne velike metapopulacije. Svaka jedinka, pripadnik jedne subpopulacije, ima
svoj genotip za analizirani lokus. Unutar subpopulacije jedinke su genetiki razliite i to
predstavlja prvi nivo u hijerarhiji genetike varijabilnosti. Sledei nivo varijabilnosti
nivo subpopulacije, podrazumeva da su subpopulacije u odreenom stepenu meusobno
divergirale, to se uoava preko razlika u prisustvu i uestalosti alela i genotipova
analiziranih lokusa. Na kraju, varijabilnost itave velike strukturirane populacije opisana
je, u relativnim odnosima, preko ove dve komponente, unutar- i meu-(sub)populacione,
koje vie ili manje doprinose totalnoj varijabilnosti. Rajtova F statistika predstavlja
matematiki opis ove hijerarhijske organizacije genetike varijabilnosti i prua
mogunost za kvantifikaciju rezultata evolucionih procesa.

126
 127

Koncept na kome se zasniva kvantifikacija razliitih nivoa varijabilnosti je,

takoe, veoma jednostavan i podrazumeva osnovne elemente populacione genetike.
Jedinke koje su prostorno bliske i ine jednu subpopulaciju najee meusobno stupaju
u reproduktivne odnose, pa su stoga i genetiki slinije. U malim lokalnim grupama
stepen genetikog srodstva izmeu jedinki koje se ukrtaju je vei. Takoe, to su lokalne
populacije manje, to je efekat genetikog drifta na smanjenje genske varijabilnosti vei.
Na (sub)populacionom nivou ovi procesi dovode do smanjenja heterozigotnosti
(uestalost heterozigota) i poveanja verovatnoe da su jedinke nasledile alele identine
po poreklu. Dakle, visok nivo lokalnog ukrtanja smanjuje varijabilnost unutar
subpopulacija, ali istovremeno poveava stepen genetike divergencije izmeu
subpopulacija.
Da bi se razumeli parametri na kojima se zasniva F statistika, neophodno je
podsetiti se Hardi-Vajnbergovih jednaina za izraunavanje uestalosti genotipova na
osnovu uestalosti alela u populaciji sa sluajnim ukrtanjem (Hardy-Weinberg
equilibrium, HWE). Kada je ukrtanje sluajno, uestalosti genotipova na jednom lokusu
sa dva alela (A i a) ije su uestalosti (p i q) bie jednake p2 i q2 za homozigote (AA i aa)
i 2pq za heterozigot (Aa). Ukoliko se na lokusu nalazi vie alela, najlaki nain za
izraunavanje heterozigotnosti (H) je sledei
j
H = 1 pi
2
H = 1 homozigotost, tj.
i =1

gde je pi uestalost i-tog alela (1......j).

Parametar heterozigotnosti koji se na ovaj nain izraunava jeste oekivana
heterozigotnost (expected H). Meutim, ukoliko ukrtanje nije sluajno, grupisanje alela
u genotipove odstupae od oekivanog (na osnovu uestalosti alela), pa e i uoena ili
dobijena heterozigotnost (observed H) biti drugaija od oekivane. Parametar kojim se
kvantifikuje razlika izmeu oekivanih i dobijenih uestalosti genotipova naziva se
indeks fiksacije (Fi) i jednak je:
Hdob Hdob
Fi = 1 = 1
Ho 2 pq
Vano je naglasiti da promene uestalosti alela pod delovanjem evolucionih
mehanizama teorijski ne moraju voditi odstupanju dobijenih genotipskih uestalosti od

127
 128

oekivanih, ukoliko je ukrtanje sluajno, budui da promenjene uestalosti alela

proporcionalno menjaju i oekivane uestalosti genotipova. Bez obzira kakve su
uestalosti genotipova u jednoj generaciji, u narednoj generaciji, nakon sluajnog
ukrtanja, genotipske uestalosti teie oekivanim proporcijama iz HWE.
Budui da lokalno ukrtanje najee podrazumeva odreen stepen inbridinga,
bilo da je ukrtanje asortativno ili sluajno u maloj populaciji gde je prosean koeficijent
srodstva visok, uvek e se uoavati poveanje uestalosti homozigota u odnosu na
oekivane (odstupanje od HWE). Indeks fiksacije se esto izjednaava sa koeficijentom
inbridinga (F), odnosno verovatnoom da je jedinka autozigot (homozigot za alele
identinog porekla nasleene od zajednikog pretka).
Rajtova F statistika zasniva se na indeksu fiksacije (Fi ili F). Na populacionom
nivou, posledice lokalnog ukrtanja zapaaju se preko smanjenja uestalosti heterozigota,
pa se i parametri F statistike mogu odrediti i preko koeficijenta inbridinga i preko
heterozigotnosti. Rajtov fenomenalan doprinos evolucionoj biologiji jeste pronalaenje
matematikog naina da se logine teorijske pretpostavke o redukciji dobijene
heterozigotnosti u odnosu na oekivanu, usled prostorne izolovanosti grupa jedinki,
upotrebe za kvantifikaciju stepena genetike diferencijacije izmeu (sub)populacija. Ovaj
fenomen zapazio je davne 1928. godine naunik Valund (Wahlund S.), po kome se efekat
prostorne izolacije subpopulacija na genetiku strukturu itave metapopulacije (ili vrste)
oznaava kao Valundov efekat.
U cilju procene parametara F statistike, neophodno je izraunati tri hijerarhijske
mere heterozigotnosti:
- HI prosena dobijena heterozigotnost unutar subpopulacije:
k k
Hi Ni
HI = = Hdob s = 1 ....... k
i =1 k i =1 N

gde je Hi - dobijena heterozigotnost unutar svake i-te subpopulacije (s), Ni

brojnost svake i-te subpopulacije, N ukupna brojnost itave metapopulacije.
- HS prosena oekivana heterozigotnost unutar panmiksine subpopulacije:
k
H S = 1 pi = 2 pi qi
2

i =1

gde su pi i qi uestalosti alela u i-toj populaciji.

128
 129

- HT oekivana heterozigotnost u totalnoj panmiksinoj populaciji

(metapopulacija)
k
H T = 1 pi = 2 p q
2

i =1

gde su p i q prosene uestalosti alela na nivou itave metapopulacije, pa

parametar HT predstavlja oekivanu heterozigotnost kada populacija nije podeljena na
lokalne grupe.
Na osnovu ovih heterozigotnosti mogu se izraunati parametri F statistike. Prvi
hijerarhijski nivo genetike varijabilnosti jeste nivo jedinki unutar subpopulacija
parametar FIS.
HS HI
FIS =
HS
Vrednost ovog parametra procenjuje:
- prosenu redukciju heterozigotnosti unutar subpopulacije usled nesluajnog
ukrtanja,
- verovatnou da su dva alela u genotipu jedinke (I) unutar subpopulacije (S)
identina po poreklu, odnosno nasleena od zajednikog pretka; drugim
reima, ovaj parametar predstavlja meru inbridinga u subpopulaciji (F).
Vrednost parametra FIS nalazi se u opsegu od -1 (sve jedinke su heterozigoti) do
+1 (nisu dobijeni heterozigoti, sve analizirane jedinke su homozigoti)
Drugi hijerarhijski nivo, kao to je ranije reeno, jeste nivo subpopulacija - FST.
HT H S
FST =
HT
Vrednost ovog parametra procenjuje:
- prosenu redukciju heterozigotnosti unutar subpopulacija (relativno u odnosu
na totalnu populaciju) usled njihove genetike divergencije (npr. rezultat
delovanja drifta),
- stepen smanjenja heterozigotnosti usled genetikih razlika izmeu
subpopulacija u odnosu na oekivanu heterozigotnost kada nema

129
 130

strukturiranosti; to su vee genetike razlike izmeu subpopulacija u

uestalostima alela, to je vei pad heterozigotnosti (Valundov efekat),
- verovatnou da su dva sluajno izabrana alela unutar subpopulacije identina
po poreklu (stepen lokalnog ukrtanja); to je vea verovatnoa identinosti po
poreklu unutar subpopulacija, to je vei stepen lokalnog ukrtanja, mala je
razmena gena izmeu subpopulacija, a samim tim i vei stepen genetike
diferencijacije subpopulacija.
Procenjene vrednosti ovog parametra nalaze se u opsegu od 0 (nema divergencije
subpopulacija, tj. totalna populacija je panmiktina) do +1 (divergencija je kompletna
subpopulacije nemaju zajednike alele po analiziranim lokusima). Na primer, ako je FST
= 0,15 to znai da 15% od ukupne varijanse genskih alela (genetike varijanse) odlazi
na meupopulacione razlike, a da 85% predstavljaju unutarpopulacione razlike u
uestalostima genskih alela. Primena ove statistike predstavlja veoma znaajan pristup u
definisanju niih taksonomskih kategorija (ispod i do nivoa vrste rase ili podvrste).
Trei nivo hijerarhije u pretpostavljenom jednostavnom populacionom sistemu je
nivo totalne populacije FIT.
HT H I
FIT =
HT
Vrednost ovog parametra procenjuje proseno smanjenje individualnog nivoa
heterozigotnosti relativno u odnosu na totalnu populaciju, odnosno verovatnou da je
jedinka autozigot u itavoj metapopulaciji.
Znaajno za ovaj parametar je da predstavlja relativan odnos izmeu dva nia
nivoa bioloke hijerarhije (FIS i FST):

FIT = FIS + (1 FIS ) FST

Kako smo ve videli, FIS i FST ne predstavljaju apsolutne mere genetike
varijabilnosti (postoje drugi parametri pomou kojih se kvantifikuje varijabilnost
polimorfnost ili heterozigotnost na unutarpopulacionom nivou), ve pruaju mogunost
da se proceni relativan odnos unutarpopulacionih i meupopulacionih genetikih razlika.
Drugim reima, primenom F statistike moemo sagledati koji deo totalne varijabilnosti
jeste rezultat individualnih razlika unutar subpopulacija, a koji procenat predstavlja
rezultat meupopulacione genetike divergencije. Na primer, analize selektivno

130
 131

neutralnih gena (tj. onih koji nisu direktno ukljueni u procese adaptacija na odreene
uslove ivotne sredine) velikog broja ljudskih populacija pokazale su da FST iznosi oko
0,15 (FIS = 0,85). U odnosu na druge sisarske vrste relativno malih dimenzija ova
vrednost ulazi u red najniih procena populacione diferencijacije. Recimo, kod kojota iz
Severne Amerike FST je bila oko 0,30, kod slonova oko 0,39, kod grantovih gazela (iz
Kenije) oko 0,65, a kod sivih vukova iz Evroazije FST je iznosila ak 0,75. Meutim, kada
su analizom bili obuhvaeni geni koji uestvuju u kontroli boje koe kod ljudi, FST je bila,
kako bismo i oekivali, oko 0,60. Dakle, u ovom poslednjem sluaju prirodna selekcija je,
oigledno, bila mehanizam koji je doveo do visoke diferencijacije ljudskih populacija tih
gena.
Opisana F statistika na primeru jednostavne populacione strukture moe biti
modifikovana za kompleksnije sisteme. Na primer, subpopulacije mogu pripadati
razliitim grupama (metapopulacijama), to zahteva uvoenje jo jednog nivoa hijerarhije
u analizu: 1) nivo jedinki unutar subpopulacija -I, 2) nivo subpopulacija unutar grupe -S,
3) nivo grupe -C, i 4) totalna varijabilnost -T. Tada dobijamo sledee parametre F
statistike: FST (varijansa izmeu subpopulacija relativno totalnoj varijansi), FSC (varijansa
izmeu subpopulacija unutar grupe), FCT (varijansa izmeu grupa reativno totalnoj
varijansi).
Naveemo rezultate nekoliko studija u kojima su, pored unutarpopulacione
(individualne) varijabilnosti, razlikovana i dva nivoa meupopulacione varijabilnosti
ljudi: izmeu lokalnih populacija unutar veeg geografskog regiona i izmeu veih
regiona, kao to su kontinenti.
U prvoj analizi organizacije genske varijabilnosti ljudskih populacija na 17 tzv.
klasinih markera (krvne grupe, serumski proteini i enzimi), koju je izvrio Riard
Luontin (Lewontin, 1972), pokazano je da na individualnu (unutar populacija) odlazi oko
85% genske varijabilnosti, na meupopulacionu oko 8%, a na meu grupnu (u ovom
sluaju koriena je podela na sedam ,,rasa) neto vie od 6% od ukupne genske
varijabilnosti. Pored ovih rezultata, u tabeli 3.2. prikazani su i podaci nekoliko slinih
studija na razliitim tipovim genetikih markera. Kada su u pitanju geni koji se nalaze na
autozomima, novi podaci su vrlo slini onim dobijenim sa klasinim markerima: izmeu
83% do 88% odlazi na varijabilnost unutar populacije, a oko 9% do 13% genske

131
 132

razliitosti moe se pripisati irem mestu porekla ljudi. Ovi podaci pokazuju da daleko
najvei deo genske varijabilnosti ljudi odlazi na individualne razlike pripadnika iste
populacije i to bez obzira da li je re o uestalostima genskih alela za umereno
polimorfne proteinske markere ili o broju genskih alela i njihovoj uestalosti u visoko
polimorfnim nizovima DNK. Dakle, razlike izmeu grupa ljudi, bez obzira da li su one
definisane na osnovu nekih antropolokih kriterijuma ili na osnovu pripadnosti nekom
(irem) geografskom regionu, predstavljaju samo manji deo (ne vie od oko 13%) ukupne
genetike razliitosti savremenih ljudi.
Tabela 3.2. Organizacija genetike varijabilnosti u ljudskim populacijama procenjena na
osnovu razliitih tipova markera. Osim za klasine markere, ,,grupa u ovima analizama
obuhvatala je ire geografske regione.

Genetiki marker Varijabilnost (%)

Unutar populacije Meu pop. unutar grupe Izmeu grupa
Autozomi
17 klasinih markera 85,4 8,3 6,3
30 mikrosatelita 84,5 5,5 10,0
60 mikrosatelita 87,9 1,7 10,4
30 SNP 85,5 1,3 13,2
21 Alu insercija 82.9 8,2 8,9
mtDNK
RFLP 81,4 6,1 12,5
HVS I 72,0 6,0 22,0
Y hromozom
30 markera 59,0 25,0 16,0
14 binarnih markera 42,5 17,4 40,1

Kada su u pitanju geni na mtDNK i Y hromozomu situacija je drugaija i, kako se

moe oekivati na osnovu njihove manje efektivne veliine, unutarpopulaciona
varijabilnost je kod njih manja i vee su meupopulacione razlike. Taj efekat je vie
izraen za genetike markere na Y hromozomu, to se moe delimino objasniti
patrilokalnou i niom efektivnom veinom ovih gena usled vee reproduktivne
varijanse mukog pola.
Postavlja se pitanje da li se na osnovu prikazanih genetikih podataka moe
izvriti uspena klasifikacija ljudi na rase? U savremenoj biologiji uobiajen kriterijum da
bi se to uinilo jeste da 30% i vie varijabilnosti analiziranih karakteristika odlazi na
meugrupnu razliitost. Poto su kod ljudi, osim u sluaju pojedinanih (pre svega

132
 133

selektovanih i uniparentalnih) genskih markera, genetike razlike meu grupama

uglavnom daleko manje od 30%, moe se zakljuiti da nije mogue izvriti uspenu
klasifikaciju populacija ljudi na rase.
Dananje forenzike studije, za potrebe identifikacije ljudi u krivinim
postupcima ili rtava ratnih sukoba i masovnih katastrofa, postavljaju veoma vano
praktino pitanje - da li je mogue, na osnovu genotipa, odrediti pripadnost osoba nekoj
populaciji ili kontinentu? Ukoliko bi celokupna varijabilnost bila podeljena izmeu grupa
ljudi, zadatak bi bio trivijalan. Kada ne bi postojale nikakve razlike izmeu ljudskih
populacija, bio bi nemogu. Danas znamo da, iako se vei deo genetike varijabilnost
ljudi nalazi unutar populacija, meupopulaciona varijabilnost ipak nije beznaajno mala i
moe nam posluiti da, sa izvesnom verovatnoom, utvrdimo geografsko poreklo neke
osobe, tj. odreenih delova njenog jedarnog genoma i mtDNK.
U prvoj studiji posveenoj tom problemu, korieno je 30 autozomnih
mikrosatelita koji su analizirani na po desetak osoba pripadnika 14 razliitih populacija.
Na osnovu genetikih distanci, koje su raunate kao zajednike proporcije alela svih gena,
izmeu svih parova jedinki, kontruisano je stablo individua. Pokazalo se da u stablu
dobijenom korienjem genotipskih podataka (bez informacija o poreklu jedinki), oko
88% osoba ulazi u svoju kontinentalnu grupu, za oko 5% status nije bio sasvim jasan, a
da se svega 7% osoba potpuno pogreno ubraja u stanovnike jednog kontinenta iako su
poreklom sa drugog. Odreivanje pripadnosti nekoj populaciji u okvirima kontinenata
bilo je daleko manje precizno; kod oko 50% osoba bilo je mogue tano odrediti kojoj
populaciji pripadaju. Nekoliko kasnijih analiza sa veim brojem genetikih markera i
ljudskih populacija potvrdilo je nalaze da genotipovi ljudi sadre znaajnu koliinu
informacija o naem geografskom poreklu.
Novija studija u kojoj je analizirano 377 mikrosatelitskih lokusa i 1056 osoba iz
52 populacije ljudi irom sveta (Rosenberg i sar., 2002), pokazala je da je
meupopulaciona komponenta ukupne genetike varijabilnosti u ljudskoj vrsti manja od
5%. Takav podatak nije neoekivan za mikrosatelitske lokuse, budui da je stopa
mutacija ovih markera velika42, broj razliitih genetikih varijanti iznosi na desetine alela,

42
Stopa mutacije mikrosatelita iznosi i do 100% kod nekih lokusa nakon to se dostigne prag duine
broja ponovaka, zbog ega je ovaj tip mutacija dobio naziv dinamike mutacije.

133
 134

a heterozigotnost se procenjuje i na preko 90%! S obzirom da parametar FST meri

smanjenje dobijene u odnosu na oekivanu heterozigotnost, njegove vrednosti su
oekivano male kada su uestalosti heterozigota na svakom nivou hijerarhije bioloke
organizacije toliko visoke. Studija Rosenberga i saradnika pokazala je da se statistiki
znaajno razdvajanje subsaharskih Afrikanaca i ljudi iz ostatka sveta dobija pri analizi
oko 60 mikrosatelitskih lokusa. Za dobijanje globalne slike populacione strukturiranosti
ljudske vrste, van Afrike, neophodno je vie od 150 mikrosatelitskih markera.
Genotipizacijom 1056 osoba na svih 377 lokusa u ovoj studiji, konstatovano je 4199
razliitih alela koji su bili prisutni vie od jednom u uzorku ljudi.43 Blizu 50% (tanije
46,7%) svih alela bili su prisutni u svim veim regionima sveta: Afrika, Evropa, Srednji
istok, Centralna i juna Azija, Istona Azija, Okeanija i Amerika. Svega 7.4% alela
uoeno je u samo jednom regionu (tzv. privatni aleli) i to sa veoma malim
uestalostima (medijana oko 1%), to ukazuje na novije mutacione dogaaje. Analiza
ogromne varijabilnosti dobijene u ovoj studiji, izvrena je klasterskim programom
STRUCTURE, iji je cilj da u ukupnoj multilokusnoj raznovrsnosti pronae takvu
strukturu varijabilnosti koja najvie razdvaja grupe ljudi (Slika 3.9). Pri zadatom broju
grupa (klastera) k=2, odvajaju se afriko-evropsko-srednjeistono-centralno/juno-azijski
klaster i istono-azijsko-australijsko-ameriki klaster. Ova geografska slika genetike
varijabilnosti ljudi ukazuje nam na prva velika razdvajanja genskog pula naih predaka,
ali i na puteve migracija i meanja ljudskih populacija. Poveanjem broja klastera (od
k=3 do k=5) dobija se finija slika razdvajanja ljudskih populacija koja i dalje prati
klinalni obrazac. Takoe, sa geografskom blizinom susednog klastera, raste i verovatnoa
da je osoba, prema svom genotipu, poreklom iz najmanje dva klastera, tj. da je njen
genotip meavina razliitih ljudskih populacija. Nakon 5. klastera, razdvajanja ne daju
bitno drugaije rezultate od analiza sa manjim brojem zadatih grupa.

43
Polimorfnim se smatra gen koji ima najmanje dva alela, pri emu je uestalost reeg vea od 1%. Alel
ija je uestalost manja od 1% ne smatra se delom stalnog polimorfizma populacije, budui da je takav alel
mogao nastati de novo mutacijom u prethodnoj generaciji i velika je verovatnoa da e biti eliminisan u
narednim generacijama.

134
 135

Afrika Evropa Srednji istok Centralna/juna Azija Istona Azija Okeanija Amerika

Slika 3.9 Klasterovanje ljudi. Svaka boja oznaava poseban klaster. Vertikalne linije ukazuju
na verovatnou pripadnosti jedne osobe razliitim klasterima (uoiti boje).

Ista analiza primenjena je i na uzorke varijabilnosti unutar geografskih regiona.

Pokazano je da, kada se varijabilnost analizira na manjoj prostornoj skali, drastino opada
mogunost da se razdvoje ljudske grupe ili da se odredi pripadnost osobe nekoj lokalnoj
grupi (narodu, etnikoj grupi). Na primer, iz analize evropskih uzoraka ustanovljeno da
sve do etvrtog klastera nema nikakvog uoljivog razdvajanja evropskih naroda, pri emu
se za k=4 tek minimalno uoava odvajanje Baskija i Sardinijaca od ostalih Evropljana.
Ovaj rezultat nam ukazuje da je meanje naroda u Evropi bilo veoma intenzivno tokom
milenijuma ivota ljudi na ovom kontinentu. Neto bolja razdvajanja dobijaju se na
azijskom kontinentu koji je geografski vei i naseljen narodima sa izraenim socioloko-
kulturnim obrascima meusobne izolacije.
Rezultati ove opsene studije navode nas na sline zakljuke kao i sve prethodne
analize iako je individualna varijabilnost neuporedivo vea od meupopulacione, svaka
osoba nosi genetike tragove svog porekla. Kako je to mogue, ako imamo u vidu raniji
zakljuak da se najvei deo genetike varijabilnosti ljudi nalazi unutar populacija?
Razloge moramo traiti u injenici da, iako veina genskih alela nije specifina za datu
populaciju ili kontinent, jedan broj njih se ee nalazi u nekim grupama nego drugim.
Neke primere naveli smo prilikom razmatranja delovanja genetikog drifta i prirodne
selekcije. To to smo na osnovu individualnih genotipova u stanju da identifikujemo
grupe u ljudskoj vrsti, ipak ne znai da tim grupama moemo dati rang rase, jer su,

135
 136

kako smo ve istakli, meugrupne razlike, procenjene na velikom broju gena, kod ljudi
manje od 30%.

3.3.1. Modifikacije F statistike

Originalna Rajtova statistika odnosila se samo na bialelske lokuse. Prvobitno
proirenje F statistike podrazumevalo je matematiko prilagoavanje za multipne alele, a
kasnije i za istovremenu primenu podataka za multipne lokuse. Neki autori navode
drugaije oznake za modifikovan parametar FST (na primer, Nei uvodi oznaku GST za
multilokusnu verziju F statistike). Najjednostavniji nain za procenu strukturiranosti sa
multilokusnim podacima je izraunavanje prosenog FST za sve analizirane lokuse.
Rezultati F statistike zasnovani na pojedinanim lokusima mogu biti bitno meusobno
razliiti, budui da se uestalosti alela na svakom lokusu mogu menjati na razliite naine
izmeu subpopulacija. Ova prepostavka, koja je nuna za validnost prosenog FST
parametra u razmatranju divergencije populacija, nije, meutim, realna u sluaju vezanog
nasleivanja gena (gametski disekvilibrijum). Analiza vezanosti, tj. dodatno upoznavanje
sa genetikim karakteristikama i nezavisnou segregacije svih analiziranih lokusa,
neophodan je preduslov za razumevanje evolucione divergencije. U svakom sluaju, to
se vie genskih lokusa koristi u analizi, to je procena genetike strukturiranosti populacija
validnija.
Nove molekularno-bioloke tehnike omoguile su analize varijabilnosti na
neautozomalnim markerima, koji imaju efektivno drugaije naine transmisije. Za
markere na Y hromozomu i mtDNK jedinke su haploidne, pa je procena njihove
heterozigotnosti na kojoj se zasniva F statistika, sasvim besmislena. Modifikacije F
statistike za ovakve podatke su brojne, a najjednostavniji je koncept haploidnog
diverziteta kao analoga heterozigotnosti. Haploidni diverzitet (H) predstavlja meru
varijabilnosti haplotipova unutar populacije, tj. verovatnou da haplotipovi nisu
identinog porekla:
j
H = 1 pi
2

i =1

gde je pi uestalost i-tog haplotipa (1......j).

136
 137

Kao to se moe primetiti, ovaj parametar se izraunava na isti nain kao i

heterozigotnost u sluaju diploidnih genetikih markera. Parametar FST se tada moe
izraunati po analogiji sa diploidnom statistikom, preko HS (prosean haploidni diverzitet
unutar subpopulacija) i HT (totalni oekivani haploidni diverzitet):
k k
H S = 1 pi H T = 1 pi
2 2

i =1 i =1

Korienje svih navedenih formula za procenu strukturiranosti genetike

varijabilnosti pogodne su za alozime, mikrosatelite i neke podatke za lokuse na NRY i
mtDNK. Meutim, metode sekvenciranja molekula DNK ili RFLP analiza mogu nam
pruiti nove informacije o genetikoj varijabilnosti (SNPs - nukleotidni polimorfizam).
Slino prethodnim analizama, na osnovu ovih podataka moemo zakljuiti koliko je
razliitih varijanti jednog lokusa prisutno u populaciji, ali nam pruaju i dodatne
mogunosti odgovor na pitanje koliko su meusobno razliite, odnosno srodne, same
sekvence. Svakako, to nam dozvoljava da preciznije sagledamo populacionu genetiku
strukturiranost. Kako se nov kvalitet podataka ugrauje u F statistiku?
Postoje razliite formule za procenu diverziteta (kao i obino), meu kojima je
najjednostavnija ona koju je dao Nei preko tzv. nukleotidnog diverziteta (). Pomou
ovog parametra procenjujemo verovatnou da e dve kopije istog nukleotida, sluajno
uzete iz skupa nukleotidnih nizova (haplotipova), biti razliite (videti formule kasnije i
Boks 1.8. za iru primenu parametra u molekularnoj evoluciji).
Da bi se ova procena upotrebila u F statistici, neophodno je izraunavanje
nukleotidnog diverziteta na vie nivoa bioloke hijerarhije (kao i u ranijim primerima),
pri emu je ovde prisutan dodatni nii nivo analize - meu-haplotipski nivo unutar
(sub)populacija.
Prvi nivo jeste genetika distanca izmeu svih parova haplotipova ij, procenjena
kao jednostavna proporcija nukleotidnih razlika - u odnosu na ukupan broj analiziranih
nukleotidnih mesta. ij predstavlja genetiku distancu izmeu haplotipa i i haplotipa j.

Prosean ij unutar svake subpopulacije, dobijen na osnovu distance svih parova

haplotipova, korigovano njihovim uestalostima u subpopulaciji, koristi se za
izraunavanje sledeeg nivoa diverziteta nivo unutar subpopulacije (S):

137
 138

ijk = pik p jk ij gde je ijk nukleotidni diverzitet unutar subpopulacije k, a pik i

ij

pjk uestalosti haplotipova i i j u populaciji k.

k
S = ijk
i =1

Poslednji, totalni nivo nukleotidnog diverziteta (T) jednak je:

T = pi p j ij
ij

Na kraju, primenom ovih mera izraunava se FST po analogiji sa prethodnim

modelima (Slika 2.9):

T S B
= gde je B nukleotidni diverzitet izmeu subpopulacija.
T T

ij2
ij1

ij

T = B + S
ij3

Slika 3.10. Grafiki prikaz parametara nukleotidnog diverziteta na razliitim nivoima bioloke
hijerarhije.

Najee oznake za parametar nukleotidne genetike diferenciranosti

(sub)populacija su ST, NST, GST, ST. Iako izmeu njih postoje neke matematike razlike,

138
 139

sutinski mere istu stvar proporciju nukleotidnog diverziteta izmeu subpopulacija

relativno u odnosu na totalni diverzitet.
Najnovija modifikacija F statistike odnosila se na podatke iz analize
mikrosatelitskih lokusa. Polimorfizam na ovim lokusima je polimorfizam duine, gde su
aleli definisani preko razliitog broja tandemskih ponovaka, tj. sekvence od nekoliko
nukleotida koja se monotono ponavlja razliit broj puta. Iako se do sada opisani modeli i
parametri F statistike mogu koristiti i za mikrosatelite, bez modifikacije gube se dodatne
informacije koje nam ovi markeri mogu pruiti, slino nukleotidnim polimorfizmima.
Ukoliko se neki mikrosatelitski lokus menja u saglasnosti sa stupnjevitim modelom
mutacija (engl. stepwise mutation model, SMM), odnosno promena broja ponovaka je
postepena (od 3 ponovka nastaje prvo 4, pa 5, itd.), aleli koji su sline duine meusobno
su srodniji od alela veoma razliitih po duini. Na ovaj nain, slino nukleotidnom
diverzitetu, mikrosateliti nam mogu pruiti informaciju o srodnikim odnosima izmeu
alela i precizniju sliku genetike divergencije populacija. Stepen genetike
diferenciranosti (sub)populacija RST, procenjuje se po analogiji sa formulama za ST
(na osnovu nukleotidnog diverziteta):
S T SW
RST =
ST
gde je ST varijabilnost duine alela u totalnoj populaciji, a SW prosena
varijabilnost alelskih duina unutar subpopulacija.
Jo uvek ne postoji opta saglasnost da li je u odnosu na mikrosatelite bolja
statistika za FST ili za RST parametar. Postoji najmanje dva razloga za ove nedoumice.
Prvo, neki mikrosatelitski lokusi ne evoluiraju po predvianjima SMM, ve se broj
ponovaka nepredvidivo menja. Drugo, to je due vreme divergencije populacija, vea je
verovatnoa da su aleli istih duina evoluirali od razliitih predakih alela, tj. da nisu
identini po poreklu, ve predstavljaju homoplazije (analogije). U tom sluaju, slinost
subpopulacija po uestalosti alela istih duina ne moe ukazivati na srodnost tih
subpopulacija. Drugim reima, poto se FST zasniva na manjem broju pretpostavki,
predstavlja konzervativniju meru divergencije, pa se stoga uvek izraunava i poredi sa
RST.

139
 140

Generalno, moe se zakljuiti da je F statistika i njen osnovni parametar FST,

veoma jednostavan opis stepena populacione strukturiranosti. Vano je jo jednom
naglasiti da je FST relativna, a ne apsolutna mera diferencijacije i da ima svoja
matematika ogranienja. Ukoliko postoji velika disproporcija u veliini varijabilnosti
izmeu lokusa koji se analiziraju, ili izmeu taksona koji se porede, rezultati ove analize
mogu voditi pogrenom zakljuku.
Kada se analize zasnivaju na haplotipskim lokusima, NRY ili mtDNK, mora se
imati na umu da njihova efektivna veliina iznosi efektivne veliine autozomnih
jedarnih lokusa. Samim tim, brzina meupopulacione divergencije i veliina FST-a
proseno je vea 4 puta od procena zasnovanih na molekularnim podacima sa autozoma i
to u istom uzorku (sub)populacija. Stoga, prilikom poreenja rezultata F statistike na
razliitim lokusima ili izmeu razliitih vrsta (za ta je ova analiza jako dobra, jer su u
pitanju relativne mere i proporcije), veoma je vano voditi rauna da se porede iskljuivo
rezultati zasnovani na istim ili, u krajnjoj liniji, istom tipu genetikih markera.
Boks 3.1. Populacioni mutacioni parametar i Tadimina distanca
Procene nukleotidnog diverziteta mogu se koristiti prilikom testiranja tzv. standardnog
neutralnog modela za dati dati nukleotidni niz (haplotip). U standardnom neutralnom modelu
evolucije pretpostavka je da se sve jedinke neke populacije zamenjuju svojim potomstvom u
svakoj generaciji tako da populacije ne menjaju brojnost; ukrtanje u populaciji je sluajno i broj
potomaka svakog roditeljskog para je u skladu sa Poasonovom raspodelom. Dodatno, model
neutralnosti predvia da uestalost genskih alela ne odreuje prirodna selekcija ve sadejstvo
neutralnih mutacija i genetiki drift (Kimura, videti ranije).
Ukoliko su ove pretpostavke zadovoljene u populaciji, oekivani nivo nukleotidnog
diverziteta (), koji se jo oznaava i kao neutralni parametar ili populacioni mutacioni
parametar, bie jednak:
= 2nNev
gde su n - broj alela po lokusu po jedinki (2 za diploidne lokuse, 0,5 za Y hromozom i
mtDNK i 1,5 za X hromozom) i v - stopa mutacija po mestu po generaciji.
U praksi, parametar se moe proceniti na vie naina npr. preko nukleotidnog
diverziteta (), broja segregirajuih (razliitih) nukleotidnih mesta (S), broja razliitih alela, itd. U
sluaju neutralnosti genetikog markera i zadovoljenih pretpostavki stabilne populacije, izmeu
razliitih procena neutralnog parametra nee biti razlika. Stoga, jedan od naina da se testira
nulta hipoteza neutralnosti i konstantne populacione brojnosti jeste poreenje ovih razliitih mera

140
 141

genetikog diverziteta. Na tom principu zasniva se Tadimina distanca (Tajimas D), koja ima
sledei oblik:
D=
V ( )

gde je dobijen nukleotidni diverzitet, a neka druga mera diverziteta (najee S).
Veoma vaan parametar u proceni neutralnog modela evolucije je upravo zbog toga to
u sebe ukljuuje i mere uestalosti razliitih alela u populaciji, za razliku od drugih mera
nukleotidnog diverziteta.
Kao to je ve reeno, ukoliko je D 0, analizirani genetiki marker odgovara
predvianjima neutralne evolucije. Ako D ima znaajno veliku pozitivnu vrednost, to je indikacija
strukturiranosti populacije ili balansne selekcije (visoka uestalost veeg broja alela nego to se
oekuje po neutralnom modelu). Ako D ima visoku negativnu vrednost, za uoenu varijabilnost
se moe rei da je posledica delovanja pozitivne (direkcione) selekcije ili brze ekspanzije
brojnosti populacije nakon prolaska kroz usko grlo (vea uestalost jednog ili manjeg broja alela
nego to se oekuje po modelu neutralne evolucije).

3.3.2. ta nam rezultati F statistike mogu rei o evolucionoj istoriji populacija?

Stepen genetike diferenciranosti populacija (FST) ukazuje na trajanje njihove
nezavisne, divergentne evolucije. Ako se analiza zasniva na neutralnim markerima,
genetiki drift, kao i dogaaji zasnovani na driftu (efekti osnivaa ili uskog grla), bie
osnovni uzroci genetikog udaljavanja (sub)populacija. Sa druge strane, protok gena
smanjivae stepen divergencije. Uz pretpostavku da je stepen divergencije dostigao
ravnoteu izmeu dva suprotna mehanizma migracija i genetikog drifta, i da sve
(sub)populacije razmenjuju migrante jednakom verovatnoom (ostrvski model
populacione strukture), na osnovu FST parametra mogue je odrediti stopu protoka gena
(migracija):
1
FST
4 Nm + 1
gde je N veliina populacije (tj. Ne efektivna veliina) i m stopa protoka gena.
Kada se na osnovu gore navedenih formula proceni FST, jednostavno se dolazi do
vrednosti parametra Nm. Procena Nm, umesto posebno N (tj. Ne) i m, ima nekoliko
prednosti. Prvo, prilino je teko proceniti efektivnu veliinu populacije. Drugo, sam
parametar Nm ima veliki bioloko-matematiki smisao. Proizvod efektivne (hipotetike)

141
 142

veliine populacije i proporcije populacije koja migrira (m) daje procenu stvarnog broja
jedinki koje populacije razmenjuju u svakoj generaciji. Naravno, kao i svi do sada
navedeni parametri u F statistici, ni ovo ne moe biti apsolutni broj jedinki, ve
predstavlja relativnu meru migranata izmeu populacija koja se moe porediti sa drugim
procenama (na drugim lokusima i iz drugih matematikih modela).
Procena stepena divergencije izmeu (sub)populacija (FST) moe nam pruiti uvid
i u duinu vremena tokom kog se odvijala njihova divergencija od zajednike predake
populacije. Da bismo doli do ovog podatka, neophodno je pretpostaviti da nakon
odvajanja ove (sub)populacija nisu razmenjivale gena.
Pod ovakvim uslovima, tokom svake naredne generacije FST vrednost raste. FST u
generaciji t obeleiemo kao Ft:
t
1
Ft = 1 1
2N
gde je 1 verovatnoa da su dva alela u (sub)populaciji identina po poreklu, a izraz
2N

1
1 verovatnoa da aleli nisu identini po poreklu.
2N

Setimo se da to je izraenije lokalno ukrtanje, vea je verovatnoa da su jedinke

koje se ukrtaju u odreenom stepenu srodstva (to je posebno izraeno u malim
(sub)populacijama), a da istovremeno raste stepen divergencije izmeu (sub)populacija.
Stoga, sa poveanjem broja generacija parametar FST raste, a vreme za koje e on dostii
visoke vrednosti (do 1) zavisi od efektivne veliine populacije (to je manja Ne, vreme je
krae). Ukoliko smo odredili FST na osnovu neke od gornjih formula, kao i Ne, moemo
izraunati vreme divergencije u generacijama koristei sledeu formulu:
t = -2Ne ln(1 FST)
Mora se naglasiti da ni ova procena ne predstavlja apsolutnu meru vremena.
Takoe, procena vremena divergencije na ovaj nain, zasniva se na brojnim
problematinim pretpostavkama. Ipak, ove mere mogu biti veoma korisne kao procene
meupopulacionih genetikih distanci, ukoliko se odreuju relativna vremena
divergencije izmeu parova subpopulacija. Ovi podaci nam mogu posluiti za
rekonstrukciju filogenije u kojoj emo grupisati subpopulacije koje su najskorije

142
 143

divergirale i dalje ih sukcesivno slagati prema istom kriterijumu (metod minimalnih

distanci u rekonstrukciji filogenije).

3.4. Evoluciona istorija polimorfizama genealogija gena

Opisana F statistika svakako daje mnoge odgovore o evolucionoj prolosti jedne

vrste. Meutim, savremene tehnike koje nam omoguavaju detaljnu analizu genetike
varijabilnosti na nivou svakog nukleotida neutralnih genskih markera, zajedno sa
razvijenim matematikim modelima zasnovanim na dobrom razumevanju
ponaanja gena pod uticajem razliitih evolucionih mehanizama i proceni populacionih
parametara, otkrivaju nove detalje o evolucionoj istoriji svake vrste. U ovim
razmatranjima vraaemo se unazad kroz vreme, pa onda ponovo kretati od dalekog
poetka do danas.
Iz sopstvenog iskustva znamo da se jedinke iz roditeljskih i praroditeljskih
generacija razlikuju po broju potomaka koje e dati narednoj generaciji; neke nemaju ni
jednog. U generaciji t jedinke potiu od nekih (ne svih) pripadnika prethodne generacije
(t-1) - istom sluajnou, neke jedinke iz generacije t-1 nisu ostavile potomstvo. Takoe,
jedinke u generaciji t-1 jesu potomci nekih (ne svih) jedinki iz generacije t-2. Ako ovu
logiku primenjujemo unazad dovoljno veliki broj generacija, dolazimo do originalne
populacije u nultoj generaciji.
Kada ne razmiljamo o jedinkama kao predakim entitetima, ve o kopijama
neutralnih gena i primenjujemo istu logiku vraanja unazad kroz vreme, linije gena e
se spajati (slivati) uvek kada dve kopije gena imaju istog roditelja. DNK sekvence su
nasleene od roditelja i bie identine u potomstvu ukoliko se nije desila mutacija.
Mutirana kopija potie od nekog predakog gena u prethodnoj generaciji, pa moemo
rei da n alela jednog gena u generaciji t potie od n-1 alela u generaciji t-1, oni od n-2
alela u generaciji t-2, itd. Ovaj postupak vraanja unazad kroz vreme i pronalaenje
predakih varijanti gena u prethodnim generacijama naziva se genealogija gena i moe se
shvatiti kao ispadanje gena ili ispadanje mutacija (engl. gene dropping, mutation
dropping) unazad kroz vreme. Primenom ove logike moemo stii do jednog predakog
gena, tj. najmlaeg zajednikog pretka svih savremenih genskih varijanti (MRCA, most

143
 144

recent common ancestor). Genska genealogija se koristi kada elimo da utvrdimo, kako
se to esto kae, ,,evolucionu istoriju polimorfizma. Na slici 3.11 prikazana je shema
genealogije u populaciji od 10 jedinki. Primeujemo da se populacija u svakoj generaciji
unazad sastoji od potomaka sve manjeg i manjeg broja predaka (originalnih predakih
kopija gena). Kae se da se genealogija gena u sadanjoj populaciji sliva (ukorenjuje,
engl. coalesce) unazad do jednog zajednikog pretka (MRCA). Ako su geni neutralni,
koja od kopija e nestati, a koja e poveati svoju uestalost ili se fiksirati (p=1),
predstavlja istu sluajnost (efekat genetikog drifta). to je manja populacija, proces
slivanja do jedne originalne sekvence je bri potrebno je vie vremena za mnogo nego
za malo genskih linija da nestanu istom sluajnou.
A. Potpuna genealogija B. Poreklo postojee
varijabilnosti
= bez potomstva

t = 9-8 = 1
  OP OP   OP OP
t = 9-7 = 2
  OP OP    OP OP 
t = 9-6 = 3
 OP OP  OP OP    
t = 9-5 = 4
  OP OP  OP     
t = 9-4 = 5
  OP OP  OP  OP  OP
t = 9-3 = 6
    OP  OP OP O    
t = 9-2 = 7
 OP   OP OP   O O OP OP 
t = 9-1 = 8
 O OP OP   OP  O OP OP   OP 
sadanja
generacija (t = 9)

Slika 3.11. A. Genealoki odnosi u populaciji sa 10 jedinki tokom devet generacija. B. Posmatranjem samo
onih jedinki koje su svojim genima doprinele varijabilnosti sadanje generacije moe se doi do poslednjeg
zajednikog pretka.

144
 145

Na primeru genealogije mitohondrijalnih gena, moemo jo jednom objasniti

logiku teorije slivanja (engl. coalescent theory). Posmatraemo dogaaje od prvobitnog
genskog pula (nulta generacija) do danas (umesto vraanja unazad).
Pretpostavimo da je u prvobitnom genskom pulu bilo 10 razliitih mtDNK koje su
se razlikovale po sekvenci nekog hipervarijalnog genskog lokusa:
A, B, C, D, E, F, G, H, J, K
Pretpostavimo da je populacija mala pa e neke od ovih mitohondrijalnih sekvenci
nositi samo jedna ena, neke e biti deo mitohondrijalnog genoma dve ili tri ene, itd.
Ukoliko, istom sluajnou, ena koja jedina nosi A alel ne ostavi potomstvo, ta
varijanta bie zauvek izgubljena za mitohondrijalni genski pul populacije. Nasuprot tome,
u potomstvu ena koje nose sekvencu E pojavi se mutacija i nastane nova varijanta E1.
Novi alel bie samo malo drugaiji od originalnog alela E, budui da su stope mutacija po
nukleotidnom mestu male. Dakle, poreenjem sekvenci moemo sa velikom sigurnou
zakljuiti koji su aleli srodniji (sliniji), a koji su udaljeniji (ranije odvojeni od zajednike
predake sekvence). U sledeoj generaciji je, dakle, ostalo 9 originalnih mitohondrijalnih
alela za analizirani lokus i jedan novi:
B, C, D, E, E1, F, G, H, J, K
U narednim generacijama proces se ponavlja - neki originalni i novi aleli nestaju
(delovanjem drifta), a nastaju novi (delovanjem mutacija). U populaciji stabilne veliine
(jednake brojnosti) tokom generacija, oekuje se konstantan broj razliitih alela - novi se
generiu mutacijama, a stari se eliminiu genetikim driftom. Ovakvo stanje se oznaava
kao ravnotea izmeu drifta i mutacija.
Nakon vie generacija, mitohondrijalni genski pul moe sadrati sledee alele:
B, B2, B4, E1, E3, K2, K3, K5, K7, K8
Prisutni aleli u populaciji poreklom su od samo 3 originalna tipa (B, E, K). U
sledeim generacijama broj originalnih tipova se nadalje smanjuje. Na kraju, u
savremenom genskom pulu, prisutna varijabilnost vodi poreklo od samo jednog
originalnog tipa alela. Na primer:
K2, K3, K7, K8, K10, K11, K13, K15, K18, K19
Prema ovoj analizi sve mitohondrije u savremenim ljudskim populacijama
predstavljaju potomke mitohondrija jedne ene koja je nazvana mitohondrijska Eva i

145
 146

ivela je u jednom trenutku pre odreenog broja generacija. Bitno je, meutim, naglasiti
da ova analiza NE ukazuje da je tada postojala samo jedna ena - Eva! Ta ena je imala
svoju majku, baku, sestre i druge pripadnice iste populacije, ali je, meu mnogim enama,
njen mitohondrijski haplotip sluajno taj do koga se slivaju sve genetike varijante
savremenog mitohondrijalnog pula ljudi. O konkretnim analizama koje su se bavile
evolucionom istorijom mitohondrijskog genskog pula, bie rei kasnije.

3.4.1. Teorija slivanja (coalescent theory)

Konstrukcija filogenetskog stabla gena (geneolokog stabla) zasniva se na
jednostavnom principu prvo se grupiu parovi sekvenci koje su meusobno najslinije
(npr. samo jedna nukleotidna razlika), a samim tim i najsrodnije (imaju najskorijeg
zajednikog pretka). Pretpostavka o bifurkaciji gena (nastanak dva nova alela od jednog
predakog), umesto trifurkacije ili istovremenog nastanka ak i veeg broja gena, zasniva
se na injenici da su nukleotidne supstitucije po nukleotidnom mestu veoma retke, to
verovatnou istovremene multipne mutacije na istom mestu ini jo manjom (proizvod
verovatnoa). Nakon prvog koraka grupisanja alela po stepenu slinosti, nastale klade se
dalje grupiu po istom principu, zatim se grupiu vee klade, itd., sve dok se ne poveu
sve linije genskih kopija. Koren ovakvog stabla moe predstavljati neku pretpostavljenu
predaku sekvencu koja daje najverovatnije stablo (metod parsimonije). Zakljuak e
ostati nepromenjen i ukoliko takvu sekvencu naemo u uzorku podataka. Dodatno,
poreenje sa homolognom sekvencom autgrupe (takson koji ne pripada taksonu ili grupi
taksona koji se analiziraju, a predstavlja filogenetski najsrodniji takson analiziranoj
grupi), to u sluaju nae vrste jeste impanza, moe dodatno uvrstiti hipotezu predake
sekvence.
Duina svake grane u filogenetskom stablu gena odraava veliinu razlika izmeu
parova analiziranih sekvenci. Jedan od naina da se izmeri duina stabla jeste broj
generacija potreban za slivanje sekvenci do predake varijante gena (tCA, TMRCA, time
to most recent common ancestor).
Pretpostavimo da je Pk(t) verovatnoa da su k gena iz uzorka populacije potomci
k-1 gena iz generacije t-1. Prvo emo razmotriti sluaj kada su uzorkovana samo 2
razliita gena, a N je broj diploidnih jedinki u populaciji. Verovatnoa da su dva alela

146
 147

identina po poreklu (imaju zajednikog pretka) u prethodnoj generaciji iznosi 1/2N (od
2N mogunosti drugi alel mora poticati od istog alela kao prvi). Verovatnoa da su dva
alela nasleena od razliitih predaka iz prethodne generacije jednaka je 1 1/2N.
Ukupna verovatnoa da dva alela imaju zajednikog pretka u j-toj generaciji
iznosi:
t
j 1
1 1 1
P2 (t = j ) =
2N
P2 (t = j ) = 1 ili
2N 2N 2N
Na osnovu prikazane formule dobija se raspodela verovatnoa da je do slivanja
dolo u razliitim generacijama (t je sluajno promenljiva); oblik distribucije verovatnoe
vremena slivanja odgovara geometrijskoj raspodeli koja je veoma dobro aproksimirana
eksponencijalnom raspodelom. Matematiko oekivanje u ovoj raspodeli, odnosno
oekivano vreme slivanja dva gena do zajednikog predakog gena iznosi:
t = 2N ,
dok je varijansa ove raspodele jednaka V(t) = 4N2 (standardna devijacija je
jednaka matematikom oekivanju).
Ukoliko je iz populacije uzorkovano vie razliitih gena, formule verovatnoa se
prilagoavaju broju gena. Verovatnoa da je i trei gen identian po poreklu sa prva dva
gena u prethodnoj generaciji (nasleen od istog predakog gena) iznosi 2/2N; etvrta
kopija ima verovatnou da je po poreklu identina prethodnim genima u prethodnoj
generaciji jednaku 3/2N, itd. Uopteno, za k uzorkovanih gena verovatnoa e iznositi
(k-1)/2N. S druge strane, verovatnoe da su ti geni nasleeni od razliitih predaka iznose
1-2/2N, 1-3/2N, .... 1-(k-1)/2N.
Da bismo doli do konane procene vremena slivanja k gena do zajednikog
predakog gena, moramo uzeti u obzir sve verovatnoe slivanja od 2 do ukupnog broja
(k) gena, odnosno od 1/2N do (k-1)/2N.
k!
Zbir 1+2+3+...+(k-1) jednak je binomnom koeficijentu =
[2!(k 2)!]
Ukupna verovatnoa slivanja k gena do zajednikog predakog gena u j-toj
generaciji tada iznosi:

Pk(t=j)

147
 148

4N
Matematiko oekivanje vremena slivanja prema ovoj raspodeli iznosi: t=
k
k 1
Sa porastom broja gena (k) u analizi, vrednost izraza k/(k-1) tei 1, pa je i
oekivano vreme slivanja priblino jednako 4N.
Iako je u svim formulama koriena oznaka N za veliinu populacije, jasno je da
se za genealogiju, kao i za veinu populaciono-genetikih modela podrazumeva efektivna
veliina populacije, pa se oznaka N moe zameniti oznakom Ne u svim formulama.

Teorija slivanja omoguava procenu strukture i efektivne veliine populacije.

Ukoliko se brojnost populacije menjala tokom vremena, efektivna veliina, odnosno
veliina genetike varijabilnosti populacije, bie u najveoj meri odreena periodom u
kojem je brojnost populacije bila najmanja (efekat uskog grla). Na primer, ukoliko je
populacija u nekom trenutku svoje evolucione istorije imala veoma malu brojnost, a
zatim je viestruko uveala, procenjena genetika varijabilnost i stanje polimorfnosti
savremene populacije odraavae prolazak kroz usko grlo, to se moe proceniti
matematikim aparatom teorije slivanja.
Podsetimo se da u populacijama male efektivne veliine genetiki drift ima
izraen efekat, pa stoga postojee genetike varijante moraju imati blieg zajednikog
pretka u odnosu na genske kopije u velikoj populaciji. Matematiki modeli koji su gore
prikazani, pokazuju da vreme slivanja do najskorijeg zajednikog pretka svih postojeih
kopija gena (TMRCA) iznosi: 4Ne generacija za multipne alele u populaciji diploidnih
organizama, 2Ne za bilo koje dve kopije gena kod diploidnih organizama i Ne generacija
za mitohondrijalne ili NRY gene koji su efektivno u haploidnom stanju i prenose se
uniparentalno.
Uzmimo da su dve genske kopije u populaciji imale zajednikog pretka pre t
generacija, a da je svaka evoluciona linija gena imala prosenu verovatnou mutacije po
generaciji u. Tada je svaka linija akumulirala ut mutacija od vremena odvajanja od
zajednikog pretka. Ukupan broj nukleotidnih razlika () bie jednak 2ut budui da su se
ovi dogaaji nezavisno deavali u dve linije. Poto je t=2Ne, tada e broj nukleotidnih
razlika biti jednak =4Neu (treba napomenuti da u irem teorijskom kontekstu, 4Neu

148
 149

predstavlja meru neutralnog populacionog parametra , a da jeste jedan od naina

praktine procene nukleotidnog diverziteta; videti Boks 2.1). Dakle, oekivan broj
nukleotidnih razlika izmeu dve sluajne genske kopije vei je u velikim nego u malim
populacijama. Na osnovu ove formule, ukoliko je poznata stopa mutacija za analizirani
genski lokus (ova procena se prilino jednostavno dobija za stopu nukleotidnih zamena) i
kvantifikovana je proporcija razliitih nukleotidnih mesta izmeu parova genskih kopija
(), lako se moe izraunati efektivna veliina populacije:
Ne = /4u (za mitohondrijalne gene Ne = /u).

3.4.2. Primeri genealogija gena

Prvu studiju genealogije gena u mitohondrijskom genskom pulu ljudi uradila je
grupa naunika 1987. godine. Na osnovu varijabilnosti mtDNK 147 ena iz 5 populacija
irom sveta (Cann et al. 1987) napravljeno je Slika 3.12.
genealoko stablo i izraunato vreme slivanja
do zajednikog predakog haplotipa. Analitiki
metod u ovoj studiji bila je RFLP analiza sa 12
restrikcionih enzima (dobijeno je 133
haplotipa). Procenjeno vreme slivanja iznosilo
je 200 000 godina (pliocen), a predaki
haplotip je bio prisutan kod osobe afrikog
porekla. Mitohondrijska Eva, odnosno taj
haplotip, predstavlja najmlaeg zajednikog
pretka svih danas ivih ljudi po materinskoj
liniji. Kasnije studije na mtDNK procenile su
vreme nastanka mitohondrijskog genskog pula
ljudi na razliita vremena u intervalu od pre
156 000 do 250 000 godina.
U svakom sluaju, pokazalo se da je koren ljudskog porekla smeten u Africi.
Dendrogram zasnovan na mitohondrijskim podacima ukazao je da se koren stabla nalazi
izmeu najeih afrikih haplotipova i klade koja obuhvata neke afrike i sve neafrike
haplotive (Slika 3.12). Dodatno, ustanovljen je mnogo manji broj nukleotidnih razlika

149
 150

izmeu neafrikih haplotipova u odnosu na broj razlika izmeu afrikih haplotipova.

Najjednostavnije objanjenje ovog rezultata sugerie da su se najranije divergencije
mitohondrijalnog genskog pula desile u Africi, a da su neke od nastalih mitohondrijskih
linija (ne sve) kolonizovale ostatak sveta (videti poglavlje 2.4.2.1). Znatno kasnije su se
divergencije mitohondrijalnog pula deavale i van Afrike (ti haplotipovi su meusobno
sliniji, odnosno imaju skorijeg zajednikog pretka).
Opisana teorija primenjena je i na kompletne nizove mitohondrijskog genoma
(mtDNK). Ove analize su pokazale da svi savremeni geni mitohondrija potiu od
zajednikog predakog gena koji iveo pre tCA = 171000 godina. Mada su ranije analize
procenjivale slinu vrednost tCA i za haplotipove Y hromozoma, danas veina studija
ukazuje da je to vreme za oko polovine manje nego mtDNK. Ove razlike za tCA ena i
mukaraca objanjavaju se manjom vrednou Ne koja je posledica vie reproduktivne
varijanse mukaraca, vie stope mutacija mtDNK i, poto ove analize obuhvataju i
funkcionalne i nefunkcionalne gene, delovanje prirodne selekcije moe biti vaan
mehanizam u oblikovanju brzine i pravaca evolucionih promena ovih markera. Razliite
procene starosti gena na mtDNK i Y hromozomu jo vie istiu da ne moemo govori o
paru ljudi (Evi i Adamu) od kojih potiu svi anatomski savremeni ljudi, ve samo da
sve osim jedne mitohondrije i jednog Y hromozoma iz navedenih perioda nemaju svoje
kopije u savremenim populacijama ljudi.
Poslednji zajedniki predak mitohondrijskih gena svih savremenih ljudi je, prema
procenjenom vremenu, iveo pre nego to su razliite populacije ljudi meusobno
divergirale. Na osnovu broja mutacija u mtDNK u savremenim afrikim i neafrikim
populacijama ljudi, procenjuje se da je do njihove divergencije dolo pre 30000 do
130000 godina. Na osnovu varijabilnosti nukleotidnih nizova () i stopa mutacija (u)
napravljeno je nekoliko procena efektivne veliine populacije iz koje potie savremeno
oveanstvo. Procene date na osnovu mtDNK ukazivale su da je efektivna veliina te
populacije iznosila samo izmeu 4600 do 11200 ljudi! Meutim, sve vei broj podataka o
varijabilnosti genetikih markera, koji se nalaze na X hromozomu i na autozomima, ne
uklapa se u sliku dobijenu na osnovu mtDNK o brzoj ekspanziji anatomski savremenih
ljudi iz jedne predake populacije sa malom efektivnom veliinom.

150
 151

Ovi problemi reavani su rekonstrukcijama populacione strukture naih drevnih

predaka na osnovu genealogije elemenata jedarnog genoma i mtDNK. Ovi podaci
ukazuju da se evolucija anatomski savremenih ljudi moe podeliti u dve epohe (Garrigan
i Hammer, 2006). Prva epoha odnosi se na evolucione procese koji su se odigravali u
evolucionoj liniji koja je dovela do pojave anatomski savremenih ljudi. Vano pitanje za
ovu epohu jeste, kao to je ve pomenuto, da li anatomski savremeni ljudi potiu od jedne
predake populacije iz istone Afrike, ili je vei broj populacija arhainih ljudi uticao
svojim genima na evoluciju anatomskih savremenih ljudi. Druga epoha se odnosi na
demografske procese (tj. promene u brojnosti, raspodeli i strukturi populacija) anatomski
savremenih ljudi posle postanka u Africi. Pitanja znaajna za oblikovanje genoma u ovoj
epohi su sledea: da li su prve migracije anatomski savremenih ljudi bile povezane sa
jednim ili vie uskih grla, kolika je bila brojnost naih predaka tokom Pleistocena44,
kada je poelo veliko poveanje brojnosti ljudskih populacija i da li su anatomski
savremeni ljudi zamenili arhaine populacije bez razmene genetikog materijala?
Kao to je ve pomenuto, uoene raspodele vremena poslednjeg zajednikog
pretka (tCA) mnogih gena, posebno markera na X hromozomu i autozomima, odstupaju od
one koja se oekuje ako bi savremeni ljudi poticali od jedne jednostavne (nestrukturirane)
predake populacije (uzima se u obzir, naravno, da su zbog tri i etiri puta manjih
efektivnih veliina, oekivane starosti gena na X hromozomu i autozomima isto toliko
puta vea od gena na mtDNK ili Y hromozomu; kod nekih su te procene ile i do oko 2,9
miliona godina). Velika starost mnogih haplotipova na autozomnim hromozomima
ukazuje da anatomski savremeni ljudi potiu od veeg broja predakih lokalnih
populacija. Jedan od naina da se odgovori na pitanje kako je izgledala populaciona
struktura naih predaka od kojih su nastali anatomski savremeni ljudi jeste da uporedimo
oekivane raspodele tCA, dobijene analizom modela sa razliitim populacionim
strukturama, sa onima koje se dobijaju analizama genetikih markera.

44
Pleistocen karakterie hladna klima i glacijacija na severnim geografskim irinama; obuhvata vreme od
pre oko 1,8 miliona godina do pre oko 10000 godina.

151
 152

A.
1. afrika
2.
3. van afrike
4.

B.
1. afrika
2.((
3. van afrike
4.

C.
1. afrika
2.(
3. van afrike
4.

D.
1. afrika
2.
3. van afrike
4. (

Slika 3.13. Shematski prikaz etiri modela populacione strukture arhainih ljudi. Prema Garrigan
i Hammer, 2006.

Na slici 3.13. prikazana su etiri modela predake populacione strukture

anatomskih savremenih ljudi. U svim modelima zajednika pretpostavka je da se, pre oko
200000 godina, arhaini Homo sastojao od d lokalnih populacija. Posle tog vremena
samo jedna lokalna populacija iz Afrike je poveala svoju brojnost i rairili se na druge
oblasti, dok su druge lokalne populacije izumirale. Pod pretpostavkom da su sve predake
lokalne populacije imale jednaku efektivnu veliinu NA, moe se oekivati da ukupna
efektivna veliina predake (meta)popopulacije bude Ne = NA d (1 + Nem), gde je m
simetrina stopa protoka gena. Na slici 3.13. prikazane su etiri lokalne populacije (d = 4)
koje se meusobno razlikuju samo u pogledu vremena i intenziteta protoka gena. U
prvom modelu (A. m = 0), genetiki doprinos anatomski savremenim ljudima ima samo

152
 153

jedna lokalna populacija. Na slici je prikazan i model u kome vei broj lokalnih
populacije doprinosi svojim genima populacijama anatomski savremenih ljudi (model sa
visokom stopom protoka gena, B), a prikazan je i model sa niskom stopom protokom
gena (C). U modelu C jedna arhaina lokalna populacija je osnovni izvor genetike
varijabilnosti savremenih populacija ljudi, dok su dve druge lokalne populacije imale
neznatan uticaj. Model prikazan na poslednjem dijagramu (D) opisuje situaciju u kojoj su
arhaine lokalne populacije izolovane sve do vremena nastanka anatomski savremenih
ljudi, posle ega je sa nekim od arhainih populacija, u Aziji i Evropi, dolo do razmene
genetikog materijala. Svaki od etiri opisana modela populacione strukture ima
drugaiju raspodelu tCA, a najblii uoenoj raspodeli gena sa autozoma, polnih
hromozoma i mtDNK je model sa niskom stopom protoka gena (trei dijagram).

3.4.2.1. Rekonstrukcija drevnih migracija ljudi

Rana istorija migracija anatomski savremenog oveka imala je ogroman uticaj na
dananju strukturiranost genetike varijabilnosti nae vrste. Prve genetike studije koje su
formirale predstavu o kretanjima populacija naih predaka, uraene su na klasinim
autozomskim genima na osnovu izraunatih genetikih distanci izmeu dananjih
ljudskih populacija (genetike distance se procenjuju na osnovu populacionih uestalosti
alela). U jednoj analizi, obradom 120 klasinih markera (Cavalli-Sforza i sar., 1994),
pored izdvajanja sub-saharskih populacija u jedinstvenu kladu, to je oekivan rezultat
prema vaeem out-of-Africa modelu evolucije savremenih ljudi, najvee distance
ustanovljene su izmeu dve grupe naroda jugoistono-azijske (Australijanci, narodi
pacifikih ostrva, Kinezi) i ostatka van-afrikog sveta (narodi severne Azije, nativni
Amerikanci, neke grupe u junoj Aziji (npr. Indijci), Evropljani i narodi severne Afrike)
(Slika 2.13). Dakle, kako je zakljueno, nakon nastanka anatomski savremenog oveka u
jugoistonoj Africi i kasnijeg irenja po afrikom kontinentu, grupa ljudi, koja je nosila
mali uzorak genetike varijabilnosti, poela je naseljavanje drugih kontinenata, pri emu
je prva van-afrika podela ljudskih grupa podrazumevala dve osnovne rute migracija
prva, jugoistono-azijska (ili australijska), i, druga, od koje su formirani narodi
zapadne i severne Azije i Evrope. Posebno vane potvrde ovim zakljucima genetikih
analiza dali su fosilni ostaci (njihova procenjena starost) i arheoloki nalazi u razliitim

153
 154

delovima sveta. Zanimljivo, savremene molekularno-antropoloke studije, koje su

obuhvatile podatke o nizovima velikog broja genskih markera na autozomima, NRY i
mtDNK, takoe su potvrdile osnovne zakljuke prvih genetikih analiza.

Afrika Pigmeji, Bantu

San narod
Etijopljani
Australijanci
j. Azija narodi Nove Gvineje
narodi j.ist. Azije i Kinezi

narodi Polinezije
narodi Melanezije i Mikronezije

s. Azija narodi s. Azije i Japanci

narodi Arktika i Inuiti

Amerikanci (nativni)
Amerika
s. Evroazija
narodi s. Afrike, Evropljani, Indijci
Saami

Slika 3.14. Filogenetsko stablo genetikih distanci (UPGMA) rekonstruisano na osnovu 120
klasinih genskih markera.

Ipak, novi podaci i geneoloki pristup u molekularnoj antropologiji, dali su nov

kvalitet razumevanju drevnih migracija naih predaka omoguavajui rekonstrukciju
kretanja populacija na manjim geografskim skalama (unutar kontinenata) i, to je jo
vanije, okvirnu procenu vremena razdvajanja predakih grupa ljudi. Danas se najvei
broj antropolokih studija zasniva na nerekombinujuim haplotipovima mtDNK i NRY,
na kojima je jednostavno pratiti geneoloke odnose sekvenci i odrediti okvirno vreme
njihove divergencije (videti ranije). Za oba tipa markera danas postoje veoma detaljne
baze podataka o varijabilnosti haplotipova: za mtDNK, tj. ensku liniju migracija,
diverzitet je procenjen na osnovu sekvenciranja itavog genoma ili kontrolnog regiona
(HV1 i HV2, videti ranije) kombinovano sa polimorfizmima specifinih nukleotidnih
mesta (SNPs); za NRY, odnosno muku liniju porekla, haplotipovi su odreeni na osnovu
prisustva konkretnih insercija i/ili delecija (indeli, insercije/delecije), takastih mutacija
(SNPs) i polimorfizama duine (mikrosateliti na Y hromozomu). Zastupljenost

154
 155

pojedinanih haplotipova na karti sveta, kao i njihovi geneoloki odnosi, daju veoma
visoke filogenetske rezolucije porekla pojedinanih ljudskih populacija. Ovde emo
predstaviti samo grubu sliku drevnih migracija, zasnovanu na osnovnim kladama
haplotipova, tj. haplogrupama - grupama srodnih sekvenci na mtDNK i NRY.

3.4.2.1.1. Analiza mtDNK

Kako se moe videti na slikama 3.15. i 3.16., najstarije haplogrupe L1 i L2 (sa
svim haplotipovima koji pripadaju ovim kladama) prisutne su samo u Africi, sa najveim
uestalostima u sub-saharskom regionu. Duboka filogenija mitohondrijskih haplotipova
ukazuje da su van-afrike klade nastale od linije oznaene kao L3, iji su pojedini
izvedeni haplotipovi (grupisani kao L3*) zastupljeni danas u Africi. Znatno mlae velike
klade, oznaene kao M i N, koje obuhvataju veliki broj manjih haplogrupa, nalaze se van
Afrike, pri emu je M grupa najzastupljenija u istonoj Aziji i Americi45, pa ak i u
junoj Aziji, Okeaniji i Australiji, iako se ovde mogu pronai i neki haplotipovi N klade
ija je najvea uestalost ustanovljena u zapadnoj Aziji i Evropi.

Slika 3.15. Uproena mtDNK

filogenija (prema Jobling i sar., 2004)

45
U antropolokim analizama podaci se uvek odnose na nativne Amerikance, tzv. Indijance.

155
 156

Slika 3.16. Geografska distribucija glavnih klada mtDNK (prema Jobling i sar., 2004)
Vreme divergencije M i N linija od poslednjeg zajednikog pretka procenjeno je
na 52000 27.500 godina (Ingman i sar., 2000). Visoka zastupljenost haplotipova obe
van-afrike klade (M i N) u Okeaniji i Australiji predstavlja svojevrsnu antropoloku
zagonetku, posebno uzimajui u obzir da su arheoloki artefakti u Australiji procenjeni na
starost od oko 50000 godina. Kako se pretpostavlja, migracije junom rutom su se mogle
deavati u vie navrata u davnoj prolosti naih predaka.

3.4.2.1.2. Analiza NRY

Veliko interesovanje nauke za antropoloka pitanja i irenje studija na praktino
svaku recentnu populaciju ljudi, dovelo je do opisivanja preko 200 haplotipova na
nerekombinujuim delovima Y hromozoma. Ova raznovrsnost se, pomou geneoloke
analize moe grupisati u 18 velikih klada (od A do R; Slike 3.17. i 3.18). Prve dve grane,
A i B, pripadaju ekskluzivno afrikom kontinentu. Ostale linije, koje ukljuuju sve van-
afrike i neke afrike haplogrupe, nose izvedeno stanje na dva nukleotidna mesta M168
i P9, a veina ih sadri jo jednu apomorfnu karakteristiku oznaenu kao M294.
Procenjeno vreme nastanka M168 mutacije iznosi izmeu 56000 i 81000 godina, to se
poklapa sa procenama izlaska iz Afrike na osnovu arheolokih i fosilnih nalaza, ali i
drugih genetikih analiza. Dakle, moe se zakljuiti da je NRY predak, koji je napustio
Afriku, nosio Y hromozom sa ovim izvedenim karakterima. Najverodostojnije reenje za
divergenciju najstarijih linija NRY jeste trifurkacija od koje su nastale C i DE haplogrupe,

156
 157

kao i velika klada F sa danas prisutnim raznovrsnim haplotipovima u praktino svim

regionima van Afrike. Upravo su ove linije i najznaajnije za rekonstrukciju najdubljeg
korena u filogeniji van-afrikih haplogrupa. Linija E najzastupljenija je u Africi,
zapadnoj Aziji i Evropi, dok su C i D prisutne u istonoj Aziji. Smatra se da je
haplogrupa C bila prisutna kod ljudi koji su prvi kolonizovali Novu Gvineju i Australiju,
gde danas ine oko 50% svih Y haplotipova. Iako podaci ukazuju na vie ciklusa drevnih
migracija (ak i kad izuzmemo kretanja ljudi u savremenom dobu), grupisanje
haplogrupa C, D i O u istonoj Aziji i haplogrupa E, I, J, N i P na zapadu i severu
Evroazije (O, I, J, N i P su linije u okviru F klade) nedvosmisleno ukazuju na jugoistonu
i severozapadnu podelu prvog van-afrikog genskog pula, slino drugim genetikim
podacima.

Slika 3.17. Uproena NRY filogenija (prema Jobling i sar., 2004)

Slika 3.18. Geografska distribucija glavnih klada NRY (prema Jobling i sar., 2004)

157
 158

Podataka o uestalosti haplotipova NRY ima najvie za Evropu. Na osnovu njih,

date su procene vremena naseljavanja i puteva migracija razliitih populacija ljudi u
Evropi u poslednjih 42000 godina. Te analize su pokazale da je prva ,,NRY migracija u
Evropu ila, kao to i paleontoloki podaci ukazuju, preko Srednjeg Istoka, ali da je bila
vrlo ograniena. U glavnoj ekspanziji iz Azije u Evropu uestvovali su potomci ljudi koji
su nosili mutacije u NRY nastale, najverovatnije, u centralnoj Aziji. Geneoloke analize
ukazuju na postojanje istonog (Balkan i juna Ukrajina) i zapadnog (jugozapadna
Francuska i Iberijsko poluostrvo) krila tih paleolitskih evropljana, koji su se meusobno
diferencirali najverovatnije nakon poslednje glacijacije, koja je trajala od pre 25000 do
13000 godina. Na primer, visoka uestalost haplotipa I u populacijama ljudi koji danas
naseljavaju obale Jadranskog mora u Hrvatskoj, ukazuju da je to bio jedan od regiona iz
kog je krenula postglacijalna rekolonizacija Evrope. Kasnije migracije u Evropu, posle
perioda od pre oko 10000 godina vezane su za ljude koji su se bavili poljoprivredom.

Slika 3.19. Rekonstrukcija migracija kombinovanje genetikih, fosilnih i arheolokih podataka

Na slici 3.19 prikazan je opti zakljuak o drevnim migracijama ljudi.

Rekonstruisani putevi migracija zasnovani su na genetikim, paleoantropolokim i
arheolokim podacima. Treba imati u vidu da je period od pre oko 100000 do 50000
godina, kada su se odigravale glavne migracije, obeleen globalno hladnom klimom
(period prethodne interglacijacije zavren je pre oko 110000 godina), to znai da je nivo

158
 159

mora bio oko 70 m nii od dananjeg. To je posebno vano da bi se razumelo kako su

nai preci, bez umea pravljenja plovila, mogli naseliti ostrva Okeanije i stii ak do
Australije. Poslednji maksimum glacijacije vezuje se za period od pre 23000 do 14000
godina, to je procenjeno vreme kolonizacije amerikog kontinenta. Nivo mora, kako se
procenjuje, bio je ak 120 m nii od dananjeg i moe se tvrditi da Beringov moreuz nije
postojao ve su Azija i Amerika bile spojene kopnom (dubina moreuza je izmeu 30 i
50m).
Podaci koji pokazuju da van-afrike populacije dele zajednika izvedena stanja,
kako u okviru linija mtDNK, tako i NRY haplotipova, sugeriu da je kolonizacija sveta
krenula iz jedne predake afrike populacije, ne iskljuujui mogunost da je ta
populacija mogla biti strukturirana i da su razliite deme mogle ostvariti odreeni stepen
genetikih uticaja na onu lokalnu populaciju koja je predstavljala osnovni izvor genetike
varijabilnosti dananjih ljudi (videti deo 3.4.2). Meutim, dugo je ostalo nereeno pitanje
da li su razliiti putevi migracija uvek zapoinjali u Africi ili se glavni egzodus desio
jednom (pre oko 80000 godina) nakon ega su razliite grupe ljudi krenule ka raznim
stranama sveta. U svetlu najnovijih rezultata komparativne analize jedarnih genoma
savremenih ljudi i nenadertalaca, izgleda da se centar irenja nalazio na Srednjem Istoku
gde je ostvaren i nenadertalski uticaj na van-afrike genome savremenih ljudi (videti deo
1.2.1).

159
 160

IV DEO

O PRIRODI OVEKA

Jedno od verovatno najkotroverznijih tema u istoriji oveanstva moe se svesti

na pitanje ta je ovek, o kakvoj vrsti bia je re? Naravno, niko od nas ne oekuje
odgovor u kome e biti navedene brojne anatomsko-fizioloke karakteristike oveka, ve
osobine ponaanja koje krase nau vrstu. U zavisnosti od odgovora koji dajemo na to
pitanje mnogi od nas znaju kakvo ponaanje oveka je prirodno i oekivano i prema
tome prihvatljivo ili ne. Vrlo je vano da ne zaboravimo da je koncepcija ljudske prirode
jedna od onih kameleonskih koncepcija koja moe da znai razliite stvari za razliite
ljude u razliitim vremenima (Bradie, 1994). Prema Brediju osnovno pitanje je: da li
mi shvatamo atribucije ljudske prirode kao deskriptivne u smislu da su vrednosno
neutralne ... ili kao preskriptivne u smislu da predstavljaju refleksiju nekih ideolokih
pretpostavki o tome ta znai biti ovek? Pregled literature otkriva da ih autori svesno ili
ne, esto koriste u oba smisla.
uni sporovi koji su se vodili ili jo uvek vode oko pitanja ljudske prirode tiu se,
u osnovi, uloge biolokih (uroenih) i kulturnih (steenih) inilaca u oblikovanju
ponaanja ljudi. U humanistikim naukama, sukobi oko ovog problema esto se
oznaavaju kao uroeno/steeno kontroverza (engl. nature/nurture controversy).
Ekstremna gledita o tome ta su odluujue determinante razlika ljudskih mentalnih
sposobnosti i ponaanja, imali su zagovornici razliitih teorija, jo od antike Grke.
Potpuno suprotna gledita mogu se ilustrovati na idejama engleskog filozofa Dona Loka
(Locke, 1632 1704), koji je verovao da se ljudi raaju kao tabula rasa i da sve kasnije
razlike izmeu njih potiu iz ivotne sredine, i francuskog diplomate i pisca Gobinoa
(Gobineau, 1816 1882), koji je u svom eseju o nejednakosti ljudskih rasa tvrdio da su
razlike u sposobnostima ljudi iskljuivo uroene.

4.1. Socijalni konstruktivizam

Najea savremena verzija pozicije, koja zanemaruje ulogu genetikih inilaca u

oblikovanju ponaanja ljudi, oznaava se kao socijalni konstruktivizam. Mnogi etolozi,

160
 161

psiholozi i psihijatri smatraju da je veina oblika ponaanja ljudi uslovljena socijalnim

iniocima. Recimo, Adler, sa Frojdom jedan od suosnivaa psihoanalitikog pokreta, u
knjizi Poznavanje ljudske prirode (1927) kae da ... shvatanje da se karakter i linost
nasleuju od roditelja bez izuzetka je tetno zbog toga to ometa vaspitaa u njegovom
zadatku i sputava mu samopouzdanje (citirano prema Dobanskom, 1982, str. 25).
Prema ekstremnim zagovornicima socijalnog konstruktivizma, svaka jedinka trebalo bi
da svojim ponaanjem predstavlja taan odraz svoje porodice, klase i drutva kome
pripada.
Sredinom XX veka, veina istraivaa ljudskog ponaanja u SAD i bivem
Sovjetskom savezu zagovarala je neku od verzija socijalnog konstruktivizma (ista
situacija bila je i u Srbiji posle II svetskog rata). Meutim, dok je u Americi tzv.
bihevioristika psihologija, polazei od ideologije individualizma, sugerisala da svako
moe da bude tvorac sopstvenog puta do uspeha, u bivem Sovjetskom Savezu stav je bio
da svako moe nauiti da bude kooperativan i da svoj individualizam podredi optem
dobru (zapravo interesu drave). Skoro etiri decenije (od 1925. do 1964. godine) u
bivem Sovjetskom savezu vladajua ideologija davala je prednost steenom nad
uroenim (slian stav imali su i gotovo svi liberalno orijentisani intelektualci na Zapadu).
Prema socijalnim kontruktivistima, psihijatrijski poremeaji, na primer, ne postoje
u prirodi njih, kao i sve koncepcije, stvaraju ljudi. Obeleja, koja se pripisuju
psihijatrijskim poremeajima, zasnivaju se na kulturnim pravilima koja definiu koje je
ponaanje normalno, a koje abnormalno. Zaista, ne moemo negirati da ponaanja, kao
to su disfunkcionalnost, iracionalnost, neprikladnost ili neprominjenost, nisu
tokom istorije, ili u drugim ljudskim drutvima, izgledala funkcionalna, racionalna,
prikladna i promiljena. Za ekstremne zagovornike socijalnog konstruktivizma, bioloka
objanjenja koja povezuju psihijatrijske poremeaje sa naruavanjem funkcija mozga,
samo su jedna od konstrukcija socijalne realnosti koja daje preveliko poverenje
savremenim Zapadnim drutvima (Horowitz, 2002, str. 9). Vezivanje psihijatrijskih
simptoma za promene u aktivnostima odreenih neurotransmitera, na primer, serotonina,
nije vrednije, od onoga koje ih vezuje za nesvesne sile i demone, kao kulturoloko
objanjenje. Prema ovom gleditu, dakle, ne postoji mogunost definisanja psihijatrijskih
poremeaja, ili bilo kog drugog oblika ponaanja, van socijalnog konteksta.

161
 162

Meutim, ako razliiti oblici ponaanja ne bi imali nikakvo znaenje van pravila,
koja definie dato ljudsko drutvo, onda bi morali da negiramo injenicu da odreene
bioloke disfunkcije naeg mozga mogu promeniti ponaanje, bez obzira na njihove
socijalne definicije. Zbog toga, veina savremenih genetiara polazi od stava da
psihijatrijski poremeaji predstavljaju bioloke disfunkcije koje nisu odgovori na
odreene dogaaje u ivotnoj sredini, i koje se mogu razlikovati od tzv. devijantnih
ponaanja, tj. ponaanja koja odstupaju od normi propisanih u datom drutvu (koje ne
moraju da budu posledica patolokih poremeaja u organizmu ve razliitih socijalnih
okolnosti). Naravno, imajui u vidu sloenost biolokih i socijalnih procesa, kao i to da
svaki oblik ponaanja ljudi nastaje kroz njihove interakcije, u mnogim situacijama nismo
sigurni da smo bili u stanju da strogo potujemo navedene principe definisanja
poremeaja u ponaanju ljudi.
Istorija ljudskih civilizacija pokazala je da problem uroenog i steenog u
razumevanju ljudskog ponaanja prevazilazi okvire naunih pitanja i, u velikoj meri,
proima razliite ideoloke i politike pokrete. Raznovrsne ideje o poloaju pojedinca u
kontekstu svakog specifinog drutva i drave umnogome su upotrebljavale naune
podatke, a njihovu interpretaciju karikirale do apsurdnih razmera. Socijalni
konstruktivizam, na primer, koji se oslanjao na stanovita ekstremnog empiricizma u
psihologiji, negirao je svaku ideju individualnosti, tj. psiholoke, pa i bioloke
varijabilnosti. Na taj nain, kolektivizam, i potpuno utapanje pojedinca u kolektivnu
misao, ponitavao je svaku ideju individualnih sloboda, to je komunistiki reim
Sovjetskog Saveza nainio apsolutistikim i totalitarnim. Na drugom kraju dihotomije
uroeno/steeno nalazi se bioloki determinizam koji je, iako iz sasvim drugog ugla,
takoe teio homogenizaciji drutvenog tela i negiranju individualne varijabilnosti.

4.2.Bioloki determinizam

Prema zagovornicima biolokog determinizma razliite bioloke karakteristike,

kao to su one koje se odnose na neuroanatomiju, hormone i, konano na gene,
odgovorne su za sve oblike ponaanja kod ljudi. Pristalicama ovog pogleda na prirodu
oveka obino su bliski konzervativni socijalni i politiki stavovi. Za Gobinoa, koji je

162
 163

proglasio postojanje bioloki nadmone rase (nordijci), obino se kae da je anticipirao

socijalni darvinizam i eugeniku, koji su dosegli najdrastinije oblike u nacistikoj
Nemakoj. Neto blae verzije biolokog determinizma prisutne su u sociobiologiji i
evolucionoj psihologiji, novijim disciplinama koje jo uvek imaju znaajan uticaj u
savremenoj nauci.

4.2.1 Socijalni darvinizam i eugenika

Imajui u vidu velika dostignua savremene molekularne biologije, ali i znanja
koja smo stekli o mehanizmima bioloke evolucije, mnogima se ini da smo danas u
stanju da poboljamo nae karakteristike. Ideja da ljudi razliitim socijalnim
aktivnostima treba da oplemene svoju vrstu, nije, naravno, uopte nova i sreemo je jo
u Platonovoj Dravi. Posle 1859. godine, kada je Darvin ukazao na veliku ulogu
vetake selekcije u oplemenjivanju biljaka i ivotinja, kao i prirodne selekcije u
procesima evolucije, pitanje, da li je mogue sprovesti neki oblik vetake selekcije za
superiorne genotipove u okvirima ljudskih populacija, sve ee se postavljalo meu
nanicima.
Prva primena Darvinove teorije, pre svega koncepcije borbe za opstanak i
mehanizma prirodne selekcije, odnosila se upravo na problem organizacije ljudskih
drutava i meuljudskih odnosa. Poev od sistema sintetike filozofije Herberta Spensera
(H. Spencer, 1820 - 1903) po kome je naelo evolucije prvi princip koji moe ujediniti
razliita polja nauke i filozofije, postojali su mnogi pokuaji da se nastanak i evolucija
ljudskih drutava, kulture, jezika i moralnosti objasne kroz prizmu biolokog
determinizma, tj. kroz svoenje svakog aspekta ljudske specifinosti iskljuivo na
biologiju. Prvobitna ideja da se na ekonomska pitanja moe primeniti uenje o
preivljavanju najjaih i shvatanje ekonomske borbe kao legitimnog testa sposobnosti
(William Graham Sumner, 18401910), ubrzo je proirena na pruanje
naunog legitimiteta klasnih podela. Prema ovakvom stavu, postojanje bogatih i
siromanih lanova drutva odraz je prirodne, bioloki nasledne, superiornosti jednih u
odnosu na druge. Oduevljenje mnogih biologa i drugih uenih i uticajnih ljudi teorijom
evolucije kao univerzalnim principom koji e nam konano pojasniti sve to smo oduvek
eleli da znamo o samima sebi, ogleda se u uvenoj izjavi jednog od najuticajnijih

163
 164

biologa tog doba, Ernsta Hekela (Haeckel, 18341919) - politika je primenjena biologija.
Ovakvi svetonazori u shvatanju ljudi i drutava oznaeni su kao socijalni darvinizam.
Pojava genetike na poetku XX veka naizgled je upotpunila ovakve ideoloke
pravce, konano im dajui materijalnu osnovu za jedinicu naslea koja bi, prema
njihovom gleditu, direktno odreivala razliitost u prirodnim sposobnostima ljudi. To je
pruilo novi podstrek raanju raznovrsnih mizantropskih ideologija - eugenika, doktrina
rasne dominacije, faizam, nacizam, itd. Ideoloka matrica je uvek ista: drutvena uloga
svakog oveka predodreena je nasleenim genima, pri emu se polovi, porodice, etnike
grupe, narodi i rase, bitno razlikuju u svojim sposobnostima, tj. genima. Bez obzira na
to da li je nasledna superiornost dodeljivana bogataima, pripadnicima bele rase ili
pojedinih nacija (npr. arijevcima), a budui da je smatrana prirodnim stanjem stvari,
ugnjetavanje i unitavanje nosilaca loih gena zarad ouvanja istoe rase i krvi i
posledinog unapreenja evolucije ljudske vrste moglo se shvatiti kao moralno
prihvatljivo.
Dakle, s obzirom da bazina filozofija biolokog determinizma podrazumeva da
etikete superiornosti i inferiornosti odreenih grupa jesu odraz biologije, drutveni statusi
percipiranih grupa morali bi slediti prirodu. U svojoj velikoj i vanoj knjizi o ulogama
drutvene percepcije u razumevanju razliitosti ljudi, S.J. Guld izjednaava bioloki
determinizam sa teorijom ogranienja, navodei da deterministi uzimaju trenutni status
ljudskih grupa kao merilo onoga gde one trebaju i moraju biti u bioloko-drutvenoj
hijerarhiji. Razmatrajui posledice ovakvog gledita, rekao je sledee: Malo je tragedija
veih od spreavanja ivota i malo nepravdi dubljih od osporavanja mogunosti za borbu
ili ak nadu i to ogranienjima koja su nametnuta spolja, a lano se tvrdi da se nalaze
unutra. Takoe dodaje: ivimo u svetu ljudskih razlika i razliitih sklonosti, ali
ekstrapolacija tih injenica na teorije krutih ogranienja je nita drugo do ideologija. Iz
stavova biolokog determinizma proizilaze predrasude, veoma esto uvijene u autoritet
nauke koja, sama po sebi, jeste duboko usaena u kulturu i, samim tim, veoma zavisna od
drutvene ideologije. Drugim reima, iako nauni podaci nisu ideoloki optereeni,
njihova tumaenja to zaista mogu biti. U nastavku emo govoriti o brojnim primerima
pogrene primene bioloke teorije i empirijskih podataka iz ugla biolokog determinizma.
Na ovom mestu jo jednom emo se osvrnuti na uticaj ovakvih tumaenja u drutvenom

164
 165

kontekstu. Autoritet nauke nesporno moe ubediti drutvenu javnost u zasnovanost

podreenog poloaja nekih socijalnih (ili etnikih) grupa. Najgore od svega, meutim,
kako primeuje Guld, jeste to to e u navodno prirodno determinisano stanje
poniavajueg socijalnog poloaja biti uvereni i sami ugnjeteni i ponieni. Perfidnije od
svake otvorene represije, ideja prirodne datosti intrapsihiki osuuje pojedince na
ostanak u okvirima konstruisanih drutvenih slojeva.
Darvinov roak Frensis Golton (Galton, 1883), bio je prvi koji je ozbiljno
razmatrao mogunost socijalne kontrole ljudske evolucije. Golton je, ak, skovao termin
eugenika kako bi oznaio program koji bi doveo do poboljanja ljudske vrste. Na
osnovu tog programa, potomstvo bi trebalo da ostavljaju iskljuivo ljudi koji su nosioci
dobrih varijanti gena. Osnovni cilj eugenike jeste odreivanje smera i brzine genetikih
promena u populacijama ljudi koje uslovljava prirodna selekcija, ili koje se mogu izazvati
delovanjem prirodne selekcije, pod uslovom da se prethodno ostvare odreene socijalne
promene. Prema Goltonu, superiorni ljudi bi trebalo da imaju vie dece (pozitivna
eugenika), dok bi oni, koje Golton oznaava kao inferiorne, trebalo na razliite naine
onemoguavati da imaju decu (to bi bio program negativne eugenike).
Prvi eugeniki zakon donet je 1907. godine, u Indijani (SAD). U preambuli tog
zakona stajalo je da naslee igra najznaajniju ulogu u prenoenju kriminala, idiotije i
imbecilnosti.... Toj listi su, u drugim dravama SAD, sukcesivno dodavani maloumnost,
epilepsija i drugi defekti (Nju Dersi, 1911), umobolnici, pijanice, zavisnici od droga,
moralni i seksualni perverznjaci, obolele i degenerisane osobe (Ajova, 1913). Do 1930.
godine, 31 drava SAD imala je eugenike zakone. U Evropi, npr. u Francuskoj i
nordijskim zemljama, eugenike ideje bile ugraene u projektovanje sistema dejeg
dodatka i programe socijalne pomoi u ime ekonomskog prosperiteta i drutvenog pro-
gresa. Mada se ovi zakoni nisu nigde striktno sprovodili, procenjuje se da je oko 20000
ljudi (najvie u Kaliforniji) prisilno sterilisano do januara 1935. godine (Suzuki i
Knudson, 1990). Meutim, ne treba zaboraviti da je skoro polovina, od dva miliona
regruta iz SAD, tokom I svetskog rata svrstano u maloumne, na osnovu uspeha na
ponuenim IQ testovima (Woodward i Woodward, 1977). Neposredno posle I svetskog
rata, na osnovu istih testova, vie od 80% imigranata iz istone Evrope su u SAD
razvrstavani u maloumne (89% Poljaka, 83% Jevreja, 81% Rusa, itd.). Kakvu je politiku

165
 166

klimu stvorio eugeniki pokret u SAD ilustruje podatak da je na osnovu tih injenica,
1924. godine, donet imigracioni zakon koji je ograniio ulaz u SAD ljudima iz june i
istone Evrope na osnovu njihove navodne genetike inferiornosti (koriene su kvote
zasnovane na procentima ljudi iz tih krajeva koji su iveli u SAD 1890. godine!). Ovaj
zakon opozvan je tek 1965. godine.
Najdramatiniju primenu u praksi, doivela je eugenika za vreme Treeg rajha u
Nemakoj. Procenjuje se, na primer, da je u Nemakoj, izmeu 1933. i 1945. godine, oko
200000 osoba, koje su oznaene kao genetiki nepodobne bilo prinudno sterilisano
(Harmsen, 1955). Meu njima nisu bile samo rtve irokog spektra mentalnih oboljenja
ve i osobe koje su identifikovane, recimo, na osnovu seksualne orijentacije, kao
socijalno devijantne. Takoe, Hitler i njegovi sledbenici su, u ime eugenike, ubijali
milione zdravih Jevreja, Roma i pripadnika mnogih drugih etnikih grupa.
Ne ulazei za trenutak u etike i druge probleme, kao to je, na primer, odnos
izmeu genotipa i sloenih osobina u koje zasigurno spadaju razliiti oblici ponaanja
kod ljudi, postavlja se pitanje da li bilo koji program negativne eugenike moe biti
efikasan. Odgovor evolucionih genetiara na to pitanje je negativan. Zato je to tako,
ilustrovaemo na primeru fenilketonurije (PKU) koja je uslovljena recesivnim genskim
alelom. Pretpostavimo, na primer, da se meu stanovnicima Srbije recesivan genski alel
(a), koji dovodi do ovog oboljenja ukoliko je osoba homozigot, nalazi u genetikoj
ravnotei i da se PKU u naim populacijama pojavljuje sa uestalou 0,0001 (q2; odakle
je uestalost recesivnog alela q = 0,0001 = 0,01, a dominantnog alela p = 1-q); u tom
sluaju, heterozigoti (2pq) sreu se sa verovatnoom od 0,0198. Ako u Srbiji ivi oko 7
miliona ljudi i ako se godinje rodi oko 100 000 beba, to bi znailo da se u tom periodu
rodi 0,0001 100000 = 10 beba sa PKU. Oekivana uestalost heterozigota, koji, takoe,
nose recesivan genski alel (a) bila bi 0,0198 x 7 000 000 = 138600! Dakle, daleko najvei
broj tetnih genskih alela nalazio bi se kod heterozigota (kod kojih se ne ispoljavaju
njegovi efekti). Drugim reima, spreavanjem reprodukcije recesivnih homozigota iz
populacije eliminisalo bi se samo 20 od 138600 genskih alela a. Iz ovog primera jasno
sledi da je praktino nemogue oistiti populaciju od genskih alela sa tetnim efektima
putem spreavanja recesivnih homozigota da se reprodukuju (pri tome ne treba zaboraviti
da je procenjena stopa pojave novih mutacija za gene poput ovog koji izaziva PKU,

166
 167

priblino jednaka q2, ili 100 na milion gameta svake generacije, to bi, u sluaju Srbije,
znailo q2 2 broj zigota = 20 beba koje nose novonastalu mutaciju). Ako bismo bili u
stanju da identifikujemo sve heterozigotne osobe i ako bismo i njih spreili da se
reprodukuju, program negativne eugenike imao bi neke anse na uspeh. Meutim, ne
smemo zaboraviti da svako od nas u svom genotipu ima bar nekoliko tetnih alela u
heterozigotnim kombinacijama! Drugim reima, striktnom primenom eugenikog
principa nijedan pripadnik drutva ne bi smeo ostavljati potomstvo. Dakle, sprovoenje
programa negativne eugenike ne bi dovelo u pitanje samo opstanak pojedinih ljudskih
populacija, ve oveanstva u celini46.
Imajui sve to u vidu, danas praktino nema strunjaka koji podravaju bilo koji
program negativne eugenike. Kakva je situacija sa tzv. pozitivnom eugenikom.
Mnogim ljudima ona se ini etiki mnogo prihvatljivijim nainom poboljanja genetike
strukture ljudskih populacija. Jedan od naina za sprovoenje programa pozitivne
eugenike jeste eutelegeneza (ili tzv. spermalne banke; Brewer, 1935). Verovatno
najvei zagovornik banaka, u kojima bi se na odreen nain uvale polne elije ljudi
istaknutih u razliitim oblastima, bio je poznati genetiar i nobelovac Herman Miler
(Hermann Joseph Muller). Miler je 1935. godine, u knjizi Izlaz iz noi: Pogled biologa
na budunost, dao predlog kako bi se vetako oploenje moglo koristiti radi postizanja
eugenikih ciljeva, odnosno, kako bi veina populacije stekla uroene kvalitete ljudi kao
to su Lenjin, Njutn, Leonardo, Paster, Betoven... Pukin... Marks ... (citirano prema
Bajema, 1976). Prema Mileru, za ostvarenje eugenikih ciljeva neophodne su prethodne
promene u drutvu. Tridesetih godina XX veka, Miler je smatrao da se njegov eugeniki
program moe sprovesti u bivem Sovjetskom Savezu. Posle poznatih dogaaja sa
lisenkoizmom, Miler je u svojim kasnijim lancima uvek isticao opasnost politike
diktature kao osnove za eugenike programe. Mada programi pozitivne eugenike nisu
nikada sprovedeni ni u jednom drutvu, vetako oploenje se danas uveliko vri.
Ne uzimajui u obzir etike, pravne i druge probleme do kojih bi dovelo
sprovoenje programa pozitivne eugenike, postavlja se pitanje bioloke opravdanosti
ovih programa. Da li mi znamo ta je to dobar genotip, odnosno, istaknuta ljudska

46
Prema najnovijim procenama, ak od 14% do 17% svih varijanti koje sreemo u kodirajuim delovima
ljudskog genoma jesu tetne, pri emu prosean ovek ima oko 500 funkcionalnih SNP varijanti (Fu i
Akey, 2013).

167
 168

linost mereno svim socijalnim i etikim standardima? Da li je to odreen broj

dobrih gena ili su to odreene kombinacije gena koje, pod specifinim uslovima
ivotne sredine, uslovljavaju ljudske linosti koje e veina lanova nekog drutva u
datom vremenu visoko rangirati? Savremena genetika, bez rezerve, ukazuje na to da je
ovo drugo tano. Najvei broj savremenih evolucionih genetiara stoji na stanovitu da bi
bilo koje programsko meanje u genski fond ljudskih populacija donelo vie tete nego
koristi. Sve dokle god postoji naa vrsta, moramo tolerisati genetiku i svaku drugu
razliitost ljudi.
Poseban problem za sprovoenje eugenikih programa predstavljaju tzv.
socijalne bolesti, odnosno bolesti koje se javljaju preteno kod pojedinih drutvenih
grupa, najee meu sirotinjom. Zakljuivanje da iroka zastupljenost pojedinih
oboljenja, sklonosti prema drogama ili kriminalu, predstavlja dokaz prisustva
loih gena u tim grupama ljudi, esto se uzimalo (ili jo uvek uzima) kao nauna
osnova za opravdavanje njihovog socijalnog poloaja, ali i kao polazite za sprovoenje
odreenih eugenikih programa. Verovatno jedan od najboljih primera bolesti, koja je
uslovljena drutvenim statusom ljudi, jeste pelagra.
Pelagra je oboljenje za koje se danas zna da je uslovljeno nedostatkom vitamina B
(nijacina). Ljudi oboleli od pelagre imaju dermatitis, dijareje, vrlo su depresivni, konfuzni
i imaju halucinacije. Samo osobe koje u svojoj hrani nemaju nijacin dobijaju pelagru.
Kukuruz je jedna od biljnih kultura koja ne sadri nijacin (zapravo nedostaje
aminokiselina triptofan, koji je prekursor nijacina). Dakle, ako se ljudi skoro iskljuivo
hrane kukuruzom, dolazi do pojave pelagre. Pelagra nije bila poznata u Evropi do prve
polovine XVIII veka (prvi oboleli od pelagre zabeleeni su u paniji 1735). Poetkom
XIX veka, pelagra je dobila alarmantne razmere u mnogim evropskim dravama (Italiji,
Austriji, Maarskoj, na Balkanu), a poetkom XX veka, u velikom broju junih drava
SAD (samo tokom 1938. u SAD od pelagre je umrlo oko 400.000 ljudi; Chase 1976).
Najvei broj obolelih bili su seljaci i poljoprivredni radnici, ija je osnovna hrana bio
kukuruz 47 . Vlada SAD je, poetkom ovog veka, zasnivala svoju zdravstvenu politiku

47
Zanimljivo je primetiti da su ameriki Indijanci pronali nain da poboljaju nutricioni kvalitet
kukuruza. Pre mlevenja i upotrebe, oni su suva zrna kukuruza tretirali toplom vodom koja je imala oko 5%
sadraja jedne vrste pasulja (Phaseolus lunatus). Ovaj rastvor pasulja, pored toga to je imao aminokiselinu

168
 169

borbe protiv pelagre polazei od izvetaja poznatog genetiara i eugeniara Devenporta,

objavljenog 1915 (Chase, 1976). U tom dugakom izvetaju stoji: izgleda da neke rase
ili krvne linije reaguju na pelagru ... [na takav nain] ... da nije teko dokazati nasledne
inioce za pelagru (navedeno prema Chase, 1976) 48 . Tek 1937. godine, kada je
definitivno utvreno da nedostatak nijacina uzrokuje pojavu pelagre, promenjen je odnos
prema obolelima od te bolesti. Ali, ak i tada, kada se pokazalo da je uzrok oboljenja
neadekvatna ishrana, osnova zdravstvene politike nije bilo poboljanje optih uslova
ivota siromanih slojeva ljudi, ve dodavanje nijacina kukuruznoj hrani.

4.2.2. Sociobiologija
Sociobiologija predstavlja, prema reima njenog rodonaelnika Edvarda Osborna
Vilsona (E. O. Wilson), nauno prouavanje biolokih osnova svih oblika socijalnih
ponaanja razliitih vrsta organizama, ukljuujui oveka. Kljuna knjiga, u kojoj su
izloeni stavovi ove naune discipline, nosi naziv Sociobiologija: Nova sinteza. Njen
pisac je jedan od najpoznatijih biologa dananjice. Sam naziv knjige, koja predstavlja
parafrazu poznate knjige Dulijana Hakslija (Evolucija: Savremena sinteza, 1943),
ukazuje na velike ambicije autora. Ako se za Hakslija kae da je jedan od uesnika u
integraciji mendelistike genetike sa osnovama Darvinove teorije evolucije, onda se za
Vilsona moe rei da je pokuao da u okvire savremene evolucione biologije smesti
genetiku ponaanja, posebno drutvenog ponaanja. Da nije poslednjih tridesetak strana
knjige, na kojima je Vilson pokuao da primeni sociobioloku teoriju na oblast
drutvenog ponaanja ljudi, ovu obimnu knjigu veina biologa bi pozdravila kao znaajan
pokuaj dugo izbegavane integracije biologije ponaanja u savremenu evolucionu
biologiju. Meutim, zbog ambicije da se bavi ovekom i njegovom prirodom na nain
koji nije, prema miljenju velikog broja naunika, primeren za oveka i njegova drutva,
ova knjiga izazvala je jednu od najeih debata meu biolozima, sociolozima i
filozofima u ovom veku. Na ovom mestu upoznaemo se sa biolokim koncepcijama koje
predstavljaju temelje savremene sociobiologije. U osnovi, to su tri bioloke koncepcije:

triptofan, omoguava da se u kukuruzu pojavi vea koliina lizina, koji je bez tog tretmana zarobljen u
jednom nesvarljivom jedinjenju.
48
Bizaran detalj je da je Devenportovu genetiku studiju finansirala porodica Kellogg, koja je stekla
bogatstvo proizvodei poznate kukuruzne pahuljice (engl. Cornflakes).

169
 170

1. individualna prirodna selekcija,

2. inkluzivna adaptivna vrednost i
3. evoluciono stabilna strategija
Vilson se ubraja u biologe koji smatraju da su sve osobine organizama adaptacije,
odnosno, da se sve manifestacije ivih sistema mogu jedino razumeti i objasniti
delovanjem prirodne selekcije. Sociobiologija gradi svu teorijsku strukturu oko stava da
su geni, a ne jedinke ili grupe jedinki, jedinica na koju deluje prirodna selekcija. U
popularnim prikazima (tzv. pop-sociobiologija) to se iskazuje preko metafore sebini
gen, koju je skovao Riard Dokins (Dawkins, 1976), a prema kojoj su jedinke svih vrsta
samo roboti programirani da sauvaju sebine molekule pod imenom geni.
Inkluzivna adaptivna vrednost. Prema koncepciji inkluzivne adaptivne
vrednosti, adaptivna vrednost neke jedinke ne zavisi samo od njene reproduktivne
sposobnosti ve i od reproduktivne sposobnosti njenih srodnika (Hamilton, 1964). Prema
Hamiltonu, inkluzivna adaptivna vrednost (winc) neke jedinke (I) predstavlja zbir njene
adaptivne vrednosti (wI) i adaptivne vrednosti svih njenih roaka (wR) koje su pomnoene
koeficijentima srodstva (f ), odnosno
winc = wI + fwR
Na Slici 4.1 prikazan je nain izraunavanja inkluzivne adaptivne vrednosti na
jednom jednostavnom primeru. Ovde su prikazane verovatnoe prisustva genskog alela A
u sledeoj generaciji u dve situacije: A. kada jedinka I ne pokazuje altruistiko ponaanje
i B. kada se jedinka I altruistiki ponaa prema svojim srodnicima. U prvom sluaju,
verovatnoa da e genski alel A biti prisutan meu potomstvom iznosi: P = (1/2)w + f
(1/2)w, gde je f koeficijent srodstva. Na Slici 4.1 B data je pretpostavka da se jedinka I
ponaa altruistiki prema roaku R, i u tom sluaju ukupan broj genskih alela A koji se
oekuje u sledeoj generaciji iznosi: P = (w-x)2 + [f (w+y)]/2, gde x oznaava stepen
smanjenja, a y poveanja adaptivne vrednosti. Prirodna selekcija e favorizovati
altruistiko ponaanje samo u situaciji ako je P > P, odnosno ako je (w-x)/2 + [f(w+y)]/2
> w/2 + fw/2. Posle odreenih matematikih operacija, ova nejednakost moe dobiti
sledei oblik:
x/y < f

170
 171

to znai da e gen za altruistiko ponaanje prema roacima favorizovati prirodna

selekcija ako je odnos izmeu smanjenja adaptivne vrednosti altruiste (x) i poveanja
adaptivne vrednosti njegovog roaka (y ) manji od njihovog meusobnog koeficijenta
srodstva (f ).
Iz ovih razmatranja se vidi zato je za socibiologe inkluzivna adaptivna vrednost
toliko vana. Naime, njome se odgovara na pitanje kako altruizam, koji po definiciji
smanjuje adaptivnu vrednost jedinke, evoluira putem prirodne selekcije. Prema
sociobiolozima, koncepcija inkluzivne adaptivne vrednosti omoguila je da se prirodnom
selekcijom gena pokae da je altruizam u porodici (na primer, rtvovanje roditelja za
svoju decu i sl.), u sutini, sebino ponaanje.
________________________________________________________________________
A.
I R
Aa -------------- f ------------------ ?
Adaptivna vrednost: w w
P = (1/2)w + f(1/2)w = [w(1+f)]/2

B.
I R
Aa--------------- f ------------------ ?
Adaptivna vednost: w - x w+y

P = (1/2)(w-x) + f(1/2)(w+y) = [w(1+f)]/2 + (fy-x)2

Slika 4.1. Izraunavanje inkluzivne adaptivne vrednosti jedinke I koje je zasnovano na

adaptivnoj vrednosti te jedinke (w), njenog roaka (R) i koeficijenta njihovog srodstva (f).
A. - Bez altruistikog ponaanja. B. - Jedinka I se ponaa altruistiki na taj nain to
poveava adaptivnu vrednost roaka R za y na raun smanjenja (x) svoje adaptivne
vrednosti.
________________________________________________________________________

Evoluciono stabilna strategija. U sociobiolokoj literaturi esto se postavlja

pitanje kakvu e strategiju, od nekoliko moguih, odabrati organizam ako svaka od njih
vodi ka poveanju adaptivne vrednosti. Termin strategija, preuzet iz vojnike
terminologije, ovde se definie kao plan (ili akcija) ije ostvarenje dovodi do dostizanja
maksimalne prosene adaptivne vrednosti populacije. Naravno, ovde nije re o svesnoj
aktivnosti organizama ve o ponaanju organizama ili bilo kom drugom fenotipu koji,
ako se realizuje, favorizuje prirodna selekcija. Evoluciona stabilnost znai da, kada

171
 172

lanovi neke populacije jednom dobiju neke fenotipove, prestae dalje evolucione
promene.
Prilikom analiza takvih situacija koristi se matematika teorija igara, ije su
osnove su dali Von Neumann i Morgenstern, prilikom analiza ponaanja ljudi u
konfliktnim situacijama. Teorija igara se, zapravo, odnosi na konfliktne situacije izmeu
dva i vie igraa. U sutini, to je sukob interesa to je dobro za jednog igraa, ne
mora da bude i za drugog. Pre nego to se u nekoj situaciji primeni ova teorija, mora se
nainiti lista strategija koje su dostupne svakom igrau. Ovde se pod strategijom
podrazumeva navoenje onog to e uiniti pojedini igrai (recimo, u ahovskoj igri; ili u
igri odnosa polova, gde strategiju ine svi mogui odnosi polova u jednoj populaciji, od
0 : 1 do 1 : 0). Pored toga, u teoriji igara moramo da utvrdimo izlaz u igri, za svaki
mogui par strategija, i da utvrdimo dobit svakog igraa za svaki izlaz. Teorija igara je
posluila Mejnardu Smitu (Maynard Smith i Price, 1973; Maynard Smith, 1976) kao
osnova za koncepciju evoluciono stabilne strategije (ESS). ESS se definie kao
strategija gde, ako je prihvati veina lanova neke populacije, ne postoji alternativna
strategija koja bi dala viu prosenu adaptivnu vrednost populacije. Ili, drugaije: za neku
populaciju e se rei da ima ESS, u odnosu na neke fenotipove ili grupe fenotipova, ako
se uvek eliminiu genski aleli koji odreuju fenotipove razliite od proseka populacije.
Ako populacija nije u ESS, dolazi do irenja povoljnih mutacija gena i do odgovarajuih
promena u srednjim vrednostima fenotipova u populaciji.
Bioloki problem, na kome je prvi put primenjenja ESS, jeste ritualna borba koja
se esto sree meu ivotinjama u kompeticiji za neki resurs ivotne sredine (ili jedinke
suprotnog pola). Dakle, zato se ivotinje, najee, ne sukobljavaju ve razliitim
oblicima ponaanja simuliraju borbu?
Tehniku analize ESS prikazaemo na jednom hipotetikom primeru. To e biti
odravanje razliitih oblika agresivnog ponaanja u populaciji. U najjednostavnijem
sluaju, agresivno ponaanje moemo svrstati u dva oblika:
1. prava borba, koja se moe nazvati strategijom jastreba, i
2. ritualna borba, u kojoj jedinke, pri susretu oko nekog resursa ivotne sredine,
samo prete jedna drugoj ali nikad ne stupaju u okraj.

172
 173

Ovaj drugi oblik agresivnog ponaanja, Mejnard Smit je nazvao strategijom

goluba (naravno, nazivi jastreb i golub su samo metafore za oznaavanje navedenih
oblika ponaanja, a ne stvarni jastrebovi i golubovi). Jastrebovi se uvek estoko bore i
povlae se tek kada je jedan od uesnika u sukobu povreen. Golubovi samo prete, ali se
nikada meusobno ne povreuju. Pretpostavka je, takoe, da nema naina da jedinka
unapred zna da li je njen protivnik jastreb ili golub. Ona to otkriva samo u neposrednom
susretu sa drugom jedinkom.
Pretpostavimo da se neka hipotetina populacija sastoji, na primer, iskljuivo od
golubova. Novi mutant, jastreb, nee biti u opasnosti od povrede jer e se u susretu sa
golubovima ovi uvek povlaiti. Zamislimo, sada, da su, pod takvim okolnostima, posle
nekoliko generacija geni jastrebova zamenili gene golubova. U toj novoj situaciji, svaki
susret oko nekog resursa bio bi izmeu jastrebova, gde u proseku svaki jastreb ima
jednaku ansu da izgubi borbu i bude ozbiljno povreen. Prosena dobit iz suparnitva
vie nije vea za jastrebove nego to je bila na poetku kada su populaciju iskljuivo
inili golubovi. Zapravo, ako je dobit iz pobede manja od cene koja se plaa zbog
ozbiljnih povreda, ponaanje golubova e sada biti u prednosti u populaciji u kojoj
dominiraju jastrebovi. Zakljuak je, znai, da jastrebovi i golubovi najbolje prolaze kada
su u populaciji relativno retki. Sve to smo rekli, moe se formalizovati ako adaptivnu
vrednost uzmemo kao monetu preko koje se procenjuje vrednost odreenog oblika
ponaanja. Na taj nain, moemo doi do matrice isplativog ponaanja.
Kada jastreb sretne goluba, njegova dobit je V, tj. vrednost samog resursa za koji
se borio sa svojim suparnikom (jer se golub u susretu sa njim uvek povlai). S druge
strane, golub u susretu sa jastrebom nita ne dobija. Meutim, njegov dobitak u susretu sa
drugim golubom iznosi u proseku 1/2V - T zato to svaki suparnik ima 1/2 anse da izae
kao pobednik u svakom susretu (1/2V), a (-T ) zbog toga to svaki suparnik, bez obzira da
li dobija ili gubi, uvek e izgubiti vreme u nadmetanju, odnosno, zbog toga dolazi do
smanjenja adaptivne vrednosti za veliinu T. Ako je cena od ozbiljne povrede vea od
dobiti iz pobede (tj. I > V ), onda e jastrebovi prolaziti loije u populaciji u kojoj oni
dominiraju, tj. 1/2(V - I ) < 0, dok e golubovi prolaziti loije od jastrebova u populaciji u
kojoj se oni najee sreu (tj. 1/2V - T < V ). Znai, nijedna od tih strategija ne bi bila
ESS ako bi se samo ona javljala u populaciji. U ovom primeru, ESS bi bila neka

173
 174

smea jastrebova i golubova, u kojoj bi isplativost ove dve strategije bila jednaka. Ova
meana ESS moe se izraziti kao proporcija jastrebova (p) koja zavisi od veliina V, I, i
T. Na taj nain, doli smo do tzv. evoluciono stabilnog odnosa jastrebova i golubova.
Poto se u ovim analizama pretpostavlja da iza svakog od fenotipova (jastreb i golub)
stoje odgovarajui geni, onda se dobijeni rezultat interpretira kao dostizanje stabilnog
odnosa gena jastrebova prema genima golubova, tj. postignuta je stabilna genetika
varijabilnost.49
Proirujui listu strategija, sociobiolozi danas koriste znatno sloenije modele
ESS. Cilj svih tih analiza ESS, jeste dokazivanje efikasnosti prirodne selekcije na jedinice
nasleivanja gene. Negirajui bilo koji oblik grupne selekcije i postojanje bilo kojih
drugih jedinica organizacije genetikog materijala, osim strogo izdvojenih i nezavisnih
gena, sociobiolozi smatraju da zastupaju ortodoksno darvinistiko gledite, kada su u
pitanju evolucione promene ponaanja organizama.
Ulogu, koju ima ESS za sociobiologe, najbolje opisuju rei Riarda Dokinsa,
jednog od najpoznatijih popularizatora sociobiolokih ideja:
ini mi se da bismo se na zamisao o evoluciono stabilnoj strategiji mogli
osvrnuti kao na jedan od najvanijih napredaka evolucione teorije, jo od Darvina. ...
Pojam ESS, Mejnarda Smita, omoguie nam da, po prvi put, jasno vidimo kako skup
nezavisnih, sebinih bia moe uspeti da nalikuje jednoj organizovanoj celini (Dokins,
na prevod, str. 114-115).
Iz opisanog primera ESS sasvim je jasno da je u sociobiologiji
strategija potpuno drugaiji fenotip od onoga koji tradicionalno prouavaju genetiari.
Ovde je strategija fiksiran fenotip iza koga se nalazi jednostavna genetika osnova.
Ovakav pristup, meutim, osporavaju podaci koji dolaze iz savremene genetike
ponaanja. Psiholog Berkovic (Berkowitz, 1969), na primer, navodi zanimljiv
eksperiment o ulozi uenja u formiranju normalnog agresivnog ponaanja kod maaka.
Maii su bili podeljeni u dve grupe; jedna je imala priliku da posmatra svoje majke kako
love i ubijaju mieve, dok je druga grupa odgajana zajedno sa mievima i nikada nije
videla nijedno umorstvo mia. Kao odrasli, oko 45% jedinki koje su kao maii

49
Treba, meutim, rei da se taan ekvivalent ESS moe ostvariti i bez genetikog polimorfizma u
populaciji. To bi se postiglo i plastinim ponaanjem, tj. ako je svaka jedinka u stanju da, u svakom
konkretnom nadmetanju, igra ulogu jastreba, sa verovatnoom p, i goluba, sa verovatnoom (1 - p).

174
 175

posmatrali svoje majke u lovu na mieve, inilo je to isto, dok nijedna jedinka, koja je
odrastala u igri sa mievima, nije pokuavala da ulovi i ubije mia kada ga je srela kao
odrasla jedinka. Dakle, ono to bi se eventualno moglo nazvati izborom strategije, kod
ivotinja mnogo vie zavisi od okolnosti pod kojima se nau, nego od genotipa (Fuller,
1983). Sintagma, koju esto ujemo od genetiara, da zamene genskih alela (mutacije)
utiu samo na verovatnou pojave razliitih mogunosti u specifinim ivotnim
sredinama, vai vie za ponaanje, posebno sloena socijalna ponaanja, nego za bilo koji
drugi fenotip.
Meutim, opisi ljudske prirode kod sociobiologa sadre velike liste drutvenog
ponaanja ljudi, za koje veruju da se sreu u svim drutvima. Zapravo, postulira se
postojanje univerzalnog etograma (pod etogramom ili biogramom etolozi
podrazumevaju ponaanja ivotinja koja su species-specifina). U sociobiolokoj
metodologiji, etogram ima kljunu ulogu. Naime, tobonja univerzalnost niza socijalnih
karakteristika uzima se kao dokaz za postojanje genetike kontrole tih karakteristika.
Drugih dokaza o genetikoj kontroli socijalnih ponaanja ljudi, sociobiolozi nemaju, jer
do danas nikom nije uspelo da povee (uz pomo, naravno, odgovarajue naune
metodologije) bilo koji aspekt socijalnog ponaanja ljudi sa posebnim genom ili grupama
gena (Lewontin i sar., 1984). Naravno, koristei navedenu naunu metodologiju, opisi
ljudske prirode su optereeni razliitim ideolokim predrasudama. Kada se
socibiolozima uputi primedba na korienje takvih metoda i na, oigledno, ideoloki
obojene naune injenice, oni optuuju svoje kritiare da to ine samo zato, to im se
ne sviaju politike implikacije navodno neoborivih biolokih istina o oveku i
njegovim drutvima.
Mada nema potpunog slaganja, u ljudski etogram sociobiolozi najee
svrstavaju: teritorijalnost, sklonost ka indoktrinaciji, slepu veru u voe, ksenofobiju,
razliite oblike agresije. Genocidni ratovi, na primer, esto se svrstavaju u ljudski
etogram. Naravno, zbog velike individualne i grupne varijabilnosti karakteristika koje se
svrstavaju u ljudski etogram, sociobiolozi nikako da se sloe oko spiska koji bi potpuno
opisao ljudsku prirodu. Oni, uglavnom, izbegavaju da se suoe sa fundamentalnim
problemima prilikom opisivanja ponaanja ljudi. Kako istiu Luontin i sar. (Lewontin i
sar., 1984), fenomene kao to su teritorijalnost, tribalizam, ratni sukob, ropstvo ili, recimo,

175
 176

preduzetnitvo, sociobiolozi tretiraju kao objekte koji imaju konkretne fizike nosioce, a
ne kao konstrukte koji su uslovljeni istorijski i/ili ideoloki.
Zagovornici naunog metoda po kome se samo na osnovu prisustva neke
karakteristike u svim populacijama date vrste govori o njenoj genetikoj uslovljenosti, ne
uzimaju, meutim, u obzir da se sloene karakteristike, poput razliitih oblika ponaanja
ljudi, mogu odravati kroz generacije uenjem i imitacijom. Ako takve karakteristike
imaju odreenu vrednost u velikom broju ljudskih drutava, najverovatnije su
otkrivane vie puta ili su proirivane sa jednog na drugo drutvo putem tzv. kulturne
difuzije.
U odgovoru na kritike upuene korienju inkluzivne adaptivne vrednosti kao
mogueg objanjenja porekla altruistikog ponaanja, socibiolozi su razvili koncepciju
tzv. recipronog altruizma. U evolucionoj biologiji pod recipronim altruizmom
(sinonimi: kooperacija, socijalna razmena) podrazumevamo ponaanja jedinki koja
poveavaju adaptivnu vrednost nesrodnim jedinkama, koje, u nekom momentu u
budunosti, odgovaraju istim takvim ponaanjem. Zbog toga se reciproni altruizam
opisuje i kao kooperacija dve i vie jedinki za ostvarenje uzajamne koristi. Prema
Robertu Trajversu (Trivers, 1971), tvorcu teorije recipronog altruizma, prirodna
selekcija moe favorizovati altruistiko ponaanje ukoliko korisnici takvog ponaanja
uzvraaju istom merom. Kao i u sluaju inkluzivne adaptivne vrednosti, ovde je osnovna
pretpostavka da postoje geni koji odreuju altruistiko ponaanje. Takoe, teorija
recipronog altruizma cenu i korist definie preko adaptivne vrednosti. Prema teoriji
recipronog altruizma, da bi dolo do evolucije altruistikog ponaanja moraju se
zadovoljiti dva uslova.
Prvo, prirodna selekcija favorizuje atruistiki in samo onda ako je cena koju
plaa altruista manja, ili jednaka koristi koju ima primalac. Naravno, to je zbog toga to
genski aleli sa visokom cenom, a malom koristi, ne bi mogli da poveavaju svoju
uestalost u populacijama.
Drugo, jedinke koje ne uzvrate altrustiki in moraju biti kanjene na neki nain.
Ukoliko se to ne desi, genski aleli koji dovode do prevarantskog ponaanja poveali bi
svoju uestalost u populaciji, odnosno oni koji uslovljaju altruistiko ponaanje bili bi
eliminisani.

176
 177

Pod kojim okolnostima moe doi do evolucije kooperativnog ponaanja, i kada

e reciproni altruizam postati ESS opisano je u Boksu 4.2.
Boks 4.2. Strategija milo za drago
Strategija milo-za-drago je jedan od primera koncepcije evoluciono stabilne strategije.i
Problem recipronog altruizma slian je igri pod imenom zatvorenikova dilema. To je
hipotetika situacija u kojoj su dve osobe optuene za kriminalno delo (koje su stvarno izvrile)
zatvorene u odvojene elije (ne mogu komunicirati). Veliina kazne koju e dobiti zavisi od toga
da li e meusobno kooperisati u tvrdnji da su nevini, ili e optuiti onog drugog za kriminal.
Svaki zatvorenik treba da izabere sopstvenu strategiju bez znanja kakav je izbor ponaanja
suparnika. Isplativost za igraa A u toj igri moe se prikazati sledeom matricom:
Igra B
Kooperacija Izdaja
Kooperacija R (A = 3, B = 3) S (A = 0, B = 5)
Igra A (obostrana korist) (naivina dobija veu kaznu)
Izdaja T ( A = 5, B = 0) P (A = 1, B = 1)
(iskuenje izdaje) (kazna za obostranu izdaju)
Igra je definisana kada je T > R > P > S i R > (S + T)/2. U ovoj matrici R je nagrada
za obostranu kooperaciju (tj. kada se meusobno ne optuuju), P je je kazna koju dobijaju oba
zatvorenika ukoliko priznaju zloin, T je iskuenje koje donosi izdaja - smanjenje kazne za
optuivanje drugog, i S je kazna koju jedan od njih dobija ukoliko ga partner izda (kazna za
naivinu).
Ova situacija je nazvana zatvorenikovom dilemom jer je priznanje racionalan izbor
ponaanja za oba zatvorenika, ali to bi bio loiji izlaz za obojicu ukoliko odlue da veruju jedan
drugom (otuda dilema). Ako igra A pretpostavi da e B biti kooperativan, njegova najbolja
strategija je izdaja. Ukoliko A pretpostavi da e B izdati, njegova najbolja strategija je, opet,
izdaja. Ukratko, logiki izbor strategije je, bez obzira na to ta partner ini, izdaja, iako bi
kooperacija bila najbolja strategija za obojicu. To bi vailo samo u situaciji kada se ova igra
odigra samo jedanput. Pokazalo se, meutim, da je klju za kooperativno ponaanje
ponavljanje ove igre sa istim partnerima mnogo puta, pri emu partneri unapred ne znaju kada e
se igra zavriti.
Pobednika strategija u ponovljenoj (iteriranoj) zatvorenikovoj dilemi naziva se milo-
za-drago (engl. tit for tat). Ova strategija je otkrivena tako to su dva istraivaa pozvali svoje
kolege koji se bave teorijom igara (matematiare, ekonomiste, naunike, itd) da odigraju 200 puta

177
 178

zatvorenikovu dilemu. Poene su dobijali oni koji su naznaeni u naoj matrici. Pobednik je,
naravno, bio onaj koji dobije najvie poena. Meu brojnim, manje-vie komplikovanim,
algoritmima koje su teoretiari dali, pobenik je bila najednostavnija strategija, nazvana milo-za-
drago. Ona je imala dva jednostavna pravila: 1. uvek kooperii na poetku i 2. posle toga uvek
odgovaraj na reciproan nain. Drugim reima, poni sa kooperacijom i nastavi sa njom ukoliko i
drugi to ini. Ukoliko drugi vara vrati milo za drago.
Kasnije je slian eksperiment ponovljen, ali sada bez ogranienja broja ciklusa igre. Opet
je bio pobednik onaj koji je koristio strategiju milo-za-drago. Kada je uraena komjuterska
simulacija procesa prirodne selekcije, gde su poeni bili davani u adaptivnim vrednostima, opet je
milo-za-drago bila najbolja strategija.
Pokazalo se da su tri svojstva ove strategije kljune za njen uspeh: 1. Nikada prvi ne
prevari; uvek poni sa kooperacijom i tako nastavi sve dok su i drugi kooperativni. 2. Sveti se
samo posle neije prevare. 3. Oprataj; ako igra koji je prethodno varao pone da kooperie,
prihvati njegovo novo ponaanje i obrazuj uzajamno koristan ciklus.

Naelno, do evolucije recipronog altruizma e doi ukoliko se zadovolje sledei uslovi:

1. ako svaka jedinka moe viekratno da stupa u interakcije sa istom grupom
jedinki (tj. ako je grupa stabilna),
2. ako tokom ivota jedinke postoje brojne situacije za altruistiko ponaanje,
3. ako jedinke imaju dobru memoriju,
4. ako potencijalni altruisti interaguju u simetrinim situacijama.
Dakle, do pojave recipronog altruizma moe doi samo kod vrsta koje su
dugoivee, inteligentne i ive u drutvima male brojnosti i velikoj meusobnoj
zavisnosti prilikom potrage za hranom ili odbranom od predatora. Takoe, malo je
verovatno da e se reciproni altruizam pojaviti kod vrsta sa izraenom hijerahijom. Kod
takvih socijalnih sistema, subordinirane jedinke teko e izvui bilo kakvu korist za
altruistiko ponaanje koje su pokazale prema dominantnim jedinkama u drutvu.
Ukratko, teorijske analize i modeli koji su razvijani na pretpostavkama
recipronog altruizma pokazali su da je do evolucije (genima uslovljenog) altruistikog
ponaanja moglo da doe pod vrlo ogranienim okolnostima. Najvei problemi nastaju
kada se poveava broj jedinki u grupi u kojoj postoji reciproni altruizam. Zapravo,
videlo se da je veoma mala verovatnoa evolucije gena za altruistike kooperacije u

178
 179

velikim grupama nesrodnih jedinki. Pokazalo se da standardni genetiki modeli, kao to

je onaj prikazan u Boksu 4.2, ne daju potpuna objanjenja kako za irinu prisustva tako i
za snagu altruizma i empatije koje ljudi mogu da pokau jedan prema drugom (Fehr i
Fischbacher, 2003). Ovaj zakljuak podravaju i empirijski podaci prema kojima se ovaj
oblik ponaanja ne pojavljuje kod velikih nesrodnih grupa ivotinja, osim kod oveka.
Potrebno je takoe rei da jedan broj biologa i filozofa smatra da se reciproni
altruizam nalazi u osnovi moralnog ponaanja ljudi.50 Drugi, opet, stoje na stanovitu
(videti na primer, Sripada, 2005) da evolucija moralnih normi nije bila zasnovana na
recipronom altruizmu ve kanjavanju pripadnika grupe koji ih ne prihvataju. Neki od
savremenih filozofa vezuju ovu ideju o kanjavanju kao moralnoj obavezi za E. Kanta jer
je on u Kritici praktinog uma govorio o krivici drutva koje ne kanjava ubice i
kriminalce.
Reciproni altruizam i strategija milo-za-drago esto predstavljaju okvir za
hipoteze koje pokuavaju da objasne evoluciju visokih kognitivnih sposobnosti ljudi.
Prema socijalnoj hipotezi, o kojoj smo govorili u delu 2.1.1.1, promene u veliini i
organizacija mozga kod svih primata, a posebno kod oveka, posledica su specifine
organizaciji njihovih drutava. U osnovi ove hipoteze nalazi se, pored sasvim oigledne
velike sloenosti ljudskih drutava, ideja o postojanju povratne sprege izmeu kulturne i
kognitivne sloenosti ljudi poveanje (socijalne) inteligencije dovodi do sloenije
socijalne sredine (Sterelny, 2007). Makjavelistika verzija ove hipoteze fokusira se na
kognitivne izazove do kojih dovodi kooperativno ponaanje u sredinama gde
prevarantsko ponaanje predstavlja opasnost. Kooperativno ponaanje se ovde moe
odravati samo zato jer grupu ine jedinke koje, uvajui vlastiti interes, neprekidno paze
da ne budu prevarene. Uzajamna kontrola i neizvesna budunost je ono to nas ini
potenim (Sterelny, 2007, str. 722).
Kalkulantski model evolucije kooperativnog ponaanja ljudi poslednjih godina se
naputa. Umesto njega razvijen je model koji ima tri osnovna elementa.

50
Ideja da je moral zasnovan na recipronom altruizmu potie jo od filozofa Dejvida Hjuma (1739). Meu
savremenim biolozima prvi je tu ideju razradio Robert Trajvers (Trivers, 1971). Takoe, Riard Aleksander
u knjizi Biologija moralnih sistema (1987) detaljno obrazlae kako se preko tzv. lanaca reciprociteta moe
objasniti evolucija morala.

179
 180

1. Ljudi (uglavnom) imaju sklonost prema tzv. snanom reciprocitetu (engl.

strong reciprocity). Snani reciprocitet se definie kao kombinacija altruistikog
nagraivanja, predispozicije da se nagradi drugi za kooperativno ponaanje koje je u
skladu sa prihvaenim normama, i altruistikog kanjavanja, to predstavlja sklonost ka
primeni sankcija prema onima koji kre norme (Fehr i Fischbacher, 2003, str. 785). Za
razliku od modela recipronog altruizma, gde jedinke treba da nagrade ili kazne druge
samo ukoliko dolaze do neke koristi na duge staze, u sluaju modela koji se zasnivaju na
snanom reciprocitetu jedinke su voljne da kazne ili nagrade druge iako se za taj in ne
oekuje nikakva nagrada. Veina ljudi nisu kalkultantski kooperatori ve po
prirodi (difoltu) kooperativna bia. Snani reciprocitet zavisi od prosocijalnih emocija.
Jedinke su sklone kooperaciji sa drugim zbog kombinacije prijateljskih emocija i
empatije. Mi kooperiemo sa oseanjima fer-pleja i pravde. Ove emocije ne samo da
uslovljavaju jedinku da deluje kooperativno ve motiviu i kanjavanje onih koji ne
deluju prosocijalno.
2. Ljudi ive u simbolima obeleenim grupama (Sterelny, 2007); ljudske grupe
se meusobno razlikuju po obiajima, normama i vrednostima. Ovakva populaciona
struktura ini kooperaciju znatno stabilnijom, a prevarantsko ponaanje rizinijim.
Tokom veeg dela (evolucione) istorije, anatomski savremeni ljudi su iveli u relativno
malim simbolima obeleenim grupama; prelazak iz jedne u drugu takvu grupu bilo je
esto nemogue, ili je bilo skopano sa velikim tekoama. Paleoantropolozi i arheolozi
su pokazali da su mnoge ekoloke karakteristike ljudi, poput naseljavanja brojnih novih
stanita, sve raznovrsnije orue itd., nastale skoro istovremeno sa arheolokim znacima
da su se grupe identifikovale putem specifinih normi i obiaja (Sterelny, 2007). Nalaze
se, na primer, stilistike varijacije u dekoracijama orua. Pojavljuju se objekti slini
totemima i sahranjivanje koje je katkada praeno sa ostavljanjem raznih dobara u
grobove. Do svega ovoga dolazilo je postepeno u periodu izmeu 200 000 i 50 000
godina.
3. Norme pomau ljudima da ree probleme vezane za koordinaciju aktivnosti.
Kooperacija koja je regulisana normama, posebno onim normama koje reguliu raspodelu
dobiti, smanjuje cenu snanog reciprociteta. ak i u zajednici gde nijedan lan nije
sklon prevarantskom ponaanju, pregovori o svakom zajednikom poduhvatu bili bi teki,

180
 181

dovodili bi do gubitka vremena i bili bi neprekidni generator sukoba. Ako su interakcije

izmeu jedinki regulisane normama, onda svako zna ta se od njega oekuje i ta moe
oekivati od drugih. Drugim reima, norme ine socijalnu sredinu transparentnijom i
esto direktno podravaju prosocijalne aktivnosti jedinki (Fehr i Fischbacher, 2004).
Kada su u pitanju bia koja poseduju kulturu, koja se ne prenosi genima, postoji
jo jedna mogunost. U modelu tzv. grupne selekcije kulture, koji su razvili Bojd i
Rierson (Boyd i Richerson, 1985), osnovna pretpostavka je da se kod ljudi bar jedan deo
vrednosti, ciljeva i verovanja prenose kroz generacije mehanizmima kulturne transmisije.
U tom sluaju, interdemna selekcija mogla bi biti mehanizam koji, bez obzira na veliinu
grupe i stepen srodstva njenih lanova, dovodi do evolucije razliitih oblika
kooperativnih ponaanja. Rierson i Bojd (Richerson i Boyd, 2005) su pokazali da modeli
koji se zasnivaju na genskom selekcionizmu ne mogu objasniti organizaciju drutva i
kooperativno ponaanje u ljudskim drutvima.

4.2.3.Evoluciona psihologija
Veina ljudi, kada prvi uje za termin evoluciona psihologija, smatra da se on
odnosi na prouavanje evolucije kognitivnih sposobnosti i ponaanja. Meutim,
poslednjih dvadesetak godina, evoluciona psihologija je postala specifian istraivaki
program zasnovan na vrlo specifinim nativistiko-adaptacionistikim interpretacijama
mehanizama evolucije iskljuivo ljudskih mentalnih sposobnosti i ponaanja. Nekoliko
kljunih principa karakteriu ovaj istraivaki program. Veina evolucionih psihologa
smatra da se aspekti ponaanja ljudi, koje tradicionalno prouava psihologija i
antropologija, mogu i moraju objanjavati pomou brojnih unutranjih kompjutacionih
mehanizama, pri emu svaki od njih predstavlja adaptaciju koja je nastala delovanjem
prirodne selekcije u ivotnim sredinama koje su naseljavali prvi predstavnici roda Homo.
Poto su odgovarajue psiholoke adaptacije omoguavale prvim ljudima da reavaju
specifine probleme sa kojima su se sretali u tadanjim ivotnim sredinama, sasvim je
oekivano da se kognitivna arhitektura savremenih ljudi sastoji od brojnih (moda
nekoliko hiljada) specijalnih, svrsishodnih mehanizama (specijalizovanih modula).
Imajui u vidu da su odgovarajui selekcioni reimi bili prisutni pre mnogo godina u
ivotnoj sredini koju esto nazivaju ,,sredinom evolucione prilagodljivosti (EEA, od

181
 182

engl. environment of evolutionary adaptiveness) i koja se esto izjednaava sa

Pleistocenom, veina odgovarajuih psiholokih mehanizma danas nisu adaptivni budui
da su se u ivotnoj sredini ljudi desile velike promene. Ipak, takve karakteristike
predstavljale bi danas nasledne, ili uroene, dispozicije ljudi. U knjizi Meta Ridlija,
Genom (2001), koja popularie osnove ideje evolucione psihologije, mogu se nai brojni
primeri takvih osobina. Evolucioni psiholozi esto pribegavaju spekulacijama da bi nas
uverili da su, ak, i ona ponaanja, koja su danas tetna, nekada bila adaptacije. Recimo,
tvrdi se da je sladokustvo, koje danas dovodi do nezdrave gojaznosti, zapravo nastalo kao
adaptacija. Klasian primer adaptacije, koja je nadivela svoju logiku, je sladokustvo.
Naa sklonost prema slatkiima oblikovana je u ivotnim sredinama gde je bilo voa, a
ne bombona (Wright, 1994). Veina ljudi prihvatie, zdravo za gotovo, ovaj iskaz iako
autor ne navodi nijedan neuroloki dokaz o postojanju modula u naem mozgu za slatkie,
ili paleontoloki podatak o nainu ishrane naih davnih predaka. Ovaj klasian primer
adaptacija postaje naroiti uverljiv ako su pre njega navoeni, to evolucioni psiholozi
vrlo esto ine, dobro potkrepljeni primeri delovanja prirodne selekcije. Ili, ako
prihvatimo, kao to praktino svi evolucioni biolozi ine, da je na mozak dobio sadanje
dimenzije zbog delovanja prirodne selekcije (tj. da su brojne aktivnosti naih predaka koji
su iveli u savanama, bile mogue samo uz prisustvo velikog mozga), da li to znai da su
svi, za nau vrstu karakteristini, oblici ponaanja adaptacije? Uprkos tome, to nas
evolucioni psiholozi u to uveravaju ne znai. Iako je prirodna selekcija mehanizam bez
koga mozak savremenih ljudi ne bi bio toliko veliki, veina naih mentalnih
karakteristika i potencijala predstavlja neadaptivnu nusposledicu postojanja organa sa
ogromnom strukturnom sloenou kakav je mozak oveka. Na primer, ako prihvatimo
stari i razuman Frojdov stav da su religiozna uverenja ljudi nastala preteno kao
ublaavanje uasavajue injenice o neizbenosti smrti svakog od nas, na koju nas je
naterao da saznamo na veliki mozak... [to ne znai] ... da je mozak postao toliko veliki
da bi saznali da moramo umreti!(Gould, 2000, str. 124-125).
Nastanak evolucione psihologije obino se vezuje za ime Lede Kozmides i Dona
Tobija koji su pokuali da objasne tzv. efekat sadraja, tj. situaciju u kojoj sadraj
pravila, a ne njihova forma, odreuju nain rezonovanja kod ljudi. Jedno od mesta
sporenja izmeu kognitivnih psihologa jeste, da li je efekat sadraja posledica tzv.

182
 183

domen- specifinih ili domen-optih kognitivnih mehanizama. Pod domen-optim

mehanizmima podrazumeva se irok spektar mentalnih sposobnosti koje se mogu koristiti
prilikom reavanja razliitih kognitivnih problema, dok su domen-specifini mehanizmi
mnogo ogranieniji u svojim efektima. Dakle postavlja se sledee pitanje:
Da li se um sastoji od nekoliko mehanizama opte namene, kao to je operantsko
uslovljavanje, socijalno uenje, indukcija putem probe i greke, ili on, takoe, ukljuuje i
veliki broj specijalizovanih mehanizama, kao to su sredstva za sticanje jezika ...
mehanizmi preferencije partnera ... mehanizmi seksualne ljubomore ... emotivni
komunikacioni signali majka-dete ... algoritmi socijalnih ugovora, itd. (Tooby i
Cosmides, 1992, str. 39).
Kozmides smatra da njena teorija, pod imenom drutveni ugovor (engl. social
contract theory), koja zagovara prisustvo domen-specifinih mehanizama, daleko
najbolje objanjava efekat sadraja jer je sposobnost rezonovanja o drutvenom ugovoru
nastala tokom evolucije nae vrste. Drutveni ugovor povezuje shvaene koristi sa
shvaenim cenama i izraava se kao razmena u kojoj se od jedinke zahteva da plati cenu
(ili nadoknadi trokove) jedinki (ili grupi) da bi mogla imati neku korist od te jedinke (ili
grupe) (Cosmides, 1989, str. 197). Evolucioni scenario bio bi sledei:
Za lovce-sakupljae, socijalni ugovori, tj. kooperacija izmeu dve ili vie jedinki,
zarad obostrane koristi, bili su neophodni za preivljavanje. Meutim, kooperacija
(reciproni altruizam) ne moe evoluirati sve dok se ne mogu otkriti prevaranti (Trivers,
1971). Prema tome, dolo je do selekcije za skup procedura rezonovanja koje omoguuju
efikasno otkrivanje prevaranata za algoritam detektora za prevarante. Takav
darvinistiki algoritam ukazivao bi na svaku osobu koja je dobila neto (da li je platila
cenu?) i svaku osobu koja nije platila cenu (da li je prihvatila korist?). Poto su ove
procedure rezonovanja, koje su bile adaptacije na lovako-sakupljaki nain ivota, jo
uvek sa nama, one bi trebalo da utiu i na dananji nain rezonovanja (Gigerenzer i
Hug, 1992, str. 130).
Kozmides i drugi evolucioni psiholozi smatraju da su sva druga objanjenja
naina miljenja, osim teorije drutvenog ugovora, pogrena, pre svega zato toga to ne
mogu da objasne postanak mehanizama miljenja dananjih ljudi. Osnovna struktura
njihove argumentacije je sledea (Lloyd, 1999):

183
 184

1. postoje domen-specifini procesi,

2. ovi procesi su zasnovani na evoluciji, i zbog toga su
3. genetiki zasnovani.
Osim izjave da bi prirodna selekcija proizvela domen-specifine mentalne
algoritme (Cosmides, 1989, str.193), nema nikakvih dokaza da je teorija socijalnog
ugovora bolje objanjenje mehanizama miljenja kod ljudi. U kontekstu specifinog
eksperimentalnog testa koji je koristila Kozmides, dokazi za navedene evolucione
zakljuke su sledei: 1. sposobnost miljenja je zavisna od sadraja, i 2. svaka promena
u toj sposobnosti deava se u predvidivom adaptivnom smeru. Dakle, do stava, da su
domen-specifini procesi genetiki uslovljeni, dolazi se indirektno; tokom evolucije,
selekcija dovodi do pojave adaptacija samo ako deluje na nivou gena. Meutim, na
osnovu svega to znamo iz savremene teorije evolucije, znamo i da nisu sve
karakteristike evolucione adaptacije. Pitanje da li je data karakteristika (evoluciona)
adaptacija ili nije, jo je sloenije u sluaju osobina ponaanja koje ukljuuju uenje ili
kognitivne funkcije vieg reda. Dakle, moe se rei da evolucioni psiholozi primarno
koriste teoriju evolucije da bi eliminisali druge teorije unutar psihologije, ne obazirui
se ... na standarde u evolucionoj biologiji (Lloyd, 1999, str. 213).
Eksperiment sa transplantacijom delova nervnog tkiva prepelice u embrion pileta,
koje se razvilo u normalnu kokoku ali se oglaavala kao prepelica (Balaban, 1997), ne
moe se uzeti kao dokaz postojanja modularne organizacije mozga oveka jer se radi o
subkortikalnim delovima mozga. Mada eksperimenti poput navedenog ukazuju da ti
delovi mozga mogu imati modularnu organizaciju, nikome do danas nije uspelo, uprkos
brojnim pokuajima, da uspeno transplantira species-specifino ponaanje vezano za
kortikalne delove mozga.
Mada neuroloka osnova mnogih funkcija neokorteksa jo uvek nije potpuno
poznata, neka istraivanja, koja se odnose na tzv. primarne senzorne oblasti, pomau nam
da odgovorimo na pitanje kako nastaju funkcionalne oblasti u neokorteksu. Na primer,
prouavanja reorganizacije mozga, kod ljudi koji su roeni slepi, a koji su koristili
Brajovu azbuku, pokazala su da je deo korteksa, koji se obino koristi za obradu vizuelne
informacije kod slepih ljudi, znaajan za identifikaciju taktilnih signala (Sadato i sar.,
1998).

184
 185

Dakle, tvrdnja Kozmides i drugih evolucionih psihologa da teorija evolucije daje

ili, ak, predvia postojanje domen-specifinih mehanizama miljenja kod oveka, nije
tana. Umesto unapred genetiki odreenih domen-specifinih mehanizama miljenja,
tokom evolucije oveka dolo je do pojave razliitih mehanizama uenja koji
omoguavaju odgovarajue, adaptivne, odgovore na izazove ivotne i socijalne sredine
ljudi. To znai da tokom (postnatalnog) razvia u mozgu svakog oveka dolazi do
postepenog stvaranja viih kognitivnih funkcija (npr. sticanje i korienje jezika).
Naravno, mozak novoroeneta poseduje neke anatomske strukture, kao to je est
slojeva nervnih elija u svakom regionu neokorteksa (evoluciono najmlaeg dela mozga),
koje su geni odredili pre roenja. Meutim, pored ove makrostrukture postoji i
mikrostruktura mozga, tj. brojne veze izmeu elija i regiona mozga, koje se stvaraju
tokom dugog perioda postnatalnog razvia (Karmiloff-Smith, 2000). Postojanje tzv.
dvostrukih disocijacija, tj. situacija kada oteenje jednog dela mozga nekih odraslih
ljudi dovodi do gubitka odreene funkcije, a drugi, esto bliski, regioni ostaju neoteeni,
dok se kod drugih ljudi pojavljuje suprotna situacija (na primer, modani udar moe kod
nekih odraslih ljudi da dovede do nesposobnosti korienja pravilne gramatike strukture
jezika pri emu je renik ostao sauvan, dok se kod drugih osoba sa povredama mozga,
pojavljuje potpuno obrnuta sistuacija), evolucioni psiholozi uzimaju kao dokaz
modularne organizacije mozga. Meutim, postojanje specijalizovanih oblasti mozga kod
odraslih ljudi, ne znai da se raamo sa takvom arhitekturom mozga. Savremena
istraivanja mozga pokazala su da ovi moduli nastaju tokom procesa postepene
specijalizacije u ranom detinjstvu. Na primer, kod dece do oko este godine starosti,
razliite operacije vezane za gramatiku odigravaju se u obe hemisfere mozga (Johnson,
1997); tek posle tog perioda, naroito kod desnorukih ljudi, leva hemisfera mozga postaje
vie specijalizovana za ove jezike operacije.
Kao nedvosmislen primer genetiki uslovljenih dvostrukih disocijacija, evolucioni
psiholozi esto navode dva poremeaja jezikih sposobnosti: Vilijamsov sindrom i tzv.
specifini jeziki poremeaj (SLI, od engl. specific language impairment; detaljan opis
ovih poremeaja, iz ugla evolucione psihologije, moe se nai kod Ridlija, 2001, str. 110-
129). Naime, osobe sa Wilijamsovim sindromom (uslovljen je delecijom na dugom kraku
hromozoma 7; 7q11,23) imaju relativno dobru sintaksu i bogat renik, uprkos niskoj IQ

185
 186

vrednosti (izmeu 50 i 60). S druge strane, osobe sa SLI imaju poremeaje u sintaksi i
sniene jezike sposobnosti, a da to ne utie mnogo na inteligenciju. Meutim, precizne
psiholingvistike analize su pokazale da to uopte nisu sluajevi dvostrukih disocijacija,
jer osobe sa Wilijamsovim sindrom nemaju sauvane navodne module za sintaksu, ve
se njihova fluentnost zasniva na pojaanoj fonolokoj obradi jezikih informacija
(Donnai i Karmiloff-Smith, 2000, Gerrans, 2003).

4.2.4. Evoluciona psihijatrija

Poslednjih decenija XX veka pojavila se tzv. evoluciona (ili darvinistika)
psihijatrija, koja, polazei od nekih principa evolucione biologije, pokuava da objasni
pojavu psihijatrijskih poremeaja. U osnovi evolucione psihijatrije nalaze se dve grupe
objanjenja. U prvoj grupi polazi se od stava da do psihijatrijskih promena dolazi zbog
postojanja funkcija naeg kognitivnog sistema koje su nekada bile adaptacije, ali koje to
vie nisu jer se promenila ivotna sredina oveka. Dakle, tokom evolucije steene
funkcije naeg mozga ostale su iste, ali zbog toga to se promenila ivotna sredina one
danas deluju kao disfunkcije (ovo se katkada oznaava kao hipoteza adaptivnog
konzervativizma). U tom sluaju, nesaglasnost izmeu predake i savremene ivotne
sredine dovodila bi do stanja koje opisujemo kao psihijatrijski poremeaji. Anksiozni
poremeaji i fobije najee se pominju kao primeri predispozicija koje su mogle biti
adaptacije na realne stimuluse u predakim ivotnim sredinama, a koji danas odsustvuju.
Takoe, depresija se tumai kao tokom evolucije steen odgovor na promenu statusa u
malim hijerarhizovanim drutvenim grupama, kada je submisivno ponaanje posle
gubljenja statusa moglo poveati neiju ansu da e preiveti ili imati potomstvo.
Osnovna pretpostavka u drugoj grupi evoluciono psihijatrijskih objanjenja jeste
da su mnoga ponaanja ljudi, koje psihijatri tretiraju kao poremeaje, ustvari adaptacije
na ivotnu sredinu oveka, kako onu raniju tako i savremenu. Antisocijalni poremeaj
linosti, kog u osnovi karakterie odsustvo brige za prava, elje i emocije drugih,
predstavlja, za evolucione psihijatre, primer adaptacije kako na predaku tako i na
savremenu ivotnu sredinu oveka (radi se o psihopatama, a ne antisocijalnom
poremeaju linosti kako ga opisuje DSM-IV, videti kasnije).

186
 187

Ukoliko prihvatimo evoluciono psihijatrijska objanjenja doli bismo u situaciju

da tvrdimo da patolokih promena naeg uma zapravo nema! Ovo, naravno, nije tano,
jer moderna psihijatrija poznaje brojne primere patolokih promena naeg kognitivnog
sistema.
4.2.4.1. Zato je shizofrenija kod ljudi toliko esta?
Meu evolucionim psihijatrima koji visoku uestalost nekog poremeaja
ponaanja ljudi pokuavaju da poveu sa delovanjem prirodne selekcije u drevnim
populacijama ljudi, shizofrenija se esto tretira kao evoluciona zagonetka iz sledeih
razloga. Uestalost shizofrenije od oko 1% ne moe se objasniti mutacijama jer su
poznate stope mutacija gena daleko nie. Takoe, zadovoljavajue objanjenje ne moe
biti ni genetiki drift budui da se priblino ista uestalost shizofrenije nalazi u praktino
svim ljudskim populacijama. Ako je prirodna selekcija za to odgovoran evolucioni
mehanizam, kako objasniti da geni koji dovode do pojave shizofrenije nisu eliminisani iz
ljudskih populacija s obzirom da se zna da je broj potomaka koji imaju obolele osobe,
posebno mukarci, za oko 50% manji u poreenju sa zdravim ljudima (Brne, 2004).
Jedan broj istraivaa reenje ove zagonetke vidi u postojanju kompenzacijske
prednosti obolelih ili njihovih bliskih roaka, koja bi se zasnivala na veoj otpornosti
prema toksinima i razliitim infektivnim bolestima ili poveanom broju dece koje su
imali (ili jo uvek imaju) amani sa shizotipskim poremeajem linosti. Postoje itave
liste poznatih filozofa, pisaca, muziara, naunika i prolanazaa sa shizofreninim ili
shizotipskim karakteristikama (Horrobin, 2001). Zbog toga je formulisana hipoteza da su
geni koji uslovljavaju sklonost ka shizofreniji ili shizotipskom poremeaju linosti mogli
biti konzervisani tokom evolucije jer su omoguavali svojim nosiocima izuzetnu
kreativnost i inteligenciju. Empirijski podaci koji bi podravali neku od navedenih
hipoteza, meutim, vrlo su nekonzistentni, tako da nijedna od njih nije iroko prihvaena.
Na primer, postoji hipoteza po kojoj shizofrenija predstavlja cenu koju ljudi plaaju za
postojanje jezika (Crow, 2002). Prema ovoj hipotezi, shizofrenija i drugi slini
poremeaji samo su ekstrem u hemisfernoj specijalizaciji naeg mozga i evoluciji jezika
koji je, prema zagovorniku ove hipoteze Krou, nastao putem jedne mutacije locirane na
homolognim regionima X i Y hromozoma! U prilog ove hipoteze navodi se podatak o

187
 188

asocijaciji izmeu polimorfizma jednog nukleotida u 5 regulatornom regionu FOXP2

gena i osoba obolelih od shizofrenije sa auditornim halucinacijama (Sanjuan i sar., 2006).
Najea primedba na hipotezu o vezi izmeu jezika i shizofrenije odnosi se na
tvrdnju da je ljudski jezik nastao mutacijom jednog gena. Najvei broj ljudi koji se bavi
evolucijom jezika (videti ranije) smatra da toliko sloena sintaksa, semantika i drugi
aspekti jezika nisu nikako mogli nastati mutacijom samo jednog gena i da je mnogo
verovatnija pretpostavka da su u pitanju promene veeg broja gena, koje su se, u
geolokoj skali vremena, odigrale u relativno kratkom vremenskom periodu.
Jedan broj evolucionih psihijatara govori o tzv fosfolipidnoj hipotezi (Horrobin,
2001) koja shizofreniju tretira kao jedan aspekt metabolikog sindroma zasnovanog na
poremeajima transdukcije signala zbog naruavanja ravnotee 3/6 nezasienih
masnih kiselina u hrani (Boks 4.3). Prema ovoj hipotezi, shizofrenija (i neki drugi
psihijatrijski poremeaji) predstavljala bi tokom evolucije steenu
abnormalnost fosfolipidnog metabolizma ija se pojava, meutim, moe spreiti ili
ublaiti nutricionim faktorima. Korienje ribe u ishrani naih drevnih predaka moglo je
biti, prema ovoj hipotezi, jedan od inilaca pojave naeg veeg i sofisticiranijeg mozga u
odnosu na druge primate. Prema fosfolipidnoj hipotezi, genetika osnova shizofreniara
nije se ispoljavala kao bolest jer je LCP-bogata hrana omoguavala naim precima da
iskoriste sve evolucione prednosti koje daju via inteligencija i kreativnost. Uz puno
spekulativnih elemenata, ova hipoteza daje preveliku ulogu samo jednom od moguih
inilaca u pojavi naeg velikog i specifino organizovanog mozga. Moramo, meutim,
istai da je nesporno da se u veini savremenih razvijenih drutava hranom unosi znatno
vie 6LCP nego 3LCP, i da to poveava rizik od abnormalnog razvia i funkcionisanja
ljudskog mozga.
Boks 4.3. Shizofrenija i dugolanane masne kiseline
Fosfolipidna hipoteza zasniva se na zapaanju da su simptomi shizofrenije i nekih drugih
psihijatrijskih poremeaja (autizam, depresija) daleko izraeniji u zemljama u kojima relativno
visok udeo u ishrani imaju tzv. zasiene masne kiseline, dok su nezasiene masne kiseline malo
zastupljene. Osim epidemiolokih podataka postoje i druge naznake da bi ishrana sa manjkom
dugolananih polinezasienih masnih kiselina (LCP; od engl. long chain polyunsaturated) mogla
biti jedan od vanih inilaca kako u pojavi, tako i stepenu ispoljavanja shizofrenije i drugih
psihijatrijskih poremeaja. Pored toga to predstavljaju gradivne elemente membranskih

188
 189

fosfolipida svih elija, pokazalo se da LCP, koje mogu biti omega ()6 (nalaze se u mesu
domaih ivotinja) ili 3 (u mesu riba), imaju ulogu i u kontroli genske ekspresije. Na primer,
hranom uneene LCP mogu spreiti ekspresiju SREBP gena (od engl. regulatory element binding
protein) koji je vaan transkripcioni faktor ukljuen u koordinaciju ekspresije/represije niza gena
znaajnih za rast i diferencijaciju, ali i gena vanih za termoregulaciju i raspodelu energije u
organizmima (Clarke, 2004). Kod pacova, recimo, 3LCP uestvuju u ekspresiji/represiji gena
znaajnih za strukturu, energetski metabolizam, neurotransmisiju i transdukciju signala u mozgu
(Kitajka i sar., 2004). Eksperimenti na pacovima takoe su pokazali da kroz hranu uneene masti
riba poveavaju za oko 40% koliinu dopamina u frontalnom korteksu u odnosu na kontrolnu
grupu jedinki (Chalon i sar., 1998). Pored navedenih, niz drugih podataka (njihov opiran pregled
moe se nai u lanku Muskieta, 2005) ukazuje da LCP imaju vanu funkciju u mozgu.
Danas sve vie podataka sugerie da bi i drugi nutricioni faktori mogli da utiu da li e se
genetiki uslovljena sklonost ka shizofreniji ispoljiti ili nee. Da bi nutricioni faktori mogli biti
znaajni u pojavi shizofrenije pokazuje i podatak da je njena uestalost kod dece zaete krajem
1944. i poetkom 1945. u Holandiji, godine poznate kao zima gladi, za oko dva puta vea nego
dece roene pre i posle tog perioda (Susser i sar., 1996). Ova visoka incidencija poklapala se sa
oko 2,5 veom uestalou poremeaja kimenog stuba, kao to je spina bifida, za koje je poznato
da su posledica niske koncentracije folne kiseline tokom razvia. Takoe, poznato je da je
koncentracija folata negativno korelisana sa ispoljavanjem simptoma shizofrenije, kao i da
shizofreniari kojima je davan metilfolat pokazuju poboljanje zdravlja (Muskiet, 2005). Ako
znamo kakvi su efekti folne kiseline na promene ekspresije gena kod mieva, namee se
zakljuak da pojava shizofrenije moe zavisiti od metilacije pojedinih gena.
Postoji nekoliko direktnih potvrda da interakcija nutricionog statusa i genetikog
polimorfizma moe biti vaan inilac u nastanku shizofrenije. Na primer, stepen metilacije u 5-
regulatornom regionu dopaminskog D2 receptorskog gena (DRD2) izgleda da odreuje sklonost
ka pojavi shizofrenije (Petronis i sar., 2003). Analizirana su, meutim, samo dva para MZ
blizanaca jedan par je bio konkordantan, a drugi diskordantan u odnosu na shizofreniju.
Oboleli blizanac iz diskordantnog para bio je blii po epigenetikom statusu DRD2 gena
obolelom paru blizanaca nego svom MZ parnjaku. Takoe, u odnosu na kontrolnu grupu, kod 10
umrlih shizofreniara uoena je poveana metilacija promotora gena za rilin (engl. reelin,
ekstraelijski protein matriksa koji je neophodan za migraciju neurona, grananje aksona i
sinaptogenezu), to je, opet, indikacija epigenetike osnove male aktivnosti ovog gena kod
shizofreniara (Abdolmaleky i sar., 2005).

189
 190

4.2.4.2. Adaptivne hipoteze depresije

Postoji vei broj hipoteza koje pokuavaju da depresiju objasne kao adaptaciju na
ivotne sredine naih drevnih predaka. Nekoliko tzv. nesocijalnih hipoteza depresiju
objanjava kao posledicu gubitka kontrole jedinki na averzivne dogaaje. Na primer,
prema hipotezi nauene bespomonosti do depresije dolazi kada jedinke podvrgnute
nekom stresoru, posle prvih pokuaja da ga odstrane ili kontroliu, biraju odustajanje i
povlaenje u sebe. Meu tzv. socijalnim adaptivnim hipotezama najpoznatija je hipoteza
privrenosti. Ovde se polazi od toga da kod mnogih ivotinjskih vrsta postoje brojni
motivacioni, emotivni i ponaajni kontrolni sistemi koji slue odravanju bliskog
kontakta majke i mladunaca. Kada se razdvoje od majke mladunci, izloeni razliitim
opasnostima, pokazuju negodovanje i/ili oajnike reakcije. Ako negodovanje nije dovelo
do rezultata, najbolja strategija za preivljavanje mladunaca je, to se uoava kod mnogih
sisarskih vrsta, mirovanje i ekanje majke da se vrati. Funkcija oajnikog ponaanja
mladunaca bila bi prekidanje sa davanjem signala i mirovanje u negostoljubivim
ivotnim sredinama. Kao dokaz da bi to moglo biti osnova za pojavu depresije, neki
evolucioni psihijatri vide u injenici da razliiti socijalni gubici esto predstavljuju
okida za pojavu depresije kod savremenih ljudi.
Veza izmeu nivoa serotonina i ponaanja vezanog za status u grupi uoena je
kod mnogih ivotinja. Na primer, kod vervet majmuna nii nivo serotonina uoava se kod
majmuna niskog ranga, ali i onih koji su nedavno izgubili svoj status u grupi. Brojni
eksperimenti su pokazali da manipulacije serotoninom mogu dovesti do promene
ponaanja koje je vezano za poloaj u grupi (na primer, pretee ponaanje dominantnih
jedniki dovodilo je supresije serotonina kod subordiniranih jedinki). Postojanje ove veze
je osnova hipoteze koja depresiju vidi kao adaptivan odgovor na probleme ivota u
malim hijerahizovanim socijalnim grupama. Prema jednoj verziji, u malim socijalnim
grupama u ijim okvirima se odigravao vei deo evolucije naih predaka, bolje su
prolazile jedinke koje su posle gubljenja statusa u grupi prihvatale svoj novi poloaj od
onih koje su i dalje nastavljale da ga povrate (Price i sar., 1994). Prema drugoj hipotezi,
koja govori o socijalnoj kompeticiji kao razlogu za pojavu depresije, poraene jedinke
najbolje prolaze ukoliko promene dotadanje ponaanje i na nov nain pokuaju da se
istaknu u grupi (Nesse i Williams, 1995). U obe hipoteze se pretpostavlja da promena

190
 191

strategije moe uspeti samo ako se radi o relativno malim socijalnim grupama. Poto bi to
vailo za nae drevne pretke, u savremenim ljudskim drutvima depresija ne predstavlja
vie adaptivno ponaanje. Meutim, prema ovim hipotezama savremeni ljudi su nasledili
mehanizme koji se ukljuuju kada poverujemo da smo u socijalnim interakcijama ostali
kratkih rukava.
Ipak, ako bi to bilo tano, zato svi ljudi nisu depresivni budui da neprekidno
dobijamo informacije o ljudima koji su u mnogim aspektima bolji od nas? Jo ozbiljnija
primedba koja se moe uputiti navedenim evolucionim hipotezama jeste da se
pretpostavljenom socijalnom funkcijom depresije ne objanjavaju brojni i dobro poznati
simptomi, kao to su seksualne disfunkcije, fiziki bolovi, drastino smanjenje teine,
problemi sa spavanjem, povean rizik od samoubistva, itd.

4.2.4.3. Psihopate i evolucija

Mada ne postoji opta saglasnost psihijatara oko opisa psihopatije, mnogi
istraivai koriste ovaj termin jer smatraju da antisocijalni poremeaj linosti obuhvata
vie razliitih poremeaja. Konfuziji oko terminologije doprinose i evolucioni psiholozi
koji osobe sa antisocijalnim poremeajem linosti oznaavaju kao sociopate, pri emu
neki od njih razlikuju primarne i sekundarne sociopate (npr. Mealey, 1995). Kod
primarnih sociopata odsustvovale bi prosocijalne emocije kao to je empatija, dok bi
sekundarne sociopate obeleavalo antisocijalno ponaanje, ali uz prisustvo prosocijalnih
emocija. Dijagnoza sekundarnih sociopata poklapala bi se manje-vie sa opisom
psihopate. Za dijagnostifikovanje psihopata danas se najee koristi lista od 20
karakteristika meu kojima su: velika samouverenost, patoloko laganje, odsustvo
oseanja krivice, odsustvo empatije, parazitski nain ivota, odsustvo realnih
dugovremenskih ciljeva, impulsivnost, seksualni promiskuitet, itd. (Hare, 1999).
Evolucioni psiholozi i psihijatri smatraju da antisocijalno ponaanje sociopata
predstavlja, tokom evolucije, selektovane funkcije njihovih kognitivnih sistema. Prema
tom gleditu, sociopate nemaju poremeene mentalne funkcije, ali koriste socijalnu
strategiju iskoriavanja kooperativnog ponaanja drugih ljudi. Posle simulacije
kooperacije, psihopate izneveravaju. Uz to, tvrdi se da bi se ova strategija mogla javljati
kod mukaraca koji su pod tradicionalnim uslovima slabiji kompetori za status u drutvu

191
 192

(Mealey, 1995). Poto je drutvo relevantna sredina u kojoj je dolo do selekcije tih
specifinih funkcija, kae se dalje, nema razloga da verujemo da je dolo do njene
znaajne promene u odnosu na vreme kada je sistem oblikovan prirodnom selekcijom.
Dakle, prema ovoj hipotezi, psihopate su ljudi adaptirani da koriste druge ljude; mogu
potovati moralne norme, ako im to koristi, ali su i dovoljno mudri da znaju kada e ih
napustiti.
Prema sociobiolokoj teoriji, strategija psihopata se u ljudskim populacjima
odrava putem tzv. selekcije zavisne od uestalosti (Mealey, 1995); sa porastom broja
psihopata u populaciji isplativost njihove stategije opada.

4.2.4.4. Fobije kao nekadanje adaptacije

Zajednika karakteristika anksioznih poremeaja i fobija jeste preuvelian strah
od objekata i situacija, strah koji uveliko prevazilazi njihovu realnu opasnost. Ovu
tendenciju prema preteranom uoptavanju, evolucioni psiholozi i psihijatri objanjavaju
hipotezom adaptivnog konzervativizma. U predakim ivotnim sredinama, prema ovoj
hipotezi, cena (meri se, recimo, preivljavanjem) pogrene pretpostavke da su neki
objekti ili situacije opasni, mada to stvarno nije sluaj, nia je od cene pretpostavke da
opasnosti nema ako je ona realna. Dakle, ova vrsta preteranog uoptavanja predstavljala
bi adaptaciju ak i kada bi to ponekad dovodilo do pogrenog izbegavanja odreenih
objekata i situacija. Prema ovom gleditu, fobije bi bile ekstremne manifestacije naeg
kognitivnog sistema koji je tokom evolucije oblikovan, pored ostalog, da odgovara na
opasne situacije. Poto veliki broj aspekata onoga to se ispoljava kao uplaeno ponaanje
ima fizioloku osnovu oekivanu za takve situacije, to se uzima kao jedan od vanih
elemenata koji podravaju hipotezu adaptivnog konzervativizma. Na primer, jedina fobija
kod ljudi koja je povezana sa nesvesticom jeste strah od krvi. Padanje u nesvest se tumai
kao adaptivni odgovor jer pad krvnog pritiska, koji je uzrok nesvestice, smanjuje gubitak
krvi pri eventualnoj povredi. Argument je, dakle, da su funkcionalni oblici fobija nekada
bili adaptacije, iako su mnoge od njih u savremenim ivotnim sredinama veliki problem
za ljude koji ih imaju.
Fobija od gmizavaca je jedan od retkih primera koji ukazuju na mogunost
postojanja specifinog modula za strah. Nekoliko razliitih tipova podataka, od

192
 193

intervjua ljudi preko posmatranja razliitih vrsta primata u prirodi i zarobljenitvu do

eksperimenata u laboratoriji, ukazuje da ljudi i antropoidni majmuni ispoljavaju strah od
zmija i da je on, vrlo verovatno, zasnovan na postojanju specifinog modula u amigdali
naeg mozga (Ohman i Mineka, 2003).
Iako evolucionistika objanjenjenja fobija daju prihvatljiv okvir za razumevanje
sklonosti za bar neke od njih, problem je to nisu sasvim adekvatna kada treba dati neki
specifian odgovor. Na primer, zato su neke fobije toliko ee kod ena nego kod
mukaraca? Ili, zato postoji strah od pauka, jedna od eih fobija, a nema podataka da
su nai preci dugo iveli u sredini sa mnotvom opasnih pauka? Znamo, meutim, da je u
predakoj ivotnoj sredini bilo mnogo velikih predatora, a fobije prema njima se retko
sreu meu ljudima. Ipak, moramo istai da adaptacionistika objanjenja fobija ulaze u
red najuverljivijih evoluciono psihijatrijskih hipoteza.

4.3. Interakcionizam

Gledite na formiranje i varijabilnost ljudskog ponaanja, koje je u skladu sa

savremenom genetikom, moe se nazvati interakcionizam: za potpuno razumevanje
ponaanja ljudi neophodno je poznavanje, kako biolokih, tako i socijalnih procesa.
Svako razdvajanje uroenog i steenog je vetako, jer su svi oblici ponaanja ljudi
prozvodi sloenih sistema u interakcijama ije je delove nemogue tretirati kao diskretne
jedinice. Kakve e oblike ponaanja imati jedinka, zavisi, kako od njenih gena, tako i od
svih ivotnih sredina kroz koje je prola tokom svog razvia. Identini genotipovi u
razliitim ivotnim sredinama imae razliito razvie, ba kao i to e se razliiti
genotipovi u istoj sredini razvijati razliito. Prilikom analiza odnosa izmeu gena, ivotne
sredine i organizama, savremeni genetiari polaze od koncepcija fenotipske plastinosti i
normi reakcija.
Takoe, savremena biologija polazi od stava da je svaka osobina, ukljuujui i
razliite aspekte ponaanja organizama, koji se obino navode u razliitim listama koje bi
trebalo da opiu ljudsku prirodu, promenljiva i to, kako tokom evolucije, tako i tokom
individualnog razvia (ontogenije). Pozivanje na evolucionu promenljivost znai
uvaavanje injenice da su sve nae osobine evoluirale i da dalje evoluiraju, odnosno da

193
 194

ne postoji vena i nepromenljiva ljudska priroda. Implikacije ontogenetske

promenljivosti na koncepciju ljudske prirode podrazumevaju da ne postoje privilegovana
stanja fenotipova i da je svaka osobina organizama rezultat interakcija genotipa sa
fizikim i socijalnim iniocima ivotne sredine. Ljudski genotipovi, kao i genotipovi bilo
koje druge bioloke vrste, odreuju norme reakcija od kojih, opet, zavise skupovi
fenotipova koji e se razviti u zavisnosti od okolnosti pod kojima se odvija individualno
razvie. Nijedan od fenotipova nije prirodniji od drugog. Naelno, ljudska priroda je
sve ono to ovek ini ili moe da ini: od averzije prema nekoj hrani, do stvaranja
vrhunskih naunih dela. Oba ova ponaanja su abnormalna jedino u smislu da su,
statistiki gledano, retka. Drugi, bioloki kriterijum za neprirodno ne postoji. Ono to
smo u dosadanjim istraivanjima genetike ponaanja oveka uspeli da saznamo jeste, da
je, zbog odsustva granica u kulturnoj i socijalnoj sredini u kojima se ljudi razvijaju, ili
mogu razvijati, veoma teko zamisliti neki oblik ponaanja koji bi izlazio van okvira
normi reakcija ljudskih genotipova.
Ovaj stav o genetikoj osnovi ljudske prirode ne bi trebalo meati sa pitanjem,
da li je neka uoena razliitost u ponaanju pojedinih ljudi genetikog ili sredinskog
porekla. Da li su razlike u ponaanju Hitlera i Gandija posledica razliih fenotipskih
manifestacija slinih genotipova, ili su u pitanju genetike razlike izmeu njih? U naelu,
na to pitanje se moe dobiti odgovor korienjem uobiajenih metoda genetike analize.
Recimo, procenama heritabilnosti razliitih osobina ponaanja.
Isto tako, ako se neke osobine ponaanja mogu uoiti u svim, ili u veini ljudskih
drutava, to se ne moe uzeti kao dokaz rigidne genetike kontrole tih ponaanja. Na
primer, u praktino svim savremenim drutvima ene su na razliite naine
diskriminisane u odnosu na mukarce. Neki sociobiolozi i evolucioni psiholozi tvrde da
je to prirodan poredak stvari jer predstavlja posledicu razlika u ponaanju ena i
mukaraca koje su u najveem stepenu uzrokovane genetiki programiranim razlikama u
fenotipskoj ekspresiji ljudskog genotipa. Polazei od nekih principa delovanja seksualne
selekcije, tvrdi se, na primer, da je za ene prirodno da su mnogo paljivije prilikom
izbora partnera nego mukarci, i da ee biraju mukarce koji su stariji od njih koji su
ve dostigli takav socijalni status da mogu obezbediti bolje uslove za razvoj njihove dece.
Poto je to nain da se maksimalno uvea adaptivna vrednost, tokom evolucije je,

194
 195

navodno, dolo do fiksacije gena koji obezbeuju takvo ponaanje ena. Za mukarce, sa
druge strane, tvrdi se da je prirodno da se meusobno takmie za bolji poloaj u
drutvu (to im obezbeuje da su atraktivniji za ene), da su promiskuitetniji od ena i da
imaju manje razvijenu brigu prema potomstvu. Prirodno je, dakle, to su ene skoro
uvek toliko posveene odgoju dece i to, to mukarci nalaze najveu satisfakciju u svom
poslu (Barash, 1982).
Navedeno objanjenje mnogima zvui ubedljivo, jer koristi jezik i argumentaciju
koja je primerena savremenoj teoriji evolucije. Problem je, meutim, to to se ono
zasniva na nizu pretpostavki koje, bar kada je u pitanju ovek, nisu uopte empirijski
verifikovane. Zapravo, vrlo je lako napraviti drugaiji scenario na osnovu koga je
mogue predvideti potpuno drugaije uloge polova kod ljudi. Ne postoje, recimo, podaci
koji bi podrali stav da promiskuitet, agresivnost prema pripadnicima istog pola ili
odsustvo brige za potomstvom, poveava reproduktivni uspeh mukaraca, niti da
stidljivost, submisivnost ili monogamija, poveava adaptivnu vrednost ena. U odsustvu
bilo kakvih podataka o interakcijama sloenih populaciono ekolokih faktora kod naih
predaka kao to su gustina populacije, stope smrtnosti novoroenadi, stepen srodstva
izmeu rivala istog pola itd. za koje znamo (iz eksperimenata i posmatranja niza
ivotinjskih vrsta) da utiu na oblikovanje razliitih uloga polova, mogue je stvoriti bilo
koji evolucioni scenario koji bi bio isto toliko dobar kao i onaj po kome je odgoj dece i
odravanje domainstva genima odreena uloga ena u ljudskim drutvima.
Na jednom hipotetinom primeru ilustrovaemo kako je mogue, putem socijalnih
mehanizama prenoenja informacija, a ne genima, objasniti postojeu podelu na tzv.
muke i enske poslove kod ljudi. Pretpostavimo da se u jednom momentu u nekoj
populaciji ljudi pojavio otac, nazovimo ga Mao, koji je prvi u istoriji poverovao, tano
ili pogreno, da su enska deca slabija i pljaljivija od muke dece. Ovo verovanje bilo je
razlog da drugaije tretira svoju ensku i muku decu; na primer, deake je vodio sa
sobom u lov a devojiice su imale zadatak da, zajedno sa majkom, skupljaju razliite
plodove biljaka. Razliit tretman dovodio je do razvoja razliitih sposobnosti i dispozicija
kod deaka i devojica, tako da su Maoove devojice konano postale daleko efikasnije
od deaka u sakupljanju hrane, a deaci u lovu. Poto je takva podela poslova omoguila
vie hrane, u Maoovoj porodici raalo se i uspeno preivljavalo vie dece nego u

195
 196

drugim porodicama iste populacije. Uz to, kada su Maoova deca i sama postali roditelji,
ona su njegov stav o podeli poslova meu polovima prenela na svoje potomstvo. Poto je
podela na lovce i sakupljae bio efikasniji nain da se doe do vie hrane, tokom vremena
i druge porodice iste populacije, a zatim, i susedne populacije prihvatile su Maoovo
verovanje o prirodnoj podeli rada izmeu mukaraca i ena. Dakle, ovde imamo
adaptivni scenario (tj. delovanje prirodne selekcije na broj i preivljavanje potomaka),
bez prisutva odgovarajuih gena za podelu poslova na enske i muke.
Konano, potrebno je rei da nasleivanje odreenih genetikih varijanti uopte
ne mora znaiti da emo i mi imati iste fenotipove kao i nai preci. Da bismo ilustrovali
koliki je uticaj uslova pod kojima se vri razvie oveka na ekspresiju gena naveemo
samo nekoliko primera epigenetikih modifikacija. Promene obrazaca DNK metilacije,
koji ulaze u red najeih epigenetikih modifikacija, primeena su, na primer, kod dece
ije su majke puile tokom trudnoe. Naime, puenje majki moe da dovede do
poveanja stepena metilacije gena za BDNF (engl. brain-derived neurotrophic factor),
koji ima kljunu ulogu u razviu mozga i njegovoj plastinosti (Toledo-Rodriguez i sar.,
2010). Poto poveana metilacija estog egzona BDNF gena dovodi do smanjenja
njegove ekspresije, smatra se da je to jedan od inilaca za pojavu nekih psihijatrijskih
poremeaja. Osim upotrebe tetnih supstanci, psiholoko stanje majki takoe moe da
utie na pojavu psihijatrijskih poremeaja kod dece putem promena metilacionog statusa
nekih gena. Tako je utvreno da se majke, koje su tokom drugog trimestra trudnoe bile u
depresivnom raspoloenju, mogu povezati sa metilacijom promotora za jedan od gena za
SLC (engl solute-carrier) superfamilju transportnih proteina (radi se o SLC6A4 genu koji
kodira za membranski serotoninski transporter, Devlin i sar., 2010). Smanjenje metilacije
SLC6A4 gena (u ovom sluaju to se deava i kod deteta i kod majke) smatra se rizinim
faktorom za pojavu post-traumatskog stresnog poremeaja.
Nedavno je uoeno da devojice grubih i nepaljivih majki ranije ulaze u pubertet
i da tokom adolescencije ee stupaju u razliite oblike seksualnih kontakata nego
devojice brinih majki (Belsky i sar., 2010). Podatak koji smo naveli za nebrine majke
i njihove keri iskljuivo je epidemioloki, tj. kada su u pitanju ljudi iz razumljivih
razloga ne raspolaemo sa epigenetikim promenama u mozgu ispitanika. Ovaj problem
se danas prevazilazi tako to se analiziraju obrasci DNK metilacije u drugim telesnim

196
 197

elijama (najee T-limfocitima i bukalnim epitelnim elijama), do kojih je jednostavno

doi, a ne u mozgu. Naime, u nekoliko obimnih studija je pokazano da su epigenetike
promene na razliite stresore kod ljudi, kao to je nebriga majki tokom ranog detinjstva,
prisutne ne samo u neuronima ve i drugim telesnim elijama (pregled tih studija moe se
nai kod Szif i Bick, 2013). Poto na osnovu eksperimenata na pacovima znamo da su
specifine promene metilacionog statusa esto specifine za pojedine regione mozga,
korienje lako dostupnih telesnih elija ne daje nam potpunu sliku o epigenetikim
promenama u mozgu. Ipak, u kombinaciji sa epidemiolokim podacima moemo dobiti
grubu predstavu o ulozi razliitih stresora u oblikovanju ponaanja ljudi do kojih dovode
epigenetike promene. U jednoj takvoj studiji u SAD, uraenoj na 109 adolescenata
starih 15 godina, koji su u predkolskom dobu bili izloeni razliitim adverzivnim
uticajima roditelja, u bukalnim epitelnim elijama analiziran je metilacioni status 28.000
CpG dinukleotida u regulatornim delovima 14.000 gena (Essex i sar., 2013). Na ovom
mestu naveemo samo nekoliko podataka koji ukazuju na veliki uticaj ponaanja
roditelja u ranim periodima posnatalnog razvia dece na obrasce ekspresije gena koja e
njihovi potomci imati, verovatno, itavog ivota. Najvei uticaj na promenu metilacionog
obrasca pokazivali su adolescenti ije su majke pokazivale nebrigu tokom prve godine
njihovog ivota. Ove promene su kod tih adolescenata uoene i kod gena za koje se zna
da kodiraju za transkripcione faktore ukljuene u diferencijaciju nervnog tkiva. Grubost
oeva, ali u periodu kada su deca bila stara oko 5 godina, takoe je bila inilac, mada
manje znaajan nego ponaanje majki, koji je dovodio do promene obrazaca metilacije u
odnosu na adolescente sa paljivim oevima. Zanimljivo je takoe da su loi oevi vie
uticali na promene metilacionog statusa gena kod devojica nego kod deaka, dok je
nebriga majke majke podjednako bila loa za oba pola. Epigenetike promene, dakle,
konstituiu bioloku memoriju ranog iskustva svakog od nas, posebno onog koji se tie
ponaanja roditelja prema nama.

197